Ваше високпреосвештенство Митрополите Варшаве и целе Пољске господине Саво, Ваше вископреосвештенство Митрополите Солунски господине Пантелејмоне, Ваше Екселенције, господо министри, господо уважени професори, драга браћо и сестре, Христос васкрсе!

Душâ испуњених радошћу Васкрсења, којом су преплављени и сви хришћани, сабрали смо се данас у нашем другом по величини граду Солуну, благочестивом и славном граду Св. Димитрија, заједно са Његовим високопреосвештенством Митрополитом Варшаве и целе Пољске господином Савом, кога имамо радост и благослов да ових дана угостимо у нашој домовини.

Налазимо се међу вама као учесници научног скупа чија тема је еутаназија. Овај проблем, наведен у наслову мог говора, недавно се појавио у читавој икумени, и то на веома интензиван начин. Са њим се многи у различитим државама успешно хватају у коштац, и поред тога што је познато да је у неким земљама почео да се развија као званичан државни концепт; имамо недавну одлуку Холандије да активира закон о еутаназији, и сличну одлуку коју је недавно донела и Белгијска влада.

У црквеној химнографији последовања опела смрт је окарактерисана као трагичан догађај људског живота: „плачем и ридам када помислим на смрт, и видим како у гробовима лежи по лику Божијем саздана наша красота, без облика, без славе, немајући вида…“ Писац ове химне је, у наставку службе, сам себи дао одговор на питање смрти, који представља и одговор сваког хришћанина: „Гроб Твој Христе извор васкрсења нашега, показа се као живоносан, као лепши од Раја, ваистину светлији од сваке царске одаје…“ Апостол многобожаца, Павле, оснивач Цркве у Солуну и Атини, и многих других Цркава широм васељене, у посланици упућеној Коринћанима објашњава да је Господ укинуо смрт, називајући је „последњи човеков непријатељ“ (1Кор. 15, 26), и, у наставку ове посланице и свог расуђивања о смрти, изговара познате речи: „Ако мртви не устају да једемо и пијемо, јер сутра ћемо умријети!“ (1Кор. 15, 32).

Због тога наша Црква непрестано узноси молитве за своје вернике да им крај живота буде „хришћански, без бола, непостидан, миран“. Дакле, моли се за оно што ми хришћани називамо „хришћански крај“, како је наведено у прозби горепоменуте јектеније, а чему су стари Грци дали назив еутаназија. Ова, лака за разумевање, грчка реч која је еволуирала у међународни термин еутаназија (ευθανασία), је сложеница и састоји се од придева „ευ“ (или епског „εϋ“), са значењем „добар, леп, храбар, племенит“, и речи θάνατος која означава смрт. Антигона, у Софокловој истоименој трагедији, је починила „добру смрт“ (καλώς θανείν) (Софокле, Антигона, стр. 97), изабрала је, дакле, да умре часно, не обешчашћено, сахрањујући свог брата Полиника. Исту ствар захтева и Хектор од Ахила пред њихов двобој, дакле, да немају „лошу смрт“ (κακό θάνατο), како се и дословце наводи у оригиналном тексту Хомерове Илијаде.

Како је, у својој докторској дисертацији Euthanasie in der Antike (Wilhelms Universitat Munster, 1982), нагласио T. Потоф (Potthoff), појам еутаназије у античко време није подразумевао превремени крај несрећног, очајног и болног живота, и нигде није изједначен са данас актуелним концептом „потпомогнуте смрти“ (види такође и Αφρ. Αβαγιανού, „Ευθάνατος θάνατος. Το καλώς θανεϊν στην αρχαία Ελλάδα“).

Данас је општеприхваћено мишљење да еутаназија подразумева да лекар, или неко други, донесе одлуку о окончању пацијентовог живота, директно или индиректно, из разлога „самилости“, „олакшања од бола“, или испуњавања пацијентове жеље да има, како је називају, наводно „достојанствену смрт“.

Становиште Цркве о еутаназији
О проблему еутаназије пре извесног времена говорио сам на Медицинском факултету Универзитета у Крајови, у Румунији, где сам покушао да објасним да смо до тога да говоримо о достојанственој смрти, или о помоћи за њену реализацију, дошли из саосећања, јер су код данашњег човека љубав и оданост према Богу и његовим ближњима деградиране и замењене утилитаризмом и логиком. Ми, као хришћани, не можемо да прихватимо, било директни или индиректни, прекид нечијег живота, јер сматрамо да на то немамо право. Живот не представља нешто наше, нешто што нам припада, нити смо га ми створили да бисмо њиме управљали онако како ми то желимо.

Када се, 28. новембра 2000. године, холандски парламент (почетком априла 2002. године овај закон је ступио на снагу) одлучио за легализацију еутаназије, у наредних неколико дана, тачније 14. децембра исте године, Свети Синод Грчке Цркве издао је саопштење чије су главне тачке биле, дозволите ми да на њих подсетим вашу љубав:

Живот је највиши дар од Бога, и почетак и крај живота су у Његовим рукама (Јов 12, 10).
Тренуци у човековом животу који су повезани са његовим почетком и крајем, као што су, на пример, слабост, бол и слична искушења, у себи скривају јединствену светост и творе мистерију која захтева нарочито поштовање од стране његових сродника, лекара, медицинског особља и друштва.
Исти тренуци погодни су за грађење приснијих односа међу људима, развијање љубавних односа у заједници, испољавање саосећања и милосрђа. Захтев неких пацијената за еутаназијом у суштини представља питање наше љубави према њима и наше жеље да остану са нама.
Постојање бола у човековом животу, као и било ког другог искушења, представља „саучесника у спасењу“, и понекад, према Св. Григорију Палами, и „унапређује здравље“ (ΕΠΕ, Θεσσαλονίκη1985, τ. 9, стр. 264). Ипак, Црква признајући болест људске природе, увек човекољубиво од Бога захтева избављење „од сваке невоље, опасности и принуде“, али се понекад моли и за крај живота болесника (молитва при исхођењу душе). Ми људи се молимо, а не одлучујемо о животу и смрти.
Еутаназија, која се у овом свету оправдава као „достојанствена смрт“, у стварности представља потпомогнуто самоубиство, дакле, комбинацију убиства и самоубиства.
Такозвано „право на смрт“, што представља правно признавање еутаназије, могло би да еволуира у опасност за живот пацијената који нису у стању да испуне финансијске услове лечења и хоспитализације.
У чему своје упориште налазе ставови за прихватање еутаназије, творећи на тај начин различите проблеме који произилазе из њене примене?

Једно од објашњења које, испитујући разлоге (логику) оних који подржавају еутаназију, можемо добити јесте утицај њихове перцепције живота и веровање да би се човеков живот могао процењивати на основу снаге и капацитета његовог продуктивног рада. Овакво становиште води их до логичног закључка да је човек достојанствен само онда када је снажан и здрав, и да би друштво требало бити састављено само од таквих, „достојанствених“ људи. Ово представља један исти концепт веровања да је човек скуп ћелија које складно и заједно функционишу као једна велика машина, која се непрестано квари и поправља, а када заврши свој век трајања одбацује. Још сам 1974. указао на чињеницу да се крећемо у правцу окрутног, нехуманог и немилосрдног друштва. Тада је (јула 1974. године, у магазину Хуманиста), потписан тзв. „Манифест за еутаназију“, од стране многих научника, међу којима је био и добитник Нобелове награде, француски биохемичар Жак Моно, који је неколико година раније формулисао теорију да су универзум и човек производи случајности и нужности (наравно, није могао да објасни како се догодило толико „случајних подударности“ и због чега би ово представљало „нужност“), и да је, по логичком следу ствари, човек господар самога себе и може (слободан је) да ради шта год пожели.

Желео бих да вашој љубави наведем кратак одломак из овог „манифеста“, који показује начин материјалистичке антиципације живота. У њему је, дакле, написано да човек „има право да умре достојанствено, да има слободу да користећи разум одлучи о начину своје смрти, те да му се морају обезбедити средства да умре мирно и лако када његов живот изгуби свако достојанство, смисао и будуће перспективе.“

Овде се, како је манифест окарактерисала професорка Л. Мелина (L. Melina Bioetica, Piemme, Casale Monferrato, 1998), ради о „реторици смрти“, такође и о „бесмисленом разлогу“ за њу, управо због тога што се у наведеном манифесту смрт дефинише као право, а не чињеница или догађај из човековог живота. Једино право које човек поседује је да се заштити и да уради све што може да остане у животу који му је даровао Бог. Овакав став о животу као највећем дару кога имамо од Бога, али и дугу према Њему, налазимо и код Хипократа, који не само да апсолутно одбацује еутаназију него чак и захтева од лекара да се закуне да „неће никада никоме давати смртоносни лек, чак ни уколико би овај то захтевао, нити ће му саветовати да га узме.“ Преносећи Хипократову заклетву у данашње време, професор А. Спаноло наглашава да је „смисао медицинског деловања да лечи и даје живот, а не да шири смрт; смрт никада не може представљати медицинску делатност“ (A. Spagnolo, „Perche non condiviso l’ eutanasia“, у Le Scienze, бр. 88 (1996), стр. 52-53).

Многи лекари широм света имају исти став као проф. Спаноло: њихово прихватање еутаназије, дакле, значило би њихов пораз и њихово укидање! Разлог оваквог става је што чак и са медицинског становишта авантура смрти није неукротива, јер човек може дати смисао и овом свом искуству. Једно истраживање Универзитетског биомедицинског кампа (Biomedical Campus) показало је да ниједан пацијент који је захтевао еутаназију, није је желео само и једноставно из жеље да умре. Ову његову жељу условљавају три разлога, који су, такође, под индиректном контролом модерног друштва: физички бол, фрустрација због слабљења његових природних сила и страх да не представља терет сродницима. Уколико би се пацијент уверио да један, или сва три од наведених проблема бива третиран са љубављу и интересовањем здравствених радника или његових сродника и пријатеља, то би имало позитиван ефекат на његову одлуку да не захтева еутаназију.

Друго објашњење за позитиван став према еутаназији је веровање одређених људи да у свету не постоји ништа осим материје, да живот не поседује светост и да је нераскидиво повезан само са спољашњом лепотом и физичким и финансијским стањем. Са доминацијом, у неким модерним друштвима, оваквог, материјалистичког односа према мистерији нашег постојања на овој нашој гостољубивој планети, развија се у њима тенденција „појефтињења“ живота; живот у оваквим друштвима губи сваку вредност, чиме се отвара могућност његовог лаког уклањања или постајања предметом тортуре и експлоатације.

На овом месту имам обавезу да кажем да су они који покушавају да униште хришћанске друштвене вредности и наметну нехумана схватања (логике) као што је еутаназија, истовремено наметнули (себи) и огромну одговорност према историји, зато што уништавањем ових вредности, доказаних вековима и прихваћених у свести људи као најбољим за напредак и њихову радост, људе варваризују и претварају их у једнодимензионална бића којима је „све дозвољено“. Информације које нам долазе из различитих делова света су алармантне, јер ће ове „логике“ наићи на плодно тло.

У Аустралији, на пример, према Medical Journal of Australia, 30% смртних случајева у болницама догодило се након одлуке лекара да прекину терапију код пацијената у терминалној фази болести. Одговарајућа цифра за Холандију је 16%, Белгију 18% и Сједињене Америчке Државе 11%. У Холандији је 2000. године било 2123 званично регистрованих случајева еутаназије, од којих је 1893 спроведено код пацијената у терминалној фази канцера.

Објашњење о разлогу прихватања еутаназије од стране холандских држављана, које је понудио проф. Арт Гкизолф гласи да је за то одговорна њихова „култура калвинистичког корена“. У истим коренима налазе се и разлози за прихватање абортуса и брака између хомосексуалаца (La Repubblica, 2. 4. 2002, стр. 12). Ово је непријатно, али је чињеница да смо, имајући почетак у фалсификованим хришћанским схватањима секуларизованих Холанђана и оних који са њима деле иста животна становишта, достигли до данашњег формалног усвајања еутаназије, која за нас не представља достојанствено решење, већ увреду и презир према светињи човековог постојања.

Ипак, морам да додам да за будућност човечанства постоји нада, садржана у чињеници да већина друштава и организованих држава показује реакције на правну легализацију еутаназије. Ова чињеница је плод њиховог спознања да отварање овог уског пролаза за ефикасно спровођење смрти, олакшава планове неким безаконим интересима и ствара ноћне море друштву, у којем ће бити места само за здраве, богате и успешне људе. Јер ће, на крају, друштвено бављење ближњима само логиком и етиком, а без љубави у Христу, довести до његове дехуманизације.

До данас, осим Холандије, државе у којима је дозвољена условна еутаназија (коју, као такву, по мом мишљењу није лако држати под контролом), су: Аустралија, Јапан, Немачка, Данска, Шведска, Белгија и Кина, док је у Сједиљеним Америчким Државама врховни суд омогућио свакој од држава да сама одлучи да ли ће да дозволи или не еутаназију и потпомогнуто самоубиство. Држава Орегон је, на пример, легализовала самоубиство уз помоћ фармацеутских средстава која се могу набавити у апотекама и на рецепт лекара. Калифорнија је, такође, извршила декриминализацију еутаназије, док је држава Вашингтон донела одлуку о њеној легализацији, да би после референдума из 1991. године овај закон био укинут. На овом месту бих напоменуо да је, у последњем случају, питање које се налази у директном односу са моралом друштвене заједнице добило одговор непосредно од њених чланова (народа), који су поништили одлуку делегата. У Швајцарској је примена еутаназије декриминализована у Циришком кантону; у Великој Британији судови, на које је прешла одлука о еутаназији, тешко дају такво одобрење, док је у Француској предлог закона о еутаназији, предат од стране члана француског парламента Бернара Кушнера, у парламенту наишао на озбиљну опозицију.

Већина земаља је, дакле, одбила да прихвати закон о примени еутаназије. Посматрајући из ове позиције, веома сам задовољан резолуцијом Савета Европе од 26. марта прошле године, у којој је упућен позив свим државама чланицама да „одржавају апсолутну забрану уласка добровољног завршетка живота код пацијента са неизлечивим, или болестима у терминалној фази“. Такође, само неколико дана пре него што је изабран, председник Француске Жак Ширак, је дао изјаву да не види позитивне стране еутаназије, али да се залаже за истраживања о медицинским методама које ће олакшати последње дане пацијентима у терминалном стадијуму (La Croix, 16. 4. 2002, стр. 8).

Проблем који се недавно појавио углавном у Холандији, где се, рекли смо, већ примењује закон о еутаназији, јесте ко ће одредити да је бол за пацијента „неподношљив и неизлечив“. Управо је председник Холандске краљевске медицинске асоцијације Руд Хагенув пре неколико дана признао да је „дефинисање границе (бола) и даље тешко и да се непрестано налазимо у фази истраживања“ (La Croix, 3. 4. 2002, стр. 4). Такође је и недавни случај пред холандским правосуђем показао управо збуњеност и неспособност холандског друштва да одреди границе које ће дозволити примену еутаназије. У Амстердаму је, дакле, Апелациони суд донео осуђујућу пресуду лекару који је спровео еутаназију над бившим сенатором Ентваром Бронгкесманом, јер је овај, како је лекар у својој одбрани навео, „остарио“, био „у болу“ и био „уморан од живота“. Лекар је осуђен јер његови наводи нису могли бити доказани. Такође, поменути председник Холандске краљевске медицинске асоцијације је признао да чак и данас, када се развојем науке непрестано побољшава и лечење бола, није лако утврдити када је бол за пацијента постао неподношљив. Када се ово узме у обзир, требало би да поздравимо и благословимо напоре оних лекара који се труде да различитим терапијским средствима пацијентима помогну у ослобађању од бола у терминалном стадијуму њиховог живота, и на тај начин, онима који подржавају еутаназију, понуде научни и људски одговор. При том, не бих желео да заборавим да споменем љубав и емоционалну подршку медицинског особља, породице и пријатеља, која представља незаменљив елемент подршке пацијентима у лечењу бола.

Од тренутка примене закона о еутаназији у државама које су је прихватиле, јавили су се нежељени ефекти и проблеми и у другим државама (које нису дозволиле еутаназију), од којих је најупечатљивију такозвани „маркетинг смрти“, односно организовање еутаназије као услужне делатности, где су муштерије пацијенти који желе еутаназију, или сродници и старатељи у случајевима њеног спровођења против пацијентове воље и сагласности. Италијанско правосуђе је, у априлу прошле године, започело истрагу због притужби да постоји илегална мрежа, која се бави пружањем помоћи сродницима и наследницима богатих пацијената, који имају жељу да их се отарасе, како би што пре добили очекивано наследство. Тако пацијенте преносе у Холандију или Швајцарску и „легално“ над њима спроводе еутаназију. Према истрази која је у току, накнада за овакву илегалну акцију, која се назива „олакшавање“, креће се у распону од 3.600–5.100 евра.

Ваша високопреосвештенства, поштоване еминенције, уважена господо професори, браћо и сестре, заиста је изванредна случајност да се овај научни симпосион одржава у току васкршњег периода, у коме славимо „тродневно Христово Васкрсење, које нам је донело живот вечни. Јер Богородица Марија, невенчана Дева, није окусила девичанске болове, већ је вољом Божијом и благодаћу Духа Светога родила Створитеља векова, од Бога Бога Слова; тако је и земља ослобођена од болова смрти, из своје утробе, када је Он то наредио, ослободила Цара јеврејскога, зато што није могла да задржи у себи тело које доноси бесмртност“ (Св. Григорије Ниски, Εις την φωτοφόρον και Αγίαν Ανάστασιν του Κυρίου, ΒΕΠΕΣ, τ. 69, стр. 252).

За нас хришћане не постоји никаква дилема у односу на обавезу да се уз дужно поштовање односимо према нашем телу, од његовог стварања до његове природне смрти, јер је, како нас учи апостол Павле, „тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога“ (1Кор. 6, 19). И управо због тога што тело представља храм Божији у коме се налази Дух Свети, „ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог“ (1Кор. 3, 17). И због тога што се још у овом телу обезбеђују слава и бесмртност након његовог васкрсења, по речима које нам је упутио апостол Павле, „Онај који је подигао Христа из мртвих оживеће и ваша смртна тела Духом својим који живи у вама“ (Рим. 8, 11).

Велики отац Цркве Св. Григорије Ниски учи нас управо о оживотворавању наших тела у дану општег Васкрсења и о њиховој бесконачној вредности. Тако је на постављена питања да ли ће, на пример, преминули млади људи у вечности живети са физичким недостацима које су имали током свог живота, било урођеним или стеченим, и да ли ће старци васкрснути са слабим и увелим телима која су имали у најслабијим годинама свог живота, или болесници са неизлечивим болестима у последњим и предсмртним стањима, Св. Григорије из Нисе дао одговор уверавајући нас да ће сваки човек, без обзира на ситуацију у којој је умро, бити нешто налик пшеничном класу. Када га, дакле, сушимо пламеном греха и претрпљеним искушењима на земљи, и када га земља узме и раствори кроз смрт, у пролеће нашег васкрсења, голо зрно нашег тела ће поново постати клас, висок, богат и усправан, који ће се простирати на небеским висинама и бити китњасто украшен, и имати друге богодоличне особине, и сви ћемо бити са прворођеном лепотом Адама од пре пада.

Такође, свети отац нас учи и о светости нашег тела, учењем које мора оставити снажан утисак чак и на најсавременијег научника, специјалисту из области генетског инжењеринга, да се душа у телу не налази на једном одређеном месту, већ да је присутна у свим његовим деловима и на тај начин се налази у сваком од њих, односно у свакој ћелији појединачно. Са којим, онда, правом интервенишемо у животима наших ближњих, створених по икони и подобију Божијем, уништавајући и рушећи храм који је Он изградио?

И у древном спису Дидахи – учење дванаесторице апостола, налазимо идентичну идеју о поштовању људског тела. У другој заповести поменутог списа је истакнуто да је забрањено да се човеку одузме живот у било ком облику и стању: „Друго правило учи: Не убиј, не чини прељубе, не развраћују децу, не чини блуда, не укради, не врачај, не употребљавај мађије, не убијај дете кад се зачне, нити га погуби кад се роди.“ Такође, нешто даље у Дидахију се наводи да су пут смрти и губитка својих душа изабрали они који су, поред свега другог, „убице деце или убице Божијих створења“ (Βας. Μουστάκη, „Απ. Πατέρες“, изд. Οικ. Παπαδημητρίου, стр. 10 и даље). Стога је очигледно да за нас хришћане убиство, абортус, чедоморство, такође и еутаназија, представљају веома тежак грех.

Закључак
Назив мог данашњег излагање је „Црква и проблем еутаназије“. Наравно, један хришћанин са овим нема никаквих проблема, јер не прихвата еутаназију. Овај проблем, међутим, има друштво које допушта да се деградира, по превасходству Божије створење, посматрајући га као свеукупност његових ћелија, случајно пронађеним на одређеној планети и случајно повезаним како би обављале своје функције. Овакво друштво се претвара у немилосрдну власт и заинтересовано је искључиво за здраве и снажне јединке, док све остале води у правцу, наводно, достојанствене смрти.

Ми хришћани проповедамо љубав и поштовање према сваком човеку, без обзира на његов пол, расу или веру, од тренутка његовог зачећа па све до последњег тренутка његовог живота. За нас је фетус човек, као што је то и осуђеник на смрт. Желео бих да посаветујем оне који подржавају еутаназију да не затварају очи. Од тренутка када се роди, човек живи своју смрт: када изгуби драгу особу, када је болестан, када му се промени тело због напредовања старости. И само човек који у Христу побеђује грех превазилази смрт. Ово је реалност. У свету без Христа смрт представља потресну и трансцендентну реалност. Без Христа се човек, иако теоријски подржава, у пракси нехумано унижава. Деградирана је, такође, и заједница било какве регулације да доноси о људским правима и грађанским слободама. Надам се да ће ово бити узето у обзир приликом израде Устава Европске уније 21. века.

Ми хришћани, увек и свима проповедамо Христа, распетог и васкрслог за спасење сваког човека, проповедамо да су наши животи у Његовим рукама, да смо заинтересовани за све што нам се догађа, али да немамо право да исправљамо Божији план. За нас, дакле, еутаназија представља декадентни друштвени феномен, повреду, а никако подршку човековом достојанству. И, заједно са блаженопочившим старцем Јустином Поповићем, исповедамо да је Васкрсли Господ све у свему: Он је оно што је Лепо, Добро, Истинито, Нежно, Радосно, Божанско, Мудро, Вечно. Он је сва наша Љубав, сва наша Истина, сва наша Радост, сво наше Добро, читав наш Живот, вечни живот у свој божанској бесконачности и безвремености. Па стога, увек изнова и непрестано и безброј пута кличемо: Христос Васкрсе! (Ιουστίνου Πόποβιτς, Ανθρωπος και Θεάνθρωπος, изд. Παπαδημητρίου, стр. 48­-49).

Хвала вам што сте ме саслушали!
И још једном: ΧΡΙΣΤΟΣ ΑΝΕΣΤΗ! ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Бог нека је увек са вама!

Извор: Теологија.нет

Утиске и предивне слике са последњег поклоничког путовања у Грузију, са нашим слушаоцима и овога пута дели свештеник Јован Бабић, парох храма св. Архангела Гаврила у Хумској улици у Београду. Чућемо топлу породичну причу о чудесном сусрету са прецима и откривању породичне историје, коју ће о. Јован памтити док је жив. Затим разгледницу из Богословске школе и огледању свеправослвног јединства за које је тако мало потребно. На крају и слику са врхова Кавказа, подсећање на дивни брачни пар Џишкаријани и једну ексклузивну информацију на самом крају емисије.

http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/07.06.19. Rec pastira - otac Jovan Babic.mp3

Извор: Радио Слово љубве

У једној од првих прича Леонида Андрејева јавља се руски интелигент, који из ране младости тежи да пође у Западну Европу. Јер је, по његову уверењу, тамо „прави“ живот, и тамо је истинска историја. Русија копира, а тамо је оригинал; Русија је закашњено понављање онога што ствара вечно покретна и у вечитој тежњи напредовања захуктана Европа Запада.

Јунак Андрејевљев је врло скроман, и скоро незнатан човек; али душевна стања, која он преживљује, типична су за сву руску интелигенцију. У последње се време, као по неком правилу, пребацивало руској интелигенцији, да одвише мало интереса гаји за своје рођено, да је више занима „свечовечанство“, да је некако ван националности, да, по познатом изразу Љермонтова, „чудноватом љубављу“ воли Русију. Али, они који руској интелигенцији чине овакве прекоре, ти заборављају да и прост руски народ носи у себи исту ту чежњу, чежњу отићи од свог рођеног и тражити „земљу обећану“. Странствовање, духовно удаљење од приснога, то је загонетна црта руске душе уопште. Цео руски народ носи у себи потребу духовног скитања, коме је сврха тражење истине. Тургењев, један од најобјективнијих посматрача руског живота, ставио је у уста једном свом сељаку ове речи: „Нисам само ја грешан… много других сељака је стегло опанак, и лута по свету истину тражећи… Јер, код куће… правде нема у човеку, ето то је код куће“ (Ловчеви записи).

И док тако и интелигенција и народ тумарају по свету за истином, разлика је у томе, што наше родно тражење има хришћанско етички карактер, и управљено је преимућствено на Исток, док је тражење интелигенције, шире и сложеније, управљено на Запад. Руска интелигенција је не само волела него је обожавала Европу. Веровала је да се само у Европи рађа „прави“ живот, да Европа само зна тајну живота и пут ка истини – клањала се, дакле, Европи, и љубила је тако како Европа сама себе није. О томе имамо доказа у речима једнога од најзнатнијих руских људи, у речима Херцена. У његовим Писмима из Француске и Италије стоји: „Ми долазимо у Европу с њеним властитим идеалом, и с вером у тај њен идеал. Ми знамо Европу из књига, књижевно, по њеним празничним одећама… по изузетним догађајима у којима она није она сама.“

Ето зашто, огледнувши се по Европи, Руси тако често доживљавају разочарања и дубоке унутрашње кризе. „Рус у Европи“ – продужава Херцен на истом месту – „страсно посматра, и доживљује тугу у својој љубави и у свом умовању; осећа се обманут и мрзи онако како мрзе људи љубоморни због сувишне љубави и поверења“. Тај „сувишак љубави и поверења“ према Европи необично је карактеристичан за сву руску интелигенцију; чак и за наше славјанофиле, које иначе обично броје у непријатеље Европе, заборављајући да је нико мањи него баш Хомјаков назвао Европу „земљом светих чудеса“, да је други вођ славјанофила, И. В. Киријевски, почео свој литерарни рад студијом у којој је необично високо ценио европску културу, и да је један лист који је он покушао уређивати носио име „Европејац“. Било је у нас и непријатеља Европе, дакако, али се то непријатељство губило, и губи се у правом култу Европе.

Но, упркос томе, како у руској философији тако и у литератури, доста рано, средином 18. века, почиње критика европске културе, почиње оно што један од другова Достојевског, Н. Н. Страхов, назива „борбом са Западом“. И заиста, та борба са Западом провлачи се као црвена нит, кроз сву историју руске самосвести. Нетачна је, према томе, тврдња, као да су једини славјанофили држали позицију бораца са Западом. Тачно је само то, да је код славјанофила мотив те борбе био нарочито одређено и крепко подвучен. А иначе, шта се, на пример, може сравнити, како по снази и дубини тако и по страсти и по напору, са критиком европске културе коју је развијао суште противни славјанофилству западњак Херцен? И зар се, даље, могу рачунати у славјанофиле Гогољ и Гљеб Успенски, Толстој или Н. Ф. Фјодоров, или из данашњих дана познати „евроазијци“ (присталице становишта да су Руси и Европљани и Азијати, односно нешто што није ни Европа ни Азија као таква)? Критика европске културе, дакле, не само да иде напоредо са истинитом нашом љубављу за Запад, него је та љубав често баш узрок и мера оне критике, као на пример у Херценову, делимично и у Гогољеву, случају.

Историја борбе са Западом, како је води руска мисао и руска философија, још није написана. Данас је, рекли бисмо, дошао нарочито подесан моменат за удубљивање у ту критику. Јер, и сама Европа се устумарала у жалосном осећању неког свога беспућа. Духовна чамотиња и дубоко унутрашње незадовољство разболели су данас цео европски свет. Није само Немачка она која говори и пише о „пропасти Запада“; свугде, свугде царује осећање узнемирења, прети духовна пропаст, путује сазнање унутрашњег бескућништва. Одрицати ту помакнутост с места у старој Европи, немогућно је; напротив, што брже и што јасније нам дође до свести факат духовног слома, тим се брже могу наћи и путеви оздрављења. […]

Извор: Теологија.нет

Ти си се Господе вазнео у слави
да нам откријеш истинску Отаџбину,
не заборави нас са свете висине своје.
 
Ти си обећао да ћеш бити са нама,
не остави и нас који смо остаци,
које треба сакупити у Котарице, а то си сам Ти.
Вазнеси и наш народ у наручје Себи,
да будемо Твоји у векове.
 
Господе, данас смо са ученицима остали у Јерусалиму,
да чекамо утеху са висине.
Приброји нас онима, који стоје овде,
а неће видети смрти пре него што виде Царство Твоје,
које ће доћи у сили.
 
Васкрсли и Вазнесени Господе не лиши нас Себе,
утехе и живота нашег,
иначе као Израиљ погинусмо у пустињи.
Узнеси нас Духом на своје груди,
да са љубљеним учеником црпимо Тајну богословља,
која ће нас вазнети Теби у облаке,
приликом твога Другога и Славног Доласка.
 
Благослови Господе да Те Вазнесеног познају сви народи на земљи,
како је говорио авва Силуан, који је држао ум свој у аду и није очајавао –
прими и нас најмање у Царство Твоје.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Недавну расправу о еутаназији је немогуће сагледати мимо основних проблема у дијалогу између религијског погледа на свет и западног секуларног хуманизма по питању вредности које би требале да буду темељи „новог светског поретка“. Према нашем мишљењу, ове расправе показују нељудску суштину атеистичког хуманизма, који за себе тврди да је универзалистичка идеологија и отворено се противи традиционалним ставовима о животу и смрти.

У расправама о еутаназији хуманисти систематски инсистирају на „праву на смрт“ терминално оболелих. Најрадикалнији међу њима иду чак и корак даље тврдећи да право на смрт треба да имају сви људи, чак и здрави, и да свако ко жели да прекине свој живот може то да учини тако што ће извршити самоубиство или затражити помоћ лекара. У многим западним земљама постоје удружења која заговарају еутаназију или самоубиство. У Француској постоји „Асоцијација за право на достојанствену смрт“, у Јапану „Удружење за достојанствену смрт“. У Америци је „Удружење Хемлок“, чији је мото „добар живот, добра смрт“, активно већ готово 25 година и има око 25.000 чланова. Њен оснивач, Дерек Хемфри, аутор је Коначног излаза, неке врсте приручника за самоубиство. Књига садржи мноштво савета о томе како окончати сопствени живот или како другима помоћи да то учине, укључујући и спискове са упутствима о смртоносним дозама различитих супстанци, расправља се о позитивним својствима калијум цијанида и предлажу методе за оне који желе да се угуше – од пластичних кеса до издувних гасова. Хемфри је своје идеје реализовао у пракси помажући својој жени, брату и тасту да изврше самоубиство: његова жена и њен отац су узели пилуле за спавање у дозама које Хемфри предлаже, док је свом брату помогао да умре тако што је поломио апарат који га је одржава у животу.

Савремени протагонисти еутаназије одбацују билу какву повезаност између својих идеја и догађаја који су се одвијали у нацистичкој Немачкој. Међутим, управо је ту развијена прва теорија о еутаназији и први пут спроведена у пракси. Хелмут Унгер је 1936. објавио причу о доктору који је помогао својој жени која је боловала од галопирајуће склерозе да умре. Снимљен је и филм заснован на овој причи, који је узроковао мноштво симпатија према идеји „смрти из милосрђа“. Убрзо након тога је отац детета које је боловало од неизлечиве болести замолио Хитлера да допусти лекарима да његовом детету одузму живот. Хитлер је овај случај предао свом личном доктору, Карлу Бранту, који је спровео захтев. Хитлер је 1939. године наложио Рајхслајтеру Боухлеру и Бранту да докторима „одобре милосрдну смрт пацијентима који, у складу са проценама лекара, болују од неизлечиве болести.“ Убрзо се у Немачкој појавила прва „Кућа гладних“ (Hungerhaus), медицинска установа у којој су бебе и старији који болују од неизлечивих болести бивали изгладњивани до смрти. Од 1939. до 1941. године еутаназија је постала уобичајена појава: терминално оболели, богаљи и ментално ретардирани су према наредбама лекара систематски убијани у гасним коморама. Током тих година је око 70.000 људи убијено у складу са „програмом еутаназије“, док је до краја Другог светског рата укупан број ових жртава, према Нинбершком суду, износио 275.000 људи. У Нинбершком процесу је др Брант тврдио:

„Основни мотив је био жеља да се помогне појединцима који нису могли да помогну сами себи и којима је, стога, живот био продужен у мукама… Цитирати Хипократа данас значи тврдити да инвалидима и особама које трпе велики бол никада не би требало дати отров. Међутим, сваки савремени доктор који полаже тако реторичку заклетву без преиспитивања је или лажов или лицемер… Никада нисам имао никакву другу намеру, нити сам веровао да чиним било шта осим скраћивања патње тих несрећних бића.“[1]

Исти аргумент сачињава основу философије савремених заговарача еутаназије, који наилазе на све већу подршку европских законодаваца. Након рата је еутаназија била забрањена у свим европским земљама. И даље је незаконита у већини западних земаља, мада се у стварности практикује све чешће. Постепена промена јавног мњења у корист еутаназије довела је до озакоњења еутаназије у две европске земље – Холандији и Белгији. Према законима који су усвојени 2002. године, доктори који помогну терминално оболелима да изврше самоубиство изузети су од кривичне одговорности. Чини се да ће се слични закони ускоро увести и у другим европским земљама, а могли би ући и у састав законодавства Европске уније. Већ се у Савету Европе дискутовало о неопходности усаглашавања правних норми са постојећом праксом легализације „спровођења еутаназије“, тј. праву лекара да „окончају живот пацијента на његов или њен доследан, добровољан и промишљен захтев“.[2] Засад још увек нисмо суочени са програмом за систематско уништење неизлечивих болесника налик ономе који се практиковао у Хитлеровој Немачкој, но имамо ли гаранцију да европски законодавци, након укидања једне забране, неће пожелети да успоставе неку другу забрану – наравно, искључиво у „хумане“ сврхе?

Данас се представници традиционалних цркава, укључу­јући римокатолике и православне, противе озакоњењу еута­назије. Суштинска разлика у ставовима о еутаназији и самоубиству између хришћанске традиције и секуларног либера­лног хуманизма је заснована на разлици у базичном поима­њу живота и смрти. У либералном хуманизму оба питања се по­сматрају најпре у контексту људских права: сваки човек је господар свог живота, и стога, ако је уморан од њега има право да га оконча. Међутим, у хришћанској традицији Бог се сматра господаром живота и смрти. Зато Православна Црква самоубиство сматра великим грехом и изједначава еутаназију са самоубиством или убиством.[3] Православна Црква „не може да одобри савремене широко распрострањене покушаје у друштву да се легализује такозвана еутаназија, тј. намерно убијање неизлечиво оболелих (укључујући случајеве у којима се шаљу у смрт према сопственим жељама), као морално прихватљиве. Захтеви болесних да убрзају смрт су понекад узроковани депресијом, услед које нису у стању на адекватан начин да процене своје стање“.[4] Римокатоличка црква такође сматра еутаназију „морално неприхватљивом“ називајући је „убиством, категорички супротном достојанству човекове личности и поштовању живог Бога, његовог Творца“.[5]

Људски живот се и складу са либералним приступом посматра као апсолутна вредност, а болест и смрт као зло. У хришћанској традицији овоземаљски живот нема апсолутну вредност, јер хришћани своје поимање живота заснивају на перспективи вечног постојања, посматрајући болест као искушење које може у духовном смислу бити на корист, а смрт као прелазак у други живот. Нерелигиозна особа која не верује у живот после смрти се труди да живи на земљи док год је то могуће: и зато по престанку рада основних функција људског организма покушава да продужи живот вештачким средствима. Црква на то гледа другачије, јер сматра да „продужавање живота вештачким средствима захваљујући којима само поједини органи настављају да функционишу, не може се сматрати неопходним и пожељним задатком медицине у свим случајевима“.[6] Црква одобрава прекид медицинских процедура које су мучне, опасне, необичне или у нескладу са очекиваним исходом, јер у таквим случајевима „човек не изазва смрт; он само прихвата немогућност да је спречи.“[7]

Нерелигиозна особа се плаши смрти, саме помисли на смрт, припреме за исту као и самртних мука: то је разлог широко распрострањеног становишта о изненадној смрти која је најпожељнији крај. Насупрот томе, хришћани се моле да буду изузети од изненадне смрти, сматрајући пожељном могућност да се припреме за окончање својих овоземаљских живота, јер смрт посматрају као духовно значајан прелаз у човековом животу. Окружена хришћанским старањем, умирућа особа може да осети благодатну промену срца и на бољи начин сагледа пут који је прошла, покајнички стојећи пред вечношћу у последњим данима земаљског постојања.[8] Они ко­ји изврше самоубиство, као и они који се подвргну еутаназији, лишени су тога.

Проблем еутаназије са собом носи читав низ других моралних питања која су блиско повезана са главним проблемима у расправи између традиционалних и либералних вредности. Једно од тих питања бави се функцијом и улогом доктора. У складу са религиозном идејом укорењеном у вековима дугој традицији, задатак доктора је да лечи болест и одржава живот болесника и да му ни на који начин не оконча живот. У Хипократовој заклетви стоји: „Никоме нећу, чак и ако ме замоли, преписати смртоносан отров.“ Доктори који учествују у убијању болесника, чак иако се то одвија са одобрењем пацијента или захтевом, преузимају улогу егзекутора. Морални критеријум због којег је медицинска професија толико цењена током векова и захваљујући којем пацијенти поверавају свој живот доктору – нестаје. Легализација еутаназије ће такво поверење учинити немогућим. Штавише, она ће отворити врата за трансформацију доктора у серијске убице. Имамо застрашујући пример Американца Џека Кеворкијана, познатог као „Доктор смрт“ (Doctor Death), који је активно пропагирајући еутаназију, „помогао“ 130 пацијената и њиховим рођацима. На суду је покушао да докаже да је то чинио искључиво из хуманих побуда, како би окончао патње терминално оболелим људима. Још један масовни убица у лекарском руху био је Енглез Херолд Шипмен, који се обесио у затворској ћелији 2004. године. На основу истраге утврђено је да је крив за убиство 352 пацијента, које је убио током своје дугогодишње лекар­ске праксе. Ако доктори званично добију „дозволу да убијају“, шта ће заштити пацијенте од нових Шипмена и Кеворкијана? Шта ће заштити саме докторе од појаве серијских убица у њиховим редовима?

Још један морални проблем који је индиректно повезан са еутаназијом тиче се постепене промене корелације између младих и старијих у западним земљама. Према извештајима Уједињених нација из 2002. године, старење популације у савременом свету је процес без преседана у историји човечанства. Пропорционално увећање броја старих особа на земљи (преко 60 година и старијих) је пропраћено сразмерним опадањем броја младих (15 година и млађих). До 2050. године број старијих особа у свету ће бити већи од броја млађих, први пут у историји човечанства. Процес старења се одвија огромном брзином у развијеним западним земљама, где је изазван оштрим опадањем броја рођених и повећањем животних очекивања. Опште је познато да што има више просечно старијих, расту и финансијске тешкоће сваке младе особе у тој земљи, јер ће морати да плаћају све више такси како би издржавали армију старих који су у порасту. У оваквим околностима се еутаназија може јавити као посебан захтев и лако средство да се човек реши нужности трошења новца ради издржавања старијих особа. Старији ће све чешће бивати подсећани на њихово „право на смрт“ и могућност да „умру достојанствено“.

Понекад се чини да живимо у свету који је наопако изокренут, у којем је систем вредности извитоперен, где се добро назива лошим и зло добрим; живот назива смрћу и смрт животом. Вредности засноване на религиозним моралним идеалима, које су и даље традиционалне за већину људи на земљи, систематски бивају обесвећене, док нове моралне норме које нису укорењене у традицији и у супротности су са самом људском природом бивају убачене у масе. Милиони нерођене деце бивају лишени живота, док се старијима и терминално оболелима нуди „право на смрт“. Идеали породице, брака, брачне верности и рађања деце бивају обесмишљени и одбачени, док се сексуална изопачења и „слободна љубав“ активно пропагирају и прихватају. Куга милитантног атеизма и либерализма погодила је милионе људи на Западу: некима је одузела живот, друге је лишила могућности да буду рођени, а појединима омогућила право да „умру достојанствено“. Хуманисти и атеисти ликују тврдећи да је проблем раста популације у развијеним земљама у Европи и Северној Америци успешно решен.[9] Игноришу чињеницу да је поновна процена вредности на универзалном плану већ бацила западну цивилизацију у демографски амбис и сада прети да створи глобални, међуцивилизацијски проблем, којим би се епидемија либерализма проширила на остале делове света.

Данас би сваки верник на Западу озбиљно требао да поразмисли о својој будућности и будућности своје деце, земље и цивилизације. Религиозни морају да увиде посебну одговорност коју носе и да се укључе у дијалог са секуларним погледом на свет. Ако такав дијалог није могућ, они би требали отворено да се одупру оваквом систему вредности.

Верници би требало да подсете западну цивилизацију на морални избор од којег њихова будућност директно зависи. Суштину оваквог избора најбоље је изразио Мојсије обра­ћајући се народу Израиља: „Гле, изнесох данас преда те жи­вот и добро, смрт и зло. Јер ти заповедам данас да љубиш Господа Бога својега ходећи путевима његовим и држећи заповести његове… да би жив био и умножио се и да би те благословио Господ Бог… Ако ли се одврати лице твоје и не узаслушаш, него застраниш да се клањаш другим боговима и њима служиш, јављам вам данас да ћете заиста пропасти, нити ћете продужити дане своје на земљи… Сведочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство; зато изабери живот да будеш жив ти и семе твоје“ (Пон. зак. 30, 15–19).

Извор: Теологија.нет

Реч „секуларно“ није добра реч за хришћане. Углавном је повезивана са друштвом које покушава да елиминише религију, или је задржи у приватној сфери, ван јавног простора који укључује политику, државну управу и културу. Ова реч примарно се везује са западном либералном мишљу, која се првенствено доживљава као атеистична. Нарочито у православном свету је веома уобичајено чути теологе који говоре против безбожног секуларизма Запада. Заправо, постоје хришћански теолози, па и нехришћански, атеистички научници на Западу који сада критикују секуларизам. Понеки од њих чак тврде да живимо у пост-секуларном свету, али таква тврдња у крајњој линији зависи од тога како дефинишемо реч ’секуларно’.

Ако погледамо историју развоја појма ’секуларно’, видимо да је он прво кориштен да укаже на наше време на земљи, пре другог доласка и есхатолошког испуњења света. Потом је, првенствено на латинском Западу, почео да означава свештенство насупрот монашким редовима, у смислу да се свештенство бави свакодневним проблемима, док се монаси усредсређују искључиво на ствари које се тичу Царства Божијег. Након реформације, оно секуларно почело је да бива повезивано са питањима која немају никакве везе са Црквом, попут државних питања. Нова протестантска друштва очигледно нису била антирелигијски настројена, али су ипак желела да направе разлику између Цркве која се састоји од оних који су оправдани вером, и животних области свакодневице, првенствено politeia-е, која се састојала од оних који су оправдани и оних који нису оправдани, и која је представљала борилиште у коме хришћанин чини добра дела која не доприносе спасењу. Oвде је поента очигледно у томе да се оно секуларно почиње повезивати са оним делом друштва у коме су морали да живе заједно и хришћани и они који нису спасени – што је укључивало како оне који су исповедали хришћанство тако и нехришћане – и у коме су спасени хришћани играли важну улогу. Религија је очигледно била веома важна у протестантским друштвима тога доба, али у реформацији примећујемо неке дистинкције које ће играти кључну улгу у каснијој западној политичкој мисли, попут нпр. раздвојености Цркве од државе, чак иако би Лутер и Калвин одбацили стање ствари које данас постоји у многим европским друштвима.

Након просветитељства, реч ’секуларно’ све више је почела да означава друштво у коме религија не утиче на политику и државну управу. Постојала је слобода религијског веровања и деловања, али је религија требало да буде упражњавана приватно, без икаквог утицаја на политику, државну управу или културу. Напослетку, предвиђало се да ће са напретком науке, индустријском модернизацијом, технологијом доћи до тога да религија не буде више потребна, да ће људи коначно престати да верују, а религија бити елиминисана, осим код малобројних екстремних верника.

Где се данас налазимо? Када људи чују реч ’секуларно’, њихова машта одводи их углавном на Запад, где се чини да је религија било непостојећа, било маргинализована или приватизована. Али, ако пажљиво осмотримо западне земље, видимо да је религија  тамо врло жива и у добром стању. Према томе, они коју су предвиђали да ће западна друштва постати секуларна у смислу да ће религија бити елиминисана, очигледно нису били у праву, а чак ни западни атеистички мислиоци не тврде да ће религија нестати као резултат модернизације или научног и технолошког напретка.

Истина је, међутим, да  је религија приватизована у неким западноевропским земљама, што значи да мора бити практикована без утицаа на политику и државну управу, па чак и културу. Најекстремнији пример овог типа је Француска, где се приватизација религије разумева као нужна у сврху очувања слободе. И, наравно, Француска је добро позната због недозвољавања људима да јавно носе религијску одећу, попут покривала за главу или чак јавно истакнутог крста на радном месту.

Француска је, међутим, изузетак, јер религија игра јавну улогу у већини западних друштава, укључујући САД. У многим северноевропским друштвима, иако је учествовање у религијском животу мало, званичне Лутеранске цркве и даље играју важну социјалну улогу у овим друштвима, што наилази на подршку већине грађана. У САД је врло јасно да религија и даље игра веома важну јавну улогу, нарочито у политици, како у изборном процесу тако и у законским прописима у вези са контроверзним питањима. Дакле, ако под секуларним мислимо приватизацију религије, не мисле сви западњаци исто о овој приватизацији и јасно је да религија игра истакнуту јавну улогу, макар она била другачија у зависности од тога о којој се конкретно земљи ради.

Према томе, када православни кажу да је Запад секуларан у смислу покушавања да унапреди атеизам и елиминише религију, то није сасвим тачно и стога може бити сведено на чисту реторику.

Ипак, јасно је да постоји нешто различито у вези са улогом религије у односу на оно што је било случај у предмодерним друштвима. Ако европска друштва и јесу секуларна на неки начин, то не значи нужно елиминацију или приватизацију религије. На који тачно начин су западна друштва секуларизована?

У предмодерним друштвима, религија је представљала оно што бисмо могли назвати „свеобухватном стварношћу“. У предмодерним друштвима, сви су веровали у оно натприродно, и вера у натприродно била је значајна за разумевање других аспеката друштва, попут политике, државне управе, права, културе, науке и образивања. Религија је била свеприсутна. Након реформације, али посебно након Америчке и Француске револуције, све ове друге области друштва почеле су да се одвајају од религије. Тако, догодило се раздвајање Цркве и државе, али су и култура, економија, наука и образовање почели да се развијају независно од религије. Раздвајање ових делова друштва од религије није било просто пропагирано од стране утицајних атеиста, попут Карла Маркса, већ се догодило и као последица научне револуције, у којој су људи увидели да је научни напредак могућ и без религије. Када га је Наполеон питао зашто је Бог одсутан у његовој новој књизи о физици, Пјер Лаплас дао је чувени одговор „Мени таква хипотеза није потребна“. Ако ми допустите да се на тренутак изразим технички, научници су овакво разумевање секуларизма називали „тезом диференцијације“, која је кориштена просто да опише историјски феномен да се различити делови друштва више не ослањају на религију како би добили свој смисао. Религија је престала бити она свеобухватна стварност. Више не постоји заједничка теолошка перспектива коју деле сви чланови друштва. У овом историјском феномену почињемо да увиђамо појаву одбијања оног натприродног; видимо да неверовање постаје опција, видимо нагласак на аутономији појединца, видимо уздизање људских права као вида заштите појединца од силе власти и видимо да религијски начин разумевања космоса више не утиче на различите делове друштва попут политике, државне управе, права, образовања, науке, економије и културе. Није се десило да је религија престала имати улогу у друштву, нити да ова „диференцијација“ води до елиминације моралности, чак и ако морал једног друштва није исто што и морал одређене религије. Религија и даље игра улогу у друштву, али је та улога другачија. Тешко питање за хришћане, а нарочито православне хришћане,  гласи: коју улогу би религија требало да игра у друштву у коме она није свеобухватна стварност, у коме православље није заједничка теолошка перспектива свих грађана?

Постојала је и трећа последица овог трећег значења „секуларног“, а то је плурализам. Ако ово треће значење просто описује – а не предвиђа или диктира – да религија има другачију улогу у односу према друштву, да она више не детерминише смисао различитих делова друштва нити разлог због ког они делују у друштву, онда је један од ефеката ове секуларизације појава плурализма у друштву. Одувек је постојао плурализам – чак и у премодерним друштвима и царствима. Секуларни плурализам, међутим, подразумева да нико не може бити смештен на позицију грађанина другог реда у друштву, само као последица онога што јесте, као што су православни били грађани другог реда под Отоманском империјом, или Јевреји под Византијским царством. Секуларно, у овом смислу, не значи елиминацију или присилну приватизацију религије. Оно означава прихватање плуралистичког друштва на начин који никада није постојао у предмодерним друштвима и царствима. По мом мишљењу, иако многи православни воле да критикују Запад због промовисања секуларног друштва које је атеистичко, неморално и покушава да елиминише религију, ова критика је пука реторика јер таква врста секуларног друштва ретко да постоји игде у свету. Заправо,  најјаснији пример атеистичког, анти-религијског друштва који имамо је бивши комунизам совјетског типа, који је себе често супротстављао „религиозном Западу“. Оно на шта би православни заиста требало да се концентришу и о чему би требало да чешће дискутују је то да ли они могу да прихвате оно што бих назвао хришћанским секуларизмим, који прихвата чињеницу да религија, из различитих историјских разлога, има различиту улогу у друштву и који прихвата присуство плуралистичког друштва чији грађани су заштићени законима који афирмишу њихова права и слободе.

Православни никада још нису морали да се заиста суоче с овим питањем, сем у кратком периоду у Русији касног деветнаестог и раног двадесетог века. Такве расправе уочљиве су у списима Владимира Соловјова и Сергија Булгакова, да наведемо само неке од руских теолога тог периода. Мимо тога, православни су морали да се боре са отоманском, а потом и комунистичком окупацијом.

Тек након пада комунизма православни су морали да се суоче са питањима која се тичу демократског секуларизма. Било је јасно да би они одбацили свако разумевање секуларног које би значило елиминацију или приватизацију религије. Али оно што је нејасно јесте – како се православни односе према питању плурализма. У већини православних земаља које су претходно биле под комунистичком влашћу начињен је покушај да се изнова успостави нека врста модела симфоније, где би Православна црква имала привилеговану позицију унутар конкретне земље, и покушала да дела у хармонији са државом. Постојао је и покушај да се изнова успостави веза између етничког и православног идентитета, тако да, чак и када би неко био атеиста, он би и даље могао себе сматрати православним, будући Грк, Србин, Рус итд. Не постоји православна земља у свету која одбацује демократују, али православни имају проблем са тим да дефинишу шта та демократија подразумева, будући да они такође покушавају да обезбеде привилеговану позицију православља у православној земљи, путем законских прописа који се тичу разних питања и путем образовања у државним школама. Православни, са једне стране, прихватају демократију, али са друге стране чини се да одбацују плурализам који би могао да угрози њихов привилеговани положај унутар одређеног друштва. Могло би се рећи да православни покушавају да одрже православље као заједничку теолошку перспективу друштва, што би, ако је истинито, минимализовало реалност плурализма. Другим речима, православни покушавају да афирмишу демократију, али да одбаце секуларизам у све три његове форме. Међутим, можемо ли имати демократију без афирмације секуларизма као плурализма?

Покушај да се прихвати демократија уз истовремено одбацивање секуларизма као плурализма нарочито је приметан у Русији. У Русији, ово привилеговање нарочито је интензивирано од 2011. када постаје евидентна значајна промена, тако да позивање политичара на духовне темеље и историју Русије постаје експлицитније. Руска православна историја спомиње се како би се створила слика Русије која није антидемократска, али допушта јавну улогу религије, и у том смислу представља супротност безбожној, либералној врсти демократије, која, како се тврди, представља Запад. Како политички тако и религијски актери у Русији склопили су савезништво са одређеним представницима америчких евангелиста, по питању заједничке забринутости због урушавања „традиционалних вредности“. У ствари, Русија у великој мери изгледа онако како би амерички евангелисти желели да изгледају САД – један законски подржан морални оквир усредиштен око сексуалне етике, укључујући законе против такозване „геј пропаганде“ и предложене законе који би могли ограничити абортусе, али који такође ограничавају слободу религијског окупљања (што, гле ироније, погађа управо америчке евангелисте). У извесном смислу, амерички културни ратови су глобализовани, и могло би се аргументовати да је нови Хладни рат, или геополитичка подела Истока и Запда, постављена на темељу дебате о томе шта сачињава оно секуларно. Другим речима, руска влада пригрлила је тезу о „сукобу цивилизација“ харвардског професора Самјуела Хантингтона, и позива се на православну културу, историју и теологију како би пројектовала један тип цивилизације насупрот оном западном – тип у коме религија игра кључну улогу.

Недавно је Руска православна црква (РПЦ) издала документ о људским правима, који у крајњој линији покушава да промовише нешто што бисмо могли назвати партикуларистичким приступом људским правима, насупрот западном универзалистичком разумевању људских права. Имајући јасно на уму протезање људских права и на LGBTQ заједницу у западноевропским земљама и САД, РПЦ заступа појам људских права који је повезан са моралношћу. Суштина аргумента је у томе да, мада свако људско биће има Богом дано достојанство, права не би требало проширивати на тај начин да се сукобљавају са моралношћу, јер је моралност оно што пружа достојанствен живот. Није онда никакво изненађење да РПЦ жели да негира права која „дају законску и јавну подршку разним пороцима, попут сексуалног разврата и перверзија“, али исто тако и „обожавању профита и насиља … абортусу, еутаназији, употреби људских ембриона у медицини, експериментима који мењају природу особе, и сличном“ (III.3). Мало необичнија је тврдња РПЦ да „људска права не би требало да су противречна љубави према домовини и ближњима“ (III.4), што РПЦ правда тврдећи да „православно предање препознаје трагове патриотизма чак у речима самог Христа Спаситеља „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн 15, 13).“ (Недавно сам сазнао да је такву интерпретацију овог одломка такође давао покрет Немачких хришћана који је подржавао нацисте.) РПЦ додатно појашњава свој став тврдећи да „нечија људска права не могу бити супротстављена  вредностима и интересима отаџбине, заједнице и породице. Остваривање људских права не би требало да буде оправдање за ниподаштавање религијских светиња, културних вредности и националног идентитета (IV.1). Таква права су исључена јер, „у православљу постоји непроменљиво уверење да при уређењу свог живота друштво треба да узима у обзир не само људске интересе и жеље, него и божанску истину, вечни морални закон који је дат од стране Господа и делује у свету без обзира на то да ли се воља одређеног народа или заједнице народâ слаже са њим или не.“ (III.2)

Одвајање права од морала, према РПЦ је такозвани „западни“ колонијални конструкт и РПЦ заступа афирмацију језика људских права, али интерпретираног у оквирима партикуларистичког морала одређене нације или културе. Такав документ не би представљао велику вест да није чињенице да од 2012. РПЦ активно ради са руском владом на промоцији оваквог партикуларистичког приступа људским правима у Савету за људска права УН, и они то чине преко глобалне алијансе концентрисане око промоције традиционалних вредности. Руси су успели да измисле нову геополитичку поделу између Истока и Запада, али овога пута се линија поделе не тиче сукоба комунизма и капитализма, већ традиционалних вредности и такозваног безбожног либерализма.

Да резимирамо: оно што данас видимо у посткомунистичком православном свету је покушај да се оно секуларно одбаци као неутрални простор који маргинализује религију и чак покушава да је елиминише. Тај покушај мотивисан је страхом да ће се она врста опадања учешћа у верском животу и поистовећивања са религијом која постоји на Западу догодити и у тим посткомунистичким земљама, и тај страх је, истини за вољу, сасвим оправдан. Оно чега се православне земље боје је ситуација у којој је не бити религиозан просто нешто што је нормално, и где национални идентитет није више повезан са религијским идентитетом. У Русији, на пример, иако се 90% људи изјашњава као руски православци, само 75% верује у Бога, а мање од 5% посећује богослужења. На основу недавног извештаја Истраживачког центра Пју (Pew Research Center), овај шаблон сличан је у већини православних земаља. Да будемо јасни: на Западу се непријатељство према религији не посматра као нешто нормално, како то неки православни реторички тврде, осим у Француској. Oвакво одређење Запада као секуларног је нетачно. Ипак, Запад јесте секуларан у смислу да је све мање људи религиозно и да се веза између религије и национализма прекида. На Западу, све више њих се изјашњава као „духовни али не и религиозни“. Запад је секуларан у смислу да се западним друштвима више не управља уз помоћ једне заједничке теолошке перспективе која обликује културне и законске структуре, те у смислу да се покушава обезбедити религијски плурализам, где све религије имају глас у јавном политичком простору. Али, поновимо, веома, веома је важно запамтити да ако под ’секуларним’ подразумевамо агресивни покушај да се религија приватизује и ућутка у јавној политичкој сфери, или чак елиминише, онда то није оно што се догађа на Западу, сем можда у Француској, и, у том смислу, ми се не налазимо нужно у постсекуларном свету. У већини других западних земаља може се видети живо присуство религије у јавности, чак и ако се оно више не узима за озбиљно, с обзиром на смањење броја оних који припадају некој религији и сматрају се религиозним.

Имајући у виду овај оквир, дијаметрална супротност између Истока који је религиозан и секуларног Запада који покушава да елиминише религију је лажна, и користи се просто у реторичке сврхе. Религија је на Западу жива. Међутим, у мери у којој православне цркве покушавају да поново успоставе један вид симфоније у коме су културни, правни и политички живот обликовани од стране заједничке теолошке перспективе и под њеним утицајем, православне цркве одбацују секуларизам у свим његовим различитим формама које сам раније описао. Ово одбацивање је посебно јасно онда када православне цркве изјављују да оне могу да „људска права“ дефинишу у складу са православном историјом и богословским предањем.

Желим да завршим тврдећи да се православно одбацивање секуларизма у свим његовим формама теолошки не може оправдати. Другим речима, желим да покажем да би православни требало да прихвате хришћански секуларизам, који означава јавни политички простор који максимизира плурализам и не даје законске привилегије једној религији у односу на друге. Овај тип секуларизма је онај који не наглашава односе између Цркве и државе, већ је дефинисан као јавни политички простор чије законске структуре омогућавају плурализам, нарочито религијски плурализам. Мада ми није позната историја простора на коме сам привилегован да се данас налазим, сматрам да је хришћански секуларизам у смислу плурализма данас потребнији него икада. Тачно је да постоје ризици везани за хришћански секуларизам у виду институционалног слабљења Цркве, раздвајања националног од верског идентитета (на пример, бити Грк више не значи нужно и бити православан), смањеног учешћа у богослужењима, те суноврата нечега што је очигледно православна култура. Али, једина алтернатива томе је православље које је наметнуто државном силом а то није теолошки у сагласју са свим оним што православни говоре о Богу, Христу, Цркви и човеку (аnthropos).

Да укратко поновим аргумент који сам изнео у својој књизи Мистично као политичко: ако обожење (theosis) значи постати сличан Богу у заједници са Богом, и ако је Бог љубав, онда обожење подразумева љубав каквом Бог воли свет, па и према странцу и непријатељу. Хришћанско аскетско предање добро је разумело да људи не воле Бога свим срцем, умом и душом својом, те да се таква љубав доживљава путем подвига. Аскезу не би одмах требало доживљавати на негативан начин, као да би могла подразумевати практиковање говорења истине, пажљивог слушања, умерености у односу према ресурсима и друге праксе које се не тичу самобичевања. Коначан циљ аскезе је стећи самоспознају у вези са изворима који блокирају доживљај Божије љубави –  попут беса, страха и мржње, као и чинити оне ствари које нас чине способнијим да доживимо ту љубав, која би нас онда формирала тако да више волимо ближњег, укључујући непријатеља и странца.

Надаље сам аргументовао да је политика врста аскезe. Као што тврдим у Мистично као политичко: „ако је хришћански позив да научимо како да волимо, онда аскетика богочовечанске заједнице не може бити резервисана само за манастир или за Цркву, него читав свет јесте поље на коме се ова аскетика мора одигравати. И ако ово учење како да волимо сеже даље од породице и других хришћана и укључује ближњег који може бити и странац, онда политика не може бити ирелевантна за једну аскетику богочовечанске заједнице. Заправо, у мери у којој политика може бити протумачена као одношење са ближњим/странцем, она мора бити узета у обзир као једна од многих делатности унутар аскезе богочовечанске заједнице. Политичка заједница није антитеза пустињи, већ једна од многих пустињâ у којима хришћанин мора да се бори са демонима који покушавају да онемогуће да се учимо у љубави. Ни у једној другој области искушење да демонизујемо ближњег није тако снажно и привидно оправдано као на пољу политике. Ни на једном другом простору, онда, хришћанин није пред већим изазовом да испуни заповест о љубави, него што је то политички простор. (4)

Ако хришћанска афирмација оваплоћења указује на оно што је људима могуће, та могућност укључује оно што би византијски теолог седмога века, Максим Исповедник, описао као учење како да волимо, што представља учење тога како да се укључимо у процесе који би нас помакли дубље у живот Бога, кога су хришћани именовали као љубав. Релевантност ове поенте за питање религије и демократије је у томе да би, ма како да смо се обрели у овом историјском тренутку, радије него да хришћанску онтологију заједнице посматрамо као дијаметрално супротну модерном либерализму, једна аскетска перспектива заједнице посматрала политички простор као онај у коме хришћанин учи да воли, утолико што је то простор у коме сусрећемо странца, па чак и непријатеља који жели да уништи све оно што негујемо као истинито и лепо. Као што рекох, не морамо ићи у пустињу да бисмо достигли обожење. Политички простор заиста је пустиња у којој се боримо управо против оних демона који стају на пут богочовечанске заједнице, попут демона страха, беса, мржње, који воде ка пројекцијама и објектификацијама. Политички простор заиста јесте различит од еклисијалног, нарочито јер је такав да би допустио као једну од многих опција окретање ка вери у Божије непостојање, али, посматрано кроз перспективу делатности богочовечанске заједнице, или учења како да се воли, либерално-демократске структуре не чине се страним такозваној онтологији заједнице. Доиста, укључени у праксе богочовечанске заједнице, хришћани би активно обликовали политички простор изграђен око минималног скупа недовољно одређених принципа који укључују слободу и једнакост, гарантованих уз помоћ језика људских права који није везан за неки одређен релгијски морал, будући све време свесни тога да оно еклисијално није оно политичко, мада бих ја рекао да оно мистичко јесте политичко. Политика обожења дејствује како би се створиле политичке структуре које би омогућиле за све људе живљено искуство личносности* које, према митрополиту Јовану Зизјуласу, јесте живљено искуство несводиве јединствености – искуство бивања створеним по икони и подобију Божијем.

Међутим, подржавати либералне демократске структуре значило би прихватити да морал јавног политичког простора није идентичан ономе еклисијалног јавног простора, пошто је циљ политичког јавног простора другачији, мада аналоган ономе који има Црква као заједнички простор за богослужење. Како би се створиле структуре које би гарантовале да сва људска бића буду третирана као јединствена и несводива хришћанин би требало да ради на максимализовању плурализма тако да политички јавни простор не би могао бити такав да прихвата етику само једне религијске традиције, без обзира на културну историју тог заједничког јавног политичког простора. Радећи на обезбеђивању структура које гаранутују да сва људска бића буду третирана као јединствена и несводива, аскетски хришћанин, који није просто монах, не прихвата јавни политички простор без морала, већ ради на остварењу јавног политичког простора који је обликован уз помоћ морала који постоји као један преклапајући консензус. Имајући у виду ову теолошку поенту, православне цркве у својим матичним земљама не би требало да користе привилегију историје или културе као средство да нужно законски наметну  одређене моралне позиције Православне цркве, нарочито уколико јавно изражавају подршку демократским структурама. Цркве би требало да користе силу свог присуства у јавности у корист промовисања, подстицања и продубљивања оне врсте политичких структура које су највише сагласне са њиховим еклисиолошким принципима, тј. онога што се јавља као резултат када је „Црква друштвена етика“. Неко такве структуре може назвати демократским, али то је ирелевантно за ово питање. Црква једноставно не сме користити привилегију своје културне и историјске позиције да наметне свој морал заједничком, плуралистичком, јавном политичком простору.

Сматрам да је покрет хришћанина покрет од оног евхаристијског ка неевхаристијском простору оног политичког. Евхаристијска еклисиологија како је анализира митрополит Јован Зизјулас може послужити као критика за сваку институционалну политичку структуру која иконично не рефлектује међусобно конститутивне динамике заједнице и другости у евхаристији. Надаље, када би православни хришћанин сусрео овај политички простор као онај у коме се упушта у евхаристијску аскезу учења да воли, нарочито онога ко не дели његово веровање, или чак жели да уништи ово веровање, онда би тај хришћанин могао да ради на правним и друштвеним структурама које су у крајњем случају засноване на ономе што бих назвао либералним минимализмом – који подразумева принципе слободе, једнакости и плурализма. Тврдити да евхаристијска еклисиологија не допушта такву интеграцију оног аскетског значи створити лажну супротност између оног евхаристијског и оног аскетског, те пропустити да се увиди да оно аскетско тежи ка евхаристијском начину постојања, као и то да евхаристија као догађај заједнице зависи од оног аскетског. Након евхаристије, хришћанин мора ступити у свет на такав начин да се аскетски бори да научи како да воли у сусрету са другим који не дели његове православне претпоставке. Овај аскетизам значи да се вера дели по убеђењу, а не насилно, што значи да православни хришћанин мора да насељава простор са другима који не деле његова веровања и претоставке – заједнички јавни политички простор. Било би важно нагласити да језик људских права не изражава адекватно све оно што православна теолошка антропологија тврди као могуће за човека, све оно што православље разумева под појмом „светости личности“. Политички простор заиста је различит од еклисијалног, нарочито јер он као једну од многих опција допушта окретање ка веровању у Божије непостојање. Али, виђени кроз перспективу пракси богочовечанске заједнице, или учења како да се воли, либерално-демократске структуре не чине се страним православном разумевању људске личности.

Ово не значи да би хришћанин прихватио оно што је препознато као либерална антропологија аутономног сопства, претерани индивидуализам и бесконачно подстицан конзумеризам. Заправо,  хришћанин би такође радио на остварењу заједничког добра, конституисаног кроз плурализам гласова, који би ублажио претерани индивидуализам и конзумеризам, на релационом сопству чије цветање и несводива јединственост је конституисана признавањем зависности од другога. Против сам оних који тврде да су политички либерализам и политика општег добра међусобно искључиви. На крају крајева, политика обожења потврдила би оно што називам хришћанским секуларизмом, који не подразумева евакуацију религијских гласова из политичког живота, али би подразумевао негацију заједничке теолошке перспективе као оквира за законске и грађанске структуре, а како би се обезбедио плурализам који афирмише слободу и једакост.

Морамо се одупрети искушењу онога што сам назвао „политичким несторијанизмом“.  Мада се сам несторијанизам и као општа путања старао за то да се очува потпуна људскост Исуса Христа у сотириолошке сврхе, такође је потпуно јасно да је постојала и брига налик аријанској да се заштити одређено разумевање Божије једноставности. Несторијанизам није порекао јединство са пуним божанством Бога, али јединство између божанског и људског било је посредовано нечим трећим – личношћу (prosopon) – чији је статус, као божанске или људске, био нејасан. На крају, за несторијанизам било је незамисливо да оно божанско прими на себе оно створено у свој својој коначности. Те две онтолошке равни, да тако кажемо, једноставно не могу продирати једна у другу.

Критика политичког демократског либерализма је противречна са оним што називам „политиком Халкидона“ и подражава несторијанску логику утолико што оснажује дуализме које је Халкидон покушао да превазиђе. Овај дулистички и бинарни начин мишљења најочигледнији је у реторици међусобне искључивости. Оно што је врло очигледно у овој критици политичког демократског либерализма је дуализам ми-насупрот-њих, Црква-насупрот-света. Она није противна творевини и у том смислу није манихејска, али је супротстављена одређеним облицима творевине. Оно што није хришћанско је засебан, гранични облик творевине који је супротстављен хришћанском облику. Границе се сударају једна с другом и реторичка борба је рат на све или ништа, у коме победник узима све. Оно што је хришћанско постаје само-идентификација насупрот засебној, граничноj друштвеноj уобразиљи оног секуларног, на такав начин да би сваки компромис представљао капитулацију.

По мом личном телошком суду, једна врста халкидонске политике водила би ка православљу које би сусретало јавни политички простор на такав начин да би подржало секуларизам-као-радикални плурализам, путем промоције врлина које омогућавају схеме релационалости које су сродне обожењу, утолико што такви односи засновани на врлини заправо промовишу правду, слободу, пријатељство и љубав. Таква политика је великодушна утолико што не ствара дијаметралне супротности већ увиђа шта је добро и променљиво у Другоме; таква политика би радо прихватила критику као прилику за дијалог; таква политика би јавно осудила све облике насиља према мањинама. Коначно, политика обожења довела би православне цркве до тога да заузму ставове по одређеним питањима у политичком простору који су контраинтуитивни у односу на оно чега смо тренутно сведоци.

Да закључимо, реч секуларно развијала се током времена. Нико више не верује да ће религија просто отићи или бити елиминисана. Оно што се доводи у питање је то да ли религија треба да буде приватизована, али чак и ту, већинско мишљење на Западу је то да религија треба да има снажан глас у јавној сфери. Међутим, када религија или религијске институције користе свој ауторитет да обликују законске структуре на такав начин да ограниче религијски плурализам и угрозе слободу и једнакост, онда то није секуларно. А да ли је то оно што православна теологија захтева? Ја тврдим да није. Православна теологија захтева хришћански секуларизам. Морамо се подсетити да су Цква и политичка арена два различита простора. У политичком простору сусрећемо оног који не верује у оно што ми верујемо. Таквој особи морамо приступити обликовани аскетиком обожења, схваћеном као учење како да волимо, чак и ако та особа жели да уништи оно што ми ценимо. Tаква политика обожења значи да православље не намећемо никоме. Политика обожења значи и то да се трудимо око законских структура и културних делатности које омогућавају схеме односа који афирмишу несводиву јединственост грађана politeia-je. Постоје неки који би могли тврдити да политика обожења значи обожити читаву творевину, укључујући културу и политику. Оно што, међутим, морамо да разумемо је да politeia није Црква; тако обожење politeia-је може бити само одбљесак, икона, аналогна слика онога што видимо у Цркви. Када култура и politeia буду обожени, то ће значити да је Црква реализована као космичка реалност. До тада Црква и politeia су одвојени простори, а богочовечанска заједница која је могућа у politeia-ји никада не може бити пуноћа онога што је остварено у Цркви. Такође, неке politeia-је рефлектују ову богочовечанску заједницу више него друге. Одувек сам сматрао да политички либерализам омогућава аналогну заједницу личности више него она врста тоталитаризма који сте искусили у овом региону. Веома, веома је привлачно користити државу и национализам да би се обезбедио привилегован положај православља у друштву у име обожења културе и politeia-је. Али, како је тврдио добро познати православни теолог и мој пријатељ Пантелис Калаитзидис, то је искушење Јудино. То није политика обожења на коју смо сви позвани.

Извор: Теологија.нет

Гост на таласима радија Светигора овог јутра је био презвитер Оливер Суботић из Београда, главни и одговорни уредник часописа “Православни мисионар“, званичног гласила Српске православне цркве за младе са којим смо разговарали на разним темама као што су савремено друштво, однос савременог човјека према цркви као и о будућој мисији Цркве.

Звучни запис разговора

Извор: Радио Светигора

Свети Архијерејски Синод Православне Цркве Чешких земаља и Словачке, на свом заседању 29. јануара 2019. године, донео је одлуку да православног свештеника чешког порекла – оца Станислава Насадила, који је мучен и пострадао током јуна 1941. године, у усташком логору у Госпићу, унесе у диптих светих своје помесне Цркве. Јереј Станислав био је свештенослужитељ Српске Православне Цркве. 

Свештеномученик Станислав Насадил рођен је 20. октобра 1907. године, на територији тадашње Аустроугарске – у Лоштицама код Мохељница (данашњи Оломоуцки крај у Чешкој).

Ради изучавања богословских наука дошао је 1923. године у тадашњу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, а поводом обнове Православља у Чехословачкој. Отпочео је школовање у Сремским Карловцима, да би га касније наставио и завршио 1928. године у Богословији у Битољу. Свештеничку службу започео је у храму Светог пророка Илије у Личкој Јасеници, у Епархији горњокарловачкој. 

По почетку Другог светског рата у Краљевини Југославији, отац Станислав Насадил постао је, као и многи православни, жртва усташког прогона. Ухапшен је 17. јуна 1941. године и затворен у Плашком, где је заједно са својим епископом – свештеномучеником Савом (Трлајићем) и другим свештеницима – злостављан и мучен. Затим је, неколико дана после спровођења у концентрациони логор у Госпићу, 20. јуна 1941. године, примио мученичку смрт. Српска Православна Црква прибројала га је лику светих 1961. године и литургијски га прославља заједно са свештеномучеником Савом Горњокарловачким и са њим пострадалим свештеномученицима 4. јула по јулијанском, односно 17. јула по григоријанском календару.

Ова одлука да свештеномученик Станислав Насадил буде унесен у диптих светих Православне Цркве Чешких земаља и Словачке подсећа, између осталог, и на значајно учешће и велику подршку Српске Православне Цркве у обнови Православља у тадашњој Републици Чехословачкој, уједно и на патњу и страдање православних Срба током усташког терора.

Спомен новомученика оца Станислава Насадила у календару светих Православне Цркве Чешких земаља и Словачке биће 20. јуна, на дан када је одведен у концентрациони логор у Госпићу. Његово Високопреосвештенство Архиепископ михаловско-кошицки господин Георгије написао је на чешком језику, за сада, радну верзију тропара и кондака Светом Станиславу и ради на њиховом преводу на црквено-словенски језик. Икону Светог свештеника Станислава Насадила живописала је Радмила Лукетић из Београда, поводом предстојећег акта канонизације у Саборном храму светог Јована Милостивог у Кошицама, 9. јуна 2019. године. 

Свети свештеномучениче Станиславе, моли Бога за нас!

Ђакон Мирослав Николић

Извор: Радио Беседа

Из беседе о. Илије Ромића, старешине Храма св. Кирила и Методија у Нирнбергу

У име Оца, Сина и Светога Духа,
драги људи нека је благословено ово наше сабрање,када још увек траје васкршња радост у овој недељи која се зове Недеља слепога, по овој јеванђељској причи коју смо малочас чули.

Наиме, на почетку јеванђељске приче, Господ Исус Христос и његови ученици пролазећи кроз неку улицу наишли су на слепог човека, па су апостоли заправо били ти који су први скренули пажњу на овог човека са оним ,,трик“ питањем: ,,Рави, ко сагреши он или родитељи његови, те се роди слијеп? (Јн 9,2) “. Ако ћемо бити искрени са собом и ми се тако често питамо када сретнемо неког убогог човека који је на некаквим мукама, па помислимо отприлике : како ли се овај замерио небу и земљи, те овако пати и страда?

Међутим, Господ Исус Христос да ли због тога што је савршени Бог и савршени човек, одговара : ни он не сагрјеши нити родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему“ (Јн 9,3). Дакле, Христос нам јасно даје до знања да он ,,таквим очима“ какве ми имамо и које на такав начин користимо, не гледа на људе и на свет. Грех и грешност, није оно ,,примарно“ што Христос види у човеку.

И тада се дешава једно ново стварање. Као што некада Бог од праха земаљскога ствара Адама-првог човека, тако Христос својом пљувачком и блатом враћа вид овом човеку (Јн 9,6). 

Да ово јеванђељско казивање није тек тако некаква бајка, како се данас каже са ,,хепи ендом“ већ је реална прича као што је и овај наш живот реалан, па како то обично бива у животу, појављују се фарисеји да све покваре. 

Историјски гледано, фарисеји су били једна група екстремних Јевреја,који су унаоколо ишли држећи под мишком Тору-Мојсијев закон и тражили само како коме да се упетљају у живот, да га брже боље осуде и прогласе за грешника и отпадника од свега божанског , позивајући се при том на Мојсија и на тзв. ,,халаху“ а то је духовна традиција која почива на ауторитету њихових старих, отаца, предака итд.

Фигуративно речено, фарисеји се гледали само како ће коме ископати очи и у главу му ставити своје очи, да тим њиховим очима дужни су да гледају на божанске списе, људе и свет. Не дај Боже, да погледаш нешто својим оком, одмах следи казна и суд,на послетку и глава да се изгуби.

Међутим, кад су видели овај случај, увидели су брзо да су немоћни и да не могу себи никако објаснити чињеницу како човек који је од рођења слеп може у једном трену прогледати, па су позвали његове ,,старе“ тј.његове родитеље да прочачкају историју и испитају чињенице. На послетку када није ишло, дошло се до очекиваног решења, Онај који му је вратио вид и за којег се не зна откуда је (Јн 9,30) он је засигурно грешник и још горе учинио је то у суботу (Јн 9,16), прекршивши тако Мојсијев Закон!

Драги људи, изгледа да у животу постоје два пута: пут Исуса Христа и Његове љубави и пут закона и правила тј. пут фарисеја. На овом првом путу увек и на сваком месту, у сваком човеку и у свим догађајима и стварима око себе, гледаћеш лик Господа Исуса Христа. А на другом путу, увек, на сваком месту,у свим људима,стварима и догађајима, видећеш ,,грех, грешке, грешност, мрак“. Да се не лажемо, очас посла сви се нађемо на овом другом путу. Интересанто је да овај слепац није поставио Исусу Христу питање : Господе, зашто сам је слеп, због мојих или родитељских грехова, него то питање постављају апостоли!

Прошле године, у минхенској Цркви пришла ми је једна Гркиња са својом кћерком. Кћер, жена од неких тридесетак година на тешким мукама. Шта је било? Живела је у Франкфурту са неким нашим Србином, младићем који је скренуо са разумног пута, пожелео као многи данас да постане славан и богат преко ноћи, па је почео да ,,дилује“ дрогу. Сваки пут кад је ова млада Гркиња молила да престане и да се загледа у себе и види куд иде, он ју је злостављао. Толико удараца у главу јој је задао, да јој је оштетио мозак. Данас болује од маничне депресије и има честе нападе епилепсије. А њена мајка на све то каже: ,,Све је добро. Све је то нама дао Исус Христос.Проћи ће то“. Не каже : ,,Дао Бог или то је наш Крст. Него јасно и гласно: То је нама Господ Исус Христос дао“. Она и у томе види Христа, па је и то добро. 

Дај Боже да и ми тако прогледамо, да свуда и у сваком трену видимо лик Господа Исуса Христа!
Зато, било би добро да кренемо одавде, са овог места. Знате, када су апостоли чули да је Господ Исус Христос васкрсао било им је тешко да у то поверују, јер су хтели да га виде. Једном приликом када се Господ још није вазнео на небо, били су на Литургији, причестили се и видели Господа Христа ту са њима на Литргији, јер им се ,,отворише очи и познаше га (види: Лк 12-35) “.

Зато и ми певамо сваки пут када се причешћујемо ,,приђите и видите како је благ Господ“. Господ Исус Христос нас није напустио,него је ту са нама У Цркви, на Литургији.

Зато људи, заволимо Господа Исуса Христа! А љубав, између осталог, подразумева и чежњу, чежњу да некога видиш и непрекидно гледаш. Ко је тај који воли своје дете, па каже : ,,доста ми је да га видим пар пута годишње и то је то“. Или, када човек воли неку своју жену па јој каже : ,,волим те, али строго пази можемо само пар пута да се видимо“. То би била нека наша ,,православна халаха“. Исто тако ми као да говоримо Господу Исусу Христу: ,,волим Те, али желим само да Те видим једном током божићног поста и два пута током васкршег поста“. То није љубав!
Да нам Господ да чежњу да га видимо, волимо и да се Њиме причeшћујемо сада , увек и у векове векова. Амин!

Христос васкрсе!

Са званичне интернет странице радија Светигоре доносимо предавање умировљеног епископа ЗХиП Г. Атанасија (Јевтића), на тему: „Свети Јован Владимир, Пречиста крајинска и раскол“.

ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕДАВАЊА

Током двадесет пет векова историзације наше цивилизације, неразорива Стена Бога, fundamentum inconcussum Cogito-a, озвездано небо света, смењујући се, одупирали су се протоку времена и обезбеђивали присуство садашњости. Отада су нас, једно за другим, уверавали у смрт Бога и контингентност људског и хуманизма у људској мисли. А ево наступа крај света, разбијеног света о коме говори Габријел Марсел.

Све је то само декадентност писанија и фантазми блазираних интелектуалаца? Не бих рекао. Нешто се дешава или је нешто прошло. И ја не помињем Габријела Марсела да бих се окрепио сећањем на старовременску филозофију. Ја у том растакању већ наслућујем позитивне модалитете духа, нова значењства смисла. Усред тих рушевина, и сам Габријел Марсел је промислио крај и почетке које он садржи.

Распад света. У једном свету који и даље иде својим током, то је говор који признаје своју немоћ да синхронизује живот ствари, играјући игру означитеља без означених. Као да се трајање више не уклапа у симултаност пропозиција, као да се платоновска анамнеза која одражава јединство представе промеће у амнезију. Антибергсонизам у окриљу бергсонизма: неред више не би био неки други ред. То је крај Књиге о коме говори Бланшо и тешкоће неопозивог тока. Али почев од Ничеовог афористичког говора, то је читава раздаљина која раздваја Хегелову и Дидроову Енциклопедију од једног Метафизичког дневника који се може објавити у својој хронологији дневника, не изискујући као грађа или постхумани заостатак, било какву синтезу. Као дело Жана Вала – Марселовог друга и пријатеља, сведока истих свршетака и зачетника истих почетака – где филозофија, крајње верзирана, обједињује нове ритмове слободних стихова и дијахронију времена ослобођеног сваког императивног скандирања. Он приказује губљење склоности према позиционим значењима, према смисленом као веровању, раскринкавање строгости логичке пропозиције и репресивног пресуђивања, губљење наклоности према догми, пре него према Богу. Опседнутост неизразивим, неизрецивим, не-казаним, макар оно било лоше казано или представљало омашку, опседнутост генеалогијом и етимологијом речи – то је модерно доба.

Оно није мистично. Мистика још увек остаје верна реду устаљеном логиком, апсолуту као бивству, корелативном логици; то је верност онтологији, упркос смелости да се апсолуту приступи без посредства концепта. Модерна филозофска књижевност, насупрот томе, више воли да се поиграва вербалним знацима него да узима за озбиљно систем који се уписује у њихово Казано. Али тако се показује крај једног значењства, једне рационалности искључиво везане, у речима, за бивство, за оно Казано Казивања, за Казано које преноси знања. Кондијак је видео, у науци, један добро устројен језик; језик – па био и лоше устројен – смислен је за западну цивилизацију по свему ономе што он зна, по истини тог знања, тј по непроменљивом идентитету онога што бивствује или бивства онога што бивствује – способан да славобитно обнови своју самодовољност – своју савршеност – чак и кроз разлике које га, како се чини, изневеравају или ограничавају.

Ево дакле једног краја, али и почетка једне нове мудрости, једне нове рационалности, једног новог појма духа. Управо то ће нам рећи Габријел Марсел на 207. страни Метафизичког дневника, која носи датум 21. октобар 1919: „Треба бесумње снажно реаговати против класичне идеје о еминентној вредности autarkia-e самодовољности. Савршено није оно што је довољно само себи, или је то, евентуално, савршенство неког система, а не неког бића… Под којим условима однос који везује једно биће са оним што му је потребно може претстављати духовну вредност? Изгледа да ту мора постојати нека реципрочност, неко буђење. Једино се однос између два бића може назвати духовним… Оно што је важно, то је духовно општење међу бићима, а ту се не ради о поштовању већ о љубави.“ Текст од суштинског значаја! Ту се много расправља о бићу, (бивство) ту није самосвест, оно је однос са другим, а не са самим собом, и буђење. А зар то друго у односу на самог себе није Други? А љубав значи, пре свега, прихват другог као једног ти,тј. широм раширених руку. Дух није оно Казано, он је Казивање, које иде од Истог ка Другом, не укидајући разлику. Он себи крчи пут тамо где ништа није опште. Неравнодушност једног за другог! Под духовношћу ја пробуђеног оним ти код Марсела, у сагласју са Бубером, значи једно ново значењство. Ни неидентичност идентичног и неидентичног; ни њихова идентичност! Упркос васпостављању толико формула и толико традиционалних институција у Марселовим текстовима, почев од Дневника,у том тако узвишеном делу дејствује и пламти то ново значењство смисленог.

Оно је довољно богато да се може без штете ослободити од баласта лошег спиритуализма. Оно што ја називам неразличитошћу Казивања јесте, у својој двострукој негацији, разлика иза које се ништа опште не уздиже у виду ентитета. И, на тај начин, и однос и раскид, и тиме, буђење: буђење властитог Ја другим човеком, властитог Ја Странцем, Дошљаком, то јест ближњим који је само ближњи. Буђење које није ни размишљање о себи, ни универзализација; буђење које значи одговорност за другог кога треба нахранити и оденути, супституција којом се ја поистовећујем с другим, моје испаштање за патњу и, без сумње, за прегрешење другог. Испаштање, мени додељено без могућег избегавања и у коме се узноси, незамењива, моја јединственост властитиог ја.

Али, у том раскиду, и у том буђењу, и у том испаштању, и у том узношењу, одвија се божанствена комедија једне трансценденције која премашује онтолошке позиције.

Извор: Теологија.нет

У оквиру духовних вечери у Горњем манастиру Острогу протојереј Миодраг Тодоровић, одржао је 1. јуна 2019. лета Господњег предавање на тему: "Дошао сам код Светог Василија".  

Извор: Манастир Острог

Прво што издваја православног вероучитеља у односу на предаваче других школских дисциплина јесте православна вера. 

Овде се не ради о питању да ли дотична школа припада већински православном окружењу. Вера о којој је реч није (само) мишљење или идеолошка пропозиција којом се неко одликује у односу на друге. Вера је унутрашњи, животни став личности, који се огледа и посведочава у односима које он успоставља. Када је реч о сведочанствима вере, не сме се размишљати у правцу споља видљивих индикација: начина одевања, говора или манира које неко може да увежба. Оно у чему се очитава вера јесу ''унутрашњи закони живота''. Најважнији параметар у погледу припремљености једног катихете несумњиво је његов или њен однос према Богу, примарни и референтни однос који се рефлектује у његовом општењу са ученицима, као и у односу према себи самоме. Односима које успоставља и негује на настави и ван ње, вероучитељ неизбежно, макар то и не желећи, нешто сведочи. Било би добро, значајно и у складу са очекивањима да то у континуитету буде сведочанство вере. Међутим, управо је такво сведочанство нешто са чим се не може олако рачунати, што није реално увек подразумевати нити се ослањати да оно вероватно постоји. Можда је то нешто што се не сме губити из вида када је реч о катихетској припреми и оспособљавању, али и о евалуацији учинака – која се не може решавати уобичајеном процедуром инспекције.

Адекватно припремљен и стручно оспособљен православни вероучитељ је, пре свега, човек православне вере, а не познавалац и применитељ метода. Као такав, он се препознаје, изабира и поставља (шаље) на службу, будући васпитаван литургијским учешћем и подвижничким искуством. Квалитетна припрема и одабир вероучитеља не могу се вршити само на основу методичке обуке, па ни под условом припадности заједници Цркве. Друго је питање на који начин уочавати, мерити и админситративно проверавати, па и сврсисходно унапређивати, духовни квалитет личности. Вера човека састоји се у живом односу са Богом, не просто у убеђености да Бог постоји или у придржавању правила која квалификују црквену дисциплину. Наравно, верник јесте убеђен да Бог постоји и придржава се поретка црквеног живота, као што и добар катихета познаје и примењује погодне наставне методе. Међутим, differentia specifica његове православне вере је стање његове унутрашње, умне посвећености.

Божанско откровење нема у виду човека уопште, већ људе који су изабрани и позвани на завет са Богом. Истина о Богу није објективно знање које се обраћа људима на усвајање, те јој се ни на Верској настави не може тако приступити. Она је божански позив на који човек одговара одлуком вере. Онај ко друге поучава катихетским садржајима мора бити човек те одлуке. Сва питања његове припремљености и способности могу се одмеравати тек на основу тога. Верска настава је сведочење вере која је сопствени чин вероучитеља - у посланству и са благословом црквене заједнице - његова сопствена одлука, чин његове савести, сазнања и хтења. Његова посвећеност вери значи престанак правдања пред било којом другом инстанцом: неким системом, програмом, статутом, методом, идеологијом, била она философска, политичка или теолошка, па макар се та инстанца доживљавала и као хришћанска. Ова посвећеност није питање његових снага и способности, већ прихватања, личног односа према вери коју проповеда. Сведочење Божје речи, на Верској настави и ван ње, немоћно је ако не живи у одлуци вере, ако то није херојство и страдалништво вере, већ истрајава у некој врсти неутралног држања.

Из сазнања о животу као Божјем дару проистиче молитвено осећање благодарности. Оно је одраз нечијег унутрашњег стања и суд над човековом душом. Молитвени став човека значи сусрет са Богом и стајање пред њим у свим својим поступцима, речима и делима. Он урађа чувством страха Божјег, које има неизбежан утицај на његове односе са ближњим. Ово је вредност која спада у област тајне и не може се евалуирати рационалним критеријумима, али чији се плодови дају искуствено наслутити. По опхођењу вероучитеља према ученицима, по начину његовог обраћања и резоновања, може се препознати стање духовне моћи смирења – свести о властитој недостојности и стрпљивог самопредавања Божјој вољи. Важна особина православног катихете је духовна стабилност, непредавање сумњи, пометњи и узнемирењу. Она потиче из унутрашње скромности и одрицања, неочекивања од себе и неоправдавања себе. Смирење пред ученицима и другим ближњима је услов развијања односа љубави са њима. Оно је показатељ већ успостављеног и у извесној мери култивисаног односа са Богом.

Односи у Верској настави примарнији су од метода. Далеко већи учинак постиже катихета који је утврђен у односима божанске љубави, а заостаје у познавању и примени метода, од најбољег зналца и мајстора наставне методике који ове односе није успоставио нити развио. Та чињеница баца ново светло на питања припреме и стручног оспособљавања кадрова Верске наставе. Могуће је обучавати људе у коришћењу метода, али припрема за примерено општење нешто је сасвим друго. Читав живот човека је једна континуална припрема да наредне етапе одношења са ближњим. То није стручно, већ егзистенцијално, животно оспособљавање. Сваки сусрет или ситуација у којој се неко нађе, свака реч коју чује, свака молитва и богомислије којима се посвети, чине га способнијим или мање способним за општење са другима. Овај пут људског усавршавања није могуће организовати и надгледати, јер се основна постигнућа на њему догађају у домену тајне. Уколико би се етичко оспособљавање људи за катихетску службу планирало и спроводило, оно би лако могло да се претвори у параду притворства, низ обмана у духовном расуђивању, као и несвесно следовање многим нижим, споредним мотивима. Избор и постављање катихета више одговарају подручју архипастирског благослова за свештеничке и друге службе у Цркви, него што је то питање стручне обуке и стицања формалних квалификација. Када је реч о припремању и стручном оспособљавању православног вероучитеља, мора се разликовати духовни од техничког аспекта тог процеса. Не сме се сва припрема сводити само на технички аспект, као што се ни духовни аспект не сме представљати у техничким категоријама.

Можда се највећи недостатак хуманистичке педагошке традиције састоји у непознању и непризнавању моћи људског греха. Одрасли који затварају очи за своје духовне слабости нису способни да духовно поучавају децу и младе. Они функционишу у ''телесном стању'' људског бића, са позиције старог, благодатно непрепорођеног човека. Као такви, они су подложни обманама духовног, демонског порекла. То је кота на којој падају сва настојања на припреми и стручном оспособљавању одраслих за послове образовања. Суштинска идеја припреме за катихетску службу полази од неоснованог поверења у аутономне људске могућности давања и примања потребне обуке. Важна претпоставка стварног духовног примера који одрасла особа може дати детету јесте неуздање у себе и своје људске капацитете, концентрација на своје грехе, јасно увиђање властитих недостатака и немоћи. Православни вероучитељ треба да буде поучен у одговорности смирења. Да му се укаже на које све начине у улози наставника треба да сузбија свој егоизам и чува ученике од својих поступака руковођених страстима било које врсте. Велики део обуке и саветовања катихета треба да буде посвећен темељним питањима духовне борбе против самих себе и одликама крстоносног живљења у свету. Потребна је концепција православне педагогије, светоотачки инспирисана, која ће бити оријентисана на самоосуду и покајање као опште делање одраслих верних, у сврху што је могуће већег чувања деце од утицаја греха. Од користи може да буде подробна анализа уобичајених аномалија које се у односима између наставника и ученика јављају у дотичном цивилизацијском окружењу.

Греховне страсти којима верочитељ као човек подлеже делују погубно не само по његове односе са ученицима и окружењем. Оне се неизоставно огледају и у његовом приступу знању које преноси, грађи коју предаје или искуству које сведочи. Вековни проблем хришћанског образовања у прошлости био је однос самих проповедника према истини. Тај однос кретао се у широком распону: од надмених позиција непогрешивости до смирења и позиција служења ближњима, макар то били и људи нижег положаја: неугледни, прости и деца. Овај распон понекад се, у различитим амплитудама, показивао и у ставу једне особе. Вероучитељи су и сами верски образовани људи и процес њиховог образовања још увек траје. Нико се не може поставити тако као да је до краја усвојио све потребно знање о вери или дошао до краја пута свог личног духовног узрастања. Без обзира до ког ступња образовања је достигао, човек се увек одликује одређеним ставом, или односом, према знању које је стекао и које је у прилици да преноси другима. Шта је за њега то знање? Колика је улога личног фактора при његовом усвајању? Да ли тај вероучитељ сматра да је у питању знање које је лично његово, које је он задобио у личном односу са Богом или преузео из природе, или је то објективно знање, независно од личног односа, које на исти начин припада свима и никоме посебно? Од одговора на ово питање зависе очекивања која он има од својих ученика: да ли ученик треба да упосли капацитете личности при усвајању знања које му се предаје, или том знању треба да приступа на објективни начин? Од тога зависи и став тог вероучитеља према самоме себи, начин на који он доживљава своју улогу у процесу сведочења божанске истине. Како он, с обзиром на истину коју преноси, види своје место пред Богом и пред ученицима? Сматра ли он себе сувереним поседником те истине, или смиреним служитељем, носиоцем Божјег благослова и послаником Божје речи? Да ли одређени катихета верује и понаша се као посредник између Бога и својих ученика, или радије брине о свом личном односу са Богом, упућујући ученике да и сами изграђују личне односе са Богом?

Једна од кључних претпоставки методике православне верске наставе је уверење да се извор познања духовног живота налази само у божанској благодати, никако у аутономним људским интелектуалним способностима. Улога људи – катихета, родитеља, пастира и осталих – јесте да донекле усмере, упозоре на препознатљиве путеве обмане, или охрабре развитак младих у правцу поузданих сведочанстава вере. Ова улога је духовна колико и интелектуална: треба пратити личности у развоју како се утврђују у вери и чувати их сваке непостојаности, претеране захтевности и непотребних усхићења. Атмосфера Верске наставе треба да се одликује љубављу, поверењем, једноставношћу, послушношћу, незнатижељношћу, без сувишних притисака и пожуривања. Неадекватан став вероучитеља према истини коју сведочи може се показати и у сувише смелим разговорима о тајнама божанског живота, разговорима који доносе велики губитак за душу. Овакав приступ се готово увек одражава у хладном, дистанцираном и повремено насилном односу према ученицима, путем којег се преноси наслеђе првородног греха. Сведочанства примереног односа према духовној тематици јесу осећања страха Божјег, покајања, смирења, свест о људској немоћи и ограниченостима, понекад и духовна радост и умиљење.

Однос наставника према себи и ученицима је меродавни хришћански критеријум и призма за посматрање свих методичких захтева у Верској настави. То је и становиште богословске критике одређених аномалија везаних за актуелне образовне традиције и наставне праксе. Православна верска настава је прилика да хришћани посведоче пут духовне изградње личности не само у причи која попуњава наставне садржаје већ и у методима које користе у настави, а више од свега у односима које на настави успостављају. Православни вероучитељи позвани су да на делу превазиђу препознатљиви мит који су наставници хуманистичке образовне традиције вековима гајили о себи на штету реалних односа у настави. Према том миту, наставник је суверени поседник и располагалац истином, који је властан да путем контроле, притиска и дисциплинских захтева наметне прописано знање својим ученицима. Ауторитет непогрешивог предавача истине намеће наставницима искушење гордости, која се испољава у надменом ставу према ученицима, окружењу, друштвеној заједници, па и самим школским властима које га упошљавају. Значајан део узрока кризе савременог хуманистичког образовања препознаје се у овој неадекватној слици наставног особља о себи и стварности око себе. Тек се наслућује колико је напора потребно уложити у еманципацију наставе, како би се изашло на крај са аномалијама комуникације у њој. У тој просветитељски значајној борби наше епохе реално је очекивати допринос хришћанских катихета. Њихова мотивација треба да буде још дубља од хуманистичке, онолико колико су хришћанске вредности шире од захтева политичке коректности на којој инсистира савремено друштво.

Изабрани и постављени вероучитељ треба да се руководи искључиво духовним настојањима, не тражећи ни славу, ни бешчашће, ни власт управљања, ни понижења у својевољном служењу. Он треба да буде спреман на попуштање и повиновање према ситуацији, у мери у којој то од њега захтева црквена служба. Другим речима, он не треба да истрајава на својевољној иницијативи, већ да се држи посланства које му је додељено. Православне катихете не треба да се противе одговорности службе. У највећој мери, они могу да упозоре на своју недостојност, али не треба да одбијају ствари које им тренутно лично не одговарају нити да се сувише радују ономе што им одговара. Духовни задатак православног хришћанина је да се труди на личном неистицању, показујући добру вољу, једноставност, спремност на испуњавање свих послова који су у његовој могућности. На тај начин верни се у сваком послу уче смирењу, кротости, послушности и сузбијању сваке самовоље. Умови оних који се нађу на том путу постају слободни од мисли о стварима и интересима овога света.

Др Ивица Живковић

Из књиге: 
Студије о верској настави Православне цркве

Извор: Српска Православна Црква