Владика вршачки Теодор Несторовић, духовни вођа банатски Срба са краја 16. века, у народном предању је запамћен као примерен архијереј, благе нарави, скроман и православљу потпуно предан. Волео је свој народ и патио због његових страдања, посебно на подручју Баната, где је био епископ. Живот под Отоманском влашћу био је тада, посебно тежак. Када је у Вршац стигао глас да су се јаничари у Стамболу побунили, владика Теодор се понадао да ће се ови зулумћари повући из Баната и других поробљених српских земаља. Kод владике Теодора, 1593. године, долазе народни прваци и обавештавају га да су створени услови за подизање устанка. Владика Теодор им поручује: „Узмите заставе их својих цркава, украсите их ликом Светог Саве. Као што је свети цар Константин победио са заставама на којима је био крст, тако и на нашим заставама нек се вије лик светог Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу„.

Устанак је почео 1594. године. И до данас је остала упамћена устаничка песма:  „Сва се будум земља побунила, – Шест стотина подигло се села, – Свак на цара пушку подигао!“

Устаници су извојевали многе победе, али и пролили много крви. Чета од 200 устаника, под вођством Петра Мојзеша, ослободи и вршачку паланку. Разјарене османлије су говориле да их не побеђују устаници, већ „каурски светац Сава“. То је био и повод да спале мошти светог Саве на Врачару у Београду. Јуна 1594. године, у одлучној бици код Бечкерека, 30.000 Турака је напало 4300 устаника. Изгинула је скоро сва српска војска, а цео Банат пао под турску власт. Српски живаљ, предвођен владиком Теодором, избегао је у Ердељ. Ердељски кнез Батори, доделио је епископу Теодору за прибежиште место Тевиса. После неког времена, Турци су поручили епископу Теодору да ће, ако се врати у Вршац, њему и његовом народу, бити спашени животи. Иако је знао да се не може поуздати у њихово обећање, преовладала је нада да ће његова жртва бити довољан залог за престанак страдања недужног српског народа. Када је дошао у Вршац, Турци су га одмах утамничили и после бројних понижења и мучења, живог „на мех одрали“. Поштовање и сећање на владику Теодора, као светитеља и мученика вековима је живо у Банату, али и у целом српском народу. Град Вршац данас прославља своју градску славу – светог владику Теодора. Света Литургија се служи у храму на Вршачком брегу, посвећеном овом свештеномученику.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ТЕОДОРА ВРШАЧКОГ

Као што је Господ населио небо сјајним звездама, да пројављују славу Његову и показују пут путницима и морепловцима, тако је и све српске покрајине настанио многим праведницима, исповедницима, мученицима и светитељима, да се кроз њих прослави свето име Његово, а нама грешнима да буду утеха и пример. И као што знамо имена само неких, малобројних звезда, а највећем броју не знамо, тако су нам позната имена само малог броја наших светитеља, а огроман број њих су за нас остали безимени. Господ једини зна сва имена њихова јер су уписана у књизи вечног живота!

Ко од нас смртних може набројати и именовати све свете страдалнике који су у боју или у свирепим мукама живот свој за веру православну положили и пре Косова, и на Косову, и после Косова?! Знамо ли имена свих косовских мученика, или се сви заједно кроз једног Кнеза Лазара прослављају? Да ли су нам позната имена свих 700,000 светих српских новомученика усмрћених само у току од пет година, 1941-1945. од усташких крволока? Знамо ли имена најновијих српских мученика, људи, жена и деце, које ради вере њихове и имена српског у наше време нови Агарјани и повампирени усташи већ трећу годину зверски мрцваре и убијају у Босни и Херцеговини?

А мало је познато и то да се равни и питоми српски Банат у прошлости прославио хиљадама мученика чија имена нам нису знана. Страдали су у време заувек проклетога Синан-паше, “немилосрдног крволока”, звери у људском облику, новог Ирода, мрзитеља и Христа Господа и православних хришћана. Гдегод је пролазио свој пут је обележавао набијањем Срба на колац и дерањем њихових кожа.По његовом наређењу Срби су натицани на ченгеле, набијани на колац, живи дерани.

У то време је у Вршцу био Епископ вршачки већ поменути свештено мученик Теодор, човек благе нарави, скроман, милостив, богобојажљив, искрено побожан и православљу дубоко одан. Веома је волео свој српски род и силно патио због страдања којима су Срби у Банату били изложени. Тешко би му падало ако би видео да се животиње кољу и убијају, а колико га је тек болело када је био сведок турских зверстава које су чинили над његовим Србима. Није никада хтео окусити месо, већ је сво време проводио у посту и молитви. Своме ђакону је с тугом говорио:

Гле, Господ ће испразнити земљу и опустети је, преврнуће је и расијаће становнике њене. И биће свештеник као народ, господар као слуга, госпођа као слушкиња, продавац као купац, који даје у зајам као који узима у зајам, који узима добит као који даје. Сасвим ће се испразнити земља, и сасвим ће се опленити. Јер Господ рече ову реч. Тужиће земља и опасти; изнемоћи ће васељена и опасти; изнемоћиће главари земаљски. Престаће весeље уз бубањ, нестаће граја оних који се веселе, престаће весеље уз гусле. Разбиће се пусти град, затворене ће бити све куће да нико не улази. Тужњава ће бити по улицама…

Наслућивао је да ће тешка времена постати још тежа, па се са уздахом и сузама обраћао Господу:

Смилуј се на ме, Господе; јер ме је туга, од јада изнеможе око моје, душа моја и срце моје; ишчиље у жалости живот мој, и године моје у уздисању; ослаби од муке крепост моја, и кости моје сасахнуше. Од множине непријатеља својих постадох подсмех и суседима својим, и страшило знанцима својим; који ме виде на улици, беже од мене. Заборављен сам као мртав, нема ме у срцима; ја сам као разбијен суд. Јер слушам грдњу од многих, од свуда страх, кад се договарају на ме, мисле ишчупати душу моју. А ја се, Господе, у Тебе уздам и велим: Ти си Бог мој. У Твојој су руци дани моји; отми ме из руку непријатеља мојих, и од оних, који ме гоне. Покажи светло лице своје слузи своме; спаси ме милошћу својом. Господе, немој ме оставити под срамотом; јер Тебе призивам. Нек се посраме безбожници, нека замукну и падну у пакао.

Живот под Турцима је био неиздржљив. Узалуд су се надали Срби да ће хришћани из европских земаља притећи у помоћ. Али све док Турци нису нападали на те европске хришћанске земље, хришћани у тим земљама нису марили за српске муке.

Када је стигао глас да су се у Стамболу побунили јаничари, свештеномученик Теодор се понадао да ће се Турци повући из Баната у Турску да угуше побуну. Узбуђено и са радосном стрепњом је говорио:

… звери је мало земаља и градова, блага и робова, и на Истоку и на западним странама, и у бесу сама на себе разјапљује чељусти и кида своје месо. Можемо ли се, Господе, надати да ће звер пасти и да ћемо се извући из њених адских кандзи? Доста смо, Господе, у ропству и расејањима. Нека нам се сада обрекну оне речи пророка Амоса да иду дани среће када ће орач стизати жетеоца, кад ће се повратити робље и саградити пусти градови и када нас нико неће ишчупати из земље своје.

У то време долазили су свештеномученику Теодору народни прваци, и неки калуђери и свештеници, и гворили му да је сада време да се Срби дигну на устанак и протерају Турке са своје земље. Уверавали су га да ће суседни хришћани притећи у помоћ и молили га да поведе народ у бој. “Тебе ће народ послушати, ти си им крепка узданица. Позови их, и доћиће, благослови их да крену у бој, да се сломије турски јарам и отерају проклтеи Турци са наше земље. Дај да испунимо завет цара Лазара и свих косовских мученика!”

Свештеномученик Теодор је најпре сетно ћутао, а онда их је запитао:

Да ли завет цара Лазара може да се испуни и нечим другим осим мачем? Зар са сваком разореном црквом, спаљеном кућом, покланом чељади , отетом стоком, нећемо бити даље од тог циља? Не опстасмо ли до сада само са црквом и престолом Светога Саве. Надате се у принчеве, али “боље је уздати се у Господа него ли ослањати се на човека; боље је уздати се у Господа него ли се ослањати на кнезове.

Тако је свештеномученик Теодор смиривао оне који су хтели да подигну устанак. Али стање се све више погоршавало. Охоли Турци, а нарочито потурице су неколицини Срба-сељака у каишевима одрали кожу с леђа.  Тукли су, пребијали и убијали когагод су хтели. Пијани од вина и беса убијали су и невине људе, жене и децу, и недужну стоку.

Опет се народни прваци и многи свештеници и калуђери окупише око свештеномученика Теодора и са доста срxбе му говораху:

Откад, по повратку са ратишта, турска војска логорује у Панчеву, такву тугу не виде Банат. Пљачкаху до голе коже и на снег извођаху наге људе и у обести паљаху куће и клаху стоку. На крају сташе нам дерати кожу с леђа, а да ништа не учинисмо. Помамише се и Турци из касаба. У пљачки су грђи од Турака. Узимају све до последњег зрна жита а да ништа не учинисмо.

Зар теби, Владико, није баш нимало стало до твог народа?! Овај живот је тежи него смрт! Поведи нас, да или слободу стекнемо или да нас смрт од патњи ослободи!

Тешко је свештеномученику било слушати ове жалбе и прекоре, али се бојао да подизањем устанка може народ одвести још у већу беду и страдање. Молио је народне прваке да се стрпе, да сачекају док им суседни хришћански народи не обећају да ће им притећи у помоћ ако дигну устанак. Слао је он своје веснике и у Валахију, и у Молдавију, и у Уграску, и у Аустрију, тражио од њих војну и материјалну помоћ у случају подизања устанка, али нико му се на молбе није одазвао. У тузи својој обраћао се Господу: “Колико можемо претрпети, Господе? И ја, који знам да је освета Твоја, хтео бих, што сам беспомоћнији, да устанемо на Турке. Савладавам се. Не бих да окрвавимо наше руке.”

Не само народни прваци и народ, већ и многи калуђери и свештеници су отворено и одлучно захтевали да се почне са устанком. Али нико то није хтео да почне без одобрења њиховог духовног пастира и народног вође, свештеномученика Теодора. Зато су га молили и преклињали да се стави на чело устанка. Он је од њих тражио да му дају времена да се добро промисли пре него што се одлучи. Није се плашио за себе самог, али је страховао шта ће бити са народом ако устанак не успе.

Дан пре него што је донео одлуку, у касну вечер, дуго се молио на коленима, молећи Господа да му укаже пут којим ће поћи. Сатима је био на коленима и зној га је свега облио, а онда је био као у заносу. Тада виде, да ли у сну, или будан у визији, велико поље прекривено поломљеним оружјем и лешевима. А онда зачу глас који му рече: “Бојиш ли се смрти, Теодоре? Зар не знаш да је ропски живот гори од смрти? Турци ти светиње изругавају, народ муче и убијају, а ти седиш скрштених руку. Докле? Видиш, ми се смрти нисмо бојали, већ смо за веру своју и крст часни животе на Косову положили. Изгубили смо земаљско царство, али се у небеском радујемо. Поведи народ свој, освети жртву нашу, испун завет косовски.”

Када је дошао себи, Владика Теодор се помоли Богу, говорећи: “Докле ће се, Боже, ругати насилник? хоће ли противник до века пркосити имену Твоме? Устани, Господе, помози ми, Боже мој, јер Ти удараш по образу све непријатеље моје; разбијаш зубе безбожницима. Од Господа је спасење; нека буде на народу Твом благослов Твој”.

Онда посла позив да се окупе народни прваци из разних крајева Баната, па им саопшти да се одлучио да подигну устанак и пристао да им он буде вођа. Пре него што су се разишли, благослови их и поучи:

Узмите заставе својих цркава и украсите их ликом светог Саве. Као што је крсно знамење било на заставама цара Константина, тако нека се наши барјаци вију украшени ликом светога Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу. Будите храбри у боју, јер се за правду и слободу борите. Не дозволите да се озверите у боју; борите се не као неверници, већ као хришћански ратници, којима је чојство исто тако важно као и јунаштво. Авај, многи од вас ће пасти, многе од вас очи моје неће више видети…Нека вам вечни живот буде награда за смрт. Пођимо светлим и светим путем косовских јунака и послушајмо светога Кнеза Лазара који и нама поручује: “Искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедно на сечење за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу”.

Тада их све благослови свештеномученик Теодор и посла их свакога у свој крај да окупе људе и да сви заједно ударе на Турке у одређени час.

А када су ови отишли, свештеномученик Теодор паде на колена своја и завапи:

Господе над војскама, благослови ову малу српску војску и буди јој милостив. Огради их светим својим анђелима и арханђелима да им стреле и мачеви безбожника не науде. Свети ратници и мученици, Георгије, Димитрије, Теодоре Тироне, Теодоре Стратилате, и сви остали мученици за веру Христову, укрепите ове ратнике за правду и слободу, да их јарост и крвожедност безбожника не уплаши или збуни. Будите са њима, борите се с њима раме уз раме. Свети Саво, ево деца твоја духовна, род твој љубљени, устаје да избори правду и слободу. Води их, светитељу, путем победа. Моли се Господу за њих и све оне који буду пали у бојевима, прими у царство небеско и настани заједно са тобом и другим српским мученицима и светитељима.

Тако српски устанак у Банату поче 7.101. године од почетка света, а 1593. од рођења Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа На почетку устанка Срби су извојевали неколико победа. Заузели су многа села и градове и из њих Турке протерали Лила се и турска и српска крв. Носећи барјаке са ликом светога Саве на њима, устаници су ишли из победе у победу. Турски војници су говорили да њих не побеђују устаници већ “каурски светац Сава”. Многи су поверовали у светога Саву, а неки се и кришом покрстили.

Почетком јуна, а 1594. од рођења Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, зби се велики бој између турске војске и српских устаника из Баната. Срби су жестоко нападали а Турци се очајнички бранили. Страшан је био звек оружја, а још страшнији крици рањених . Бог и свети Сава помогоше српским устаницима те силно поразише турску војску. Од 11.000 турских војника једва се спасло само 1.000, а међу погинулим Турцима био је и Софи Синан-паша и још тројица бегова.

До свештеномученик Теодора стизале су у Вршац победе српских устаника. Он се радовао и Господу захваљивао, али је онима који су се сувише радовали говорио:

Још не верујем да побеђујемо највећу силу на свету, али се надам да дође час када сам Господ изравњава рачуне. Јер, речено је: “Устаће Бог, и расуће се непријатељи Његови… Ти ћеш их разгнати као дим што се разгони, као што се восак топи од огња…”

Ипак, обеспокојава ме опијеност народа и народних вођа. Мисле да смо већ победили ако смо протерали своје спахије и заузели турске паланке у околини. Ја им нисам војни вођа, нити бих то био, а правог војног вођу и немају. Сваки атар ратује прво за себе, и тек онда кад запрети велика опасност окупљају се да заједно дочекују непријатеља, и опет, и ту, свако бије свој бој.

Жалостило га је што су и Срби постајали све свирепији у боју. Знао је да тако увек бива; рат потискује човека у човеку и распламсавају се најгоре страсти у њему. Својом руком је записао на једној црквеној књизи: “Узесмо Бечкерек. Не помогоше моји савети да се поштеде Турци. Черечили смо их за њихова свирепствовања зимус. Бојим се да нас Бог не остави.“

Уистину, није било лако српским устаницима да се уздрже од освете. Сећали су се својих попаљених кућа, поклане стоке, својих рођака и пријатеља на колац набијаних, живих драних. Привиђале су им се њихове цркве и светиње од Турака поругане и уништене. Борили су се као лавови и живи се нису предавали, јер су знали шта их чека ако се предају. Слушали су о онима које су Турци заробили, како су их мрцварили, тако да су у највећим мукама умирали. Зато су радије умирали у боју, смрћу ратника и јунака.

Бојазан свештеномученика Теодора да се Господ може окренути од Срба, као да се испунила. Турци су довели силна појачања и ратна срећа се у њихову корист окренула. Турска војска која је бројала 30.000 војника, сукобила се 10. јула 1594. године са српским устаницима у близини Бечкерека. Од устаника, којих је било 4.300, спасло се једва око 300. Остатке српских чета Турци су убрзо после тога уништили у бици код Темишвара.

Свештеномученик Теодор, чувши за страшнни пораз Срба и сам је пожелео да умре. Обузела га је туга за изгинулима и страх за преживелима. На унутрашњој корици јеванђеља у саборној цркви, записује:

Нико више не зна да ли ће дочекати сутрашњи дан. Нико више не зна када ће Турци напасти његов град или село. Одбране више нема. Мртви стражари код бечкерека, нашег новог Косова.

Од једног преживелог устаника, који се некако рањен докопао Вршца, Владика Теодор је сазнао како се одвијао бој код Бечкерека:

Две паше, темишварски и будимски, вргоше на нас тридесет хиљада – три пут већу војску него ли онда када изгибоше на истом месту код Бечкерека. Не могасмо скупити и довољну војску за битку и чувати градове и села. Бејаше нас тек нешто више од четири хиљаде, с нешто Мађара и Румуна. Остали остадоше у својим атарима да их Турци и ту не изненаде.

Господ хтеде да се уистину понови Косово. У првом судару Турци одступише, и учини нам се да побеђујемо. Кажу да је то била турска варка, не би ли нас опколили. Али варке не бијаше. Узбисмо их, као и досад, док нас још држаше полет. Тада Мађари кренуше устрану да заобиђу Турке и нападну их с леђа. Помислисмо да беже и да нас , као на Косову, сустиже издаја. Снага нам малакса, и мало ко жив остаде.

На крају овог сведочанства очевидца српског пораза код Бечкерека, који је свештеномученик Теодор записао на крају руком исписаног Осмогласникаиз тринаестог века, свештеномученик је дописао: “А мени, грешном, Господ не даде да погинем као цар Лазар на Косову, и окајем грехе своје. Остави ме на најгрђим мукама: гледаћу како се затире мој народ да му ни трага неће бити.”

Средином јула 1594. године Банат је у потпуности био у турским рукама. Тада насташе страшни дани за Србе у Банату. Разјарени Синан-паша, који је због победа устаника на почетку устанка изгубио свој положај, одређен је од Стамбола да изврши казну над Србима. Наредио је турским војницима да немилосрдно кажњавају по селима и градовима. Разјарени турски војници, а нарочито потурице, пуни беса и жеље за осветом, нису штедели никога. Устанике које су ухватили изложили су најгрознијим мукама, а свирепо су клали и убијали и невине, оне који нису узели учешћа у устанку. Чак ни децу и жене нису штедели. Срећан је био онај кога су брзо убијали, али мало је таквих било. Највећи број људи су умирали у најстрашнијим мукама, набијани на колац, черечени на ченгелима, живи драни и на ражањ печени. Јаук и писка мученика се до неба уздизали. Опустеше села, а гробља се умножише и препунише. Тела многих побијених осташе несахрањена, па се птице грабљивице и дивље звери меса њиховог наједоше и погојише. Дим из попаљених кућа се вио и светлост сунца замрачио. Изгледало је као да је смак света отпочео.

А не би доста проклетоме Синан-паши, звери разјареној, да само живе Србе убија, да им куће и цркве пали и руши. Сећајући се да су српски устаници на својим барјацима носили лик светога Саве, и знајући да је тај светитељ извор наде, чувар вере, светли путоказ Срба кроз векове, одлучи да мошти светитеља уништи, не били тако и његову успомену међу Србима избрисао. Зато нареди да се мошти светога Саве донесу из Милешеве у Београд и ту их спали на Врачару на дан 27. априла 1595. године, а пепео изгорелих моштију развеја на све четири стране. Надао се да ће тако заувек обесхрабрити Србе те се неће више дизати на устанак. Грдно се преварио, али су Срби који су били сведоци спаљивања моштију светога Саве били утучени и, заиста, многи од њих би радије поднели да су Турци њих спалили него мошти светога Саве.

Крвави турски пир није престајо. Свуда беше велика жалост и беда. Запустеше многа села и градови, замукнуше црквена звона, разорене бише многе цркве и манастири, јаук и нарицање заменише некадање песме, зави се у црно цео српски Банат. У страху од турске одмазде, многи су се крили по пећинама, рововима и земуницама. Али, како се види из записа који је оставио Стефан, ђакон Владике Теодора, који му је свештеномученик Теодор издиктирао, од Турака се нису могли ни у земљу сакрити:

Бежимо у збегове. Пронађу нас и тамо кољу што смо изашли из села. Нађу ли нас у селима, живе нас спаљују што смо остали на огњиштима. Нити има куће коју не запалише, нити има цркве коју не порушише. Само ће звери овде живети…

Велики број Срба из Вршца и целог Баната су покушали да се спасу од јарости турске бекством у Ердељ, јер преживелима није било опстанка у Банату, а нарочито онима који су узели учешћа у устанку. На молбу и преклињање народа, и свештеномученик Теодор се одлучио, иако врло нерадо, да се склони у Ердељ. Тешко му је било и са сузама у очима је говорио: “Да ли за мене има икаквог спаса кад ће ми душа, далеко од мога Вршца, моје цркве и моје пастве бити као у аду. Зашто ми, Господе, ниси дао да се са онима који су живот у боју положили преселим у царство Твоје? “

Из Вршца је свештеномученик Теодор, Владика вршачки кренуо са многим преживелим Србима за Ердељ. Тамошњи кнез Батори му одреди да се настани у Темишу, где је била велика група избеглих Срба, и дозволи му да заснује српску епархију, са седиштем у Темишу.

У Темишу је свештеномученик Теодор окупљао избегле Србе, храбрио и тешио оне који су туговали за својим побијеним рођацима, за попаљеним кућама и за својом родном земљом. Саветовао их је да чувају своју веру, свој језик и своју народност, и уверавао их је да ће се Господ једног дана смиловати и на њих, јадне избеглице, и на цео српски род. Говорио им је о праведном Јову и његовим страдањима.

Не бојте се, браћо моја, док на правди страдате. И не клоните духом, и не ропћите на Бога. Нека међу вама нема размирица. Помажите једни другима. Богу се непрестано молите, јер сва нам је нада у Њега. Чувајте образ и поштење, будите примерни грађани ове земље која нам је дала уточиште. Нека домородци, гледајући ваш частан и поштен живот, па да мисле и говоре лепо о Србима уопште. Греха се чувајте, јер грех нас од Бога раставља, а ми без Бога ништа не можемо. Господ нека вас чува и благослови.

Основане су многе српске парохије и избегли народ се окупљао око своје цркве. Владика Теодор је умешно водио Цркву, завео ред, старао се да се сва типиком прописана богослужења редовно врше.

До Турака у Вршцу је доспео глас да је Владика Теодор успео да се склони у Темиш. Неко им је рекао и то да поново организује устанак и да ће ускоро на њих ударити. Они су од кнеза Баторија захтевали да им га преда и претили му да ће, у противном, напасти његову земљу. Он се на то није освртао, али нашло се неколико његових доглавника који су га наговарали да Владику Теодора преда Турцима јер су се бојали да ће Турци заиста ударити на њих зато што дају склониште Владици Теодору. Пријатељи свештеномученика Теодора су молили кнеза Баторија да не предаје овог поглавара једне православне цркве Турцима који су противници хришћанства. Владици Теодору су слали поруке да се чува, чак су и именовали своје сународнике од којих треба да се чува. Свештеномученик Теодор је њима захваљивао, а Господу Богу се свесрдно молио:

Смилуј се на ме, Господе, јер сам изнемогао; исцели ме, јер су кости моје устрептале, и душа се моја врло уздрхтала. А Ти, Господе, докле ћеш? Обрати се, Господе, избави душу моју, помози ми ради милости Твоје. Јер мртви не спомињу Тебе; у гробу ко ће Те славити? Изнемогох уздишући; сваку ноћ квасим одар свој, сузама својим натапам постељу своју. Усахну од жалости око моје, постаре се од множине непријатеља мојих.

Од ретких појединаца којима је успевало да се спасу и пребегну у Темиш, свештеномученик Теодор је слушао страшне приче о зверствима која су Турци вршили над Србима који су остали у Банату. Туговао је и често себе кривио за патње које је народ подносио. Тешио се надом и вером у Бога, говорећи: “Господ ће дати силу народу својему, Господ ће благословити народ свој миром”.

Поједини избегли Срби, чувши за страдање њихових рођака и пријатеља који су остали у Банату, бунтовали су, па чак и на Бога роптали. Владика Теодор их је и тешио и молио да не ропћу на Бога који им је једина нада и утеха. Говорио им је:

Дајте Господу, синови Божији, дајте Господу славу и част. Дајте Господу славу имена Његова. Поклоните се Господу у светој красоти.

Храбрио је све избегле Србе да истрају у вери својој и у верности Господу и Спасу нашем Исусу Христу. Обраћао им се често и говорио:

Ко ће нас раставити од љубави Божије? Невоље ли или туга, или гоњења, или глад, или голотиња, или страх, или мач? Kао што је написано: за Тебе нас убијају вас дан, држе нас као овце које су за клање.

А народ је слушао свога Владику и усрдно се молио Богу да прекрати српско страдање и у Банату, и у Србији, и свуда где има Срба.

Касније, да ли наговорени од Турака или по својој личној злоби, неки Срби који су касније долазили из Вршца у Темиш, пребацивали су свештеномученику Теодору да му није стало до народа који је оставио на милост и немилост Турцима, а сам се склонио у Темиш. Њега су кривили за све патње и за смрт оних које су Турци на најгрознији начин погубили.

Свештеномученика Теодора су ове оптужбе страшно болеле, а говрио је и верном народу и онима који су га оптуживали:

Истину говорим, тако ми Христа, не лажем, то ми сведочи савест моја Духом светим: да ми је врло жао и срце моје боли без престанка; јер бих желео да ја сам будем одлучен за браћу своју која су ми род по телу.

И заиста, овај свети мученик је био спреман и вољан, ако би било могуће, да свој живот положи да би се прекратиле српске муке. Многи су га чули када је то говорио па су, изгледа, неки то и Турцима дојавили. Они су желели по сваку цену да ухвате свештеномученика Теодора. Били су уверени да ће једнога дана опет повести народ у борбу противу њих. Отуда нису имали мира док је он био међу живима.

Турци се онда досете да га на превару ухвате. Знајући колико му је тешко падало страдање народа у Банату, пошаљу они неке Србе да му кажу да му обећавају да ће престати са мучењем и убијањем Срба ако се он врати у Вршац, а и њему обећавају да му неће ништа учинити.

Свештеномученик Теодор је добро знао да су турска обећања лажна и да ће га смрт снаћи ако Турцима падне у руке. Да је бар могао бити сигуран да ће макар престати са злостављањем и убијањем Срба, не би му било жао да њега погубе. Али ни у то није могао веровати нити се у то надати. Ради тога се колебао и одлагао доношење одлуке да се врати у Вршац.

Пошто се Владика Теодор није вратио у Вршац на њихов позив, Турци почеше још свирепије прогањање и убијање Срба у Банату и уништавање њихове имовине. О томе су стизали гласови до Владике Теодора и задавали му јад и муке. А једне ноћи, док се усрдно молио Богу да му укаже којим путем да крене, виде чудну визију: два војника светлом обасјана приђоше му један са леве а други са десне стране. “Теодоре,” обрати му се један од њих, “ти имаш наше име, а удостојићеш се и мучеништва, као што је и нас Господ удостојио. Не бој се, придружићеш се нама и хиљадама других мученика и поделићеш са њима и нама славу коју нам је Господ доделио. Крени на пут!”

Када је дошао себи, свештеномученик Теодор је одмах схватио да су му се јавили свети мученици Теодор Тирон и Теодор Стратилат, и решио је да послуша њихов савет и да се врати у Вршац.

Следећег дана позва свештеномученик Теодор своје блиске сараднике и објави им:

Браћо моја и децо моја, одлучио сам да се вратим у Вршац и предам се Турцима јер је боље да умре један човек него народ да пропадне. Знам да ме чекају велике невоље, а можда и смрт. Али се ни за шта не бринем,нити марим за свој живот, него да свршим течење своје с радошћу и службу коју примих од Господа Исуса: да посведочим јеванђеље благодати Божије. И ево сад знам да више нећете видети мојега лица, ви сви по којима пролазих проповедајући царство Божије. Зато вам сведочим у данашњи дан да сам чист од крви свију. Пазите дакле на себе и на све стадо у коме вас Дух свети постави владикама да пасете цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом. Јер ја ово знам да ће по одласку моме ући међу вас тешки вуци који неће штедети стадо. И између вас самих постаће људи који ће говорити изврнуту науку да одвраћају ученике за собом.

А сви око њега почеше га молити и преклињати да се не враћа у Вршац јер га тамо чека сигурна смрт. А како он остаде при својој одлуци, настаде плач и туга велика и живога га оплакиваху као да је већ мртав. Свештеномученик их је тешио, грлио и благосиљао, а онда је, сам, без пратње, кренуо на свој пут мучеништва, као јагње на заклање…

Када је стигао у Вршац и предао се Турцима, ови су се силно обрадовали. Одмах су га почели тући, пљувати, злостављати и изругавати. Можда би га турски војници којима се предао и усмртили, али њихов старешина их растера, рекавши им: “Да се нисте усудили да га тако лаком смрћу усмртите! За његова недела ми ћемо му сутра живом одерати кожу на мех!”

Задрхта срце свештеномученика Теодора када је чуо ове речи. Гледао је он некада када су Турци драли живе вукове и друге животиње. Знао је он какве су то муке када се некоме ко је жив кожа дере на мех. Али не завапи нити помоли за милост љуте Агарјане. Уместо тога обрати се топлом молитвом своме Творцу:

Господе, не дозволи да срце у мени клоне ! Не дај уснама мојим да од крвника милост траже. Укрепи ме да издржим страшне муке, да би муке српског народа престале. Прими мене као жртву за све њих, опрости им грехе и заштити их од свирепих мучитеља. Дај да крвљу мојом сперем грехове и њихове и моје. Пошаљи ми анђела свога да ме крепи у мукама мојим. Свети Саво, твоје су мошти спалили и пепео на све стране расули, али те из срца Срба нису могли избрисати. Нека и мене народ српски у Банату и свуда где их има памти по добру. Нека се и мојом смрћу прослави име Господње и света вера православна.

Идућег дана, на тргу у Вршцу, окупила се гомила турских војника. Били су ту и многи Срби које су Турци натерали да дођу и гледају муке свештеномученика Теодора, да би се заплашили и обесхрабрили, да им ни на ум не пада да дижу устанке.

Ко ће описати неописиве муке свештеномученика Теодора, епископа вршачког и банатског?! Која рука неће задрхтати описујући те муке?! Турци су поставили један подужи колац између два ракљаста дрвета и о колац везали Владику Теодора. Два џелата су му живом гулили кожу од врата надоле. Полако су засецали кожу и одвајали је од меса. Крв мученика се сливала на земљу. Свест му се мутила од бола, али Турци су га повремено поливали хладном водом тако да остане при свести, да се страшније мучи. Турци су беснели зато што није јаукао, нити за милост молио. Видело се само како му се усне покрећу, али не на јаук и запомагање, већ на молитву. Они који су били ближе могли су чути његов шапат и чули су његову молитву коју је непрестано понављао:

Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога. Боже, очисти ме грешног и смилуј се на мене. Свети Саво, укрепи ме молитвама својим. Свети великомученици, Димитрије, Георгије, Теодоре Тироне, Теодоре Стратилату, и сви знани и незнани мученици, не остављајте ме. Свети кнеже Лазаре, и ви косовски мученици, дајте ми снаге да издржим ове муке.

Страшно је било гледати крваво месо тела са којег је кожа гуљена! Неке жене су се онесвестиле, а и многим људима се смучило. Жене Српкиње нису смеле плакати и кукати, али су се побожно крстиле и у себи молиле Господа да прекрати муке њиховог Владике и мученика. И људи се се кришом молили, а многи су у себи клели турске крволоке. А када су xелати одрали кожу свештеномученика Теодора као јагњету невиноме, растераше Србе и не дозволише да се тело свештеномученика достојно сахрани.Оставише га на месту мучења да га дивље звери поједу.

Но, гле чуда, иако је у то време било много вукова који су силазили и у сам град, а и паса који су лутали улицама, и понекад нападали Турке, ниједна животиња не приђе телу свештеномученика. Напротив, вукови нападоше турске стражаре који су били остављени да пазе да неко не украде тело свештеномученика, а неколико њих и усмртише. И турски стражари, а и Срби који су издалека гледали у правцу где је било остављено тело свештеномученика, видеше блиставу светлост која је на том месту лебдела. Зато сутрадан турски командант нареди да се тело свештено мученика Теодора однесе далеко од Вршца и тајно сахрани, тако да нико не зна где му је гроб.

По многим знацима народ у Вршцу и Банату је знао да је Господ прославио свога свештеномученика Теодора. Дан после његовог страшног погубљења, оба џелата који су му кожу драли су полудели. Турски командант који је наредио да се кожа светитеља огули, осуо се неким ранама по целом телу и урликао је од бола као дивља звер. Срби, видећи ове знаке, и осетивши да се Турци плаше и мртвог Владике Теодора, почеше се обраћати молитвама свештеномученику и многи болесници оздравише молећи се њему за оздрављење. Не знајући где је гроб светитеља, многи Срби, а нарочито жене, долазили су на место на коме је свештеномученик Теодор погубљен и оплакивали га. Турци их нису дирали јер су се бојали да ће их “каурски поп” кога су погубили казнити ако дирају оне који су за њим туговали. Многи њихови војници, потурице који су знали српски језик, слушали су како Срби, и људи, а не само жене, наричу:

Јој, туго наша, свети наш мучениче Теодоре! Светла надо наша, како брзо зађе! Светло наше, где се сада кријеш? Епископе наш, ко ће нас сада надгледати? Предводниче наш, без тебе смо залутали. Ко ће нам сада пут показивати, ко нас у јаду и болу тешити? Ко ће нам, страдалче за веру, веру крепити? Каквим плачем да те оплачемо, и каквим речима да бол свој за тобом изречемо? Живот си за нас положио, а из ропства нас ниси избавио. Ето нас и даље Турци тлаче и убијају. Умоли, заједно са светим Савом, кнезом Лазарем и косовским мученицима, да Господ прекрати муке наше. Тешко нама без тебе, мучениче наш.

ОПШИРНИЈЕ ПРОЧИТАЈТЕ ОВДЕ

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је на свом редовном заседању у Београду 24. маја 2017. године, на предлог пуноће Епархије врањске на челу са Његовим Преосвештенством Епископом врањским г. Пахомијем, у диптих Светих уврстио Свете сурдуличке мученике (више хиљада страдалих, по званичним подацима неколико комисија и то: 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године) из окупиране Србије међу којима су били и Митрополит скопски Викентије (Крџић), епископ призренски Никифор (Перић) и игуман манастира Свети Прохор Пчињски Владимир Протић са целокупним братством пострадале у Првом Светском рату у периоду од 1915-1918. године, од бугарског окупатора.

За дан празновања Мученика сурдуличких, Свети Архијерејски Сабор је одредио 29. мај, дан када су њихове свете мошти похрањене у спомен-костурницу 2010. године. Мошти мученика биле су похрањене у спомен-костурници у Сурдулици која је подигнута 1924. године. Желећи да уништи сваки траг о злочинима из Првог светског рата, бугарски окупатори су 1943. године срушили до темеља спомен-костурницу, а мошти су закопали на више локација у Сурдулици. Једна локација била је на сурдуличком Старом гробљу. У пролеће 2009. године промислом Божјим, а приликом изградње породичне гробнице, чудесно су се пројавиле мошти мученика. То је био знак да Господ жели да његови Свети коначно нађу свој мир, па су на иницијативу, залагање и труд Црквене општине Сурдулица и Епархије врањске 29. маја 2010. године свечано пренете, враћене и похрањене у спомен-костурницу, која је обновљена 2009. године.

О страдању на Југу Србије у време Бугарске окупације

Приликом повлачења српске војске и дела становништва ка југу Старе Србије и према Албанији, током окупације од стране бугарске окупационе власти дошло је до стравичних злочина у том делу наше земље, а нарочито у Сурдулици и њеној околини. Бугарски окупатор је злочине вршио над виђенијим Србима из свих делова Србије, посебно над Србима из Источне Србије, Вардарске Македоније и са Косова. Међу жртвама злочина велики је број свештеника, свештеномонаха, учитеља, судија, трговаца, официра, деце, а има и високих црквених великодостојника, као што су Митрополит скопски Викентије Крџић, Епископ призренски Никифор Перић, игуман манастира Светог Прохора Пчињског Владимир Протић са целокупним братством. 

Сурдулица је последње место, пре бугарске границе, где су виђенији Срби спремани да буду интернирани и ангажовани на тежак и присилан рад у Бугарској. Али, по тајним списковима из места из којих су слати заробљеници, многи нису прешли бугарску границу, већ су свој живот скончали у околини Сурдулице. Број убијених је од шест до осам хиљада, зато што Бугарска никада није хтела да отвори своје државне архиве у којима су прецизно дати спискови и број страдалих. Места на којима су после рата пронађени остаци побијених Срба су следећа: Дубока долина на улазу у Сурдулицу из правца Владичиног Хана, Влашки дол на путу за село Алакинце, Калифер код данашњег Санаторијума према селу Ћурковица, Попов мост, Занкова ливада, Радичева њива, Тршина ливада и многа друга места.

По завршетку рата 1918. године савезничке комисије су посетиле Сурдулицу и издале документа о бугарским злочинима на француском језику у Паризу 1919. године. У тим документима - 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године - детаљно се доказују свирепа убиства и број убијених Срба од стране бугарске окупационе војске.

Један од чланова савезничке комисије новинар Вилијам Драјтон даје посебан извештај, а доктор Арчибалд Рајс, из онога што је могао да види у октобру 1918. године, даје процену од око две до три хиљаде убијених. Он наводи локације, начин убијања као и имена непосредних извршилаца. После рата идентификовано је око стотину жртава које су у десетинама сандука похрањене у спомен-костурници изграђеној у склопу школе која је у то време саграђена са циљем образовања ратне сирочади. Капела је саграђена на северној страни школе јер се на северној страни испод узвишења на коме је школа налазио сабирни логор за страдалнике интерниране у Бугарску у периоду од 1915. до 1918. године. После изградње и освећења школе са костурницом, којем су присуствовали краљ Александар Карађорђевић и краљица Марија, Патријарх српски Димитрије, многобројни епископи и министри, сваког 28. јуна помен жртвама је обележаван светом Литургијом и парастосом.

То је трајало до Другог светског рата када је Сурдулица поново потпала под бугарску власт. У априлу 1941. године Костурница је потпуно демолирана и оскрнављена, а у јесен 1943. године сравњана са земљом. Кости побијених Срба су тајно сахрањене на старом сурдуличком гробљу, близу шуме, тако да нико од мештана није знао где се тачно налазе. После Другог светског рата ненародна комунистичка власт је затирала све о српству и Србији, па тако није било популарно покретати питање о обнови спомен-костурнице. Тек крајем осамдесетих година двадесетог века, СУБНОР и локално општинско руководство покренули су то питање, али се због ратова и распада СФРЈ стало са обновом. 

На иницијативу председника удружења Стара Сурдулица проф. Томислава Радјичића са Грађевинског факултета Универзитета у Нишу крајем 2003. године почела је обнова, да би 2006. године капела коначно била завршена. Почетком 2009. године, при изради породичне гробнице (породица Лакићевић и Хасал, предака мати Фотине, игуманије манастира Бешка на Скадарском језеру у Митрополији црногорско-приморској), на сурдуличком Старом гробљу пројавиле су се кости сурдуличких мученика. До краја године оне су очишћене и похрањене у осамнаест сандука направљених по пројекту Завода за заштиту споменика културе из Ниша, а 29. маја 2010. године свечано су пренесене у крипту обновљене спомен-костурнице. Присутан народ је свој дуг према недужним Србима одужио са надом да су мученици коначно, после скоро једног века, нашли свој мир.

Историја спомен-костурнице у Сурдулици је историја српског народа у Вардарској Србији, Косову иМетохији, источној и јужној Србији, пуна несрећа, затирања и заташкавања злочина. Овом делу српског народа често је оспоравано да у себи има прави национални српски дух. Од најезде Турака, на ветрометини граница, царства, војски, буна, увек у збегу, покретан српски народ је остао без сведочења о својој прошлости, јер су документи у немирним временима спаљивани, нестајали у пламену, престајали да сведоче о херојском опстајању народа на овим просторима.  Тачан број страдалих Срба у Сурдулици и околини никада неће бити познат зато што бугарски архиви у Софији, вероватно, никада неће бити отворени да покажу тачне спискове, односно имена и презимена људи страдалих само зато што су Срби, да би се уништио српски национални дух и да се, по бугарским плановима, никада не би опоравио и повратио. Систематско убијање, на првом месту свештеника, учитеља и друге интелектуалне елите, направило је погодно тле за појаву комунизма између два светска рата, као и у послератном периоду, што ће се, за Србе на овим просторима, а поготово у Вардарској Србији и на Косову и Метохији, на крају 20. века, показати као национална катастрофа, на првом месту у виду однарођавања великих делова српског народа.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Праштање захтева да се човек “сретне” сам са собом, сагледа своју личност, превазиђе сујету, разочарање и повређен его.

Сигурно сте били у ситуацији да вас неко јако повреди, емотивно исцрпи, изневери или разочара, због чега сте се данима осећали тужно, безвољно и невољено. Шта сте у тим тренуцима желели? Да се осветите или да све што пре заборавите? Да ли вам је опроштај донео олакшање или освета задовољство?

Психолози тврде да свака особа има урођену потребу да се освети, али и да опрости, али да “механизми” праштања и способност да се то заиста и учини варирају од човека до човека, у зависности од личности, карактера, околности... Тврде и да освета никоме не може да донесе задовољство, јер оставља осећај празнине и недоречености, који се јако тешко надомешћује. Потреба за осветом, тврде стручњаци, има корен у агресији, а потреба за праштањем у доброти.

Лјуди који су способни да опросте уверени су да је живот леп, позитивни су, нису деструктивни или агресивни.

Мржња рађа несрећу, више троши оног ко мрзи него предмет мржње, па научници тврде да је праштање, између осталог, и лек за мржњу, дело које доноси благодати и телу и души.

Када мрзимо, наша пажња усредсређена је само на то осећање, што блокира могућности да се личност развија и да нам се догоди нешто лепо.

Психолог Мелани Клајн опраштање назива репарацијом, односно способношћу да онога кога смо мрзели сагледамо као доброг. Праштање захтева да се човек “сретне” сам са собом, да схвати колико је јак, колико може да воли и превазиђе сујету, разочарање и повређен его. Способост праштања сведочи о величини личности, снази ега и зрелости, тврде научници. Нема лепшег осећања него када некоме истински опростимо и превазиђемо све лоше што се догодило. Праштање неки људи тумаче као слабост других. А, заправо, то је њихова јачина. Праштање је у својој суштини племенитост, доноси олакшање, “прочишћава” душу и даје могућност да се заиста посветите свом животу. Развија осећања самилости, разумевања, отворености према себи и другима. 

Опроштај подразумева и да заборавите на критиковање, осуђивање, поређење са другима, подразумева топлину, снагу и ослобађање. Оно може да излечи, утеши, поново споји...

Али, да ли опростити значи и заборавити? Стручњаци тврде да то нису исте категорије и да их не треба мешати. Ако нешто можемо да заборавимо, то значи да нам и није било важно, јер смо успели да га потиснемо. А оно што је потиснуто може да се врати као бумеранг, “наоружано” агресивним мислима и негативном енергијом. Психолози тврде да оно што се враћа потиснуто у подсвест увек доноси више штете од првобитног проблема.

Опраштање је због свега наведеног изузетно благотворно. Утиче на наш живот много више него што мислимо, али и на здравље, ниво хормона и на то како се осећамо. Једно истраживање показало је да је тек свака друга особа спремна да опрости, али и да две од три очекују опроштај других. Особе средње и старије доби, установљено је испитивањем, много лакше и чешће праштају него млади. Такође, жене су склоније да опросте, нарочито емотивним партнерима, док мушкарци лакше праштају пријатељима. Неке раније студије доказале су и да праштање доноси значајне здравствене добробити. Рецимо, међу испитаницима старијим од 45 година, они који су склони праштању много ређе су патили од стреса, нервозе, депресије, незадовољства, лошег расположења. И физичко здравље им је било боље - квалитетнија крвна слика, “нормалан” притисак и ниво холестерола у границама. Имали су квалитетнији сан, бољи апетит и јачу концентрацију.

Интересантно је да се боље физичко здравље повезано са праштањем нарочито примећује код старијих особа. То значи да се способност праштања повећава са годинама, што се аутоматски позитивно одражава на здравље.

Међутим, нису сви облици праштања добри за здравље. Испитивање је показало и да су људи који превише праштају, односно немају превисоке критеријуме у томе шта их вређа и повређује, лошијег здравља и лабилнијег психичког стања. Такође, особе које траже опоштај од Бога и “виших сила” под већим су стресом и чешће пате од психичких сметњи.

Научницима је јако интересантно проучавање праштања у љубавним односима, па су она и најчешћи предмет испитивања. Резултати показују да је најтеже опростити неверство, односно издају партнера, док се најлакше праштају “тешке” речи, заборављени рођендани и годишњице. Такође, жене у браку склоније су праштању, док код мушкараца то варира у односу на године, имовинско стање и образовање. Подаци показују да су млађи мушкарци суровији, односно теже прелазе преко увреда, али и да су склонији праштању када прође одређено време. Они са факултетском дипломом чешће праштају, као и они доброг имовинског стања. Психолози то тумаче бољим условима живота и околностима и тврде да је способност праштања последица тога како се наша личност развијала. Они који су имали мирно детињство поред оба родитеља, релативно безбрижну младост и одрастање без трзавица, склонији су да пруже руку помирења. Са друге стране, трауматизоване особе, они који су доста пропатиле и имале негативних животних искуства, теже и прихватају и изговарају “извини” или “опрости”.

КАКО ОПРОСТИТИ?

Праштање сведочи о величини нечије личности, али првенствено и о снази тзв. механизама одбране. Сви ми поседујемо такве механизме, а потискивање је, како кажу психлози, најпримитивнији. Са друге стране, љубав, алтруизам и хумор најзрелији су и најбољи механизми одбране кроз које најлакше можемо опростити.

Али, како функционише процес опраштања? Како некоме ко нас је јако повредио опростити све и са њим комуницирати као са неким ко нам је драг?

Психолози тврде да је разумевање других људи и њихових поступака које сматрамо погрешним услов за започињање процеса праштања. То значи да покушамо да схватимо због чега нам је неко нешто урадио, рекао, повредио нас, да покушамо да сагледамо свет из перспективе тог другог. Разумећемо и опростити тек онда када схватимо да је и тај неко само човек, несавршен, понекад уплашен и несигуран. Тек када успемо да саосећамо са неким, моћи ћемо и да опростимо, шта год да је у питању, чак и ако смо сигуни да ми не бисмо тако поступили и да је све могло да буде другачије. Лјубав је емоција која омогућава да оне које окривљујемо поново сагледамо и проценимо, као и да њихове грешке одвојимо од њихове личности. Дакле, да направимо разлику између особе и

саме грешке која нас је повредила.

Психолози упозоравају и да у процесу праштања не постоји “ако” и “када”, јер оно мора да буде безусловно. То не значи да оправдавате нечије грешке и лоше поступке, али треба да их оставите у прошлости и ослободите се негативних осећања у вези са њима. То, једноставније речено, значи да се увек треба окренути будућности, јер нас живот у прошлости спутава и дозвољава мржњи и болу да нас увек изнова “пронађу”. Бол који осећамо после издаје, преваре или изневерења, временом је још већи ако не опростимо, тврде стручњаци, јер нас омета и спречава у личном развоју. А то даље уништава креативност, способност да верујемо људима, уживамо у животу...

Такође, опраштање често не значи да ћете добити извињење од некога ко вас је повредио. То не треба да буде повезано. Важно је да ви опростите у глави и срцу и да сами одлучите да ли желите било какав однос са особом којој сте опростили.

Такође, психолози саветују и да никада “не премотавате” свађу у глави, јер то само интензивира бол који осећате. Праштањем не одустајете од својих ставова, нити то значи да одобравате понашање друге стране. Опроштај је самоунапређење на много начина, пут ка срећнијем животу, избор који је само ваш и који вам може донети само добро. Грешити је људски, а праштати је божански.

Извор: Новости

Мисија Цркве Христове и мисионарење била је основна тема ове емисије у којој је веома надахнуто и са пуно љубави и пажње говорио протојереј-ставрофор Вајо Јовић, старешина храма св. Александра Невског на Дорћолу. "Господ Исус Христос је непревазиђени мисионар и наш узор у мисионарењу" указује на почетку о. Вајо и додаје да и ми данас, попут Христових ученика онда, морамо да послушамо заповест Господњу и проповедамо Реч Божију. Питамо како свако од нас може да мисионари, коме су намењени Разговори о вери у храму на Дорћолу и у које се све активности можемо укључити при овом храму. "Љубав Христова, ако смо је усвојили, сама проговара из нас", каже о. Вајо Јовић.

http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/27.05.19 - Rec pastira o. Vajo Jovic - fajl za stranicu.mp3

Извор: Радио Слово љубве

У недељу Самарјанке 26. маја служена је Света Литургија у Храму Васкрсења Христовог уз појање певнице и у присуству великог броја верника. Беседио је протојереј Горан Анђелић који је тумачио јеванђељску причу о сусрету Жене Самарјанке са Господом Исусом Христом. „Жена Самарјанка је Апостол Христов“, рекао је отац Горан. 

Извор: Радио Источник

У недељу, 26. маја 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, протопрезвитер Јован Милановић одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: Свети Кирило и Методије - словенска писменост.

Извор: Радио Беседа

Шта то доноси слобода, а шта ускраћује државни затвор – јесу ли слобода и заточеништво само просторне или и духовне категорије? Са слушаоцима радија "Беседе" разговарао је презвитер Игор Игњатов, парох при храму Светог Симеона у Ветернику. Емисија је емитована 16. маја 2019. године. 

Извор: Радио Беседа

Не плашим се те речи – „ограниченост“: рад оног највишег што постоји у човеку – разума – своди се баш на непрекидно ограничавање бесконачности, на дељење вечности на погодне, лако сварљиве порције – диференцијале. (Јевгениј Замјатин, „Ми“)

У мору сурових информација са којима се носимо свакодневно, бујицама људских лешева, које искачу пред нашим очима, а које је српска књижевница Гордана Ћирјанић одлично окарактерисала као савремену порнографију, било у вијестима, било кроз забавне садржаје, новински натпис о угинулом киту насуканом на обалу са утробом препуном пластичних кеса, не дјелује на нас ни шокантно. Ако занемаримо екологе и људе посвећене очувању биљног и животињског свијета (које оваква вијест често разбјесни више од погинулих у Сирији), већину нас неће много окрзнути. Сјетићемо се безживотног тијела дјечака избјеглице, које је море исто као и кита сурово и равнодушно избацило из својих пространстава и свако замишљање над животињом ће нас заобићи.

Али, потребно је почети од кита. Од створења које нам је дато, као такво, другачије, немоћно, огромно и несхватљиво да о њему бринемо и дамо му могућност вјечног постојања. Потребно је почети од несхватљивости и другости бића јер се искључиво у томе крију његова љепота и наша одговорност

Стварање човјека се одиграло у свијету који је створен прије њега. Бог користи материју коју је створио прије човјека да би га од ње обликовао. Када му је удахнуо свој дах и учинио га сличним себи, човјек је већ постављен у један већ постојећи свијет, готов врт, савршен у својој разноликости који му је дат на кориштење, тј. на управљање и довршавање („Јер Господ Бог створи од земље све звери пољске и све птице небеске, и доведе Адаму да види како ће коју назвати, па како адам назове коју животињу, онако јој буде име.“ [Пост. 2, 19]) и учествовање у том огромном Божанском пројекту. Што заправо, значи да је Божанском промишљу човјек Његов сатворац, свештеник свега створеног, који је позван да чудесно дјело стварања непрестано довршава сопственим слободним стваралачким чином.

Оно што човјек није могао да прихвати, са чим се рве до данас и бол те борбе ће га пратити до краја времена јесте управо једини, нужни предуслов истинског стварлаштва и отјелотворења божанске иконе у себи, а то је слобода.

Николај Берђајев је себе сматрао филозофом слободе. Тврдио је да је слобода појам који је заузео централно мјесто у цјелокупном његовом мислилачком опусу, али да су га многи тумачи превидјели и поставили надруго мјесто у односу на идеје објективизације или стваралаштва.

„Потврђујем примат слободе над постојањем“,[1] чувена је Берђајевљева радикална мисао, којом он заокружује своје учење да уколико нисмо слободни, наше постојање првенствено као боголиких бића, може итекако да се доведе у питање. Да га не би оптужили за проповијед анархије и самовоље у одређивању моралног понашања, Берђајев је истицао и наглашавао да је позвање човјека које се темељи на слободи увијек племенито и витешко. „Човјек мора индивидуално остваривати добро, испуњавајући своје јединствено предодређење, у страху да не изгуби своју личност и своје ја (које није емпиричко). То је тешка дужност, иако не у свакодневном малограђанском смислу.“[2]У Берђајевљевском духу, бити слободан, значи не окивати се објективираном стварношћу и прихватити скоју исконску припадност трансцендецији. Језиком хришћанства, бити слободан значи прихватити своју бесмртност и припадност Творцу.

Само из те перспективе човјека способног да се не покори сопственој умности и потреби да разумије свијет, објективира га и претвори у оруђе лажног обожења, могуће је прихватити другост свијета, завољети га и продужити стваралачки акт Творца на који смо позвани.

Стваралаштво је крајњи етички чин за Берђајева. Етика према њему, не може да подлијеже закону, на начин на који ни љубав не може да подлијеже објективним формама. Она им увијек измиче. Морал је само очајнички потез човјека окованог у своју палост, а „иза свих тих моралистичких покушаја“, каже Берђајев, „крије се дубока малограђанштина савременог друштва“[3]. Јер шта је малограђанштина него сравњивање и изједначавање и покушај постављања личности, природе и другога под исти заједнички именилац. Официјелни морал не дозвољава човјеку да искуси трагедију постојања, без које он не може бити стваралац, а самим тим нити поступати етички.

И заиста је тако. Наше форме друштвено прихватљивог постојања не дозвољавају да свијест о трагедији постане modus vivendi или стваралачки покретач савременог човјека. И различити облиции религиозности, такође затварају човјека у наметнути модел постојања који, како је сматрао Берђајев, најчешће врхуни у једној неприличној самодовољности и задовољству.

Човјек слободе неминовно искушава трагедију. Он је разапет између два добра, две љубави и на крају ега који га вуче ка земљи и Божанског подобија које му не дозвољава да се са том земљом у потпуности поистовјети вукући га ка стваралаштву. У том процијепу налази се заправо, простор за човјека и његово дјеловање и он чини могућим крајњу осјетљивост за све оно што је другачије, недокучиво и измиче апсолутно свим објашњењима. Унутар трагичног опита стварности кит престаје да буде далеко биће са којим немамо додира и чија злокобна смрт нема утицаја на нашу егзистенцију, а човјек постаје способан да ствара и чини оно за шта је предодређен. Враћа се Богу кроз стваралаштво, приносећи Му творевину, на начин који је само њему као Боголиком бићу својствен.

Ван процијепа губитак осјећаја за материју је дозвољен. Добра овога свијета кроз која нам се даје Бог, индустријализацијом постала су производ са којом наша лична дјелатност има веома мало везе. Природа постаје добро које треба да нам служи, а њена другост лак плијен за рационализацију и објективизацију. Полазећи од таквог става према природи и други човјек доживљава сличну судбину. Наравно, репресија је у том погледу нешто захтјевнија и објективизација потребује развијање читавих идеологија, али ако узмемо у обзир цјелокупну историју човјечанства која почиње падом, лако увиђамо да човјек са тим никада није имао проблема.

Заробити другог човјека умом, значи избјећи трагедију, заправо покушати, јер је то немогуће, и дјеловати ван њеног оквира у односу на закон који смо сами осмислили. И ту све почиње, од кита који је убијен дозвољеним „моралним“ бацањем беспотребног отпада, па до човјека, дјетета кога смо „морално“ оцијенили као отпад.

Рањивост и саосјећање једино су могући у трагичном процијепу човјекове слободе која „долази од благодати, а не од слободе воље.“[4] Зато је за активно чување слободе неопходна аскеза. Супротстављање објективираном свијету и предавање трансценденцији својственој личносном постојању.

Човјек ствара, тј. довршава стварање и узноси Богу оно што му је задато,само ако је изложен, огољен и даје себе. У расцјепу између свог трагичног и истовремено облагодаћеног постојања, човјек је једино и искључиво стваралац који се не мири и за кога, по ријечима Николаја Берђајева „Смрт посљедњег, најжалоснијег створа, неподношљива је, и уколико и та смрт не буде побјеђена, свијет нема оправдања и не може бити прихваћен.“[5]

Извор: Теологија.нет

У данима када се васцелим бићем радујемо небоземном радошћу Празника над празницима - Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, благословена је прилика да САМИ СЕБЕ И ЈЕДНИ ДРУГЕ, подсетимо на значај ХРИШЋАНСКЕ ЉУБАВИ према пријатељима и ближњима. Овај свештени период у коме се налазимо од нас очекује усрдније промишљање на тему нашег односа међу пријатељима, који никада не сме да остане на пуком теоретисању, већ увек и без изузетка од нас као припадника Цркве Христове очекује ДЕЛАТНО ПОКАЗАНО ПОШТОВАЊЕ И ХРИСТОЛИКУ ЉУБАВ!

Поучени дивни речима "БЛИЖЊИ ЈЕ МОЈ РАЈ", спознајемо велику тајну да је сваки човек боголико биће, биће које је саздано по лику и по подобију Божјем (по слици и прилици Божјој), али и да је губитак љубави према ближњима и повређивање пријатељâ директно нарушавање наше заједнице са Господом, која је немогућа без љубави према ближњима!

Осећајући насушну потребу за овом темом, уредништво портала Поуке.орг доноси неколико надахнутих и поучних текстова који ће нам на савршен и опитан начин приближити значај хришћанске љубави која се исказује у нашем односу према пријатељима. У оквиру овог прилога доносимо Вам следеће текстове:

Љубав према пријатељима једнака је љубави према Богу!

Хришћански и љубављу испуњен пријатељски однос никад не рањава!

Свети Владика Николај: Љубав међу пријатељима нас приближава Богу!

Протојереј Александар Шмеман: Милосрђе и хришћанска љубав

Протопрезвитер Василије Томић: Љуби Бога и ближњега свога!

Свети Григорије Палама: Љубав међу пријатељима је луча кроз коју задобијамо благодат Духа Светога!

Владика Порфирије: Љубав и пажња су једини аутентични контекст нашег постојања у којем можемо да нађемо смисао живота!

Проблем заступљености текстологије при теолошким истраживањима доста је актуелан. С једне стране, питање неопходности текстолошког опуса у теологији постављају како поједини теолози, тако и сви они који су заинтересовани за Писмо, независно од размера њиховог теолошког предзнања. Комплексност односа теологије и текстологије и утицај који текстолошке поставке могу имати на рецепцију, могу се илустровати посредством примера читања Књиге пророка Данила 7,13. Колико је ова књига била заступљена и колики је велики утицај имала, како у Христово време и доба раних црквених отаца, тако и данас, сведоче бројне полемике вођење током историје, од најранијих времена до данас.

Већини је позната сцена Христовог суђења пред синедрионом и Христовог позивања на Данила 7,13 где говор о доласку Сина Човечијег на облацима небеским са Силом и Славом Великом, бива повод за изрицање смртне пресуде. Поставља се питање: зашто је говор о доласку Сина Човечијег на облацима набеским, у очима првосвештеника индентификација са Сином Божјим, односно, хула на Бога која заслужује смрт? Пре него што одговоримо на ово питање, потребно је најпре разјаснити неколико текстолошких нејасноћа.

Данилова књига, једна је од ретких, ако не и једина, сачувана у две верзије грчких превода, од чега, прва, старија истиче месијанско достојанство Даниловог „некога налик Сину Човечијем“, док друга, захваљујући незнатним разликама, то исто умањује. Прва говори да „неко нали Сину Човечијем“ долази „као“ Старина Дана, друга, да долази „до“ Старине Дана. Прва говори да долази „на“ облацима небеским, друга „са“ облацима небеским. Прва варијанта садржи грчки везник ὡς, друга грчки предлог ἕως. Ова, једна ситна, готово невидљива разлика, која се састоји од само једног вокала, толико је утицала на рецепцију Данила, да је изазвала бројне полемике које су кулминирале у трећем веку, када је прва, старија грчка верзија одбачена и замењена млађом верзијом, односно, Теодотионовим преводом. Који су разлози који су довели до одбацивања, до данас није разјашњено. Бројни истраживачи, доказивали су, да је стара грчка верзија искварена и да је долазак Сина Човечијег „као“ Старинa Дана, писарка грешка, јер писар „гута“ вокал е. За рецепцију Данила то је имало веома сложене последице које су доводиле у питање есхатолошки каракер месије, који није раван Богу, који служи Богу и који је ограничен исључиво на спасење у историјској равни, што значи да је задирало на догматску, антрополошку, сотириолошку и тријадолошку раван хришћанства, јер је Данилово виђење „некога налик Сину Човечијем“ којем се додељује слава, власт и царство једно од водећих места канонских спиа који указују на небески каракер месије. Овакав концепт месијанства очигледно је био познат у времену ступања хришћанства на историјску сцену што управо илуструје поменута епизода Христовог суочавања са првосвештеником. Христов говор о доласку „на“ облацима небеским, потврђује читање старије грчке варијанте, док реакција првосвештеника показује да је исти концепт био познат како ономе коме се суди, тако и онима који суде.

На срећу, како то обично бива, нову перспективу отворило је сасвим случајно откриће папируса 967, које је потврдило читање старије верзије Данила 7,13. Будући да се ради о најстаријем текстуалном сведочанству, пореклом из трећег века Христове ере, једином које не садржи хексапларне измене, без обзира на реакције бројних водећих истраживача који су читање Дан 7,13 потврђено папирусом објашњавали последицом преписа који садржи писраску грешку (јер писар случајно на месту ἕως уписује ὡς), у критичком издању које је приредио Муниш 1999. године, усвојено је читање старије варијанте. На овај начин текстолошка решења допринела су проналажењу теолошких решења и показала да је без текстолошког утемељења готово немогуће доћи до теолошког опредељења. Проблем овде, међутим, није решен у потпуности. На исти начин на који је теологија неодржива без текстолошког темеља, текстологија без теолошке позадине нe може бити сама по себи довољна.

Пример може бити покушај тумачења синтагме „Син Човечији“. Без обзира на велико интересовање које је ова синтагма изазвала код великог броја истраживача, до консензуса по овом питању до данас није дошло. Један од узрока можда лежи у томе што се тексту приступа селективно, приликом чега долази до раздвајања смислених секвенци, извлачења термина из контекста, посматрања делова реченица изоловано без узимања у обзир контекст остатка текста, заједничког концепта сродних списа или идеја.

У случају спорне синтагме, једна од основних методичких грешака састоји се у неразликовању текстолошке форме која садржи или не садржи више пута споменути везник ὡς, односно, у случајевима у којима вероватно долази до губљења везника – неконсултовања списа сродне концепције. Колико год да на трусном терену теологије, текстологија пружа осећај сигурности и опипљивости, без теолошке позадине која би омогућила разумевање идеје, промишљања, познавања семитког језика и културе, религиозних представа и доживљаја Бога, политичких струјања, верских покрета, позиционих и опозиционих ставова у времену обликовања списа, са ове временске дистанце тешко је реконструисати текст до његове изворне идеје, разумети интенцију редактора или уочити тешкоће преводиоца који покушава да интегрише тешко ухватљиви јеврејски поетски израз у граматичке оквире грчке синтаксе.

Све наведено заправо, указује на комплексност односа текстологије и теологије и потенцијалних последица до којих може довести занемаривање текстологије при теолошком опусу и обратно.

Извор: Теологија.нет

У емисији "Оче, да те питам", емитованој 23. маја 2019. године, протонамесник Милорад Мировић, уредник радија Беседе, говорио је о утисцима са поклоничког путовања у Стару Србију. 

Извор: Радио Беседа

Свето јеванђеље по Јовану зачало 12, многима познато као прича о жени Самарјанки, којој је и посвећена четврта недеља по Васкрсењу Христовом, тема је овонедељног издања емисије „Сведочења“. Ко су били Самарјани, која вода тренутно, а која вечно гаси жеђ, како Господ Христос својим проповедима успева да дотакне срца Самарјана и много тога још на шта ова прича указује, објаснио је презвитер Далибор Чкојић, свештенослужитељ при Храму Светог Георгија у Новом насељу и секретар Епархијског одбора за веронауку.

Извор: Радио Источник