Пореклом беше ова света царица Српска, у монаштву названа Евгенија и Ефросинија, од свете лозе Немањића. "Беше рода светла и славна и нарочита, од царског неког корена, племена Светог Симеона Немање, првога господина Србима".[29] Беше ћерка чувеног војводе топличког и полимског Вратка, познатог у Српском народу под именом Југ-Богдан. Он беше пореклом од Вукана, најстаријег сина Светог Немање. Војвода Вратко беше не мали великаш на двору Српског цара Душана Силног (1331-1355 г.), и зато његова кћи Милица, која би рођена око 1335 године, стече у детињству своме најбоље хришћанско и царско васпитање. 

По природи сама беше благородна, честита и мудра, а у побожности предњачаше у роду своме. Као царева рођака, она често биваше на царском двору Душановом, и када одрасте сам је цар удаде за једног од својих витезова, за војводу Лазара Хребељановића, који касније постаде кнез и владалац Српски (1371-1389 г.). Са Лазаром се Милица беше најпре срела у крајевима свога оца, тамо где касније она подиже своју дивну задужбину манастир Љубостињу ("Љубвестан").[30] Од тада се њих двоје искрено заволеше и затим чесни брак склопише. У свом чесном и Богом заиста благословеном браку њих двоје једно друго потстицаху у врлинама и побожности, јер и Лазар не беше мање од ње побожна и богољубива духа, због чега и би удостојен од Бога светости и мученичког подвига и венца.[31] 
Живећи тако чесно и богоугодно они у браку добише од Бога најпре пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, а затим и три сина: Стефана, Вука и Добровоја (који по рођењу убрзо умре). Побожна Милица веома усрдно хришћански васпита сву своју децу, па уз образовање у побожности она их научи и корисним светским наукама и потребним пословима, као што и приличаше кнежевској и царској породици. У васпитању синова и кћери Милици помагаше и једна побожна монахиња по имену Ефимија, Миличина рођака по телу, иначе бивша српска деспотица Јелена, супруга деспота Јована Угљеше. Кад Лазар и Милица постадоше свесрпски господари (после смрти цара Уроша Нејаког, 1371 године) и борављаху у својој престоници Крушевцу, монахиња Ефимија нађе склониште и уточиште на њиховом двору, и ту беше "друга мајка" и учитељ Миличиним кћерима и синовима. Али честита мајка им и кнегиња Милица, "сваким врлинама украшена, благоразумна, мужеумна, милостива, штедра, тиха и сваком добром нарави испуњена", би за свагда најбољи живи пример својој деци, особито кћерима, правог хришћанског васпитања и образовања и сваког богоугодног врлиновања. Како је она одгајила и васпитала своју децу види се из тога што су сва она, иако у временима тешким и опасним, очувала до краја веру своју и образ, и шта више, једно од њих - син јој Стефан, деспот Српски, би од Бога прослављен као велики праведник и светитељ.[32] 
Са свог кнежевског двора у Крушевцу Милица и Лазар поудаваше своје четири старије кћери за суседне српске и хришћанске владаре и великаше. Најстарију своју кћер Мару удадоше за српског велможу на Косову Вука Бранковића;[33] другу кћер Драгану удадоше на бугарски двор, за Александра, сина цара Шишмана; трећу Јелену дадоше за зетског владара Ђурђа II Страцимировића - Балшића, а четврту Теодору за мачванског и угарског бана Николу Гаровића. Каква је пак била судбина најмлађе Миличине кћери Оливере, видећемо мало касније. 
Са својим благочестивим мужем и кнезом, Светим Лазаром, Милица богоугодно и човекољубиво управљаше Српском земљом све до велике и страшне Косовске погибије 1389 године. До тог времена они у својој земљи подигоше многе свете задужбине: цркве, манастире, школе, болнице, странопријемнице и сиротињске домове, о чему се може више видети у Житију Св. Лазара (под 15 јуном). Јер то беше још увек доба у ком Бог не беше још предао Српски род у Турско ропство. А онда одједном дође тужно и страшно Косово и мученичка погибија Св. кнеза Лазара и најбољих јунака Српског народа. 
После Косовске битке, која би на Видовдан 15 јуна 1389 године, благочестива кнегиња Милица, са синовима својим Стефаном и Вуком и са свјатјејшим патријархом Српским Јефремом,[34] клиром и народом, пренесе ускоро (фебруара 1391 г.) свете мошти Св. великомученика Лазара у њихову задужбину Раваницу код Ћуприје, из храма Св. Вазнесења из Приштине где оне беху погребене одмах после Косовске битке (док тела осталих косовских мученика бише погребена у цркви села Бабин Мост и по осталим српским храмовима и светињама). 
А тада, удова кнегиња Милица остаде да са безброј других српских удовица оплакује поробљење свога хришћанског народа под јарам иновераца Турака. После Косова она беше као нека српска Прамати Рахиља која плакаше над оном побијеном и овом поробљеном српском децом својом. "Јер тада, вели Константин Философ, не беше места у целој земљи Српској где се није чуо тужни глас ридања, и вапај који се не може ни са чим упоредити. Вапај беше толики да се њим ваздух испуни, тако да је у свим овим пределима Рахила плакала и није хтела да се утеши због побијене деце своје."[35] У свету кнегињу Милицу биле су тада уперене очи свег преосталог Српског народа, свих удовица и све нејачи, јер је иза Косова она остала као владар поробљене земље. Њен најстарији син Стефан беше још дете од дванаест година, те не могаше још управљати земљом. Но богољубива и народољубива Милица се тада прену из своје и свеопште туге и "узе на се ревност мушку", те поче храбро и мудро владати својим народом. У стварима овога света, "у којима се је тешко снаћи", она беше паметна и енергична, а изнад свега беше побожна и Богу предана, тако да у време своје владавине много олакша тешку судбину Српског народа, и то баш у време када је тешки завојевачки мач осионих Турака све јаче и јаче угрожавао и притискивао Српску земљу. Она је мајчински збрињавала сирочад и удовице, тешила уцвељене, хранила гладне, одевала наге. Но прва брига њена беше да од новог турског султана Бајазита (1389-1402 г.) добије обећање да хришћанска вера и Црква Божја у њеном народу неће бити од Турака гоњена и уништавана. Тиме је она хтела да спасе макар душу народну, ако је тело народно било поражено и поробљено. Када је то обећање од Бајазита добила, али под болним за њу условом да му своју најмлађу кћер Оливеру да за жену, света Милица је тада кренула и многе храмове обновила, и многе нове цркве и манастире подигла, да би се на крају и сама замонашила и у монашком животу Богу посветила. 
О томе како се света кнегиња пренула и с помоћу Божјом храбро држала у оном тешком покосовском времену, овако говори њен савременик патријарх Српски Данило III: "Али не треба, о возљубљени, да ово прођемо ћутећи, и да не споменемо оно што се догодило после мало година (од Косова), да не бисмо прећутавши увредили мужаствено страдање и великодушно трпљење оних који се показаше крепки духом у подвизима искушења дошавших на нас, искушења јаких и тешко подношљивих, која дођоше на земљу Српску. Јер одасвуд се непријатељи подигоше и силно навалише. Не само исмаилћани, него и Угарске земље, и многа господа са бројним силама подигоше се да земљу нашу опустоше, потпуно заробе и разоре. И могло се видети како једне одводе у ропство, друге непоштедно муче, треће мачевима секу, те се тако мноштво крви проливаше. И беше свуда туга, беда, плач и ридање неутешно. А видевши ово благочестива кнегиња, са сином својим Стефаном, да је и она и Српска земља у безнадежном удовиштву, и да их одасвуд непријатељ напада и разграбљује, и да нема никога да их у беди и тузи које су наишле помогне и утеши, она тада одбаци женску немоћ и узе на се ревност мушку. И шта учини? Сву себе у мисао сабравши, из дубине срца неутешним уздасима са болом душе себе пред Богом простире, и Њега јединог на помоћ призива и Његову Пресвету Матер. Тада Господ, Заступник сиротих и Утешитељ ожалошћених, видевши довољно искушења и казне, не устрпи да и даље остави христоимените људе Своје на поругу непријатељима, него изволи дати и олакшање".[36] Слично казује о Светој кнегињи и други савременик, Константин Философ: "А достославна и веома мудра Милица, која превазилажаше многе изабране матере, оставши сама, беше, као што вели Соломон, мужаствена жена и имађаше све врлине. То о њој знају сви око ње, који су поцрпли милостиње из њезине руке и још многа друга добра. Она, примивши на себе тако велику власт, знала је и светске ствари, у којима је тешко снаћи се. По лепоти и доброти својој она не беше само жена, него и Одисеј мудри у многим саветима. Ко ће изрећи сва њена дела? Ко ће избројати све божанствене и свете украсе и дарове њене црквама и манастирима? Ко се неће задивити гледајући њен побожни однос према монасима, који су окренути јединоме Богу? Она заиста делима својим превазилажаше заповести, и иђаше напред на све већа и већа дела". 
Не дуго после Косовске битке Милици стиже у Крушевац посланство од султана Бајазита које је од ње тражило да Српску земљу као вазалну потчини Бајазиту, и уз то још да најмлађа кћи њена Оливера буде дата на двор султанов њему за жену. Да би свој народ заштитила од даљег страдања Милица је морала прећи преко свог личног родитељског бола и пристати на ово понижење, и после дужег већања са свјатјејшим патријархом Српским Оливера је дата иноверном Бајазиту "за избављење свога отачаства, као по Богу посредница, попут оне древне Јестире".[37] При томе, мајка хришћанка постављала је само један услов: да јој кћи Оливера нипошто не промени своју хришћанску веру, те да тако поробљавајући тело своје не пороби и душу, и тиме је изгуби. Васпитана добро од своје благочестиве мајке, Оливера с помоћу Божјом пође на Бајазитов двор, и очува тамо неповређеном своју хришћанску веру, а роду своме Српскоме би од велике помоћи и користи. Јер много пута умољаваше свирепог Бајазита за народ свој и браћу своју. А када затим погибе Бајазит, њен брат Стефан избави је од ропства иноверног и доведе у земљу отачаства свога још за живота мајке им Свете Милице. А и Миличина друга кћи Драгана, која беше удата за бугарског царевића Александра, такође остаде чврста и непоколебљива у својој хришћанској вери када њен несрећни муж, у жељи да спасе од Турака свога оца цара Шишмана, прими исламску веру (1393 године) и постаде турски паша. Такво васпитање хришћанско беху добиле Миличине кћери од своје мајке. 
Света се кнегиња Милица, као што је већ речено, старала да хришћанску веру и Цркву свога народа заштити од турских прогона и злостављања, и за то се посебно заузимала пред султаном Бајазитом. Пошто је одмах после Косовске битке умро Св. патријарх Спиридон,[38] њега је најпре замењивао једно време Св. патријарх Јефрем, док није Света Милица ускоро сазвала сабор у Жичи на коме је за Српског патријарха изабран Данило III (1392-98 године), који се до тада подвизавао у манастиру Дренчи код Александровца крушевачког. Заједно пак са њим и са својим сином Стефаном, Света Милица обдари својом даровном повељом (1392 г.) свету лавру Хиландар на Атону, поклонивши му једну цркву и неколико села на реци Ибру, а нешто касније (1395 г.) даде богате дарове и руском манастиру Светог Пантелејмона такође на Светој Гори. Исто тако, ова благочестива кнегиња са својим сином поможе духовнику Сисоју Синаиту да подигне манастир звани Сисојевац код Раванице. И уопште, она многе храмове Божје обнови и нове цркве и манастире подиже. Најзнаменитија пак задужбина њена јесте свети манастир Љубостиња, који она подиже после Косовског боја и у који се ускоро затим повуче и замонаши, заједно са многим Српкињама удовицама изгинулих косовеких јунака. Љубостиња би подигнута у подкриљу горе Прозрака, недалеко од Трстеника. Главни градитељ цркве беше познати "Раде Неимар" (Раде Боровић), који по савету Свете Милице искити Љубостињу као неки диван девојачки и матерински вез. Главни храм би посвећен Успењу Пресвете Богоматере, и ускоро (око 14025 г.) живописан вештом руком јеромонаха Макарија, зографа српског из околине Прилепа. 
Но пре но што се замонаши и повуче у манастир, света кнегиња Српска сазва државни сабор (1393 г.), на коме пред свима предаде власт своме сину Стефану Високом, као што вели о томе патријарх Данило III: "Достохвалном Стефану, достигавшем у узраст мужа савршеног, по извољењу Божјем свише родитељка уручује екиптар, а свеосвећени патријарх све то молитвом и полагањем руку благосиља". На свом пак монашењу, које би ускоро затим, Милица узе монашко име Евгенија и повуче се најпре у манастир Жупањевац близу престонице Крушевца (према Јагодини), док не би готово зидање Љубостиње. Са њом тада беше и њена рођака по телу монахиња Ефимија, коју споменусмо на почетку као бившу супругу деспота Јована Угљеше. 
У то време би од Турака разорено и уништено бугарско царство у Трнову (1393 године). Отуда дође у Србију монах Григорије Цамблак, који од кнеза Стефана и мајке му Милице - Евгеније би постављен за игумана манастира Дечана, који тек што беху ово двоје благочестивих обновили. Наиме, исмаилћански пљачкаши, а и неки војници Вука Бранковића, који владаше на Косову, беху опљачкали и опустошили манастир Високе Дечане у Метохији. Дошавши у те крајеве (1397 г.) и видевши невоље дечанских монаха у опљачканом манастиру, Света Евгенија, која понекад излажаше из свог манастира да помогне своме сину, одмах са Стефаном обнови Дечане и постаде такорећи "други ктитор" њихов. У царској хрисовуљи (повељи), која том приликом би издана Дечанима, она написа најпре ово: "Дошавши у овај манастир, у обитељ светог краља Стефана Уроша III, и угледавши красно место и прикладно за монашко пребивање, видех уистину тужан призор: толики труд и усрдност светог ктитора од злочестивих народа исмаилћанских беше попаљен и готово опустео!" Затим даље говори о обнови манастира и својим прилозима истоме, па на крају додаје овакву смерну молитву Спаситељу Христу, Коме је посвећен главни дечански храм: "Умилостиви се на грехе моје, укрепи децу моју у благоверности и благоденетвију, да у благочешћу послуже Теби, Богу своме, као господин и родитељ њихов светопочивши кнез Лазар". Ова топла молитва преподобне мајке Евгеније показује какву је дубину смирења она имала и како се топло Богу молила. Њеним светим молитвама она је ограђивала и штитила и децу своју и сав Српски народ. То нам потврћује и следећи догађај из њеног живота. 
Неки обесни великаши српски беху оклеветали сина јој Стефана, владара Србије, код султана Бајазита, и Бајазит тражаше да му Стефан лично дође на двор да се оправда. Бојећи се за живот сина свог, чедољубива мати се реши да као монахиња пође најпре она сама на двор султанов у град Сер, и да покуша да пред султаном развеје клевете против сина и тиме заштити и њега и свој народ од Бајазитове казне и насиља. Притом реши да са собом узме и умну монахињу Ефимију, да јој буде као помоћ и подршка на путу. Сву своју пак наду она одмах положи на Пресвету Богоматер, Која јој у томе заиста и поможе. О томе овако казује мудри животописац Константин Филоооф: "А пође због овога цару Бајазиту сама ова благоверна госпођа (Евгенија) и имађаше са собом и сродницу своју, бившу супругу деспота Угљеше а кћер ћесара (Ефимију). А ова је била у многим знањима и стварима веома мудра, коју узе као неку потпору и помоћ, а нарочито у оваквој ствари. Када су биле призване к цару, и пошто се преподобна Евгенија беше уплашила када је требало угледати Бајазита, Ефимија јој рече: Одбаци сада сваки страх када су нас већ удостојили да га видимо. И оне ту тада све што беше потребно разумно свршише помоћју Богоматере, на Коју и положише наду своју". Свршивши благополучно своје посредовање за сина пред султаном, света кнегиња-монахиња обрати се са једном молбом Бајазиту. Не искаше од њега злата ни сребра, ни светске славе ни имања, него га смерно замоли да јој дозволи да узме са собом из Видина свете мошти преподобне Петке-Параскеве, за које је, вели, спремна да да и све своје имање. На такву њену молбу султан се само насмеја, и рече: "Зашто не иштеш нешто драгоценије, него само те суве, непокретне кости?" Но на њену поновљену и усрдну молбу он јој ипак дозволи да узме споменуте свете мошти и да их понесе са собом у Српску земљу. Сва радосна и Богу благодарна преподобна Евгенија узе мошти Свете Петке и из Видина пренесе их у Српску земљу на велику помоћ и заштиту и покровитељство своме народу. Мошти Свете Петке почиваху најпре у манастиру Жупањевцу, затим у Љубостињи и, када потом би обновљен Београд, оне бише пренете тамо и положене у Велику цркву (Митрополију). Касније, око 1417 године, би подигнута и посебна црква Свете Петке у Београду, где од тада почиваху њене свете мошти док не бише однете у Цариград 1521 године.[39] 
Приликом посете Бајазиту у Серу, преподобна Евгенија и Ефимија понеше са собом на дар манастиру Хиландару велику олтарску завесу, на којој Ефимија беше извезла ликове Христа Спаситеља, као Великог Архијереја, и око Њега Св. Василија Великог и Св. Јована Златоуста. На дну пак завесе она беше нзвезла ову дивну и смирену молитву: "Од нечистих усана, од мрскога срца, од прљавог језика, од душе оскврњене прими мољење моје, о Христе мој! и не одгурни мене слушкињу Твоју, нити ме јарошћу Твојом изобличи у часу исхода мојега, нити ме гневом Твојим казни у дан доласка Твога. Јер сам пре суда Твога, Господе, осуђена савешћу својом, и нема у мени никакве наде спасења мога, ако милосрђе Твоје не победи мноштво безакоња мојих. Зато молим, незлобиви Господе, не одбаци ни овај мали принос који приносим светом храму Пречисте Твоје Матере и надежде моје, Богородице Хиландарске. Јер узех на се веру оне удовице што Ти принесе две лепте, Господе. Тако Ти и ја ово принесох, о Владичице! недостојна слушкиња Твоја, монахиња Ефимија, кћи господина ми ћесара Војихне који овде почива, некадашња деспотица. И приложи се ова завеса храму Пречисте Богородице Хиландарске у години 1399 индиктиона 8. И ко је буде однео из храма Пресвете Богородице Хиландарске, нека буде одлучен од Једносушне и Нераздељиве Тројице, и нека му је супарница Пречиста Богомати Хиландарска у дан страшнога испитанија. Амин". 
После овога, преподобна Евгенија живљаше и подвизаваше се у свом манастиру Љубостињи, где као мудра игуманија руковођаше многе сестре монахиње ка спасењу и царству небеском. Но она не заборављаше ни тада бригу о земљи и народу сина свога Стефана, него у његовом отсуству из земље (приликом учешћа у Ангорској битци 1402 године) она поново управљаше народом својим, мудро га руководећи ка царству небеском. Када пак њен млађи син Вук беше устао на брата свога Стефана и прибегао Турцима, брижна мајка пошла је тада као посредница и миротворка за сином Вуком све до у турски логор у Сер, где га је најзад стигла и успела да одврати од издајства и да га измири са братом својим деспотом. Исто тако, она измири и децу најстарије кћери своје Маре Бранковић, Ђурђа и Лазара, са ујаком им деспотом Стефаном, и све док она беше жива они живљаху у миру и љубави. Таква посредница и миротворка беше она роду своме и пред Богом и пред људима. 
А када дође време пресељења њеног из овога света у небески, преподобна Евгенија замоли да буде замонашена у велики анђелски образ, којом приликом доби име Ефросинија. По примању велике схиме она се одаде најстрожијим подвизима, које и упражњавајући мирно се пресели ка Господу 11 новембра 1405 године. Погребена би у њеном манастиру Љубостињи, где затим многобројним чудесима над болесницима који долазе на њен мироточиви гроб би од Бога прослављена. 
Молитвама преподобне матере наше Евгеније-Ефросиније нека Господ помилује и нас грешне, и све српске мајке и монахиње. Амин. 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Деспот Стефан Лазаревић је био син и наследник Светог српског кнеза Лазара Хребељановића, који је погинуо у бици са Турцима на Косову 1389. године, и кнегиње Милице (из побочне Вуканове лозе Немањића), која је и сама била песникиња. Године 1405. оженио је Јелену, кћи Франческа II Гатилузија, господара Лезбоса. На почетку своје владавине (1393. године) Стефан је носио титулу кнеза. Тек што је напунио 16 година, мајка му је предала државу на управљање и повукла се у своју задужбину, Љубостињу. Српски деспот је постао 1402. године.

Признавши врховну власт султана Бајазита I, кнез Стефан Лазаревић учествује у биткама: на Ровинама (1395. године), код Никопоља (1396. године), у босанском походу (1399. године), и у бици код Ангоре (1402. године).

По повратку из Цариграда, где 1402. добија титулу деспота, највише византијско достојанство после царског, на Косову код Трипоља га сачекује и напада сестрић Ђурађ Бранковић. Породични сукоби ће трајати све до 1412. када је Ђурђа Бранковића и деспота Стефана Лазаревића успела да измири Марија Бранковић, старија сестра деспота Стефана Лазаревића и мајка Ђурађа Бранковића.

Стефан Лазаревић је 1403. године прогласио Београд својим главним градом и увео га у ред важних европских књижевних центара, био је угарски вазал и члан европског витешког реда. Када је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки обновио Ред Змаја (1408. године), Стефан Лазаревић је био, после Сигисмунда, први међу оснивачима, двадесет двојицом угледних европских витезова.

Осим тога, краљ Сигисмунд (Жигмунд) је деспоту даровао многобројна добра по Угарској: у Срему му је даровао градове Купиник (Купиново), Земун, Митровицу (Сремска Митровица) и Сланкамен, а у торонталској жупанији у Банату бечејски (Нови Бечеј) и бечкеречки (Зрењанин) спахилук, а деспот је такође постао и велики жупан торонталске жупаније (1404. године).

Даље, деспот је добио поседе у околини Дебрецина у средишњем делу Угарске. Посед се састојао од самог града Дебрецина, трговишта Бесермењ и 34 села у околини та два места у бихарској и суседној саболчкој жупанији; а у источној Угарској, у сатмарској жупанији, које је обухватало мање насеља, свега 15 села и пустих селишта, али је зато имао важне трговачке и рударске градове Сатмар, Немци, Нађбању (Rivulus Dominarum) и Фелшебању (Medius Mons). Деспоту је било поверено и управљање сатмарске жупаније.

Године 1408. деспотов млађи брат Вук Лазаревић, кога су подржали сетрићи Бранковићи, обраћа се султану Сулејману за помоћ против Стефана. После дугих и крававих борби Вук Лазаревић и сестрић Лазар Бранковић гину 1410. године, султан Сулејман 1411. године, а Гргур Бранковић умире као монах Герасије. Преживели су само Ђурађ Бранковић и деспот Стефан Лазаревић.

Када је деспот Стефан 1413. године поразио султана Мусу испод Витоше, од новог султана Мехмеда I добио је Сребреницу у Босни и област између Софије и Ниша.

Убрзо затим Балша III, син Јелене Балшић и деспотов сестрић, прелази у Србију и ујаку, деспоту Стефану, предаје на управу Зету. Тако се у првој четвртини XV века уједињују старе српске области којима су владали деспот Стефан Лазаревић, Ђурађ Бранковић и Балша III.

Како није имао деце, 1426. године на сабору у Сребреници проглашава сестрића Ђурђа Бранковића за свог наследника. Деспот Стефан Лазаревић је изненада умро од можданог удара у току лова, 1427. године код места Црквине, засеоку села Марковац, општина Младеновац.

Контроверза око тога је ли деспот Стефан Лазаревић сахрањен у Манасији или Копорину није разрешена. Оба манастира су његове задужбине. Српска православна црква је званично потврдила да су мошти у Копорину деспотове. Касније је ДНК анализом утврђено да је у Манасији сахрањен блиски сродник кнеза Лазара, и то је сензационалистички представљено као сигуран доказ да је у питању деспот Стефан. Међутим, на основу историјских извора није спорно да је у Манасији сахрањен други син кнеза Лазара, деспотов брат Вук, чији ДНК је могао бити пронађен тамо. Мошти у Копорину показују аберације костију које су типичне за особу са повредама које су посведочене код деспота Стефана, а код остатака из Манасије нема их. С друге стране, логичније би било да је деспот сахрањен у највећој и најзначајнијој својој задужбини, што Ресава неоспорно јесте.

У својој задужбини, манастиру Ресава (сада Манасија) организовао је Ресавску преписивачку школу, европски центар за превођење и преписивање књига. Манастир Копорин код Велике Плане изградио је 1415. године у част свог повратка из битке код Ангоре, као и изласка своје сестре Оливере из султановог харема (закалуђерила се). Двапут годишње: 1. августа, на дан његове смрти, и 15. августа, на дан славе овог манастира, отвара се ћивот у Копорину за који се сматра да садржи деспотове мошти.

Осим биографских радова, а посебно Закона о руднику Ново Брдо (1412), Стефан Лазаревић је писао и књижевне радове: Похвала кнезу Лазару (1389); Натпис намраморном стубу на Косову (1404); Слово љубве (1409), поетско писмо млађем брату Вуку (Лазаревићу), упућено вероватно као позив на помирење.

Имао је огромну библиотеку у којој је, осим богословских и поучних текстова, било филозофских списа и књига из историје и поезије. Његова задужбина манастир Ресава, сада Манасија, била је стециште сликара, писаца, песника, приповедача средњовековне Европе.

Читао је и писао на старословенском, преводио са грчког и владао је латинским језиком. Најзначајнији деспотов књижевни рад, поетска посланица, Слово љубави, један је од најлепших текстова српске књижевности; има десет строфа чији иницијали дају акростих: Слово љубве.

Живот деспота Стефана од Константина Философа показује да су, у време кад је животопис писан, у кругу књижевних људи око деспота Стефана били познати не само Платонова и Аристотелова философија и учења Херма Трисмегиста, него и Плутархов Живот Александров.

Српска православна црква слави Светог Стефана Лазаревића, деспота српског, на дан 1. августа (19. јула по јулијанском календару), заједно са његовом мајком, Светом књегињом Милицом, монахињом Евгенијом (великосхимницом Јефросинијом).

Да је српским државним руководиоцима у XVI веку било познато и питагорско-платонско-аристотелско удружење философске памети и политичке моћи, сведочи књижевни препород, око којега настојаху деспот Стефан, који је и сам био писац и преводилац са јелинског, и његови сарадници као писци, преводиоци и преписивачи.

Један од његових сарадника, Константин Философ, у својој књизи о правопису упоређује га са Птолемејом Филаделфом. То чини и преводилац библијског списа Четири књиге о царевима у једном запису из 1416-1418. године, говорећи да је Деспот „по даровима и милостима нови Кир, по слаткоречивости други Манасија, по просветољубљу наличио је на премудрога Соломуна; међу онима који су вредно испитивали божанствене старе и нове списе сличан је Птолемеју, оном који је после Александра Филипова владао Египтом и превео и преложио цео Стари Завет од јеврејскога на јеладски“. Писац Паралипомена (књига дневника) сматра га значајнијим и од Птолемеја, јер док је овај скупљао књиге из таштине, деспот је желео „књигама украсити нарави, њиховом благодатношћу просвећивати душу и привлачити је богопознању“.

У време кад је Србија била „последње уточиште православног хришћанства на Балканском полуострву“ (В. Јагић), град Ресава са Манасијом, задужбином деспотовом, и средиштем ресавске школе, Љубостиња, задужбина његове мајке, Раваница, Дајша, Благовештење, и други манастири били су доиста расадници уметности и књижевности, висока културна средишта из којих су поново просијали православље и просвета.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У свести већине данашњих људи реч вера има врло конкретан садржај: значи прихватање начела и вредности без испитивања, односно саглашавање са неком теоријом или учењем које остаје недоказиво. Верујем у нешто значи: прихватам то чак и ако не разумем. Приклањам главу и потчињавам се ауторитету који није увек религијски него може бити и идеолошки или политички. Често су испод заједничког плашта вере подједнако скривене и религиозна оданост, и идеолошка дисциплина, и политичка потчињеност. Установљена је и парола непознатог порекла коју многи сматрају за квинтесенцију метафизике, а она је, уствари, претпоставка сваке тоталитарности: „Веруј и не истражуј!“

Треба да кажемо недвосмислено да такво схватање вере нема никакве везе са смислом који тој речи придаје јудео-хришћанско Предање. У оквирима тога Предања, вера функционише много више садржајем који је та реч сачувала још и данас у трговини и на пијаци него смислом који јој придају идеолошки мобилисани људи.

Заиста, кад у трговини говоримо о вери, још и данас подразумевамо поверење које у трговачким круговима улива неки трговац. Сви га познају, знају начин и карактер његове трговине, његову доследност у испуњавању обавеза. Ако некад буде принуђен да затражи новац, наћи ће одмах позајмљивача, вероватно и без признанице за новац који ће узети, јер његова личност и његова реч су довољне као залог. 

На исти начин трговине и пијаце функционише и вера у оквирима јудео-хришћанског Предања. Ни овде предмет вере нису апстрактне идеје које црпе своју важност из неког непогрешивог ауторитета. Предмет вере јесу конкретне личности у које треба да имаш поверења у оквирима непосредног искуственог односа.

И још конкретније: ако верујеш у Бога, не чиниш то због тога што ти то диктирају некаква теоријска начела или ти некаква институција јемчи Његово постојање. Верујеш у Њега јер ти Његова Личност, Његово личносно постојање, улива поверење. Његова дела и историјско „дејствовање“ Његови захвати унутар историје  чине да желиш лични однос са Њим.

Наравно, однос који утемељује веру може да буде непосредан, али може да буде и посредан. То је као са неком људском личношћу: верујем у некога, имам у њега поверења, кад га сусретнем препознајем га, непосредно сам повезан са њим. Али верујем и у некога кога не познајем лично, ако сведочанства мени поверљивих људи јемче његову веродостојност,  као што верујем и уметнику кога никада нисам упознао, када само његово дело рађа у мени поверење и дивљење за његову личност.

Постоје, дакле, ступњеви у вери  напредује се од мање ка већој вери. А тај напредак јесте, изгледа, бескрајна путања. Ма колико да вера делује као потпуна, увек постоје могућности њеног умножавања и сазревања. Она је динамично, увек „несавршиво савршенство“. Могли бисмо схематски рећи да она започиње са поверењем у добар глас о једној личности. Продужава се до упознавања са њеним делом и животом. Тада долази до непосредног уверавања јер постоји лични сусрет, општење, непосредан однос. Када се међу нама роди љубав и ерос, тада се вера од једноставног поверења преображава у апсолутно предавање, у беспоштедно самоприношење. А код истинске љубави, што више љубим, то више познајем другога, верујем у њега и предајем се његовој љубави. Та истинска љубавна вера и оданост никада немају краја него је то непрекидно изненађење „откривања“ другога, жедно изучавање јединствености његове личности.

Тако бива и са вером у Бога. Она може да започне само из поверења у сведочанство људи који су Га упознали, који су са Њим општили и удостојили се виђења Његовог Лица,  из поверења у сведочанство праотаца, светитеља, пророка и апостола о њиховом искуству. Може да напредује до изучавања љубави коју пројављују Његова дела, захвати Његових откровења унутар историје, и Његова реч, која нас руководи до истине. А вера се преображава у непосредну убеђеност и предавање нас самих Његовој љубави онда када се удостојимо да упознамо Његово Лице, нестворену лепоту светлости славе Његове. Тада „божанска љубав“ (божански ерос), која се рађа међу нама, постаје динамика преображаја вере „из славе у славу“ (II. Кор. 3, 18), непрекидно изненађење откривања, које уништава време.

На било ком ступњу или стадијуму да се налази, вера је чињеница и искуство односа  пут коренито различит од интелектуалне убеђености и „објективног“ знања. Ако хоћемо да упознамо Бога библијског Предања, Бога Цркве, потребно је да потражимо прави пут, пут вере. Логички „докази“ о Његовом постојању, објективни аргументи апологетике, историјска веродостојност извора хришћанског Предања, могу да буду корисна помагала да се у нама роди потреба вере. Али она до вере не доводе нити могу да је замене.

Када нас Црква позива у своју истину, не предлаже нам некакве теоријске ставове које у начелу треба да прихватимо. Позива нас у лични однос, у начин живота који представља однос са Богом или поступно и опитно води у однос са Њим. Тај начин преображава целокупан живот: он индивидуално преживљавање претвара у чињеницу заједнице. Црква је тело заједнице чији чланови не живе свако за себе него у органском јединству љубави са осталим члановима и Христом као главом тела. Верујем у истину Цркве значи: прихватам да се уврстим у „везу љубави“ коју она представља, имам поверења у љубав светитеља и Бога, а они ме прихватају са вером  са поверењем према мојој личности.

Доспевамо до Бога кроз одређени начин живота, а не кроз одређени начин мишљења. Начин живота је свака органска функција раста и сазревања  например, начин на који успостављамо однос са својом мајком и својим оцем. Од дојења и првих миловања, од љубави и нежног старања, до свесног општења и прихватања њихове љубави, у дечијој души се тихо и неприметно развија вера у оца и мајку. Тој вези нису потребни логички докази и теоретска аргументација  осим у случају да она буде нарушена. Тек тада аргументи и теорије покушавају да надоместе стварност живота. 

Превео С. Јакшић 

(из књиге Азбучник вере, 
издавачка кућа Беседа, Нови Сад, 2000)

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Следовати Спаситељу јесте заједничити (μετέχειν) у спасењу… Јер Бог је непотребит (anendeh), а човек потребује Божије заједништво (ένδεής της του Θεοΰ νωνίας). Јер то је слава човеку: да остаје уз Бога и Њему служи (λατρεύειν)… (Зато) треба следовати Богу и носити Дух Његов и имати заједницу (кoiv оviav= општење) с Богом, Који је непотребит, али потребитима даје Својезаједништво (кoiv оviav =причешће)… Зато је преко Мојсија, кроз оне друге (=Старозаветне) службе позивао у ове прве (=Новозаветне), то јест кроз оне праобразне (δια των τυπικών) у ове истините( εις τα αληθή), кроз оне привремене у ове вечне, и кроз телесне у духовне, и крозземаљске у небеске, као што је речено Мојсију: Направићеш све по обрасцу онога што си видео на гори (Синају – Изл 25, 40; Јев 8, 5). И он се 40 дана учио да држи речи (τους λόγους) Божије и небеске карактере (χара κгιр ας=нацрте) и иконе духовне и праобразе будућих, као што и Павле говораше: Пијаху из стене која иђаше за њима, а стена беше Христос (1 Кор 10,4).

     Саветујући (Христос) Својим ученицима да Богу принесу првине од Његових сопственихтворевина, не као да Он потребује, него да они не буду бесплодни нити неблагодарни, узео је хлебод творевине и заблагодарио, говорећи: Ово је Тело Моје (Мт 26, 26); и такође (узевши) чашу од наше творевине (=вина), исповедио је да је то Крв Његова крв Новога завета (Мт 26,28), те их је научио Новом Приносу (την καινήν προσφοράν), који је Црква од Апостола примила и у целом свету приноси Богу, Који нам даје за храну првине својих сопствених дарова у новом Завету… И Црква у сваком месту приноси (Литургију) Сведржитељу Богу кроз Исуса Христа, као што је кроз Пророка Малахију (1,11) наговестио: И у сваком месту приносићете тамјан   имену  Мојем   и Жртву   чисту;   а  тамјан су молитве Светих, како рече Јован у Откривењу (Отк 5, 8). Дакле, Принос Цркве,   коју   је   Господ научио (Цркву) да приноси у целом свету, сматран је од Бога за чисту Жртву и она му је пријемљива, не као да Он има потребу за жртвом од нас, него онај који приноси  сам  бива  прослављен ако му дар буде примљен (као Авељев). (… )

Црква, дакле, приноси ( προσφέρει) Богу са простотом, зато је с правом њен дар сматран код Бога као Жртва чиста. Јер Принос (πρόσφεραν) Богу треба чинити, и у свему бити захвалан (ευχάριστος) Створитељу, приносећи првине Његових сопствених творевина у чистој мисли (γνωμή=намери, вољи), и вери нелицимерној, и нади сигурној, у љубави горућој. И овај Принос (προσφέράν= Св. Евхаристију) једино Црква приноси чист Створитељу, приносећи саблагодарношћу (μετ‘ ευχαριστίας) од Његове творевине. Јудеји већ не приносе, јер нису прихватили Логоса (Христа), кроз Којега се приноси Богу Нити приносе све јеретичке скупине (и наводи јеретике Гностике)… Како ће принети од њих (=Гностика) хлеб као Евхаристија постати тело Господа њиховог, и чаша крв, ако не говоре да је Он Син Творца света, то јест Логос Његов, кроз Којега дрво доноси плод и извори теку и земља произраста најпре траву затим клас, онда потпуно жито у класу (Мк 4, 27-28)? Како опет говоре (јеретици) за тело да одлази у трулеж, и неће имати удела у животу који се храни од Тела Господњег и Крви његове? Или нека промене своје (зло) веровање (την γνωμ ήν=мишљење) или нека се откажу од приношења речених (дарова). А нама је Евхаристија сагласна са вером (τη γνω μή=мишљењем) и Евхаристија  потврћује   (наше) веровање   (ήμιν δε σνμφονος τη γνώμη     ή Ευχαριστία και ή ‘ Ευχαριστία βέβαιοι την γν ώμην).1

Приносимо Њему сопствене (Његове) творевине, с песмом, објављујући складну заједницу и сједињење (κοινωνίαν και έ’νω σιν) тела и Духа. Јер као што хлеб од зеље, примајући призивање Бога (την έπίκλησιντοΰ Θεου–епиклезу Св. Духа), није више обичан хлеб, него Евхаристија састављена од двеју ствар(ност)и, земаљске и небеске, тако и тела наша, причешћујући се од Евхаристије (μεταλαμβάνοντα της Ευχαριστίας), више нису пропадљива, имајући наду вечног васкрсења.

Јер приносимо Њему не као потребитоме, него благодарећи (εύχαριστοΰντες) за Његов дар и освећујући твар. Јер, као што Бог не потребује нешто од нас, тако ми потребујемо да нешто приносимо Богу… Као што, дакле, не потребујући ово, Он тражи – да дајемо другима (Мт 25, 34-36) – ради нас, да не будемо бесплодни, тако је Сам Логос (Христос), не потребујући, заповедио народу (Јеврејском) да чини приносе, да би се научили да (бого)служе (λατρεΰειν) Богу; као што (такође) хоће да и ми стално приносимо даре на Жртвеник. А постоји и жртвеник на небу јер се тамо наше молитве и приноси узносе; и храм, као што Јован у Откривењу вели: И отвори се храм Божији (11,19), и Скинија; јер вели: Ево Скиније Божије, у којој ће Он становати са људима(21, 3; ср. Јн 1, 14). Народ (Јеврејски) је примио дарове и приносе и жртве као праобраз(εις τύπον), како је показано Мојсију на Гори (Синају), од Једнога и Истога Бога, Којега се Име и сада прославља у свим народима (=у Цркви). Али и ове стварности на земљи, што су код нас складно постављене (disposita=διακεκοσμ – ε va=у крашене=распоређене 1 Кор 14, 40) приличи да су обрасци (τυπους ) наднебеских стварности, јер су настале од истога Бога, пошто нико други не би могао да тако усличи слику духовних стварности (assimilare spiritalium imaginem–έξομοιώσαι την των πνευματικών εικόνα).2

(… ) Ништавни су сасвим они (=јеретици Гностици) који сав Домострој Божији одбацују, и одручу спасење тела, и своје поновно рођење (=крштење) бешчасте, говорећи да тело није пријемчиво за нераспадљивост (=бесмртност). Ако ли се пак тело не спасава, онда ни Господ није крвљу Својом нас искупио, нити је Чаша благодарења (=Евхаристије) – заједница Крви Његове, нити је Хлеб који ломима – заједница Тела Његовог (1 Кор 10, 16). Јер крв није друго него оно што је из вена и меса и осталог људског састава, који (састав) је заиста постао Логос Божији и Крвљу својом искупио нас, као што и Његов Апостол вели: У којем имамо искупљење Крвљу његовом и опроштење грехова (Кол 1, 14). И пошто смо удови Његови (Еф 5, 30), и творевином се (Његовом) хранимо, а Он Сам нам даје ту творевину, обасјавајући (сву твар) сунцем Својим и дајући кишу како Сам хоће (Мт 5, 45), Он је ову Чашу од творевине Сам признао да је Крв Његова, којом узраста наша крв, и Хлеб који је од Творевине потврдио је за Сопствено тело, од којега расту тела наша. Када пак растворена Чаша (=вино с водом) и печени Хлеб примају Реч (τον Λόγον) Божију3 и бива Евхаристија и Тело Христово, и од њих расте и састоји се састав (ή ύπόστασις ) тела нашег, како онда они (=јеретици Гностици) говоре да тело наше није пријемчиво за дар Божији, који је живот вечни, оно (=тело) које се (Причешћем) управо храни од Тела и Крви Господње и јесте уд Његов? Као што блажени Апостол (Павле) вели у Посланици Ефесцима: да смо удови тела Његовог, од меса Његовог, и од костију Његових (Еф 5, 30), не говорећи то о неком духовном и невидљивом човеку, јер дух нема кости ни меса (Лк 24, 39), него у устројству (της ο Ίκονομίας =саставу=структури) истинског човека, који се састоји од меса и нерава и костију, које се тело и из Чаше, која је Крв Његова, храни, и од Хлеба, који је Тело Његово, расте. И, на који начин бива да стабло винове лозе, стављено у земљу, у своје време доноси плод, и зрно пшенично паднувши на земљу и растворивши се, многоструко устаје Духом Божијим, Који све и сва одржава, а затим мудрошћу Божијом дођу (обоје) у употребу људима, те примајући Реч Божију бивају Евхаристија , што јесте Тело и Крв Христова, тако исто и наша тела од њих (=Св. дарова Хлеба и Вина) храњена, и положена у земљу, и растворивши се у њој, она ће васкрснути у своје. време, јер им Логос Божији дарује васкрсење, на славу Бога Оца (Флп 2, 11), Који заиста смртноме даје бесмртност и пропадљивоме дарује непропадљивост (1 Кор 15, 53). Јер сила Божија се у слабости извршава (2 Кор 12, 9); да не бисмо, као имајући од нас самих живот, надимали се и узгордили се некада против Бога, прихвативши незахвално мишљење, него се   искуством  научивши  да  из Његовог преизобиља, а не из наше природе, имамо вечно пребивање(=бесмртност=вечни живот), нити да погрешимо односно славе Божије, те да не познајемо нашу (људску) природу, него да знамо шта Бог може, а шта чини човек, и да (тако) никада не погрешимо у истинском схватању (и веровању=поимању) постојећих бића, то јест Бога и људи.

Превод: Епископ Атанасије (Јевтић)

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У 6. недјељу по Духовима, 28.јула 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Свете мученике Кирика и Јулиту, Светог Великог кнеза руског Владимира и Свете мученике Величке, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Око моштију Светог Василија сабрало се на стотине вјерника, који су из разних крајева васељене дошли на поклоњење Острошком Чудотворцу.

http://manastirostrog.com/wp-content/uploads/2019/07/Besjeda-o.-Petra-Petrovica-u-Gornjem-Ostrogu-1.mp3

Светом Литургијом на платоу испред Горњег манастира началствовао је протојереј-ставрофор Предраг Видаковић парох бијељско-крушевички, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић архијерејски намјесник барски и протојереј Петар Петровић тиватски парох. После читања зачала из Светог Јеванђеља о исцјељењу раслабљеног, сабранима се ријечима литургијске бесједе обратио о.Петар који је каза да ријечи Светог писма изнова поучавају.

– Господ устаде онога који је раслабљен и рече му ”узми одар свој и ходи”. Ко је раслабљен? Ми. Раслабљени смо од многих гријехова, од неповјерења у Бога, од неповјерења у себе. А они који су посматрали са стране кажу ”каква је то филозофија и шта ови причају”. Живот иде од тачке А до тачке Б, живот се завршава и човјек одлази у ништавило, нема га. Међутим, Христос Бог наш каже ”Ја сам тај који вас васкрсава и који вас лијечи. Ја Син Божији кажем устани раслабљени, узми одар свој и крени ка Царству Божијем” – казао је о. Петар и додао да је дом на који Господ упућује раслабљеног, управо Царство Божије. Ријечи Јеванђеља говоре да је Христос увијек уз нас и Он обитава у овом Светом Путиру, рекао је о.Петар и поручио сабраним вјерницима да су они Тијело Христово и Црква Христова.

– На вама почива Дух Свети, ви носите благодат Духа Светога и дужни сте да предате онима који остају иза вас. И ова Црква коју овдје видимо и ове ваше главе су као главе са фресака и са икона, нема разлике. Они исти људи који су осликани на фрескама су били људи као и ми. За њих је Јеванђеље било пут ка истини и животу. Ви сте дужни да у овом времену и простору носите ријеч Божију, да је правилно примите на срце ваше, да живите литургијски и да се волите – казао је о. Петар и нагласио да се дјеца развијају онако какви су родитељи, па да се због тога морају учити послушању и религиозности.

Извор: Манастир Острог

Преподобни Нестор нам је у „Повести о давним временима“ испричао како је кнез Владимир изабрао веру. Као пред „Витезом на распућу“ на слици В. Васнецова, пред кнезом су се појавила три пута: хришћанство, ислам и јудаизам. Док је сваки проповедник пред кнезом хвалио своју веру небески свет је замро у напетом ишчекивању. Шта ће привући кнежево срце? У ком правцу ће потећи живот многобројног народа?

Царево срце је у рукама Божијим. И Бог често треба да призове једног како би преко њега обратио многе. То се десило с Владимиром. Али није само он био драгоцен у очима Творца. Драгоцен је сваки човек. И док је тада вођа бирао за све своје поданике данас свако бира за себе. У наше време небо свако мало занеми у очекивању, јер се сваког часа негде у свету бира поглед на свет, решавају се питања верског самоопредељења.

Навикли смо да на питања вере гледамо као на питања целог народа. Као старозаветни Израиљ размишљамо у категоријама великих бројева: „сав народ је грешан – сав народ је свет“, „сви верују – сви су одступили“. Међутим, ситуација се одавно променила. Многе друштвене споне су се распале. Реч „саборност“ звучи архаично и скоро неразумљиво, зато сви знају шта значи реч „индивидуализам“. На плећа појединца (истаћи ћемо: он најчешће уопште није делија) пала је тежина личног верског избора. Да ли Бог постоји или не?! Ако постоји, у коју заједницу ући, по каквом закону живети, како се молити? Који фактор је одлучујући приликом овог избора: глас крви, ауторитет предака, лично искуство? Ово су више него озбиљна питања. Уколико човек не осећа њихову оштрину то рађа преступну лакомисленост, рађа саблазан да се на лак начин лече дубоке ране.

Бојим се вере по навици. У случају да човек верује само због традиције и због порекла, своју непобитну истину имају и пагани, а кнез Владимир је прекршио обичаје отаца. Питање вере је питање истине. Ако традиција противречи истини, такву традицију треба одбацивати због јеванђељске новине, колико год векова да се налази иза ове традиције. Верско самоодређење у нашем свету и у нашој епохи, дакле, захтева пробуђену свест и унутрашњи огањ. Верско самоопредељење се најмање може спојити с миром самозадовољног човека.

Наш народ чијих је неколико нараштаја искочило из колосека и нашло се у ватреном виру, добио је реалну прилику да поверује поново, да осети и схвати Цркву као истинску Мајку и Лествицу ка Небу, а не као културно-свакодневни привезак стварности на коју је навикао. Овај поклон је тежак као Мономахова царска капа, као мач Илије Муромца. Бог не даје ове поклоне било коме, већ само онима који су у стању да понесу ову племениту тежину. Враћамо се кући. Али се не враћамо у складним колонама, већ појединачно, као борци који су побегли из заробљеништва или су пробили опсаду. Процес повратка светињама временски се одужио и искомпликовао се хиљадама условности. Све ово захтева већу танкоћутност од пастира и већ уцрквљеног дела народа.

Коме од нас није позната чињеница да су многи, врло многи људи пре него што су прекорачили праг и исплакали се пред Распећем или на исповести, обишли на десетине секти, пропустили кроз себе тоне верске литературе и старе хартије? Чињеница је врло добро позната, али је нисмо довољно свесни. Људи се не баве због глупости или лакомислености гимнастиком дисања седећи у чудним позама, не муче се зато дијетом и гладовањем, не читају зато књиге мудровања и не гледају зато с чежњом на Исток замишљајући Рерихове пејзаже. Људска душа тражи дубину. Чини јој се да је Црква окоштала у обреду и сувопарном морализму. Да би се Црква и истина зближиле у човековој свести, да би човек могао да понови речи апостола Павла о томе да је „Црква стуб и утврђење истине“ треба да пређе дуг пут. Док не пређе овај пут црквени живот му изгледа банално. А истина не може бити банална. И тако душа лута. И огледа се час у окултној пракси, час у искуствима развоја дубоких снага и способности у себи. Све је то, у суштини, лутање блудног сина „у далекој земљи“, све је то духовна глад која га тера да напаса свиње и да се храни њиховим жиром.

Људи ће се вратити. Треба веровати у то. Треба то да желимо и да се за то молимо. Сачувај нас Боже тога да узмемо на себе лик старијег брата из приче, који није тражио млађег, којем млађи није недостајао, а кад је дошао, није се обрадовао и чак је почео да прекорева оца. Отац чека и воли. Блудни син се каје. И само старији брат злокобно тамни у задњем плану приче. Понекад блудни син и не долази кући само због страха од прекора старијег брата.

Човека некад треба изгрдити, човек се може смиравати. Али га прво треба учити. Ако је он, уморан од духовног лутања, дошао сам, не треба га одмах ни учити, ни грдити. Треба се радовати због њега, јер је „био мртав и оживео је; нестао је и пронашао се“. Мистичне дубине Истока ће преварити својом празнином и испоставиће се да су године потрошене на медитацију узалуд проживљене године. Онда ће људи доћи у храм. Доћи ће гладни, чезнући за речи Божијом и за молитвом, жудећи за светим причешћем. Ако се налазимо међу исповедницима истине треба да чекамо ове људе, да извирујемо са прагова наших храмова. Да ли се враћају, да ли иду? И то је минимум наше одговорности, а да не говоримо о томе да им треба и помоћи и пружити руку.

Вратиће се и протестанти. Нека се не врате сви, многи хоће. Јер већина их је крштена у детињству и у протестантизму су се обрели само зато што им је неко други, а не православни свештеник, први пут отворио Јеванђеље. Они ће се вратити, а ми ћемо сматрати да су у претходним заједницама били на специјалном курсу за проучавање Светог Писма. Таква је била Божија Промисао. То ћемо записати. Све се то дешава већ данас, али не толико масовно да буде приметно за малограђански, незаинтересовано поглед. Временом, по вољи Васкрслог из мртвих, овај процес ће падати у очи већини људи, и код нас, и у иностранству.

Човек временом губи животну снагу. И цело човечанство као јединствени организам постепено се исцрпљује и слаби. Повећава се његов број и оно обраста техником, али ипак закржљава. Дакле, без обзира на ову општељудску ицрпљеност може нас очекивати период, врло налик ономе што је речено у Откровењу: „Ево, отворио сам врата пред тобом која нико не може затворити; јер мало снаге имаш, а одржао си Моју реч, и ниси се одрекао Имена мога“ (Откр. 3: 8).

Наша Црква ће временом у својим недрима имати мноштво хришћана који су прошли кроз замисливе и незамисливе духовне саблазни. Ове хришћане више нико и ничим неће саблазнити. Они ће бити способни за сведочење целом свету. Не фантазирам, већ говорим о ономе што је врло могуће и што лично предосећам.

А до тада треба спорити, проповедати, читати и говорити. Треба устати, ако си пао, и будити друга ако је он заспао. Треба да прођемо кроз епоху верског колебања да бисмо се на крају опет с правом називали Светом Русијом.

Само једно треба додати: свештенство на ове процесе треба да буде спремно боље од свих и пре свих.

Извор: Православие.ру

Наш гост је свештеник Борислав Петрић, парох храма св. Пророка Илије у насељу Миријево, који увек у име старешине и братства а уочи славе ове, једне од најстаријих београдских цркава, позове благочестиви народ на молитвена сабрања. Замолили смо о. Борислава да нам говори о свом боравку у манастиру Драганац на Косову и Метохији, али и да нас поучи о вери људи који опстају у јужној српској покрајини без обзира на све притиске са којима живе. "Нашу слободу овде али и многе друге ствари, ми једноставно подразумевамо", рекао је наш гост. О. Борислав говори о томе како ће изгледати прослава славе ове године, посебно наглашава пожртвованост Миријеваца у припреми великог дана, али и говори о новитету - фестивалу вина који ће бити одржан у порти цркве св. Илије у суботу 03. августа. "Нема оправдања за то што смо се под изговором времена и начина живљења, одвојили и окренули од Христа" каже између осталог о. Борислав.

http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/29.07.19 - Rec pastira - o.Borislav Petric.mp3

Извор: Радио Слово љубве

У једном од својих надахнутих предавања, протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић поделио је са верним народом следећу причу из парохијске праксе:

"Десило ми се једном да је код ћивота Светог Василија ушао један момак, онако - у папучама и шортсу, и носи једну лименку са Фантом. И пошто ја сад имам неко настројење да одма' заведем неки ред тамо - као свештеник, ја га гледам и кажем:'Не могу да вјерујем да човек носи лименку са Фантом и иде право на ћивот Светог Василија Острошког?!' Али, кажем себи - 'ајде, нећу ништа да му причам; 'ајде да сад не правимо свађу... па, ако баш крене ону лименку да стави, Боже опрости, на ћивот - онда ћу да реагујем.Он иде с оном лименком, долази до мене... е сад, пазите - ја му не причам ништа, али у себи говорим следеће ствари:'Магарче један, је л' им'о ико да те научи како се улази у цркву?! Па, је ли могуће да не знаш да не треба та лименка да се уноси код мошти Светог Василија?! Па, ђе ти је памет!? Јеси ли глуп, јеси ли луд...', ја то све у себи говорим о томе момку.Он је пришао... е, да ли је он сад осјетио шта му ја причам у своме срцу, окренуо се и каже:'Оче, је ли вруће?' Ја кажем:'Па, јест'...' Каже он:'Ево мало сока да се освјежите.' Ето како срце ради, како душа ради... а све ти се чини ти то радиш из највеће побожности: он је грешник, он носи лименку, ја сам свештеник, ја га осуђујем - и то с правом! Погледајте како може човек да се превари!У суштини, Христос каже:'Не судите, да вам се не суди.' Немојте никога да осуђујете."

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Епископ крушевачки Давид: Два текста који илуструју речи: богословски подбачено научнo недобачено

Епископа Максима Васиљевића, О неумољивом Богу и асиметричној синергији (или: о инхерентној антиномији црквеног подвига, Теологија.нет),
и:

Blic-а, од 16-ог јула 2019. год. (Верници упутили писмо врху СПЦ, траже смену владике Хризостома …) (То јест о наступу бљуц-артиљерије на Свети Синод СПЦ-е, н. п.).
*

1а. У оркестрираној режији против Светог Синода и синодалаца главну пажњу привлачи наступ првог члана оркестра и његове цветне салве.

А он, наравно да се упиње да бриљира на овим деоницама:

Оформљени укус или пуританство;

друго и другачије у било ком виду које није на сметњи;

други и префињена аргументација против њега;

љубав која зна да дојади;

чтец који изговара ђаконску јектенију благословом архијереја;

егоистична жеља да се други усрећи нашом визијом живота;

способност других да осветле најкомплексније теолошке истине-појмове људима у Цркви и ван ње;

 завист због неслободе и нељубавности;

дух апостолске авантуре у Духу Светом који се не крије иза наше углађености;

крајње наиван и патетичан изглед намере појединих да спутају бујање богословских исказа;

заносна вера јеромонаха Николаја Велимировића у идеје панхуманизма и свечовека, дивљење неким хиндуистичким идејама и одсуство надлежних цензора да га санкционишу (прозивањима или ускраћивањем било каквог благослова);

теолошка цензура као блага парафонија, а не као скретање у јерес;

појединци који и најдобронамернија размишљања о томе како би нека далека култура могла да постане хришћанска сматрају за јерес;

модерна потреба појединих у Цркви да више слушају шта ће народ казати, него шта је јеванђељски задатак, што све затвара врата за горућа питања;

… о могућности другог брака млађих свештеника који су остали без супруге … Жички епископ Николај као изасланик Српске Цркве у Константинопољу који умољава Васељенску патријаршију да не игнорише апел Српске Цркве по питању другог брака свештеника;

… архијереји које је надгласала блага већина која је радије гледала на слово канона и можда на оно „а шта ће народ рећи“ (све то, и о томе 1920. године).

Док је преосвећени аутор рачунао да ће му речи одзвањати као звоно или мјед што јечи (1. Кор. 13, 1), а нису му зајечале, са речима пак које ћемо у наставку навести догодиће се опет слична ствар: да ће и оне потпасти под исказ светог апостола Павла: кимвал који звечи (1. Кор. 13, 1).

Наиме, те речи су подругљиве, и стварају утисак да их је изрицао неко ко је припадао, и који ће даље припадати најстаријем и најистрајнијем цензору у нашој Цркви. Зато их треба чути:

Самозвани „Цензор“, мржња тог нашег Сабрата према своме млађем Брату, дави ко змија жабу, самозвани стални Портпарол, самонаметнути Цензор, Ваш образ, он тамо све и сва, ноторни издајник Светог Косова АВ, ПБ није средњошколска установа него подлеже универзитетским узусима и обичајима, сирово и сухо дрво, Савет Професора који неће прихватити синодску одлуку …

С обзиром на то да су ове речи изговорене ван контекста чињеница и ствари које су се реално догодиле — ми их не можемо сматрати другачијим, него онаквим какве јесу: кимвалом који звечи.

**

2б. У приступу тексту часне сестре Дезидерије (Blic, 16. 07. 2019, уторак, 1-2), ми смо у њему одмах препознали извор и достављача информација, који је и сенка што стално осењује најпубличније бљуц-гласило; и још онога који помоћу овога гласила командује брзом неутрализацијом непожељних-ближњих. И док знак за паљбу даје он-незамењиви арбитар фамозног бљуц-гласила, оданде на његов знак ватру пушта часна сестра Дезидерија. Она је пак та медијска вештакиња која решава питања по кратком поступку. А који би разлог томе био овајпут? Божем, одмазда коју су чланови Светог Синода извршили над онима који се не слажу са мишљењем и политичким ставом истога тога Синода. (Небулоза! Наш ремарк). Зато једног од његових чланова сада треба медијском хајком проказати за симонију и коцку, а затим га приморати да се повуче са своје дужности. (В.: Blic, 16. јули 2019, 1-2). Тада би и правда, наводно обесправљених верника, била задовољена!

Наше речи савешћу руковођене

        Полна и емоционална незрелост и недефинисаност личности јесте појава која може бити производ насиља извршеног над њима од стране других доминирајућих. А даља ланчана реакција на претходно јесте опет насиље, извршено над њиховим етосом и еросом у периоду њиховог сазревања и животног опредељивања. Тако ће се коначно у искуству тих људи показати да је над њиховим етосом и еросом био извршен и сами обред кастрације.

Трансфер пак који је по диктату кренуо к њима у ствари је бреме које им је заједница предала. Тако су диктатом самог вође предати јарам и стигма, тешки за ношење. Зато и саме нус-појаве тог насиља не могу изостати, па ће се оне даље манифестовати: било у виду нескривене самодопадљивости-нарцисоидности, па и аутоеротизма, било у виду прикривеног еротизма који тражи и налази видове растерећења. Током трајања тога болног процеса самоотуђења пак, неминовно ће доминирати медикаментоза.

Даље последице у вези са претходним могу бити, рецимо: да неко лепо пише а да нетачно мисли и да лоше говори, да слика као наивац и допадљиво, али на уштрб иконографији, затим да као мислилац користи обмане и лажи као делове и наставке помоћу којих ће премошћавати своје вапијуће празнине. Или ће их он опет користити као закрпе којима би да покрпи своју менталну одеротину. Скупа с тим иде и нарцисоидни активизам и фрапирање других њиме. И све тако, и у форми Аугијевих изби.

Невоља пак бива што се то такође збива у нашем монашком свету; ту где су заједно са добрим делом наших лаика тиховање и боготражитељство давно већ постали неотуђиви знак нашег црквеног колективног распознавања.

Та невоља се дакле продужава зато што из Еолових мехова стално излећу штетни ветрови који неутврђене људе вијају на разне погрешне, и опасне стране.

*

Услов да се уврстиш у елиту, у друштво посвећених или у заједницу Светих (Владика Николај, Старац Силун, Старац Софроније, Патријарх Павле, …) јесте да им подражаваш, и да личиш на њих вером, надом, љубављу и подобијем, укључујући и подобије спољашње. То даље значи да их не треба цитирати тако што ћеш им учитавати себе и своје мисли и речи; не, него што ћеш имати њиховог духа расуђивања, њихово богољубље и њихово човекољубље. Узбасамачивати се дакле треба смирењем, не само одређеном сумом знања и информација, а низбасамачивати се треба опет смирењем, све до држања ума у аду своје палости и палости света, но наравно без очајавања што ми нисмо први у свему, него што су уместо нас такви неки други људи, које ионако треба чинити већима од себе, по истинитој речи јеванђелској: да су међу нама први они који ће бити последњи.

**

У самоме богословствовању никада не треба замењивати тезе нити прелазити црту, упркос ходању дуж саме црте; рецимо по угледу на светога Николаја, који је у обраћању свих народа њиховоме богу видео обраћање Богу Отаца наших. Но он при том рецимо, нигде и никада није поистоветио Логоса са Таоом, Алахом, Будом, Заратустром, …! И опет, апропо светога Николаја, он је итекако знао да је давно већ, било дошло до премошћења хришћанства и националне религије у Кинеза, па и до напретка у томе: оснивањем хришћанске Цркве у Кини и у Јапану, те појавом хришћана исповедника оваплоћенога Логоса и мученика за Њега, а не за Таоа. Проповед је наиме тамо већ била осенила кинески свет речју о Логосу Исусу Христу, након чега је Тао постао анахрон. Штавише, он је остао оно што је званично и био: чинилац и штаство миљеа тамошњег света погруженог у системе и лавиринте сујеверја. Остао је дакле, није се са Логосом стопио!!!

Зато и у вези са самим светитељством Николајевим треба поставити питање: Да је остао само западни мислилац, и панхуманиста, и познавалац свечовека и хиндуизма, … да ли би се он икада узбасамачио до охристовљења и обожења, или би само низбасамачио по њивама глади, као већина његових негдашњих западних колега?

***

Нема цензора без аутоцензуре; узалуд нечије набеђивање других да су они цензори ако се не пази на себе, еда би се и на друге могло пазити. Чему убеђивати  друге да су такви када су они само добронамерна и доброжелатељна браћа? Чему уопште ругање црквеним послушањима и благословима када знамо да нас у Цркви ни саме ситнице не воде ситничарењу, него да нас у њој баш све води крупницама?!

И још три добронамерности с наше стране.

Ако нам неспретно баратање двосмисленостима може заклонити истину, колико ју тек обмана, односно лаж могу заклонити?
Може ли ученик бити већи од учитеља свога? Зар ученику није довољно да буде као учитељ његов? Да ли је ново и непоновљивост увек гаранција истине и истинитости, а старо и понављање увек знак неистине и лажи?!
Зар се ученик не креће у самим границама Предања и тога што му је предато да држи верно до смрти?

Када то не би било тако, ученик и новајлија би се, судећи и по каноничности и по антиномичности хришћанских ствари, морао наћи у великој неприлици; и опет он у томе да му сама новачења не би била од помоћи.

Но излаз из невоља је увек ту:

Древни: Repeticio mater studiorum est. (Понављање је мати учења).

Народни: Послушај кад ти два кажу.

Можемо ли се играти црквеним и богословским темама као играчкама за децу, којима се дечје жеље испуњавају?!

****

Питања и проблеми не завршавају се овде, него се још настављају продуженим питањем типа: „а шта ће народ рећи“, рецимо о другом браку млађих свештеника? Односно када се првобрачни  договорно разведу — он ради друге а она ради другог?! Да ли ће исти захтев свештеника или његовог лобисте и заговорника важити када се и друга супруга буде упокојила? Ваљда ће и првобрачни свештеник једанпут умрети, па ће и његова удова попадија морати да постави питање самога свога другог, или недајбоже трећег брака, с обзиром да се и те ствари неочекивано закомпликују и лако отргну контроли?

А то опет бива када се рецимо органска веза слова и духа светих канона апстрахује и негира?! Баш и као када се грубо раздвајају онтологија и етика?! Поготову када се хришћанској етици, библијској и предањској,  светоотачкој и светотајинској намерно наноси штета, и то по нечијој тврдоглавости?! Ну, чиме то? Френетичним негирањем етике, макар она била и хришћанска!

Али барјактари те ствари се ни овде не заустављају! Да би им се застава вијорила они бране мисију данашње Цркве од оних који је своде на идеолошки обрачун са неистомишљеницима (да ли са њима самима? Н. п.) и прогон (да ли њих самих? Н. п.) због другачијег фокуса и неспретно срочене мисли и сл. (да ли због њихових тумачења догмата, канона, православног етоса? Н. п.), због чега су последице толико штетне, можда и горе од педесетогодишње стагнације под комунизмом. (Ако је цитирани аутор пре 50 година, рецимо 1968. год. био једногодишњак, о каквој је стагнацији под комунизмом он лично могао знати тада, а о њој говорити данас?! (Видети: Трн у оку Синода, Danas, 27. 07. 2019, субота, 1.)

Зачуђујућа је упорност којом преосвећени аутор чланка оправдава себе за све што каже; и опет је зачуђујућа лакоћа којом он прелази преко других мишљења која се не би поклапала са његовим! (Видети Епископ Максим Васиљевић, у: Бела боја сликарског платна (или: о покајању и будућој чистоти, Теологија.нет, 26. јул 2019)).

*****

Но вратимо се последицама хипотетичког другог брака удовог свештеника, који преосвећени Максим, ако га тачно разумемо заговара, са нашом напоменом да се његов проблем не би ни само ту зауставио.

Не лези враже, шта бисмо чинили када би и неком епископу, односно заговорнику ове ствари у блиској будућности пало на памет да посегне за епископским браком? И то у тренутку када би неки епископ и малодушним постао, па на пример упитао: Ко би и њему у старости, немоћноме могао бити од било какве помоћи?!

Шта ли би тек тада народ рекао?!

Зато хајде да се већ једанпут обратимо народу овим речима: Народе, слатки брате, помагај! Но не тако што ћеш нам све досад ожењене женити, и женити нам и све до сада неожењене!!!

Како год било, или да ће бивати, наш најбратскији и најмилоснији предлог по питању и ове ствари би гласио: Часне сестре Дезидерију и Дорку држати што даље и по страни, док још колико-толико има времена за избављење од свих, па и од овога белаја!!!

Епископ крушевачки Давид

Преузмите текст у .pdf формату ОВДЕ

Извор: Епархија крушавачка

Стварање кризе иднетитета међу православним народима, које се темељи на потрошачко-хедонистичком ситему вриједности, без Јеванђеља, није ништа друго него савремени удар на Православље у цјелини и његово саборно јединство.

Сагласно традицији и светоотачком учењу Православне Цркве свако нарушавање црквенога јединства у својој суштини је антиканонско и антијевађељско дејство. Раскол подрива сам појам јединства Цркве, а црквено једиство је једна од главних идеја устројства црквенога организма уопште. Због тога је раскол апсолутно не прихватљива појава за богословску православну мисао и црквено сазнање и по својој природи је један од највећих и настрашнијих гријехова.

Многовјековна историја постојања Православне Цркве биљежи многобројне случаје расколничких појава присутних у многим помјесним Православним Црквама. Историјске анализе показују да су расколи били изазвани различитим узроцима, од којих су увећини случајева били ислључиво политичке природе. Жеља да се кроз нарушавање црквеног јединства изазове нестабилност црквенога живота и тим самим остваре личне амбиције појединаца или расколничких група у потпуности даје одговор на питање које се тиче природе и појаве самог појма раскола.

За разлику од неких ранијих времена, када су расколи носили личносни карактер, савремена историја свједочи нам појаву нове форме раскола која се пројављује кроз стремљење ,,аутокефализације,, православних цркава по територијалном предзнаку. Такву ситуацију данас видимо у земљама бивше Југославије, прије свега у Македонији и Црној Гори и исто тако у Украјини, бившој совјетској републици у којој после Русије живи највећи број православног народа. Ова нова расколничка појава везана је искључиво за процес стварања вјештачких нација и измишљених идентитета код те категорије људи који постају жртве западноевропске пропаганде.

Због тога са пуним правом можемо рећи да савремене расколничке појаве које на све начине покушавају да разбију јединство Православне Цркве, данас имају нову форму у начину дјеловања, а у суштини су остале исте и непромјенљиве. Стварање кризе иднетитета међу православним народима, које се темељи на потрошачко-хедонистичком ситему вриједности, без Јеванђеља, није ништа друго него савремени удар на Православље у цјелини и његово саборно јединство. Тровање правослвних народа духом сепаратизма у Македонији, Црној Гори и Украјини може да буде излјечено и побјеђено једино кроз процес враћања народа који живе у овим земљама изворном идентитету под окриљем Цркве.

Данашња примарна улога Православне Цркве је да кроз чување здравог и изворног идентитета свога народа очува јединство Православне вјере. Управо је деценијско и систематско отуђивање народа у Македонији, Црној Гори и Украјини од свог изворног идентитета и припадности своме националном бићу (у првом случају од српског, а у другом у Украјини од руског), створило плодно тло за појаву расколничких идеја у овим православним земљама. Политички мотивисано стварање новог идентитета по територијалном признаку широко је отворило врата за удар на Православље и јединство наше свете вјере у цјелини.

За Православну Цркву сваки раскол па и онај најмањи је трагедија и отворена рана за цијело васељенско Православље. Од раскола страдају највише вјерници и друштвена заједница у цјелини. Због тога кроз саборно јединство и искрени братски дијалог све Помјесне Православне Цркве треба да улажу више труда и напора да се на адекватан начин супроставе савременим расколничким тенденцијама и појавама.

А тај труд и напор биће животно способан и успјешан само ако буде утемељен на принципима свештених канона Цркве и искрене бриге сваке Помјесне Православне Цркве да се очува јединство Православне вјере. Поглавари Помјесни Православних Цркава треба да схвате да се кроз очување националног идентитета православних народа чува и саборно јединство Правослаља, које је гаранција слободе и националне културе са њеним богатим православним наслеђем.

Извор: ИН4С