Хришћанска калокагатхија Свете Литургије;

њени аспекти:

космолошки и еклисиолошки,

(с)ликовни и етички

Abstraкt: Светотајински, христоетосни и есхатолошки човек настаје у Цркви благодаћу, док савремени homo novus настаје менталним процесима, технологијом и духом разнородних наука, спиритизама и медио-комуникационих језика; први жићем у Христу, други индивидуалним, индивидуационим и комуниколошким настројењима ума, душе и тела. Крајњи домет и једног и другог човека, и до њих сав обострани подвиг и рад коначно, јесте љубав. Богочовечанска љубав и хришћанска калокагатхија љубави пак поимале би се, као што се и поимају само личним развитијем у светлу љубави евхаристијске — логоморфне и икономорфне.

Kључнe речи: Хришћанска калокагатхија, божанствена над-уметност Духа Светога, космолошки аспект Литургије, Евхаристијска омоитхиа, евхаристијско значење појмова један и многи, први и остали, Христова жртва, слика, знак, символ, кин, логоморф, лирософија, светлопис-филм.

1

Љубвено обликовање

личности и заједнице

у над-уметности Духа Светога

Само је оно љубав што је истовремено и храна, те нас тако воли само онај који нас истовремено и храни. Христос!!!

*

Први евхаристијски силазни Дар човечанству јесте Богомладенац Христос Кога свети Богопримац Симеон узима у руке и предаје првосвештенику да Га овај у Светињи над Светињама принесе Богу Оцу узлазно као Дар; и опет, прво освећење Евхаристијскога Дара јесте освећење утробе Пресвете Дјеве Духом Светим ради зачећа и оваплоћења Логоса, као силазнога Хлеба; опет и опет, рођење Господа Исуса Христа, предвечно закланога Агнеца Божјега и Искупитеља Пречистом Крвљу Његовом бива ради нашега Причешћа и ради примања живота вечнога као Дара одозго, а за наш вишњи живот (Апостол Јован о Небеском Хлебу – 6, 22-66).

*

            Из јерусалимске Горњице или одаје пре Христова Васкрсења, и из Емаускога коначишта по Његовом Васкрсењу, као из евхаристијског извора проистекле су све многобројне литургијске Анафоре. И као нове рајске реке оне су својим безбројним притокама и рукавцима сву Божју земљу, сав свет засочиле. Везу тог евхаристијског извора и евхаристијских токова ми осећамо и доживљујемо као непрестано таласање евхаристијског мора; мора које повезује наше светове у једну целину: свет Цркве и свет Царства Божјега. Зар то онда не значи да ми богоопштимо са Христом већ сада и већ овде, но не у пуноћи, и већ сада и већ тамо, но опет не у пуноћи?! Ми управо ишчекујемо Христов Други долазак ради пуноће благодатног богоопштења, али до тада ми и богоопштимо по сили своје вере, наде и љубави. Притом ми Му се молимо за још присније и сладосније благодатно причешћивање Њиме.  

*

Црквени храм је наличан прекоокеанском и васионском пловилу, или времеплову-есхатоплову. Његови путници су сви људи што се одазивају позиву за пловидбу. Они могу да се укрцају само са уредним исправама – крштеницама; да путују ка Царству само они који поштују, и који се држе правила пловидбе – Канона и Заповести и Врлина и светих Тајни Цркве, што је све једнако Христу. Циљ пловидбе је Царство Божје, а лука Божји Престо – Света Трпеза храма, са Пречистим Даровима на њему.

*

            Црква је сама Света Тајна над Тајнама, и сама икона и символ и сигнал и логоморф и лирософија Царства Божјега у непрестаном долажењу к нама, као и у лоцирању Царства Божјега у светој Евхаристији.

*

Највернија историјско-есхатолошка мапа о свим пребивалиштима људи на планети Земљи и у целокупном Универзуму налази се у типовима литургијских Анафора; у њима су сачуване све најважније чињенице о космичкој и небеској драми свих народа света и статусу свакога човека. Дакле словесну и бескрвну службу Господу приносе сви народи од истока до запада, и од севера до југа, јер је велико име Његово у свим народима; на свакоме месту приноси се кад Светом Имену Његовом, и жертва чиста, и кађење, и принос (в. Млх. 1, 11; 1Цар. 12, 3; 13, 1. Божанствена Литургија светог Апостола Марка, у: Христос Нова Пасха, Божанствена Литургија 3, Београд-Требиње 2008, 25).

*

Света Литургија је човеково најприродније просторно-временско станиште и налазиште; његова најсамерљивија гео-политичка и небеско-кинотичка одредница.  

*

Света Литургија је страшно Судилиште правде и љубави Божје у вези са сваким постојећим човеком и са сваким словесним бићем.

*

Катихумени и енергумени не могу прићи Светињама Светих док не раскину заједницу са нечистим и несветим легионима и силама; док се не удостоје бање поновног рођења; док се не поиграју са духом нечистим као са птицом, и не свежу га као дете врапца (Јов 40, 24). Све док се људи не покају и не исповеде, избаве од насртаја бесова и опросте им се сви вољни и невољни падови у грех, и очисте се од сваке поганштине тела и духа, они не могу бити браћа у Христу (Рим. 16. 20. Кол. 2, 14. 2. Кор. 7, 1. Апостолске Установе, књ. VIII, гл. 5-15).

*

Онако како су некада Јудејци гунђали на Христа када је рекао: Ја сам хлеб који сиђе с неба, и Он им одговорио: Не гунђајте међу собом, ... Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу ја дати за живот света ..., и како су се Јудејци препирали међу собом говорећи: Како може овај дати нама тело своје да једемо?... а Господ им рекао: Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему ..., те многи од ученика његових, чувши то, да су казали: Ово је тврда беседа. Ко је може слушати? ... па отидоше натраг, и више не иђаху с њим ... (Јн. 6, 41, 43, 48, 50-52, 60, 66), тако се данас извесни новојудејци по духу у помесним Православним Црквама (нарочито у Српској – неки свештени пастири, монаси и лаици – и од њих незнатни у међувремену изопштени из Српске, и осталих Православних Цркава) препиру о литургичком Предању: теорији и пракси – међусобно и са другим пастирима и клирицима, литургичким харизматицима и разумним ревнитељима. Ови дакле новојудејци по духу, радије се измештају из Православних Цркава (из Српске такође) у изолацију и парасинагогу, и радије се одвајају од својих пастира и архипастира, неголи што налазе храбрости да упознају православну литургичку теорију и праксу, и у њихове ризнице – ризнице неисцрпивога духовнога богатства, доброте и красоте се укључе.

Најзад, сва пустош код ових катара, чистунаца и црквених беземљаша потиче од неспремности да они лично оставе своју незнавеност и одбаце своје сујете, да узму на се крст богословског и литургичког Предања – теорије и праксе, и да пођу ка литургичким неисцрпивим изворима живе воде; ка ризницама неописиве доброте и красоте и препорода, за чим сав наш народ иначе толико чезне.       

*

Да не бисмо током свога живота мучили, злостављали и уништавали себе и једни друге, ми сами себе, један другога и сав живот свој хлебодавном и виноточном Христу БогоЧовеку предајимо.

*

Када неко зауздава страсти, причешћивати се може стално; и, онај свештеник који се ослобађа од страсти, и има љубави према сваком човеку као сачовеку, Бескрвну Жртву може приносити стално.

*

Логос Божји и Владика Исус Христос, као ужарени драгуљ у двема природама дотиче се срдаца грешника, и чисти их од сваке нечистоте; отклања непријатан греховни задах душе и тела и освећујућом их моћи свога Свесветога Духа очишћује. Он се не гнуша да сваки пут, као пречист и прекрасан и свемирисан, уђе у нас иловачне. Зато му ми приносимо благодарне песме, плод својих усана; еда би нам Он Сам подарио миомирис свога Пресветога Духа, миро пречисто и неотуђиво. И то у нашем веку, веку мириса, – створених мириса; када имамо ту појаву да што су телеса модерних људи њима више мазана и мириснија, душе и телеса тих модерних људи да су злосмраднији од греха (на пример од хероина и дувана, сиде и пића).

*

Нема корена љубави, баш као ни саме љубави, до корена и пунине љубави евхаристијске и причесне. Зато ђакон каже: Целивајте један другог светим пољупцем, и они међу вама који не могу да се причесте овим божанским Тајнама нека изађу на врата, и помоле се тамо. А народ тумачи свети евхаристијски целив: Христос се јавио посред нас, и, пошто је свудаприсутни Бог, присуствује сада овде; разлеже се глас који оглашава мир, дата је власт благовештења, Црква се ујединила, у потпуности је дат савез целивања, непријатељство је удаљено, развила се љубав по целом свету. Сада служитељи Божји, узвисивши свој глас, једномислено одајте хвалу једносушном Богу, чијим се светим гласницима огласише серафими (Поредак Литургије Јерменске Цркве).

*

            Маркова Анафора позива на слободу љубави и на љубав слободе путем Молитве целива. Ђакон дакле позива верне: Целивајте један другог целивом светим, а свештеник наставља: Владико, Господе Сведржитељу, погледај с неба на Твоју Цркву, и на сав Твој народ, и на Твоју паству, и спаси све нас, Твоје недостојне слуге, овце Твога стада и подај нам Твој мир, Твоју љубав и Твоју помоћ, и пошаљи нам дар Твога Свесветога Духа, како бисмо чистим срцем и чистом савешћу целивали један другог светим целивом, а не лицемерно, и не непријатељски, већ са невином и непорочном намером, у једном духу, у свези мира и љубави, као једно тело и један дух, с једном вером, као што смо и позвани, с једном надом свога звања, еда бисмо сви достигли божанску и бесконачну љубав у Христу Исусу Господу нашем, са Којим си Ти благословен, са Пресветим и Благим и Животворним Твојим Духом, и сада и увек, и у векове векова. А народ његове речи запечаћује својим Амин.

*

Резиме свих наших молитава јесте освећење нашег тела и душе и духа и ума, упућивање наших мисли к побожности, ка свему што је Господу угодно и што Му је по благоизвољењу. Тако се ми молимо да Он усади у нас страх Његових блажених заповести да бисмо, победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све оно што је Њему угодно. Јер ми нисмо само слушаоци духовних изрека, него много више од тога — делатељи добрих дела; искуситељи ствари које иду до деобе душе и духа.

*

Хришћанско искуство христоитхијне калокагатхије јесте христолошко-светотајинско; хришћанска битијна калокагатхија, баш као и хришћанско битиословије, незамисливи су другачије до ли као личносни христолошко-светотајински реализам. Зато свакога онога који хришћане нетрезвено одбија од Причешћа треба сматрати виновником сувопарне схоластике и неосхоластике, агностицизма и атеизма.

*

Као што је услов за светост и светитељство подвиг личносног заједничења у благодати или Помазању (1. Јн. 2, 20, 27), тако је и подвиг верности речима и заповестима Јеванђеља  услов за богољубље и богопознање у Духу Истине ( Јн. 16, 13). И онај који држи заповести Његове у њему пребива, и Он у њему. И по томе знамо да Он пребива у нама, по Духу Којега нам је дао. А ми нисмо по телу него по Духу, пошто Дух Божји живи у нама. А ко пак нема Духа Христова, он није Његов (1 Јн. 3, 24; 4, 13. Рим. 8, 9. 1 Кор. 3, 16; 6, 19. 2 Кор. 6, 16. 3 Књига Мојсијева 26, 12). Као што је Он, и ми смо у овоме свету. Имамо као дечица родитељску заповест да останемо у Њему да када се јави имамо слободу, и да се не постидимо пред Њим о Доласку Његовом (1 Јн. 4, 17; 2, 28).

*

Ми смо свети по причасности — наш литургијски Сабор причесника никада се не разилази него остаје у Христу, трајно сједињен Духом Светим.

*

Светост спада у релациону категорију — ми се позивамо на историјског, а богоопштимо са пневматизованим или есхатолошким Христом, освећујући се и постајући евхаристијски свети ката метхексис – по причасности.

*

Светост спада у категорију причасности — Тело и Крв Господа Исуса Христа су Пресвети Дарови, и изван ових светих благодатних евхаристијских Дарова ништа светије не може се наћи; ма колико ми сами, или у разним спрегама са другима трагали за нечим светијим и сладоснијим од њих; као нечим по висини светости и сладости потоњим и најновијим.

*

Светитељ је јединствено достигнуће црквене заједнице, специфичан свети плод црквеног свеукупног односа човека са пневматизованим и есхатолошким Христом по благоизвољењу Бога Оца и садејством Духа Светога. Зато је светитељ Божји човек, неодвојив од Христа са Оцем и Духом, и незамислив без Њих; али и неодвојив од црквене заједнице, и незамислив без ње. Он је неко кога је Господ наоружао преподобијем или светошћу као огњеним мачем. Светитељ, ма колико био личан, није искључиво индивидуално и приватно свет и одуховљен. Он је увек такав само као члан црквене евхаристијске Заједнице многобројних личности и браће у Духу Светом; такав по призвању, такав по благодатном дару, такав по испуњеној заповести и такав по оствареној врлини. Јер такво је само Божје благоизвољење о томе.

*

Грех и обесвећеност су отпадање од светотајинствености, неузимање рајске хране бесмрћа (благодати Духа Светога), неживљење по Богу, него по себи и по стихијама света; по другима и по свету без Бога; дакле живљење оним чиме се поспешивало и поспешује труљење, чиме се афирмисала и афирмише смрт.

*

Антрополошки минимализам скраћује еклисиолошку и христолошку перспективу. Али Христос је Totus Cristus, Caput et Corpus (Сав Христос, Глава и Тело), а ми чланови Његовог Тела. Ми смо грешни људи Свете безгрешне Цркве коју Дух Свети непрекидно конституише сталним враћањем Христа у историју и задржавањем Њега истог у њој, у чијој светости ми онда и партиципирамо. Протестанти реформатори су оптерећени моралним статусом човека, па сву тежину пребацују и на теологију пар eкселанс — теологију о Светој Тројици. А управо христоцентричним битиословијем превазилази се моралистичка и психологизована христологија; то јест историјска протестантизована исусологија. Док наш живот тек у историјском, пневматизованом и есхатолошком Христу постаје благодатни реализам.

*

 Критеријум и печат светости огледа се у учешћу у светотајинском животу Цркве; у њој се заједничи у пуноћи светости Христа са Оцем и са Духом Светим; у њој Дух Свети освећује све чланове Цркве, док Њега нико не освећује. У најизузетнијем смислу пак, Христос је Свети, а чланови Његовога Тела су само по учешћу свети; нехришћани опет, потенцијално и по призвању такви су —захваљујући логосности целокупне творевине која чезне да буде освештана, и да се успокоји у Христу. Благодарећи чињеници логосности и пријемчивости за благодат ми намерно избегавамо прецизирања граница Цркве, иако добро знамо где се њене границе налазе. Ми такође избегавамо да дефинишемо невидљиво Тело Цркве, иако смо свесни чињенице да сами припадамо њеном видљивом Телу. Свесни смо и проблема спасења оних који у историји никада неће постати пуноправни и пуноважни чланови словесне пастве Христове; баш као што смо свесни и постојања идеје и потребе за спасењем код нехришћанских народа: дакле њихове идеје о светим људима и потребе за њом; људима обдареним узвишеним моралним животом. Изнова се враћамо темама: светости, ауторитета Библије, Светих Отаца, методологије богословља, ..., еда бисмо свој исказ свели на полазиште да ми не технологизујемо речима, макар оне биле и библијске и светоотачке, јеролошке или сакралне. Не, него сведочимо своју делатну веру у Духу и опет у Духа који је Бог; веру која није израз испразног логовања и надмудривања, то јест спретније употребе речи; ми дакле сведочимо веру као светотајинску, јеролошку пројаву благодатне силе.

Зашто је укус хришћанства Светске лиге реформатских цркава укус легализма и опорости, кулиса и обесвећености?! Његови креатори учинили су га таквим управо занемаривањем и игнорисањем благодати и светих Тајни (на пример свештенства); односно игнорисањем животворнога Крста и Пресвете Богородице, Светитеља и Светих Тајни; али је зато тамо истакнут секуларни дух. Зар предикаонице ове Светске лиге не висе над главама протестантског света као џиновске птице, без топлине у себи; топлине Духа Светога који је у почетку у виду колосалне птице загревао воде својом животворном енергијом док се она надносила над њима (Књига Постања 1, 2. Шестоднев светог Василија Великог).

*

Протестантском концептуалистичком богословљу не недостаје штурост и опорост; али му зато недостаје облагодаћеност и облагоуханост; јерологија и литургичност.

*

Данас у трагању за аутентичним хришћанским етосом и православном калокагатхијом, за својим предањским идентитетом дакле, треба имати пред очима догађај Тајне Вечере Господње у Горњици, и при том укључивати се у тај догађај — личним учешћем у литургијској Трпези. Све то потекло је једаред оданде, и отада стално оданде извире и тече и траје као нешто најдрагоценије за чим се може трагати, за чим и посезати: — за Очевим Домом и братском Трпезом. Понављамо, за братском трпезом, а не рецимо за апофатиком и онтологијом Апсолута. Јер Бог већ јесте Онај Који Јесте; и ето даље, Он Јесте Христос са нама до скончанија века; Хлеб Који је сишао с неба и даје нам се за храну; Жива вода од које више не жедне они који је пију; Пут, Истина и Живот; Светлост; Добри Пастир Који живот свој полаже за своје овце. О томе Он и лично сведочи: И нико не долази к Оцу — сем кроз мене. Кад сте мене упознали упознаћете и мога Оца. Већ сад га познајете и видели сте га (Јн. 14, 6-7).

*

            Неопатристичка синтеза под слоганом повратак Оцима постигла је свој циљ у највећем могућем степену у црквеном мислилаштву источном и западном. Она се дакле одиграла на пољу стваралачког дијалога теологије са философијом, науком и уметношћу! Међутим, за заједничку неолитургичку синтезу под слоганом, рецимо повратка литургичким Анафорама Истока и Запада у практичном виду, не може се казати друго до да се на њену реализацију још увек чека! Да се за њом више чезне, а мање трага, док се на њу најмање осмељује. И још да оно што нам по том путу насушне литургичке практичне синтезе непрестано поставља неуклоњиве громаде јесу: домаћи укорењени страх од непознавања теоретског и практичног литургичког предања, међусобне неућутне и свеисцрпљујуће конфесионалистичке полемике, вероломни догмати Римске Цркве који литургијско међусобно неопштење продужују у недоглед, кад мекани, кад сурови колонијализам Ватикана у односу на целокупну Православну Цркву; и напослетку, вулгарни секуларизам са мноштвом бесмислица и јеретичких практика и небулоза код Протестаната и Англиканаца!

*

Да би сви типови, породице и родови Анафора и Литургија које Православна Црква данас нема у својој употреби били употребљиви треба их прочистити; треба са њихових стабљика поскидати отровне бодље јереси па их опремити епиклезом; онако како је <]]>13678Tue, 30 Apr 2019 19:01:23 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%BE%D1%85%D1%80%D0%B8%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B8-%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82-%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D1%83-%D0%B8%D0%BD%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B2%D1%98%D1%83%D1%83-%D0%B7%D0%B0-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%BF%D0%B0%D0%BF%D0%B8-%D0%B4%D0%BE%D1%87%D0%B5%D0%BA-%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85%D1%83-%D0%B7%D0%B0%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B0-r13675/

Архиепископ охридски и митрополит скопски Јован Вранишковски у интервјуу за "Новости". На делу je класична верска дискриминација. Расколници крију да их је Софија одбила.

Ништа у вези са доласком папе Фрање у Скопље не би било спорно да пре десетак година није одбијен захтев Православне охридске архиепископије да Македонију и вернике посети српски патријарх. Е, то се зове верска дискриминација. Ово, у ексклузивном интервјуу за "Новости", каже архиепископ охридски и митрополит скопски Јован (Вранишковски), поглавар Православне охридске архиепископије (ПОА). Митрополит додаје да та верска дискриминација постоји и сада у Северној Македонији, јер суд још није регистровао ПОА, упркос правоснажној пресуди Европског суда за људска права из априла прошле године:

- Ми смо последњи пут пре месец дана били у контакту са Другим основним судом у Скопљу. Одговорили смо учтиво на изразе добре воље судије, којој је распоређен предмет, да нас региструје али, притом, да променимо име у Охридска архиепископија. Захвалили смо јој на њеној доброј вољи, али и одговорили да не можемо да прихватимо промену имена, под којим смо и добили случај пред Европским судом и под њим једино можемо да будемо регистровани.

* Како ви оцењујете долазак папе Фрање 7. маја у Скопље и позадину позива каталочком поглавару?

- Још од 19. века овде постоје унијати, или, како се још и сами називају, католици источног обреда који су у јединству са Ватиканом. Има и римокатолика, углавном насељених из Хрватске за време СФРЈ. Њих у Северној Македонији заједно има мало, али нема ништа спорно у жељи да их посети њихов верски поглавар. Што се тиче питања позадине посете, самим тим што ће папа боравити овде само 10 сати, показује његов изузетно мали интерес да се римокатоличка пропаганда обнови на овој територији.

* Уз разговоре са македонским званичницима, предвиђени су и сусрети са верским лидерима. Којим?

* Да ли мислите да је након договора Грчке и Северне Македоније могуће и признавање неканонске МПЦ?

- Било је покушаја по питању тога. Поред писма МПЦ за признавање као аутокефалне, упућеног константинопољском патријарху, писмо у вези са тим упутио је и председник Владе РСМ. Али, Сабор архијереја првотроне цркве константинопољске, или Свети синод, који је заседао од 29. августа до 2. септембра прошле године, донео је недвосмислену одлуку да је територија данашње Северне Македоније под јурисдикцијом Српске православне цркве. То је и сам васељенски патријарх недавно потврдио.

* Молба неканонске МПЦ Патријаршији у Софији за прихватање статуса "друге мајке цркве" још је на чекању?

- По нашим информацијама, већ су одговориле и Бугарска православна црква, и Васељенска патријаршија, да им неће признати аутокефалију. Међутим, расколници то крију од јавности, да не би пукла највећа брука коју су доживели у последњих 17 година.

* Значи, Бугарска црква је одбила МПЦ?

- МПЦ се обрукала и када је уопште тражила од Бугарске православне цркве да јој буде "мајка". Као да се мајка може мењати. Други пут је погрешила што је тражила од Васељенске патријаршије да јој призна аутокефалију, јер она више не би могла сама да даје аутокефалије, без сагласности са другим црквама, а при томе да не изазове велики раскол.

* Да ли је то "тактичко одлагање" у ишчекивању званичног става Васељенске патријаршије?

- Епископи у расколничкој МПЦ су потпуно неинформисани шта се дешава у Православној цркви. Константинопољска патријаршија се на великом сабору 2016. била сагласила да при додели аутокефалије, буду сагласне и све помесне аутокефалне цркве. Зато ово признање расколничке Украјинске православне цркве не може ни бити прихваћено.

Извор: Новости

Како се одређује датум прослављања Васкрса, зашто је то покретан празник, зашто га сви хришћани не славе увек истог дана и да ли је тај празник стар колико и хришћанство, питамо у Васкршњем разговору најбољег познаваоца црквене историје, редовног професора на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, др Радомира Поповића. Отац Радомир разрешава све недоумице везане за слављење најрадоснијег хришћанског празника.

Искористимо и овај Васкрс да остваримо што блискије јединство са Христом Победитељем, Просветитељем и Водитељем. Потрудимо се да остваримо његова начела живота – љубав и међусобно разумевање. Када сви имамо добре намере, успех је загарантован. На тај начин славити Васкрс, значи корачати напред.

Христос васкрсе – Ваистину васкрсе!

Ово је поручио владика милешевски Атанасије Ракита у васкршњем интервјуу за Курир и додао да том задатку треба да се посветимо, уважавајући једни друге и са љубављу.

Да ли су данас Срби на правом путу вере?

– Наши преци изабрали су прави пут – определили су се за православље. Они су се показали успешни на том путу, створили су велики број успешних хришћана, светитеља, изградили завидан број храмова и манастира. Међутим, не бисмо могли бити задовољни садашњим стањем, јер се не стоји чврсто у вери и нема довољно њених правих плодова, недостаје нам слоге, љубави, много је лажи, мржње и клевете. Апелујем као епископ, нарочито сада, помолимо се Богу да нам умножи плодове наше чисте хришћанске православне вере коју смо наследили од наших светих предака.

С каквим се све искушењима боримо када је реч о Косову и Метохији?

– Српска православна црква, заједно са Српском академијом и другим интелектуалним институцијама, може, пре свега, да очува концепцију постојања и трајања српског бића на овом простору. Подсећам да је СПЦ у нашем времену верна своме задатку, своју крстоваскрсну службу испуњава на простору Косова и Метохије, служећи тако на спасење и српског и албанског и свих других народа. Хришћани су објективно оптимисти. То и нама разведрава ситуацију на КиМ, чак и онда када обичном посматрачу она изгледа тесна и мрачна. Од васкрслог Христа долази и наш косовски оптимизам.

У Србији је прошле године рођено мање деце него у време Балканских, Првог и Другог светског рата.
Како да се изборимо с тим?

– Овим питањима треба да се приступи систематично, научно и потпуно посвећено. Нико од чланова овог друштва не може бити ослобођен своје личне обавезе, био он богат или сиромашан, на власти или без власти. Као што на фудбалском терену ниједан играч не може бити разрешен своје одговорности, тако је и у стварању породице и чувању државе. Три су основна императива нашег времена, а то су рађање, васпитавање и образовање.

Били сте викарни епископ покојног патријарха Павла.
Можете ли с нама поделити неку од анегдота из живота с њим?

– Ево једне из призренског времена. Желећи да представи овај живот као ратиште, за које је потребна чврстина карактера и снага воље, епископ Павле је говорио да смо ту као на гумну, где нас домаћин веје као пшеницу, бацајући нас увис и излажући нас ветру, да би затим ветар одвајао пшеницу од плеве. Пролазећи кроз разна искушења живота, ми треба да постанемо чисти као пшеница. На моју упадицу да јак ветар може да однесе не само плеву него и пшеницу, свети владика је одговорио: „Савестан и мудар домаћин никада неће вејати пшеницу на таквом ветру који би могао да му однесе и пшеницу“. Осећам и сада дејство његових молитви. Веома често се дружимо у сну, а нарочито када пролазим кроз неке животне тешкоће. И увек је срдачан.

Јубилеј СПЦ и Милешеве

ПОТРЕБНО ЈЕ ДА ОЈАЧАМО У ВЕРИ, НАДИ И ЉУБАВИ

Како ће изгледати прослава јубилеја 800 година постојања манастира Милешева?

– Прослава 800 година манастира Милешева имаће свој врхунац идуће године. Таква је одлука Светог архијерејског сабора СПЦ. Идуће године бићемо више у могућности да се посветимо јубилеју Милешеве, и то не само Милешевска епархија, неги и сви други простори СПЦ. За прославу овог јубилеја најпотребније је да увећамо нашу унутрашњу, духовну снагу, да ојачамо монаштво и свештенство, да објединимо и сложимо наш верни народ, да га ојачамо у вери, нади и љубави. Уверен сам да бисмо тиме обрадовали и Бога и Светог Саву и све наше претке.

Са владиком разговарала,
Мина Бранковић

Извор: Епархија милешевска / Курир

У живописном крајолику, непуних 115 километара од Београда, а само десетак од Петровца на Млави, у Епархији браничевској, ушушкан под Хомољским планинама, лежи на реци Витовници истоимени Манастир. Четири деценије је њиме руководио, и ту је и сахрањен, чувени старац Тадеј чија је позната крилатица „какве су ти мисли, такав ти је живот“. Данас је настојатељ обитељи игуман Пимен, из плејаде млађе генерације образованих, врлих монаха, који је наставио да негује духовност овога места, а последњих година и неуморно градећи његове неизоставне целине, иконостас, конак, вишенаменски простор за паркинг и различите скупове...Драгоцености из ове светиње, више пута кроз историју пустошене, чувају се данас у многим институцијама далеко од Витовнице, попут Витовничког јеванђеља у Музеју Српске Цркве. Крај светиње се до данас, на здравље намерника, обилно излива вода са извора Светог Јована Претече.

http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/Vaskrsnji intervju - o Iguman Pimen Vitovnicki - 0.35.09.mp3

Извор: Радио Слово љубве

Осврт на живот парохијских заједница – зашто је важно градити међуљудске односе, у чему је снага једне парохије и како да се људи повезују, говори за Васкршњи програм Радија свештеник Вук Матијашевић из Храма Светог Јована на београдском Централном гробљу. Отац истиче једноставни живот у радости, а његова мера је она у којој је васкрсли Христос ушао у наше животе: „Биологија је побеђена, она није господарица космоса, већ је Господ тај Господар - носилац Живота - уколико смо свесни тог достојанства онда ћемо једни другима нудити здрав живот који заједнички делимо, пријатељство и помоћ“.

http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/Vaskrsnji intervju - o Vuk Matijasevic - 0.26.52.mp3

Извор: Радио Слово љубве

Свим појавностима треба крст; тј. одвајање од свега оног што преко мисливог утиче на ум. Када су сва саодношења са појавностима прекинута и када је истовремено искључена сва природна активност и промењивост, тада се, попут из гроба васкрслог, појављује логос, који је у њему и који све што је од Њега обујми, са којим ништа не може бити, само по природи, у односу. Спасење је, стога, по благодати, а не по природи…

Не очајавајмо размишљајући о узвишеној божанској бесконачности, јер Божије је човекољубље са такве висине на нас сишло, нити, сазнавши (сву) бескрајну дубину нашег грехопада, одбијајмо да поверујемо како ће у нама замрла врлина (једном) васкрснути.

Преподобни Максим Исповедник, 
Гностички стослови

Извор: Епархија жичка

Протојереј ставрофор др Владимир Вукашиновић, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду на Празник Христовог Васкрсења за радио Слово љубве говори о васкрсавању свакога од нас кроз савлађивање невоља и слабости. присећа се прославе Васкрса на Светој Гори, саветује породице и супружнике да не забораве да разговарају и опомиње на долазећи звук трубе анђелске који ће чути сви - чак и они који не верују.

http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/Vaskrsnji intervju - o Vladimir Vukasinovic - 0.36.02.mp3

Извор: Радио Слово љубве

Протојереј-ставрофор Вајо Јовић, старешина Храма Светог Александра Невског на Дорћолу, у Васкршњем разговору за Радио "Слово љубве" поучава нас умерености у понашању током празничне радости после уздржавања током поста. Отац Вајо, парох у једној од најактивнијих црквених заједница у Београду, први пут говори и о томе како изгледа прослава Васкрса у свештеничкој породици, уз стално враћање Светом писму и веру да ће наше телесно Васкрсење, иако га можда као савремени људи не можемо унапред разумом схватити, бити круна Божијег стварања.

http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/Vaskrsnji intervju - o Vajo Jovic - 0.35.23.mp3

Извор: Радио Слово љубве

1. Ваша Светости, односе између српског и руског народа, укључујући и односе између две Православне сестринске Цркве, који су увек били братски, снажни и веома дубоки, посебно је подстицао Ваш претходник, блаженопочивши патријарх Алексије ΙΙ. За време 
НАТО-агресије у априлу 1999. године он је посетио Београд и пред Храмом Светога Саве, заједно с патријархом Павлом, служио молебан за мир, на којем су се молиле десетине хиљада верника. У то трагично време и Ви сте, тада на дужности председника Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, веома често посећивали Србију и на све начине подржавали страдалну Цркву и народ на српској земљи. Ви сте једини архијереј православне васељене који је био сведок немилосрдног бомбардовања Београда усред бела дана, како нам је потврдио епископ бачки Иринеј. Данас српски народ високо цени руски допринос украшавању тог највећег српског храма. У кавом Вам је сећању остала 1999. година? Да ли су Ваши утисци утицали на одлуку Русије да учествује у обликовањуунутрашњег уређења храма Светога Саве?

Имао сам више пута прилику да боравим у Београду 1999. године, када су вашу земљу нелегитимно напале земље
НАТО-алијансе. Југославија је, ослабљена вишегодишњим економским санкцијама, била жртва циничне агресије и уцене; према њој су примењени двоструки аршини. Такве интервенције смо касније видели и на Блиском Истоку. Становници Југославије су патили зато што су тежили да остану слободни, зато што су желели да сачувају своју земљу и светиње својих отаца од насртаја терористâ.

Сећам се разних слика Београда. Било је тренутака када је изгледало као да је град замро, када је у њему владала атмосфера напетости, сталног ишчекивања скривене опасности. Шокантне су биле слике разбијених прозора и зграда оштећених бомбардовањима. Сећам се звука сирене за ваздушну опасност и звукова рата који су оглашавали нечију смрт. Али се сећам и другачијег Београда, Београда који није престајао да ради и у којем није престајао јавни живот, без обзира на ваздушне нападе НАТО-авијације. Из разговора с југословенским политичарима и обичним људима у храму и на улицама урезала ми се у сећање њихова унутрашња снага.

Посета Његове Светости патријарха Алексија догодила се на Побусани понедељак, односно у периоду Васкрса. Код Храма Светог Саве на Литургији се окупило више хиљада људи. Патријарси Алексије и Павле молили су се за људе свих националности који су пали као жртве тог нелегитимног рата. На њиховим лицима се видела ускршња радост, нада. Спонтано су долазиле речи Светог Писма које су се читале пред ускршње јутрење, о томе да су Господа Исуса Христа приковали на стуб преко руку безаконика и убили га; али Бог га је васкрснуо ослободивши га окова смрти, јер није било могуће да га смрт задржи (Дап. 2:23-24). Био је ведар сунчани дан. И Храм, чија се купола надносила над мноштвом верникâ, симболизовао је присуство вечности.

Храм Светога Саве је величанствено здање. Грађен је дуго, с прекидима због којих је дошло због препрекâ које су стварале безбожне власти. Али у духовном животу се често дешава да се сеје у срамоти, а устаје у слави; сеје се у слабости, а устаје у сили (I Кор. 15, 43). Храм Светога Саве је светиња свенародних и свеправославних димензија. Такве светиње понекад подиже неколико нараштаја.

Околност да Русија и Руска Православна Црква учествују у украшавању тог величанственог Храма јесте испољавање дубинске, никада не прекинуте везе између наших Цркава и народа о којима оне воде духовну бригу.

2. Узрок агресије и бомбардовања Србије било је Косово и Метохија. Како у Руској Православној Цркви данас гледају на догађаје на Косову, где су сада угрожене не само древне српске светиње већ и опстанак српског народа?

Од самог почетка рата на Косову и процеса насилног отцепљења те покрајине од Србије наша Црква је осуђивала НАТО-агресију. Ми смо такође устајали у одбрану права Српске Цркве, која вековима одговара за очување православних светиња у тој области. Ми се дивимо храбрости Срба који, без обзира на претње по живот, нису напустили земљу предака. Знам колико је та земља, као колевка српског народа и државности, важна свакоме Србину.

Ми саосећамо са судбином историјског и културног наслеђа српског Православља на Косову и Метохији које се налази под претњом уништења. Посебно нас боли патња Срба који живе на тој територији, од којих су многи били жртве насиља. Наравно, људи који се обрачунавају са косовским Србима мораће да одговарају пред Богом за своје злочине. Али надам се и да ће на крају међународна заједница објективно истражити те злочине и да ће кривци добити заслужену казну.

Ми се искрено молимо за нашу српску браћу и сестре који живе не косовској земљи. Наша Црква подржава напоре Русије на очувању светињâ на Косову. Последњих година ми смо прикупљали средства за обнову објеката Призренске богословије, пружана је подршка храмовима и манастирима на Косову.

Дај Боже да историјска правда победи у тој древној покрајини!

3. Колико је по Вашем мишљењу опасно стање у којем се данас налази јединство међу Православним Црквама? Наравно, најјачи потрес се догодио после одлуке Цариградске Патријаршије да  расколницима у Украјини подари аутокефалност, због чега су прекинути односи између Москве и Цариграда.

Јединству светог Православља задат је веома тежак ударац неканонским поступцима Цариградске Патријаршије у Украјини. Једнострано „враћање“ чина расколницима кажњеним од легитимне црквене власти, давање такозване аутокефалности уз потпуно игнорисање вишемилионске канонске Цркве која постоји у земљи и коју признаје читав православни свет – све то није само мешање једне помесне Цркве у послове друге већ и рушење самог канонског устројства Православља. Почев од апостолских времена, у Цркви Христовој се посебно сложени проблеми решавају саборним разумом читаве Пуноће црквене. Нажалост, нека наша браћа ту саборну природу Цркве већ не признају. Једна помесна Црква је себе прогласила за главну, за главу свих помесних Цркава, и доделила себи право да самовољно укида одлуке њихових Архијерејских Сабора и да проглашава „благодатним“ свете Тајне чак и оних расколника који су рукоположени од стране самозванаца и који уопште немају никакво посвећење у епископски чин.  Таква гледишта се не слажу са историјом Цркве, укључујући и недавну. Патријарх Вартоломеј, у свом писму Архиепископу албанском Анастасију, које је Фанар објавио у марту, овако објашњава ту противречност: испада да је Цариград учествовао у међуправославним активностима, равноправно са другим аутокефалним Црквама, по некаквом снисхођењу, а сада је одлучио да подсети на своја искључива права која су, тобоже, увек постојала. На неки чудан начин та „права“, према схватањима Цариграда, не подразумевају никакву одговорност, никакву доследност у својим сопственим судовима. Цариградска Патријаршија најпре признаје анатему на Филарета Денисенка, а затим је не признаје. Час признаје канонске границе Руске Цркве, час их не признаје. Сада Цариград изјављује да никада није посезао за територијама ван својих канонских граница. Али историја Православља у Финској, Пољској, Естонији, Летонији, Чехословачкој и другим земљама  говори нам управо супротно. Цариградска Црква је донедавно ван својих канонских граница видела и Украјину. У свим званичним издањима која сваке године објављује Цариградска Црква, све до 2018. године, украјинске епархије убрајане су међу епархије Руске Цркве, без било каквог помињања њихове припадности Цариграду. Као што видимо, то нимало није сметало цариградском патријарху да посегне за Украјином. Очигледно је да спровођење такве неодговорне линије понашања и остваривање таквих претензија не могу остати без трагичних последица по јединство Православља.

4. Већина помесних Православних Цркава позвала је на свеправославни дијалог у вези са украјинским питањем. Да ли је такав дијалог могућ у ситуацији у којој су прекинути односи између највеће помесне Цркве и „прве међу једнакима“, за коју је уобичајено да председава на свеправославним Саборима?

Руска Православна Црква се увек залагала за решавање спорних питања и неспоразума насталих у нашој православној породици путем међусобног дијалога и сарадње помесних Цркава. Чак и у ситуацији када је Цариградска Патријаршија почела отворено да изјављује да има намеру да „дарује аутокефалност“ расколницима у Украјини, ми смо се и даље надали отвореном и братском дијалогу између наших Цркава. С тим циљем ја сам у августу прошле године отпутовао у Фанар, али сусрет с патријархом Вартоломејем показао је да је у Цариграду већ одавно донета одлука и да не желе да је с нама принципијелно разматрају. Ми и сада подржавамо идеју да се о украјинском црквеном питању заједнички расправља између Православних аутокефалних Цркава. Подразумева се да расколничка такозвана Православна Црква Украјине не треба да учествује у таквој расправи. Осим тога, питање је колико је цариградски патријарх, пошто представља заинтересовану страну, меродаван да сазива свеправославни скуп и, тим пре, да председава на таквом сабрању. Из горе поменутог писма патријарха Вартоломеја архиепископу албанском Анастасију јасно је да Цариград у начелу одбија да било с ким разматра украјинско питање.

5. Може ли „украјински рецепт“ бити примењен на територије других помесних Православних Цркава? Ово питање се пре свега тиче Македоније и Црне Горе, за које је, истина, патријарх Вартоломеј у недавном интервјуу за лист „Политика“ рекао да се оне не могу поредити са Украјином.

Ако се одбаце споредни детаљи, „украјински рецепт“, како сте га Ви назвали, веома је једноставан: цариградски патријарх је себи дао за право да од сада може да ревидира било који документ и договор које су издали његови претходници уколико му њихов садржај више не одговара. Тако је, заједно са сензационалном одлуком о укидању грамате из 1686. године о предаји Кијевске митрополије у јурисдикцију Руске Православне Цркве, Синод Цариградске Патријаршије укинуо и древно канонско правило које забрањује другобрачност свештенства. 

Следствено, то што је патријарх Вартоломеј у интервјуу за ваше новине рекао о Македонији и Црној Гори уопште не гарантује да се украјински сценарио тамо неће поновити. Македонија и Црна Гора су сада независне државе, а то значи да актуелност канонских граница Српске Православне Цркве, према Томосу из 1922. године, Фанар може лако оспорити, како се догодило са поменутим актом из 1686. године. И није случајно то што је у томе интервјуу патријарх Вартоломеј напоменуо да оно што припада Србији припада њој канонски и еклисиолошки – он намерно није говорио о Српској Цркви већ о Србији као држави, алудирајући тиме на њене савремене границе.

Иако патријарх Вартоломеј говори да сада нема намеру да мења границе Српске Православне Цркве, он уједно изјављује и да је Цариградска Патријаршија спремна да прекорачи те границе уколико стигне одговарајући захтев или се појави некаква „виша црквена потреба“. Ту „вишу црквену потребу” у Фанару схватају на свој начин. И у случају са Украјином Цариград се одлучио на упад онда када се стекао одређени збир политичких чинилаца и када су му се украјински политичари и расколници обратили са захтевима.

  Да ли би ико од становникâ Балкана, руку на срце,  могао да гарантује да се, пре или после, неки нови или постојећи политички лидер неће обратити Фанару са захтевом за аутокефалношћу? Штавише, не заборавимо да такав захтев већ постоји – од стране премијера Македоније Зорана Заева. Он је био упућен још прошле године, скоро истовремено са неславним захтевом председника Украјине Петра Порошенка, и Синод Цариградске Патријаршије га је узео у разматрање у мају, о чему је и објавио званичну информацију. Али зашто би Синод Цариградске Патријаршије анализирао питање за које очигледно нема основа, како је то у недавном интервјуу изјавио патријарх Вартоломеј? Зар постојање Томоса из 1922. године није у овом случају довољан основ за одбијање? Очигледно је да ипак постоји замисао да се „украјински рецепт“ понови у Скопљу.

6. У горе поменутом интервјуу за наш лист цариградски патријарх је објаснио одлуку о давању Томоса украјинским расколницима. Он инсистира на томе да се већина украјинског народа налазила ван Цркве због непремостиве провалије коју је Московска Патријаршија продубила међу верницима.

То није тачно, пре свега у погледу украјинског народа. Он је богољубив и, као и пре, веран канонској Цркви. Погледајте снимке и фотографије годишњих литија на Дан крштења Русије – у Кијеву и регионима Украјине!

У њима учествују на десетине хиљада, стотине хиљада верника: иду с иконама и крстовима и, појући молитве, благодаре Богу... То се не може постићи вештачки, за новац или насилно. Могу се принудно из читаве земље довести студенти и државни службеници, како се то чинило у совјетско време или како то сада покушавају да учине власти у Украјини. Али онда то није литија већ митинг: заставе, пароле, народне песме... Таква слика не може да превари верујући народ: она не изгледа нарочито уверљиво чак ни за нецрквеног човека, лаика.

Украјинско свештенство говори да је из године у годину све више људи у храмовима. Недавно су, на Недељу Православља, поново биле одржане литије по читавој Украјини. На пример, у граду Ровно изишло је на хиљаде верника канонске Цркве, а управо је то регион с најсложенијом конфесионалном ситуацијом.

У Ровенској области нашим верницима редовно отимају храмове, специјалне службе врше притисак на свештенике и њихове породице: позивају их на информативне разговоре у Службу безбедности, у храмовима и по кућама свештенства врше претресе. Али притисак на канонску Цркву само повећава подршку верника.

7. Ако је Православље у Украјини тако јако, чиме се може објаснити раскол? Да ли је било покушаја да се он превлада?

Ми смо увек тражили путеве поновног сједињења с нашом браћом отпалом од Цркве. О том послу се из разумљивих разлога није јавно говорило, али је он вођен веома интензивно, и ја сам у њему непосредно учествовао. Током многих година одржаване су везе с „јерарсима“ неканонске „Кијевске Патријаршије“, а неки од њих су се покајали и вратили канонској Цркви. Године 2010. постигнути су договори о поновном сједињењу са Црквом двојице утицајних расколничких „јерараха“ са знатним делом њиховог свештенства, али су уочи њиховог повратка обојица изненада преминули под неразјашњеним околностима.

Сасвим недавно, 2017. године, вођени су тешки преговори са јерарсима такозване „Кијевске Патријаршије“. Њихов резултат је било писмо Филарета Денисенка којим се он обратио мени и Архијерејском Сабору Руске Цркве у новембру 2017. године. Али чим се за то сазнало у Кијеву, на Филарета је извршен притисак и он је повукао оно што је рекао у писму. Украјински раскол је феномен политичке природе и само политички фактор збија његове редове.

8. Да ли је Цариградска Црква некако учествовала у том процесу?

Имали смо доста плодну сарадњу од 2000. до 2005. године и ја сам у томе непосредно учествовао. Одржано је десет рунди преговора, у појединим случајевима и уз учешће представникâ украјинске власти. Проанализирали смо читав списак јерархије два главна огранка украјинског раскола, размотрили смо могуће варијанте њиховог повратка Украјинској Православној Цркви, сретали смо се лично с неким њиховим представницима.

Али 2005. године на власт је дошао председник Јушченко. Он је отворено подржавао раскол, па је Цариградска Патријаршија прешла на унилатералне поступке. Био је покушај да се отворе цариградске „ставропигије“ у Кијеву и Лавову, а цариградски јерарси су почели да говоре да Украјина, наводно, није територија Московске Патријаршије.

Чак и у таквим условима патријарх Алексије је тежио да се поново вратимо дијалогу. У писму патријарху Вартоломеју он је изразио наду да ће патријарх Вартоломеј испољити „канонску чврстоћу“ према расколницима и предложио да се настави заједнички рад на украјинском црквеном питању. Али патријарх Вартоломеј тада није ништа одговорио. Сада ја схватам да је он већ тада имао намеру да спроводи једностране активности и да није био заинтересован за даљи заједнички рад.

Узгред, тих година су представници Цариграда још били сагласни с нама у мишљењу да већина такозваних „епископа“ украјинског раскола не могу имати тај чин. Сада је овај лажни епископат у целини примљен у општење, а материјали везани за раскол, које смо ми сакупили и предали Цариградској Патријаршији, игноришу се. На пример, они везани за непостојање канонског прејемства хиротоније код низа јерараха „Украјинске аутокефалне Православне Цркве” (УАПЦ). Јер, „хиротоније“ УАПЦ потичу из деведесетих година прошлог века, од самозваног бившег ђакона Руске Православне Цркве. Тај човек је имао веома рђаву репутацију и никада није имао епископски чин. У Украјини се издавао за епископа „Катакомбне Цркве“, у Русији за римокатоличког бискупа, а у Аустралији за бискупа Англиканске Цркве, да би на крају допао затвора због преваре и фалсификовања. Прве „јерархе“ он је рукоположио заједно са лишеним чина бившим епископом Руске Православне Цркве. Почетком двехиљадитих проблем хиротонијâ УАПЦ ни за кога у Украјини није представљао тајну и ми смо савесно о томе обавестили нашу цариградску браћу. Али 2018. године сви ти „јерарси“ били су примљени у општење једним потезом пера, без разматрања околности њихове хиротоније, „у постојећем чину“ који они нису имали нити га имају. То је, наравно, одбијало наше вернике у Украјини.

9. Патријарх Вартоломеј се позива на канонску јурисдикцију Цариградске Патријаршије над Кијевском митрополијом. Како Ви гледате на такве аргументе?

Патријарх цариградски Дионисије је 1686. године издао три правно обавезујуће грамате московским царевима, патријарху московском Јоакиму и украјинском хетману. Али ни у једном од тих докумената се не говори да је Кијевска митрополија предата на привремену управу. Ништа није речено ни о томе да би ти документи могли бити укинути. Текстови директно говоре о предаји Кијевске митрополије „у потчињење“ и „под надлежност“ московских патријараха, укључујући право да они рукополажу кијевске митрополите. Изрази двеју од три грамате су толико неугодни за данашњу позицију Цариградске Патријаршије да је она била принуђена да их прогласи „мање ауторитетним“.

На нашем последњем сусрету у Фанару ја сам нудио патријарху Вартоломеју да се одржи конференција наших научника да бисмо заједно проучили документа и уверили се у оно што је очигледно. Одговорио ми је да он за то нема времена. Сада, када је „јерархија“ украјинског раскола примљена у општење и када је добила свој „Томос“, о томе се више и не говори.

Проблем наших односа није само у различитом тумачењу докумената из 1686. године. Проблем је у томе што једна од страна сматра да се, тобоже, садржај тих докумената, па и било којих договора између нас, може мењати према датој ситуацији. Та страна тако и говори: да, обећао сам, али околности су се промениле, па, према томе, ништа нисам ни обећао. Али документи и договори постоје управо зато да односи између наших Цркава не би зависили од политичких околности, да би били изнад политике. Уколико то не схватамо, одмах се обезвређују и документи, и договори, и сами односи.

Цариградски патријарх Пајсије је 1654. године  именовао нашег патријарха Никона као „Патријарха московског, Велике и Мале Русије”. Овај статус је био потврђен документима из 1686. године. Данас Цариград изјављује да је, наводно, наша канонска територија ограничена само на Русију и „северне земље“, па се позива на документе из 16. века, где се ова титула користи. Значи, није ствар у документима.

10. Чиме се, по Вашем мишљењу, објашњава таква журба и нагла промена става Васељенске Патријаршије о украјинском питању? Васељенски Патријарх говори да узрок томе лежи у жалби оба лидера украјинског раскола, као и у драматичним догађајима који су десили 2014. године у Украјини.

Филарет је апелацију поднео још 1992. године, након што је био лишен чина у Руској Православној Цркви. Пошто је примио жалбу, патријарх Вартоломеј је у писаној форми потврдио да признаје одлуку Руске Православне Цркве о осуди Филарета. Када је 1997. године Филарет предат анатеми, патријарх цариградски је поново потврдио своју сагласност с том одлуком.

На сабрању Предстојатељâ помесних Цркава одржаном 2016. године – када је већ пуним интензитетом беснео оружани сукоб у Донбасу, када су у Украјини расколници поново почели да заузимају храмове канонске Цркве и да туку наше вернике – патријарх Вартоломеј је обећао да се неће мешати у украјинско црквено питање. Мислим да се промена става може објаснити спољним политичким притисцима. Уверен сам да он није могао, а да не схвата последице признавања раскола.

Захвални смо Богу што ниједна помесна Црква не признаје његове расколничке поступке у Украјини. И како после тога он може да се назива поглаваром триста милиона православних становника планете? Рећи ћемо директно: данас је његов ауторитет у светском Православљу значајно пољуљан. А управо на сагласности Православних Цркава заснивала се координишућа улога која је додељена цариградском патријарху последњих деценија, у периоду припреме за свеправославни Сабор.

11. У каквом положају је данас Украјинска Православна Црква која се налази под покровитељством Руске Православне Цркве? Како живе епископи, свештеници, верници? Каква им је будућност?

У Украјини је сада било време председничких избора, па је властима било потребно да покажу обећано „уједињење Православља“. На канонску Цркву се и даље врше  веома интензивни притисци. Уз подршку власти и полиције заузимају се њени храмови. Служба безбедности покреће кривичне поступке против њеног свештенства. Усвојени су закони који имају за циљ да се легализује заузимање храмова и, штавише, да Украјинска Православна Црква буде лишена свог имена, да буде натерана да промени назив у „Руска Црква“.

Ово је време искушења за Цркву, али и време светлих примера хришћанске храбрости. Вандалских аката против наших цркава и паљења храмова има на десетине по читавој Украјини. Приказан ми је снимак заузимања храмова: види се како туку и из цркве избацују старце и жене; како бију наше свештенике и како људи служе Литургију на мразу пошто их не пуштају у храм који су изградили сопственим рукама.

Притом у заузетим храмовима нема ко да служи: канонско свештенство не жели да уђе у нову „црквену” структуру. Већ сада лажни епископи расколникâ изјављују да немају свештенства за нове храмове. Те храмове неће имати ко да одржава јер су они који су заузели храмове нецрквени људи, људи који нити ће се молити нити ће давати храму прилоге.

 „Ако Господ неће градити дома, узалуд се муче који га граде; ако неће Господ чувати града, узалуд не спава стражар” (Пс. 126, 1).

А наши верници ће себи изградити нове храмове. Јер, Црква у Украјини – то су срца верникâ, а не камени зидови. Можете украсти име од Цркве, можете украсти зграде, али веру код народа нико не може уништити нити украсти. Не могу се вршити вештачке „корекције“ у зависности од политичке ситуације. Они који то сада покушавају да ураде у Украјини нису ништа друго до бедници. Они не могу да замисле истинску снагу и лепоту православне вере и Православне Цркве. Украјинска Православна Црква на челу са митрополитом Онуфријем јесте једина канонска Црква Украјине. Она је духовно јака и ја верујем да ће се, милошћу Божјом, одупрети искушењима.

Извор: Епархија бачка

Са митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем Радовићем разговарали смо уочи Васкрса. Иако је то најрадоснији дан у хришћанском календару, архиепископ цетињски сматра да ситуација у Српској православној цркви, али и у хришћанству уопште, није тако радосна.

„Васкрс је празник који васкрсава у свему људском роду, све оно што је истинско и право и што је вјечно. Тако и овде у нашем народу и у нашој цркви. Ипак је Васкрс коначна ријеч неба и земље, Бога и човјека, оног правог истинског за све земаљске народе, па онда и за нас овде. А васкрсења не бива без смрти. Крст носити нама је суђено. Овде код нас распеће се наставља, не само на Косову и Метохији, него уопште. На крају крајева, наставља се и у свакој људској души. И само душе које су сараспете Христу задобијају тај квасац васкрсења вјечнога живота“, објашњава Његово високопреосвештенство за Спутњик.

Од крсташа до НАТО освајача

Амфилохије се осврнуо на рушење хришћанских светиња у Црној Гори и све већи утицај НАТО алијансе на земље Балкана. Он сматра да се многе лоше ствари у историји понављају.

„То је наставак онога што су западни моћници радили вековима. Почевши са крсташким ратовима и онда су крсташи са благословом римског папе кретали у ослобођење Христовог гроба. Велика идеја, али у суштини пљачка. После крсташа таквом је идејом био задојен Наполеон, освајао свет, стварао нови светски поредак после Француске револуције, зна се како је завршио на Бородинском пољу. После њега нацисти и фашисти. Мусолини и Хитлер су ту исту идеју наставили са новим схватањима и идеологијама кренули да освајају свет и зна се како је завршио нацифашизам“, подсећа митрополит и истиче да деловање НАТО-а, САД, Енглеске и Европе није ништа друго, него наставак нацифашизма.

„Оно што смо ми доживели од нациста и фашиста 1941-1945. године, ми смо то доживели сада од НАТО пакта 1994-1995. у Босни и Херцеговини, а онда после на Косову и Метохији. Данас исто то доживљавамо. Чак и стање на Косову и Метохији данас, па да не кажем и свуда овде на Балкану, горе је под овим новим нацифашистима, него ли што је то било за време Хитлера и Мусолинија. Ту је трагедија, што је то и наша Црна Гора прихватила. С једне стране се хвали садашња власт својим антифашизмом. Али у суштини не темељи своју будућност на антифашизму, јер да темељи на томе, не би постала део НАТО-а“, наглашава Амфилохије за Спутњик.

Према његовим речима, Црна Гора гради своју будућност на братоубилаштву, тако што претвара деобе које су својствене нашем народу у нешто још дубље и горе — националне и језичке поделе.

Наш саговорник каже да је и однос НАТО-а према Русији онакав какав је био нацистички и фашистички.

„Ипак, ја сам дубоко уверен да ће се оно што се догодило и са Наполеоном, Хитлером и са Мусолинијем, догодити сутра са овим носиоцима тог истог духа“, закључује митрополит.

Европа безбожнија од комунизма

Амфилохије не крије своју забринутост и за дешавања у Европи.

„Европа унаказује себе и своје биће. То није Европа Петра и Павла, то није Европа великих људи на Западу, великих епископа римских. Европа је по свом антихришћанском духу данас дубље безбожна од комунизма. Комунизам је ипак био наследио хришћанску традицију морала. Европа ни тог духа, ни тог морала нема, зато данас Европа потпуно уништава хришћанство, јер данас Европа постаје исламски континент“, прецизира митрополит.

Зна се чија је Украјина крајина

На питање шта је Украјина добила тиме што је прогласила аутокефалност цркве и тиме се на још један начин удаљила од Русије, митрополит црногорско-приморски каже да се зна чија је Украјина „крајина“ од времена Светог Владимира, па надаље кроз векове.

„Украјина је претрпела страховиту трагедију и деобу за време уније, унијаћења у 16. вијеку. А ово што се сад догађа, то је наставак управо тога само у секуларизованом типу. Шта ће добити? Добиће још дубљи расцеп и раскол. Штета што Васељенски патријарх не схвата наше муке словенске. Није схватио какве су то последице и за њега и за цркву православну. Није само питање руске цркве и руског народа, питање је Украјине, васељенско питање“, наводи Амфилохије и додаје да данас очигледно постоји једна борба против православља, против најстаријег изданка јеванђеља.

„Е сад треба пребити ту кичмену мождину православних народа, међу којима руски народ има данас посебно место. Треба је пребити да би остварили оно што није остварио ни Наполеон, ни Хитлер, ни Мусолини. Они сада користе ту несрећну Украјину и те њене унутарње деобе и несреће. Створили су дух унутарњег раскола, разбијачки дух тог народа словенског, звали га Украјинци или древно-Руси.“

Последњи суд није Хашки

Митрополита смо питали хоће ли Срби, у том опште-глобалном расулу, сачувати свој идентитет.

„Сачуваће ако Бог да. Ова сва збивања у нашем народу и ово распеће нашег народа траје читави двадесети век. Исто су то урадили још срамније са Косовом и Метохијом. Часни и честити албански народ сад је представљен преко тих злочинаца Тачија и дружине. То што се догодило на Косову са том групом деликвената, срамота је за часни албански народ. Њих су управо и подржали они који су подржали у току Другог светског рата њима сличне балисте и остале. Хтели би да им предамо Косово и Метохију, како рече наш патријарх ових дана — наш Јерусалим“, поручио је он.

Ипак, митрополит је уверен у позитиван исход.

„Ако се онај први изабрани Божји народ вратио после 2.000 година свом Јерусалиму, па и овај народ српски и светосавски народ не може без свог Јерусалима. Он ће се вратити. Бог није у сили, него у правди — то је Александар Невски говорио. То је истина која се потврђује кроз све векове, а Свети Петар Цетињски је говорио да је у имену Божјем суд и правда. Последњи суд није Хашки суд, овај безбожни суд који данас суди људима који су учествовали у несрећном грађанском рату“, подсећа Амфилохије и наглашава да нема никакве сумње да рат никоме није брат. Ипак, према његовим речима, непоштено је проглашавати само Србе за злочинце, како би били заштићени они који су наставили фашистичко дело у Босни и Херцеговини, потиснути јасеновачки злочин, а Сребреницу користити за геноцид.

НАТО бомбардовање као Хитлерово

„То су такве морбидне лажи које је прихватио Клинтон, онај Солана неслани и остала дружина који су овде преузели да владају. Па и они Французи који су се обрукали“, уверен је митрополит, који се поново осврнуо на НАТО агресију 1999. године.

„Злочин који је НАТО извршио поводом педесетогодишњице свога постојања је нацифашистичко насиље над Србијом, над Црном Гором. Бомбардовали су по двадесети пут овај град Београд. Каква је разлика између Хитлеровог бомбардовања и овог? Нема никакве разлике. Оно је било у освајачком духу, ово је у име људских права. Побијена деца. Све у име људских права, а на срамоту и своју и срамоту Европе.“

Његово високопреосвештенство архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски Амфилохије на крају разговора је честитао Васкрс читаоцима Спутњика.

„Нек је благословен свети празник Христовог васкрсења. Васкрсења не бива без смрти. Крст носити нама је суђено, тако је било и тако је и дан-данас остало. Христос воскресе!“

Извор: Спутњик