Хришћанство је есхатологија. Не може се рећи да је нешто у Цркви, у суштинском смислу историјско а нешто есхатолошко, рећи да у хришћанству има места за нешто што никако није есхатолошко је исто као рећи да у хришћанству треба да буде нечег нехришћанског… Есхатологија није на крају него на почетку.

У рабинским изворима, баш као код Василија Великог, постоји предање да је „Век који долази“ – „Олам хаба“ истовремено и први дан стварања који претходи „Садашњем веку“ – „Олам Хазех“, који након седам еона-циклуса истиче завршавајући се опет оним истим првим еоном који је хронолошки осми а то је „Олам Хаба“ век који долази, или хришћански речено „будући век“.

Дакле, у библијској ретропспективној перспективи, крај је ретроактивни почетак свега.

Доле је горе
Почетак, пак, хришћанске иницијације је крштење.

У крштењу су смрт и васкрсење сједињени у један акт рођења за вечни живот које се одиграва примањем Светог Духа кроз симболичко погребење са страдалним Месијом (Слугом Господњим) , а случајеви, описани у Делима апостолским, где предавање Духа претходи крштењу (Дап 10,47) par excellence поцртавају есхатолошку димензију месијанског страдања, сваки крштавани је „Слуга Господњи“ (Ебед Јахве, παῖς Κυρίου).

„У крштењу се испуњавају обећања нашег савеза са Богом – пише Златоуст у свом тумаченњу Јовановог Јеванђења – сахрањивање и смрт, ускрснуће и живот; и ово се дешава одједном. Јер када уронимо своје главе у воду, стари човек је сахрањен у гробници испод и потпуно је потонуо заувек; а када их поново подижемо, нови човек се уздиже на његово место – Златоусти наставља – Да бисмо показали да оно што говоримо није никаква претпоставка, чујмо Павла где каже: „Ми смо са Њиме сахрањени крштењем у смрт“; и опет, „наш стари човек је разапет с Њим“; и опет, „ми смо заједно засађени (σύμφυτοι) у сличности (ὁμοιώματι) Његове смрти“ (Рим 6, 4–6).

Биљна метафорика карактеристична је за Јована: нпр. њиве које се жуте за жетву, а посебно значајана је метафора о чокоту и лозама, па је у истом духу и слика заједничког засађивања месијанске заједнице у сличност Месијине смрти карактеристична за јовановско малоазијско предање: „Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“ (Јн 12, 24).

Овде многи род доноси баш умрло семе и управо они који су већ мртви су ти који су плодни!

Шта више „револуционарна мржња према датостима живота таквог какав јесте а не реакционарни „витализам“, знак је новог неуништивог живота: „Ко воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свету сачуваће га за живот вечни“ (Јн 12, 25).

Такав хришћански post mortem анти-етос Павле сажима својим чувеним речима: „Ви сте, наиме, умрли И ваш живот је са Месијом сакривен у Богу“ (Koл 3, 3).

Златоусти настаља: „Крштење се не зове само крштење, већ се крст назива крштењем. Крштењем (βάπτισμα), каже Христос, којим сам ја крштен (ὃ ἐγὼ βαπτίζομαι), крстићете се (βαπτισθήσεσθε – Мк 10, 39) а мени се треба крстити крштењем (βάπτισμα δὲ ἔχω βαπτισθῆναι – Лк 12, 50), које ви нисте познавали…“

Нису смрт и васкрсење сједињени само у крштењу, овај образац је принцип читаве есхатолошке антиципације као такве.

Месијански акти: Страдање и Смрт, Васкрсење, изливање Духа, Парусија, И њихов космичко историјски учинак: суд – транзитна криза старог и спасење – апокатастаза новог, то су факти које библијска традиција види као јединствени транс-темпорални догађај.

А уобичајени светописамски назив за такав месијански догађај је: дан Господњи. Суштинска црта под којом су сви ови чинови сажети је Христова крсна смрт, која је у малоазијској традицији празнована 14. Нисана – априла, као јединствени празник смрти и васкрсења: „Крсно-васкрсна Пасха“.

За апокалиптичку традицију Христова смрт је изразито есхатолошки догађај, и како би се то осетило довољно је сетити се да је централна фигура из Јовеновог Откривења: заклано јагње – које је баш зато и Лав.

Мрак је светло
Јоил описује дан Господњи као „Дан када је мрак и тама, дан када је облак и магла; како се зора разастире поврх гора тако иде…“ (Јл 2, 2). И славно место које Дела апостолска наводе као тумачење педесетнице „сунце ће се претворити у таму и месец у крв“ а које Откривење наводи у вези са шестим печатом: „И видех кад отвори шести печат, наста земљотрес велики, и сунце поста црно као врећа од кострети, и месец као крв“, после чега непосредно следи обележавање Божијих слугу печатом и виђење мноштва народа пред престолом и пред Јагњетом…

Сасвим је јасно да је у питању референца на Христово страдање ради свих које се непосредно повезује са Царством Божијим, уз обележавање свих чланова месијанске заједнице архијерејским помазањем тј. словом Тау (Margaret Barker, Great High Priest: The Temple Roots of Christian Liturgy) каква је била пракса у време првог храма што нам говори да су сада сви чланови Цркве архијерерји у великом архијереју Христу чије су они тело, и евхаристијом која се у најранијем тексту који нам наводи речи установљења, Првој Посланици Коринћанима, повезује са Месијином смрћу као знаком његовог присуства на вечерама месијанске заједнице у Духу, као и са његовим коначним доласком.

Апостол Павле, чак, читаво хришћанско предање своди на просту месијанску синегдоху: смрт Месије и анамнезу те месијанске искупљујуће смрти у његовој присутности у Духу, уз антиципацију његовог коначног доласка: „Јер ја примих од Господа што сам вам и предао, да Господ Исус оне ноћи кад беше предан (предање овде треба схватити у вези предавања самог Месије на смрт) узе хлеб. И захваливши преломи и рече: Узмите једите ово је тело моје које се за вас ломи (што је очигледна референца на крст); ово чините у мој спомен. Исто тако и чашу после вечере говорећи. Ова је чаша Нови Завет у мојој крви (такође референца на крст); ово чините кад год пијете у мој спомен“ (1Кор 11, 23–25),

Потом следи следи Павлов важан херменутички закључак који месијанско предање своди на фундаменталну евхаријсктијску праксу, чије је значење објава Христове смрти у светлости његовог доласка: „Јер кад год хлеб овај једете и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете док не дође“ (1Кор 11, 26).

У овом најстаријем евхаријстијском докумемту Павле чини исто што, према сведоченњу каснијх текстова, чини и сам Христос који повезује апокалиптичку таму својих страдања са својим славним повратком на облацима у својству даниловског Сина Човечијег под знаком крста, као небеским знамењем доласка тог истог Сина Човечијег (Мт 24, 29–30; Отк 1, 7).

За грех, и за правду, и за суд!
Уколико желимо да сумирамо какве егзистенцијалне консеквенце догађај Педесетнице има по месијански процес, онда можемо издвојити три димензије истог догађа:

1. Са једне стране силазак светог Духа лечи грех светског солипсизма тако што иманентизује трансценденцију (Рим 13, 9–10) као међусобну љубав унутар месијанске „Заједнице Светог Духа“ (2Кор 13, 13). И ту имамо посла са смислом Педестетнице као такве.

Ова конституише месијанску заједницу као љубавно тело Месије: „Јер се једним Духом сви ми крстисмо у једно тело“ (1Кор 12, 13). Зато се тај пресудни дар Духа, који Месију чини присутним у својој заједници и кроз њу у свету, наводи у једнини. Месијанска заједница је „Последљи Адам“ и „Други човек (1Кор 15, 45–47), егалитарно субјективизован изван свих смртоносних субординација хијерархијски конструисане природе: „Нема више ни Јевреја ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско; јер сте сви ви један у Христу Исусу“ (Гал 3, 27–28)

Евоцирајући у том контексту, у свом тумаћењу Јовановог Јеванђеља Посланицу Коринћанима, Св. Јован Златоуст тврди како се реч о томе да Адам након Христовог Васкрсења више није тек душа жива него Дух који оживљава, односи на то да сада сваки човек у Месији има моћ да даје живот другима. Он у прилог такве тврдње наводи апостоле који су подизали мртве, што не треба читати као „моћ“ коју Бог даје члановима неке њему верне групе, већ као ланац контраинтерпелација који се простире кроз најсировију путеност смрћу телесно деиндивидуализованих (распаднутих) и истовремено симболички индивидуализованих (издвојених) бића, као силу у немоћи која снагом свог позива буди умрле у месијанску заједницу сачињену искључиво од оних који су већ прошли кроз капије смрти и снагом животворне антиидеолошке контраинтерпелације ушли у колектив живих у заједницу неуништивог живота једних за друге, једних уз друге, једних са другима. Заједницу какву најбоље изражава Хајдегеров термин (из Бића и Времена) „mitsein – сабиће“.

Дакле, Сабиће, заједничко биће је живот оних који нису сливени у некакво једно биће већ је свако биће понаособ сабиће са Другим бићем (како је то дивно елаборирао Жан Лик Нанси у Уделовљеној заједници). Заједница може бити само живот и то заједнички живот који се дели оживотворавајући све који међусобно деле своја тела и душе. Ово општење је благо, сакривено у глиненинм судовима наших, по себи, фрагилних једва живих тела, у којима ипак жубори неуништиво живо заједништво постајући у нама извор воде која тече у живот вечни.

2. Са друге стране, за разлику од јединственог дара Духа, различите харизме предане појединим члановима месијанског колектива јесу дарови Духа који су наведени у множини (1Кор 12, 28–30) и имају функционални каракртер у служби одржавања љубавног заједништва унутар месијанског колектива, позваног да се прошири на све, укидајући тако себе као посебну и издвојену праведну стварност.

Oвде треба бити нарочито опрезан. Изузетене харизме и дарови Духа као свој печат имају крст и према томе показују се у вернима као немоћ а не као моћ: „Јер гледајте браћо на вас позване… нема ту много моћних… него што је слабо пред светом и понижено изабрао је Бог да посрами моћнике“ (1Кор 1, 27–28).

За Павла је и Исусова биографија, укључујући евентуална чуда, без икаквог значаја (2Кор 5, 16), оно што је важно је то да је Он „објављен у сили и по Духу Светоме за Сина Божијег васкрсењем из мртвих“ (Рим 1, 4). Он „иако је био распет по слабости, али живи по сили Божијој; јер смо и ми слаби у Њему, али ћемо живјети с Њим силом Божијом за вас (2Кор 13, 4).

Дакле, месијанска спона која нас уједињује с Месијом је слабост. Она је спољашњи знак и доњи крај Његове есхатолошке силе која живи у Њему и у другима „за нас“. Према томе, и наша слабост је за друге Сила Божија.

Наша веза са другима је интимна, али није приватна већ је лична апрорпријација плодова Духа дарованих месијанском колективу. Можда је ту најумеснији Лаканов неологизам „екстимно“, који би у овом случају могао означити интиму каква није затворена у нарцистички однос проширеног сопства, већ има спољашњи заједнички карактер и друштвене консеквенце, тако да је унутрашњи човек неуништива друштвена спона нове заједнице упркос њеној изложености реакционарним стихијама старог света: „Због тога… ако се наш спољашњи човек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан“ (2Кор 4, 16).

Стих који следи након овог је од изузетног значаја за појашњење везе између страдања и славе у Духу: „Јер наша пролазна невоља – не просто прирпема нам, већ -производи/κατεργάζεται нам преизобилно и неизмерно вечно богатство славе“ (2Кор 4,17).

Ово значи да нам „невоља“ не спрема славу као награду ради трпљења, већ да „производи“ славу, односно да је она њен историјски облик, и самим тим знак Царства Божијег у историји а то је наравно знак Сина човечијег што није ништа друго него крст.

3. Tрећи аспект Педесетнице, поред конститутивног дара Духа, и раздавања харизми чији су знаци „слабост“ њихових носилаца а не моћ (2Кор 4,10–11; 4,9–13; 1Кор 2, 3, 1Кор 15,31) је револуционарно деловање силе суда Духа у модерном свету.

Према Светом Јовану Златоустом Дух „иде напред са великом силом и нико није у стању да спречи Његово насиље“ (Омилија 26 на Јеванђеље по Јовану).

Или како је то приметио Јакоб Таубес у својој тези о западној есхатологији: „У птоломејском свету влада платонски ерос, међусобно приближавајући горње и доње, док у коперниканском свету влада Дух, тежећи према напред. Етос коперниканског (тј. модерног) света јесте етос будућности“ (Jacob Taubes, Zapadna eshatologija).

У мени нема ништа
Према свему што смо рекли Педесетница је и упад есхатологије у историјску презентност бесциљног дешавања и њено радикално испражњење од непрестане мобилизације. Оно је у субјектима месијанског процеса делом заустаљено Сабатом Христове смрти. Зато, као што смо смо видели, Ап. Павле евхаристију Цркве и есхатологију повезује са Христовом смрћу: „Кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу обзнањујете, докле не дође“ (1 Кор 11, 26).

Штавише, Златоусти бесмртност Месије изводи из бесмртности месијанске заједнице а не обрнуто! „Ако они који верују у распетога не ишчезавају, још мање ће ишчезнути онај који је разапет… Онај који одузима сиромаштво од других и сам је много слободнији од њега… Да ли видите да свуда потребна вера? Јер Он крст назива извором живота“ (Свети Јован Златоусти, Омилије на Јеванђење по Јовану).

Дакле, месијанска заједница у Дан Господњи врши спомен: не Васкрсења, него Христове смрти! али нипошто у тужној атмосфери (нити у тону тзв. „радосне туге“ аскета) него у светлости Васкрсења и Парусије („Победничку песму певајући, кличући, узвикујући и говорећи“). Чак ни најтриумфалинија химногррафија цркве оличена у пасхалном канону ту није изузетак: „Христос се јави као човек, би назван безазленим јагњетом (…) И би наречен наша Пасха (…) као једногодишње Јагње добровољно би заклан за све, Пасха очистилачка (…) страда као смртан, и страдањем смртно облачи у красоту бесмртности“…

Такође и обратно, стихире Великог Петка и Велике Суботе већ прослављају и Васкрсење: „Тебе који се одеваш светлошћу… скиде с дрвета Никодим… ридајући говораше… величам страдања твоја опевам твој погреб са васкрсењем кличући Господе слава ти!“

Треба ли подсећати на то да и сам васкршњи тропар каже смрћи, а не васкрсењем, смрт уништи?

Веза Христовог Васкрсења са Његовом смрћу, није важна из тривијалног разлога: да је смрт, пошто му хронолошки претходи свакако услов Васкрсења. Не то није просто само тако, јер тиме бисмо догађај Васкрсења потчинили раније установљеном закону смрти. Ова веза је важна пре свега због тога јер она и није ништа друго него повезаност, чак идентичност; Христовог и општег Васкрсења (1. Кор. 15, 13). Јер опште васкрсење људима је могуће искусити у антиципацији, и празновати само под знаком минуса: као учешће у (нашој) свеопштој чаши смрти (Мт 26, 42) испијеној од последњег Човека (1. Кор. 15, 45) Христа, који је Васкрсао из мртвих.

Док је помпезно „пренаглашавање“ Васкрсења уствари диктатура „хришћанске“ идеализације, уздизање новог господара, новог почетка, тираније нове „хармоније“ која ће убрзо да доминира над нама: Било у облику некакве „позитивне приче“, неког „јеванђеља просперитета“, одушевљења креативношћу карактеристичног за неолиберални капитализам, поверењем у политичаре и експерте, фасцинираношћу оригиналношћу уметника и спортиста уз скривени презир према „неталентованој гомили“ каква нема услове ни да се одржи у животу а камоли да се у том животу истакне, а која је ипак неопходна да би се из ње као позадине издвоио неки „суви геније“ (making one out of many), у форми мистификације предузетничке генијалности меритократских изабраника која се своди на „способност“ за екстракцију вишка рада из тела „глупих“ радника који троше мање него што производе – што је све, у суштини, исисавање живота из људи и његово претварање у мртви капитал, итд; или пак тако што нам вера, као и капиталистички свет, више неће допуштати чак ни да будемо несрећни а да се због тога не осећамо кривима. Јер забога Христос је васксао! Дух Свети нам је Дат!

Суве кости, чујте реч Господњу
Обећање Духа Христос је дао извевши своје ученике до Витаније чије име означава „Кућу патње“. Дух је обећан изван Јерусалима на не-месту фавеле искључених: Губавих, сиромаха и грешника (од којих је један био и вољени Христов друг четвородневни Лазар), у простору мизеризације и побуне у какав моћ државних апрата принуде није нимало радо залазила.

Обећање је испуњено, као субверзија близу храма, у горњој соби на Сиону, вероватно бившој синагоги. Постоји прича да је власник собе био Христов тајни ученик фарисеј и кнез Никодим задужен да се брине око воде за јеврејске ходочаснике. У сваком случају Христос јовановске традиције ка коме ходачасти „све што је постало“ тврдио је да ће из утробе сваког ко у њега верује, као из истинског храма (Јез 47, 1–12) потећи реке живе воде (Јн 7,38). А Јеванђеље појашњава да се то односи на Духа који ће бити дат кад Исус буде прослављен (Јн 7, 39) Исус је пак, по сопственим речима, прослављен у страдању (Јн 13, 31).

Према чувеном Хегеловом афоризму из Феноменологије духа: „Дух је кост“, а Кост се Христова није преломила ни на крсту (Јн 19, 36).

Зато, најсажетије речено, ово можемо преформулисати у три речи: Дух је крст.

„Нека се под знаком крста твога сатру све непријатељске силе“…

„Падај сило и неправдо, народ ти је судит зван!“

Извор: Теологија.нет

Снимак Духовданске беседе јеромонаха Петра (Драгојловића) игумана манастира Пиносава.

Поводом празника Свете Педесетнице са званичне интернет странице Радија Беседе доносимо предавање Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, на тему: Црква - непрестана Педесетница. Преосвећни Владика је ово предавање одржао 16. јуна 2002. године, у Позоришту младих у Новом Саду.

Поводом 125-е годишњице од рођења и 40-е годишњице од упокојења Преподобног Јустина Ћелијског у Врањског у храму Свете Тројице у Врању приређена је Свечана академија на којој је беседу произнео Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј. У програму су учествовали Хор Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини у Новом Саду, Хор манастира Ковиљ, сестринство манастира Светог првомученика и архиђакона Стефана, и дечији хор Музичке школе "Стеван Мокрањац" из Врања. 

Извор: Епархија врањска

Бесједа Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија одржана на Тројичинданском црквено-народном сабору за одбрану светиња у Подгорици:

Ријеч је Христова, драга браћо и сестре, коју непрекидно слушамо кроз вијекове, па ево чули смо је и данас: Ја сам свјетлост свијету ко иде за Мном не иде по тами него задобија свјетлост вјечнога и непролазнога живота. Та Христова свјетлост вјечна и непролазна, Он као вјечна свјетлост је она сила која сабира кроз вјекове све истинске и праве, честите људе Богом просвећене, сабира сву творевину и просвећује.

У својим дубинама сва творевина је обасјана том Божанском Христовом свјетлошћу. Свјетлошћу која просвећује и сабира нас и сабира Цркву Његову ево већ двије хиљаде година, као што су и прва Црква, први ученици Христови, били сабрани у Горњици Сионској једнодушно чекајући да се испуни обећање Христово да ће им послати Духа Светога који ће их увести у сваку истину. Сабрани једнодушно чули су вјетрове око њих и у виду огњених језика сишао је Дух Свети на свакога од њих појединачно, просветлио их и они су почели да говоре разним језицима. Од тада до данас испуњавају заповијест Христову Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога, учећи да држе све што сам вам заповиједио. И Ја сам са вама до краја свијета и вијека.

Јеванђеље Христово се проповиједа свакоме створењу, свакоме човјеку, сваком земаљском народу, данас више него икада. Нема народа земаљског и нема језика на коме се не чита ово Свето јеванђеље и на коме се не проповиједа Христос као вјечна и непролазна свјетлост. И нема људске душе која у дубини не чезне за том вјечном свјетлошћу, јер ова земаљска свјетлост која нас и данас грије, и она је Божији дар, али она је само симбол те Божије свјетлости живога Бога као живота и као свјетлости која обасјава привремено и натапа земљу и обасјава је да би се на њој рађао живот. Божанска свјетлост је вјечна. Она натапа и обасјава људска срца и душе и обдарује их вјечним и непролазним животом, вјечним и непролазним здрављем, вјечном и непролазном мудрошћу.

Овај сабор данас овдје Светотројичин, није ништа ново ни овом граду, ни овој земљи, ни овом народу. То је сабор који траје вјековима. Сабор који се ових дана, нарочито сјутра за Тројичиндан, сабира широм васељене и прославља се Христос као вјечна Божанска свјетлост на свим земаљским језицима. Нема краја земаљског гдје се данас не служи ова Света литургија и нема језика, од кинеског, јапанског, јелинског, јеврејског, руског, српског, американскога и других знаних и незнаних језика на којима се не свједочи ова велика и света истина која нам се открила и подарила, истина о Богу који је дошао међу нас и постао као један од нас.

Истина о савршеном Богу који је открио Себе и Своју тајну људском роду и о савршеном човјеку који се кроз тог и таквог Бога појавио на земљи и савршени човјек је онај на који је призван човјек и призвано сво човјечанство да постане члан тога и таквога Христа Бога нашега и човјечанства вјечнога и непролазнога.

Свјетлост која даје вјечно и непролазно значење и смисао човјеку и људском достојанству. Рађање од мајке је рађање за овај привремени живот, а тек онда када то рађање кроз Тајну светога крштења у име Оца и Сина и Духа Светога Бога љубави кад оно задобије тај Христов квасац – Богочовјечански квасац, тек тада човјек постаје биће рођено не за смрт и пролазност, за зло и за мржњу, него биће рођено за бесмртност за непролазност и за вјечност.

Гријех и смрт су опака зла и невоље које господаре људима кроз историју, а та свјетлост Божанска Духа Светога јављена на Тројичиндан и објављена, она је ту да уништава зло, мржњу, да уништава диобе међу људима, да уништава прије свега и изнад свега смрт као најопакије зло које пријети човјеку и човјечанству и од тада до данас постоје двије врсте сабора овдје на земљи и два пута којима ходе људи и народи земаљски. То је сабор у име те Божанске љубави Бога Оца, Сина и Духа Светога, сабор који је овдје сабран данас и који се сабира широм свијета у име Божије, сабор који је сабор љубави према Богу и љубави једних према другима и други сабор, који је сабор око демонске сатанске силе, богоборне силе која носи зло, мржњу, раздоре, која  уништава и скрнави људско биће, ум и срце, људску заједницу, земаљске народе, сабор око вјечнога живота вјечном свјетлошћу обасјан и сабор око смрти, пролазности и ништавила. Само та два сабора постоје овдје на земљи, од времена Христовог до данас и постојаће до краја свијета и вијека.

А тај зли и опаки сабор диоба и мржње и зла, тај сабор непрекидно прогони, и то је рекао Господ у Јеванђељу, оне који се сабирају у Његово име, јер је рекао Господ за Своје ученике, и прве, и данашње, и оне будуће, да ће бити гоњени и прогоњени имена Његовога ради. Али да се не боје. Он је са њима и међу њима, Он им даје снагу и побједу над злом, над мржњом, над богубиством, братоубиством, над сатенском силом, на свим оним што угрожава човјека смрћу, ништавношћу и пролазношћу.

И тако ево до данас и ми овдје пред овим светим Храмом Христовог Васкрсења, који није ништа друго него је онај живоносни гроб Христов из кога је засијала светлост Христовог Васкрсења. Сабрани пред њега и ми се клањамо Христу Богу нашем, сабрани око имена Његовог, Његовом љубављу, љубављу према сваком створењу, на првом мјесту љубави према живиме Богу, љубављу једни према другима, љубављу и према онима који нас мрзе и који нас прогоне и који покушавају своје лажне законе да намећу људима, посебно Цркви Божијој.

Дакле, само љубављу ми ратујемо кроз вјекове против зла, против гријеха, против смрти, против безбожништва и против нечовјештва. То је оно наше чиме се бранимо и чиме  свједочимо да смо синови свјетлости а не синови таме, синови божанске богочовјечанске љубави, а не синови мржње, синови јединства са Богом живим истинитим, и јединства свих нас у једној Божијој заједници сабираној од свих земаљских народа, заједници за коју не постоје границе.

Демонске силе и зли људи постављају границе и покушавају да границама зауставе ту живу воду која тече и која протиче кроз људску историју и у наша времена. Постављају границе и оно што је Божије проглашавају да је оно нечовјечно а нема човјечности без онога што је Божанско. И они који су убијали Бога Оца и које га данас убијају они су били и не само богубице, оцеубице, Оца Небескога, него братоубице.

Нажалост ви сами знате да се овдје код нас на богоубиству рађало крваво братоубиство, и можда ријетко гдје у свијету као што се то догодило у Црној Гори, братоубиство у име Маркса и Енгелса, у име Стаљина и Броза, братоубиство које је затровало многа људска срца мржњом, деобама, свађама и оним што разара јединство и заједништво и у једном народу и у једној Земљи, и у читавом свијету.

Овај сабор наш,он је лијек од таквог братоубиства и богоубиства, и позив свима на заједницу са живим Богом, за задобијање те вјечне свјетлости и задобијања тог и таквог братства и братске заједнице која је сачувана оваквим саборима који су били и у древна времена овдје код нас.

Ено прочитајте Горски вијенац на Тројичиндан сабори су били и на Ловћену, тамо гдје се испратила мржња, гажење светих моштију Ловћенског Тајновидца и скрнављење храма Његовог који је он пројектовао. И срушиле су тај храм богаубице и братоубица. Ми се надамо и овај сабор се моли и тражи од оних који су данас на власти у Црној Гори да се исцијели тај братоубилачки, богоубилачки дух који се на Ловћену одвио, гдје је и грб онај Црне Горе чак уништен и срушен, и да се вратимо Тројичинданским саборима, да се врати и Црква Светог Петра Цетињског на Ловћен и да се врати утамничени владика Раде у онај зиндан пагански, да се врати овоме народу и његова љубав и његова вјера у живога Бога јер је онај који је пјевао Христу Богу чудесну пјесму О преблаги Тихи Учитељу Слатка ли је света бистра вода с Источника Твога бесмртнога Васкрсењем смрт си поразио земља слави свога Спаситеља из свога створитеља. Тако владика Раде, тако Свети Петар Цетињски, тако Свети Василије Острошки, зато они који би хтели да скрнаве мошти светитеља наших, да разбијају те саборе око ћивота Светог Василија, Светога Петра Цетињскога, ове и овакве саборе, нека се врате себи, својој савјести Богу, нека се врате и нека доносе законе који су сагласни вјековном предању овога народа и Црне Горе а ти закони су они које је писао Свети Петар Цетињски који почињу са ријечима у име Оца и Сина и Духа Светога животворне Тројице.

Тако су почињали закони Светога Петра, Светог Василија, Петра Ловћенског Тајновица, дај Боже да и њихови потомци такве законе пишу и да не угрожавају једни друге, да не стварају раздоре и мржњу и да на њима граде будућност Црне Горе, него да граде на ономе на чему је саграђено све што је часно и честитао кроз историју Црне Горе до данашњег дана а то јесу управо овакви сабори љубави Божије, богољубља и сабори братољубља.

Нека би Господ који је свјетлост овога свијета и свјетлост која свијетли у тами историје човјечанства данас и свјетлеће до краја свијета и вијека, неко обасјај наша срца и срца свих људи, првенствено они који су овдје наша браћа у Црној Гори. Нека обасја срца њихова и наша и срца и свих људи земаљских народа, да сви једним срцем, једном душом, једним умом прослављамо Бога љубави, савршенога Бога и савршенога човјека Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин!

Извор: Радио Светигора

У недељу, 09. јуна 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ПРОТОНАМЕСНИК МИОДРАГ АНДРИЋ одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај,  на тему: СВЕТИ САВА ИЗНАД ИСТОКА И ЗАПАДА.

Извор: Радио Беседа
 

Као и код многих хришћанских народа, Библија је била прва књига написана на словеначком народном језику, тако да је превод Библије уопште поставио почетак језика и писмености. Готски превод Библије из 4. века означава, на пример, почетак германског писма и то је најстарија сачувана књижевност у целом германском свету. Сличну улогу одиграо је древни превод Кирила и Метода из 9. века међу словенским народима. Накнадни преводи су такође били од великог значаја за развој језика, религиозности, књижевности и националне свести.

Исто важи и за Словенце. Када су прихватили хришћанство, Библија је постала најважнији извор њихове националне културе. То је директно и индиректно утицало на развој словеначког језика. Већ у 9. веку сачињени су преводи основних хришћанских текстова, бар индиректно са библијских извора. Преводи Библије су од 1555. г. били главна покретачка снага за стварање словеначког књижевног језика.

Примож Трубар (1508-1586) урадио је први словеначки превод библијског текста под утицајем протестантских настојања на томе да Библија стекне пуну ваљаност у свим областима. Године 1555. изашаo је Ta evangeli svetiga Matevža, 1557. г. Ta pervi dejl tiga noviga testamenta (сва четири јеванђеља и апостолске посланице), 1560. Ta drugi dejl tiga noviga testamenta (Писмо Римљанима), 1561. Svetiga Pavlata dva listi htim Corintariem, inu ta htim Galatariem, 1566. превод једне књиге Старог завета Ta celi psalter Davidov, 1567. Svetiga Pavla listuvi (посланице Ефесцима, Филипљанима, Колошанима, Солуњанима, Тимотеју, Титу и Филимону), 1577 Noviga testamenta pusledni dejl (посланица Јеврејима, Јаковљева посланица, Петрове посланице, Јованове посланице, Откривење), 1582 Ta celi novi testament (прегледано и обновљено штампање издања између 1555. и 1577. године). Све ове књиге су објављене у Тибингену. Трубаров превод је релативно веран оригиналу.

Јуриј Далматин (1547-1589) поставио је себи задатак да преведе целу Библију. Године 1575. објавио је књигу Старога завета Jezus Sirah, 1578. Biblije, tu je vsiga svetiga pisma pervi dejl, 1580. Salomonove pripuvisti, 1580. Perve bukve Mozesove (пробни покушај). Све ове књиге штампао је први љубљански штампар Јанж Манделц.

Године 1584. у Витенбергу је објављено Далматиново монументално дело Biblija, tu je vse svetu pismu stariga inu noviga testamenta, slovenski tolmačenaskuzi Jurija Dalmatina. У превођењу Старога завета Далматин се првенствено ослањао на Лутеров превод, иако је узимао у обзир и јеврејски и грчки текст. За штаму Новога завета узео је Трубаров превод.

Трубаров и Далматинов савременик Себастијан Крељ (1538-1567) превео је део Новога завета. Године 1566. у Регенсбургу је објављена Dečija Biblija, 1567. Postila slovenska (читања и Јеванђеље са објашњењем). Библијске текстове је вероватно превео са грчког, а користио је и Лутеров, црквенословенски (глагољица или ћирилица) и вероватно чешки превод.

Противреформација је зауставила ширење протестантизма, али је Далматинова Библија остала у употреби међу католичким свештеницима. Између осталих, приређивали су је у католичким лекционарима. Исусовац Јанез Чандек (Чандик) (1581-1624) је на препоруку љубљанскога бискупа Томажа Хрена (1560-1630) у Грацу је приредио цео словеначки лекционар. Када је приређивао јеванђељске перикопе и читања, у језичком погледу снажно се ослањао на Далматинову Библију. Године 1613. рад је објављен у Грацу, у издавачком заводу Хрен, без имена приређивача, под називом Evangelia inu listuvi. Књига је више пута била прештампана. Године 1672. ново издање је уредио Јанез Лудвик Шонлебен (1618-1681). Матија Кастелец (1620-1688) је до 1. 1680. г. на основу Далматина припремио рукопис целог превода Библије. Грегор Воренц (1660-1730) га је припремио за штампу у шест томова. Данас су сачувана само два тома (други и шести); други том садржи старозаветне књиге од Исуса Навина до књига дневника, а шести том читав Нови завет. Исусовац Ожбалт Гутсман (1727-1790), „путујуцћи мисионар за Корушку“, приредио је лекционар за корушке Словенце, па га 1780. објавио у Клагенфурту (Целовецу) под насловом Evangelie inu branje ali pisme na vse nedele inu jimentine praznike cieloga leta razdelene.

Штајерски парох Петар Дајнко (1787-1873) установио је да је потребно преводити на три словеначка књижевна језика: крањски, корушки и источни штајерски. Стога је радио на томе да и Словенци између Муре и Драве добију све најважније књиге на локалном дијалекту. Године 1817. објавио је лекционар Evangeliomi na vse nedele in svetke 1824. и 1826. године, књигу Svetoga pisma zgodbe iz starega zakona, 1826. Svetoga pisma zgodbe iz novega zakona, 1826, 1833. и 1837. Listi inu Evangeliji. Идеја је била да објави Sveto pismo starega zakona „у језику словеначког говора Штајераца“, но у рукопису је остао само превод Прве Мојсијеве књиге.

За Словенце између Муре и Рабе први превод Новога завета припремио је протестантски пастор Штефан Кузмич (1723-1779). Превео га је са грчког оригинала, тако да је више пута користио речи које не познају у Прекомурју. Књига је објављена 1771. г. под насловом Nouvi zakon ali teštamentom Gospodna našega Jezuša Kristuša zdaj oprvič z grčkoga na stari slovenski jezik obrnjeni. До сада је доживела пет издања (последње 1928), и за лингвисте је до данас остало највећа ризница прекомурског речника и других лингвистичких података. Прекомурски католички свештеник Миклош Кузмич (1737-1804) превео је са Вулгате јеванђеља, али се по питању правописа и језика наслањао на Штефана Кузмича. Године 1780. објављене су прве три прекомурске католичке књиге Krátka šumma velikoga katekizmuša…; Slovenski silabikár…; Svéti evangjeliomi pouleg kalendárioma i réda rimskoga na vse nedelne i svétešnje dní z-občinskoga svétoga písma … na stári slovenski jezik … obrnjeni … (последња је одштампана још тринаест пута до 1920. г.). Године 1796. Миклош Кузмич је објавио Stároga i nouvoga teštamentoma svéte hištórie krátka šumma, na stari slovenski jezik obrnjena… (до октобра 1869. прештампано је осам пута). Протестантски пастор Александер (Шандор) Терплан (1816-1858) редиговао је превод Штефана Кузмича Нуови закон из године 1771, па му у трећем издању 1848. додао своје најзначајније дело, први и одличан превод Псалама на прекомурски - Knige žoltárske. Ово издање је 1883. поново штампало Британско библијско друштво у Бечу и 1928. у Земуну. Године 1914, 1926. и 1928. објавило је превод најзначајнијег писца прекомурских евангелика Јаноша Кардоша (1801-1875) Moses i Josua: Petére knige Mosesa i knige Josue ali Glávni tál svétoga písma stároga zákona.

На католичкој страни, у другој половини 18. века превод Библије се увелико проширио. Франц Михаел Пагловец (1679-1759) је године 1733. у Љубљани објавио Tobiove  bukve, a 1741, 1754. и 1758. лекционар Evangelia inu brania. Августинац Марко (Антон) Похлин (1735-1801) у Љубљани је 1773. објавио књигу под називом Sveti Postni Evangeliumi (2. издање 1783, 3. издање 1789). Поред тога, он је оставио рукопис Svetega Pisma starega Testamenta perve Moyzesove Buqve iz razlaganjem S. Texta in Psalmov Davidoveh Buqve k’ useh žihernemu špoganju. Године 1778. у Бечу је добио имприматур цензуре за превођење Петокњижја (Торе). Упркос томе, 1781. г. понудио га је још у Љубљани бискупу Карлу Јанезу Херберштајну (1719-1787), али му је забрањено издавање. Разлог је вероватно тај што је бискуп већ имао своје планове око издавања другог словеначког превода читаве Библије. По његовом наређењу, Јуриј Јапељ (1744-1807) почео је 1783. да га преводи уз помоћ Блажа Кумердеја (1738-1805). Преводили су га са Вулгате, али су за превод Новога завета прихватили Далматинов текст тамо где се поклапао са Вулгатом; у другим случајевима  ослањали су се на Росалина и Острошку Библију. Нови Завет је објављен у Љубљани у два дела 1784. и 1786. г. Стари завет је Јапељ делимично сам преводио, а делимично са колегама Јанезом Дебевецом, Јожефом Рихаром, Јожефом Шкрињаром,  Модестом Шрајем и Антоном Травеном. Будући да је због теолошких и језичких разлога (германизама) било све снажније противљења Јапељевом преводу, руководство око припреме Старога завета коначно је преузео Јожеф Шкрињар (1753-1825), од свих њих најталентованији и образованији. Између1791. и 1802. г. објављене су све књиге Старога завета.

У 19. веку наставља се жеља за превођењем Библије на католичкој страни. Године 1815-1817. Матевж Равникар (1776-1845) објавио је у Љубљани Zgodbe Svetega pisma za mlade ljudi. Андреј Голмајер (1789-1883, 1855-1883 надбискуп Горице) као професор догматике у Љубљани превео је Нови завет. Године 1834. у Љубљани је објављен први део: Sveti Evangeliji. Други део је остао у рукопису. Бенедиктинац Плацид (Јернеј) Јаворник (1803-1864) објавио је 1849. у Љубљани Perve Mozesove bukve, а 1854. у Целовецу Druge Mozesove bukve и Tretje Mozesove bukve. Чини се да је Mohorova družba у Целовецу (Аустрија) имала намеру да изда целу Библију, али се то није остварило због припреме такве публикације у Љубљани.

Љубљански бискуп Антон Алојзиј Волф (1782-1859) поверио је Јурију Волцу (1805-1885) израду новог превода целе Библије. Волц је завршио посао уз помоћ неколико сарадника: Андреј Чебашек, Андреј Голмајер, Јуриј Грабнер, Петер Хицингер, Матија Хочевар, Лука Јеран, Антон Лесар, Јосип Марн, Франчишек Метелко, Антон Межнарц, Антон Пинтар, Матевж Равникар - Поженчан и Андреј Замејиц. Нешто су превели Валентин Орожен и Фелицијан Глобочник. Превод Петокњижја (Торе), књиге Исуса Навина и књига о царевима сачинили су према Јаворниковом преводу. Преводили су са Вулгате и ослањали се на немачке преводе. Белешке су преузете из немачког издања Ј. Ф. Алиолија. Волц је сам сачинио много превода, уредио преводе својих сарадника и језички објединио. Нови превод је у језичком погледу много бољи него Јапељов. Објављен је у 1856-1859. у шест томова. Због бискупове иницијативе и подршке овај превод се назива Волфова Библија, а стварни наслов је Sveto pismo stare in nove zaveze z razlaganjem poleg nemškiga, od apostoljskiga Sedeža poterjeniga sv. pisma, ki ga je iz Vulgate ponemčil in razložil Dr. Jožef Franc Allioli.

Крајем 19. века и у 20. веку је неке нове преводе и адаптације Библије објавило Британско и инострано библијско друштво (The British and Foreign Bible Society), основано 1804. г. у Лондону, а између 1850. и 1902. у Бечу је имало своју агенцију. Јернеј Копитар (1780-1844) је 26. новембра 1815. г.предложио да се Библија преводи на српски, хрватски, бугарски и неке друге балканске језике. За Словенце у Штајерској и Горњој Корушкој требало је припремити посебан превод. До реализације овог предлога дошло је много касније. Друштво је 1869-1871. г. објавило превод Јеванђеља и апостолске посланице, које је у својим протестантским годинама припремио Франце Ремец (1846-1917); г. 1869. у Трсту је објављено Марково јеванђеље, г. 1870. у Бечу Матејево Јеванђеље и Лукино Јеванђеље, г. 1871. у Трсту Јованово јеванђеље и апостолске посланице. Матија Ваљавец (1831-1897) превео је као студент 16 псалама; г. 1873. у Бечу је објављен његов превод Pavla aposteljna list Rimljanom, а г. 1877. Novi zakon (посланице Коринћанима и Галатима).

Године 1870-1898. Британско и инострано библијско друштво је у деловима објавило Нови, затим Стари завет у преводу, а највећи допринос дали су лингвиста Франц Миклошич (1813-1891) и писац Јосип Стритар (1836-1923). Сам Стритар је превео велики део Старога и Новога завета, а Миклошич је учествовао у проверавању превода.

Године 1904. Чешки Антон Храска (1868-1953) почео је преводити интегралну Библију у Љубљани за евангелисте. Уз помоћ сарадника Франца Говекара, Антона Микуша и других завршио је рад 1914. г. Британско и инострано библијско друштво објавило је превод 1914. г. у Љубљани под насловом Sveto pismo starega in novega zakona (до 1967. г. седам пута штампано). На насловној страни пише „Стари закон према јеврејском, Нови према грчком оригиналу“. Међутим, стручне процене показују да је превод сачињен према Далматину, Лутеру и другим старим и новим преводима. Британско друштво није штампало девтероканонске/апокрифне књиге.

Иван Весел - Веснин (1798-1884), Антон Медвед (1869-1910), Симон Грегорчич (1844-1906), Франчишек Лампе (1859-1900) и Јанез Еванђелист Крек (1865-1917) преводе на књижевном језику. Весел је објавио књигу Psalmi (1892) заједно са завршеним Грегорчичевим преводом Ps 118 (јевр. 119) у 22 песме; Антон Медвед је превео Jeremijeve žalostinke (1894. и 1906), Јова (1904) и Јеремију (1909); Грегорчич је објавио поетски превод књиге  Job in Psalm 118 (1904) и завршио Jeremijeve žalostinke непосредно пре своје смрти. Лампе и Крек објавили су између 1894-1912.  чувене приче о Библији. Љубљански бискуп Антон Бонавентура Јеглич (1850-1937) штампао је 1915-1916. г. свој превод Псалама заједно са духовним тумачењем; Псалме је превео према Јеронимовом  Psalterium Gallicanum. Матија Славич (1877-1958) објавио је 1916. у Марибору Nedeljske evangelije, а  1917. завршено је допуњено издање Nedeljski in prazniški evangeliji. Године 1918. и 1919. Јосип Зиданшек (1858-1930) објавио је Novi zakon - Prvi deo: Sv. evangeliji in Dejanje apostolov. Године 1922. у Горици је Андреј Павлица (под псевдонимом Др. Егидиј) објавио Sirahove bukve. Франчишек Јере (1881-1958), Грегориј Печјак (1867-1961) и Андреј Сној (1886-1962) у Љубљани су са грчког оригинала превели Нови завет; године 1925. објављено је Sveto pismo  novega zakona - Prvi deo: Evangeliji in Apostolska dela, l; 1929. г. Sveto pismo novega zakona- Drugi deo: Apostolski listi in razodetje (оба дела су прештампана у годинама 1937-1939, 1948, 1949, 1954-1955).

Британско библијско друштво је у Београду 1937. г. објавило превод Албина Вилхара Evangelij po Luki. Матија Славич је 1939. у Цељу објавио Sveto pismo stare zaveze - Prvi deo: Pet Mojzesovih knjig in Jozuetova knjiga. Превод је припремљен према јеврејском оригиналу. У поправци превода учествовали су Антон Брезник, Франчишек Јере, Франц Ксавер Лукман, Алојзиј Одар, Јернеј Павлин и Андреј Сној. При даљем преводу Старога завета са јеврејског језика помагао му је Јакоб Алексич (1897-1980), а са грчког Франчишек Јере.

Године 1959-1961. Бискупски ординаријат у Марибору објавио је целу Библију у четири тома: Стари завет I-III и Нови завет. Ово издање садржи редиговани превод Новога завета из 1925. и 1929. г., Славичев превод првог дела Старога завета из 1939. г. и нови превод осталих књига. У припреми за штампу, осим преводилаца Јакоба Алексича, Франчишека Јерета, Матије Славича и Андреја Сноја, учествовали су и Станко Цанкар, Јоже Доленц и Едвард Шимниц.

Јакоб Алексич је из потпуног мариборског издања сачинио избор важних текстова за Малу Библију, објављену у Љубљани 1967. и 1968. године. Нови завет је 1968. године поново објављен у Клагенфурту (Целовецу) под називом Породична Библија Новога завета, а у Загребу Кратка Библија са сликама (библијски текст је донет или је адаптиран према мариборском издању из 1959-1961. г.). Мариборским издањем се такође служио Иван Олбрахт док је уредио издање књижице Biblijske priče, које је г. 1969. објавила Mladinska knjiga у Љубљани, затим издања Jezusov evangelij и Apostolska dela, које је 1972-1973. г. објавила Mohorjeva družba у Цељу. Године 1974. публиковано је друго издање књиге Kratko Sveto pismo s slikami. Најважније је то што је с мариборског издања објављена Библија Старога и Новога завета: Екуменско издање, 1974. г., у издању Британског библијског друштва. Ово је прво словеначко екуменско издање (које садржи и девтероканонске/апокрифне књиге Старога завета), а не и први екуменски превод. Текст тога издања је поново прегледан и смисленије подељен. На том издању су учествовали Јакоб Алексич, Станко Цајнкар, Јоже Доленц, Максимилијан Држеничник, Лудвик Јошар и Владимир Мисељ. Екуменско издање је доживело многа поновна штампања. Године 1977. Љубљанска надбискупија је поново штампала Нови завет према екуменској Библији као приручник.

Године 1977. Mohorjeva družba у Клагенфурту издаје Sveto pismo Novog saveza: Еванђеља и Дела апостолска, а то је превод који је са сарадницима припремио Јанко Модер према француској тзв. Јерусалимској Библији. Године 1979. Британско библијско друштво објавило је превод Јеванђеља који је сачинио Франце Розман: Jezusova Blagovest.

Поводом 400- годишњице издања Далматинове Библије (1984. г.) у Љубљани је објављен превод Новога завета, који су под руководством Јоже Крашовца и Франца Розмана подузели Отмар Чрнилогар, Кајетан Гантар, Алојз Ребула и Франце Розман, а под насловом Biblija Novog zaveta: Jubilejni prevod ob štiristoletnici Dalmatinove Biblije. У редакцији превода су учествовали: Јуриј Бизјак, Јанез Градишник, Јоже Крашовец, Мирко Махнич, Ерика Михевц-Габровец, Авгуштин Пирнат, Здравко Ревен, Франце Розман, Јожеф Смеј, Антон Стрле и Јанез Зупет. Британско и инострано библијско друштво у Београду је нови превод Новога завета преузело за поновно штампање екуменског издања, па је г. 1990, уз мање исправке штампан као приручник; а на иницијативу Словеначке регионалне бискупске конференције, објављен је од стране Сједињених библијских друштава. Године 1989. у Копру је као пробно издање објављен нови превод Јовове књиге (преводилац Јуриј Бизјак), а у Цељу нови превод Псалама (превео Јоже Крашовец). Године 1992. у Копру је изашао као пробно издање нови превод Песме над песмама (превео Јанез Зупет), а 1993. у Љубљани је објављена Evangelijska harmonija и Sinopsa štirih evangelijev (оба дела је припремио Франце Розман). Године 1995. у Копру је изашао пробни нови превод књиге Премудрости Соломонових и Премудрости Исуса сина Сирахова (превео Отмар Чрнилогар).

Библијско друштво Словеније објавило је 1996. г. Slovenski standardni prevod Svetega pisma, који се „порађао“ 15 година. Превод је припремио Координациони одбор под руководством Јоже Крашовеца, који је усклађивао целокупни пројект и сам превео Psalme и Žalostinke; остали сарадници били су: Јуриј Бизјак, Отмар Чрнилогар, Кајетан Гантар, Милан Холц, Горазд Коцијанчич, Маријан Пеклај, Алојз Ребула, Франце Розман, Снежна Терезија Вечко и Јанез Зупет. Морални и финансијски спонзор пројекта били су Сједињена библијска друштва, која су учествовала у редакцији и преко својих професионалних представника. У завршној етапи такође су неки представници протестантских Цркава прегледали превод, што је допринело прихватању текста од свих словеначких Цркава. Библијски текст је био попраћен опсежним уводима, коментарима, референцама и другим помагалима, а ово издање је касније добило ознаку Студијско. Године 1997. изашло је друго, ревидирано издање које је донело неке исправке и усклађивање текста; већина промена је предузета у Петокњижју и код Малих пророка. Године 2000. први пут је објављено основно издање, које не садржи уводе, упоредна места и други критички апарат, већ само кратку текстуалну напомену, засновану на примеру савремених страних издања, која доносе најосновније податке о тексту.

Године 2006. Словеначка бискупска конференција започела је са пројектом издања Јерусалимске Библије на словеначком. Текстови, напомене и други пратећи текстови преведени су из француске Јерусалимске Библије и притом делимично измењени, док библијски текст представља ревидирано Стандардно словеначко издање. Координатор пројекта је Јоже Крашовец; издање је намењено искључиво католицима. До сада су објављени следеће свеске: Нови завет и Псалми (2010), Приче Соломонове и пророчке књиге (2013), Петокњижје (2014) и Историјске књиге (2015).

Библијско друштво Словеније започело је 2011. г. пројекат превођења Новога завета на савремени словеначки језик под називом Život s Isusom. Пројекат се држи начела пружања што тачнијег значења светописамског текста и намењен је читаоцима којима је црквени језик далек. У пројекту учествују Матјаж Чрнивец, Јанез Јеромен мл., Јернеј Куринчич, Горазд Коцијанчич и Јоже Куринчич и стручни сарадници Сједињених библијских друштава. До сада су објављене следеће библијске књиге: Лукино Јеванђеље, посланица Колошанима, Јаковљева посланица и Прва Јованова посланица (2012), Павлове посланице, Друга и Трећа Јованова посланица (2013) и Марково Јеванђеље по (2015).

Године 2017. Удружење Трубаров форум објавило је осавремењен текст Далматиновог Новога завета. Превод на данашњи разумљив словеначки језик сачинили су Винко Ошлак и Бенјамин Хластан. Књига је поводом 500-годишњице Реформације бесплатно раздељена међу Словенцима у готово 50.000 примерака.

Исте године је Библијско друштво Словеније издало и правописно исправљено издање Красковог превода Библије из 1914. године. Ново издање је уредио Матјаж Чрнивец. Текст је поново преломљен, осавремењене су неке архаичне речи и додата упоредна места.

протођакон Радомир Ракић

*Објављено у Гласнику, службеном листу СПЦ, бр. 5/2019.

Живети садашњи тренутак, док се ишчекује оно будуће, јесте идеална прилика за вредновање живота. У метатеатарској представи Наш град(Our Town, 1938, америчког позоришног писца Торнтона Вајлдера) одвија се крајње занимљив дијалог између глумца и редитеља. Када Емилија, која се на земљу вратила како би поново доживела свој дванаести рођендан, не може више поднети интензитет оног што види пред собом (а види све драгоцене личности, тренутке и детаље из детињства), она са бине пита редитеља: „Да ли је иједно људско биће заиста свесно живота док га живи? — сваког, мислим: сваког минута?“ У први мах, редитељ одговара, „Не“, али убрзо затим додаје, „светитељи и песници, можда — понекад они“. Тако, дакле, само светитељи, и они који живот виде поетски, доживљавају живот док га живе.

Владика Максим, Округ Амадор (Калифорнија), 2017.

Пре неколико година у Константинопољу, после хиротоније „српског ђака“ митрополита Максима Силивријског (дипломирао богословље у Београду), повео се за трпезом разговор у коме је учествовао и теолог о. Пол Мекпартлан; разговор о односу прошлости и будућности. Пол је тада изнео констатацију да наша генерација тежи да пренебрегне важност садашњег момента. „Who cares about the sacredness of the now?“, питао је овај римокатолик који је, иначе, написао најбољу компаративну студију из теологије (поредећи највеће теологе двадесетог века, Јована Зизјуласа и Ива Конгара). Заиста, како неговати светост садашњегтренутка? Намера (воља) да живот постане трајно „данас“, до чијег остварења остаје дуг пут – ми смо на путу ка истинском сада – битна је црта хришћанске вере и богослужења: ми не ишчекујемо Царство контемплирајући га, него се витешки за њега боримо. А воља повлачи слободу (самовласност) и драму (историјско стваралаштво).

Живети светост садашњег тренутка (док ишчекујемо потврду истог неким новим будућим догађајем, док „земљом ходимо а неба се држимо“, како каже српски песник) даје могућност за сагледaвање многих збивања, невидљивих за голо око. У суштини, највећи део реалности нама није ни видљив ни доступан. Не мислим само на космичка пространства нашег мултиверзума. Сетите се чуђења када сте први пут видели снимке живота са дна окена, тог највећег станишта на планети Земљи о коме истовремено и најмање знамо. Облици, колорит, призори… који одузимају дах! Како је могуће да у најдубљој тами, која је главна карактеристика дубоког мора – пошто сунчеву светлост апсорбују молекули океанске воде негде на 1000 метара дубине (после чега наступа „афотична“ зона у којој нема светла) – како упркос тој најмрачнијој тами, постоји највећи и највибрантнији екосистем пун боја и живота, који обухвата све, од медузе до велике туне!? Организми у овој зони поседују многе стратегије за камуфлажу како би пронашли храну, уклопили се у средину или избегли да постану нечији плен. Многи од њих на дну океана (укључујући корале) имају црвени колорит, а неки од њих производе властиту светлост звану биоосветљење (bioluminescence). Њихови облици и боје су нешто најлепше што се да видети. Парадоксално, на дну океана наше планете са-постоје најтамнији мрак и најживљи колорит. Шта нам то говори?

Вероватно ћемо стварну слику (икону, лик, изглед) бићâ и личности око нас – који су најчешће прекривени некад гушћим а некад прозирнијим велом – сагледати у њиховој чудесној лепоти тек онда када колорит раја постане наш трајни амбијент. У међувремену, изглед и одоре којима се прекривамо често служе као слика будућег, некад као застор, а некад као камуфлажа. Док сам полазио на студије у Грчкој, један професор ми је дао занимљив савет: „Када се, драги колега, вратите са студија немојте, молим вас, да дођете са дугачком брадом и широким рукавима на мантији“. Нисам га тада разумео али сам после више година схватио да је овај професор осећао не толико да српском културном простору не пристају туђе форме, колико, ово је још важније, да спољашњи лик не одаје унутарњег човека. „L’habit ne fait pas le moine“, гласи француска пословица, проистекла, вероватно, из историјског догађаја када је Франсоа Грималди са својим компањонима освојио тврђаву Монака тако што су се прерушили у монахе фрањевце. 

Светогорски монаси имају најразноврсније „стилове“ одевања и свакоме је капа другачије накривљена, што је плод, неко ми је сугерисао, аутентичности и живости која изнутра зрачи. Врлина нема везе са спољашњим изгледом, нити са униформисаношћу. Но, осим оделом, човек се лако може заоденути реторским фигурама, философским софизмима, стилским арабескама или теолошким труизмима, како би надвладао саговорника или, можда, завео и целокупну црквену јавност. Иза такве појаве крије се задах скривеног порока самољубља; „споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемјерја и безакоња… пуни костију мртвачких и сваке нечистоте“ (Мт. 23, 28.27). Христос нас, међутим, ослобађа од идололатријског монолога хришћанина – солипсисте и уводи у другачији свет. To другачије je оно мало соли која не дâ да обљутавимо.

Сâма Литургија као светковање увек нове Пасхе не трпи начело una faccia, una razza, нити аутоматику. (Један српски владика, када га уочи свеправославних саслуживања у Америци јерарси и свештеници из разних јурисдикција питају „које боје да буду одежде“ – мислећи да ће све бити „једнообразно“ – сваком од њих намерно каже другачију боју. Тада на литургији имамо леп призор… онај са дна океана). За почетак, немојмо да се руководимо искључиво навикама. Некада навике овековечују грешке и стварају менталитет „богодане праксе“ или пак психолошки феномен аутоматизма. Ако желим да познам неку личност, дакле личност као други идентитет, тада не могу видети само оно што се приказује испред мене, него морам некако „видети“ и оно што не могу видети голим оком. Додуше, ми не можемо спознати суштину било чега (уп. 1Кор. 2,11). Тако Св. Григорије Богослов (Слово 29, 29) истиче да је не само Божија него чак и природа створеног с оне стране потпуногсхватања; међутим, иако не можемо познати суштину било чега, ипак нам доступан начин на који нешто постоји. Ово значи да разне аспекте Другог (и другог), који ми се не приказују, тек треба да упознам. У том смислу, кад год посматрам ближњег тада претпостављам и оно негледиво. У личном сусрету нам се увек открива више него што видимо зато што је истина сусрета надреална. Реалност није поуздана основа за знање – по том питању у праву су били скептици. 

Слично томе, поједини „ексцентрици“ (на црквеном језику: јуродиви, луди Христа ради) нашег времена могу да поставе стандард који ће у живот ући тек пошто прође доста времена. Било је седамдесетих година прошлог века противљења објављивању Јустиновог превода текста Литургије на савременом српском језику. Навешћу и један пример из црквене реалности суседне православне земље. Енциклика Синода Грчке Цркве из 2004. године – по којој се, на основу литургичких извора, свештеницима препоручује гласно читање свих молитава Литургије – заменила је енциклику из 1956. А шта је било у позадини те прве енциклике? Њоме је познати Дионисије, митрополит Козане (у средњој Грчкој), „санкционисан“ од стране грчког Синода због тога што се осмелио да наглас чита литургијске молитве. Занимљиво, та енциклика није имала ниједан теолошки аргумент, него се само позивала на потребу чувања… „једнообразности“. Дионисије Козански је тада био изузетак, „црна овца“ Јеладе, јер еклисијални status quo није могао да види тако дубоко и далеко као он, па је зато било потребно 50 година да се цела јерархија усклади са истином коју је носио једанјерарх.

Преведено на нашу црквену стварност: пред нама и око нас су скривениначини комуникације којих нисмо ни свесни. Постоје могућности на свим пољима: образовном, парохијском, епископском и… синодалном! Зашто предстојатељи Православних Цркава не би могли да држе повремене телеконференције, или зашто не бисмо кренули са праксом ad hoc регионалних синода? Замислите ту вест једног дана: састали се синоди Српске, Бугарске, Румунске и Грчке Цркве да расправе горућапитања на Балкану: угроженост светиње личности, имигрантскa кризa, јерес етнофилетизма итд, итд. Тим пре што нам се 2025. године приближава велики јубилеј, 1700 година од Првог васељенског сабора у Никеји (325), о коме вреди размишљати, с обзиром да је 4. век показао већи ниво међуепископске комуникације него почетак трећег миленијума.

А знате ли за шешир Владике Николаја? Иза наизглед секуларног одела може да се крије светитељ нашег времена. Не знам да ли је то био стил времена или нешто друго, али Америком су својевремено у оделу са шеширом на глави корачали такви светитељски ликови попут Мардарија Либертивилског и Николаја Жичког. Била су то времена подједнако тешка и сложена као и наша. Но, ти људи су у контексту сусрета са другим и другачијим, повремено носили одело, капут и… шешир. Бојим се да ми хришћани, а онда и они виши јерархијски чинови, често нисмо спремни да схватимо да нас поглед Другог чини видљивим и себи самима. Када смо „сами“, у модусу чисте епархијалне„субјективности“, тада поступамо као да других нема; пред нама је само хоризонт на коме се ближњи појављују и нестају. Када нас други посматра тада можемо боље себе да спознамо. Лајтмотив црквене ерминевтике гласи да познање, као ни биће, није статично. Стога није довољно рећи да је нека истина „онтолошка“ (да бисмо нагласили њену важност), пошто су и онтологије разнолике. Нас не занима она онтологија која узима стварност по себи, него она „неверландска“ онтологија, која захтева да нашу стварност неко други верификује. Она иде с оне стране илузије идололатријске самодовољности света. Истински еклисијални начин допушта ново светодуховско отеловљење Христа које ослобађа од аутономије „рација” и води ка богочовечанском дијалогу у Цркви.

Верујем да сви сањамо о црквеној средини у којој ћемо изнова кренути од павловске визије светости која нас све ставља у „заједницу различитости“, где сви делимо харизме, подвиге, службе…  и радујемо се другачијим начинима, предвођени једним месним епископом „на сабору богова“ (Пс. 81, 1). И да тада сви, у свим јерархијским положајима, започнемо саборно, а смерно-усхићено служење целом друштву. Тада ће песма “When the saints go marching in” бити апокалиптична ода свих нас, која ће све „царско свештенство“ ставити у христолико служење Јагњету! И можемо ту песму да певамо предвођени Луjом Армстронгом и његовим оркестром из 1938. Уистину, не можемо напредовати (изаћи из садашње кризе) ако немамо жељу проистеклу из дивљења према Христу. Жељу коју Григорије Богослов описује овако: „А кад Му се дивимо, онда Га још више желимо, а жељено нас очишћује, очишћујући пак чини нас боголикима. А када такви постанемо, онда већ као са својима разговара [дружи се] — реч нам се усуђује да нешто и смелије каже — Бог са боговима сједињаван и од њих познаван, и можда онолико колико већ познаје познаваоце“ (Слово 38, 7). Његове речи нека нам буду молитва која нас грешне ка обраћењу приводи.

https://teologija.net/vidjenje-nevidljivog/

Мисија, допринос и живот Светог Саве сагледава се из различитих углова у прошлости и садашњости а његова улога и значај превасходно за свој народ је немерљива и недовољно позната. Ипак, најзначајније што нам је први српски архиепископ посведочио је тајна и уникатност сусрета човека са Богом. У том сусрету, живот по Јеванђељу постаје једино мерило живота, у том сусрету Господ чини да Други дође до изражаја и да човек своје биће устројава за Вечност. Истом јеванђељском логиком живели су и Свети Оци Сабора у Никеји, који су свој темељ вере узидали на љубави која рађа непропадљиву односност, којој ни смрт не може ништа. Како треба разумети да је Свети Сава био изнад Истока и Запада, какве су историјске околности биле у којима је Свети Сава издејствовао аутокефалност наше Цркве, послушајте у новом издању емисије ”Ритрето у пола девет.”

И дође у Витсаиду; и доведоше к Њему слијепа, и мољаху Га да га се дотакне. И узевши за руку слијепога, изведе га изван села, и пљунувши му на очи, положи руке на њега, и запита га види ли што. И он погледавши рече: Видим људе да иду као дрвеће. И потом опет метну му руке на очи, и учини да прогледа: и исцијели се, и видје све јасно (Мк. 8, 22-25).

Господ наш Исус Христос је исцелио мноштво болесника. Али, на исцелење слепца из Витсаиде треба обратити посебну пажњу. Господ је слепца извео ван насеља. Из овога можемо да закључимо да за ослобађање од душевног слепила треба да се избавимо светске испразности, погружености у свакодневне овоземаљске бриге. Господ није одмах исцелио слепца. И из овога извлачимо важну поуку за себе. Јер је и већина нас духовно слепа и не умемо да разликујемо добро од зла. Духовни вид је велика ствар и изузетно тешка, нико не може одједном да овлада њиме, потребан је дуг и дугогодишњи труд који траје од почетка нашег свесног живота до саме смрти.

Пре него што се стекне духовни вид треба од очију отерати мрак, а за то треба да схватимо да смо у мраку, и да свим срцем пожелимо светлост, - Светлост истиниту, Која је Господ наш Исус Христос. Треба заволети светлост и просветлити се њом. Она се даје само ономе ко иде за Христом, ко иде путем Његових заповести, ко очисти своје срце милошћу, истином, љубављу, ко научи да разликује добро од зла и да омрзне зло.

Можда ће вам изгледати чудне речи да људи не умеју да разликују добро од зла, али авај, већина људи бива преварена лажју, не види маску побожности коју носе лицемери, маску сматрају за истинско лице, виде добро тамо где га нема. Многи мисле да је довољно само људско познање и траже истину у плодовима научног и философског мишљења. Млади посебно јако лоше разликују књиге које су корисне за душу од лоших, које уливају отров у срца, и гутају без разлике и добро и порочно. Они су слепи.

Стећи духовни вид попут светаца могуће је само у подвизима ревносног служења Богу. Подвижници су добијали вид о којем ми не можемо ни да сањамо. Они не само да су потпуно јасно разликовали добро и зло, већ су скроз видели људе, загледали су се у њихова срца, знали су мисли оних који ћуте. Свети оци су схватали оно што је скривено од људи, далеких од савршенства љубави, а тим пре од злих, који не верују у Христа.

Апостоли сведоче о томе да у овом животу још не видимо потпуну светлост, не поседујемо јасан вид. Свети апостол Јован Богослов каже: Љубљени, сада смо дјеца Божија, и још се не откри шта ћемо бити; а знамо да када се открије, бићемо слични Њему, јер ћемо Га видјети као што јесте (1 Јн. 3, 2). Он говори о онима који се могу назвати децом Божијом – о истинским хришћанима.

У дубокој старини, у време светих патријараха, пре него што је израиљски народ добио закон Божји преко Мојсија, откровење Божије је било слабо, нејасно, људи су га једва назирали. Кад су се сви научили Мојсијевом закону, добили су много потпуније откровење и почели су више да виде. Али је чак и светлост Мојсијевог закона мала у поређењу са светлошћу коју је донео Господ Исус Христос, са светлошћу која је заблистала над светом из Светог Јеванђеља. Ми живимо у овој светлости.

Има људи који су свим срцем заволели Христа, који су се удостојили да буду деца Божија, али и о њима апостол Јован Богослов каже да они још много не виде и да ће нам се очи отворити тек онда кад станемо пред Бога у вечном животу. Тада ћемо Му бити слични зато што ћемо духовним очима моћи да гледамо светост и величину Божију. За светим Јованом апостол Павле понавља: Сада видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат (1 Кор. 13, 12).

Зато је крајње потребно избављати се од духовног слепила, целог живота чистећи срце своје да бисмо у вечности, кад се заувек сјединимо с Господом нашим Исусом Христом могли духовним очима да гледамо Светлост, много јачу него што је сунчева. Амин.

Извор: Православие.ру