У Риму беше један знаменит и угледан човек, велики сенатор, православни хришћанин. Он имађаше само једно чедо, као зеницу ока, кћер Евсевију. Када она стиже за удају, један великаш, такође сенатор, затражи је од њених родитеља за свога сина. Родитељи се договорише, и заручише Евсевију за високородног младића, угледног и богатог. И би утврђен дан венчања. Али девица, испуњена божанском љубављу, жељаше да се вечним девством својим уневести Бесмртном Женику, Господу Христу, који је лепши од синова људских. Али ту своју жељу она скриваше пред родитељима. Јер је знала да они када би сазнали њену намеру, не би хтели ни чути за то, и сигурно би били одлучно против тога, мазећи је и приморавајући је на брак. Пошто им она беше јединица, и наследница свих њихових богатстава, они су желели да уживају у њеном супружанству и деци. Блажена пак Евсевија имађаше две верне робиње, које су од детињства расле са њом, и служаху јој усрдно и предано. Она им насамо рече: Хоћу да вам кажем једну тајну, али вас најпре заклињем Господом Богом, да никоме не кажете што будете чуле од мене, јер ћу вам открити мисао и жељу срца свог. Пазите дакле, да нико од смртних не сазна моју тајну. А ви, ако хоћете, пристаните уз мене, да и ви спасете душе своје, и помогнете мени јадној. – Одговорише јој робиње: Шта год нам наредиш, госпођо наша, учинићемо, утолико пре што је намера твоја корисна по душе наше. Ми смо готове пре да умремо за тебе, него што би икоме казале оно што нам будеш рекла. – Девица им онда рече: Знате, да моји родитељи хоће да ме удаду. А мени никада ни на ум не дође да помислим на брак. И врло ми тешко пада што родитељи хоће са мном да учине. Јер, шта је овај живот? Само сен, и дим, и сан. Послушајте ме дакле: решимо се на заједнички чист живот. И ако је воља Божја на страни моје намере, и ви пристанете на мој предлог, и сачувате у тајности што вам говорим, онда ћемо размислити шта нам даље ваља чинити. Но верујте ми, када би моји родитељи чак и сазнали за ово, и узажелели да ме силом удаду, не би били у стању, – Бог ми помогао! – да ме не одврате од моје намере, па макар ме предали огњу или мачу, или зверовима. Чувши то, обе робиње рекоше: Нека буде воља Господња! јер и ми пристајемо уз твоју намеру, и желимо што и ти, госпођо наша. И милије нам је умрети с тобом, него царовати без тебе. – Пошто то чу од својих робиња, блажена Евсевија прослави Бога. И три девице, имајући подједнаку љубав према Христу, размишљаху сваког дана шта да раде, да би им се жеља могла остварити. И мољаху Бога да их Он упути.

Од онога дана, у који се зарекоше на љубав Господњу, и одлучише на чист живот, Евсевија тајно од родитеља раздаваше преко својих двеју слушкиња потребитима све што имађаше: злато, сребро и све скупоцене ствари. А и слушкиње раздаваху течевину своју што имађаху, припремајући се ради љубави Христове на сиромаштво.

Пошто се већ приближи дан венчања, и све се припреме привођаху крају, блажена се Евсевија договори са двема својим дворкињама, те оне ноћу, преобучене у мушку одећу, поневши нешто пара, изиђоше из куће да нико не примети. Прекрстивши се, обратише се Христу Богу, овако говорећи: Сине Божји, Ти буди с нама, и кажи нам пут којим да идемо, јер љубави твоје ради остављамо дом и све с њим. И волимо да се потуцамо и мучимо, Тебе желећи и Тебе иштући.

И тако напустивши дом, и помоливши се са сузама, оне путоваху плачући и радујући се. А успут говораше света Евсевија слушкињама својим: Ви ћете отсада бити сестре моје и госпође моје. И ја ћу вам служити у све дане живота свога. Само, о госпође моје! презримо све ради Бога, и не тражимо ништа на земљи! Једино, спасавајмо душе своје! бегајмо од сујетних душегубних брига житејских! Верујмо Господу који је рекао: Сваки који остави кућу, или оца, или матер, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни (Мт. 19, 29). О сестре моје! спасавајмо душе своје!

Док им је света тако говорила, дођоше до мора. И нађоше лађу која је имала да плови у област Александрије. Платише пут, и укрцаше се у лађу. И пошто дуваше повољан ветар, за неколико дана стигоше у Александрију. Одатле опет испловише, искрцаше се на острво, звано Коа, удаљено петнаест хиљада корака од Халикарнаса, града Каријског. Јер свуда тумараху, желећи да нађу неко забачено и непознато место, где их родитељи Евсевијини не би пронашли. И остадоше на том острву не плашеђи се. И ту се опет преобукоше у женске хаљине. И узевши под најам једну малу кућицу, живљаху благодарећи Бога, коме се непрестано мољаху, да им пошаље човека духовника, који би их могао замонашити и бринути се о душама њиховим. А света Евсевија говораше другарицама својим: Молим вас Господа ради, сестре моје, сачувајмо тајну нашу: немојмо говорити никоме о постојбини својој и о намери својој, ни ради чега напустисмо дом, ни како се зовемо, да не би родитељи моји на тај начин дознали где се налазимо. Заклињем вас дакле Богом, да све ово у тајности чувате до краја живота мог, и никоме ништа не реците! Ако вас пак ко упита за моје име, реците да се зовем Ксенија, што значи Странкиња. Јер, ето, као што видите, странствујем, оставивши Бога ради дом и родитеље. И отсада ме ни ви не зовите Евсевијом већ Ксенијом, јер овде немамо града који ће остати, него странствујући заједно с вама у овом животу тражим онај који ће доћи.

Пошто то рече другама својим света Евсевија, оне јој обеђаше да ће све бити како им наређује. И отада свету невесту Христову зваху место Евсевија Ксенија. Једном пак, преклонивши колена своја са сестрама, света стаде плакати и говорити: Боже, учини с нама странкињама и убогима велику милост Твоју, као што си учинио са свима светима Твојим, и пошаљи нам богоугодна човека, Господе, помоћу кога би се могле спасти и ми смирене!

Пошто се тако, помолише, света Ксенија изиђе са сестрама из куће у којој живљаху, и гле, угледаше једног чесног старца седих власи, где иде из пристаништа. Он беше по монашки одевен; лице му беше као у анђела. И притрчавши му, света девојка припаде к ногама његовим, плачући и говорећи: Божји човече, не презри ону која странствује у туђини; не одврати се од убоге беднице, нити се гнушај молбе грешнице, него се угледај на светог апостола Павла, и буди нам наставник и учитељ, као што он би светој Текли. Сети се награде, припремљене од Бога праведницима, и спаси ме заједно са овим двема сестрама!

Када то чу Божји служитељ, ударише и њему сузе, и рече јој: Шта желиш да вам учиним? Она одговори: Буди нам по Богу отац и учитељ, и води нас где би се могле спасти, јер смо странкиње и незнамо куда да идемо, а стид нас је да се показујемо људима. Он их упита: Откуда сте? и какав је разлог те сте овде тако саме? Света одговори: Ми смо из врло далеке земље, слуго Христов. И договорисмо се да заједно отпутујемо из наше отаџбине, и дођосмо у ова места. А молисмо Бога и дан и ноћ, да нам пошље човека помоћу кога би се могле спасти. И ето, Бог нам посла твоје преподобије, које може узети на себе немоћи наше.

На то свети старац рече: Верујте ми, сестре, и ја сам овде странац, као што видите. Долазим из светих места, где сам био да се поклоним, и сада се враћам у своју отаџбину. – Упита га слушкиња Христова: Из које је земље преподобије твоје, господине мој’? Он одговори: Ја сам из земље Каријске, из града Миласа. Опет му рече невеста Христова: Молим твоју светињу, кажи нам свој чин, јер ми изгледа да си епископ. Старац јој одговори: Опрости ми, сестро, човек сам грешан и недостојан иночког образа, али сам по милости Божјој презвитер, и игуман малог братства у манастиру светог и преславног апостола Андреја. Зовем се Павле.

Чувши то, слушкиња Христова, захвали Богу, говорећи: Хвала Ти, Боже, што си услишао мене убогу; и послао ми, као некада светој Текли светог Павла, слугу твог, да спасе мене са овим двема сетрама. – И рече старцу: Молим те, слуго Божји, не презри нас странкиње, него нам буди отац по Богу. А блажени Павле одговори: Рекох вам да сам и ја странац, и не знам какво ћу вам добро учинити овде. А ако хоћете да идете у мој град, надам се да ће Господ учинити милост с вама, и ја ћу се према својим моћима старати о вама. – Девојке са сузама, клањајући се старцу, говораху: О, слуго Божји, поведи нас са собом; ићи ћемо с тобом куда наредиш, само учини милост према странкињама, и буди нам вођ ка вечном животу!

Човек Божји поведе са собом ове свете девојке, и доведе их у свој град Милас. Ту, у близини цркве пронађе им једну усамљену кућу, коју света Ксенија купи новцем што беше понела од куће. Подиже и цркву, не велику, у име светог првомученика Стефана. А ускоро сагради и мали девичански манастир, у који сабра неколико девица, и Христу их уневести. А брињаше се о њима свети Павле игуман, који и постриже у монаштво свету Ксенију са двема њеним другама. И нико не дознаде све до кончине блажене Ксеније одакле је она, и ради чега је напустила своје отачаство, и како јој је право име, јер се стално називаше Ксенијом, А када су преподобног Павла питали за те девице, он је одговарао да их је довео са острва Коа. И сви држаху да су оне отуда. Стога и манастирчић њихов називаху по том острву: Коа.

He прође мдого, а епископ тога града Кирил усну у Господу. И на епископски престо би изабран преподобни Павле, игуман манастира св. апостода Андреја. И кад као епископ дође у девичански манастир, он госпоћу Ксенију, и преко њене воље, постави за ђаконису, као заиста достојну тога чина. Јер, иако у телу, она вођаше анђеоски живот. И ма да је, као сенаторска кћи, одрасла у удобностима и нези, она се одаде врло тешком и суровом животу, и тако иђаше подвижничком савршенству неким новим и необичним и тешким путем. Уздржања њеног бојаху се демони, и побеђивани њеним постом и подвизима бегаху, и не усуђиваху се ни да јој приђу. Јела је сваки други, или трећи дан. А много пута и по читаву седмицу ништа није узимала у уста. А када се прихватала хране, она није јела ни поврће, ни сочиво, ни зеље, нити што друго од лепих јела, ни вина, него само мало хлеба, који је квасила својим сузама. Па и хлеб је посипала пепелом из кадионице. И тако је радила у току целог живота свог, испуњујући пророчку реч: Једох пепео као хлеб, и пиће своје сузама растварах (Пс. 101, 10). А стараше се на све могуће начине да то своје уздржање сакрије од сестара. Само њене две друге и сажитељке посматраху то кришом, и саме подражаваху њено добродетељно, врлинско житије. У ње је била таква разбуђеност, да је од вечера до јутрења по сву ноћ стајала молећи се са уздигнутим рукама к небу. To cy сестре стално посматрале кришом. Понекад би пак преклонила колена, и тако од вечера до јутра творила молитву са сузама. Тако је она стално служила Господу. И то је чинила с таквим смирењем, да је сматрала себе гором од свих.

Али, ко може испричати остале врлине њене? Која би реч била кадра да изрази све њене подвиге? Шта да речемо о њеној кротости? Јер је нико никада не виде да се љути, нити житије своје окаља неком сујетом и величањем. Лице у ње беше смерно, ум без охолости, поглед скроман, тело измождено испосништвом, а срце спокојно, без икакве пометености. И које то врлине не беше у ње? Бдење – непрекидно, уздржање – велико, смирење – неисказаио, љубав – неизмерна, бедне је помагала, страдалницима састрадавала, грешницима била милостива, а заведене изводила на пут покајања. О њеној пак одећи не треба ни говорити. Носила је неке рите, па је ипак сматрала да је и њих недостојна. И сав живот њен прохођаше у умилењу срца и непрестаном проливању суза. И пре су се могли видети студенци где за време жеге пресахну, него ли очи њене да престану са сузама. Гледајући стално ка љубљеном Христу, Женику свом, очи су њене проливале потоке суза, јер је чезнула да Га види лицем к лицу, и давидски говорила: Када ћу доћи и показати се лицу Божјем, лицу сладчајшег Женика мог? Сузе су ми хлеб дан и ноћ (Пс. 41, 3.4).

А када се овој незаборавној девици, непорочној невести Христовој, приближи време да иде из овог привременог живота, настаде празник светог Јефрема, некадањег епископа у том граду. И блажени епископ Павле пође са целокупним клиром у село Левкин, у коме се налазила црква светог епископа Јефрема, и у њој чесне мошти његове. У то време преподобна Ксенија сазва све своје сестре у манастирску цркву, и стаде им говорити: Госпође моје и сестре, знам колику љубав к мени показасте, како слабост моју поднесосте, и помогосте мени странкињи. И сада вас молим, имајте ту љубав до краја према мени, слушкињи вашој, и помињите у молитвама својим мене убогу и грешну и странкињу, да се Бог смилује на мене, да ме греси моји не спрече, него да молитвама вашим несметано пређем ка Христу мом. И ево, крај се мој приближи, и душа је моја болна и жалосна веома, јер неприпремљена одлазим из тела свог. А пошто сада отац наш епископ, господин Павле, није овде, то му ви, када буде дошао, место мене реците: Овако рече убога Ксенија: Ради Бога, чесни оче, сећај се мога странствовања, јер си ме ти упутио, и увео у овај живот; стога – моли се за мене, да ме Господ не постиди у мојој нади!

Чувши то, све сестре стадоше плакати, и говорити: Госпођо наша и наставнице душа наших, ти нас остављаш сироте и бедне. Ко ће нас отсада упућивати на пут живота, ко поучавати? И ко ће се молити за нас кад нас чамотиња спопадне? He, госпођо, не остављај нас у овакво време! Сети се, ти си нас сабрала у овај тор свој; постарај се за душе наше, госпођо, и умоли Бога да те ради нас убогих остави још неко време у овом животу, да би нас упутила на спасење.

Припадоше к ногама њеним и две њене друге, плачући горко и говорећи: Ти нас већ напушташ, господарице наша, и одлазиш одавде без нас. А шта ћемо без тебе радити ми убоге? Шта ћемо чинити ми странкиње у туђој земљи? О! тешко нама убогима и беднима и странкињама што не радисмо на себи, те нас стога остављаш саме, госпођо наша! Сети се наших туга које с тобом заједно отуговасмо! Сети се странствовања нашег и свог! Сети се како ти у свему свесрдно послужисмо! Сети се нас, и помоли се за нас Богу, и поведи нас са собом, да се не одвајамо од тебе, госпођо наша!

У толиком свеопштем плачу и узбуђењу, стаде и сама госпођа Ксенија плачући говорити: Познато вам је, сестре моје, како свети апостол Петар пре толико времена изјављује ово, говорећи: He доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас трпи, јер неће да ко погине, него сви да дођу у покајање. Али ће доћи дан Господњи као лупеж (2 Петр. 3, 9-10).

Знајући ово дакле, сестре моје, немојмо се лењити за ово кратко време, него стражимо, упалимо светилнике наше, узмимо уље у судове своје, припремимо се за сусрет Женика, јер не знамо у који ће нас час позвати Господ. Ето, жетва наилази, и делатељи су готови, само очекују заповест Господњу.

Када ово преподобна рече, и све сестре припадоше к ногама њеним плачуђи, она подиже к небу руке своје, и лијући сузе мољаше се овако: Боже, Ти си ме до овога часа штитио у странствовању мом, послушај мене убогу и грешну слушкињу Твоју: буди милостив овим слушкињама Твојим, сестрама мојим, чувај их, и сачувај од сваке замке ћавоље у славу и похвалу светог имена Твог! Молим Ти се, Боже мој, сети се и ових двеју сестара мојих, које су заједно са мном странствовале ради љубави Твоје! И као што се у овом привременом животу не одвојише од мене, тако нас и у Царству Твом не раздвој, него нас заједно удостој дворца Твог!

Пошто се тако помоли Богу, преподобна замоли сестре да све изађу на кратко време, и оставе је саму у потпуној тишини. И када све изађоше из цркве, она остаде сама. А две друге њене, стојећи пред вратима цркве, вираху кроз кључаоницу, и видеше како клечи и моли се Богу. Затим се крстолико распростре у молитви ничице по земљи, и док се тако распрострта мољаше, изненада сину у цркви светлост као муња и силан мирис стаде излазити из цркве. А оне брзо уђоше унутра, и кад је хтедоше подићи са земље, видеше да се упокојила у Господу. To би у подне у суботу двадесет и четвртог јануара 450 године. И изишавши те две сестре плачући, позваше друге сестре, говорећи: Мајке наше и сестре, ходите да кукамо, јер све осиротесмо! Ходите да плачемо, јер нам нестаде стуба! Лишисмо се чесне мајке наше; отиде од нас наставница наша, и остадосмо саме: света Ксенија, мајка наша умре!

Све сестре уђоше унутра, и кад је видеше где се преставила, настаде велики плач и јаук. А човекољубиви Бог, желећи да покаже свима какво је сакривено благо била на земљи преподобна Ксенија, показа велико и пресветло знамење на небу; у онај час, у који преподобна Ксенија предаде своју свету душу у руке Господње, у ведро и јасно подне, појави се на небу над девичким манастиром веома светао венац од звезда са крстом у средини, сјајнијим од сунца. – Ово знамење видеше сви. A грађани Миласа, који у то време са својим епископом преподобним Павлом још беху у селу Левкину, видеше ово знамеље на небу, и зачуђени, питаху се: Шта има ово да значи? Блажени пак епископ Павле Духом разумеде, и рече народу: Госпођа Ксенија усну, и због ње би ово знамење венца. – И чим заврши свету литургију, врати се епископ у град са свима људима који су о празнику били у селу, и нађоше грађани да је госпођа Ксенија умрла, као што им епископ објави.

У девички манастир слеже се силан свет: људи и жене са децом, привучени небеским знамењем. И говораху: Слава Теби Христе Боже, што имаш мноштво светих који тајно творе вољу твоју! Слава Теби, Сине Божји, који си се оваплотио и добровољно распео за нас грешне, што си нам открио своје велико благо, које се досада овде скривало! Слава Теби, Господе, што си убоги град Твој Милас удостојио да буде ризница и чувалиште Твога блага, чувајући у њему скупоцени бисер, свету невесту Твоју, коју си примио у своје небеске дворе, оставивши чисто и свето тело њено граду Твоме на чување!

Док тако сви плакаху и говораху, гледајући на венац и крст који су се видели на небу, сав се христољубиви народ, нарочито жене, запалише ревношћу, и громко говораху епископу Павлу: Немој скривати славу града нашег, преподобни епископе! немој прећутати хвалу нашу! немој скривати бисер који нам је Бог открио! Покажи отворено упаљену свећу, која је досада под поклопцем била и потајно светлила! покажи је свима, нека сви противници наши виде и познаду каквоме Господу служимо! Нека виде незнабошци и постиде се! Нека виде Јевреји тајну Крста, и познаду да је Бог Онај кога су они распели! Нека виде сви непријатељи Крста Христовог, и закукају! Нека виде како Господ Анђела и по смрти прославља слуге Своје! Нека виде сви каквом је славом Христос Бог овенчао невесту Своју Ксенију, коју су људи сматрали за непознату странкињу, и заробљеницу! Нека виде сви каквог се дара и благодати удостоји наш убоги град!

Док народ тако с усрђем говораше епископу, приступи епископ са свештенством чесном телу свете Ксеније, и, као што доликује, положише га на носиљку. Онда епископ и свештенство узеше носиљку на рамена; и испред њих су ношене многе свеће и кадионице; и певајући ношаху свето тело ка средини града. И сви се дивљаху дивном чуду; кад носиљка са телом свете Ксеније ношена иђаше, иђаше над носиљком и венац са крстом на небу јављени; и опет, када носиљку поставише усред града, стаде и венац са крстом изнад носиљке. – To чудесно знамење видеше и житељи околних села, те се у град слеже силан народ, тако да све улице беху закрчене. И блажени епископ Павле са народом проведе сву ноћ уочи недеље крај светог тела преподобне, бдећи и појући све до сванућа. И многа се исцелења догодише од светих моштију њених. Јер се сваки исцељиваше, ма од какве в дуготрајне болести боловао, чим би се дотакао носиљке.

Кад настаде света недеља, покрише плаштаницама чесно тело преподобне Ксеније, и појући погребне песме однесоше га до места званог Сикиније, на улазу у град, на јужној страни. Јер пре свога престављења света Ксенија је била оставила аманет да је ту сахране. И сав народ посматраше како венац од звезда са крстом иде по небу над светим телом преподобне док је ношено до Сикинија; и кад ту спустише одар, стаде и венац над њим. Док је сахрана обављана, неки из народа, од оних плаштаница што су биле на одру светитељкином, разделише међу собом на парчад, и са вером однеше да чувају ради исцељења од разних болести. Пошто епископ, као што је пропис, миром мироса свето тело преподобне Ксеније, и метну га у нови гроб, и тако изврши чесну сахрану, одмах постаде невидљив венац од звезда са крстом који је дотле сијао на небу. И биваху многа исцељења од гроба свете Ксеније свима који су са вером долазили.

Ускоро умре и једна од двеју друга преподобне Ксеније. Потом за њом убрзо и друга оде у вечни живот. И бише обадве сахрањене крај ногу свете госпође своје. А када мењаше светом ова друга, дођоше јој све монахиње, и заклињући је мољаху је да им каже све што зна о госпођи Ксенији. И она, видећи себе да је при крају овога живота, исприча им подробно све о светој Ксенији, откуда је, ко су јој родитељи, и због чега побеже из родитељског дома и свога отачаства са двема робињама својим, како прикри своје име Евсевија и назва се Ксенија, пошто странствоваше ради љубави Божје. И тако све дознаше непознато житије невесте Христове Ксеније.

Тако преподобна Ксенија угоди Богу: беше туђа свету, a житељ неба; беше у телу, а изједначи се са анђелима бестелесним; скину тело као хаљину, и као змију згази ђавола; овај свет је сматрала као ђубре, и сачува непорочним своје девство као скупоцену ризницу; уневести се Христу љубављу, венча са вером; и чему се надаше, то и доби; и сада се радује у дворима Бесмртног Женика свог и молитвама својим много помаже вернима, јер смрт не умртви силе њене, нити доброчинства њена ограничи на једно место. Она је многе врлине стекла Христа ради, зато нам и Христос јавља преко ње велико милосрђе, одазивајући се светим молитвама своје љубљене невесте.

Пошто прође неколико година од престављења свете Ксеније, престави се и преподобни епископ Павле, духовни отац свете Ксеније. И он угоди Богу: јер молитве његове изгоњаху демоне и исцељиваху од сваке болести. И би погребен у цркви светог апостола Андреја, где најпре беше игуман. А душа његова света престаде Богу у слави светих. Нека нас његовим топлим посредовањем за нас пред Богом, и молитвама преподобне Евсевије, прозване Ксеније, и заступништвом светих двеју робиња њених, Господ удостоји милости своје, сада и увек и кроза све векове, амин.

Рођен 258. године, у граду Анкири од оца незнабошца и мајке хришћанке. Његова благочестива мајка Ефросинија прорече своме сину мученичку смрт и остави овај свет када Клименту беше дванаест година. Њена другарица Софија узме Климента у своју кућу као сина, и поможе његово васпитавање у хришћанском духу. Толико беше Климент прочувен због свог добродетељног живота да би изабран за епископа анкирског у двадесетој години свога живота. У младим годинама он је стекао старческу мудрост, и великом уздржљивошћу укротио и победио своје тело. Хранио се само хлебом и зељем, и ништа није јео заклано и крвно. У време Диоклецијана би мучен тако страшно "како никад нико од постања света". Провео је двадесет осам година на мукама и по тамницама и једанаест разних мучитеља истјазаваху га и мучаху. Када га једном удараху по лицу, пљуваху и зубе му кршаху, он довикну мучитељу Доментијану: "Почаст ми чиниш, о Доментијане, а не мучиш ме, јер и Господу мојему Исусу Христу уста бејаху тако бијена и образи шамарани, па, гле, и ја недостојни сада се тога удостојих!" Када би доведен пред цара Диоклецијана у Рим, цар постави на једну страну разна оруђа за мучење а на другу дарове, одликовања, одела, новце - све што цар може даривати, па онда рече Клименту да бира. Мученик Христов с презрењем погледа на сва блага царева, па изабра оруђа за мучење. И би мучен неисказано: комад по комад меса откидан му је с тела, тако да су се кости белеле испод меса. Најзад би посечен од војника, 312. године у цркви у Анкири, када као архијереј служаше службу Божју. Чудеса светог Климента су безбројна.

Неки сваке недеље иду у цркву и верно читају све молитве, док су други задовољни да једном месечно изговоре молитву Господњу и присуствују Литургији. „Ми смо људи различитих верских дарова и не можемо сви живети по истим правилима“, каже архимандрит Сава (Мажуко). Разговарао је са Вероником Словохотовом о томе како пронаћи своју духовну равнотежу.
 

„У реду је што не идеш у цркву сваке недеље.“

Један читалац нам је написао овај коментар: „Либерални, лаковерни православни свештеници вас неће научити исправном духовном животу...“ Оче Савo, шта је прави духовни живот? И где су критеријуми за то шта је исправно, а шта није?

„Очигледно је да аутори овог термина покушавају да опишу „буржоаско православље“. Ја сам, у извесном смислу, његов представник. То није увреда, већ једноставно одређени стил духовног живота, који има своје границе, предности и мане, укључујући и искушења. Стога су наши противници, који ме, посебно, осуђују да сам „лаки православни“ свештеник и да нисам у стању да предајем o духовном животу, углавном у праву.“

Понекад мешамо своју добробит са планом који је Бог наводно створио за нас. Узгред, у томе има истине, јер је Бог створио човека за радост.

Али ако останемо на тако површном нивоу доживљавања ове радости као удобности и благостања, онда су наши критичари апсолутно у праву. Зато морамо научити да слушамо своје противнике и разумемо њихове забринутости.

— Па како онда дефинишемо границе између духовне немарности, промишљеног приступа и ревности која превазилази разум? Пишу нам: „Сам Господ Исус Христос се молио свом Оцу док се није знојио крвљу у Гетсиманском врту. Али ми...“ Сада сами попуните празнине: превише смо лењи да идемо у цркву сваке недеље, не постимо и тако даље.

„Разлика се може открити само кроз искуство, кроз године спотицања и грешака, али ипак остајући искрен према себи. Био је један диван класициста и полиглота, Аристид Доватур, чији су га ученици једном питали: 'Како се учи страни језик?' Он је одговорио: 'Веома је једноставно. Прве две године томе треба посветити најмање два сата дневно, а затим само сат времена.'“

Духовни живот је сличан учењу језика. На пример, одлазак у цркву сваке недеље је веома добро правило. Или читање молитава ујутру и увече, без обзира колико дуго. Можда читате само „Оче наш“, или можда Акатист, или све молитве. У стварности, то нема никакве разлике. Оно што је важно јесте сам чин молитве у исто време сваког дана и одржавање не само дневног ритма, већ и недељног и годишњег.

А они људи који се придржавају строгог ритма плаше се када свештеник каже: „Па, у реду је што не идеш у цркву сваке недеље“, „Па шта ако се ниси молио“, „Уопште није потребно постити“.

С друге стране, неразумна ревност може се развити у догматизам, који нема ништа заједничко са Јеванђељем и са црквеним животом посебно.

„Али свако има своју представу о томе шта је нормално. Како се ово слаже са црквеним правилима? Зато што су људи искрено уплашени: 'Ово је само да се угоди људима! Наши сопствени стандарди... Дакле, ускоро ћемо скраћивати службу. Можда чак и Богородичино правило?'“

„Да, традиционалисти, такозвани конзервативци, брину се да реформе, када се једном започну, никада неће бити завршене. Знам из личног искуства: када сам био веома млад свештеник, имао сам реформистичку жељу: морамо да променимо ово, и оно, и хајде да урадимо ово...“

Деци не би требало дозволити да се играју таквим играчкама. Црквено тело је веома деликатан и осетљив организам. Један мали квар може довести до озбиљних трагедија.  Важно је знати своје границе и разумети утицај на друге пре него што предузмете акцију. Можете бити прогресивни и читати теолошке текстове на различитим језицима; то је у реду за вас. Али шта је са свима осталима?

Нису лењи; они једноставно не могу да читају књиге, рецимо, оца Александра Шмемана. Тешке су им, уз сво поштовање према аутору. Па шта? Хоћемо ли сада заузети позицију тужилаца, увређених присуством таквих незналица у истој цркви? Не, сви смо једна породица. И морамо се трудити да чујемо истину друге особе. И пошто их саслушамо, остати верни здравом разуму, јер се понекад и наши противници занесу и, следећи слово традиције, раде ствари које се безбедно могу класификовати као модернизам, само са привидом традиционализма. 

Пронађите „згодног“ свештеника и „згодну“ цркву

Али неко ко жели да води смислен верски живот изненада открива да нису сви свештеници спремни да га прихвате. Зато им је потребно да пронађу „згодну“ цркву и „згодног“ свештеника, оног који им одговара. Али шта ако постоји само једна црква у граду или селу? Шта ако идете у цркву да видите Бога, али ипак на крају видите свештеника?

— Ово је типичан лапсус за следбеника „буржоаског православља“ — „тражити згодног свештеника“. 

Зато што је дубоко унутра, нешто у шта мало људи икада продре. Можда имате духовног оца на другом крају света, а са њим ћете се чути преко Скајпа само једном годишње. Али ћете и даље посећивати ову цркву, молити се овде, примати причешће, па чак и исповедати се. Неће бити важно да ли заиста имате духовни живот.

„Али погледајте, главни сукоб пре или касније се своди на причешће. Једна од наших читатељица не може да оде на формалну исповест и прочита све, а свештеник јој због тога не дозвољава да стане пред путир. Она пише: 'Због овога се  нисам причестила већ дуже време. Једноставно не могу да играм улоге, шта год да се деси.'“ Шта могу да урадим?

„Па, да, то је трагедија... Ако не може да иде у другу цркву, то је, наравно, веома тешко. Саосећам, али не знам ни како да помогнем. У граду у којем живим има много цркава. И људи долазе у нашу манастирску цркву из целог града, иако преко пута постоји потпуно нова црква са дивним свештеницима. Али долазе код нас. Можда и зато што не захтевамо читање канона. Или боље речено, никада не питамо о томе. То је лична ствар.“

И осим тога, немамо обавезну исповест пре причешћа. То јест, исповедате се када осетите потребу. Али таквих цркава је мало. И морамо да схватимо да понекад свештеници нису спремни за нову реалност. Морамо да пронађемо излаз, и мислим да увек постоји. Можете чак отићи у други град - можда једном месечно, али то ће бити ваша заједница. На крају крајева, не живимо у Хрушчовљево време, када је неколико региона делило једну цркву на гробљу.

„С једне стране, људи желе да их неко води, али с друге стране, заиста не воле да буду контролисани, посебно у свом духовном животу. Чак разумеју и када свештеник прекрши њихове границе. Али ипак, стереотип им остаје у глави: 'Како је ово могуће? Не слушам свештеника? Требало би да се понизим...'“

„Ово је такође забуна у концептима 'свештеник' и 'духовни отац'. Неразликовање ове две стварности доводи до свих врста неспоразума. У том смислу, традиција Грчке цркве ми се чини јаснијом, где постоје духовни оци и постоје свештеници. Не може сваки свештеник да саслуша исповест. И тамо постоји пракса која одваја исповест од причешћа. Исповедате се када вам је потребно, то је посебан догађај у вашем духовном животу, а људи понекад путују једном годишње или сваких шест месеци у манастир где је свештеник код кога се исповедају.“ 

Или можда чак можете да се исповедите код било ког другог парохијског свештеника, али да останете верни свом духовном оцу. Духовни отац и свештеник су различите службе. И немојте се стидети ако понекад морате да укорите свештеника и јасно му ставите до знања да су то границе које му нећете дозволити да пређе, јер он није ваш духовни отац. 

— Можете ли укорити духовног оца?

Понекад је потребно обуздати свог духовног оца. Ако је добар духовни отац, чак ће вам и захвалити, јер се сви занесемо. Ја сам веома, веома страствена особа, тако да сам захвалан људима који ме повремено обуздају и кажу: „Оче, идеш у лов на дивље гуске.“ И хвала Богу, имам такве људе око себе. Моје пријатеље. Или моје непријатеље, којих има много.

— Да ли знате за неке случајеве где је свештеник злоупотребио своју слободу? Која су потенцијална искушења и последице?

„Да, међу свим људима, злоупотреба слободе је класика. Али када су у питању свештеници, боље је рећи да злоупотребљавају одговорност. Јер врло често свештеници мешају своје са туђим. И епископи. И патријарси. Ми смо само људи.“

Био сам сведок једног таквог случаја. Одлична ученица, дивна особа. Почела је да иде у цркву и исповеда се код свештеника. Он је почео толико да је дисциплинује да је практично живела као монахиња: читала је своја правила, није спавала, јела је некакве капи росе. Онда су дошли испити, а она је била веома одговорна девојка... И њено здравље је било заувек уништено. Наравно, избачена је са универзитета; чак ни академско одсуство није помогло. Све се завршило тиме што је смештена у психијатријску болницу, из које већ неколико година не може да изађе.  

А где је тај свештеник? Није кажњен. И штета је што овај механизам не функционише добро у нашој Цркви. Мада, и овде је могуће претерати. 

Границе су јасно постављене, посебно када се ради са децом, на пример. Када почнете, супротно њиховим жељама и без консултација са њиховим родитељима – и ја познајем неке од њих – да наговарате тинејџера на монашки живот и толико му испирате мозак да дете буквално бежи од куће... Зашто то радити? А сам свештеник је многодетни родитељ, и одједном је одлучио да игра улогу духовног оца, да намеће своје мисли тинејџеру. То је велики проблем. Али, хвала Богу, о томе много говоримо у Цркви.

— И како се у таквом случају може одупрети свештенику?

„Нисам црквени јерарх. Тамо где је потребан системски, канонски одговор, не могу да понудим никакве препоруке. Могу једноставно да говорим у своје име. Имао сам искушења и ометања где сам мислио да могу духовно да водим некога... Али хвала Богу, имам довољно смисла за хумор да избегнем да предуго останем озбиљан и да се занесем таквим стварима.“

Али немају сви смисла за хумор. Постоје веома озбиљни свештеници који се баш занесу. Дакле, ако бих дао савет себи и другим свештеницима, препоручио бих да се чешће смејете себи и да се не вређате ако вам се други смеју. Морате бити једноставнији.

„Црква ће понекад бити непријатна.“

„Сви већ разумеју да је ритуална побожност празна ако је за вас само формалност. Али како можете да прођете та три покајна канона пре причешћа и све остало са значењем, тако да заиста желите да дођете у цркву и црпите радост из ње?“

„Не мислим да је читање канона пре причешћа прикладно за свакога. На пример, ја их не читам увек. Осим тога, не постоји строга обавеза да сви лаици читају три канона. То је монашко правило. А пошто нисмо Ватикан, нема обавезујућих докумената, нема такве традиције...“

И људима треба помоћи да схвате да не треба да имају осећај кривице зато што нису прочитали каноне.

И све ове бескрајне међукарике које сами себи намећемо су добре када нам помажу да се припремимо за литургију.

Али када ти одузму последњу снагу, и дођеш на литургију потпуно исцрпљен молитвом, јер си читао акатист целу ноћ, а дете се стално будило и није ти дало ти да заспиш у тренуцима када си могао да одмориш, а онда ти свештеник нешто каже, подижући обрве у недоумици: „Па, како је ово могуће? Тако је лако прочитати тај један акатист...“ Тешко је читати акатист...

— Неко ће рећи, напротив, да се у славу Божју трудио: „Ја сам добар момак!“

„Да, и овде је опет питање значења која нечему придајемо. Ако сте се свим силама трудили у славу Божију, Господ ће то прихватити. Верујем да понекад, особа која себе присиљава на труд, не ради то узалуд. Али тамо где је то апсурдно, нема потребе да се она подржава.“

Људи често кажу: „Зар не можемо да принесемо малу жртву Богу?“ Зашто описујемо наш однос са Богом кроз „жртву“? 

„То је проблем превода. За савременог градског православца, реч „жртва“ је обележена негативним конотацијама: не треба да се жртвујемо, треба да живимо за себе; цела наша буржоаска култура говори о томе. Не треба да се ограничавамо ни у чему, треба да дозволимо себи да сањамо, постављамо узвишене циљеве и тако даље. Али средњовековна култура у којој је хришћанство сазрело доживљавала га је као жртву, као племенити импулс. У томе има много истине и понекад је корисно да савремени буржоаски православци прихвате ову истину.“

Понекад морамо да жртвујемо удобност, време и одређене околности, да. Неће све у нашим животима бити или не би требало да буде удобно. У цркви, без обзира како се сместите, и даље ће понекад бити непријатно. Са свештеником, без обзира колико је изванредан духовни отац, и даље ће бити непријатно с времена на време. Служба, без обзира колико је кратка, или да ли је на руском, или да ли је певање исправно, или да ли је вентилација адекватна, и даље ће бити непријатна с времена на време. Тако живот функционише.

Рекли сте да се данас појављује нови стил религиозног живота, који сте назвали „побожност слободе“. Можете ли објаснити шта подразумевате под овим концептом?

„Мислим да је побожност слободе једноставно нека врста идеала. Лично ову категорију видим као синоним за идеју оца Сергија Булгакова о стваралачкој побожности – то јест, стваралачком раду који хришћанин мора себи дозволити у потрази за својим јединственим стилом духовног живота. Много је лакше размишљати о духовном животу као о скупу правила, обавезујућих за све, која свима одговарају.“ 

Зато је отац Сергије рекао да треба да себи дозволимо креативни импулс, да приступимо свом духовном животу као уметничком задатку. Мислим да је ово плодоносна идеја коју би савремени теолози и једноставно мислећи, читајући људи требало да схвате озбиљно, дозвољавајући себи ову креативну смелост у побожности. Знате, када неко створи слику или напише причу, он је укључен у креативну потрагу, и нико га због тога не критикује.

Али чим почнете да разумете свој духовни живот, како ваше тело функционише, како треба да постите, који је молитвени ритам, на пример, прикладан за вас, то постаје застрашујуће — што, иначе, могу да разумем, јер је за почетника, наравно, најбоље да следи проверене, добро утабане стазе. Касније, када прођете ову фазу, потребно је да себи дозволите да тражите себе, не плашећи се грешака и вођени Јеванђељем и богатим наслеђем које је оставила црквена историја.

„Свештеници нису супермени послати са Марса.“

— Неки људи кажу да Црква не воли свештенике који размишљају. Шта је ваше запажање?

„Мислим да је то помало стереотип. Тачно је да ако изразите своје мишљење, а оно се не поклапа са мишљењем, рецимо, епископа, онда ће пре или касније доћи до сукоба. И сам таква непријатност својим епископима. Већ сам доживео један сукоб; не знам да ли ће мој епископ надживети мене или ћу ја надживети њега. Али није важно. А да сам ја лично шеф, био бих још строжији према себи. Јер морамо схватити да је дисциплина у Цркви неопходна. Присуство хијерархије је универзалан начин за минимизирање сукоба; то је исто свуда, не само у људском друштву, већ чак и у крду коња.“

То није проблем, већ потреба да се пронађе прави тон за дискусију. Не могу рећи да се свештеници ућуткују. Друга је ствар што се и сами свештеници понекад плаше да жртвују своју добробит. Чак и епископи – иако их није много – могу да трпе због својих изјава. Ако останете у границама учтивости и канонског права, нико вам ништа неће учинити. Чак и ако вас пребаце у другу парохију или замоле да се преселите у другу епархију, то није велика проблем.

Али важно је разумети да је фокус на слободном размишљању свештеника толико интензиван управо зато што реч свештеника може уништити оне који је слушају. То младим свештеницима не пада одмах на памет. Када нешто кажете у проповеди, узимате себи слободе, и то може постати темељ за духовну деградацију вашег слушаоца. Стога, што сам старији, то више разумем колико је одговоран посао свештеника да говори.

— Да ли увек кажете оно што мислите?

„Не, наравно да не, то раде само лудаци! Свашта човеку пролази кроз главу; неке помисли само прођу, не задржавају се. Хвала Богу што нико не може да чује твоје мисли, јер си и сам шокиран оним што си управо помислио или пожелео. Убити некога, на пример, зато што те је наводно увредио...“

Деликатност, учтивост и тактичност, који би требало да буду својствени сваком хришћанину и свакој добро васпитаној особи, не дозвољавају нам да кажемо све што мислимо. Могли бисте некога повредити. А свештеникова реч има посебну тежину .

Стога, верујем да тактичност мора бити у свему. Морамо научити да говоримо истину исправно.

Понекад се јавља осећај да свештеник није потпуно отворен са вама, говорећи на начин који делује „исправно“, али није оно што заиста мисли. Шта је важније - свештеников чин или унутрашња истина?

„Мислим да је ово питање по својој природи демагошко. Неко можда неће бити отворен са вама, прво, зато што нисте истражитељ или њихов психијатар. Друго, зато што свака зрела особа увек држи дистанцу. Искреност је велики дар. Ако видите некога ко је потпуно искрен са вама, то је комплимент за вас лично.“

Мислите ли да свештеници нису људи? И да се не плаше својих парохијана? Ја се, на пример, плашим, јер знам да неки православни хришћани само желе да ме искористе, и не кривим их због тога. Али увек постављам неке границе. 

Свештеници нису надљуди позвани са Марса; они су само људи који такође доживљавају кукавичлук, малодушност, жеђ за удобношћу и једноставну сујету, жељу да удовоље свом шефу - и то потпуно несебичну!

— Али постоје и они који покушавају да раде ствари пркосећи својим претпостављенима. Један свештеник је једном рекао: „Није тајна да постоје многе парохије које не обављају никакав социјални рад. Шта би свештеник требало да уради ако заиста жели да приближи људе Богу путем друштвених медија или неке врсте догађаја, али му претпостављени то не дозвољавају?“

„Морамо да радимо са људима, а не са властима. Власти имају своје задатке и циљеве. Најчешће су и наши епископи таоци овог система; они сада немају прилику да буду оци; они су више као службеници и менаџери. Морамо увек да радимо са конкретним људима, јер је недостатак социјалног рада у парохији 90% кривица парохијана. То су моја запажања. Они су задовољни када свештеник остане у свом предвидљивом режиму и ничим их не узнемирава."

Раније сам чак осећао очај: „Причам и причам, покушавам, гурам, али ништа не функционише.“ Потребно је дати људима времена да се осећају пријатно, како би могли и сами себе да чују. Нема потребе за очајањем; потребно је да се припремите за веома дуг процес.

Свештеник је особа која се развија деценијама; не може се образовати у богословији, добити диплому и рећи: „Сада сам свештеник.“ Не, он ће постати свештеник за тридесет година, након што служи на једном или више места, доживи губитке, издаје, прогоне — и од епископа и од парохијана — и неизречена мишљења, тешкоће са својом сабраћом свештеницима. Стога, свештеници једноставно треба себи да дозволе овај дуги временски период и да ни у шта не журе.

„Па, не, ово питање ме и даље прогања. Замислимо да сам млади свештеник и желим да водим мисионарски блог или неку врсту филмског клуба за своје парохијане, да разговарам са њима о филмовима и, последично, о верским питањима. Али мој декан ми не дозвољава, каже: 'Није дозвољено'. Па шта, да ли треба да чекам тридесет година?“

„Не, декани не трају дуго, по мом искуству. Ствари се мењају много брже. Епископи не трају вечно. Нема потребе за журбом.“

Оно што ме највише мучи јесте недавно повећање агресије према свештеницима блогерима. Не могу то да разумем, јер свештеници који пишу чланке и креирају блогове – пркосно целом нашем црквеном систему – изгледају као ексцентрици, уништавају свој углед и често заврше на радару владике. Овим људима, напротив, је потребно охрабрење.

Али, с друге стране, разумем забринутост епископа и декана, јер је веома често ово искуство блоговања — посебно за младе људе — толико опијајуће да почињу да умишљају да су звезде и да се препуштају свакаквим стварима. И, наравно, много је лакше - не понудити пастирску подршку и благи укор, већ их једноставно забранити. 

То произилази из наше лењости. Забранили смо то, а затим се смирили — нема проблема. Ово захтева велико стрпљење и пажњу са обе стране. Са стране младих свештеника, једноставно стрпљење.

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор: https://www.pravmir.ru

Када те ђаво искушава да посумњаш да губиш време док се молиш, мораш одмах себи поставити питање:

Па шта би требало да радим уместо тога - да читам књиге, идем у шетње итд.?

Покушајмо да одговоримо.

„Молимо се уместо свега овога, јер...“

У реду, али зашто једно искључује друго? Зашто не можемо и да стекнемо образовање кроз познавање света (што укључује филмове, књиге и музику) и да се молимо? Апостол Павле, који је заповедио хришћанима да се „моле непрестано“ (1. Солуњанима 5:17), очигледно није практиковао Исусову молитву (појавила се у касном средњем веку међу неколико монаха), али јесте много путовао и стекао добро образовање. Као што видимо, молитва није томе сметала.

Непрестана молитва је освећење времена дана, оброка и важних догађаја у животу, периодично окупљање ради молитве у цркви. То није само рецитовање древних текстова на коленима или стално понављање Христовог имена у себи.

Призивање Божјег имена је диван обичај када је то прикладно (на пример, током вожње јавним превозом). Добро је разбистрити главу када је алтернатива празно брбљање или горка, душепарајућа сећања. Али то није стална обавеза за све хришћане. На крају крајева, уз заповест о непрестаној молитви постоји и заповест да се „увек радујте и за све захваљујете“, што се свакако не може тумачити као стално кикотање и говорење: „Слава Теби, Боже!“

Захвалност, евхаристијски квалитет живота, није понављање молитава захвалности на древном језику, већ живот у настојању да се држе Христове заповести. Пре свега, љубав према Богу и ближњем.

Дакле, хајде да испитамо своју савест. Ако треба да обавимо кућне послове, помогнемо другима или се припремимо за нешто важно, онда књиге, шетње итд. остају за слободно време.

Ако имате времена и потребан вам је одмор, онда би требало да се одморите. Са свим уобичајеним атрибутима одмора.

Дакле, нема смисла трошити се на глупост под маском поштовања „очевог предања“, већ све значајно у животу мора се чинити са чистом савешћу и призивајући име Христово.

игуман Силуан Туманов

извор

Када персијски цар Хозроје[6] заузе свети град Јерусалим и света места у којима је боравио наш Господ Христос, и у којима се збило Његово добровољно страдање, распеће, смрт, сахрана и васкрсење, безбожни варвари много плена однеше у Персију, па и сам часни Крст Господњи[7]. И у Персији стаде сијати слава Христова као сунце због чудеса која су се догађала од животворног Крста. Сам у ропству, часни Крст је душе људске поробљавао Богу, просвећујући их познањем истине и распаљујући им срца божанском љубављу. Тада к познању Христа приђе и свети мученик Анастасије.
По роду он беше Персијанац, из села Раснуни, у покрајини Разех. Као персијски незнабожац звао се Магундат. Отац му Вава био чувени чаробњак и учитељ мађионичарске вештине. Он и сина свога научи томе савршено. А када Магундат одрасте, би узет у војску са многим другим младићима, и у престоници царској служаше цару персијском Хозроју. Чувши пак за славу и силу часнога Крста, јер се о чудесима часнога Крста говорило на све стране по целој Персији, и сви су говорили: Бог хришћански дође у Персију - Магундат се стаде брижљиво распитивати о томе. Јер се изненада душа његова тајно запади оним огњем, који је Христос дошао да баци на земљу (Лк. 12, 49). И не даде себи одмора тај дивни младић идући и многе распитујући, да би тачно сазнао какво је то дрво што има толику чудотворну силу. И када му би речено да је то Крст, на коме је ради спасења рода људског био распет Христос, Син Божји, у кога хришћани верују и кога поштују, тада се још јаче распали у њему жеља да потпуно позна Сина Божјег. И беше неуморан у стављању питања и прибирању одговора, да би дознао, како Бог сиђе с неба, како постаде човек, због чега би осуђен на крст, и од кога, да ли се опет поврати на небо одакле је био сишао. И казиваху му хришћани о божанској тајни оваплоћења Христова. И душа његова с љубављу примаше семе побожности, и постепено одгајиваше клас вере, и беше орна да се угледа на Христа.
Магундат имађаше једног рођака у војсци. Обојица беху у пуку неког славног Саина. Овога војводу персијски цар посла са војском у рат против грчког царства. И стигоше до славног хришћанског града Халкидона. Са пуком својим дође тамо и Магундат и рођак његов. А кад благочестиви цар грчки Ираклије удари на Персијанце, војвода Саин се са својим пуком хитно врати натраг. Тада се Магундат одвоји од свога пука, оставивши и свога рођака. Јер је више волео да са хришћанима живи убог и непознат, него у отаџбини својој богат и угледан међу незнабошцима.
У почетку се настани у Јерапољу[8]. Тамо нађе једног човека, Персијанца по пореклу, хришћанина по вери, златара по занимању. И приставши уз њега, изучаваше златарски занат. И док је рукама радио посао, ум му је био уздигнут ка Христу Богу, горећи љубављу за Њим. А мољаше свога мајстора да га приведе светом крштењу. Али овај одложи крштење за неко време, бојећи се најезде Персијанаца. Са својим мајстором Магундат је често одлазио у свету цркву на молитву. И видећи тамо на зидовима цркве бојама изображена страдања и чудеса светих мученика, он је питао мајстора: Шта је то? А он му је казивао подвиге и дела светих, како су јуначки до смрти стајали за Христа, и душе своје за Њега драговољно полагали, шта су све ради Христа претрпели од мучитеља, и каквих су се награда удостојили на небесима од Њега. Све то Магундат пажљиво слушаше и срце се његово све више и више божанском ревношћу распаљиваше. И пошто проведе неко време у Јерапољу, он намисли да иде у Јерусалим, да тамо прими свето крштење.
Дошавши у свети град Јерусалим, Магундат се настани код једног христољубивог човека, такође златара по занимању. Њему откри сву жељу срца свога, како жели да се помоћу светог крштења сједини са Христом. Овај га онда одведе к светоме Илији, презвитеру велике цркве Васкрсења Христова. Блажени га Илија прими с љубављу, и обавести о њему пресветог патријарха Модеста[9]. И са благословом патријарховим он крсти Магундата Персијанца, давши му на светом крштењу име Анастасије. И задржа га код себе осам дана. И питаше га, какав ће живот изабрати: световњачки или монашки. А блажени Анастасије не само речима исказиваше, него и кротком нарави својом показиваше да жели монашки живот. И после осам дана бише му скинуте беле хаљине, које беше добио при крштењу, и презвитер га одведе у један од јерусалимских манастира. Ту би поверен једном мудром и врлинском старцу, који ускоро потом постаде ава тога манастира. Од њега се научи не само грчком језику, псалтиру и осталим светим књигама, него убрзо би упућен и у подвиге потребне иночком житију. Због тога беше вољен од свију, нарочито од свога наставника. Овај видећи од самог почетка Анастасијево усрдно монашко живљење, постриже га у монаштво, и учини својим духовним сином, обукавши га у ангелски образ.
И би блажени Анастасије инок врлинаст, смиреноуман, кротак, трудољубив. И сваку работу манастирску, како у кујни и пекари, тако и у градини и на другим послушањима усрдно обављаше. Притом богослужења у цркви и правило никада не пропушташе. И стално му руке беху заузете послом, а уста слављењем Бога. Усто он прочитаваше Свето Писмо, житија светих Отаца, а нарочито страдања светих мученика. И када ова читаше, сузама је квасио књигу, горећи срцем и дубоко саосећајући њихово страдање. И осећао је као да с њима заједно страда. И ревносно се трудио да се угледа на њих, величајући њихову кончину и дивећи се њиховом јунаштву. И усрдно мољаше Господа Христа да га удостоји да и он тако пострада за Њега и тако умре, и да га уврсти у ред мученика. Но непријатељ душе људске, мрзећи његово напредовање у врлинама, стаде га подсећати на пређашњи живот у Персији, на богатства, на славу, на очеву мађионичарску вештину, на војне почасти, и на друге сујетне ствари, желећи да му тиме поткопа дом душе, и да га одвоји од манастира и од заједничког живота са светим оцима. Али он, коме Бог беше тврђава против непријатеља, уз помоћ Божју, и молитвама и поукама свог учитеља и духовног оца, коме стално исповедаше своје помисли, остаде непоколебљив и непобедив од искушења ђаволских.
Пошто преподобни Анастасије проведе у том манастиру седам година, и стече велику духовну ризницу врлина, би од Господа позван мученичком венцу оваквим виђењем. На Велику суботу, после дневнога труда, преподобни отпочину мало, и заспа. И учини му се да стоји на високој гори, и приступи му један светлоносни муж, који држаше златну чашу, украшену скупоценим драгим камењем, пуну вина, и пружи му је говорећи: "Узми и пиј!" - И узевши је, одмах је испи. И душа му се испуни неисказане сласти. И он још у сну разумеде да је то знак којим га Господ призива жељеном мучеништву. И пренувши се од сна, сав радостан и весео, отрча у цркву на саборно ускршње богослужење. Тамо нађе свога духовнога оца и наставника, који тада већ беше ава, одведе га насамо у ђаконик, паде му на ноге, квасећи их сузама и молећи га да се моли за њега Господу, јер je близу дан његовог одласка из овог живота. И говораше: Знам, оче, колико си се око мене мучио, и како сам често љутио твоје очинско милосрђе према мени. Очи моје тобом угледаше истиниту светлост, и тобом се ослободих тешке таме. Стога немој престати да се молиш преблагом Господу за мене, слугу твога. - Упита га отац: Шта ти је чедо моје? Откуда си дознао да ћеш нас ових дана оставити и отићи у онај живот? - Анастасије му са много умиљења исприча свој сан, и тврђаше да ће сигурно ових дана умрети или природном смрћу или којом другом. А бојаше се да му каже како жели да за Христа мученички пострада, да му старац не би то забранио, те би се угасио пламен ревности његове за Христа, и он се лишио венца мученичког. Отац пак тешаше га са много љубави. А кад се раздани и служаше се света литургија, преподобни Анастасије се причести Божанским Тајнама, и би са братијом за општом трпезом. Кад наступи ноћ, он мало отпочину, али се брзо пробуди, јер му унутрашња неисказана жеља за мучеништвом не даваше мира. И онда тајно изиђе из манастира, не поневши ништа са собом осим монашког одела што је имао на себи.
По одласку из манастира свети Анастасије најпре оде у Диоспољ Палестински. Одатле крену на гору Харизин ради молитве. После тога пропутова и друга света места, па оде у Кесарију Палестинску, и задржа се тамо два дана у цркви пречисте Дјеве Богородице. Затим у истом граду отиде у цркву свете великомученице Ефимије свехвалне ради поклоњења. У то време Палестином владаху Персијанци, и живљаху у њој. Деси се да када је блажени пролазио поред дома некога Персијанца, угледа Персијанце где изводе чаробњачке опсене. И испунивши се божанске ревности, он уђе к њима говорећи им љутито: Зашто сте и сами у заблуди, и душе других заводите у ту исту заблуду? - А они, зачуђени његовом смелошћу, питаху га говорећи: Ко си ти што тако говориш? Он им одговори? И ја сам некада био у тој истој заблуди, као и ви, јер сам знао ту погану вештину, и у чаробњаштву био сам искусан. - Говорећи то, светитељ многим речима изобличи њихово безбожје, показујући колико је Богу одвратна и по људе душегубна чаробњачка вештина и заведеност. Упознаде их и са тим како је сам дошао до познања истине и обратио се Богу. Па их саветоваше да се и они угледају на њега: познаду истину, одбаце враџбине, и с покајањем се обрате Христу Богу. А они, не само не хтедоше послушати светитељеве речи, него га веома мољаху да не ружи славну вештину персијску и да је не исмева пред народом.
Он их онда остави, и оде својим путем, журећи у храм свете свехвалне мученице. А кад мало одмаче, видеше га војници персијски, који беху пред вратима суднице, док је светитељ туда пролазио. Разговарајући међу собом персијски, ти војници рекоше за њега: Ово је ухода. - А светитељ, сам Персијанац, разумеде њихове речи, и погледавши их љутито, рече: Шта ви говорите? Нисам ухода, већ сам слуга Господа мог Исуса Христа; бољи сам од вас, јер се удостојих да служим Ономе који ради нас грешних благоволи сићи с неба. Разумем језик ваш, јер сам и сам некада био у тој истој војној служби, у којој сте и ви сада. - Они онда устадоше, задржаше га, и известише о њему свога старешину, који је био у судници. Старешина изиђе и упита га ко је и откуда је. Затим нареди да га баце у тамницу, и затворе. У тамници он три дана не окуси ни хране ни воде, јер ништа није хтео да прими из нечестивих руку, него се једино храњаше очекивањем жељених за Христа страдања.
У то време дође у Кесарију Палестинску неки персијски кнез Марзаван. И кад сазнаде за преподобног сужња, нареди да га окована доведу пред њега у судницу на испитивање. Светитељ би доведен, а Марзаван беше заузет неким другим пословима, и преподобни Анастасије стајаше окован одвојено. Ту се деси неки хришћанин, који познаде светитеља, јер га беше видео у цркви Пречисте Дјеве Богородице. Приђе му и упита га кришом, зашто је ухваћен, окован и изведен на суд. Светитељ му каза жељу срца свога, како жели да за Христа пострада и умре. А када овај то чу, похвали добру намеру његову, и сокољаше га божанским речима и саветима, да се не побоји мука, нити уплаши смрти за име Господа нашег Исуса Христа, него да јуначки и смело одговара Марзавану на питања, имајући на уму речи Господње: Који претрпи до краја, спашће се (Мт. 10, 22).
Изведен пред кнеза Марзавана, преподобни Анастасије му се не поклони, нити указа уобичајено поштовање, јер је код Персијанаца обичај да преклоне колена пред кнезовима својим указујући им поштовање. Светитељ не уради то, показујући тиме, и смелим погледом своје унутрашње јунаштво и неустрашивост. Посматрајући га дуго Марзаван га упита: Ко си ти, и откуда си? и како се зовеш? Светитељ одговори смело: Хришћанин сам. A ако желиш да знаш и моје порекло, ево њега: Персијанац сам, из покрајине Разех, села Раснуни; бејах чаробњак и војник, па напустих таму и приступих Истинитој Светлости. Раније ми беше име Магундат, а сад ми је хришћанско име Анастасије. Марзаван му рече: Напусти ту заблуду, и обрати се у прву веру своју, па ћу ти поклонити коње, новце, и многа друга блага. А светитељ, погледавши у небо, рече: Само да се не одрекнем Тебе, Христе Царе! Марзаван га упита: Је ли ти пријатно то одело које сада носиш? Одговори блажени: Оно ми је мило, јер је анђелско, и драгоценије ми је него теби твој чин. Марзаван се наљути и рече: У теби је демон, и ти говориш само оно о чему те демон учи. Одговори светитељ: Када бејах у заблуди и безбожју персијском, тада беше у мени силан демон, а сада у мени живи Христос, Спаситељ мој, који изгони твоје демоне. Упита га Марзаван: Шта дакле, зар се не бојиш цара, који ће, када дозна ово о теби, наредити да распет будеш? Одговори светитељ: Зашто да се бојим човека који је трулежан као и ти? Јер ако и убијете тело моје, душу ми никаквим лукавством не можете узети. - He подносећи овакве речи, Марзаван, нареди да му ставе двоје железне вериге, једне на врат, а друге на ноге, и да га одведу каменоломцима, да са другим сужњима непрестано носи камење.
Тамо блажени страдалник претрпе велике и безбројне муке. Јер у Кесарији међу Персијанцима беху неки из његовог краја, па и из самог села Раснуни, некадашњи његови познаници, пријатељи и суседи. Видећи шта се збива с њим, они се стиђаху због њега. И грђаху светитеља, говорећи: Шта си то урадио? Зашто си древно благородство осрамотио, поставши хришћанин, и толику нам срамоту нанео? У вериге си окован, на злочиначку казну осућен, - то очи наше не могу да гледају. Нико никада из нашег краја не постаде хришћанин; и ето, ти нас обрука.
И после таквих увредљивих речи, безбожници су невиног светитеља немилосрдно тукли, за браду га вукли, и одело му цепали. Али се нису задржавали само на томе, него су му и врло тешко камење, које би четворица једва носила, товарили њему самоме на леђа. И тако окован веригама по врату и ногама, и натоварен претешким камењем, мучио се угодник Божји. И ово су му Персијанци познаници сваки дан приређивали. Али је све то он с радошћу поднео ради имена Христова.
Потом кнез Марзаван опет нареди да му доведу светитеља, и рече му: Ако си заиста син чаробњаков. и знаш мађијску вештину, реци нам онда што о мађијама, да и ми што о томе знању сазнамо. Светитељ одговори: He дао Бог да тако нешто изађе из мојих уста. He желим да ум свој скрнавим сећањем на мађије, ни уста говорењем о томе. Рече му кнез: Зашто остајеш у хришћанству? Врати се својој првој вери! Јер знај, да ћу о теби известити цара Хозроја. Одговори светитељ: Чини шта хоћеш. Ја држим да си ти већ писао њему, и добио одговор од њега. Кнез рече: Нисам још писао, али сада хоћу да пишем, и што ми буде наредио за тебе, то ћу учинити. Свети Анастасије одговори: Пиши какве год хоћеш рђаве ствари о мени: ја сам хришћанин! и опет велим хришћанин сам!
Марзаван нареди да светитеља повале на земљу, и да га дотле туку док он не нареди да престану. И када слуге хтедоше да мученику вежу и руке и ноге, и тако га повале на земљу, он им рече? Оставите ме овако. He треба ме везивати и држати, јер ја хоћу да за Христа мог трпим не под морањем већ добровољно. И толико жудим да страдам за Њега, колико жедан човек жуди за студеном водом у време жеге. - Рекавши то, прекрсти се, и леже ничице на земљу, готов на ране. И стадоше га жестоко тући моткама. А светитељ рече онима што су га тукли: Застаните мало, те свуците с мене монашку одећу, да чин свети не трпи бешчешће, па онда удрите моје наго тело. Али знајте да су ране које ми задајете играчке за мене. Јер се ја никада одрећи нећу Господа мог, Христа Исуса па макар ме издробили у комаде. - И бише га по нагом телу, а он јуначки трпљаше лежећи непокретно, и ако га нико није држао. Јер он само по доброј вољи својој трпљаше муке ради Бога, и том добром вољом побеђиваше и природу своју. И дивљаше се кнез, и сви присутни, таквом трпљењу његовом, јер иако је дуго био силно бијен, он се не мрдну, нити јаукну, нити уздахну: јер сав ум његов беше у Богу, за кога је и те муке подносио.
Кнез нареди те престадоше тући светитеља. И опет га стаде плашити царем, говорећи: Написаћу цару, и он ће наредити да будеш кажњен смрћу. Светитељ му одговори: Пиши шта хоћеш. Кнез упита: Зар се не бојиш цара? Светитељ одговори: Због чега би се бојао твога цара? Зар није и он тако исто смртан човек, као и ти? Зар неће и он онако исто иструлети, као и ти? Зашто ми велиш да се бојим њега, који је блато, као и ти? Зар да се више не бојим Господа мог Исуса Христа, који је створио небо и земљу, море и све што је у њима, и који је нетрулежан вавек? - Удиви се горди Марзаван одговору мучениковом, и нареди да га опет одведу у тамницу.
После неколико дана Марзаван поново изведе светитеља преда се, и говораше му кротко, надајући се да га ласкавим речима придобије. И рече светитг љу: Сети се своје мађионичарске вештине, те принеси жртву боговима, да не погинеш лудо, и будеш лишен ово видљивог света. Одговори преподобни: Којим боговима велиш да принесем жртву? Да ли сунцу, и месецу, и огњу и мору, и горама, и луговима, и осталим свима стихијама? He дао Бог мој да се икада поклоним вашим извајаним боговима! Јер све стихије Христос Син Божји саздаде на службу и потребу нама људима, разумним бићима. А ви сте у заблуди служећи демонима и четвороножним животињама, и другим видљивим тварима, као да смо ми били саздани ради њих, а не оне ради нас. Непристојно је и ружно што их називате боговима. Створени сте по лику Божјем, и не знате Бога Творца свога. Јер кад бисте познали Христа који вас је створио, онда би се некада обратили истинитој светлости, и избавили се од власти демона. - Говорећи то и многе друге ствари, светитељ удиви Марзавана и све који слушаху. А Марзаван видећи да га ни ласкама ни претњама не може придобити, посла га опет у тамницу, док од цара не стигне наређење шта да чини са њим. Ноћу дакле мученика држаху у тамници, а дању га вођаху окована на рад, да са осталим сужњима носи камење.
Сазнаде се о светом Анастасију како јуначки страда за Христа и у манастиру у коме се беше постригао, и сви се оци и братија неисказано обрадоваше, нарочито његов духовни ава, отац и учитељ, који се тако осећаше, као да је сам окован заједно са љубљеним учеником својим и страда са њим у телу његовом. Али пошто, као ава, не могаше сам отићи код њега, он посла два брата са утешним писмом, да га кришом посете и укрепе у јуначком трпљењу. Сам пак, са осталим оцима мољаше се за њега Богу дан и ноћ да до краја издржи у страдању за име Његово, и постане победитељ и венценосац у лику светих мученика. А преподобномученик Анастасије, налазећи се у тамници, не престајаше дан и ноћ славити свемоћног Бога. Са њим беше и други сужањ, младић, један од Марзаванових слугу, који беше осуђен за неки злочџн. Овај младић беше заједно окован са преподобним: једним веригама за врат, а другим за ноге. И то беше светитељу веома тешко, јер када у поноћи устајаше на молитву, морао је и преко воље своје будити свога сасужња. A сматрао је он за грех против ближњег свог, будити слатко заспалог младића који се уморио носећи целог дана тешко камење. Стога, много пута, када је хтео да твори поноћне молитве, није смео устати на ноге, да не разбуди друга и поремети његов одмор. И тако, држећи ногу крај његове ноге, и врат крај његовог врата, он обављаше своје уобичајене молитве Богу. А беху тамо и други сужњи, који су одвојено седели. Међу њима беше један Јеврејин, из угледне породице, и веома добар. Он видећи светог Анастасија како се дању мучи ношењем камења, а ноћи проводи у слављењу Бога дивљаше се, говорећи себи: Ко је овај човек? и какав ће му бити крај?
Једне ноћи када се светитељ по своме обичају мољаше Богу, Јеврејин онај, који лежаше на земљи али не спаваше, изненада угледа светлост у тамници, па погледа на светитеља. И виде где кроз тамничка врата улазе к њему људи светли, обучени у беле хаљине. Из њих излажаше велика светлост, и сву тамницу обасјаваше неисказаном светлошћу. A то нико од сужања не виде, јер сви спаваху. Само Јеврејин, који не спаваше, брижљиво посматраше све то, и говораше у себи много се дивећи: Боже свети, то су Анђели! - А када се затим боље загледа у те људе, он виде на њима омофоре, a y њиховим рукама крстове, и говораше у себи: To су епископи. - А загледајући се пажљивије у светитеља, угледа једног веома светлог младића где стоји пред Анастасијем са златном кадионицом, пуном жара, и метнувши у њу тамјана, кади мученика. Видећи то, он руком пробуди сужња који спаваше поред њега, који беше хришћанин и судија скитопољски, да би и он видео ово предивно чудо. Али га дуго не могаше пробудити, пошто беше заспао дубоким сном. А кад га најзад једва пробуди, овај упита: Шта је? зашто ме будиш? А Јеврејин, показујући му на виђење, говораше му: Погледај! погледај! И чим то рече, виђења нестаде. И са великом душевном насладом и умилењем срца исприча Јеврејин ономе хришћанину све што виде. И заједно прославише Христа Бога.
Потом кнез Марзаван доби писмо од свог цара Хозроја, па преподобном Анастасију посла у тамницу ову поруку: Ево, цар ти наређује да само једну реч рекнеш: Нисам хришћанин, И одмах ћеш бити пуштен да идеш куда хоћеш, или ка хришћанима и монасима, или у отаџбину по свој првашњи војнички чин. Мученик Христов одговори: He дао Бог да се умом или речју одрекнем Христа мог.
Затим кнез опет посла једног повереника свог к светитељу, поручујући му: Знам да се стидиш присуства многих, нарочито познаника својих, и не желиш да се пред њима одрекнеш Христа свог. Али, пошто царско наређење настоји, - a o њега нико не треба да се оглуши, - то, ако хоћеш, можеш се насамо, само преда мном и двојицом мојих саветника, одрећи Христа, и ја ћу те одмах пустити. Јер какву ћеш штету имати од тога, што ћеш се само устима одрећи, а срце твоје, не слажући се са устима, и даље ће веровати Богу свом? Мученик одговори: He било тога, да се ја пред тобом или пред другима одрекнем Господа свог, ни на јави, ни у сну, ни тајно; нити ме ико икада може на то ичим приморати.
Повереник оде и извести кнеза о мучениковом одговору. Кнез нареди да му преподобног доведу, и рече му: Ево, цар је наредио, да те окована у гвожђе пошљем к њему у Персију. A свети мученик Анастасије одговори: Ако допустиш, то ћу ја сам и без окова отићи к цару вашем. Јер каква је потреба да ме стављате у окове, када ја добровољно страдам, и хоћу да страдам за љубљеног Господа мог Xpиcтa. - И кнез видећи, да ни на који начин, ни ласкама ни претњама, не може мученика обратити у своје персијско безбожје, одлучи да га са другом двојицом сужња, који такође беху хришћани, но невино осуђени, кроз пет дана пошаље на суд цару у Персији. И светитељ би опет одведен у тамницу.
У то настаде празник Крстовдан. A y граду том живљаше један угледан човек, велики чиновник, хришћанин по вери и делима. Он дође код кнеза Марзавана, и замоли га да о празнику пусти из тамнице монаха Анастасија, да заједно са хришћанима свечано прослави празник. Марзаван, поштујући овог угледног грађанина, нареди да се његовој молби изађе у сусрет. И тог дана би пуштен свети Анастасије код хришћана, али у железним веригама. А онај благочестиви човек узе га и одведе у цркву на свету литургију. И настаде међу вернима радост и двоструки празник, гледајући у тешким железним оковима страдалца за пострадалог на крсту Господа Христа. И окупивши се око њега, проливаху топле сузе радости, и окове његове с љубављу целиваху, величајући такво страдање његово за Христа. To чињаху и људи и жене. По свршетку свете литургије онај благочестиви муж га одведе дому свом, и са она два монаха из манастира тајно тешаху мученика, и нахранише га. После тога, када дође час, благочестиви човек одведе опет светог Анастасија у тамницу.
После пет дана поведоше окована светитеља, са она два друга одређена сужња, у Персију. Многи хришћани испратише га са сузама радосницама. Праћаху светитеља и она два монаха из манастира. Један се од њих врати у манастир, а други, по наређењу аве, оде са блаженим Анастасијем да му се нађе на услузи, и да види кончину његову, па да по повратку донесе вести о његовом подвигу страдања и мучеништва.
Доведен у Персију, свети преподобномученик Анастасије би метнут v тамницу у граду званом Витсалија[10]. И то међу многе сужње. Од њих неки беху осуђени за злочине, други беху заробљеници, а већина беху хришћани. Монах пак који га беше допратио, отседе код Картакта, сина Есдинова. А Есдин беше главни економ царев, потајни хришћанин.
После неколико дана цар Хозроје посла једног судију са трибуном да испитају светог Анастасија. И дошавши судија га упита, ко је, и откуда је, и због каквог је разлога напустио своју персијску веру и постао хришћанин. Мученик Христов Анастасије одговораше му преко тумача, јер више није хтео да говори персијски. Згадивши се на њихову безбожну веру, он се згадио и на њихов језик. И говораше светитељ: Ви робујете заблуди, уместо Бога поштујете ђаволе. И ја некада бејах у тој вашој заблуди, а сада верујем, и клањам се свемоћном Господу Исусу Христу, који је створио небо и земљу, море, и све што је у њима, и поуздано знам да је вера ваша - ђаволска обмана, која вас у погибао води. - Рече му судија: Бедниче, зар Јевреји не распеше тог Христа кога ви поштујете? Како си дакле пао у заблуду, те напустио веру своју, и постао хришћанин? Светитељ одговори: Истину кажеш: Христос мој би распет од Јевреја. Али, зашто не кажеш и то, да је Он својом божанском вољом благоволео ради спасења нашег да преда себе на распеће; Он - Творац свега, који је сишао с неба на земљу, и дејством Светога Духа оваплотио се од пречисте и преблагословене Дјеве Марије, и добровољно дао себе да распет буде, да би спасао род људски од обмане ђаволске. А ви поштујете ђавола, и клањате се сунцу, и месецу, и огњу, и другим тварима, а не самоме Творцу. Рече му судија: Зашто говориш многе и сујетне ствари? Ево, цар ће ти одмах одати велике почасти, поклонити појасе златне, и коње добре, и имања велика, да будеш међу славним достојанственицима његовим, само се врати на првашњу веру своју. Свети Анастасије одговори: Поклоне цара вашега, и богатства, и почасти, и славу, и све што је вама мило и пожељно, давно сам ја презрео и омрзнуо, и одвратни су ми као ђубре и поган. Ја сам изабрао и заволео монашки живот; храним се надом на вечна блага, која се надам добити благодаћу Христа Бога мог. Сигурни весник тога ми је овај чесни монашки чин и ова одрпана мантија. Како онда да сада презрем и одрекнем се онога у шта се надам, и због чега је сав мој труд и старање, саблазнивши се поклонима цара привременог који ускоро има погинути?
Чувши то, судија оде те извести цара. Цар се разјари силно, и нареди да сутрадан ставе светитеља на муке. И када свану, дође од цара исти судија, и изведе светитеља из тамнице. И најпре га без милости тукоше моткама; затим му провукоше колена између две тешке кладе, на чије крајеве наскакаше многи људи. И дуго га мучише тако. И кад судија виде да је светитељ непоколебљив, нареди те га опет вргоше у тамницу. А сам отиде да извести цара о томе.
Официр пак тамничких стражара беше потајни хришћанин, и служаше сужњима који за Христа страдаху, чинећи им сваку услугу. Он и гореспоменути монах уђоше у тамницу код светитеља, и тешаху и сокољаху страдалца. А дођоше и други хришћани; међу њима и синови поменутог Есдина, економа царевог, потајног хришћанина. Они, падајући к ногама мучениковим, целиваху вериге и мољаху га да се моли за њих Господу. A смирени светитељ одбијаше те њихове молбе, говорећи им да је он сам грешан и непотребан, и да су му потребне молитве других. Они пак воском узимаху отиске са верига његових; и то сматраху за благослов. И слаху тај восак разним болесницима ради исцељења; и један другоме достављаху га као велику драгоценост.
После кратког времена цар поново посла истог судију у тамницу код Христовог мученика. И пошто га испита, опет виде да се нипошто неће покорити царевој вољи. И опет га непоштедно тукоше моткама.
После неколико дана то исто би поновљено. Судија дође, и тукоше светитеља. Тада судија додаде ново свирепо мучење: обесише светитеља за једну руку, а за другу ногу му везаше огроман камен, и оставише светог паћеника да тако виси два сата. Затим га скидоше, и у тамницу вргоше. А судија оде и обавести цара о непобедивом јунаштву мучениковом. И предложи цару да га што пре погуби, да не би један хришћанин срамотио и ружио толику персијску царевину. И после петнаест дана цар осуди мученика Анастасија на смрт, и многе друге сужње који беху с њим у тамници.
Уочи дана свога погубљења свети Анастасије, седећи у тамници и провидећи свој блиски крај, рече некима од својих сасужања: Браћо, ја ћу сутра са многима што су овде, скончати и отићи из овог живота. А ви који останете у животу, бићете кроз неколико дана пуштени на слободу, јер ће овај безбожни цар бити убијен.
Када свану, дође онај судија са војницима, и изведе из тамнице светог Анастасија и седамдесет других сужања, већина благоверних хришћана, да их погуби. Међу њима беху и она два сужња, такође хришћани, који беху заједно са светим Анастасијем доведени оковани из Кесарије у Персију. А неки сужњи бише остављени у тамници, међу којима се налажаху и они сужњи којима светитељ прорече скоро ослобођење као и цареву смрт. Осуђене пак на смрт изведоше ван града на обалу реке. Тамо свакоме ставише омчу на врат, и дављаху их. И кад би кога удавили, они су се обраћали светом Анастасију са питањем: Хоћеш ли да те тако погубимо као и ове? Зар није боље да се покориш царевој вољи, и останеш у животу, и добијеш од цара поклоне, и почасти, и славу? - А светитељ, подижући очи к небу захваљиваше Богу, а њима говораше: Ја сам желео да ме ви на комаде издробите за Христа мог. А ова смрт је лака за мене. И благодарим Господу мом, што ми даје да помоћу овако малог страдања пређем у велику и неисказану славу светих мученика. - И тако свети преподобномученик Анастасије, после свих сужања, с радошћу прими смрт: удављен, он сконча двадесет и другог јануара 628 године у граду Витсалији близу Ниниве.
Да би цара уверили да је Анастасије заиста погубљен, војници отсекоше свету главу његову, и цару однесоше. А тело његово, заједно са телима осталих побијених, бацише псима да их поједу. Али пси, док халапљиво поједоше телеса удављених, светитељевог се тела не само не коснуше, него га и чуваху да га не би ко дирнуо. Официр пак тамничких стражара жељаше да узме чесно тело светог мученика, али му не допустише који су стражарили, јер многи од њих беху Јевреји по вери. Но кад паде ноћ, споменути монах из манастира, који беше послат да види кончину светог Анастасија, узе од Есдиних синова слуге, и много злата, и чисте покриваче, и оде на оно место, где лежаше неповређено тело светитељево међу другим телесима, од паса поједеним. Тамо он стражарима даде злато, приђе светоме телу мученика Христова, које и звезде с неба силно осветљиваше, узе га, и однесе у оближњи мали манастир светог мученика Сергија, и чесно сахрани у њему многострадално тело страдалника Христова Анастасија. И сам остаде у том манастиру до погибије цара Хозроја. А када цар овај погибе, пуштени бише на слободу сужњи они, као што им то у тамници прорече свети Анастасије пред кончину своју. И испуни се светитељево пророштво о двема стварима: о скорој погибији цара Хозроја, и о ослобођењу сужања. А када војска грчка дође у Персију, ономе монаху постаде пут слободан да се врати у свој манастир. И он се врати, и све подробно исприча ави и свој братији о преподобном мученику Анастасију. И сви прославише Бога, који укрепи слугу Свога на такав страдалнички подвиг. И ава одмах посла тога брата са другом братијом у Персију, те отуда чесно пренеше мошти мученика Христова, а његова возљубљена ученика, у манастир његов. И од светих моштију мученикових биваху многа чудеса и исцељења болесника, у славу Христа Бога нашег, слављеног са Оцем и Светим Духом вавек, амин.

Исцели, научи и врати се

Свештеник Лев Аршакјан :

Сврха земаљског живота је исцељење од гордости, учење послушности и повратак у Рај. Христос је дошао на земљу због тога, и ми морамо научити да га волимо више од свега на свету, а кроз Њега и свe хришћанe. Он је рекао за себе: „Ја сам пут и истина и живот“ (Јован 14:6). То је прави пут живота — пронаћи вечни живот кроз исцељење, учење послушности и повратак у Небеску Отаџбину. Непослушност нас је протерала из ове Отаџбине. Заражени гордошћу од ђавола, људи су престали да слушају Бога и били су протерани из Раја.

 Стога је наш главни задатак да све надокнадимо: да се исцелимо од гордости, да се научимо послушности од Христа и да се вратимо у Рај, следећи Христа.

Ми хришћани треба да се осврнемо на Јеванђеље

Протојереј Владимир Вигиљански :

– Уверен сам да ће особа која одлучи да искрено одговори на питање шта је смисао живота неизбежно доћи до Бога.

Зашто? Зато што би без Бога одговор био раван, ако не и потпуно вулгаран. То је показано у разним збиркама афоризама многих познатих, па чак и прослављених хуманиста, за које смрт нема смисла.

Многе религије одговарају на ово питање веома једноставно: смисао живота је бесмртност. Ево, на пример, одговора краља Соломона:

„Тада постадох велик и богатији од свих који су били пре мене у Јерусалиму; и мудрост моја остаде са мном. Шта год су очи моје пожелеле, нисам им одбио; нисам ускратио радост срцу своме; јер се срце моје радовало у свем труду мом; и то беше мој део од свега труда мог. Тада погледах на сва дела која су руке моје учиниле и на труд којим сам се трудио чинећи их; и гле, све је таштина и мука ветра, и нема користи под сунцем!“ (Проповедник 2:9-11).

Али ми хришћани треба да се осврнемо на Јеванђеље – оно садржи одговоре на сва питања. Најважнија од њих налазе се у овим Христовим речима:

„Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре, живеће; и ко год живи и верује у мене, никада неће умрети“ (Јован 11:25–26);

„Ја сам пут и истина и живот“ (Јован 14:6).

Од бројних беседа Светих Отаца на ову тему, сећам се изјаве Преподобног Јустина (Поповића; 1894–1979) – једног од светитеља најближих нама временом:

„Онај који ће победити смрт тела, који ће дати и осигурати бесмртност телу – то је толико жељени Бог и Спаситељ, то је смисао живота и света, то је радост и утеха човека и човечанства.“

Смисао живота може бити само нешто што неће нестати, чак и ако живот престане.

Свештеник Валериј Духањин :

„Смисао тражимо не толико својим умом колико својим срцем. И ово уопште није филозофско питање, већ потреба душе - да има нешто више, нешто што обасјава цео ваш живот, нешто што вам даје чисту сврху. Смисао живота је оно што вашем животу даје његову пуноћу.“

Може ли се смисао заиста пронаћи у нечему што је дато само привремено, нечему што се лако одузима, распада и завршава? Смисао се може пронаћи само у нечему што превазилази ваш крхки живот, нечему што постаје истински ослонац за све што радите на земљи.

За мене, смисао живота лежи само у Богу. Он је наш Небески Отац, Он нас је створио за вечност, а душа истински проналази срећу само са Господом. То је случај од самог тренутка мог крштења, када се нови свет изненада отворио срцу тринаестогодишњег дечака – свет духовног живота, богослужења, молитве и, поред свега тога, могућности заједништва са Господом. Заправо, од тог тренутка, питање смисла живота је некако било решено; све што је преостало је била потрага за истинитијим путевима, учење на тежи начин кроз духовне грешке и тражење правог духовног вођства.

Са Богом свака земаљска радост постаје још радоснија, а свака туга губи своју оштрину.

Али оно што могу са сигурношћу рећи јесте да са Богом свака земаљска радост постаје још радоснија, а свака туга се ублажава, губи своју оштрину и трагику. Без Бога ништа не доноси радост; постаје тупо, избледело и безначајно. Зато је толико важно увек чувати и чистити своје срце, бити са Господом.

Дозволите ми да поновим да смисао живота може бити само нешто што неће нестати, чак и ако се живот заврши. Смисао је оно што испуњава цело ваше биће нечим вишим, вечним и аутентичним. А само комуникација, заједница и јединство са Богом могу то да обезбеде.

Зашто идемо? Због спасења.

Свештеник Александар Дјаченко :

„Већ много, много година постављам ово 'једноставно' питање родитељима, младим и не тако младим, и кумовима истих година. И за све ове године, нико ми никада није дао сувисао одговор.“

Слушајте, неким људима је стало до „остварења свог професионалног потенцијала“, док је другима стало до „наставка породичне лозе“. Наравно, „родити сина, посадити дрво и изградити кућу“ је неопходна и корисна ствар. Али зашто постати врхунски специјалиста и градити кућу ако ћеш ионако умрети? Посадити дрво, а затим отићи? Да ли је то заиста све што је потребно? У том случају, веверица са својим заборављеним орасима је далеко кориснија од истог тог високотехнолошког специјалисте.

Ни наука, ни филозофија, нити било која друга област људског знања не могу пронаћи кохерентан одговор на ово очигледно кључно питање: шта радимо овде на овој земљи? Ко смо ми и куда идемо?

Сам Христос, кроз уста истог апостола Јована, изјављује: „Ја сам пут и истина и живот“ (Јован 14:6), што дефинише нашу сврху.

Христос је светионик за нас, који нам омогућава да не скренемо са пута.

Ми смо странци и ходочасници на овој земљи. И само тада је наше путовање овде смислено ако знамо пут којим идемо. Христос је наш светионик, који нас држи на правом путу. У супротном, лутање постаје пипање у мраку.

Зашто идемо? Ради спасења, да бисмо стекли Царство Небеско. Идемо кући, враћамо се из изгнанства. Учењем истине у Христу, стичемо вечни живот.

Човек се мора „кроз патње навикнути на Бога“

Свештеник Димитриј Шишкин :

Нећу бити оригиналан, једноставно зато што се моја осећања и схватање смисла људског живота потпуно поклапају са мишљењем Свете Православне Цркве. Свети Оци, користећи различите речи, говоре о истој ствари: сврха људског живота је „божанство“, „обожење“, „стицање Светог Духа Божијег“. И, чини ми се, сам Господ је ту сврху најједноставније, мада прикривено, дефинисао у причи. На црквенословенском језику, те речи су: „Уђи у радост Господа свога“ (Матеј 25:21).

То јест, наш циљ је да постигнемо радост живљења и вечну заједницу са Богом у Царству Небеском. Међутим, да би постигао ову радост, човек мора много да се труди у овом земаљском животу; кроз покајнички труд преображавања свог живота, мора се уподобити Христу или, речима Светог Игњатија (Брјанчанинова), „уподобити се Богу кроз патње“.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА НЕОФИТА

У Никеји, граду Витиније[32], живљаше човек, по имену Теодор са својом супругом Флорентијом. Они беху хришћани, који се Бога боје и заповести Његове побожно држе. Они добише сина, коме наденуше име Неофит. Пошто га просветише светим крштењем, они га васпитаваху хришћански. А када поодрасте телом и разумом, и беше му скоро десет година, и он се стаде учити књизи, усели се у њега благодат Божја, која из уста деце чини себи хвалу. Јер Дух Свети дише где хоће. И дете постаде чудотворац.
Неофит је имао обичај да, када су их из школе пуштали кућама, води својој кући своје сиромашне школске другове, и тамо им раздели свој ручак. А сам би остајао гладан. И док су његови другови јели, он би одлазио к источним вратима, прстом би нацртао крст на њима, и ту би се молио и клањао Христу Богу који је ради нас био распет на крсту. А пошто би се његови сиромашни школски другови најели, долазили су к њему и затицали га где се моли крај источних врата. А ту у зиду беше један камен, у који блажени Неофит ударајући руком извоћаше воду као из извора, да пију његови школски другови. И они пијаху. А свето дете чињаше ово сваки дан, хранећи своје вршњаке својим ручком, и појећи их водом, на чудесан начин из камена извођеном. И забрањиваше својим друговима да никоме не причају о томе. И они заиста никоме не говораху о томе. И читаву годину дана нико не знађаше за то његово чудотворство, ни родитељи његови, само она сиромашна деца. A y току друге године, мајци његовој Флорентији, која беше веома богољубива, би од Бога сткривено у сну, да син њихов изводи воду из камена као Мојсије. И поји жедну децу. Она пак уставши, мољаше се Богу да јој на очигледнији начин покаже то о сину њеном. И гле с небеских висина долете бео голуб блистајући неисказаном светлошћу, стаде на Неофитову постељу, и проговори му човечјим гласом: Послан сам од Спаситеља да постељу твоју сачувам непорочном. Чувши то, мајка паде мртва од великог страха.
Одмах се по целом граду Никеји пронесе глас да је Флорентија, жена Теодорова, умрла напрасно. И слеже се у њихову кућу много света, људи и жена, суседа и познаника, и чуђаху се шта јој се то десило те је напрасно умрла. А муж њен Теодор беше у то време на њиви. Одмах послаше по њега и известише га да му је супруга напрасно умрла. Он од жалости раздра одело на себи, и похита дому свом ридајући. На капији га срете Неофит, и рече: Зашто тугујеш, оче? Мајка моја није умрла, већ чврсто заспала. - И ушавши са оцем, узе мајку за руку, говорећи: Устани, мајко моја, слатко си заспала. - А она, уставши као од сна, загрли чедо своје, и с љубављу га љубљаше. Када то видеше присутни људи, прославише Бога. А Флорентија исприча мужу своме све по реду, и оно што виде у сну, и оно што виде на јави. И тада се дознаде и за оно чудо, да је Неофит из камена воду изводио. И сви беху веома задивљени. А многи од присутних јелина дивљаху се чудотворној благодати Божјој у чистом и непорочном детету Неофиту, и вероваше у Господа нашег Исуса Христа.
А голуб онај стално се појављиваше крај постеље светога детета, и говораше човечјим језиком. Једном рече Неофиту: Неофите, напусти дом свој, и хајде за мном! - И божанствено дете устаде, загрли своје родитеље, и оде за голубом. И голуб га одведе у горуОлимпијску[33], и у једној урвини улете у пећину. Ушавши за голубом у пећину, свето дете нађе у њој великог лава, и рече му: Иди ти одавде, и нађи себи другу пећину, а мени Гоопод нареди да овде живим. - Чувши то, лав му језиком полиза прах са ногу, и оде. И живљаше свети у тој лавовској пећини, храњен Анђелом. А после годину дана Бог му нареди да опет иде у град Никеју код својих родитеља, који беху на самрти. Он оде, даде им последњи целив, и одасла их Богу. Имање пак што беше остало иза њих, раздаде сиромасима, па се поново врати у гору Олимпијску у своје обиталиште, и би тамо док не напуни петнаест година од рођења, непрестано као анђео славећи Бога, а храну добијаше из руку анђелских.
У то време цароваху на Истоку и Западу Диоклецијан и Максимијан[34] мучитељи. A y Витинији намесник беше Декије и са њим Уap. И настаде гоњење на Цркву Христову по целој васељени од безбожних идолопоклоника. А кад Декије дође у Никеју, биров објави да се сви грађани Никеје и околине саберу ради приношења жртава боговима. И би одређен дан за то погано славље. Тих дана беху и цареви у Витинијској покрајини, па дођоше и у Никеју. И када настаде демонски празник, и народ сав приношаше жртве идолима, тада Анђели Божји узеше светог Неофита са Олимпијске горе и поставише насред трга никејског. Лице је његово блистало, као некада Мојсијево. И светитељ повика громко: Обретох се међу онима који ме не траже, и показах се онима који не питају за ме, да изобличим заблуду и обману безбожне вере. - А народ, и са њим и намесник Декије, зачудише се када угледаше светла младића где се изненада појави, и стаде усред њих, и громко проговори. И они се питаху: Ко је, и откуда је? И грађани одмах распознаше да је то Неофит, син Теодора и Флорентије. Намесник Декије нареди Неофиту да заједно с њима принесе жртве њиховим боговима.А светитељ, отворивши јуначка уста своја, стаде му говорити: Безакониче и крвопијо, шта радиш, гурајући толике душе људске у погибао? He знаш ли да ћеш за све ове, које приводиш те приносе демонске жртве, бити страшно истјазаван, и мучити се вечито у гејни огњеној ?
Ово излобличење разјари намесника Декија, и он нареди да светог младића свуку, за руке обесе о дрво, и што јаче бију воловским жилама, па онда скину, и гурну у оцат помешан са сољу. А светитељ то мушки трпљаше, и громко говораше присутном народу: Људи, ослепљени безбожјем и опседнути незнањем, покајте се и избавите од те таме, и приступите Истинитој Светлости - Христу Богу, и просветите се светим крштењем, да би сте добили вечни живот. - А намесник, слушајући такве речи светога младића, још се више разјари, и нареди да га опет обесе о дрво и железом му стружу груди. Мучен тако, свети Неофит не говораше ништа до ово: Сине Божји, помилуј ме!
Тада светом Неофиту приступи један од саветника намесникових и рече: Што лудујеш, Неофите, те се противиш царској наредби? Обећај да ћеш принети жртве боговима, и одмах ћеш бити ослобођен тих страшних мука? - Светитељ му одговори: Ја Богу небескоме приносим жртву хвале, а мртвим идолима и у њима живећим демонима нећу се поклонити. - И нареди намесник да му на смену све јаче и јаче стружу тело. И слуге немилосрдно стругаху тело, смењујући се, и виђаху се кости голе. А светитељ, крепљен Богом у тим мукама, певаше: Ако пођем посред сени смрти, нећу се бојати зла, јер си ти са мном. Господе! (Пс. 22, 1). - Видевши да ништа не помаже, намесник нареди те престадоше да га муче и скидоше га с дрвета. И тешаше га намесник, говорећи: Видећи младост твоју, и штедећи здравље твоје, ја те више мучити нећу. Саветујем ти да се поклониш боговима нашим, и одмах ће ти цареви послати најмудрије лекаре, који ће те брзо излечити од тих рана. - Мученик одговори: Ја имам лекара - Господа мог Исуса Христа, за кога трпим, и на кога се надам. - И нареди намесник да га окована затворе у тамницу.
Сутрадан отиде намесник у царски дворац, и обавести цареве о Неофиту. И рече им: Јуче сам једног младића хришћанина оковао, и ставио на муке, јер неће да се поклони боговима. А он и не хаје за муке, већ непрестано призива Христа свога. - Цареви наредише да се младић жив спали. И не само он, него и сви који исповедају Христа. И оде из дворца намесник Декије, a c њим и старешина Уap. И дошавши на место, звано Херкулово Вежбалиште[35], иставише царске ликове, па нареди Декије да му из тамнице доведу младог Неофита. Када га доведоше, рече намесник светитељу: Неофите, приступи и принеси жртву богу Херкулу, и бићеш драг свима боговима, и мио царевима и нама. - А светитељ одговори: Ја се молим Богу моме Исусу Христу, да Њему постанем драг и мио. - Нареди мучитељ да се силно ужеже пећ, да би сажегао светог Неофита. И вргоше светитеља у пећ, па затворише врата од пећи на три дана и три ноћи, да ни од костију мученикових не би остало трага. А свети мученик Неофит, усред огња хлађен божанском росом као у неком одморишту весело певаше: Господ је пастир мој, и ништа ми неће недостајати. На зеленој паши пасе ме; тамо ме настани (Пс. 22, 1-2). И остаде потпуно читав, као и Три Младића некада у вавилонској пећи.
После три дана дођоше мучитељеве слуге да отворе пећ и избаце пепео, јер су сматрали да је мученик потпуно сагорео и пећ се угасила. А када отворише врата, неочекивано сукну из пећи велики пламен, и опали многе идолопоклонике који се беху слегли тамо, те једва ко остаде читав. А светитељ громко повика: Благословен си, Господе Боже мој, који ме чуваш читава и неповређена у мукама, и избављаш од лукавства мучитељева, и који си ми огањ у росу претворио, и пламеном опалио оне који заслужују неугасиви огањ. Молим те, дакле, Господару, немој посрамити слугу свога никако, док помоћу Твојом не завршим подвиг свој. - И изиђе светитељ из пећи читав, нимало неповређен од огња. И ухватише га слуге који остадоше неопаљени од огња, и одведоше га намеснику. А он, и идолопоклоници који беху с њим, дивљаху се таквоме чуду, и приписиваху га бедници враџбинама, ма да сами беху у власти демонских враџбина. Јер их злоба беше ослепила, те не могаху познати силу Христову.
После тога паде одлука да светитеља баце зверовима. И спремише гледалиште, у средини побише колац, и нага светитеља привезаше за њега. Тада пустише медведа на њега. Медвед јурну на светитеља, али, кад му се приближи, стаде, погледа га, и тог часа се поврати на своје место. Томе се зачуди намесник и сви који беху дошли у гледалиште. Онда пустише медведицу веома опаку, коју су само два пута годишње пуштали у гледалиште, јер беше врло зла, и многе беше растргла. Она притрча, паде крај светитељевих ногу, указујући поштовање Божјем угоднику, па се врати на своје место. Док се то у гледалишту одигравало, дођоше к намеснику неки пастири и јавише му да су довели једног огромног и свирепог лава, кога су пре пет дана били ухватили у пустињи, и за све то време нису му дали ништа да једе. Намесник се обрадова томе, и нареди да лава уведу у гледалиште, где свети мученик стајаше привезан наг за колац. Уведоше лава, коме се сви зачудише, јер беше огроман и врло бесан. И кад га пустише на светитеља, он полете, али дошавши до њега, погледа га и стаде, па саже главу, и лијући силне сузе, лизаше ноге светитељу. А то беше онај лав што га свети Неофит затече у пећини на Олимпијској гори, и одасла на друго место, а сам се усели у његову пећину. Светитељ га познаде, и нареди му да се врати у своје прво обиталиште на Олимпу, које беше њему уступио. И запрети му да никада људе не напада. Лав се поклони мученику, и пође из гледалишта ричући страшно, сломи врата од гледалишта, и пројури кроз народ. Сви се препадоше и стадоше бежати, бојећи се опаког лава. Али он никоме ништа не учини, и оде у пустињу на своје првобитно место, као што му светитељ нареди.
А мучитељ, престрављен и ужаснут, не знајући више шта да ради, заповеди да убију мученика. Ту стајаше један зверолик и свиреп варварин са копљем у руци. Он полете на светитеља, зари му копље у груди, и прободе га скроз. И тако свети мученик Неофит, заклан као јагње, предаде душу своју у руке Господа свог, у двадесет први дан месеца јануара[36]. А беше му тада петнаест година и четири месеца од рођења. Сада пак, наследивши бесконачни живот, слави извор живота - Христа Бога, слављеног са Оцем и Светим Духом вавек.

Дешава се да нас нека околност — неправедна, увредљива, тешка — повређује и прогања, држећи нас напетима, исцрпљујући нашу емоционалну енергију и умањујући квалитет нашег унутрашњег живота. Огорчени смо, осећамо потребу да искажемо свој бол. Знајући да другима то заправо није потребно, бескрајно га изржавамо у себи... и само распламсавамо болно место. Ја сам по природи активна особа и прилично сигурна у своје способности; и увек ми је тешко да поверујем да ја, лично, не могу ништа да учиним поводом тога, да је ван моје моћи да променим ову ситуацију. И зато, у таквим ситуацијама, мучим себе узалудним „трагањем за излазом“, понекад достижући тачку потпуне глупости... срећом, нереалне.

И све то – уместо да себи кажете једноставну реч:

- Будите стрпљиви.

– Само стрпљење, и ништа више?!

- Па, заправо не ништа...

Доношењем ове одлуке — да издржиш — заустављаш бесплодну борбу, или боље речено, болно мучење са околностима које те повређују. Више не мораш стално да се задржаваш на томе — можеш да размишљаш о нечему другом и коначно да урадиш нешто друго — не силом, већ по избору. И да пронађеш радост у томе. И да схватиш да је радост за тебе сасвим стварна. Границе твојих могућности су се промениле, да! Али могућности остају.

Трауматична ситуација није вам одмах одузела све способности, није обезвредила ваше искуство, није вас лишила вашег Богом даног живота. У све ово се уверавате пристајући да издржите . Или боље речено, одлуком да издржите. Никада није лако: одлучити се за унутрашњи заокрет, ослободити се емоционалног заточеништва, превазићи самосажаљење – и остати доследан у тој одлуци.

Али када једном донесемо одлуку, осећамо праву промену. Оно што је горело у сржи нашег бића постепено бледи и повлачи се на периферију. Ми то толеришемо – то значи да живимо са тим . Живимо, не само подносимо, ову горку околност. Нема ништа горе него постати роб сопственог искуства, ма колико оно било разумљиво и праведно. Бити у праву – на пример, у сукобу – није вредно наше духовне слободе. Јер само са духовном слободом – са неограниченошћу душе – могућа је духовна слобода. Пристајући да поднесете, доживљавате управо то – духовну слободу – као прилику да живите са Богом, или, тачније, да живите по Богу , а не по сопственим тужним околностима... које ће, на крају крајева, остати тужне до краја наших дана: ако ове посебне увреде, ове посебне патње, нема, биће друге, и не само једне.

- Па шта треба да радимо? Да ово трпимо целог живота?!..

– Управо тако! Зато је стрпљење велики благослов. Способност да се издржи је могућност слободе. И могућност живљења вере, поверења. Много пута је речено да све што нам се дешава у овом животу треба примити од Господа са захвалношћу, да су нам тешкоће, туге, недаће и болести послате ради очишћења, поуке и спасења. Али све ће то остати само речи ако не учинимо овај почетни корак, не кажемо себи: „Буди стрпљив“, не пристанемо да издржимо.

Стрпљење је хришћанска врлина. То је јединствен и вишеслојан концепт . „ Стрпљењем својим спасавате душе своје“ (Лука 21:19), каже Спаситељ, упозоравајући своје ученике на патње које предстоје. Стрпљење је спремност да се прихвати патња, спремност да се уздигнемо до ње, да је поднесемо, да не дозволимо да нас савлада, веже или исцрпи:        „ Али ко претрпи до краја, биће спасен“ (Матеј 24:13). Особа која је одлучила да буде стрпљива, чак и у најтежим и најболнијим околностима, наставиће свој хришћански живот и моћи ће да научи нешто ново. На крају крајева, хришћански живот је увек процес  учења откривања. Кључно је пратити ланац који је описао апостол Павле: „Невоља рађа истрајност, истрајност карактер, а карактер наду; а нада не разочарава, јер је љубав Божја изливена у срца наша Духом Светим који нам је дат“ (Римљанима 5:3-5). Историја православне светости је, у суштини, историја великог стрпљења. Она расте како човек прима благодатну утеху (ова идеја се налази, посебно, код Светог Исака Сирина), али да би се отворила врата овој благодати, човек мора да направи одлучан и неповратан корак, рекавши себи једног дана: буди стрпљив.

Одбијање да се издржи је гунђање. Гунђање је као мува која удара о прозорско окно. Сретала сам људе исцрпљене бесмисленим гунђањем, заробљене у овом гунђању као да су у ћорсокаку, и тврдоглаво невољне, из неког разлога, да одустану, да се окрену, да кажу себи: „Прихвати, издржи, поднеси“ – и тако направе први корак ка ослобођењу. Познајем и друге – који носе најтеже крстове, а ипак остају слободни да живе са Богом, да воле Њега и друге.

Али, као што је већ поменуто, стрпљење је вишеструк и дубок појам. У нашим обичним животима, пуним, нажалост, невоља и туга, често се сусрећемо са безрадосним стрпљењем, стрпљењем заснованим на принципу: „Па, ништа се не може учинити, мораћу да издржим.“ Међутим, стрпљење уопште није синоним за неку врсту „безнађа“. Шта то значи - ништа се не може учинити? Стрпљење је већ задатак. Почетак задатка, а затим долази искуство самопревазилажења, самооткривања, јачања у вери. И управо та нада која нас не стиди - уосталом, у црквенословенском језику једно од значења глагола „трпети“ јесте „надати се“ : „...јер се сви који трпе неће постидети; нека се постиде они који узалудно греше “ (Псалам 24:3).

Постоје периоди у годишњем литургијском циклусу када нас Црква, као мудра Мајка и васпитачица, не окупља само око једног празничног спомена, већ нас уводи у целокупно духовно путовање. Такав период је период Великог поста – време у којем се православни хришћанин, постепено и трезвено, припрема за највећу тајну и радост вере: Свету Пасху, Васкрсење Христово.

Триод почиње тихо и дубоко: Црква прво усмерава човеков поглед ка унутрашњем човеку , где се рађају и молитва и грех, и где се одлучује да ли ће живот постати покајнички или самодовољан. Стога, на прагу овог периода стоји поука о царинику и фарисеју , као мера духовног живота и као упозорење да се побожност може изопачити у таштину, а грешност претворити у спасење када се сједини са смиреним покајањем. Дакле, Црква, пре него што нас поведе у већу борбу, учи нас основама: да научимо да стојимо пред Богом са истином, без маски и без самооправдања, и да отворимо душу милости која исцељује.

Шта је триод?

Триод је један од најдубљих и најпедагошкијих периода у литургијском животу Цркве. Он не само да започиње „нови циклус“ химни и читања, већ и отвара пут постепеном унутрашњем преображају од расејаности ка трезвености, од самодовољности ка покајању, од формалне побожности ка живом евхаристијском и црквеном даху.

Реч Триод означава и књигу и период . Као књига, Триод је литургијски зборник који садржи химне и текстове из времена светог поста и неколико недеља пре њега: тропаре, стихире, каноне и молитвене возгласе који постепено уводе човека у дух покајања и у светлост пасхалне наде. Као период, Триод је време припреме које води Цркву ка светом Пасхи, не као ка обичном датуму, већ као ка унутрашњем искуству Васкрсења.

Назива се „Триод“ зато што се у многим службама овог периода канони (песничке химнографске композиције) састоје од три песме (оде) , уместо уобичајених девет. То није само техничка особеност, већ и знак духовне концентрације: Црква, такорећи, „сужава“ и концентрише пажњу, како би нас пре свега научила суштинском: молитвеном смирењу, трезвеној саморефлексији, плачу који очишћује и нади која оживљава.

Стога је Триод време када речи литургије постају огледало и лек: огледало које показује истину нашег срца, и лек који нас исправља, учи нас опроштају, уводи нас у пост не као формалност, већ као подвиг љубави и припрема нас да дочекамо Васкрсење Христово са очишћеним умом и обновљеном радошћу.

Триод траје неколико недеља и креће се у две велике целине: прво долази припремни период , у којем кроз неколико недељних јеванђељских тема Црква гради унутрашњи темељ борбе; затим следи Велики пост , строга борба поста и молитве која води до Страдања Христовог и до васкршње светлости.

Припремне недеље за Триод

Триод почиње мудро и пастирски: Црква нас не уводи одмах у строги аскетизам, већ нас прво изнутра припрема . Зато су прве недеље попут духовних степеница; једна по једна отварају тему смирења, покајања, одговорности и опроштаја. На тај начин, човек није „приморан“ да пости, већ се учи зашто пост постоји и какво срце захтева.

Недеља о царинику и фарисеју

На прагу Триода, Црква поставља прву и најнеопходнију меру: смирење . Прича не оправдава грех, већ разоткрива гордост која се крије иза „праведности“. Она нас учи да молитва није самохвала пред Богом, већ истинско стајање пред Њим, са свешћу о сопственој немоћи. Зато цариник, са једноставним, али искреним: „Боже, буди милостив мени грешном“, излази оправдан, јер је смирење почетак исцељења.

Недеља блудног сина

Тада нас Црква уводи у тајну покајања као повратак , а не као самооптужбу. Блудни син се не враћа зато што то заслужује, већ зато што се у њему буди жеђ за домом. И овде се открива слика Оца: Бог није удаљени судија, већ Отац који трчи у сусрет ономе који се враћа. Ова недеља нас уверава да нема пада који је јачи од Божје љубави и да је пут назад увек отворен.

Недеља поста – Недеља Судњег дана

У трећем кораку, Црква покреће тему одговорности . Сећање на Страшни суд не треба да нас баци у страх, већ да нас пробуди из равнодушности. Јеванђељски стандард је јасан: љубав није осећање, већ деловање; а наш ближњи није „додатак“ у вери, већ место где се испитује наш однос са Христом. Ово је недеља у којој не једемо месо, као постепени прелаз ка дубљем аскетизму.

Страсна недеља – Недеља опроштаја и изгнање Адама из раја

На прагу Великог поста, Црква нас доводи до најпрактичнијих и најтежих духовних врата: опроштаја . Сећање на Адамово изгнање из Раја подсећа нас да грех увек прекида заједницу, како са Богом, тако и са ближњима. Стога, пост не почиње „правилом исхране“, већ позивом на помирење: да оставимо за собом терет осуде, да очистимо срце од злобе и да у борбу уђемо не као појединци, већ као људи који желе да живе у љубави и миру.

Шта уче Свети Оци?

У духу Триода, Црква нам не оставља само „теме“ недеља, већ нам даје и светоотачко сведочанство, како бисмо разумели да покајање, пост и молитва нису привремена расположења, већ пут ка исцељењу и повратку живој заједници са Богом.

Свети Јован Златоусти: Покајање као врата ка Богу

Свети Златоуст стално истиче да је покајање први, неопходни корак у повратку Господу. Нема пада који се не може исцелити када човек, са искреним смирењем, призна своју слабост и врати се благодати. Покајање није очајање, већ васкрсење душе; није само жаљење због греха, већ промена ума и окретање срца ка Богу.

Свети Јефрем Сирин: Молитва која сабира срце

Свети Јефрем Сирин је утиснуо дух поста у молитву коју Црква ставља у сам центар поста као кратко, али дубоко огледало унутрашњег човека. Она говори не само о спољашњим делима, већ о коренима страсти и врлинама које исцељују срце:

„Господе и Владико живота мог! Не дај ми духа лењости, унинија, властољубља и празнословља. Даруј мени, слузи Твоме, дух целомудрија, смирења, дуготрпљења и љубави. Да, Господе, Царе, дај ми да видим своје сагрешења и да не осуђујем брата свога, јер си благословен довека. Амин!“

Ова молитва сумира логику Триода: прво очистити унутрашње, а затим учинити спољашње истинитим.

Свети Исак Сирин: Пост као духовно оружје

Свети Исак Сирин сведочи да је пост оружје само када је спојен са смирењем и молитвом. То није „дијета“ или демонстрација снаге, већ начин да се сабере ум, смири тело и очисти срце. Када пост не рађа милост, стрпљење и опроштај, он остаје празна форма; али када се споји са покајањем, постаје благодатни простор где човек учи да буде слободан од страсти.

Свети Григорије Палама: Молитва и очишћење срца

Свети Григорије Палама наглашава да молитва и покајање очишћују унутрашњост човека за познање Бога. Што се човек више ослобађа страсти, то се више отвара светлости Божјег присуства. Триод гради управо то: не само морално усавршавање, већ и очишћење срца — да би човек научио да живи са Богом, а не само да „прича“ о Њему.

Свети Андреј Критски и Велики покајни канон

Један од најјачих гласова Триода је Велики покајни канон . То није само поетски текст, већ духовна исповест у којој цела библијска историја постаје огледало за нашу душу. У канону човек види свој пад, али и безграничну милост Божију; плаче због греха, али не губи наду. Стога је Канон „школа покајања“: учи нас да судимо себи без очајања и да се предамо Богу без изговора.

Света Марија Египатска: покајање као преображај

Током Великог поста, Црква такође представља дирљив живот свете и преподобне Марије Египћанке, не као „екстремни пример за аскете“, већ као сведочанство да благодат може да обрати чак и најрањенију душу. Њен живот показује моћ покајања као истинску промену срца и исцељење: од живота вођеног страстима до живота уздржања и молитве; од намерног удаљавања од Бога до смиреног стајања пред Њим; од грешне навике до аскезе која очишћује срце и јача човека у благодати. Она остаје жива икона апостолске истине: „где се умножава грех, тамо се још више умножава благодат“.

Акатистне похвале Пресветој Богородици

Током поста, посебно на службама петком, Црква уздиже акатист Пресветој Богородици. У подвигу поста, човек се лако умори или поколеба; зато нас Црква подржава захвалношћу и радосном хвалом ономе који је постао „Лествица“ Божјег силаска к нама. Акатист нас учи да покајање није само плач, већ и поверење; није само борба, већ и подршка мајчинске молитве и заштите Богородице, која води народ Божји ка Христу.

Дакле, кроз недеље Триода и кроз учења Светих Отаца, Црква нас води корак по корак, не ка „религиозном времену“, већ ка унутрашњој промени ума : од самодовољности ка смирењу, од расејаности ка трезвености, од навике ка покајању, од хладне форме ка живом црквеном дисању. Циљ овог пута није само „испуњавање правила“, већ очишћење срца и обновљење особе, како би Васкрс постао искуство, а не само календарски догађај.

После Великог поста, Црква не „снижава“ ритам, већ га још више убрзава и доводи нас у непосредну близину тајни спасења: прво са Лазаревом суботом и Цветном недељом , где већ предосећамо победу Христову над смрћу и најављују се Његов улазак у Јерусалим. Али управо та светлост нас одмах потом води до најузбудљивијег врхунца године – Страсне недеље : дана у којима нас литургија не оставља ван догађаја, већ нас уводи у њихову духовну стварност. Тамо, у наставку, пролазимо кроз Тајну вечеру, кроз издају и суд, кроз Крст и Погребење – не да бисмо остали у тузи, већ да бисмо схватили да је Крст љубав „до краја“ и да је тишина Гроба предворје победе.

А онда, после овог светог „сазревања“ срца, долази круна целог пута: Света Пасха – Васкрсење Христово . Овде се завршава покајно васпитање Триода и почиње пасхална радост Цркве: радост која није површна радост, већ светлост која се рађа из Крста и живот који извире из празног Гроба.

Управо после Ускрса отвара се васкршње литургијско време, које се традиционално повезује са Цветним триодом (Педесетницом) – временом када Црква развија и „пева“ васкршњу благодат, водећи нас кроз светле недеље до Вазнесења и Педесетнице. Тако све што смо поменули: смирење, покајање, пост, опроштај, молитва и милосрђе – добија своје коначно значење и печат у победоносној васкршњој поруци: Христос васкрсе!

припрема: Поуке.орг

извор

Када усамљеност напушта човека?

 Када волиш некога, осећаш га живог пред собом. Усамљеност осећа онај који не воли, а она постаје још већа када желим да ме други воле. Било која особа, био краљ или просјак, када једном пожели да буде вољена, видеће да ће одмах осетити усамљеност. Чим почне да воли, не људском љубављу већ у Цркви (кроз Цркву, Црквом), усамљеност почиње да нестаје и открива да је цела Црква, сви, са њим.

Старац Емилијан

Психологија каже да усамљеност не нестаје када добијемо љубав, већ када дамо љубав. Човек који стално тражи потврду и пажњу других, заправо храни празнину у себи и тиме је још више увећава. Хришћанство нас учи да права љубав извире из Бога и да нас тек она повезује са свима – јер у Цркви откривамо да нисмо сами, већ део живог тела Христовог. Када волимо из тог извора, усамљеност губи снагу, јер љубав никада не тражи за себе, него даје и у давању се умножава.

 Зато је пут изласка из самоће управо у љубави која извире из Бога.

*

Нису наши падови оно што нас удаљава од Бога, већ начин на који на њих реагујемо.

Одустати понекад није слабост — већ тренутак искрености пред собом и пред Њим.

Јер човек не може стално ићи против своје душе, а да се не сломи.

 Али и тај лом може постати свет.

Јер Бог не тражи савршене, него оне који после сваког пораза устају и настављају да иду, чак и док им сузе квасе пут.

„До Царства Божијег стижу они који после сваког пораза, уместо да седну крај пута и плачу над собом, иду даље и плачу успут.“

(Свети Тихон Задонски)

 Пад није крај. То је лекција.

То је прилика да устанеш — дубљи, смиренији, ближи Богу.

*

"Имам једну жарку жељу: да променим свет мењајући једну особу – себе."

Свети Софроније

 То је почетак сваке истинске промене — не у другима, него у себи.

Психолошки гледано, човек троши огроман део енергије покушавајући да поправи свет око себе, док му живот пролази у отпору према ономе што јесте.

Али оног тренутка када прихвати да је једина особа коју заиста може да мења он сам, тада почиње слобода.

 Промена не долази споља, већ изнутра.

Не почиње од околности, него од свести, савести и покајања.

Када се мењаш ти — мења се и твој поглед, твоја реч, твоја присутност.

И свет око тебе, готово неприметно, почиње да се преображава.

 Јер свет се не спасава великим гестовима, већ тихим победама у срцу.

У тренутку када изабереш мир уместо беса, љубав уместо сујете, веру уместо страха — већ си променио свет, бар за једно срце: своје.

*

Размишљање о разлици између личности и индивидуе

 Реч „индивидуа“ потиче из латинског језика, од речи индивидуус, што значи „недељив“,  онај који се не може поделити

Насупрот томе, у православној теологији, личност није затворено ја, него отворено биће.

Личност није дефинисана самодовољношћу, него односом, првенствено односом са Богом и са другим људима.

Свети Оци кажу да је „личност онтолошки однос“, она постоји само у заједници, јер Бог је Личност, и постоји у заједници Оца, Сина и Духа Светога.

Дакле, човек постаје личност тек кад живи у љубави, јер тада у њему пребива лик Онога по чијем је образу створен.

Владика Атанасије Јевтић је говорио:

„Индивидуа је затворена у себе, личност је отворена према другоме.“

Док Јован Зизјулас, у својој теологији личности, пише:

„Личност не постоји по себи, већ по односу са другим. Постојати као личност значи постојати у заједници.“

Другим речима, индивидуа каже: „Ја постојим јер сам ја“,

а личност каже: „Ја постојим јер љубим и јер сам љубљен.“

Индивидуа је кад сабереш све делове себе и кажеш:

„То сам ја.“

Личност је кад предаш себе Богу и кажеш:

„Ево ме, Твој сам.“

Индивидуа брине да не изгуби себе.

Личност зна да се налази тек кад се изгуби у љубави.

У психологији, индивидуација је пут ка свесности.

У духовности, личност је пут ка заједници.

Прва се заокружује у себе,

друга се отвара, ка Богу и човеку.

*

Немојте се разочарати ако је прохујало време оставило ране на нашем телу и души. Ништа неће трајати заувек. Оно што није урађено јуче, може се урадити данас, а оно што нисте урадили пре, можете сутра. Само се немојте разочарати. Ако ипак изгубите наду, уздигните се поново. Не дозволите да вам безнађе трује живот. Очај је пакао, а ми смо рођени за рај. Подигните главу и реците – могу, желим и заслужујем најбоље. Бог ми је подарио најбоље и ја заслужујем то.

Запамтите, велике промене долазе после великих катастрофа. Уништите оно што ротира у вама и отворите прозор за свеж ваздух. Свети Дух воли много оне који желе промене и преображаје у својим животима. Сарађујте са њим и градите нове снове.

*

Не тугујте, ако видите да неко устаје против вас.

Много би горе било ако би вас сви волели. То би значило да угађате људима по сваку цену.

Христа су мрзели, распели су Га.

Па откуда нама да очекујемо свеопшту љубав, ако идемо Христовим стопама?

Пазите да вам савест буде чиста и не бојте се људске мржње, бојте се мржње у сопственој души.

Јеромонах Серафим Роуз

 Колико пута нас заболи туђе неразумевање… а заправо, оно је огледало нашег раста.

Кад сви климају главом, то није знак мира, него прилагођености. Христов пут никада није био пут одобравања, него пут истине.

Истина изазива, буди отпор, разоткрива маску света — али доноси слободу ономе који је носи у себи.

Зато не моли да те сви воле.

Моли да твоје срце остане чисто и меко, чак и кад свет постане груб.

Јер онај ко не узвраћа мржњом, већ остаје у Љубави — већ је победио свет.

*

„Борите се, храбро! Тако желим да ратујете.

Колико је само мноштво, без броја, оних који су се вратили са понора ништавности и пакла… јер су били храбри, и не само да су победили грех и зло, већ су и засијали и заблистали са светима!“

– Старац Јосиф Ватопедски

*

„Анксиозност и захвалност не могу живети у истој глави“

Јамес Altucher

*

Један од лекова против мрзовоље, анксиозности, и гордости јесте препуштање вољи Божијој. То је од велике помоћи свима нама који "морамо" све да контролишемо. Кад нам не иде по вољи или по плановима које смо замислили, неретко се у нама јавља роптање (незахвалност) која рађа бес, а он прераста у гнев.

Речи које следе могу нам помоћи у томе да помогнемо себи и кренемо путем смирења и прихватања воље над вољама, Воље Божије.

 Апостол Јаков је рекао: „Слушајте сад ви који говорите: Данас или сутра поћи ћемо у овај или онај град, и боравићемо онде једну годину, и трговаћемо и зарадићемо; ви који не знате шта хе бити сутра. Јер шта је живот ваш? Он је пара, која се за мало покаже, а потом је нестане. Уместо да говорите: Ако Господ хоће, и живи будемо, учинићемо или оно. А сад се хвалите својом надменошћу. Свака таква хвала је зла."

*

...Све док нисам схватио да људе не можеш спасити,

можеш их "само" волети...

Са њима састрадавати, слушати их и једноставно бити ту.

Ослобођен од "морања" и "требања"

Ослобођен од идеје сопсвене битности, или ти духовне "сепсе", што би рекао јеромонах Рафаило Бољевић.

Свестан чињенице да ти једино по Божјој милости можеш помоћи, али не и спасити. Можда нешто и можеш објаснити, али не можеш исцелити.

Једино Господ то може и твоја најбоља одлука као терапеута јесте да се уздаш у силу Његову, и кроз усрдну молитву, с љубављу и поштовањем приступаш свакој души коју ти Господ пошаље, препуштајући се Њему да те води и процесом руководи.

(извор: Инстаграм)

Недеља митара и фарисеја. Данас почиње Ускршњи пост; пост душе, пре него што уђемо у пост тела. Пост ускршњи значи: пост је сила која васкрсава душу из мртвих и тело из мртвих. Каква моћ, каква сила! Грех сатерује душу у смрт, а пост, та света еванђелска врлина га васкрсава из смрти. Постоји свегрех, постоји свеврлина: свегрех – то је гордост, свеврлина – то је пост.

То нам каже данашње Свето Еванђеље – чудесна Благовест: Два човека уђоше у храм да се моле Богу. Један фарисеј (а други цариник). Фарисеј стаде и мољаше се Богу у себи говорећи: „Боже! хвалим те што нисам као остали људи: хајдуци, неправедници, прељубници, или као овај цариник. Постим двапут у недељи; дајем десетак од свега што имам“. А цариник стајаше (издалека), и бијући прси своје мољаше се Богу: „Боже! милостив буди мени грешном“. Кажем вам – завршава Спаситељ Своје данашње Еванђеље – кажем вам, овај отиде оправдан кући својој, а не онај. Јер сваки који се сам подиже понизиће се; а који се понижује подићи ће се[3].

Ето благе и страшне вести. У храму, у цркви душа отворена пред Богом. Стоји на молитви фарисеј, отворио сву душу Богу, много добрих дела има он у животу, није он прељубошнац, није он разбојник, није он пљачкаш, није он неправедник. Значи: држао је закон Божји. А гле како га Спаситељ испраћа из цркве: није оправдан отишао кући својој. Где су та његова добра дела, шта би од њих? Закон испунио, заповести Божје извршио, а гле, погинуо, душом погинуо. Гордост, ето убице његовог, ето чиме је сва своја добра дела уништио, сав свој живот упропастио. Авај, пакао себи зарадио, рај изгубио, Царство Небеско изгубио, Бога изгубио. Шта је то? Ако има свегреха, онда је гордост свегрех. Сећате се, најпрви Анђео Луцифер, најсветлији Божји Анђео, светлоносац, гордошћу претворио је себе у сатану, у ђавола[4]. А гле, гордост претвара несрећног фарисеја у ђавочовека. Јер кад је гордост у стању да Херувима и Серафима претвори у ђавола, како није у стању да човека претвори у ђавочовека.

Данас Света Црква приводи нас великој тајни Христовог Васкрсења, великој победи над смрћу, над смрћу душе и смрћу тела. Али данас нам казује (и) ко је главни човекоубица у свима световима: гордост, охолост, понос. Зато први дан Ускршњег поста, данашњи дан поста душе, то је објава рата гордости, том основном и страшном греху. И пре него што запостимо кроз три недеље телесним постом, данас почиње наш духовни пост. Пост и хрвање, страшна борба са најстрашнијим непријатељем, са гордошћу. Она има безброј обличја, она има безброј маски.

У једној молитви црквеној вели се да је ђаво многолик. Јесте, ђаво је многолик, има безброј лица, безброј шминки, безброј маски. Гардероба његова је огромна. Он се пресвлачи[5] и облачи у разна светла, заводничка одела. Лице своје дотерује, глача, маске ставља, еда би пришао свакоме од нас по жељи срца његова, по главноме греху његовом. Ми не сматрамо за гордост нашу напраситост, наш гњев. Све то долази од гордости. Завист, од чега долази? Опет од гордости. Ја, зашто он да буде бољи од мене? Ја да будем испред њега. Пакост, опет из охолости и гордости. Зашто он да буде такав? Хоћу да га минирам, да ја станем испред њега? Тако редом: свака наизглед и најмања страст, сваки наизглед и најмањи грех, долази од тог свегреха, од тог главног извора свих грехова људских, од гордости. Гордост је увела грех у овај свет. Гордост је увела грех у анђелски свет. Гордост уводи у грех свакога од нас.

Ако хоћемо да пажљиво размотримо душу своју, ако распростремо душу своју у Цркви, када смо на молитви Богу и загледамо у себе, ми ћемо видети чуда у својој души, ми ћемо видети безбројна обличја грехова, грехова у које се облачи демонска гордост. Нама шта остаје, шта преостаје, него борба на живот и смрт са том аждајом, која се назива гордост, охолост. Борба и дању и ноћу. Оружје нам даје сам Господ Христос. Оружје против гордости то је смиреност. Зато је Господ и ставио смиреност као прву врлину новога живота, Новога Завета, као прву врлину Цркве Христове, као врлину, као темељ на коме се зидају све друге врлине, сав живот човека хришћанина и у овоме и у ономе свету. Темељ на коме се зида вечна кућа нашег људског бића. Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско[6]. Ето, то је смиреност коју је Господ ставио у темељ нашег живота моралног, нашег живљења и на земљи и на небу.

Сиромашни духом, ко су? То су смирени људи који стално осећају да је дух наш људски пуко сиромаштво према Духу Божјем. Да дух наш стално је сиромах, да треба да се обогаћује Духом Божјим, да допуњује себе, да усавршава себе. Отуда Светитељи Христови, отуда сами Свети Апостоли стално осећају да су несавршени и недовршени, да су убоги људи. Светитељи обично себе називају најубогијим људима, најгрешнијим људима. Отуда, кад је дух еванђелског смирења прожео сву њихову душу, њихово биће; што они знају да се човек у овоме свету може одржати у Еванђељу Христовом, и у светоме животу једино смиреношћу. Допусти ли хришћанин гордости да уђе у његову душу, да ушета, оде темељ његовог бића. Али и ако уђе, ту је покајање. Главно је душу своју стално испуњавати смиреношћу, а она, она је божанска сила.

Смиреност је божанска сила која потискује све што је гордо у нама, потискује сваки грех, сваку страст, док је потпуно не потисне. И ми стекнемо онај покој души о коме Спаситељ говори: „Ходите мени сви који сте уморни и натоварени; ја ћу вас одморити, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим“[7]. Покој душама својим… То данас недостаје човеку, новом модерном човеку европском, и нама свима. Нема веће силе од смирености. Гле, смиреност враћа Рај човеку, враћа Царство Небеско човеку. Не само то, него и дарује му Царство Небеско. То значе Спаситељеве речи: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско.“ Гле, још овде на земљи, ако имаш еванђелску смиреност, ти имаш Царство Небеско. Каква сила, божанска сила у овој светој врлини Христовој, у овој светој врлини еванђелској. Твоје је Царство Небеско када себе смириш, а дотле – какво је царство (у теби)? Ако греси царују у теби, грех до греха прави пакао, а шта онда носиш са собом? Пакао, цео пакао. Отуда, обратите пажњу на сваки свој и најмањи грех: како узнемири душу, узнемири срце, ако ниси спокојан, ако си га учинио данас, ноћ ти је немирна, ако га ниси исповедио, не ноћ, него дан, и сутра и прексутра и сви дани, док га не исповедиш, немирни су и пуни унутрашњег неког страха, неког трепета.

Хоћеш да осетиш како су живели наши прародитељи у рају и превладали грех? Смири себе најпре пред Господом, простри себе пред Њим у молитви. Кажи Њему срце своје, кажи Му душу своју: „Господе, видиш све ране моје, све смрти моје видиш, све гробове моје видиш. Васкрсавај ме“! А Он ти вели: Један је васкрситељ из свих гробова. То је твоје смирење. Колико смрти у теби, колико дубоких змија у теби. Шта ти остаје, шта теби, шта мени, него да заједно са покајаним и чудесним цариником завапимо: „Боже, милостив буди мени грешноме“.Тако данас, тако сутра, тако ноћас, тако сваког дана и сваке ноћи, над тобом ће брујати благи глас Господа Исуса: „Овај отиде оправдан кући својој“. Дакле, браћо, све дотле у нама предстоји и у нама стоји сваки немир, свака страст, свако искушење, сваки грех. Сећај се увек да је грех убица свега онога што је Божје у теби и у мени. А гордост као свегрех највећи крволок, највећи човекоубица у свима световима. Зато борба са том немани, са том аждајом, нека је свакодневна и сваконоћна.

Чиме ми можемо савладати ђавола? Каква страшна мрачна сила! Нико га није могао савладати сем Господа Христа! Али ипак, долазак Господа Христа у овај свет, оснивање Цркве и све што је Господ дао Цркви, даје нам силу да победимо сваког ђавола у овоме свету. А главно оружје против њега шта је? Смиреност.

Светог подвижника Макарије Великог једног дана срео на путу ђаво и јавио се носећи разне трачке и заводничке ствари, ишао је у манастир да обиђе Светог Макарија. „Куда ћеш ти“ – вели му Свети Макарије. „У твоју обитељ“ – вели ђаво. „Шта ћеш тамо?“ „Да кушам твоју братију“. „Лако је мени“, вели он, са твојом братијом, бар са већином од њих. Али ми је тешко с тобом борити се“. „А што“ – пита га Свети Макарије. „Што? Ти постиш, ја никад не једем; ти бдиш, ја никад не спавам; ја сам јачи од тебе увек. Али има једно чиме ме ти побеђујеш“. „Шта је то?“ „То је твоја смиреност.“ А ту победу нама даје Господ Христос.

Он је Син Божји, Бог постао човек и, како се вели у светом Еванђељу, понизио Себе[8].Какво је понижење за Бога постати човек. Понижење, сигурно страшно велико, ужасно понижење за Бога постати човек. А Господ чини из Своје велике љубави према човеку све да спасе човека од ђавола. Понизио је Себе, вели се у Светом Еванђељу, понизио је Себе до смрти крстове. Зато је Он прослављен, и име Његово је славније од свих имена у свима световима, да се Њему поклони све што је на Небу и на земљи и под земљом[9]. Том великом Својом смиреношћу, том великом Својом божанском љубављу и жртвом Господ Христос је спасао род људски од ђавола, од силе смрти и осигурао бесмртни Живот Вечни роду људскоме. Али од нас, од свакога од нас зависи да ли ћемо ми да користимо ту божанску силу Христову.

Чули сте данас у Еванђељу да Спаситељ вели: „Сваки који се сам подиже, понизиће се, а који се понизи, подићи ће се“[10]. Сваки… и ја и ти, и сваки од нас. Господ стоји свакоме на расположењу у Цркви Христовој. Од твоје воље зависи да ли ћеш да Га пригрлиш и примиш. Од твоје воље зависи да ли ћеш ти да протераш гордост из душе своје и испуниш себе смиреношћу Христовом. Нећеш ли, Господ те не приморава. Ако нећеш, ништа се неће десити. То значи изабрати пакао, изабрати вечни живот у вечним мукама. Изабрао си за господара свог, за вечног владара свог – кога? Ђавола, сатану, бога гордости, лажнога бога! Гордост је бог овога света! Страшна реч, али истинита. Он тако лако и вешто заводи људе, представља себе као огромну силу, као бога овога света. Сећате се да је кушао Самог Господа Христа. Он се хвали и вели: „Све ово даћу теби, сва царства која видиш, сву земљу, ако паднеш и поклониш ми се“[11].

Ето, то хоће он самозванац, он који је хтео да замени Бога и да седне на престо Божји, како вели Свети Пророк Исаија[12]. Зато је сурвао се са највиших небеских висина у поноре пакла. Где је ђаво, ту је пакао, сав пакао.

Господ у овоме свету дошао је да све то уништи, да да нама васкрситељске и васкрсне силе да побеђујемо најпре у души својој сваки грех, да душу васкрсавамо прво из мртвих, и то ће нам осигурати васкрсење тела на дан Страшнога Суда. И ти, када се бориш са ма којим грехом у себи, ти се бориш за бесмртност, ти се бориш за васкрсење из мртвих. Ето гордост – стотину гробова у твојој души, стотину гробова …[13] гордост. Све се усмрдело у тим гробовима, сва душа се усмрдела. Хајде васкрсавај ти својим рукама, васкрсавај своје мртваце. Ево ти смирености као божанске силе, смирености покајаног цариника: „Боже, милостив буди мени грешноме“. Ето силе и моћи којом ти и ја можемо васкрсавати себе из сваке смрти. Господе, ти видиш: сав сам немоћ, сав слабост: Милостив буди меии грешном! И онда васкрсавају из мртвих сви наши мртваци, сви се гробови наши отварају и ми души својој осигуравамо бесмртност и Живот Вечни. Вели Свети Пророк: „Душа која греши, та умире“[14].Душа која греши, та умире. Душа умире одвојивши се од Бога, удаљивши се од Бога. Удаљује се душа од Бога кроз грех, кроз страсти. Да не би умрла потпуно, да се не би потпуно одвојила од Бога треба је видати, душу своју васкрсавати из мртвих.

Ето, чудесна Света Црква Православна и почиње Ускршњи пост са данашњим даном. Постом душе данас почиње борба за душу нашу, борба и твоја и моја, борба против свих смрти које јуришају на нас, борба против свих ђавола који јуришају на нас, боримо се против свих грехова. Тако, од данашњег Ускршњег поста ти си борац. То смо сви.

Тако, данашња Недеља митара и фарисеја даје нам учитеља, учитеља бесмртности, даје нам васкрситеља који васкрсава нас из свих смрти. Ко је то? Покајани цариник. Ето нашег учитеља, учитеља кроз Велики пост који иде испред нас, крчи нам пут кроз прашуму грехова и искушења, и води нас Васкрсењу Христовом: он смирени покајани цариник, он који је себе казао према свима световима, према Богу, кроз вапај и уздах: „Боже, милостив буди мени грешном“. И ми, од данашњег дана до Ускрса, да пригрлимо, како се вели у једној дивној песми, да пригрлимо цариничке уздахе. Нека нас сви уздаси воде кроз све дане до светог и славног Васкрсења Спасовог – до Ускрса.

Све што се у души твојој …[15] Најпотребније је теби, мени, сваком човеку, сваком људском бићу – шта? Да се смири пред Господом (свих) светова, да се смири пред Господом Христом, Који је тако божански неизмерно смирен. Примиће грешнике, покајнике и показаће пут спасења. Шта је лакше, шта је краће него вапити као цариник: „Боже, милостив буди мени грешноме“. Смирење је скраћено спасење – вели Свети Варсануфије. Вели: Смирење је скраћено спасење! Ако те уплаше многе заповести Спаситељеве, Еванђеље са безбројним захтевима: Љубите непријатеље своје, молите се Богу за оне који вас куну, проклињу, и друге тешке заповести, ако те то уплаши, сети се да ћеш све то добити – како? Врло просто. Смиривши се пред Господом говорећи стално: „Господе, ја сам нико и ништа у овоме свету, Ти си моје све, Ти си мој рај, Ти си моје Царство Небеско, ти си мој Вечни Живот, моја Вечна Истина, моја Вечна Правда. Све ми то дај, и ја сам твој“. Смирење је спасење. За спасење се не тражи ништа нарочито, никакве велике материјалне жртве, већ једно: Смирити се пред Господом Христом. И онда, онда нам Он даје све. Како, – како можемо да се оглушимо на све Његово? Ако се не молимо, ако смерно стојиш пред Њим ие молећи му се. А најбоља молитва, молитва која сигурно спасава од свих смрти и осигурава сва васкрсења сваком људском бићу, то је молитва покајаног цариника: „Боже, милостив буди мени грешном“.

Благи Господ, молитвама свих Светитеља Својих, свих покајаних и спасених грешника, и свих славних и великих сунчаних Праведника, нека душе наше испуни том смиреношћу, нека душе наше води том смиреношћу из врлине у врлину, и тако нам осигура Живот Вечни и Царство Небеско, где Чудесни Свеблаги Господ Христос царује и влада. Њему свака слава, сада и свагда кроза све векове. Амин.

1965. године у манастиру Ћелије

https://mitropolija.com/2026/01/31/beseda-svetog-justina-celijskog-na-nedelju-o-mitaru-i-fariseju/