Сви смо ми бар једном чули или изговорили израз „као лице са иконе“. О каквим се то лицима говори? Правилне црте и издужен облик лица; очи надахнуте, као да нису од овога света; мали нос; велико чело. То нас може изненадити- да ли су сви свеци личили једни на друге? Односно, да ли су заиста сви они имали такав „иконописани изглед“, упркос чињеници да су рођени у различитим породицама, различитим државама, да су припадали различитима расама?
Наравно да не. Свеци се по питању физичког изгледа у потпуности разликују, а њихова светост ни на који начин није повезана са одређеним типом изгледа. Чињеница је да лик свеца на икони није портрет, а сама икона није најверодостојнија фиксација физичке стварности. Иконописац види много даље од индивидуалних црта лица. Иако је сасвим могуће препознати црте стварног прототипа-неког свеца који је живео у прошлости-на икони, ми на икони не гледамо портрет овог човека, него, да се тако изразимо ПОРТРЕТ ЊЕГОВЕ ДУШЕ. Одсјај Светога Духа у његовим очима, искуство општења са Богом, љубав и самилост за друге људе, љубав према Христу.
Наравно да одређену улогу у свему томе има и стил иконописачке школе на основу кога је одређени светац иконописан. Избор боја и целокупног колорита иконе, начин на који се ствара икона, композиционе карактеристике - све има неку улогу. На иконама осликаним према једном предању, лице Спаситељево је тамно, узвишено и некако строго; у неком другом предању - блажих црта, пастелних сенки и неким прожимајућим светлом. Али, упркос разликама у стиловима, на свакој тој икони је управо Христос, онај једини који нас је искупио од наших грехова Својом смрћу на Крсту и Васкрсењем. У томе се састоји чудесност иконописања - оно није сликање портрета, већ уметност која се усуђује да портретише вечност, божанство.

АУТОР: Анатолиј Влежко

извор

Православни хришћанин сигурно је добро упознат са припремним молитвама за Свето Причешће. Ово молитвено правило веома је важно препоручује се пре учествовања у Бескрвној Жртви да бисмо били свеснији величине и светости Литургије, као и наше безвредности у светлости такве страшне Тајне. Кад се ово молитвено правило појавило и одакле потиче обичај такве молитвене припреме за Свето Причешће?
Преобраћање Римског царства у хришћанство
Од преобраћања Римског царства у хришћанство, богослужење се измешта из домова и малих цркава у базилике, да би хришћани могли стати у зграду и учествовати у Литургији. То је утицало на редослед божанских служби као и на време неопходно за припрему Светих Дарова у довољном износу. Додатно, само Свето Причешће изискивало је све више времена, што је утицало на то да су верници често постајали неспокојни. Древни животописац Свете Текле описује „двосмерно загушење током [Причешћа] Великих Тајни, када су се неки људи тек приближавали, други су већ одлазили, неки су опет долазили, а трећи су опет излазили, и сви су викали, гурали и свађали, тискајући се се једни уз друге и не дозвољавајући никоме да заузме своје место – а све ово, наравно, како би били први, који учествују у Светој Тајни“ (Живот и чуда Свете Текле. Чудо 33, 2). Црква се свугде суочила са овом ситуацијом и покушала је да уразуми своје собрање, које је у количини нагло порасло, али не и квалитативно. Свети Јован Златоусти, на пример, говорио је о о овој теми с пуним поштовањем у храму, у својим беседама. „Реци ми, зашто журиш? Зашто се гураш кад гледаш у заклано Јагње? Реци ми, кад би морао да гледаш ову Жртву целу ноћ, да ли би могао да је се заситиш? Издржао си цео дан, провео већину ноћу (постећи) -а сад у тренутку ока губиш и уништаваш такав подвиг? Мисли на Оног, који лежи на жртвенику, и мисли из ког је то разлога. Он је заклан за тебе, а ти, видећи Њега заклана, тако си нехатан“ (Преобраћање на Гробу и Крсту, 3). Многи Црквени оци подстицали су верујући народ, који је чекао да прими Свето Причешће да  не дозволи да им ум лута, већ да се у тишини моле. Тако су настале прве молитве пред Свето Причешће, које ми сад можемо видети у својим молитвеницима. Причасници су, такође, охрабривани да не напуштају цркву одмах већ да се у тишини захвале Богу, чекајући да се служба заврши. Прве, такве, молитве забележене су у Часослову и Молитвослову, али још нису постале обавезујуће.
Монашки обичај од 6. до 12. века
Обичај, у саборним црквама, да се изговарају посебне молитве док се чека Свето Причешће, биле су распрострањене у монашким круговима, нарочито у лаври Светога Саве Освећеног, због неких посебности у свом значају. На вечерње, на велике празнике и недељом, Лавра је била пуна људи, јер су монаси, који су проводили остатак године осамљени у својим келијама и палестински пустињаци морали да учествују у Литургији. Лавра је била манастир различитих народа, па је било намењено да се први део Литургије одржава у различитим црквама и на разним језицима, а да се нафора дели свима у саборном храму, да би сви учествовали у истој Евхаристији. 
„Нити је Иберијцима, ни Сиријцима, ни фрањевцима дозвољено да славе целу Литургију у својим црквама; већ кад се окупе овде, њима је дозвољено да поју из Часослова и Типика, као и да читају Посланице и Јеванђеље на сопственом језику; а онда да уђу у велики Храм и да са причесте са свом браћом Божанским и Чистим Животворним Тајнама“ (Михаило Желтов, Порекло Јерусалимског обичаја). Пролаз до саборног храма и дуго чекање на Свето Причешће било је испуњено посебним молитвама пред Свето Причешће. Први поменут, одређени скуп молитава, из Типикона је Светих отаца Саве Великог и Теодосија Антиохијског, који прописује да они који желе да се причесте морају ревносно изговарати прописани скуп молитава“ (Парпулов, Ка историји Византијских псалтира). Иако остаје нејасним  како је то изгледало, очигледно је да је то кратко, али не само једна или две молитве.
Студитски типикон
Први детаљан опис молитвеног правила пред Свето Причешће налазимо у Свеобухватном Типикону Никите Стифата из Студитског манастира, из друге половине 11.века. Монаху је дато упутство како да говори Трисвету молитву, уз Псалме 115 „Радујсја“, 116 „Љубим Господа“, 118 „ дајте Господу хвалу“и четири молитве током Херувимске песме. Уз возглас Светиње светима, он би читао Псалм 30 „Узвишаваћу те Господе“ и неку краћу молитву. Кад би се приближивао Путиру, морао је да прочита Псалм 23 „Господ је Пастир мој“ и ако би било много причасника, морао би опет да понавља Псалме 115, 116. и 118. Примивши Свето Причешће монах би, у свом срцу, рекао „Амин“  и прочитао молитву Светог Јована Златоустог - „Верујем Господе и исповедам“. Постојале су четири захвалне молитве на крају Литургије, и једна молитва после заједничког оброка. (Алексопул С, Молећи се молитвама: Јединствена дужност Светог Причешћа). Очигледно, скуп молитава пре Светог Причешћа био је кратак и непосредно се изговарао током Литургије. На крају, после ове кратке дужности, која је назначена Каноном Манастира Богородице Евергетидске, то је постала суштина каснијег молитвеног правила пред Свето Причешће. Канону је придодат овај скуп молитава у 13. и 14.веку, а број молитава се повећавао, тако да више није било могуће то читати током службе, а није било ни препоручљиво да се то чини током Литургије. Тако, у савременој пракси, све се молитве читају или пре Литургије или по деловима претходне вечери (канон као део Великог повечерја, псалми, тропари, и молитве које се читају пре службе ујутру). Појава три додатна канона, као дела молитвеног правила у припреми за Свето Причешће, захтева посебну пажњу, што нећемо обухватити овим чланком. 

Аутор:Јован Ничипорук

извор

Свети мученици Онисифор и Порфирије – ова два дивна мужа беху мучени за име Христово у време цара Диоклецијана. Оптужени због вере у Христа и изведени на суд, они неустрашиво исповедише да је Христос истинити Бог и Творац неба и земље. Због тога их бездушно тукоше по целоме телу и на разне начине страховито мучише. После тога их положише на усијане железне лесе, и тако пекоше; а славни мученици се у тим мукама радоваху и Бога благодараху, од кога им и дође помоћ, те лако подношаху муке. Видећи свете мученике где се радују и стоје изнад мука, свирепи мучитељи их везаше коњима бесним за репове, па тераху коње по трновитим, каменитим и брдовитим местима. Дуго вучени тако, светим мученицима се тела покидаше и распадоше, и они у тим мукама предадоше своје свете душе своме многожељеном Господу. Неки пак хришћани ноћу тајно покупише остатке светих тела њихових и чесно сахранише у месту званом Панкеан, где од њих биваху многа чудеса и исцељења, у славу Бога, дивног у светима Својим.[1]

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

НАПОМЕНА:
[1]Свети мученици Онисифор и Порфирије пострадали почетком четвртог столећа. Спомињу се понегде и 10. новембра, као и 16. (17) јула. Место Панкеан налазило се крај горе Пангеј у Македонији.

https://mitropolija.com/2025/11/21/spomen-svetih-mucenika-onisifora-i-porfirija/

Побожно празновати Сабор Светих ангела, Света црква је примила предањем богонадахнутих Отаца, одбацивши незнабожачко поштовање ангела, измишљено од јеретика и идолопоклоника. Јер још у Старом завету, када људи одступише од Бога, Саздатеља свога, почеше се клањати створењима Божијим и делима руку својих, правећи идоле по прилици видљиве твари, од онога што је горе на небу или доле на земљи (2 Мојс. 20, 4). Тада људи, сматрајући да сунце, месец и звезде имају душу живу, приношаху им жртве као боговима; исто тако приношаху жртве и ангелима као боговима. О томе се каже у књизи о Царевима: “кађаху Ваалу, сунцу и месецу и звездама и свој војсци небеској”, то јест ангелима, јер они и јесу небеска војска, као што је речено у Еванђељу; и уједанпут се појави с ангелом мноштво војника небеских (Лк. 2, 13). Такво неправилно поштовање ангела било је веома распрострањено у доба Светих апостола. Искорењујући такво неправилно поштовање ангела, Свети апостол Павле говори: “Нико да вас не вара по својој вољи изабраном понизношћу и обожавањем ангела, упуштајући се у оно што није видно, и узалуд надимајући се умом тела свог, и не држећи се главе”, то јест Христа. Јер у то време беху неки јеретици, наизглед смирени, но охоло сматрајући да својим уздржљивим и чистим живљењем подражаваху ангеле. И они учаху да се ангелима чини исто поклоњење као и самоме Богу.

Потом се појавише други јеретици који проповедаху да су ангели творци видљиве твари и, као бестелесни, виши и вредноснији од Христа, Сина Божја; а за Архангела Михаила говораху да је бог Јевреја. Други пак, одавши се враџбинама и варајући људе, под именом ангела призивали су ђаволе, и служили им називајући их ангелима. Нарочито се такве јереси множаху у граду Колоси, који је припадао Лаодикијској митрополији, где многи тајно обављаху незнабожачко ангелопоклоњење, слично идолопоклоњењу. Такво идолопоклоничко поштовање ангела Лаодикијски помесни сабор Светих отаца прокле и предаде анатеми. А када такво неправилно поштовање ангела би осуђено и проклето, онда се озакони благочестиво и правилно поштовање и празновање Светих ангела као служитеља Божијих и хранитеља рода људског. И у том Колоском крају, у коме се раније тајно обављало незнабожачко и јеретичко обожавање ангела, поче се јавно вршити православно празновање Светих ангела, и стадоше се подизати прекрасни храмови Светим ангелима. Тако у Хони, над чудотворним извором, би подигнут велељепан и предиван храм у име Светог архистратига Михаила, јер се на том месту беше јавио Свети архистратиг Михаил Светом Архипу. У време пак Светог Силвестра папе римског и Светог Александра патријарха Александријског, на неколико година пред Први васељенски сабор, Никејски, би установљено да се празник Светог архистратига Михаила и осталих бестелесних сила Небеских празнује у месецу новембру. Зашто баш у новембру? Зато што новембар представља девети месец после месеца марта. У месецу марту сматра се да је било створење света. А девети месец после марта узет је због девет чинова ангелских, који су најпре створени. Свети Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола, који се уздигао до у треће небо, описао је ових девет чинова у књизи “О небесној Јерархији”. Тих девет чинова деле се на три јерархије: највишу, средњу и најнижу; и у свакој од њих су по три чина.

Прву, највишу, и Пресветој Тројици најближу јерархију, сачињавају: Серафими, Херувими и Престоли. Ближе од свих Творцу и Саздатељу свом предстоје богољубиви шестокрилни Серафими, као што виде пророк Исаија који каже: Серафими стајаху око Њега, сваки их имаше шест крила (Ис. 6, 2). Они су пламенолики, као они који непосредно предстоје Ономе о коме се пише: Бог је наш огањ који спаљује; престо је Његов пламен огњени; слава Господња је као огањ који пламти. Предстојећи таквој слави, Серафими су огњелики, према реченоме: Он чини анђеле своје духове, и слуге своје пламен огњени. Они пламте пламеном љубављу к Богу, и друге распаљују таквом љубављу, што и само име њихово показује, јер на јеврејском језику серафим значи онај који пламти, или онај који запаљује.

После Серафима свевидцу Богу, који живи у светлости неприступној, предстоје у неизрецивој светлости богомудри многоочити Херувими, који јаче од других нижих чинова сијају свагда светлошћу богопознања и знања тајана Божијих и дубине премудрости Његове, сами просвећивани и друге просвећујући. Јер њихово име “херувим” на јеврејском језику значи: велико разумевање или изливање премудрости, пошто се преко херувима и другима шаље премудрост и даје просвећење очију разума за боговиђење и богопознање.

Затим – Седећем на престолу високу и издигнуту предстоје богоносни (како их назива Свети Дионисије Ареопагит) Престоли, јер на њима, као на разумним престолима (како то вели Свети Максим Исповедник) Бог разумно почива. А они се називају богоносни, не по бићу него по благодати и по своме служењу, док се тело Исуса Христа, – како то пише Свети Василије Велики, – назива богоносним по бићу, пошто је Ипостасно сједињено нераздељиво са самим Богом Логосом. Међутим, Престоли се називају богоносни не по бићу него по благодати даној им за такво њихово служење, као они који тајанствено и недокучиво носе у себи Бога. Почивајући на њима на неисказан начин, Бог обавља Свој праведни суд, по речима Давида: Сео си на престо, изричући правду (Псал. 9, 5). Због тога се преко њих првенствено пројављује правосуђе Божије: они служе правосуђу Божију, прослављају га и изливају силу правосуђа на престоле земних судија, помажући царевима и владарима да изричу праведни суд.

У средњој јерархији такође постоје три чина Светих ангела: Господства, Силе и Власти. Господства се називају тако зато што они господствују над осталим, нижим од њих ангелима, a сами су слободни. Одбацивши, како вели Свети Дионисије Ареопагит, робовски страх, они добровољно и с радошћу служе Господу непрестано. Такође, они изливају силу благоразумнога господарења и мудрога управљања властима на земљи од Бога постављеним, да би оне добро управљале над повереним им областима. Затим они уче владати осећањима, смиривати у себи непристојне жеље и страсти, потчињавати тело духу, господарити над вољом својом, и стајати изнад сваког искушења.

Силе, испуњујући се снаге, испуњују вољу Свевишњег и Свемогућег Господа свог, крепког и силног, извршујући је одмах с лакоћом. Они чине и превелика чудеса, и ту чудотворну благодат изливају на угоднике Божије, достојне те благодати, да би могли чинити чудеса, исцељивати сваку болест, и предсказивати будућност. Свете Силе помажу и људима који се труде и оптерећени су ношењем каквог било послушања, наложеног на њих. – чиме и објашњавају своје име: “Силе”, – и носе слабости слабих. Оне такође укрепљују сваког човека у трпљењу, да не малаксава у невољама, него да крепким духом и јуначки подноси све што га сналази, за све смирено благодарећи Бога, који све устројава на корист нашу.

Власти се тако називају зато што имају власт над ђаволима: да укроћују демонску власт, да одбијају искушења која ђаволи приређују људима, и да не допуштају ђаволима да нашкоде ма коме онолико колико би они хтели. Власти још учвршћују добре подвижнике у духовним подвизима и трудовима, штитећи их да не би били лишени духовног царства. Онима пак који се боре са страстима и пожудама Власти помажу да одгоне рђаве помисли и вражије нападаје, и да побеђују ђавола.

У најнижој јерархији такође постоје три чина: Начала, Архангели и Ангели. Начала се називају зато што началствују, старешинују над нижим ангелима, упућујући ове на испуњавање божанских наређења. Њима је такође поверено управљање васељеном, и чување свих царстава и кнежевина, земаља и свих народа, племена и језика, јер свако царство, племе и народ има као свог посебног чувара и управитеља једног ангела из овог небеског чина који се назива Начала. Служење овога ангелскога чина, по објашњењу Светог Григорија Двојеслова, састоји се и у томе: да поучавају људе одавати свакоме старешини поштовање које приличи његовом звању. Исто тако ангели овога чина изводе достојне људе на разне важне положаје, и подучавају их да не ступају на положаје из себичних разлога, из користољубља и славољубља, него ради служења Богу, и ради распрострањења и умножења свете славе Његове, и ради користи ближњих, служећи општим потребама свих својих потчињених.

Архангелима се називају велики благовесници, који благовесте велико и преславно. Њихово се служење, као што каже велики Дионисије Ареопагит, састоји у овоме: пророштва откривати; просвећење, познавање и разумевање воље Божије, које добијају од виших чинова, саопштавати нижим чиновима, a преко њих људима. Свети пак Григорије Двојеслов вели да Архангели укрепљују у људима свету веру, просвећујући им ум светлошћу познања светог Еванђеља и откривајући им тајне благочестиве вере.

Ангели су у небеској јерархији од свих чинова нижи и људима најближи. Они јављају људима мање тајне и намере Божије, и поучавају људе да врлински и праведно живе по Богу. А придодани су они да чувају свакога од нас верујућих: врлинасте придржавају да не падну, пале подижу, и никада нас не остављају, макар и сагрешили, јер су свагда готови помагати нам, само ако ми сами пожелимо.

Међутим, и сви виши небески чинови називају се заједничким именом: ангели. Премда они по своме положају и по даној им од Бога благодати имају разне називе, као: серафими, херувими, престоли и остали чинови, ипак сви они имају заједнички назив: ангели, пошто је назив ангео назив не природе него службе. Јер сви су они ангели, пошто сви служе Божјем наређењу, као што стоји написано: Нису ли сви службени духови који се шаљу на службу? (Јевр. 1, 14). Њихове пак службе су различне и неподједнаке, и сваки чин има своју посебну службу, јер Премудри Саздатељ не открива свима у истој мери тајне Своје намере, него посредно, преко виших чинова просвећује ниже, откривајући им Своју свету вољу и наређујући им да је испуњују, као што се то јасно види из књиге пророка Захарије. Тамо се говори како ангела после разговора с пророком сусреће други ангео и наређује му да поново иде к пророку и обавести га о ономе што ће задесити Јерусалим: Гле, ангео који говораше са мном изиде, и други ангео наиђе му у сусрет, и рече му: Трчи, и реци оном младићу, (то јест пророку Захарији): Јерусалим ће се населити по селима ради мноштва људи, и ја ћу му, говори Господ, бити зид огњен унаоколо (Зах. 2, 3.4.5). – Објашњавајући то, Свети Григорије Двојеслов вели: Када један ангео говори другоме: “Трчи, и реци оном младићу”, нема сумње да ангели шаљу једни друге: мањи се шаљу, а већи их шаљу. – Тако исто и код пророка Данила налазимо где ангео наређује другом ангелу да пророку протумачи виђење (Дан. 8, 16). Отуда је јасно, да ангели виших чинова откривају божанску вољу и намере Творца свога ангелима нижих чинова, просвећују их, и шаљу људима.

Православна Црква на земљи, требајући помоћ Светих ангела, празнује Сабор свих девет чинова Светих ангела нарочитим мољењем, као што треба, у осми дан месеца новембра, то јест деветога месеца, јер ће се свих девет чинова ангелских сабрати у дан Страшнога суда Господњег. А овај дан божанствени учитељи Цркве називају осмим даном, када дође Син Човечији (= Син Божији = Судија праведни) у слави Својој и сви Свети ангели с њим (Мт. 25, 31). И послаће ангеле Своје с великим гласом трубним, и сабраће избране његове од четири ветра (Мт. 24, 31), то јест од истока, запада, севера и југа. – О, да би тада и нас, који чесно празнујемо Сабор њихов, сабрали к лику избраника Божијих!

За челника и војводу свих ових девет чинова ангелских постављен је од Бога Свети архистратиг Михаил, као верни служитељ Божји. Он у време Сатаниног пагубног пада у гордост, и његовог одступљења од Бога и строваљења у бездан, сабравши све чинове и војске ангелске, громогласно ускликну: Пазимо! Стојмо смерно пред Творцем нашим, и не помишљајмо на оно што је противно Богу! Погледајмо каква страдања претрпеше они који заједно с нама беху саздани, и досада заједно с нама беху причасници Божанске светлости! Обратимо пажњу како се они због гордости изненада из светлости сурваше у таму и са висине стропошташе у бездан! Погледајмо како спаде с неба јутарња звезда Даница и разби се на земљи!

Говорећи тако свему Сабору ангела, он, стојећи на првом месту, поче са Серафимима и Херувимима и са свима небеским чиновима славити Пресвету, Једносушну и Нераздељиву Тројицу, Једнога Бога, сложно певајући торжествену песму: Свет, свет Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Твоје!

Такво уједињење Светих ангела доби назив Сабор ангела, јер они удружено, једнодушно и једногласно славе Оца и Сина и Светога Духа, – Свету Тројицу, којој и од нас иловачних нека је слава вавек. Амин.

Молитва Светом архангелу Михаилу

Сав си огањ и ревност, Свети архистратиже Михаиле, зато V те молимо: учмале душе наше запали огњем ревности твоје, да бисмо будне савести увек радосно служили заједничком Господу нашем, свесрдно се угледајући на тебе, безгрешног и светог брата нашег, и врховног војсковођу све небеске и земаљске војске Христове. Чудесни Господ Христос начинио је једну Цркву од анђела и људи, да бисмо се ми људи, који тајанствено престављамо херувиме на земљи, угледали на Свету небеску браћу нашу, на чијем челу сгојиш ти, лучезарни и дивни Архистратиже Михаиле. Ти си на небу победио свезлог Сатану, и збацио га с неба на дно пакла, – помажи и нама увек, молимо те, свемоћни Архангеле, да и ми свепобедном силом твојом побеђујемо свелукавог Сатану, који нас са свих страна напада и искушава кроз безбожне људе, кроз нечисте помисли, кроз земаљске сласти, кроз опојне страсти.

Сав си свет, чист и безгрешан, дивни Првоангеле Божји, молимо те свесвети, молимо те свечисти, молимо те свебезгрешни, учи нас дан и ноћ како да живимо свето, чисто и безгрешно, и даруј нам твоје херувимске силе, да бисмо истински и стварно херувимски живели на земљи ми који по неизмерном човекољубљу Божјем престављамо херувиме на земљи. He остави нас у отровном блату наших сластољубивих земаљских жеља, него нас подигни у небеске анђелске висине и оспособи нас да анђелски свето и чисто поживимо док смо у телу на земљи. Милостиво погледај на нас, Свепобедни Архангеле, снисходљиво се спусти до нас, те нас, заспале у гресима, пробуди на борбу са злом, са грехом, са смрћу, са ђаволом, да бисмо, вођени и сокољени тобом, лако савлађивали сваки грех, сваку страст, сваку смрт, сваког ђавола. Ми знамо, богоносни Архангеле: ти имаш власт над нечистим дусима, над болестима, над смрћу, над гресима; испуни душе наше божанском силом својом, еда бисмо и ми неустрашиво ратовали и херувимски побеђивали све непријатеље спасења нашег, вере наше, душе наше.

Свепобедни војводо Небеских сила, ти си очистио небо од Сатане и црних анђела његових, – очисти и душе наше од свакога греха, јер греси наши отварају врата и прозоре душа наших, те кроз њих улазе у нас нечисте силе демонске, прљајући и умртвљујући душе наше, које треба да су анђелски чисте и анђелски бесмртне. Без твоје свепобедне помоћи, Небески војсковођо, ми лако постајемо плен нечистих сила; стога те од свег срца молимо: уврсти нас у своју непобедиву војску, и ратуј за нас и испред нас, водећи нас и предводећи нас у свакој борби за Душу нашу, за спасење наше, за вечност нашу, и осигуравајући нам победу над сваким грехом и над сваким ђаволом. О, пресвети Архангеле, ми смо очајно немоћни пред демонском силом вражијом, ако нам ти не притекнеш у помоћ божанском силом својом. Са тобом, ми ћемо увек односити победу у свима биткама за душу нашу и спасење наше и вечност нашу; а без тебе – ми беспомоћно посрћемо из пораза у пораз, из греха у грех, из пакла у пакао. Зато буди увек с нама, и не напуштај нас због грехова наших и смрада нашег, него, љубећи нас божанском љубављу, учини да омрзнемо грех и све греховне сласти, и испунимо душе своје миомиром еванђелских врлина. Ево, душе своје предајемо Теби, пресвети Првоангеле Божји; молимо те и преклињемо, води нас увек путевима који одводе у Царство небеско, да бисмо заједно с тобом, вечито славили свемилостивог Спаса нашег – преслатког Господа Христа, и Његовог свечовекољубивог Оца, и свеблагог Духа Утешитеља, коме слава и хвала сада и увек и кроза све векове. Амин.

Житија Светих – архимандрит Јустин (Поповић)

Извор: Светосавље

Сабор Светог архангела Михаила – видео

Доктор Ранко Рајовић је један од највећих стручњака у нашем региону када је у питању рани развој дечје интелигенције. Члан је Менсе и Већа за даровиту децу. Креирао је и НТЦ програм за едукацију родитеља и учитеља који се спроводи у 17 земаља Европе. Доктор Рајовић за Б92 говори о факторима који утичу на развој интелигенције код деце, грешкама које родитељи праве при одгајању детета, функционалном знању и утицају савремених технологија на срећу деце.

Које грешке најчешће праве родитељи при одгајању деце?

После скоро 20 година рада у овој области, могу да групишем грешке у неколико категорија. То је када родитељи себи олакшавају и смањују обавезе око детета и решавају проблем досаде свом детету, а да не знају да је досада важан фактор развоја. Посебна група грешака је презаштићивање.

Разумем родитеље који имају пуно обавеза и онда гледају да себи мало олакшају неке ствари, али морају да знају да то може да оштети развој детета.

Дешава се да родитељи гурају дете у колицима до друге, треће или чак четврте године живота. Када их питам зашто то раде, обично добијам одговор “Лакше нам је”.

Друго, дају мекану, пасирану храну до друге или треће године и одговор је исти – “Лакше нам је”.

Такође, рецимо, родитељи по подне желе мало да се одморе. Дошли су коначно кући после осмочасовног радног времена, довели дете из вртића, а дете им скаче по глави, по столовима, столицама. Хоће да иде у парк или на игралиште. Онда некако најлакше решење јесте укључитити ТВ, где дете проналази нешто интересантно и што му окупира пажњу.

Међутим, важно је да родитељи разумеју шта се детету дешава у глави када има проблем досаде (више о томе: Дечји сат другачије куца)

Досада је непријатно стање и дете тражи да му родитељи помогну. Пре 20 и више година дете је само решавало проблем досаде тако што иде на игралиште или у парк, проналази вршњаке и игра се. Данас су ту родитељи који помажу детету да савлада проблем досаде тако што их анимирају, купују видео-игрице или играчке које дете пожели, или му организују пет различитих активности. Тако дете нема времена да завири у свој свет, да истражује, да решава проблем досаде, а оно чак и не зна шта значи реч “досада”.

Често истичете да је презаштићивање велика препрека за развој детета. Зашто је важно да се родитељи не понашају тако?

Ми смо биолошка бића и развијамо се у интеракцији са природом и морамо да будемо изложени окружењу. Дете мора да трчи, да прескаче, можда и да падне и изгули колена и лактове. То је зато што се дете у том процесу развија и повезује моторичке и мисаоне процесе.

Имам пример када су у једној школи у Сомбору родитељи петицијом тражили да се укине крос, јер дете када трчи кроз шуму може да запне за корен дрвета, да падне или да стане на неку неравнину и да угане ногу, да доживи неку тежу повреду, па да ће родитељи да туже школу уколико дође до повређивања.

Позвали су ме из школе, одржао сам предавање родитељима, тако да су већ сутра повукли петицију.

Генерације двадесетог века одрасле су уз, углавном, строже режиме васпитања, док се данашњи родитељи критикују да су превше благи. Шта је златна средина?

Тражење границе презаштићивања и строгог васпитања је заправо мудрост родитељства. Дете мора да има јасне границе које постављају родитељи. Природно је да дете покушава да пређе преко те границе, али граница је ту, па ћемо лако вратити дете. Уколико родитељи не поставе границу и дозволе детету да ради шта хоће, онда улазимо у проблем, јер дете себи не може да одреди границу. Ако ово знамо, онда уз пуно љубави и стрпљења нећемо да погрешимо.

Општа навика родитеља, чија деца одрастају уз паметне технологије, јесте да им дају телефон или таблет у руке када немају времена или начина да их анимирају. Како савремена технологија утиче на развој деце?

Нове технологије су корисне, али родитељи морају да знају да могу бити штетне ако их дете пуно користи.

Штетност је у томе што дете губи осећај времена, па може да игра и по 20-30 минута, има случајева да дете игра игрице и по два или три сата. Уз губитак осећаја за време ии недостатка досаде, дете прима преко видео-игрица стотине импулса и сваки успешно урађен задатак у видео-игрици испуњава га срећом. Онда наставља даље са игром пуно узбуђења и ишчекивања, па опет пређе нови ниво и опет је срећно. То прелази у навику и нико више не може да замени видео-игрицу.

Тада родитељи покушавају да извуку дете из тог зачараног круга. Зато је важно да се у старту дефнишу границе и да се држи тог договора.

Насупрот ранијим истраживањима, појавила су се нова која тврде да за развој интелигенције није важна само генетика, већ и окружење детета. Ви кажете да је генетика важна 100 посто, а окружење скоро 100 посто. Шта је још значајно за развој интелигенције и да ли пропуштено може да се надокнади?

Уз генетику и окружење, важна је исхрана трудне жене, као и мајке која доји бебу.

Исто тако значајна је и храна коју дајемо детету. Генетику не можемо да мењамо, али зато окружење и исхрану морамо да уважавамо.

Познато је да је формирање мозга најинтензивније током трудноће и у првим годинама живота детета. Професор Лајтман са Харварда чак и тврди да су људи фетуси до треће године, јер мозак још није завршио развој.

Зато је најважнији период за развој мозга управо тај - трудноћа и првих неколико година живота. Важно је да исхрана буде мешовита, са што мање индустријски прерађене хране. О томе се пуно тога зна и пише, али један олигоелемент је изузетно важан за повезивање неурона, а њега нема довољно у исхрани. То је јод. Управо због мањка јода у исхрани, уведена је јодизација соли, али познато је да труднице, као и мала деца не могу да уносе пуно соли.

Зато је важно да се извор јода проналази у намирницама (морски производи, јаја, млечни произоводи...), а не у соли.

Поједине намирнице могу да блокирају унос јода у организам (кељ, карфиол, кикирики и поједини лекови), па је најбоље да се јод уноси кроз минералне воде које садрже природно растворени јод.

Боље је да о томе родитељи воде рачуна док је дете мало јер се касније неке ствари не могу поправити.

Управо за родитеље сам написао књигу “IQ детета - брига родитеља”, да науче шта је корисно, а шта штетно за развој детета у првим годинама живота.

Критиковали сте начин на који је конципирано образовање у земљама бивше Југославије. Навели сте да је наш регион међу слабијима у Европи на скали Међународног програма провере ученичких постигнућа, а то је тако јер ђаци имају слабо функционално знање. Оно је уско у вези са активностима детета, па како те активности треба да изгледају?

Оно што критикујем је недостатак неуронаука у педагогоји, јер сматрам да морамо да уводимо савременије методе и да помогнемо деци.

То значи да прво едукујемо родитеље и да их научимо које су активности добре, а које штетне за развој детета, па тек онда да научимо васпитаче и на крају учитеље.

Родитељи су често збуњени. Појављује се читава једна индустрија која нуди решење родитељима. Нуде се “проверене” методе, а нико не зна ко је то проверио, ни који је то научни часопис објавио.

Родитељи, збуњени, воде дете на две-три различите активности, а да притом, не знају шта да очекују, какав ће бити резултат, да ли је то корисно или није за дете. Нека увек добро размисле шта је корисно, шта дете воли, да ли дете радо иде на ту активност или одбија да иде.

Када родитељи ураде свој део посла, онда дете прелази у школу, па морамо да уводимо нове методе, како бисмо развили функционално знање, тј. да оспособимо дете да повезује научене информације.

Функционално знање је важно за будућност, јер већ данас можемо да видимо да пуно занимања која су међу најтраженијима нису ни постојала поре 10 година. То значи да је прироритет сваке државе да развија функционално знање и да учимо децу да повезују информације које су научили, јер од тога зависи и њихова будућност.

Често говорим да дете већ са три године, када научи свој језик (што је најтеже што ћемо научити у животу), може да ради и неке комплексније ствари кроз игру и тако активира неке мисаоне процесе и способности које му остају цео живот. Ако пропусти тај период, онда неће да развије биолошке потенцијале у пуном обиму.

Гледајте да дете буде спретно и окретно, причајте му одмалена приче, читајте им књиге, проводите пуно времена у природи, нека ходају боси кад год то могу, нека науче неке вештине (да саде цвеће, да шију, да пецају, да знају да закрпе гуму на бициклу) и постављајте им питања за размишљање.

извор

Једна од најузвишенијих хришћанских врлина којом се човек може украсити јесте захвалност односно благодарност. Погледајте како реч ,,благодарити“ суштински говори о темељу нашег благостања. Благодарити значи ,,благом даривати““. Али тај акт, улагање минималног труда у том правцу, у наше време, постао је права немогућа мисија, јер је човек 21. века у мањој или већој мери инфициран егоизмом, похлепом и завишћу. Ипак, да бисмо пронашли нове путеве (или открили старе и заборављене) који воде обнављању и продубљивању како нашег личног живота, тако и на ширем плану, људског живота уопште, морамо се научити  захвалности и на њој градити, на њој узрастати.

Шта је то захвалност? ,,То је одговор живог, љубећег срца на доброчинство које му је учињено. Оно на љубав одговара љубављу, радошћу на доброту, зрачењем на светлост и топлину, верним служењем на даровану благодат“, пише Иљин. Захвалност нема потребу за вербалним изјавама, и понекад је боље да је човек доживљава и испољава ћутке. Захвалност није ни просто признање туђег доброчинства, јер се озлојeђено срце на такво доброчинство може наћи увређено и понижено. Права захвалност је радост и љубав, и потреба да се на добро одговори добрим.

Свети старац Пајсије је говорио о чудесној моћи захвалности како је неки монах неког послеподнева кренуо на врх неке планине да прочита Вечерњу службу. Идући путем наишао је на белу печурку и заблагодарио је Богу што је пронашао такву реткост. Намеравао је да је при повратку убере и припреми за вечеру. Али у повратку наиђе само на половину печурке. ,,Вероватну је нека животиња згазила. Очигледно ми је ова половина довољна.“ Убере је и заблагодари Богу на тој половини. Мало даље на путу нађе још једну половину печурке, али када се сагнуо да је убере види да је потпуно згњечена. ,,Можда је отровна. Хвала Богу што ме је сачувао од тровања. Када је стигао у колибу припреми ону своју прву половину печурке за вечеру заблагодари на тако укусном оброку. Следећег јутра када је изашао из своје колибе, угледао је невероватан призор! Свуда наоколо израсле су прелепе печурке. Ето, овај монах је био захвалан на свему – и на целој печурци и на доброј половини печурке и напослетку на мноштву печурака. Бог нас увек обилно дарује и својом љубављу увек делује на наше добро.

Пример и узор благодарности управо је сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос који у тренутку када му се приближава час страдања благодари Богу и Оцу свом на том часу. Благодари на томе што ће се речи Његове животворне и спасоносне проширити по целом свету и што ће милиони људи бити удостојени сједињења с њим у Светој Тајни Причешћа. И у свим епохама по читавом свету до данас хришћани благодаре Богу, Створитељу света. Особито су му први хришћани приносили благодарност на дару живота који су добили. Свакодневно, спремни на страдање они нису роптали на Бога већ су му веровали. Разлог за то не лежи у њиховој лаковерности већ у дубоком поверењу у Онога за кога су знали да је победио последњег непријатеља – смрт. У односу на то сазнање све друго било је споредно.

Имајући наду на живот вечни са Богом и ближњима, можемо рећи да је дужност сваког православног хришћанина да благодари на добрима која му се дешавају у овом животу. Па чак и када приметимо да ствари не иду у смеру повољном по нас, то не сме да буде препрека нашем благодарењу и нашој радости јер увек је ту Онај ко нас воли и не напушта.

,,На свему благодарите“, каже апостол Павле. Покушајте да поставите себи за правило да непрестано на свему – и добром и лошем, и лепом и ружном – баш као у горњој причи будете захвални. Такав труд посебно одгони из душе суморне мисли, а кад наиђу ти црни облаци и почну да нам трују срце, захвалност би требало да се изражава што једноставније, са великом пажњом и учестало све док у срцу не осетимо бар дашак спокоја. Такво благодарење најпре умирује срце, потом му доноси утеху и на послетку радост.

Свети Оци нам саветују да је у свему овом лако успети уколико уз себе будемо имали уздарје које нас непрестано упућује на радост, уколико протерамо телесно неспокојство и саберемо душевне силе, уколико превазиђемо тренутне утиске и управимо мисао ка надању у вечна и непролазна добра. Јер, како каже Свети Владика Николај ,,најблагодарнији човек је најближи савршенству.“

Приредио: Ђакон Михајло Живковић,

на основу књиге Срце ми чисто саздај Боже

Извор: Ибарске Новости

Стуб од светлости јавио се над кућом, где се он родно. Из свог села Магнезије отишао у Јерусалим на поклоњење светињама, и тамо се замонашио у манастиру св. Саве Освештаног. После 10 година настанио се на гори Галасијској, и подвизавао се на столпу као столпник: Чудотворац за живота и по смрти. Велико уважење према њему имао цар Константин Мономах. У старости преселио се Лазар свети у вечност, крајем XI столећа.

**

СПОМЕН ПРЕПОБОДНОГ ОЦА НАШЕГ ЛАЗАРА ГАЛИСИЈСКОГ

ПРЕПОДОБНИ Лазар рођен је (967.) у Малој Азији у једном селу близу града Магнезије.[8] Родитељи су му се звали Никита и Ирина; обоје беху благородни, побожни и пуни врлине. Пред само његово рођење Бог нарочитим чудом унапред објави какав ће он бити светилник свету; родитељски дом његов обасја и испуни тако велика божанска светлост с неба, да се све сакупљене жене поплашише, и разбежаше, и једино остаде његова мајка. A детенце чим се роди, стаде на ноге, и окренуто Истоку помоли се Богу са ручицама сложеним на грудима. Тиме Бог предсказа будућност чистоту и пријемчивост његове душе за божанска обасјања. Када Лазару би пет година родитељи га дадоше да се учи књизи, и он ускоро превазиђе у учењу сву другу децу. Још као дете Лазар се одликоваше безазленошћу, кротошћу, смиреношћу, жалостивошћу и љубављу према сиротињи. Сврх свега он имађаше велику преданост и ревност за црквена богослужења и молитве.
Побожан и образован, Лазар у цвету младости горећи божанском љубављу отпутова у Јерусалим ради поклоњења тамошњим светињама. И пошто се поклони животворном гробу Господњем и осталим светињама, он ступи у манастир светог Саве Освећеног, и замонаши се. Ту он проведе десет година у монашким подвизима; и послушношћу и осталим врлинама превазиђе сву братију, и због тога би посвећен за презвитера од тадашњег патријарха Јерусалимског.
Пошто преподобном Лазару душа беше веома жељна усамљеничког молитвеног тиховања, он у току Велике Четрдесетнице изиђе из манастира и отиде на једну гору, не узевши са собом ништа осим тела свог. И храњаше се тамо пустињским зељем, и пијаше помало воде, тек да би се одржао у животу и обављао своја свуноћна стајања и бдења. Ходећи пак једном по шуми, он чу божански глас који га трипут позва по имену говорећи му: Лазаре, Лазаре, Лазаре, треба да се вратиш у своје отачаство. - Ово он исприча другим испосницима, и сви му саветоваше да се врати у своје отачаство. И он крену. Али лукави ђаво му прављаше разне сметње на путу, јављајући му се у виду разних привиђења и страшилишта. Но свети подвижник помоћу Божјом развеја све привиде његове и замке. У отачаству свом он се, и не хотећи, срете са својом мајком, али не остаде са њом. Жудећи за пустињским животом, преподобни Лазар се попе на тамошњу пусту и непроходну гору, Галисију, недалеко од Ефеса.
На гори Галисији преподобни доживе многа искушења и узнемирења од демона. Једном пак када у поноћи беше на молитви он виде огњени стуб који се протезао од земље до неба и мноштво Анђела који дивно певаху: "Нека васкрсне Бог и развеју се непријатељи Његови!" - Светитељ то прими као упут с неба, и сагради на том месту храм Васкрсења Христова, уз помоћ Византијског цара Константина Мономаха.[9] С Десне пак стране храма он начини столп без крова, и подвизаваше се на њему имајући небо као кров; а од хране узимаше помало хлеба и воде, и то једанпут недељно. И не само тиме блажени изнураваше себе, него и веригама опасан беше, и трпљаше многе друге муке столпничког живота: зими хладноћу, лети жегу. Али све то он подношаше помаган, чуван и штићен Пресветом Богородицом. Бог му зато даде благодат чудотворства и пророштва, те се к њему стадоше стицати побожни људи, да их он руководи у духовном животу. И многи се одрицаху света и постајаху монаси, радосно се потчињавајући њему као учитељу и пастиру.
Удостојен пророчкога дара због савршенства у врлинама, он провиђаше многе будуће ствари. Он унапред сазнаде и дан своје кончине. Но његови ученици и деца по Богу са сузама га најусрдније молише да он ради њихових душа и њиховог спасења измоли себи од Бога продужење живота још за петнаест година. И он се замоли Пресветој Богородици да му продужи живот за петнаест година. И молитва му би услишена. И умножише се ученици његови: и беше их преко девет стотина. А кад прође петнаест година, и светитељу би седамдесет две године, он се у миру упокоји и отиде ка Господу. И као што Господ чудом прослави његово рођење, тако исто чудом прослави његову смрт: божанска светлост с неба обасја светитељев столп и споља и изнутра, те по тој светлости познаше и ученици његови и испосници по горама и пећинама да се свети угодник Божји Лазар преставио.
Но пошто братија много плакаху и нарицаху над својим светим оцем и учитељем што им није оставио писмено завештање, бездахни и мртви светитељ устаде, извуче испод пазуха свој тестамент, предаде им га, па опет леже и издахну, Али како тестамент не беше потписан, то братија поново молише светитеља да и потпис свој стави, и он опет оживе и стави свој потпис, па леже и коначно усну у Господу. После тога светитељ би чесно погребен у столпу, и Господ га и после смрти прослави многим чудесним исцељењима, која бивају од светих моштију његових, у славу истинитог Бога и Спаса нашега Исуса Христа.

(Oхридски Пролог)

Отачаство Светог Јерона беше Друга Кападокија. Роди се он у граду Тиани од благочестиве и богобојажљиве мајке Стратонике. У то време цароваху незнабожни цареви Диоклецијан и Максимијан, који беху ревносни поклоници идола и гонитељи хришћана. Када њима дође до ушију да су житељи Јерменије и Кападокије, упркос.царском наређењу, одбили да се поклоне идолима, они се дуго саветоваше о томе, па изабраше два лукава, сурова и верна идолопоклоника, Агриколаја и Лисија. Агриколаја упутише у Јерменију, а Лисија у Кападокију, издавши им два наређења: прво, да предају на смрт хришћане који не пристану поклонити се идолима; и друго, да попишу у војску снажне људе и младиће, способне за војну службу.

Стигавши у Кападокију, Лисије стаде марљиво тражити људе погодне за војску. При том њега обавестише и о Јерону, као човеку здравом, снажном и веома храбром. Лисије одмах посла по њега војнике. Војници не затекоше Јерона код куће, јер беше на раду у пољу. Војници одоше к њему са намером да га поведу к Лисију. Али он, дознавши да хоће да га узму у војску, одби да иде с њима, сматрајући да је за хришћанина штетно живети заједно са идолопоклоницима и војниковати с њима. Али војници хтедоше да га силом воде. Јерон се разљути, дохвати дрво што му беше под руком и поче тући војнике; и показа се толико јачи од њих, да му се ниједан не могаше одупрети, него се сви дадоше у бекство; а он их гоњаше као лав јариће. Најзад се разјурени војници опет прикупише на једно место. И стиђаху се свога слабићства, што не беху у стању савладати једнога човека, него бише побеђени од њега. А бојаху се они да се врате празних руку ономе који их је послао, и говораху међу собом: Ако се без Јерона вратимо, онда ће нас не само сви исмејати што један човек победи нас толике војнике, него ћемо и страховито бити кажњени за наш кукавичлук. – Због тога они послаше и позваше себи у помоћ много својих другова војника, па по други пут кренуше на Јерона у још већем броју. А Јерон, сазнавши за то, сабра дружину од осамнаест људи, побожних хришћана, па уђе с њима у оближњу пећину, и отуда одбијаше нападе незнабожаца који га беху опколили. Војници онда послаше и обавестише кнеза да се Јерон са другим хришћанима затворио у пећини, и они не могу да га ухвате. Кнез им одмах посла у помоћ још врло много војника. Али ни тада не могаху ништа учинити, јер бојећи се Јерона нико се не усуђиваше да се приближи улазу пећине. Тада им кнез посла једнога пријатеља Јероновог Киријака. Дошавши к војницима, Киријак им саветова да се уклоне од пећине, јер Јерона, – говораше Киријак војницима, – могуће је ухватити не силом него кротошћу и благим саветом. – Када се војници уклонише од пећине, Киријак уђе к Јерону и саветова му да се не противи кнезу него да иде и упише се у војну службу. Мирним разговором својим он укроти гнев Јеронов, изведе га из пећине и одведе у његову кућу к матери његовој, старој и слепој удовици. А она, дознавши да ће сина њеног Јерона одвести кнезу, стаде громко плакати за њим, називајући га ослонцем старости своје и светлошћу слепих очију својих, и кукаше што је лишавају једине утехе у тужном удовиштву њеном и слепилу. Међутим војници, окруживши Јерона, примораваху га да пође с њима. А он, опростивши се са плачућом мајком својом, и са суседима и знанцима који се тамо беху слегли, узе са собом рођака евог Виктрра и пође са војницима у град Мелитину. Пођоше за њим и два блиска сродника његова, Матронијан и Антоније, и други једноверни пријатељи његови. Али сунце зађе и смркну се пре но што путници стигоше у Мелитину, зато они и заноћише на месту где их затече ноћ. Те ноћи блаженом Јерону јави се неко у белом оделу и рече му благо и с пуно љубави: „Ево, Јероне, јављам ти спасење: ти идеш правим путем, јер ћеш се борити не за цара земаљског и војевати не за пролазну славу, него ћеш за Цара небеског подвиг свршити и скоро к Њему прећи да примиш од Њега част и славу“.

Рекавши то, Јављени испуни Јероново срце неисказаном радошћу, и отиде. А Јерон, уставши радостан, рече пријатељима и сродницима што беху с њим: Дознавши тајну Божјег благовољења према мени, и сада већ с весељем хитам на предстојећи ми пут. Једно је само истинско благо, једно истинско наслеђе, једно само истинско богатство: благо, наслеђе и богатство, који су сакривени на небесима; а сва земаљска блага ништа не користе онима који их наслеђују: Јер каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди?“ (Мт. 16, 26). За мене ништа није драгоценије од душе, и ништа боље. Доста сам времена живота свог страћио у сујети, сада идем к Богу. Само ме једино узнемирује: туга моја мајке, престареле и немоћне удовице, лишене светлости очију, нема помоћника и заштитника. Али пошто идем да умрем за Христа мог, ја Њему, Оцу сиротана и удовица, поверавам мајку своју.

Говорећи то, Јерон заплака због мајке своје, и крену на пут. А када стигоше у Мелитину, Јерон и са њим тридесет три хришћана бише затворени у тамници. И овако им свети Јерон говораше: Пријатељи и браћо, послушајте савет мој, који вам може користити не у овом животу него у будућем. Јер сви који се Бога боје ишту не земаљска привремена, већ вечна блага. Ви чусте да ће незнабожни кнез сутра принети жртве лажним боговима незнабожачким, па ће и нас присиљавати да то исто урадимо. Али ми, немојмо се покорити његовом наређењу, и немојмо се поклонити идолима, нити им принети жртве. Боље је принесимо жртву хвале истинитом Богу нашем, и узнесимо My молитве наше, да би Он, услишавши мољења душа наших, подарио нама силу да чврсто и јуначки поднесемо муке и удостојимо се блажене кончине.

Када ово изговори свети Јерон, сви једнодушно одговорише: Речи твоје слатке су нам као мед! Јер нам саветујеш оно што је истински корисно и спасоносно за нас; и сви ми више волимо умрети за Христа Бога нашег, неголи, поклонити се идолима, живети у сујети.

О овој одлуци светих сужања тамнички стражари известише кнеза Лисија. А он сутрадан седе на судишту, и сав бесан од гњева нареди да сужње доведу из тамнице преда њ на суд. И љутито их упита: Који вас ђаво наведе на бескрајно безумље, те устајете противу толике власти, и презирете царска наређења, и не поклањате се великим боговима? – Светитељи одговорише: Ми бисмо заиста били безумни и играчка демона, када бисмо част која припада Богу одавали дрвеним и каменим направама руку људских. Међутим, ми смо сада премудри, јер се клањамо Творцу свега, који је небо и земљу створио речју Својом и извео их из небића у биће духом уста Својих.

У то време један од присутних на суду показа руком кнезу Лисију на блаженог Јерона и рече: Ето тај се противио војницима које си ти био послао, кнеже, и све што си чуо он је урадио. – Лисије погледа на Јерона и упита га: Одакле си ти? – И када блажени Јерон каза одакле је, кнез га опет упита: Јеси ли се ти противио царским наређењима, уздајући се у своју снагу, и избио моје војнике послане по тебе? – Храбри Јерон одговори смело: Да, ја! Зар да не мрзим на оне који мрзе на Господа мога, и да се не гадим на оне који устају на Њега? Пуном мрзошћу мрзим на њих; непријатељи су ми. Због тога сам их био и гонио, као плашљиве зечеве. – Чувши ове речи Лисије се разгњеви, и прелазећи преко храбрости Јеронове, он га као непокорна изгрди и рече: Безумље твоје навело те је на такву дрскост, да ти царску власт послушао ниси, и нашој се наредби покорио ниси, и наше си посланике избио. Због тога наређујем: до самог лакта одсећи твоју погану руку, која је послушала безумну главу. – И одмах би светоме Јерону одсечена десна рука; а остале свете мученике, по мучитељевом наређењу, дуго без милости тукоше.

После тога их опет све у тамницу вргоше; и они узнесоше благодарност Богу што их удостоји да претрпе такве муке за име Његово. Али један од њих, горепоменути Виктор, рођак светога Јерона, изнеможе од поднесених батина и страховито се уплаши од већих које га могу снаћи. Зато кришом позва к себи чиновника који је водио записник о ухваћеним и мученим хришћанима, и понизно га моли да избрише његово име из књиге сужања који страдају за Христа, и да га пусти из тамнице. А за то му обећа дати један свој спахилук. Чиновник се обрадова обећаном спахилуку, учини Виктору по молби, и избриса у записнику његово име, и ноћу га пусти из тамнице. Но Виктор, изишавши из тамнице, убрзо умре, и на тај начин лиши себе и спахилука, и живота, и мученичког венца.

Када свану, свети Јерон сазнаде шта се догодило и срце му се испуни неизмерне туге, и горко ридаше због свог рођака, говорећи: Авај мени, Викторе! шта си урадио? По какву си страшну цену избавио себе! какву си погибао купио души својој! Зашто си сам себе предао у руке непријатељима? Зашто си срамоту бекства претпоставио венцу славе? Зашто си живот вечни жртвовао за живот привремени? Зашто си пролазну олакшицу ставио изнад радости бесконачне? О, колико су те помели краткотрајни болови од силних рана, који су ништа према вечним мукама, које те очекују после суда Божијег!

Тако оплакавши отпалог од лика мученичког, Свети Јерон призва к себи у тамницу своја два сродника, Антонија и Матронијана, који су га пратили, и рече им: Саслушајте моју последњу жељу, и по повратку одавде приведите је у дело. Моје имање које се налази у Писидији дајем својој сестри Теотимији, да се од њега издржава и да ми врши помен у дан моје смрти. Сву пак осталу имовину своју остављам својој мајци, због њеног удовиштва и старости; исто тако њој предајте и моју одсечену руку, и реците јој да замоли начелника града Анкире Рустика, да јој да кућу у Вадисани, и нека рука моја буде тамо положена.

Оставивши такво завештање својим сродницима, блажени Јерон спокојно очекиваше своју мученичку кончину. И након четири дана кнез Лисије седе на судишту, призва свете мученике и стаде их приморавати да се поклоне идолима. Дуго се он труђаше да их и ласкама и претњама одврати од Христа, али без икаквог успеха. Онда нареди да их најпре немилице бију моткама, па их затим осуди на посечење мачем. А они, предвођени блаженим Јероном, идући ка губилишту радосно певаху псаламске речи: Блажени непорочни на путу ходећи по закону Господњем (Псал. 118, 1). А када стигоше на губилиште, они преклонише колена и помолише се говорећи: Господе Исусе Христе, прими душе наше! – И одсечене бише мачем чесне и свете главе њихове.

Тада Антоније и Матронијан приступише кнезу Лисију молећи га да им дозволи узети тело њиховог сродника Јерона. Али им кнез не дозволи. Онда га они молише да им да бар одсечену главу Јеронову. На то им кнез рече да ће им дати главу, ако му даду онолико злата колико тежи сама глава. Овај захтев силно ожалости Антонија и Матронијана, јер не имађаху толико злата, ма да је чесна глава мученикова вредела неизмерно више од тога. Тада Бог стави у срце једном богатом и знаменитом човеку, по имену Хрисатију, да откупи главу Светог мученика Јерона: он даде кнезу онолико злата колико је тежила глава, и узевши је чесно је чуваше код себе. А златољубиви кнез стаде онда трагати за одсеченом руком светитељевом, желећи да и за њу добије злато. Но Антоније и Матронијан чувши за то, побегоше ноћу у свој завичај носећи са собом свету руку, а тело његово, и свих осталих светих мученика посечених с њим, други хришћани узеше ноћу и тајно погребоше. Антоније пак и Матронијан однесоше руку светог Јерона његовој мајци Стратоники, дадоше јој је, испричавши јој подробно све што се догодило. А мајка, примивши одсечену за Христа руку милог сина свог, сузама је заливаше, матерински целиваше, и на очи своје стављаше. Радујући се за сина, и у исто време подајући се природној материнској тузи, она кроз сузе говораше: О, мили сине мој, ја те родих жива и здрава. Сада имам само мали део твога мртвог тела, који изазива у мени велику тугу. Авај мени, сине мој! родих те у боловима, одгајих у тешкоћама, надајући се да ћу у теби имати потпору у старости, подршку у слабости, утеху у невољама; а сада ја се лиших тебе, светлости слепих очију мојих. Али, зашто плачем у време када треба да се веселим и радујем што сам мученикова мајка, што принесох Богу плод утробе моје, што си, мили сине мој, умро мученичком смрћу. Гле, мученичка смрт, којом си ти скончао, води у многа и велика блага! одлазећи од мене, не остављај ме потпуно, сине мој, него молитвама својим посредуј за мене пред Господом, за кога си крв своју пролио, да и мене брзо ослободи од овог многомученог и многотегобног живота.

После овог ридајног нарицања Стратоника положи руку светог сина на оном месту које јој он сам благоволи указати, и учини све по његовом завештању. А споменути Хриеатије, који златом откупи главу светог Јерона, кроз неко време сагради цркву на месту где свети мученици беху посечени, он чесно положи у њој главу светог мученика, славећи Свету Тројицу.

https://mitropolija.com/2025/11/19/sveta-33-mucenika-u-melitini-2/

Рођен и васпитан као хришћанин у великом Новгороду. По смрти својих родитеља замонаши се и предаде тешком подвигу. Основа манастир на обали реке Волхове, на месту где му се показа светлост небеска. За живота и по смрти велики чудотворац, прозирући у тајне људске, изгонећи духове нечисте, и лечећи све болести на људима. Слуга кнеза Василија Васиљевича беше тешко болестан, те умоли да га однесу на гроб св. Варлама. Још нареди, да ако би уз пут и скончао, да га мртва носе к светитељу. Тако се и догоди. Он умре на путу, и однеше га мртва у манастир, где оживе, и устаде, и поклони се гробу светитеља. 1471. год. цар Иван Грозни нареди, да откопају гроб светитеља. Тек што су почели откривати, дигне се пламен из гроба и букне уза дуварове цркве. Цар се толико уплаши, да побегне из храма, и у хитњи заборави свој штап, који се и до дан данас чува крај гроба светитељева. У спомен овога чуда празнује се св. Варлам поново у петак после Недеље Свих Светих.

**

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВАРЛАМА ХУТИНСКОГА

ПРЕПОДОБНИ отац Варлам родио се у Великом Новгороду од благочестивих и благоверних родитеља. Он би васпитан у страху Божјем и научен књизи. Као дечак он је често читао свете књиге. Није волео дечје игре и шале; иако дечак, био је старачки мудар. Измалена је стекао уздржање; избегавао је уопште укусна јела и слаткише. Видевши његово велико уздржање, родитељи веома туговаху због тога, и једном му рекоше: Чедо, не бацај нас у тугу изнуравајући тело своје неједењем, да се тако млад не би разболео, и нама муку задао. - А благоразумни дечак, по обичају свом, одговори им тихим гласом: Ја сам многа Писанија прочитао, али нигде нисам нашао да родитељи саветују зло своме чеду, као што ви мени саветујете. Јело и пиће нас не поставља пред Богом, као што каже свети апостол Павле (1 Кор. 8, 8), већ само пост и молитва. А опомените се и тога, колико је од Адама, прародитеља нашег, било људи, па сви они помреше и с прашином се измешаше! He рече ли и пророк: Човек је као ништа; дани његови пролазе као сенка (Псал. 143, 4). Међутим Царство небеско добише од Бога они који My добрим живљењем угодише, и који крв своју за Христа пролише, и који се из љубави к Њему света одрекоше. Зато су они слављени и величани. Стога и ја, уз помоћ Божју, хоћу да се према својим моћима трудим, еда бих постао њихов заједничар.
Чувши такав одговор од свог детета, родитељи се зачудише и оставише га да живи по својој доброј вољи. После тога након мало времена родитељи се његови преставише из овог краткотрајног живота, и блажени Варлам их сахрани чесно са доличним црквеним богослужењем. A no смрти родитеља душа се његова још јаче разгоре божанском љубављу, и он имање свога оца раздаде сиромасима. Стекавши на тај начин слободу, он остави свет, и обрете наставника живећа по Богу монаха Порфирија, и од њега.прими монашки постриг. Обилазећи пак разна места он разгледаше где да подигне манастир. И видевши једно дивно место крај реке Волхове, које и нека божанска светлост обасјаваше, он сатвори молитву, и поче зидати келију где сада стоји манастир, у коме он трудољубиво живећи умртви тело своје. Пост његов и бдење ко ће исказати? А храњаше се радећи у зноју лица свог.
Међутим ђаволи, видећи себе понижаване, кренуше у рат против преподобнога Варлама, и преображаваху се некад у змије, некад у разно звериње, са жељом да га отерају из тог места; а он их одгоњаше од себе ограђујући себе кроним знаком. Понекад пак ђаволи нахушкаваху људе да му чине пакости, еда би га увреде од стране људи натерале да напусти то место. Међутим они бише саплетени и падоше: јер ударише на тврди дијамант, те себи нашкодише, а чврсти стуб не поколебаше.
У току времена преподобни подиже малу цркву Преображења Господња. Због великих подвига својих преподобни се прочу на све стране; и стицаху се к њему кнезови и велможе, и остали христољубиви људи ради душевне користи; и сваки одхођаше од њега задовољан, благодарећи Бога. А сабра се око преподобнога и мноштво монаха, са жељом да подражавају богоугодно живљење његово, и живљаху заједно с њим.
Једном благослова ради дође к преподобноме Варламу новгородски кнез. Преподобни прорече кнезу да ће му се родити син. И заиста кнез доби сина, и свети Варлам га крсти. - Човек пак један гајаше велику љубав према блаженом оцу. Његов син јединац беше тешко болестан, и он га понесе к преподобноме да се помоли за њега Богу. Али путем чедо његово умре, и он мртвог дечака донесе преподобноме. А преподобни га молитвом својом васкрсе.
Једном пред празник Васкрсења Господа Исуса Христа овај свети отац посла рибаре да налове рибе за празник. И молитва ма његовим они уловише мноштво рибе. Притом рибари уловише једну огромну јесетру, и нахушкани ђаволом они је сакрише, а у манастир однеше осталу рибу. Светитељ, са жезлом у рукама, стаде разгледати донесену рибу, и рече: Децо, донели сте ситну рибу; а где је она велика? - Запањени таком прозорљивошћу светитељевом, рибари му падоше пред ноге, исповедише грех свој кајући се, и донесоше сакривену рибу.
Једном приликом у манастиру настаде велика оскудица. Светитељ се помоли Господу, и Господ им даде све у изобиљу.
К преподобноме довођаху и од нечистих духова поседнуте. И пре но што би дошли до светитеља, нечисти духови бежаху из бесомучних. Исто тако, светим молитвама његовим губави се очишћаваху од губе, слепи прогледаху, и разноврсни болесници који с вером долажаху здравље добијаху. Но поред тога они и многе духовне користи од светог оца примаху. Реч његова беше духовном сољу зачињена. Због свега тога сви га веома вољаху и уважаваху.
Најзад свети угодник Божји провиде одлазак свој к Богу, па призва братију и рече им: Ево, братијо, приближи се крај живота мога, и ја одлазим из овог живота, а вас предајем у руке Божије, а вршњак мој Антоније нека вам буде наставник место мене. - И тако Антонију манастир предаде и братију повери, говорећи: Тебе са Богом остављам за стројитеља и управитеља овом светом манастиру, и Господ наш Исус Христос нека вас сачува и утврди у љубави Својој. A ja, ма да телесно одлазим од вас, ипак ћу духом неодступно бити с вама.
И пошто их довољно поучи и даде им свој духовни целив, он изговори последње речи своје: Господе, у руке Твоје предајем дух свој. - И тако чесну и свету душу своју предаде у руке Творца свога. На погреб светог Варлама дође архиепископ Новгородски, а слеже се и мноштво монаха из свих манастира. И свето тело његово чесно погребоше у шести дан месеца новембра са доличним благољепијем и надгробним песмопјенијем.
На гробу светога Варлама биваху многа исцељења: исцељиваху се слепи што с вером долажаху, исцељиваху глувонеми исто тако, исцељиваху самртни болесници, исцељиваху сваковрсни болесници, благодарећи молитвама светог угодника Божјег Варлама, који сада заједно са ликовима праведника предстоји Светој Тројици, прослављајући Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

(Охридски Пролог)

Када блажени Александар патријарх лежаше на самртној постељи, питаху га ожалошћени верни, кога оставља после себе за архипастира стаду словесном Христовом? Тада им болесни патријарх рече: „ако желите имати пастира, који ће вас учити и који ће вам врлинама сијати, изаберите Павла; ако ли желите имати само личита човека и споља украшена, изберите Македонија”. Народ изабра Павла. Но то не би право јеретицима аријевцима, и не би право цару Констанцију, који у то време беше у Антиохији. И ускоро Павле би низложен, и заједно са св. Атанасијем Великим избеже у Рим, где их обојицу папа Јулије и цар Констанс лепо примише и у њиховој православној вери подржаше. По писму цара Констанса и папе би Павле враћен на свој престо, али кад умре цар Констанс, аријевци дигоше главу, и протераше патријарха православног у Кукуз у Јерменији. У прогонству св. Павле служећи једанпут св. литургију би нападнут од аријеваца и удављен омофором, 351. год. У време цара Теодосија 381. год. мошти његове пренесене у Цариград, а 1236. год. у Венецију, где се и сад налазе. Његови љубљени клирици и секретари Маркијан и Мартирије пострадаше ускоро после свога патријарха (в. 25. окт.).

**

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ПАВЛА ИСПОВЕДНИКА, патријарха Цариградског

ЗА царовања Констанција,[1] сина Константина Великог, на православне хришћане дигоше гоњење зловерни аријанци, чији присталица беше сам цар, такође прелашћен њиховом јересју. Тада у Цркви настадоше велике пометње и нереди, пошто беше остало мало стубова на које се ослањало: свети Атанасије, архиепископ Александријски, тај велики заштитник Православља,[2] би прогнан са свога престола, а свети Александар, патријарх Цариградски,[3] беше већ скончао.
Када блажени Александар патријарх лежаше на самртној постељи, питаху га ожалошћени верни: Коме остављаш нас чеда твоја, оче? кога нам место себе остављаш за пастира, који би ишао твојим стопама и мудро управљао Црквом Христовом? - Болесни патријарх им указа на два достојна мужа: овог блаженог Павла, родом из Солуна, презвитера по чину, и ђакона Македонија. Притом рече: "Ако желите имати пастира, који ће вас учити и који ће вам врлинама сијати, изберите Павла; ако ли желите имати само личита човека и споља украшена, изберите Македонија".
Рекавши то својој пастви, незаборавни патријарх Александар пређе ка Господу. На сабору пак при већању, кога од ове двојице да узведу на патријаршијски престо, Павла или Македонија, настаде спор међу православнима и аријанцима којих на сабору беше врло много. Православни хоћаху Павла, аријанци Македонија, ипак православни однеше победу и за патријарха би изабран у цркви свете Ирине свети Павле, и узведен на патријаршијски престо. И он стаде мудро пасти поверено му стадо.
У време избора и хиротоније светога Павла, цар Констанције не беше у Цариграду већ у Антиохији; и све се то сврши без њега. Због тога он не беше расположен према новоме патријарху. И када се врати из Антиохије у Цариград, цар поче отворено показивати своје незадовољство против патријарха што је ступио на патријаршијски престо мимо његове воље. И наговорен од аријанаца, цар сазва сабор, који неправедно низложи с престола светога Павла, невиног и чистог срцем, веома корисног за Цркву Христову, јер овај блажени отац и мудрошћу и животом бејаше светлост свету и сијаше у Цркви као јутарња звезда усред облака. На место низложеног Павла цар постави за патријарха Јевсевија Никомидијског, па опет отиде у Антиохију. А злочестиви јеретик Јевсевије стаде смућивати Цркву својим јеретичким учењем и старати се свим силама да из Символа вере избаци речи: "рођеног, а не створеног, једносушног са Оцем", пошто он не признаваше да је Син Божији - Бог, и у свему раван Богу Оцу.
Међутим, блажени Павле, по низложењу свом са патријаршијског престола, отпутова у Рим, јер у то време Римска црква беше православна и папа држаше православну веру. Дошавши у Рим, свети Павле затече тамо светог Атанасија Великог и многе друге епископе, прогнане Јевсевијем, и живљаше заједно с њима. Но Јевсевије, желећи да и у Риму не да мира Атанасију и Павлу, упути пуну клевета на њих посланицу папи римском Јулију.[4] Папа не придаде никакву важност посланици, пуној клевета на невине служитеље Божије, и саветова Атанасију и Павлу и осталим епископима да се врате на своје престоле; притом, указујући им подршку, он написа источним епископима, да их с љубављу приме и да им не сметају заузети своје раније престоле.
Тако се свргнути епископи вратише сваки својој цркви, и разаслаше писане посланице онима који су их свргли. Али непријатељи Православља, примивши посланице, труђаху се на све могуће начине да истину заташкају лажју, и намислише да сазову сабор у Антиохији а да Јулију и другима одговоре посебном посланицом. Међутим Јевсевије убрзо умре, не дочекавши сабор. Тада православни житељи Цариграда с радошћу примише блаженога Павла и на патријаршијски престо узведоше. Видевши то, злочестиви аријанци се сабраше у другом храму и изабраше себи за епископа прешавшег на њихову страну Македонија. Тада настаде велики метеж у Цариграду, и у сукобима између противничких страна многи настрадаше и изгинуше. Глас о томе допре до цара Констанција који се налазио у Антиохији. Он упути у Цариград војводу Ермогена са војском, наредивши му да Павла одагна из Цариградске цркве. Дошавши у Цариград, Ермоген стаде приморавати народ да протера невиног светог патријарха Павла, и тиме изазва велики метеж у граду, пошто се народ силно противљаше војводи Ермогену. Ермоген хтеде да употреби војну силу и тако протера светога Павла, но разјарена маса народа јурну на његову кућу и запали је, а самог Ермогена извуче напоље и уби.
Чувши за убиство војводе Ермогена, цар Констанције хитно допутова из Антиохије у Цариград, збаци блаженог Павла са патријаршијског престола и протера из престонице, страховито љут на њене житеље што примише Павла мимо његове воље и што због њега дигоше побуну и убише Ермогена. Тога ради цар одузе граду половину благодети, дароване му од његовог благочестивог оца, Константина Великог: осам хиљада хлебова, колико је дневно издавано из царских житница градској сиротињи, он сведе на четири хиљаде. Потврдивши затим за патријарха Македонија, Констанције опет отиде у Антиохију.
Блажени пак Павле отпутова у западне земље, и дошавши к благочестивом папи римском Јулију, као и к цару римском Константу,[5] обавести их о свему. Констант, брат Констанцијев, и папа написаше посланицу Констанцију, убеђујући га да на патријаршијски престо прими Павла као православног; и посланицу дадоше блаженом Павлу. Он са овом посланицом отпутова у Цариград, где га православни опет примише са великом радошћу. Посланицу пак цара Константа и папе Јулија посла по једном знаменитом велможи у Антиохију цару Констанцију. Но Констанције схвати ову посланицу као укор, и не придаде јој никакву важност. Напротив, он се још више разљути на блаженог Павла што се без његовог пристанка наново враћа на архијерејски престо. И брзо посла у Цариград наређење Филипу епарху, да Павла збаци с престола и протера, а Македонија узведе на престо. Међутим епарх Филип, бојећи се народне побуне и да га не снађе што и Ермогена, намисли тајно уклонити Павла с престола. Скројивши такав план, и никоме не казујући царево наређење, он једном дође у дворац који се налазио на морској обали и звао се Зевксип, у коме се скупљао народни данак. Ту Филип рече да је тобож дошао да прими данак; међутим он одатле посла блаженом Павлу љубазни и почасни позив, да дође на тајни договор с њим поводом неког народног посла. He подозревајући ништа, свети Павле се одазва позиву. А епарх Филип, бојећи се многобројног народа који дође пратећи светог патријарха, не учини с њим ништа јавно, него узе блаженога за руку и разговарајући с њим уведе га у унутрашње одаје дворца. Тамо он нареди да отворе задња врата што су према мору, и извевши на њих светитеља саопшти му царево наређење, па га посади на лађу раније спремљену за то, и тако посла у изгнанство са свима мерама предострожности. И би наређено светом изгнанику да живи у своме завичају, граду Солуну, са правом да борави и у оближњим градовима, али нипошто не посећује источне покрајине.[6]
Пошто на такав начин посла блаженога Павла у прогонство, епарх Филип крену из споменутог дворца ка цркви, седећи у колима са Македонијем, праћен мноштвом наоружаних војника. Глас о томе брзо стиже до народа, и велико узбуђење захвати житеље Цариграда, и хитаху ка цркви сви, и православни и аријанци, трудећи се да једни друге претекну и заузму у цркви место. А када епарх стиже близу цркве, он са Македонијем сиђе с кола, пошто од силног народа колима се није могло ићи даље. Војници стадоше силом потискивати народ, али због страховите тескобе предњи редови гомиле нису имали куда одступити назад. А војници, мислећи да им се народ намерно одупире, разјарише се страховито и почеше оружјем крчити пут ка цркви епарху и Македонију. И том приликом погибе 3150 људи, једни убијени од војника а други угушени од силног тискања. И то све због злочестивог Македонија, који и на патријаршијски престо седе по жељи цара и насиљу војске, али насупрот црквеним законима. Такво насиље светој Цркви и љути покољ приредише безакони аријанци. У спомен тобож насталог мира црквеног, цар Констанције подиже велику цркву у име свете Софије (= Премудрости Божије = Другог Лица Свете Тројице = Сина Божија) и огради је заједничком оградом са црквом свете Ирине, (не мученице Ирине него мира[7] Христовог), коју сазида цар Константин Велики.
Поживевши неко време у Солуну, блажени Павле отиде у Коринт, а одатле у Рим. Тамо он опет обрете светог Атанасија Великог, исприча му све своје муке, и они обојица известише о своме удесу цара Константа. Цар се страховито разљути на брата и написа му да му пошаље са Истока три епископа, који су дужни дати разлоге за свргнуће и прогонство Атанасија и Павла и донети писмено изложење вере. Добивши од брата овакву посланицу, цар Констанције, који још беше у Антиохији, уплаши се братовљева гњева и посла му четири епископа: Наркиса Киликијског, Теодора Тракијског, Марија Халкидонског и Марка Сиријског. Ови епископи, дошавши у Рим к цару, не смејаху стугшти у разговор и расправљање са Атанасијем и Павлом, прикрише и своју јеретичку веру коју они изложише у Антиохији, а саставише друго исповедање вере и предадоше цару. To исповедање је гласило.
"Верујемо у једнога Бога Оца Сведржитеља, Творца и Саздатеља свега, којим све постаде на небу и на земљи, и у Његовог Јединородног Сина Господа нашег Исуса Христа, пре свих векова од Оца рођеног, Бога од Бога, Светлост од Светлости, кроз кога је постало све што је на небу и на земљи, видљиво и невидљиво, Реч и Премудрост и Сиду и Живот и Светлост истиниту, који се у последње дане ради нас учовечио и родио од Свете Дјеве, и био распет и умро, и погребен, и васкрсао из мртвих у трећи дан, и узишао на небо, и седи с десне стране Оцу, и који ће на крају века доћи да суди живима и мртвима и да свакоме да по делима, и Његово царство неће престати и грајаће у бесконачне векове. Верујемо и у Светога Духа, који је Утешитељ, којега Господ обећа апостолима и кога им посла по вазнесењу Свом на небо, којим се освећују душе које истински и побожно верују у Њега. Оне пак који говоре да је Син од другога бића, а не од Бога Оца, и да је било време када Сина није било, - такве не прима света саборна апостолска Црква".
Предавши ово изложење вере цару и многим другим лицима, епископи отпутоваше из Рима. А после три године источни епископи опет се скупише на сабор, саставише друго изложење вере, и послаше га епископима Италије. Али ови га не примише због многоречивости и расплинутости, потпуно задовољни исповедањем вере, састављеним од светих отаца Никејског сабора. Отуда између источних и западних цркава настадоше велике несугласице и неспоразуми, те оба цара сазваше епископе на сабор у Сардици[8] ради размотрења исповедања вере и ради коначне одлуке о Атанасију и Павлу. На сабор 343. г. дође у Сардику око сто западних епископа и само седамдесет шест источних. Заражени аријанством и бојећи се да ступе у препирку са знаменитим поборницима Православља Атанасијем и Павлом, и стога желећи да ову двојицу удаље са сабора, источни епископи одбише да саборују са западним епископима док ови не уклоне са сабора Атанасија и Павла. Тада епископ Средачки[9] Протоген, и преподобни Осија, и сви други с њима, рекоше источнима: Ми смо се сабрали овде не само ради расправљања о једносуштности Сина са Оцем, него и ради Атанасија и Павла.
Чувши то, источни епископи се одвојише од западних, напустише Сардику, и на повратном путу зауставише се у Македонском граду Филипопољу.[10] Ту одржаше свој посебни источни сабор, и на њему решише: да се не сме исповедати да је Син једносуштан са Оцем, и отворено предадоше анатеми учење о једносуштности. - Ову јеретичку одлуку они путем посланица објавише по својим епархијама.
Када за то сазнадоше епископи светог Сардикијског сабора, они најпре осудише ове јеретике за безбожно учење о Сину Божјем, затим лишише чина Атанасијеве и Павлове клеветнике, потврдише као потпуно правилну веру Символ вере, састављен у Никеји, и предадоше анатеми све који не исповедају да је Син једносуштан са Оцем. После тога цар Констант писа са своје стране брату своме Констанцију, молећи га да Атанасију и Павлу врати њихове епископске престоле. И одмах отправи Павла у Цариград, давши му као сапутнике два епископа, и пославши преко њих писмо Констанцију, у коме је, између осталога, писао и ово: "Атанасије се још налази код мене, а Павла шаљем к теби, да твоја власт нареди да он заузме свој престо; то исто молим и за Атанасија, јер сам сазнао да су обојица прогањани због православне вере, и оклеветани су". - А додаде Констант у писму и врло оштре речи, и то ове: "He наредиш ли да ово тако буде, онда ћу ја сам лично кренути против тебе са војном силом, и насупрот вољи твојој вратити Атанасију и Павлу њихове Цркве, и посадити на њихове престоле".
Стигавши к цару Констанцију, свети Павле му предаде писмо од његовог брата Константа. Уплашен братовљевом претњом Констанције прогна Македонија, а блаженог Павла узведена патријаршијски престо. Исто тако он писмом позва к себи Атанасија и отпреми га у Александрију да заузме свој престо. И би велика радост православнима за њихове пастире, и доста времена они поживеше у дубоком миру, утешујући се богонадахнутим учењем великих учитеља целе васељене. Јер Атанасије у Александрији и Павле у Цариград, управљајући Христовом Црквом, просвећиваху свет побожношћу а разгоњаху таму јереси аријанске.
Међутим, после доста времена војсковођа цара Константа Магненције са завереницима својим уби господара свога када овај беше у лову. И чим нестаде заштитника Православља, благочестивог цара Римског Константа, аријанци одмах дигоше главе своје и стадоше гонити православне. А пре свега они устадоше против поборника Православља и учитеља васељене: Атанасија и Павла. Стога се Атанасије сам уклони са престола, спасавајући се од аријанаца који су тражили да га убију, а блажени Павле би послат на заточење у Кукуз, у Јерменију,[11] и тамо затворен у засебној кући. И када он једном служаше Божанствену литургију, аријанци нападоше на њега и удавише га омофором. И тако свети исповедник предаде душу своју Господу.
Тада Македоније опет узиђе на патријаршијски престо у Цариграду, и учини многа зла Цркви Божијој, гонећи и убијајући православне. Имајући чврст ослонац у епарху Филипу, он збаци многе епископе православне и на њихова места постави јеретике; и оне који нису хтели имати црквено општење с њим он поби стављајући их на разне муке. При томе он ни жене штедио није: по његовом наређењу, некима су одсецали дојке, другима су гвожђем отварали уста и насилно им гурали аријанско причешће, трећима су одрезивали носеве и уши, некима су огњем стављали жигове, - речју: крв православних се немилице проливала. У то време аријанци посекоше мачем два клирика, Маркијана и Мартирија, који беху писари блаженога Павла и поборници Православља.[12] Но насилништво Македонијево распростре се и на Пафлагонију.[13] Јер он, чувши да се тамо налази мноштво православних, посла три чете наоружаних војника, да мачем приморају православне на уједињење са аријанцима. Житељи града Мантине,[14] чувши о приближавању војника, дохватише ко је што могао, неко секиру, неко косу, неко мотку, и похиташе у сусрет војсци. И у битци која настаде паде много људи са обе стране: од војника мало који умаче жив, а и од грађана би убијено не мало њих. За ово крвопролиће беше крив проклети јеретик Македоније.
Најзад Македоније, без икаквог наређења од стране цара, дрзну се извадити из земље и пренети на друго место мошти светог цара Константина Великог. Тада се сва Црква зали крвљу, јер многи беху против тога, због чега и настаде између православних и аријанаца међусобна борба и убијање. Када цар то чу, обузе га силно нерасположење према Македонију и епарху Филипу. И царевим наређењем: Македоније би збачен са патријаршијског престола, а Филип лишен епархства. Но и поред тога јерес Аријева и Македонијева продужише постојати, и раздираху Цркву Божију још четрдесет година, све до царовања цара Теодосија,[15] који сазва у Цариграду Васељенски сабор Светих Отаца 381. године, који коначно осуди ове јереси и утврди Православље. Одмах за тим благочестиви цар с великим почастима пренесе из Кукуза у Цариград чесне мошти светог и блаженог исповедника Христовог Павла, славећи Оца и Сина и Светога Духа.
(Oхридски Пролог)

Родом из града Едесе у Финикији, обоје од родитеља незнабожачких. Мати Галактионова беше нероткиња све док не би крштена. По том приведе она и мужа свога к вери правој, и крсти и васпита у вери хришћанској сина свога Галактиона. Када Галактион приспе за женидбу, упокоји му се добра мајка Левкипија, а отац обручи за њ неку девицу Епистиму. Галактион не хтеде нипошто ступати у брак, те најпре усаветова Епистиму да се крсти а по том и да се замонаши истовремено са њим. Удаљише се обоје на гору Пуплион, Галактион у мушки а Епистима у женски манастир. И свако од њих двоје показа се у свом манастиру право светило. Први на труду, први на молитви, први у смирености и послушности, први у љубави. Из манастира не излажаху, нити једно друго видеше више осим пред смрт. Наста љуто гоњење, и њих двоје беху изведени на суд. И када Галактиона немилосрдно шибаху, Епистима плакаше. Тада и њу шибаше. По том одсекоше им руке, па ноге, па најзад и главе. Њихова тела узе Евтолије и чесно сахрани. А тај Евтолије беше најпре роб Епистиминих родитеља, а после монах заједно са Галактионом. Он и написа житије ових дивних Христових мученика, који пострадаше и венце на небу примише 253. год.

**

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ГАЛАКТИОНА и ЕПИСТИМЕ

У ФИНИКИЈИ[1] y граду Емесу живљаше неки Клитофон, човек високородан, знаменит и богат. Жена му Левкипија, ћерка епарха Мемнона, беше нероткиња, и веома туговаше због тога. А због тога и од мужа често трпљаше прекоре, увреде, па и батине. Они обоје беху незнабошци, држаху се многобожачког безбожја, и нарочито поштоваху богињу Артемиду.[2] У то време градом управљаше неки Секунд Сиријац, који беше веома немилостив и свиреп према верујућима у Господа Христа. Он измисли многа и разноврсна оруђа за мучење и изложи их усред града на страх хришћанима. Због тога многи од хришћана, бојећи се тешких мука, скриваху се, а друга, смело исповедајући Христа, сами себе предаваху у руке мучитељима и умираху за Господа свога. А бејаше тамо неки монах по имену Онуфрије. Он, да га не би познали као монаха, обуче се у просјачко одело и, прелазећи из места у место и из куће у кућу, прошаше као просјак парче хлеба, a међутим где је год могао учио је људе светој вери и обраћао к Богу душе људске. На тај начин дође он и Клитофоновој кући, и стојећи пред вратима стаде просити хлеба. А жена Клитофонова Левкипија, видећи човека у подераним хаљинама и где проси хлеба, нареди једној од робиња да затвори пред њим врата, јер тог дана она беше љута, пошто је муж беше избио што не рађа децу. А монах остаде и даље пред вратима, као што је то обичај у просјака, просећи милостињу. Левкипија се убрзо сажали, и нареди да старца тог пусте у двориште; па га уведе у кућу и даваше му што му треба. Примајући милостињу старац чу како Левкипија уздахну дубоко из срца и упита је: Каква те туга мори, госпођо моја, те уздишеш из дубине срца? - Она му одговори: Немам деце, старче, пошто сам нероткиња, а муж ме због тога злоставља и гони. Много сам злата дала лекарима и врачарима, да ми помогну и разреше нерађања. Али, све узалуд, нема ми никакве помоћи од њих, и ја тонем у све већу тугу. - Старац је упита: Коме Богу служиш? - Служим великој богињи Артемиди, одговори она. - Старац јој на то рече: Зато си и нероткиња што се не уздаш у Бога који може дати плод утроби твојој. - Левкипија га упита: A y кога бога треба да се уздам који би ми дао такву благодат, да бих се могла назвати мајком детета? - Старац одговори: Уздај се у истинитог Бога Исуса Христа, и веруј у Њега и у беспочетног Оца Његовог и у Светог једносушног и живототворног Духа. - Левкипија упита: He говориш ли ти то мени о Богу коме служе галилејани? - Да, о Њему ти говорим, одговори старац, јер Он сатвори небо, основа земљу, сазда човека и свако живо биће. - Левкипија рече на то: Бојим се, човече, кнеза Секунда, да не сазна за такву веру моју, па ће ме убити, као што је то урадио са многим другима: јер све који верују у тога Бога о коме ти говориш, он убија без милости. - Старац рече: Ако се бојиш кнеза, онда можеш тајно служити Светој Тројици. Ето и ја, бојећи се мучитељевих претњи, тајно служим Богу моме, и надам се да ћу бити спасен благодаћу Његовом. Јер као што видиш, ја сам хришћанин, монах и презвитер, а променио сам свој спољашњи изглед да ме не би распознали; по спољашњости ја сам за све један од просјака, а уствари сам монах и слуга Христов. Тако и ти можеш тајно служити Христу, и нећеш бити лишена спасења. - Левкипија упита: Ако ја примим ту веру, оче, а мој муж остане у незнабоштву, неће ли онда вера моја бити узалудна због незнабоштва мужа мога? - Старац одговори: Ти само прими знак Христов, тојест свето крштење, и чврсто веруј у истинитога Бога; и ако останеш тврда у вери, онда ћеш се и сама спасти, и мужа ћеш свога спасти, јер наше Свето Писмо каже: Посвети се муж некрштен женом крштеном (1 Кор. 7, 14).
Када свети старац Онуфрије утврди Левкипију својим речима, она га упита: Оче, можеш ли ми дати свето крштење? - Он одговори: Ако само има воде, јер сада већ и јесте време. - Левкипија заповедивши својим слушкињама да о овоме никоме де говоре, нареди им да кацу напуне воде. И тада блажени старац Онуфрије крсти Левкипију у име Оца и Сина Светога Духа, и научи је тајнама хришћанским и свима заповестима. А када он полажаше, новокрштена га моли да је не заборавља, него да је често посећује и учи побожности и молитви.
Пошто старац оде, Левкипија се направи болесна, да је се муж не би дотакао за осам дана. На тај начин она сачува чистом благодат Светога Духа коју доби при крштењу. A no истеку осам дана она виде у виђењу Господа нашег Исуса Христа, распетог на крсту; и виде себе где припада к ногама Његовим и чује из пречистих уста Његових утешне речи, којима јој обећава да ће је разрешити од нерађања и да ће јој дати таквога сина који ће бити подражавалац крсних страдања Његових и заједничар Царства Његовог.
Ово виђење испуни Левкипију велике духовне радости и усрдне љубави к Богу. И од тога времена сећање на страдања Господња никада је не напушташе, и она умом својим свагда гледаше на распетога Христа, и изгледаше јој као да Га види где стоји пред њом.
Ускоро после тога она затрудне. Муж се њен веома обрадова томе, и рече јој: Сада знам да си угодила боговима, те они дароваше плод утроби твојој. Зато хајдмо и принесимо им жртву. - А Левкипија, уздахиувши дубоко, рече своме мужу: He дадоше мени тај дар ти богови, ка којима ме ти зовеш, већ други Бог који ми се јави у сну пре зачећа и кога ја видех распетога на крсту. Он ми даде тај дар. И ако хоћеш, господине мој, принесимо Њему жртву захвалности. - А он јој рече: Тај Бог кога си видела јесте Бог галилејана, о коме сам слушао од многих да је био распет на крсту и твори дивна чудеса. - Зашто онда, упита жена, да ми не верујемо у Њега, када је Он свемогућ и милостив према нама, те испуни жељу срца нашег, и разреши ме од нерађања? - Муж одговори: Ниси ли чула да кнез без икакве милости мучи и убија оне који верују у Распетога? - Левкипија на то рече: Ако је немогуће веровати у Њега јавно, онда ћемо веровати у Њега тајно и служити My, и тако живот свој водити богоугодно. - Клитофон узврати: Нема ко да нас научи тој вери и да нас упути, на који начин треба да служимо том благом Богу кога си видела у сну и који ти је даровао способност зачећа.
Левкипија, видевши да је њен муж наклоњен новој вери, исприча му све што се с њом догодило, и откри му да је већ хришћанка, и да је тајнама вере Христове научена од једнога монаха. Клитофон, чувши то, веома се обрадова, и изјави жељу да хоће да се крсти. А када блажени Онуфрије дође у дом њихов да посети новокрштену, она га упозна са својим мужем, и Клитофон би крштен светим старцем. И живљаху новопросвећени супрузи у свакој побожности и чистоти, тајно служећи Господу Истиноме.
Када Левкипији дође време да роди, она роди мушко дете. И позваше свог духовног оца и учитеља, старца Онуфрија, те им крсти дете, наденувши му име Галактион. При томе свети старац изрече ово пророчанство о њему: Ово детенце омрзнуће земаљски живот и заволеће небески.
Када Галактион порасте, родитељи га дадоше на науке. И он Божјом помоћу са великим успехом изучи философију, беседништво и астрономију. А када напуни двадесет четири године, - а мајка се већ беше преставила -, отац зажеле да Галактион ступи у брак. И нашавши девојку веома лепу, по имену Епистиму, прстенова је за свог сина. Пошто свадба би одложена на неко време, блажени Галактион одлажаше у посету својој вереници, али јој не даваше, као што је био обичај целив, јер она не беше крштена. To веома ожалости Епистиму. А отац њен, видевши је тужну, и дознавши разлог њене туге, рече Галактиону: Због чега, младићу, не дајеш уобичајени целив мојој кћери а твојој вереници? Ако је не волиш, зашто си је онда верио? - Галактион му не одговори ништа, али оде к девојци и насамо јој рече: Епистимо, знаш због чега те не поздрављам целивом?
- Она одговори: He знам, господине мој, и веома тугујем због тога. - Галактион јој рече: Пошто ниси хришћанка и оскврњена си нечистом незнабожачком вером, због тога нећу да се дотичем твоје нечистоте, да не бих ожалостио Духа Божија. Међутим, ако хоћеш да стекнеш љубав моју, одреци се идола, и поверуј у Бога у кога верујем ја, и прими свето крштење. Тада ћу ти дати целив, и волећу те као себе, и назваћу те супругом својом, и ми ћемо до краја остати у љубави нераздвојној. - Епистима одговори: Све што налажеш, господине мој, учинићу: верујем у твога Бога и желим да се крстим. - Галактион рече: Добро, девојко мудра, сада почињем да те истински волим. Али пошто нема никога ко би те могао крстити, јер је хришћанска вера подвргнута страховитом гоњењу, а презвитери и клирици - једни побијени, други у пустињу избегли, то те ја сам морам крстити. Стога узми беле хаљине, па изађи на реку Кифес тобож да се купаш, a ja ћу отићи од своје куће у поље тобож у шетњу, па ћу те тамо наћи на реци и крстити.
И би тако. Изиђе Епистима на реку, а изиђе и Галактион, и он у реци Кифосу крсти своју вереницу у име Оца и Сина и Светога Духа, и научи је молити се Богу, па се онда растадоше, те тако нико није знао ову њихову тајну. Око тог времена блажени Галактион обрати к светој вери једног од робова свога таста и крсти га, као и своју вереницу. Име томе робу беше Евтолмије, који доцније постаде монах и написа ово житије. Епистима пак после крштења бејаше у родитељском дому бавећи се богоразмишљањем и молитвом, које тајно вршаше, јер скриваше веру своју пред оцем својим.
Када у осми дан после крштења дође к њој Галактион, она му рече: Хоћу да ти испричам дивну ствар, господине мој. Откако примих свето крштење, виђам у сну прекрасне палате, и у њима три лика[3] где певају: један лик црноризаца, други красних девојака, трећи крилатих и огњених благоликих људи. И од тог чудесног виђења и од преслатког појања ликова срце моје осећа необичну радост. - Галактион, размисливши о виђењу, рече Епистими ово: Црноризци су они који оставише своја богатства, жене и пријатеље и последоваше Христу у сиромаштву, чистоти и трпљењу проходећи уски и мучни пут. А красне девојке су оне које такође оставише своје веренике и родитеље и сваку сласт овога света, и газдаве хаљине, и имања, и осталу сујету, и последоваше Христу. Крилати пак људи јесу ангели Божији, са којима заједно ти црноризци и те девојке радују се и ликују на небесима, и славе Бога песмама. - Епистима рече: О, када би нам Бог дао да и ми ликујемо заједно с њима! - Галактион рече на то: Ако сачувамо своју девственост, и као они одрекнемо се света, онда ће благи Бог и нас удостојити те награде. - Епистима одговори: Ако ти пристајеш, господине мој, ја сам готова чувати девственост своју, али не желим да се раздвајам од тебе. Јер ако се раздвојимо, како ћемо онда моћи делити радост нашу један са другим? - На то јој Галактион рече: Дај ми овога часа реч, да ћеш сачувати девственост своју и заједно са мном примити монашки чин, и ја се нећу раздвајати од тебе ни у овом веку ни у будућем. - Епистима му обећа, говорећи: Као што непоколебљиво верујем у Господа нашег Исуса Христа, тако и теби обећавам да ћу учинити све што желиш, и следоваћу ти ма куда ти ишао. - Галактион рече: Заблагодаримо Богу нашем што Он милостиво погледа на нас и приклони ухо Своје к нама. Нека Он утврди и сачува до краја договор наш! Ево ја идем кући својој, и спремићу се за пут. Учини и ти то исто; и раздај сиромасима све што имаш, као што ћу и ја раздати све што имам, па у трећи дан изађимо из наших кућа, и кренимо заједно куда нас поведе Бог. А ти узми са собом и роба Евтолмија; добар је то човек, и заједно с нама биће монах.
Пошто се тако договорише, свети Галактион и Епистима се растадоше. И кришом раздавши сиромасима све што су имали, и спремивши се на пут, као што се беху договорили, изиђоше ноћу из својих кућа и кренуше заједно, водећи са собом и роба Евтолмија.
Путујући десет дана они стигоше до горе, зване Пуплион,[4] на којој беше манастир са десет монаха. А подаље од њега налажаше се мали женски манастир, у коме живљаху четири престареле испоснице: старешица им беше једна ђакониса, чесна и света по животу. Галактион и Епистима са Евтолмијем, ушавши у мушки манастир и поклонивши се игуману, казаше му своју намеру, да желе монаховати на том месту. А игуман, провиђајући у њима Божије призвање, прими их и постриже у свети монашки лик. Онда Епистиму посла у женски манастир код светих четири испоснице, а Галактиона са Евтолмијем остави у свом манастиру, наредивши им да сва манастирска послушања проходе по монашком обичају. И живљаше преподобни Галактион, покоравајући се игуману и братији и служећи Богу свим срцем. И подвиге његове и трудове ко може описати? Њега никада нису видели незапослена: он је или радио што је потребно манастиру, или се молио. Пост његов беше неизмеран: понекад читаву седмицу ништа окушао није. Он толико чуваше своју целомудреност и чистоту, да је за све године свога подвизавања строго избегавао чак не видети женско лице. И стварно он дуго времена не виде. А много пута нека братија му предлагаху: Брате Галактионе, хајде с нама да видиш свету ђаконису, која монахује ево деведесет година, и од велике су духовне користи свима њене поуке о спасењу душе, јер је благоразумна, и велика по животу и речи. А да видиш и сестру своју Епистиму. - Но Галактион није хтео, и говораше: Мени је, свети оци, доста духовне користи од ваших поука; а сестру своју ја нећу да видим док не дође време, када ће ми сам Господ наредити да се видим са њом.
Сестра његова у Христу, блажена Епистима живљаше у своме манастиру поред свете ђаконисе као анђео Божји, проводећи време, слично Галактиону, у подвизима и трудовима, и ни у чему не изостајаше по животу од свога брата Галактиона. Они обоје беху као два светилника пред Богом, горећи љубављу к Њему, и примером њиховог врлинског живота духовно се коришћаху њихови самонаси и прослављаху Оца Небеског.
Међутим велико гоњење на хришћане није престајало: све су хришћане приморавали да идолима принесу жртву, а оне који то нису хтели учинити, подвргаваху мучењима. У то време неки од идолопоклоника, дознавши за монахе који су се подвизавали на гори, обавестише о њима игемона, обласног управитеља Урса. Овај одмах посла своје војнике да ухвате све црноризце и доведу их к њему на суд. Пре најезде пак тих војника на манастир, света Епистима ноћу виде овакав сан: стоји она у царској палати заједно са својим вереником и духовним братом блаженим Галактионом, и неки пресветли Цар венчава их прекрасним венцима. - Пробудивши се, она се чуђаше сновиђењу; а кад свану, посла игуману писмо да дође до ње, да му каже нешто важно. Јер обичај беше да монахиње не одлазе у мушки манастир, него је игуман, који беше духовни отац у оба манастира, одлазио к тим испосницама ради њихових духовних потреба: исповедао их, служио Божанствену литургију, причешћивао их Светим Тајнама, па се затим враћао у свој манастир. - Добивши писмо од Епистиме, игуман оде у манастир светих постница, и Епистима му исприча своје виђење које имаде у сну прошле ноћи. Игуман јој рече: Палата је Царство Небеско, Цар је Исус Христос, Господ и Бог наш, а венци означавају награде, које ти, чедо моје, и твој духовни брат Галактион, имате ускоро примити за своја страдања и подвиге; али најпре вам предстоји да много пострадате и мученичком смрћу умрете. Тебе пак молим, чедо моје, не бој се и не плаши се жестоких мучења, нити падај духом у боловима: знај, за привремена страдања тебе очекују вечна и неисказана блага, која ћеш ти заједно са братом твојим примити из руку Подвигоположника Христа Господа. - Расплакавши се, Епистима рече: Нека буде воља Господња: Он по благости Својој нека све односно нас уреди како хоће!
Тек што се игуман врати у своју келију, Урсови војници нападоше на мушки манастир, и сви се монаси разбегоше, само остаде у манастиру преподобни Галактион. Њега војници нађоше у келији где чита Свето Писмо, и ухватише га; а од братије никог другог не ухватише, пошто сви побегоше и сакрише се по пустињама и горама. Тако исто и свете постнице заједно са блаженом Епистимом побегоше из својих келија и сакрише се. Једино преподобног Галактиона "као јагње на заклање"[5] поведоше војници к игемону Урсу на суд и мучење. Преподобна пак Епистима, која се са другим девственицама кријаше у гори, чу да је њен вереник и брат ухваћен од незнабожаца и поведен на мучење, припаде к ногама свете ђаконисе и кроз плач јој говораше: Молим ти се, госпођо моја, пусти ме да идем за господином мојим Галактионом, јер ето чух да су га војници ухватили и повели к игемону на мучење; и ја не могу да будем далеко од њега, јер ме срце боли, и хоћу да заједно с њим умрем за Христа Господа нашег. - Ђакониса јој одговори: He, чедо моје Епистимо, не иди за њим и не предавај себе у руке незнабожаца, да не би упала у ђавоље мреже: јер ти си млада, и ја се бојим да се ти из страха од мучења не одрекнеш Христа, и тиме погубиш девственост своју, и на ништа сведеш све монашке подвиге своје, и лишиш себе спасења.
На то блажена Епистима рече: Ја не могу живети без господина мог Галактиона: преко њега познадох Христа, мог истинитог и човекољубивог Бога; његовим рукама ја се омих у води крштења од незнабожја мог; он ме упути на пут спасења и приведе у овај монашки лик и у свету обитељ вашу; његове молитве помагаху ми у свима потребама мојим; он је мој вереник, и брат, и учитељ, и отац по Богу, и чувар моје девствености; и ја се не могу раставити од њега ни у овом веку ни убудућем, него идем и умрећу заједно с њим. Ако он положи душу своју за истинитога Бога, положићу и ја своју; нека се и моја крв пролије заједно са његовом крвљу за Саздатеља свих, и ја ћу заједно с њим поћи и предстати престолу Цара славе, кога у сну видех и који нас заједно овенча. Зато, пусти ме, госпођо моја, пусти, и моли се за мене!
Преподобна ђакониса, видећи њене сузе и пламену љубав к Богу и к веренику, рече: Нека те Господ благослови, кћери моја, и нека је благословен сав пут твој, те да страдалачки подвиг свој завршиш као првомученица Текла. Иди дакле на тај блажени пут, и укрепљујућа рука Господња нека буде с тобом!
После тога блажена Епистима, целивавши духовну матер своју, свету ђаконису, и све сестре, хитно крену за својим милим братом. А када сустиже војнике и угледа светог Галактиона, кога вођаху свезана, она кликну к њему: Мили мој господине и брате! учитељу мој и наставниче спасења мога, којим ја познадох истинитог Бога, причекај и не остављај мене, убогу сестру и слушкињу твоју! Узми са собом на мучење мене, коју си извео из идолопоклоничке заблуде и из свеколике таштине овога света; води к мученичком венцу мене, коју си увео у монашки подвиг! Сети се обећања свог: обећао си ми да ме нећеш оставити ни у овом веку, ни у будућем!
Војници који спровођаху Галактиона јурнуше на Епистиму и ухватише је. А преподобни Галактион, видевши блажену Епистиму, обрадова се таквој свесрдној решености њеној да пострада за Христа Бога, и расплака се од радости. И у срцу свом он благодараше Бога што сестри његовој даде таку неустрашивост и што срце њено запали пламеном љубави према Богу, и мољаше се тајно за њу Господу да је до краја укрепи у подвигу страдалничком, да се не би уплашила љутих мучења. А војници, свезавши Епистиму заједно са Галактионом, вођаху их ка игемону Урсу. И путем свети Галактион учаше свету сестру своју Епистиму, говорећи: Пази сестро, да се не преластиш којим било саблазнима лукавог света овог, и немој се плашити многих мука: потрпимо овде за кратко време, да од Господа нашег добијемо вечне венце у дворима небеским. - Одговори му света Епистима: Ићи ћу стопама твојим, господине мој, и што видим да ти радиш, то ћу и ја урадити; и верујем Господу нашем да нас неће оставити, него ће и тебе укрепити и мени слабој помоћи, да за Њега поднесем с тобом подједнаке муке, да подједнако пострадам и умрем, и да се подједнако с тобом наситим славе Његове.
Тако разговарајући међу собом, они стигоше до игемонова двора. У суорет војницима изиђе један слуга и каза им да је игемон наредио да те хришћане чувају до сутра. Стога војници држаху свете мученике сву ноћ свезане. Сутрадан пак незнабожни судија Урс седе на судишту. И када изведоше преда њ преподобног Галактиона и блажену Епистиму, он погледа на њих и упита их: Ко сте ви, црни? - Свети Галактион одговори: Ми смо хришћани и црноризци. - Урс: А ко је то Христос? - Светитељ одговори: Христос је истинити Бог који је створио небо и земљу, и све што је у њима. - Урс узврати: Ако ваш Христос створи све, онда шта су богови наши, и шта они створише? - Светитељ одговори: Ваши богови су камење и дрвље, трулежне ствари; и они ништа створили нису, напротив, њих саме ствара људска рука, и ви се клањате делу руку људских, и поштујете богове које сами себи начинисте од разног материјала.
Тада разгневљени игемон Урс нареди: Свуците богохулника и немилосрдно га бијте жилама. - Када светог Галактиона бијаху тако, света Епистима плакаше и прекораваше игемона говорећи: Немилосрдни мучитељу! зар те није стид да мучиш невиног слугу Божјег и да ранама засипаш тело његово, тако сасушеНо од поста? - Урс нареди: Обнажите и ову, и бијте је јаче! - А када бестидне слуге скидаху с ње монашке хаљине и дођоше до власенице, светитељка рече игемону: Проклет да си, бесрамни мучитељу! од детињства мога нико не виде наготу моју, а ти наређујеш да ме нагу изложе пред свима. Зато, нека ослепе погане очи ваше, да не бисте видели девичанску наготу моју!
Тек што светитељка изговори те речи, игемон и сви присутни одједном ослепише, и сваки стаде рукама тражити зидове и вођа, и не бејаше међу њима ниједнога који би видео светлост. Сви се препадоше и повикаше: Спаси нас, слушкињо Христова, од ове таме, па ћемо сви поверовати у твога Бога. - Светитељка се помоли Богу, и сви опет прогледаше; и од њих педесет три човека стварно повероваше у Христа. Међутим Урс, иако прогледа телесним очима, још горе ослепе духовним очима, јер, нахушкан од ђавола, он ово чудо приписа не Господу Христу него лажним боговима својим, и говораше: Ми у уму свом похулисмо велике богове наше, те се они због тога разгњевише на нас и казнише нас мало, да се опаметимо и да се не усудимо помислити што рђаво о њима. Зато, да не поштедимо ове јавне богохулнике, него да им одмаздимо за бешчешћење богова наших.
И Урс нареди слугама да мученицима забију оштре клинце испод ноката на рукама и ногама. Док је то рађено, светитељи јуначки трпљаху и клицаху: Христу, Јединоме Истинитоме Богу служимо, а лажне богове одбацујемо. - После тога Урс нареди да им одсеку руке. А они клицаху: Благословен Господ Бог наш, који учи руке наше боју, прсте наше рату. Добротвор наш и уточиште наше, заштитник наш и избавитељ наш,[6] који нас избавља из руку непријатеља наших! - Тада Урс нареди да им и ноге одсеку. А кад то би учињено, свети мученици клицаху: Устани, Господе, помози нам и избави нас имена твога ради.[7] Ти знаш, Господе, да ми, горећи љубављу према Теби, иђасмо за Тобом и ходисмо путем страдања; а сада изведи нас у вечни покој, да ноге наше стану у небеским дворима Твојим, где предстоје Теби сви који су Ти угодили. - И они опет подигоше глас, говорећи: Нека су проклети незнабожачки богови и сви који им служе!
Тада мучитељ Урс рече: Ови поганци још ли не престају хулити богове наше? Одрежите им језике, да више не хуле! - И одрезаше им језике. Али, иако умукоше уста светих исповедника Христових, срца њихова не престадоше вапити к Богу. Напослетку мучитељ нареди да им одсеку главе. И мученике изнесоше изван ограде дворишта, посекоше их мачем, и тела њихова оставише непогребена. Но гореспоменути монах Евтолмије, који некада бејаше роб Галактионовог таста, а затим саподвижник ово двоје светих, иђаше за њима издалека када их вођаху на суд, пошто се претходно беше преобукао у световно одело, да га не би распознали. Он виде њихова страдања и кончину, и узевши њихове свете мошти плака над њима дуго, па их чесно сахрани. Он и описа њихово врлинско живљење и јуначко страдање на корист онима који читају и слушају, a y славу Бога, у Светој Тројици слављеног Оца и Сина и Светога Духа, вавек. Амин.

(Охридски Пролог)

Упознајте се са једном, врло практичном и врло ефикасном методом коју у свом раду предлаже православни психолог Лариса Шеховцова и која нама који живимо у свету може веома помоћи у духовном животу.

*

„Рад са помислима представља уметност. Пре сваког пада у грех у свакоме се одвија мислена борба која се завршава победом или поразом. Ова борба се може поделити на следеће етапе:

• Прилог, појава представе неке помисли или предмета
• Пристајање, то јест, примање ове представе
• Сагласје са помишљу
• Поробљеност
• Страст.

Хајде да на примеру размотримо шта се чешће догађа – победа страсти или превазилажење искушења које се појавило.

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

Прилог  

Као да чујемо: „Потрудили смо се, можемо да направимо паузу и презалогајимо нешто.“

Пристајање

„Ко не ради, нека и не једе“ како каже апостол, „а ако смо се потрудили, онда ово већ није грех“.

Сагласје

„Како се оно каже, у здравом телу је здрав дух“.

Поробљеност

„И синоћ ми је пошло за руком да прегризем нешто када је била мала пауза, зашто да сада мењам правило…“

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

Иако знамо да је страст лоша навика, од ње не желимо да се избавимо…
Радећи са клијентима често препоручујем да се на неко време одложи „поробљеност“, да кажемо себи: ‘неће ово отићи нигде од мене’. И да посветимо пет, десет минута томе да опишемо себи процес освајања помисли. У нашој свести је ове стадијуме понекада веома тешко испратити. Али када записујемо, постепено почињемо да хватамо шта следи за чиме. Наша пажња према унутрашњем животу се тренира на тај начин, према нашем „унутрашњем човеку“. И након оваквих тренинга, особи све боље полази за руком да ухвати сам почетак – прилог. Све ово почиње да доноси успех само онда када нам пође за руком да на процес унутрашње борбе погледамо макар мало са стране.

Треба памтити и чињеницу да је наша психа веома конзервативна, инертна. Да бисмо научили себе да мислимо и осећамо другачије, потребно је доста времена.

Сигурно ће бити „падова“. Међутим, не треба обраћати пажњу на то, потребно је опет и опет настављати борбу. Свако искуство „пада“ треба да буде максимално освешћено.

Због тога је веома корисно да се води дневник. Пишите у дневнику све тренутке падова и победа. Потребно је описивати као са стране, без емоционалног укључивања. На тај начин ће се развијати навика рада са помислима, што ће нам омогући да се ишчупамо из заробљеништва греха.

Користан је рад и са смислом постојања, неопходно је да градимо хришћански поглед на свет. На тај начин можемо да се надамо да ће резултат бити постојан.

Страст (било која, не само страст блуда) нас води ка неслободи, ка унутрашњем ропству. Нови Завет устима апостола Павла говори: „јер сте ви, браћо, на слободу позвани“ (Гал. 5:13)

*

Ово о чему пише Лариса Шеховцова је веома важно пре свега због потребе да будемо искрени са собом. Ако немамо ову искреност, ако се помоћу разноразних оправдања, па чак и светоотачких цитата кријемо сами од себе, ако не видимо заиста како смо, како се осећамо, шта се са нама дешава у конкретном тренутку, коју потребу желимо да испунимо неким (чак и греховним) поступком – можемо само да читамо о духовном животу, да слушамо предавања, али нећемо имати право искуство живљења ако не упознамо себе, ако смо себи и даље далеки… Она сјајно показује колико је важно да у свој живот уведемо добру навику писања дневника, јер нам управо то омогућује да погледамо искрено на себе, да видимо шта се заиста дешава, без правдања или осуде. Као неко са стране (било би пожељно) ко нам добро жели и радује се нашем успеху. Нисте ни свесни колико такав став према себи може да буде од помоћи. 

Станоје Станковић

извор

Обојица рукоположени од апостола Тита. Одликоваху се великом ревношћу у вери и великим трудољубљем у придобивању незнабожаца за Христа Господа. Због тога беху оптужени некоме судији Ливанију, који их стави на љута истјазања. Беху бијени камењем и вучени по камењу; тамноваху и гладоваху, и друге многе муке претрпеше, које смртан човек ниједан не би могао претрпети без нарочите Божје помоћи. А њима се Господ јављаше на разне начине, и посла им ангела Свога, када беху бачени у пећ огњену, те им ангел расхлади огањ. Најзад беху од бездушних мучитеља живи у гробове сахрањени и земљом затрпани. Но узалуд људи убијају, кад Господ оживљује: и узалуд бешчесте, кога Господ прославља.
**

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА НИКАНДРА, епископа Мирског, и ЕРМЕЈА (ЕРМИЛЕ) презвитера

ОВИ светитељи бише од светог апостола Тита вером просвећени и на свештенослужење постављени. Они многе незнабошце обраћаху од заблуде и привођаху Христу. Зато они бише узети и изведени пред градоначелника Ливанија на суд. Ливаније их дуго наговараше да се одрекну Христа. А када у томе не успе, он нареди да их брзоногим коњима привежу за репове, и да терају коње што бесније. Дуго вучени тако, слуге Христове обагрише земљу својом крвљу: тела њихова, ударајући се по земљи о камење и дрвље, беху сва изранављена, и по закону природе људске они су требали умрети, да их сам Господ није укрепљавао у таквим мукама. Потом их полумртве вргоше у тамницу, и мораху их глађу и жеђу; но Господ их храњаше хлебом небеским и исцељиваше им ране.
После неког времена они опет бише изведени на суд. И пошто се не покорише мучитељевој наредби , они бише на дрвету обешени, па стругани железним ноктима и паљени свећама. Затим беху бачени у пећ огњену, али остадоше неповређени: јер ангео Господњи сиђе к њима, расхлади пећ и сачува их читаве од огња. Потом нареди мучитељ да им гвоздене клинце забију у главу, у срце, и у стомак. А када то би, ископаше им гроб, па их још живе бацише у гроб и затрпаше земљом. Скончавши тако свирепом и тешком смрћу, свети Никандар и Ермеј сада живе слатким и радосним вечним животом са Господом, коме слава вавек. Амин.

извор