Тема светости дотиче се једног од најзначајнијих проблема нашег времена. Чак и сама реч „Свет" или „светост" упућује на нешто сасвим страно и невезано са нашим временом, нашом културом и трагањима савременог човека. Који од родитеља нашег времена има за амбицију да своју децу учини светим људима? Која од наших школа и образовних установа негује светост и истиче је као визију и циљ образовања? Срећни човек нашега времена, идеал савременог образовања и културе, није више чак ни „добар" човек класичних времена. То је онај ко зарађује новац, живи у комфору и има друштвени положај и углед.

То желе родитељи од своје деце, ка томе смерају наши образовни системи, то негују средства информисања, о томе сања већина младих нашег доба. Заиста! У једном друштву које као свој најозбиљнији проблем доживљава незапосленост и којим управља паника како да повећа зараду и капитал, започињање разговора о Свети(тељи)ма и светости сачињава провокацију ако не и позив на подсмех и изругивање. И стварно, светост представља једну заборављену визију. Заборављену, јер је некада постојала. Јер, она је надахнула нашу културу /цивилизацију, тј. цео друштвени живот. Наши људи су некада живели са Светитељима и од њих црпели меру своје културе/цивилизације. Светитељи су били хероји, ти велики шампиони, чувени фудбалери и звезде својих времена. Сада су остала само имена наших Светитеља, па и она осакаћена и преиначена на што туђинскији начин. Јер људи се већ радије опредељују да славе, не успомене својих Светитеља, него своје личне рођендане.

У једном таквом времену, шта да каже човек о светитељству. Реч ће пасти у празно. Но са друге стране, како да не говоримо о нечем тако централном и темељном за живот хришћанина? Зато што наша вера без Светитеља престаје да буде вера. Јер, ако заборавимо на светост, од Цркве не остаје ништа. У том случају, њено поистовећење са светом, њена секуларизација, постају више неизбежни. Међутим, светост није само заборављена, у наше дане. Она је, кад се поведе разговор о њој, и погрешно схваћена. На овом месту задобија посебан значај тема нашег предавања. Шта значи светост, ако је погледамо као осликавање Царства Божијег, као доживљај и предокус последњих ствари, есхатона?

О погрешно схваћеној светости

Уколико неко упита случајне пролазнике на улици: шта сачињава, по њиховом мишљењу, с в е т о с т, одговор који ће, по правилу, добити гласи отприлике овако: Свет је онај човек који не чини грехе, који испуњава закон Божији, који је моралан у сваком погледу; једном речју, онај који не греши. У појединим случајевима, појму светости придодаје се и елемент мистицизма, сходно чему светитељ је онај који има унутарње доживљаје комуникације са Богом, запада у екстазу и види ствари које не виде други људи. Укратко, живи у некаквим натприродним стањима и чини натприродна дела. На тај начин, појам светости изгледа да је у мишљењу људи повезан са моралистичким и психолошким критеријумима. Што неко више врлина поседује, то је више свет. И што је неко већи харизматик и показује способности које немају обични људи (као напр. да чита наше мисли, да нам предвиђа будућност итд.), то нас више убеђује да га сматрамо светим. Исто важи у супротном смеру: кад год приметимо неку мањкавост у карактеру или понашању нечијем (много једе, љути се итд.), тада га бришемо са листе светих. Или, ако не испољи натприродне способности на један или други начин, одбојна нам је чак и сама мисао да би такав могао бити свет.

Ово опште и раширено схватање о светости покреће извесна основна питања, кад га ставимо под светлост Јеванђеља, наше вере и предања. Наведимо само неке од њих:

1) Уколико се светост састоји углавном у држању моралних начела, зашто је онда фарисеј осуђен од Господа а цариник оправдан, у свима нам познатој јеванђелској параболи? Уобичајавамо да фарисеја називамо лицемером, али у стварности он није лагао кад је тврдио да је верно испуњавао закон, да је давао десетак свог имања сиромасима и све што год је Господ тражио од њега, као верног Јеврејина, није избегавао да изврши. Као што, такође, није говорио лаж кад је цариника карактерисао као грешника и кад је цариник самог себе тако карактерисао. Јер, заиста, цариник је био неправедан и кршитељ моралних правила.

2) Слично питање искрсава и из употребе термина „Свет" и „светитељи" од стране Апостола Павла у његовим Посланицама. Обраћајући се хришћанима Коринта, Солуна, Галатије итд., Павле их назива Светима. Међутим, у наставку ових Посланица, изобличава хиљаде моралних пропуста истих ових хришћана, за које их и најжешће осуђује. А у Посланици Галатима изгледа да је морално стање тамошњих светих било толико разочаравајуће да је Павле био принуђен да им напише: „Ако ли један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истребите" (Гал. 5, 15; значи: ако, дакле, толико једете један другог, пазите да се на крају не истребите, јер - нећете постојати). Како се то десило да се први хришћани називају „Светима", кад је сигурно да њихов свакодневни живот није био сагласан са моралним налозима саме њихове вере? Да ли би се усудио дакле неко у наше дане да „Светим" назове неког од ових хришћана?

3) Ако је светост повезана са натприродним даровима, тада би се она могла потражити и наћи и изван Цркве. Познато је да и зли дуси чине натприродне ствари. Светитељи нису мађионичари и факири. Нити се њихова светост процењује на основу поседовања таквих „харизми". Постоје Свети у нашој Цркви којима се не приписују чуда. А постојали су и чудотворци који никада нису признати и проглашени светима. С тим у вези веома је занимљиво оно што пише Апостол Павле у својој 1. Посланици Коринћанима који су се, као и многи у данашње дане, одушевљавали натприродним стварима. Он пише: „Ако имам веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам" (13, 2). Наредити једној гори да се премести, рекао је Господ, могуће је, ако имаш вере колико зрно горушично. Али није то показатељ светости. То је ништа, „ништа", ако не постоји предуслов љубави, дакле нешто што било који човек без чудотворних способности може да има. Чудотворство и светост се не поистовећују нити неопходно иду заједно.

4) Слична питања искрсавају и из повезаности светости са необичним и душевним-психолошким искуствима. Многи данас прибегавају источњачким религијама да би тамо срели дематеријализоване гуруе, људе изузетне самодисциплине, аскезе и молитве. Наша Црква такве не сматра за свете, колико год да су дубока и натприродна њихова искуства, колико год да је значајна и ако јесте њихова врлина.

Тако се на крају поставља питање: постоје ли свети и изван Цркве? Ако реч „свет" значи оно што данашњи свет уопште мисли и што смо описали горе, дакле морални живот, натприродне харизме и натприродна искуства, тада треба да признамо да постоје свети и изван Цркве. Можда чак чешће изван неголи унутар ње. Ако пак желимо да кажемо да је светост могућа само унутар Цркве, тада треба да значење и смисао светости потражимо с ону страну критеријума које смо горе навели. Дакле, с ону страну моралног савршенства и натприродних сила и искустава. Погледајмо, дакле, како наша Црква схвата светост.

Светост кaо црквено искуство

Израз "Agios" („Свет") има једну занимљиву историју. Корен речи у грчком језику је ag-, из којег се производи низ термина попут agnos, to agos, итд. Дубље значење овог корена изражава глагол asethai, што значи трепет према једној скривеној и страшној сили (у Есхилу напр.), поштовање према њеном носиоцу (код Хомера) итд. Тако, у древном јелинству, светост је повезана са моћју, са оним што Ото (Рудолф Ото), у својој познатој књизи о појму светог (Das Heillige), назива misterium fascinandum et tremendum (оно што истовремено изазива привлачност и страх).

У Старом Завету семитска реч за светост (која је сродна са асирском речју), означава: сечем, раздвајам, разликујем коренито, очишћујем (одакле и веза са чистотом и невиношћу). Свете ствари су оне које неко одваја од осталих - особито у богослужењу - и посвећује их Богу. Тако и Свето Писмо иде даље од психолошког значења које сусрећемо код старих Грка - трепет, страх, поштовање према једној вишој сили - и повезује појам светог са апсолутном другачијошћу, са Апсолутно Другим. То, напослетку, води Свето Писмо ка поистовећењу Светог са самим Богом. У својој апсолутној трансцендентности у односу на космос, Свет је, према томе, само Бог. И само из Њега и из односа са Њим извире свака светост. Да би се ова вера са посебним нагласком исказала у Старом Завету, - посебно код пророка Исаије, који се карактерише као пророк Светости Божије - назива се Бог три пута Свет: „Свет, Свет, Свет Господ Саваот", што у форми евраизма троструког понављања значи: бесконачно Свет. Знамо да се у евраизмима кад се један број понавља три пута тиме указује на бесконачност тог броја; напр. број 7, који Је број савршенства за Јевреје, кад се понови три пута чини бесконачност савршенства. Као и свима нама познато 666 јесте три пута броја 6, што указује на нешто што жели да стигне до савршенства а не може да стигне. Бесконачно је неспособно да стигне до савршенства. Мисли се на антихриста.

Према томе, за Свето Писмо, светост се поистовећује са Богом а не са човеком или са светим стварима, као у старом јелинизму. Постаје на неки начин личност, а још код Светих Отаца Цркве оно троструко „Свет" поистовећује се са Светом Тројицом, са којом Свети Оци поистовећују троструко „Свет" пророка Исаије.

Према томе, светост, за хришћанску веру, није антропоцентрична него теоцентрична, и не зависи од моралних достигнућа човека, колико год да су она значајна, него од дара и благодати Божије и од степена личног односа нашег са Личним Богом. Због овога разлога се и Богородица назива Пресвета (Υπεραγια), не толико због својих врлина него зато што се више од било кога другог сјединила лично са Светим Богом, дајући тело и крв Сину Божијем. Светост, према томе, није за Цркву индивидуални посед било кога, колико год да је неко свет у свом животу, него тема личног односа са Богом. Бог, по своме слободном хтењу, освећује кога Он хоће, дотле да ово освећење не зависи ни од чега другог сем једино од слободне воље Бога и освећенога. Као што наглашава Свети Максим Исповедник, ми људи не доприносимо ништа друго сем наш слободни избор, без којега Бог не делује. А наш труд и подвиг не производе као резултат нашу светост, пошто могу да се покажу као трице и кучине без икакве вредности.

Ова поистовећеност светости са самим Богом у хришћанској вери води њеном повезивању са самом Славом Божијом. Светост значи већ да се прослави Бог од целог света. Није случајно што као прва молба Господње молитве Оче наш није друга до: „да се свети име Твоје". Ако узмемо у обзир да је ова молитва есхатолошка, да се односи на коначно стање света, онда је јасно да оно што тражимо у Оче нашу јесте да Бог буде прослављен од целога света, да дође транутак када ће сав свет, заједно са Херувимима, рећи оно што је видео и чуо Исаија у визији: „Свет, Свет, Свет Господ Саваот, пуно је небо и земља Славе Твоје. Осана на висинама".

Светитељи, према томе, не траже своју славу, него само славу Божију. А Бог прославља свете, не њиховом славом него самом Својом Славом. Свети, дакле, бивају освећени и прослављени не неком светошћу или славом која извире из њих, него Светошћу и Славом самога Бога. Карактеристично је у византијској агиографији (иконографији) да светлост пада на светитеље споља а не одашиља се из њих. (То је анализирао и на томе много инсистирао о. Стаматис Склирис и заиста је врло значајна та његова теолошка опаска). Ово има посебан значај за обожење Светих. Као што се искристалисало током исихастичких спорова 14. века, насупрот западној теологији, која је говорила о створеној благодати, дакле благодати и слави која припада самој природи људи, датој од Бога при стварању. Православно богословље, како га је развио Св. Григорије Палама и други исихасти онога доба, Светлост коју виде светитељи и Славу која их окружује, схвата као нестворене енергије Божије. Односно, као Светлост и Славу самога Бога. Истински светитељ, према томе, јесте онај који ни на који начин не тражи своју славу, него само славу Божију. Када неко тражи своју славу он тада губи светост, јер, у коначној анализи, не постоји други Свет осим Бога. Светост значи учествовање и заједница у Светости Божијој - то уосталом значи и Обожење. Свака Светост која се заснива на нашим врлинама, на нашем моралу, нашим способностима, нашем подвигу итд. јесте демонска и нема никакве везе са Светошћу наше Цркве.

Из ових примедби је јасно да се извор светости налази у Божанској Евхаристији. Проанализирајмо мало ову тезу. Рекли смо да не постоји друга светост до она Божија, и да Светитељи не располажу својом светошћу, него учествују у Светости Божијој. Ово значи да у Цркви немамо других светих до само оних са значењем освећени. Када су у 4. веку настале снажне расправе око Божанства Светог Духа, главни аргумент Светог Атанасија Великог, како би доказао да је Свети Дух Бог а не твар, био је да се Дух Свети не освећује (не бива освећиван), него Он освећује. Кад би се он освећивао био би твар, будући да твар а тиме и људи не освећују него се освећују.

У својој Првосвештеничкој молитви, која је сачувана у Јеванђељу по Јовану, (и које прво Јеванђеље од дванаест слушамо на Велики Четвртак), Христос, изговара дубокозначајну реченицу своме Оцу: „За њих (ученике и самим тим људе) ја освећујем себе да и они буду освећени истином" (Јн 17,19). Ове речи су изговорене пре страдања и у вези су с Тајном вечером. Имају следећи садржај: Христос својом жртвом освећује као Бог самог себе као човека, да би се и ми осветили заједничарећи у Његовом телу и крви. Нашим учествовањем у Светој Евхаристији освећујемо се, то јест постајемо свети причешћујући се Јединим Светим - Христом. Можда не постоји тако откривајућа тачка у животу хришћана око тога шта је светост од возгласа свештеника кад подиже часно Тело пре светог Причешћа: „Светиње Светима". Дакле, Тело и Крв Христово су Светиње и нуде се Светима, члановима Цркве као заједнице. Одговор народа на овај возглас је потресан, и управо сажима оно што смо рекли горе. Шта одговара народ: „Један је Свет, један Господ, Исус Христос у славу Бога Оца". Само је један Свет, Христос. Ми смо грешни. А Његова светост, у којој смо позвани да учествујемо ми грешни, не смера ни на што друго до на Славу Божију („у Славу Бога Оца"). У оном часу Црква доживљава Светост у свом врхунцу. Исповедањем: „Један је Свет", свака наша врлина и свака наша вредност поништавају се пред Светошћу Јединог Светог. То не значи да Светом Причешћу треба да приступамо без припреме и борбе за наше достојно приступање. Значи, међутим, да колико год се припремили не постајемо Свети пре но што се причестимо. Светост не претходи евхаристијској Заједници и Причешћу, него следи за њом. Уколико смо свети пре но што се причестимо, тада чему Свето Причешће? Само и једино учествовање у Светости Божјој освећује и нас. И то је управо оно што нам пружа Свето Причешће.

Из ове примедбе излази један низ истина које имају везе са нашом темом. Прва је та што на овај начин разумемо, као што смо навели на почетку нашег излагања, зашто се у Посланицама Апостола Павла сви чланови Цркве називају Свети, упркос томе што их не карактерише морално савршенство. Пошто Светост за људе значи учествовање у Светости Божијој, као што нам се она пружа у Христу, Који ради нас освећује себе у Цркви Својој, сви чланови Цркве који учествују у овом освећењу, могу да се називају Свети. Истом логиком у језику Цркве, већ од првих векова, и елементи Евхаристије добили су назив „Светиње" (попут израза „Светиње Светима"), упркос томе што по својој природи ови елементи нису свети.

Истом овом етиологијом (образложењем) Црква је врло рано, такође, уделила наслов Свети Епископима. Многи се данас саблажњавају када кажемо: Свети те и те епархије. (Један новинар пре више година, који није имао другог посла до да се бави скандалима епископа, имао је навику да се на Епископе Свете (што је стара црквена пракса) позива користећи знаке навода, што је потпуно непознавање значења термина свет). Епископ се на тај начин назива Светим, не због својих врлина, него зато што на Светој Евхаристији осликава (иконизује) Јединог Светог, као икона Христа и као онај који седи на месту и у обличју Божијем, по Св. Игњатију Антиохијском. Место Епископа на Св. Евхаристији јесте оно што оправдава назив Свет. Православни народ, пре но што је дошло до налета пијетизма, није имао никаквих тешкоћа да користи језик иконизма (сликовни језик), и да види самога Христа у лицу онога који Га иконизује на Светој Евхаристији, то јест у Епископу.

Тако је Евхаристија по преимућству заједница Светих. Ка њој циља (смера) подвиг преподобних, који није никада циљ него средство ка циљу који је евхаристијска заједница. Ово место се заборавља и превиђа од стране многих теолога, чак и православних, који, посебно у наше дане, имају тенденцију да светост поистовећују са подвижништвом. Међутим, случај Свете Марије Египћанке је речит: читавих четрдесет година она се сурово подвизавала да би се очистила од страсти, али тек кад се причестила пречистим Тајнама од Светог Зосиме, тада је окончала живот будући освећена. Циљ њеног подвига био је управо онај моменат Светог Причешћа. Да ли би дакле преподобна Марија била Света да се била очистила од страсти а да се није причестила? Одговор је, вероватно, негативан.

Међутим, Света Евхаристија је врхунац освећења, не само зато што човеку пружа најсавршеније и најпотпуније јединство, телесно и духовно, са Јединим Светим, него и зато што сачињава најсавршеније осликавање Царства Божијег. То јест, оног стања у којем ће се освећивати и прослављати од целокупне творевине вечно и непрекидно „Свет, Свет, Свет Господ Саваот". Погледајмо ближе ову тему.

Светост као осликавање Царства Божијег

Господња молитва Оче наш, чији је карактер очевидно есхатолошки, као што смо рекли, изазива утисак отпочетка тиме што после прозбе „да се свети име Твоје", следи: „да дође Царство Твоје". Многи истраживачи сматрају да, у суштини, ове две прозбе значе исту ствар. Освећење и Царство Божије не само да се међусобно тесно повезују, него би се могло рећи да се поистовећују. Оно што од Бога тражимо у молитви „Оче наш", јесте да дође Његово Царство у свет, тако да сви људи и сва творевина могу да прослављају и да препознају као Светог Јединог Светог Бога и да учествују у Светости и Слави Његовој. Светост и Царство Божије, према томе, узајамно се поистовећују и објашњавају. Обожење и није друго до ово учествовање у Слави и Светости Божијој у Царству Његовом. Незамисливо је Обожење без Царства Божијег и освећења преко учествовања у Светости Божијој.

Тумачећи из Господње молитве прозбу „нека дође Царство Твоје", Свети Максим Исповедник пише: „Нека дође Царство Твоје, то јест Дух Свети". Долазак Царства повезан је у Светом Писму са наиласком Духа Светога (ДАп. 2, 18). Није случајно што се у светоотачкој мисли Свети Дух увек повезује са освећењем света. Управо зато што доноси Царство Божије у свет, зато и освећује свет. Сада исти Дух повезује се и са нечим другим: „састављањем установе Цркве". Црква пак се у пуноћи саставља само у Светој Евхаристији, као што наглашава Св. Николај Кавасила, верно изражавајући православно Предање. Пише: „Када би неко могао да види Христову Цркву, ништа друго не би видео до ово само Господње Тело". Ако би неко хтео да види Цркву, каже, само у Евхаристији ће је видети.

Враћамо се тако на исти круг: Светост - Царство Божије - Дух Свети - Црква - Света Евхаристија. Унутар овога круга треба сместити Обожење Светих. Изван њега не постоји Светост према православном богословљу, богословљу Отаца. Управо зато што се само у овом контексту може замислити Обожење људи и света, Свети Максим, на начин који не оставља места сумњи, види Царство Божије и Обожење Светих као један вечни продужетак Свете Литургије, а Свету Литургију као једну икону (слику) Царства Божијег у времену и простору. Вреди навести неколико одломака из његове „Мистагогије": Символ вере значи „од свих преднајављено тајанствено благодарење (μυστικην ευχαριστιαν) које ћемо приносити у Будућем веку за преславне путеве и начине премудрог Божијег промисла о нама" (ПГ 91:696б). Значи, дакле: евхаристијско исповедање које ће приностити учесници у Царству Божијем, за све што је Бог учинио за њихово спасење. Дакле, у Символу вере преносимо се непосредно у Царство Божије, где се на неки начин вечно исповеда шта је све Бог учинио за наше спасење, што се и описује на том месту. Трисвето славословље, „Свет, Свет, Свет је Господ Саваот", које пева народ, каже Свети Максим, означава и осликава „наше сједињење и равночасност са бестелесним умним силама, које ће се пројавити у Будућем веку, када ће природа човечија, због истоветности неизменљивог и постојаног кретања око Бога, научити да у пуном сагласју са горњим силама пева и освећује једно Триипостасно Божанство" (ПГ 91:696бц). То значи да ће људи већ научити да се вечно крећу и круже око Светости Његове, Свете Тројице и да вечно освећују Тројичног Бога, односно да га зову Светим у Његовом Царству.

А исповедање: „Један је Свет, један Господ" пред Св. Причешће значи и осликава „надумно и надразумно сабирање и сједињење са јединством божанске простоте". Коначно, Свето Причешће значи и осликава и пружа оно суделовање које онима који се достојно причешћују омогућава, пише, „да и њима буде могуће да буду и називају се по благодати богови, пошто их свецели Бог свецело испуни, не оставивши ничег празног у њима без Његовог присуства" (ПГ 91:697а). Другим, речима, Света Евхаристија чини достојне учеснике да буду по благодати богови, због потпуног присуства целога Бога у њима. Реч је, очигледно, о Обожењу Светих, као предокус и осликавање Царства. Свети Максим не би могао да буде јаснији када је реч о обожујућем карактеру Свете Евхаристије и њене везе са Царством Божјим. Светитељи, дакле, пошто достојно учествују у Св. Евхаристији, постају богови по благодати и осликавају Царство Божије.

Међутим, шта значи то „осликавање" и како оно то повезује са нашим свакодневним, историјским искуством? Појам иконе (слике) од крајњег је значаја за православно богословље. Не мислим само на икону Христа или светитеља које целивамо у нашим Црквама, него уопште на појам „иконизма" (осликавања). Све је у православној Цркви „иконизам" (осликавање). Осим светих икона, иконизми су и радње, покрети и личности светог богослужења. Свети Максим све то назима „иконе" (слике), као и све оно што се дешавало и дешава у историјском животу Цркве. Све је слика будућих ствари, које ће и сачињавати истину оних иконизованих (ствари) у историји. Истина се, према томе, налази у будућности, у Царству Божијем. У историјском животу Цркве све је слика (икона) будућег. Светитељи, које сликамо на нашим иконама, нису фотографије њиховог историјског изгледа, зато и немамо на иконама светитеље како су изгледали само у њиховом историјском животу, него као што ће, по надахнућу Цркве, бити у будућности, купани у нествореној светлости и Слави Христа на истинит начин. Епископи у Светој Литургији икона су Цара Христа као што ће доћи у Царству Своме, те зато и носе светле одежде и седе на престолу и имају власт. Само они који су изгубили језик и логику иконизма - што се, на жалост, и десило у наше дане свуда у православљу - саблажњавају се тим стварима. Сви символизми и покрети Литургије икона су последњих ствари, попут малог и великог Входа, и свега онога што тумачи на тај начин Свети Максим.

У православном богослужењу немамо символизме боја и образаца и покрета који упућују на наше историјско или физичко (природно) искуство, него само на есхатолошку стварност Царства. То што су све стварности у Цркви иконе, не значи да нису стварне, тј. да је реч о фантазији или умишљању. У читавом периоду иконоборства бранитељи светих икона ослањали су се на аргумент да, пошто се Син Божји оваплотио и постао историјска личност, од тада све што се дешава око Његове личности, иконизује, осликава коначно, есхатолошко присуство Њега, на један начин стварни, не умишљени. Тако, иако ће се Светост Христова и Божија открити у Царству Његовом, већ сами иконизам њен у садашњем животу учествује онтолошки; не упућује семиолошки или метафорички на истину будућега. Због тога разлога и иконе Светих преносе и одашиљају благодат од оних Последњих ствари (есхата) кад год их побожно целивамо, као и њихове свете мошти, а такође и Епископи и свештеници кад год целивамо њихову десну руку, или кад благосиљају, итд. Све то, као икона Царства, учествује у стварности и истини његовој.

Међутим, кад је то тако, шта је то што икону чини различитом од истине Царства? Одговор је изражен у изреци Апостола Павла: „ово благо имамо у земљаним судовима" (2Кор. 4, 7), као и једна друга његова изрека: „сада гледамо у огледалу и загонетци; а онда (у Царству) лицем у лице (προσωπον προς προσωπον)" 2Кор. 13, 2). Исто има на уму и Јован Богослов кад пише да у Царству Божијем „видећемо Га (Бога) као што јесте (καθως εστιν)" (1 Јов. 3, 2). Другим речима, све што је Свето, било да је ствар било да је личност, у садашњем стању Цркве јесте ломљиво као земљани суд због силе зла које још делује у историји. Оно је „енигматично", подложно погрешном схватању, сумњи или и одбацивању; нешто попут огледала или као енигма, и живи са ишчекивањем коначног откровења „као што јесте" (καθως εστιν).

Светитељи, дакле, у садашњем животу живе са снажним ишчекивањем Царства Божијег. Немају мира у садашњем стању. Под ударом су зла, боре се више од других са демонима, подносе и доживљавају више од сваког другог умртвљење и смрт која још увек пробада творевину. И што је важније, заједно са Св. Антонијем Великим, верују да ће сви други отићи у рај осим њих самих. Речима једног нама савременог Светитеља, Силуана Атонског, „држе ум свој у Аду и не очајавају". Што више постају свесни да су иконе будућих ствари, то више премештају и пребацују своју светост изван себе самих. Остављају је да „узлази на праобраз" (διαβαινει επι το πρωτοτυπον), по речима Светог Василија Великог, развијајући и доживљавајући једну врсту смирења које није психолошко него онтолошко, које се заснива не на њиховој емоцији него на истини да је - ваистину - њихова Светост икона која учествује у стварности и упућује на праобраз (πρωτοτυπον), на Јединог Светог. Попут Епископа који улази у Свету Литургију као икона Христова, бива праћен поклонима народа у песми: „Ходите, поклонимо се и припаднимо Христу", само да би успео да дода: „спаси нас, Сине Божији", преносећи тако поклоњење на праобраз. Слично је и са сваким клириком који, кад му верни љубе руку, тим више бива свестан своје недостојности и он као свете види оне који њега гледају као светог.

То је та велика тајна иконизма. То је анафоричност, референтност нашега битија. Без овог квалитета, светост у историји постаје демонска. Врата ка Царству су уска; она неминовно воде кроз Крст. То значи иконизам у свом егзистенцијалном значењу и то знају Светитељи. Због тога Светост свагда пролази кроз мартиријум (мучеништво и сведочење) и кроз искрено признање наше ништваности. Оставља место за Јединог Светог и за Његово Царство. Не заснива се на нашој моралности или достојности, и гледа и друге као будуће насељенике Царства Божијег. Као свете. У сваком грешнику светитељ види једног светитеља. И, ко зна, може и овај, попут разбојника на крсту, да се нађе у Царству Божијем. Доживљавајући иконизам Царства, светитељ доживљава љубав. Дакле, оно што ће, по Апостолу Павлу, једино преживети.

Закључак

Обожење Светих као осликавање Царства тема је мог предавања које приводим крају. Можда сте очекивали да вам говорим о чудесима и знамењима, о необичним и спектакуларним искуствима светитеља, виђењима Бога и томе сличном, попут оног што кружи у наше дане. Уместо тога, изабрао сам да говорим о искуствима општијим и блискијим свима нама, о неким истинама наше вере које, упркос њиховој величини, близу су да буду предане забораву. Тако, укратко, хтео сам да вашој љубави напоменем следеће:

а) Светост се не поистовећује са достигнућима морала и нашег подвига, нити са натприродним искуствима било какве врсте, зато што се све то може срести и ван Цркве и изван Христа, а каткад и у већем степену.

б) Светост је својство по природи само Бога и светитељи не располажу својом светошћу него учествују у Божијој светости, по мери у којој само Он благоизволи и хоће.

в) Светост се даје од Бога као учествовање у самом Његовом животу; то се дешава са Христом Који освећује себе ради нас, а та трансфузија светости се пружа по преимућству и и највишем степену у Светој Евхаристији.

г) Светост нам се „убризгава" преко Духа Светог, Који је Дух освећења, а то се одвија, због посебне улоге Светога Духа у икономији нашега спасења, када се Црква конституише у Тело и осликава Царство Божије које Дух доноси у историју.

д) Светост се изражава као иконизам Царства; Светитељи су иконе (слике) а не прототипи Светости Јединог Светог. И што су аутентичније свети то више упућују на прототип, негирајући у себи Славу која припада само Богу.

Са овим и једино са овим предусловима Светитељи бивају обожени, учествују у Слави Божијој, и прослављају се од Бога Који их прославља. Ова Слава често блиста и открива нам се у виду знамења и чуда. Све су то енергије Божије и бивају кад Бог то зажели. Али постоје и Светитељи који су нам непознати. Можда многи од њих нису боравили и не бораве међу нама, одбијајући да истакну своју светост. Не ограничавајмо светост и светитеље на оне које нам је открио Бог прослављајући их јавно. Наша Црква је мудро установила празник Свих Светих, познатих и непознатих. Једино ће долазак Царства Божијег у потпуности нам открити заједницу Светих.

Све ово значи да светост није за малобројне него за све. Не треба нам посебан простор или начин да бисмо постали свети. Оно што се тражи јесте да себе, што више можемо, испразнимо од самосигурности и самослављења - што није лако с обзиром да је корен свих страсти самољубље, видљиво или не - тако да прославимо Бога у нашем телу и у нашем духу, и да се тако причестимо Светошћу коју нам Бог пружа са телом и крвљу Сина Свога. Све ово није лако, али оно што је људима немогуће Богу је могуће. Наше доба презире светост зато што на хиљаде начина негује у нама самољубље. То наше друштво и културу неизбежно води у самоуништење. Једино ће правилна визија Светости спасти наш свет.

*Предавање у установи Гуландри-Хорн, у организацији издавачке куће „Акритас", поводом 20-годишњице њеног деловања, 2. децембра 1998.године.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Будност се пак практикује вером у Христово спаситељско дело (1Сол 5, 9–10), која се очитава у реалности црквеног живота, у грађењу нових међуљудских односа у љубави и радости (1Сол 5, 11–22), на које нас је позвао Бог истинског мира (ὁ θεός τῆς εἰρήνης – 1Сол 5, 23).

Наведене речи сажето представљају апостолску смерницу за плодотворно ишчекивање другог Христовог доласка и краја света, који је тематизован у недавно објављеном тексту под називом „Када кажу: мир је и сигурност… (1Сол 5, 1–3)“. Из текста сазнајемо да значењски слојевита новозаветна метафора доласка дана Господњег најављује „у мисаоном свету хришћана један крајње позитиван догађај“, али кроз поређење с доласком лопова у ноћи, које по себи може имати вредносно негативна значења. Аутор наглашава да је Христов долазак упоређен с лоповом у ноћи „у оној тачки у којој треба нагласити сву препреденост, обученост и способност лопова да изненади“, те стога метафора у целини треба да подстиче на будност и делање.

Ипак, изгледа као да у хришћанској рецепцији другог доласка понекад у први план избија нека друга перспектива, пуна негативног набоја. Тако нпр. у тексту под називом „О Антихристу и електронском ропству“ налазимо да се овај жељени и ишчекивани догађај више повезује са доласком антихриста: „Ми већ слутимо шта ће све доћи. Морамо се добро чувати од оног што се спрема. Да бисмо сачували своја чела и своје десне руке од печаћења антихристовим печатом, не требамо да пристајемо ни на документа која су са његовим жигом. У овој првој фази, фази електронских докумената, човек још може да се покаје. […] Међутим, онај који буде запечаћен жигом антихристовим, на чело или десну руку, он се више не може покајати и његова душа постаје невеста антихристова, или, боље речено, блудница антихристова. То је друга фаза и у њој нема покајања за запечаћене.“ Према наведеним речима, сусрет с будућим доласком не представља позитивни подстицај на будност и делање, већ стимулацију страха, чувања и негирања. Питамо се нису ли понекад и други неизвесни догађаји и друштвене појаве амбивалентног потенцијала, слично другом Христовом доласку, виђени из хришћанске перспективе не као подстицај на грађење међуљудских односа у љубави и радости, већ као разлог за страх, одбацивање, подизање тешких баријера, иза којих се пасивно и привидно чува мир и стабилност хришћанског друштва.

Наведени чланак „Српских брзих интернет новина“, који доводи у везу крај света и електронско ропство, само је један у низу свакодневних коментара и критика у којима се истиче нехумани, деструктивни и надмоћни аспект савременог технолошког развоја. Циљ овог текста није да оцрни или оправда учинке савремене технологије, већ да доведе у питање уобичајени приступ овој теми, у ком хришћани заинтересовани за очување друштва неретко граде површне поделе на постојеће, стабилно друштво и претеће појаве, представљајући себе и друштво као њихове потенцијалне жртве. Притом се често прибегава зловољном и пасивном коментарисању ради заштите од опасне претње која споља надире, а ређе се поставља питање како да одређеној појави приступимо делатно у реалности црквеног живота, одговарајући адекватно на оно на шта нас Бог позива.

Различити аспекти савремених технологија
Грчка реч τέχνη, која се крије у корену данашњег технолошког развоја, назив је за вештину, стварање, произвођење. Према грчкој митологији, вештина има божанско порекло – Прометеј ју је украо од богова и људе обдарио њоме. И поред оваквог митолошког порекла и чињенице да је технологија, нарочито последњих деценија, поље велике креативности, развоја и доприноса, данас су у разговорима о друштвеном очувању именоване готово увек мрачне стране савремене технологије. На пример, често се наводи чињеница да развој модерних технологија омогућава неконтролисани и нежељени продор у приватност појединца. Њена лоша страна може бити и стицање зависности од модерних средстава комуникације. Свакодневна виђамо људе који се налазе заједно у истом простору, а свако је свом својом пажњом усредсређен на телефон у рукама. Честа је и жалба забринутих родитеља да се њихово дете забавља и дружи само преко компјутерског екрана. С разлогом постоји бојазан да би пуноћа аутентичног чина непосредне комуникације, у којој су ангажована сва чула и сва пажња саговорника, у виртуелним ћаскањима могла бити сведена на површни, испразни акт, који се одвија у замишљеном свету сопствене изолације. С обзиром да је комуникација посредством друштвених мрежа лишена непосредног контакта између саговорника, она представља плодно тло за многе облике завођења и манипулације. Коришћење модерних технологија заиста пружа примамљиву врсту комфора, који води ка отуђењу уколико му се неумерено препустимо.

Други за човечанство деструктивни утицаји убрзаног технолошког развоја евидентни су и бројни, и оправдано је њихово критичко сагледавање, јер критички отклон према непромишљеном коришћењу лако доступних производа, које данашња технологија креира и нуди, позива на очување човекове личности и аутентичних вредности међуљудских односа. Посебно је корисно то што критички приступ овим појавама подсећа човека на његову слободу да изабере не само оно што му је доступно већ и оно што му заиста користи (уп. 1Кор 6, 12). Међутим, забрињава то што је у мисаоном свету данашњице веома присутна слика човека као роба модерних технологија, супротна оној из мита о Прометеју, у којој је техника схваћена као дар човеку, украден од богова, и као средство човековог ослобођења, креативности и развоја.

Константно се у данашњима разматрањима и полемикама о друштвеном интегритету превиђају многобројних позитивни аспекти технолошких добара. Појава интернета донела је револуционарне напретке и олакшања у нашем свакодневном животу: у комуникацији, пословању, учењу, информисању, разоноди. „Интернет некада показује да за свет има наде. Себичност која преовлађује у свакодневном животу наше стварности бива поништена у виртуелном свету. Кроз коришћење разних сервера људи бесплатно деле своје власништво (филмове, књиге, музику). Улажући напор и труд који за циљ имају да се садржај подели што већем броју људи, виртуелна реалност даје отпор глобализацији и гажењу сиромашних, којима би многи од ових садржаја остали недоступни.“[1]

Никада у историји припаднику ма ког друштвеног слоја и пола, становнику било које земље, човеку обесправљеном или маргинализованом због новчаних недостатака или ма којих других особина које друштво радо жигоше, нису биле дате веће шансе да нађе жељене информације, да се повеже с људима сличних потреба и интересовања. Помоћу интернета постало је могуће сопственим ангажовањем и способностима превазићи различита ограничења. Комуникација и сарадња с људима из далеких земаља без икаквог нарочитог новчаног издатка, запослење у територијално далеким фирмама према одговарајућим радним способностима, приступ информацијама и књигама које могу проширити видике – све то више није ствар новчаног и класног престижа, нити ексклузивна привилегија. Чак и најбољи универзитети света чине научне курсеве доступнима. Све ово многе људе мотивише да се осећају као житељи света, а не заточеници спутавајућих локалних средина. Интернет пружа мноштво начина да људи поделе своје интимне проблеме или размишљања, а да не буду осуђени или деморалисани, већ подржани у решавању недоумица или ношењу свог бремена. Кроз различите презентације пружа се прилика да сазнамо искуства и закључке људи дуго посвећених одређеној области. Ако појединац може постати нечији плен коришћењем савремених система комуникације, исто тако може помоћу њих наћи излаз из репресивних друштвених система. С друге стране, оставши и за тренутак без интернета, сваком се може десити да осети беспомоћност и потиштеност у сусрету са собом. Да ли је онда човек заиста постао плен, роб и жртва ових технолошких добара? Ово нас води другачијем приступу теми и потрази за жариштем проблема.

Губитак слободе или одговорности?
Добро је загледати се у одраз модерних технологија на данашње друштво, али пуко коментарисање, а посебно наглашавање негативних страна, није нам од велике помоћи уколико се занемари наша улога и одговорност у додиру са светом технике. Изгледа да јој пасивном застрашеношћу и негодовањем само дајемо аутономију да постане алтернатива реалном свету. Често се у овако сведеном приступу превиђа чињеница да су управо људи они који употребљавају технолошка достигнућа, чинећи их кориснима или деструктивним.

Пука критика опасних и лоших утицаја удаљује од питања зашто нас технолошка достигнућа привлаче, освајају, деградирају и да ли ми можемо променити нешто у својој средини и свом понашању, у односу према себи, другим људима и друштвеним појавама, да бисмо променили ситуацију коју оштро критикујемо. Такође, ретко постављамо питање шта можемо учинити да комуникацији с особама које су нам у непосредној близини вратимо пуноћу, тако да телефон макар тренутно буде запостављен. Или каква је та стварност из које се радо бежи у виртуелне светове? Можемо ли је повремено учинити квалитетнијом, местом радости и уточишта? Осим бојазни да ћемо интернетом бити ухођени, треба обратити пажњу и на то колико смо данас уопште заинтересовани за другог човека. Ако негодујемо што дете радије бира компујтерске програме од породичне атмосфере, треба се запитати и да ли је изван рачунара тој младој особи заиста понуђен неки други, квалитетан облик дружења и релевантан начин да задовољи своја интересовања, као и живи пример плодотворне употребе времена. Колико се трудимо и проналазимо начине да помогнемо некоме ко је постао жртва интернет манипулација? Да ли бар као хришћани градимо заједнице у којима се свако осећа довољно повезан, запажен, потврђен, подржан, тако да за ово не тражи сурогате на друштвеним мрежама? Ако смо незадовољни и неповерљиви према томе куда нас технологија води, добро би било размотрити и меру и квалитет наших залагања да разобличимо имитацију слободе коју нуди савремена технологија, а да искористимо њене чари вештине у примарном значењу које она има – да људима служи и помаже у развоју, промени околине, актуализацији сопствених способности и дарова.

Пред чланове Цркве поставља се још једно питање у вези с употребом модерних технологија: да ли сва средства актуелног животног контекста користимо не само за пуко очување вере већ и за њено ширење и делање њоме. Ако као хришћани приступамо друштвеним појавама подржавајући их или дискредитујући, као да нам је једини циљ да постојеће хришћанство чувамо од сумњивих уплива, ми доводимо себе у позицију пасивних посматрача и оштроумних, али неплодних чувара. То подсећа на слугу некорисног, лењог и злог, који је, будући у незгодној ситуацији, дароване таланте сакрио и закопао (Мт 25, 14–30; Лк 19, 12–27). То такође подсећа на нараштај који није у свом контексту препознао присуство небеског царства, иако је био припремљен и позван на то (Мт 11, 16–17). У том смислу, док ми о њима причамо, можда они људи који креирају и креативно користе савремене технологије представљају, по својој креативности, инспиративне примере. Познато је да су први апостоли за своје циљеве – проповеди радосне вести – користили грчко-римске културолошке обрасце. О томе нарочито сведоче посланице апостола Павла. Примарни циљ апостола и светих отаца био је да „егзегезу учине корисном у складу с потребама, у потрази за оним што ће бити корисно у датом тренутку и за њихову публику“.[2] Можемо замислити колико би апостолу интернет скратио муке путовања, како би посланице биле записане у дигиталном облику због њихове ефикасности, премда би се Павле одговорно сукобио с лошим последицама информационих система, друштвених мрежа или средстава телекомуникације.

Нема сумње да је Бог нас и наше доба обдарио свим могућностима за умножавање таланата, за изградњу квалитетног друштвеног живота, и да од нас ово захтева, јер „Царство Божије нам даје пут да у оквирима датог простора и времена, уз сва ограничења, покушамо изразити Царство Божије, једно ново искуство које ћемо сведочити свету“.[3] Први корак на овом путу могао би бити прелаз од пасивне загледаности у негативне ефекте друштвених појава ка афирмацији позитивног у њима, а затим ка личном уделу и одговорности у креирању неког решења, алтернативног предлога, макар ситног побољшања животне атмосфере, која би делом одвукла пажњу од виртуелних светова. Можда је довољно развити свест о томе да су савремене технологије само могућа допуна свету у којем живимо и да га не могу сасвим заменити, те да нас ова допуна не може угрозити у мери у којој је не овластимо за то. С друге стране, свету око нас не можемо помоћи ако то не чинимо у складу с реалним околностима и правим потребама друштва у којем живимо. Не можемо помоћи негирањем појава које су око нас и пред нама, јер тиме свету нудимо само још једну једнако изоловану, нереалну и неплодну алтернативу.

Апостолски позив на будност није затварање пред вишеслојним, неизвесним и значењски амбивалентним друштвеним догађајима. Бог нас је позвао на адекватно и одговорно учешће. А оно се може одвијати у радости и љубави само ако нисмо нетремице загледани у застрашујуће потенцијале надолазећих догађаја, чинећи себе жртвама тих ’утвара’, већ ако спознавши сопствене дарове и призив, будно покушамо да постојећи животни контекст на најбољи могући начин уткамо у Христово спаситељско дело, одговорно умножавајући дарове, развијајући вештине, градећи односе и тражећи начине да уочимо и користимо добре потенцијале свега што нам долази у сусрет и што нас окружује.

Извор: Теологија.нет

На почетку емисије отац Јефтимије говорио је о смислу празника Силаска Светог Духа на апостоле-рођендану Цркве Христове.

ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ

Он је рекао да Дух Свети, који је на данашњи празник сишао на апостоле у виду огњених језика, освећује све и оживотворана читав свијет, чистећи наша срца и пунећи их љубављу према Богу и ближњима. Отац Јефтимије је одговарао и на питање наших слушалаца о томе шта је савјест и зашто нас она мучи нарочито после смрти особе коју смо повриједили, колики је гријех абортус, о молитви, исповијести и другим питањима наше вјере на која је Пивски игуман одговарао из свог богатог опитног искуства, зато топло препоручујемо за слушање духовне поуке оца Јефтимија (Шкулетића).

Извор: Радио Светигора

Када је Самуило – по Божијем налогу, а кришом од Саула – дошао да помаже Јесејевог сина за новог израилског цара, Јесеј му је извео по реду седморицу синова. Међутим, ниједог од њих Бог не бѣше одредио да води народ Израила. Самуило се тада обрати Јесеју: „јесу ли ти то сви синови“, на шта му Јесеј одговори: „остао је још најмлађи, ено га пасе овце“.

Самуило му на то рече: „пошаљи, те га доведи, јер нећемо сѣдати за сто докле он не дође“. Убрзо доведоше Давида, за кога писац каже да „бѣше смеђ, лѣпих очију и лѣпа стаса“. Бог тада налаже Самуилу: „устани и помажи га“, што овај и учини. У продужетку текста се даље приповѣда: „и сиђе дух Господњи на Давида и оста на њему од тога дана… А дух Господњи отиде од Саула и узнемираваше га зли дух Божији“. На овај начин, библијски писац уводи у приповѣст лик новога цара, који је овим чином био тек назначен да влада народом Израила. Период од помазања до ступања на власт обелѣжиће многе сцене, у којима је исцртан лик будућег великог цара.

Од тога тренутка живот Давидов се мѣња, његови пут се укршта са путем Саула. Пошто је Саула „узнемираваo зли дух Божији“, те је све чешће је западао у тешка нерасположења (депресију), препоручише му Давида, да му свира и тако одагна тешке мисли. Одѣљак који говори о Давидом доласку код Саула, нарочито о борби са Голијатом, разликује се у септуагинтином и масоретском тексту. У масоретском тексту се појављују дублети, по којима је Давид двапут представљен Саулу (1Цар 16, 17-23 = 17, 55-58), два пута преузима вођење војске (1Цар 18, 5 = 18, 13) и два пута добија руку Саулових кћери (1Цар 18, 17-19 = 18, 20-27). Такође, нелогично је и да Саул ни послѣ Давидове борбе са Голијатом не зна ко је он (уп. 1Цар 19, 56-58). То је један од старосавезних одѣљака у којем се значајно разликују Септуагинта и масоретски текст (Даничићев превод прати масоретску традицију). Септуагинтин текст нема таквих дублета, а у литерарном погледу је кохерентнији. Постоји дослѣдан приповѣдни низ, гдѣ Давид послѣ доласка и извѣсног боравка код Саула излази на мегдан Голијату. Давид се у борби са Голијатом показује као храбар и одлучан човѣк, пун поуздања у Бога. Послѣ легендарно описане битке у којој праћком убија филистејског дива, Давид стиче велику популарност. Популарност му убрзо доноси недаће – омрзнуо га је љубоморни цар.

Испуњен љубомором, Саул почиње да прогони Давида. Прво пукушава на лукав начин да га се отараси, давши му кћи Михалу. Давид се жени са Михалом и постаје царев зет, али то га још више излаже опасности. Међутим, харизматични Давид задобија љубав и повѣрење Саулу блиских људи, нарочито сина Јонатана и кћери Михале. Саула све више обузимају љубомора и параноја. Почиње отворено да прогони Давида. Схватајући да му је живот угрожен, Давид бѣжи од Саула скривајући се по пустињи, а у критичним ситуацијама бѣжи и код Филистејаца. Наративи који говоре о тим догађајима су доста пластични. У свему томе најупечатљивији моменат је Давидов однос према цару. Наиме, у два наврата Давид је могао да убије Саула, али није то учинио (1Цар 24; 26). У том сукобу са царем, Давид показује дубоку побожност. Не жели да дигне руку на помазаника Божијег. На наговор Ависајов да убије Саула на спавању, Давид одговара: „немој га убити, јер ко ће подигнути руку своју на помазаника Господњег и остати праведан“ (26, 9). Давид све врѣме узмиче пред злом, вѣрујући да је Саул истински помазаник који треба да штити народ Божији.

То је фаза Давидових искушења, гдѣ се он показује као добронамѣран, разборит и побожан човѣк. Налазећи се у невољи, Давид свој живот предаје Божијем вођењу. Тако се на једном мѣсту обраћа моавском цару: „допусти да се отац мој и мати моја склоне код вас докле видим шта ће Бог учинити са мном“ (1Цар 22, 3). Иако је пролазио кроз тешке ситуације, остао је чврст у вѣри да не смѣ да дигне руку на помазаника Божијег и да није он тај због којег треба и остали да страдају. Дизање руке на цара значило је удар на Израил.

Хуманост и витештво Давид је показао и у згоди са Навалом, али и људску спремност да се обрачуна. На Навалову дрскост, Давид је био спреман да брутално одговори (1Цар 25). Увреда га је жестоко ражестила, те је кренуо да се освети Навалу „ако до зоре од свега што има оставим и оно што мокри уза зид“. Међутим, Авигејин поступак када је изишла са даровима разоткрива дубоко хуману димензију Давидове личности. Он се смиловао немоћној и уплашеној жени, при томе хвалећи Бога што га је на тај начин спрѣчио да нанесе зло: „Тада рече Давид Авигеји: да је благословен Господ Бог Израила, који те данас посла мени на сусрет. И да су благословене рѣчи твоје, и ти да си благословена, која ме одврати данас да не идем на крв и осветим се својом руком“. У часу понижавања и разјарености Давид показује да је човѣк вѣре, који се клони зла. Када се у овом контексту упореди са демонизованим Саулом, постаје јасно зашто је Бог одабрао њега, а одбацио Саула. Он је потпуна супротност разјареном и осветољубивом Саулу, који су у једној ситуацији сурово свети свештенику Ахимелеху који је помогао Давиду (1Цар 21, 1-9). Авимелех чак није ни знао за њихов сукоб, што је и рекао цару – али овај је био неумољив (1Цар 11-19).

Саулов демонизам види се у његовој острашћености и спремности да згази све што му стоји на путу, само да би остварио сопствену амбицију. Саул се приказује као духовно и душевно болестан човѣк, чија је понашање ирационално, а чија се злоћа испољава кроз мржњу и завист према другом. Колико је Давид слика витеза и правичног човѣка, чији модел треба слѣдити, толико је Саул приказа онога чега се треба клонути. Мрачни и дубоко нерасположени Саул, који и самога себе презире, наносећи другима зло, покушава на погрешан начин да се ослободи сопствене болести. Саул је типичан психопата и социопата. Такви људи суштински одбацују Бога, па чак иако их је Бог раније био помазао, то јест и ако су ушли у некакав сакрални обзор. Благодат Божија напушта неморалне, тако да се помазање брише. Помазање Божије није магиски чин, који је једном урађен и има трајну врѣдност, напротив (Слично је и свети Симеон Нови Богослов говорио о благодати и служби). Приповѣст о Саулу и Давиду то недвосмислено свѣдочи.

Послѣ силних невоља и перипетија, бѣжања пред Саулом и ратовања са Филистејцима и против њих, Давид постаје цар. Постаје тако што Саул гине (врши самоубиство) у бици на Гелвујској гори. Давид и у том тренутку показује жалост и поштовање према Саулу и Јонатану. Тако наручући жали за јунацима: „Горе Гелвујске не падала роса ни дажд на вас, и не родило поље за принос, јер ту би бачен штит с јунака, штит Саулов, као да није помазан уљем… Кћери Израилове плачите за Саулом, који вас је у скелет облачио… Како падише јунаци, и пропаде оружје убојито“. Послѣ неког времена проведеног у Хеврону, Давид осваја Јерусалим и ту почиње да царује. Много чиме га је Бог обдарио. Био је успѣшан у ратовима и проширио територију своје државе, имао много дѣце и жена, стекао је општи углед у Израилу и ван њега. Постао је један од највећих синова Божијег народа – човѣк који се држао Закона Божијег. Каснија традиција приписује му велики број псалама, чиме се додатно истиче његова побожност.

Давид није само био највећи син старосавезног Израила, него је његово име постало општепознато. То му је већ најавио пророк Натан. Када се Давид утврдио на прѣстолу, наумио је да подигне Храм. Тада му се обраћа пророк Натан, преносећи рѣч Божију: „Када се наврше дани твоји, и починеш код отаца својих, подигнућу сѣме твоје након тебе, које ће изићи из тебе и утврдићу царство његово. Он ће саздати Дом имену мојему, и утврдиће прѣсто царства његова довѣка“. Овим чином Бог је склопио Савез са Давидом, то јест наслѣдницима његовим на вѣчна времена. У периоду израилске монархије, текст је тумачен тако да је Бог склопио Савез са Давидом и његовим потомцима на престолу Јерусалимском. Сваки цар у динaстијском низу који је ступао на прѣсто требало је да буде месија, који ће бити носилац Савеза са Богом. Пропашћу династије, након разарања Јерусалима и одвођења у ропство у Вавилон, идеја месијанизма се преобликовала у смислу да месија не мора да буде династијски цар, него нека посебна личност коју ће Бог подићи из потомства Давидова. Новосавезни писци су ту личност видѣли у Исусу Христу, којег на више мѣста ословљавају „сине Давидов“. Тиме се Давид укључио у вѣчни месијански низ, и као Христов предак постао духовни праотац хришћанске васељене.

У много чему Давид је испунио идеал цара. Јуначки се носио са изазовима прѣ него је ступио на прѣсто. Није себе стављао у средиште свѣта. Осѣћао је људску недостатност и немоћ да се избори са изазовима живота. Избѣгавао је да узима Закон у своје руке, и суди по сопственом нахођењу. А то јесте најбоља мѣра побожности. Ослушкивање Божије воље увѣк је било повезано са његовим односом према другима. Међутим, треба имати на уму да је Давид био човѣк на власти – цар. Често је бивао окружен непријатељима и превртљивцима, као и другим људима чију вољу није било лако кротити. Многи његови поступци који се могу из ове перспективе окарактерисати као проблематични, треба разумѣвати – колико је то могуће – из његове перспективе. Давида треба разумѣвати као човѣка, који се трудио да живи по вољи Божијој.

Сваки човѣк треба да се загледа у себе и око себе па да схвати како је то тешко. У том смислу ваља сагледати цара Давида; разумѣти га као реалног човѣка ограниченог сопственом природом и околним свѣтом. Библијски писац управо износи слику реалног човѣка, чији поступци нису увѣк били по Божијој вољи. Тако Давид није могао да изгради Храм, јер је „водио ратове“. То још експлицитније појашњава писац Књиге дневника: „Али ми [Давиду] дође рѣч Господња говорећи: Много си крви пролио и велике си ратове водио; нећеш ти саздати храм имену мојему, јер си много крви пролио на земљу преда мном“ (1Дн 22, 8). Храм је тек могао да подигне Соломон. У пророштву о Савезу Бога са Давидом се каже „он [Соломон] ће саздати Дом имену мојему“ (2Цар 7, 13). Иста мисао се понавља на још једном мѣсту: „син твој којег ћу поставити умѣсто тебе на прѣсто твој, он ће саградити Храм имену мојему“ (1Цар 5, 3). И поред све величине и дарова које је имао, Давид је био само човѣк које је додирнуо границу коју човѣк као такав тешко може прећи, владар у сваком случају.

Извор: Теологија.нет

Предавање монаха др Павла Кондића на тему „Митра и скуфија Јустина Ћелијског“ које је одржао на Међународној научној конференцији ,,Мисао и мисија Светог Јустина Поповића“ која је одржана у Београду 10-11 маја 2019. године.

ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕДАВАЊА

Поводом 125 година од рођења и 40 година од упокојења Јустина Поповића Центар за византијско-словенске студије Универзитета у Нишу, Православни богословски факултет Универзитета у Београду и Институт за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду 10. и 11. маја 2019. године у Београду организовали су међународну научну конференцију „Мисао и мисија Светог Јустина Поповића“.

Монах, клирик и светитељ Православне Цркве, професор Универзитета у Београду и саоснивач Српског философског друштва — Јустин Поповић (1894–1979) сматра се једним од највећих православних теолога двадесетог века. Упркос једногласном признавању снаге његових непорециво великих интелектуалних и духовних домета, одређене димензије и аспекти његовог дела остали су или неосветљени или су предмет различитих тумачења. Циљ конференције је да осветли димензије и аспекте дела Јустина Поповића који нису довољно истражени или су подложни различитим – понекад супротсављеним – тумачењима, и да дијалошки процени доприносе његове мисли не само Православљу, већ хришћанском богословљу и духовности уопште.

Извор: Радио Светигора

Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 15. јуна у 19:00 часова предавање је одржао протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић са темом: ”Свети Василије Острошки у служби Свете Тројице”.

На празник силаска Светог Духа на Апостоле, Господ је обрадовао парохијску заједницу 13. подгоричке парохије и надлежног пароха, протојереја ставрофора Бранка Тапушковића, доласком високопреподобног игумана Ободске обитељи, оца Евстатија (Ивановића).

Звучни запис беседе

Увијек су радосни његови доласци у храм Светог Архангела Михаила у Дољанима, одакле је отац игуман потекао, примивши у њему Свету Тајну Крштења и кренувши за Христо од тог момента свим својим срце, свим својим умом и свом својојм душом и мишљу. Tако је било и овога пута.

Отац Евстатије сабранима се обратио духовном поуком након прочитаног Светог Јеванђеља. Отац Бранко се на крају службе захвалио оцу игуману ријечима: „Нека је благословен Господ који љуби спасење своје„, објашњавајући да је сав вјерни народ који се сабира око Имена Христовог и Светих Његових управо то спасење, вјерни народ којег Он сам спасава својом Богочовјечанском љубављу, те да је ту љубав пренио и на оца игумана који често са радошћу нас удостојава своје посјете и духовним поукама, ношен том љубаљу да често дође онамо одакле је поникао.

Извор: Радио Светигора

После Вазнесења Господњег апостоли су једнодушно пребивали заједно у молитви. И десетог дана, на дан Педесетнице Свети Дух је видљиво, у обличју огњених језика сишао на њих и Његово посебно дејство се испољило у нарочитом дару, кад су апостоли почели да благовесте Реч Божију с изузетно великом силом и благодаћу на различитим језицима.

Људи „из свих народа“, који су се тог дана окупили у Јерусалиму одједном су разумели говор апостола, премда су ови претежно били из Галилеје. Овај догађај је обележио рођење Цркве Божије – заједницу апостола, Христових ученика, испунила је благодат Светог Духа (в.: Дап. 2, 1-6).

Целокупна историја Цркве јесте историја деловања Светог Духа. Преподобни, свети оци и учитељи Цркве су полагали цео свој живот како би стекли дарове Светог Духа и Божанску благодат, како би је сачували и спасили од отровних примеса, лажних учења и греховне прљавштине. У то су улагали сав свој живот, као и апостоли. Као што смо и сви ми, који смо се данас окупили у храму Божијем, на то призвани.

Божански апостоли су почели да говоре разним језицима и неки људи су то погрешно схватили или су лукаво покушали да их исмеју говорећи се: „Напили су се слатког вина“ (в.: Дап. 2, 13). И овај однос нам је познат; често људи које волимо, који су дуги низ година повезани с нама заједничким животом или радом, чак и добрим делима, одједном почињу да исмевају хришћане кад проговоримо језиком Божанске љубави који је њима непознат.

Свети Дух делује у хришћанима, а људи који су лишени ове благодати не могу то ни да схвате, нити да издрже, већ покушавају да исмеју, често због неразумевања. Међутим, Дух Божанске благодати делује и на њих, само што ми треба да покажемо апостолску ревност и да уложимо труд како бисмо ову Божанску благодат носили по целом свету.

Свети Дух обједињује, исцељује људе од слепила и дарује им истинску снагу и душевно здравље. Он исцељује све око Себе; а ђавољи дух, напротив, све уништава, разара, скрнави и трује. Видимо како данас пати мала црква, породица. Зашто? Пре свега због недостатка благодати Светог Духа. Благодат Светог Духа напушта наша срца због нашег немара и долази ђаво и сугерише нам разноразне страшне и одвратне мисли и грехове: сумњу, злобу, завист, поквареност и похлепу; све више нас обузима дух блуда и среброљубља.

Покушавамо да спојимо у себи благодат Божанског Духа и служење овом свету, али је то немогуће, исто као што је немогуће помешати чисту изворску воду и прегорело машинско уље или мазут, то је безуспешно; извор Божанске благодати се прља и више не тече „жива вода“ из наше утробе, као што је Христос говорио: „Који у Мене верује, из утробе његове потећи ће реке воде живе“ (Јн. 7, 38). Данас смо то чули у Јеванђељу.

Реке Божанске благодати... Својим греховним животом често цементирамо ове реке, засипамо их камењем, као што су то богоборци у совјетско време чинили са светим изворима, засипамо их земљом греха и трулежи и ови извори гасну у нама.

На дан Свете Тројице, као и на Божић и Васкрс, у цркви се може видети велико мноштво људи; и многи од њих су, што је сасвим очигледно, људи који нису нарочито уцрквљени. На дан Свете Тројице Божански Дух који још увек живи у овим људима, подиже их из греховног сна и приморава их да дођу, понекад буквално да допузе до цркве. Као рањени војници у пустињи ови људи изранављени својим греховима, у пустињи греха пузе ка извору Божанске благодати како би и свој извор очистили од прљавштине, трулежи, греха и ђавољег отрова.

То је веома радосно и Господ нам још једном дарује чудо: и на све нас заједно с апостолима силази Божански Животворни Свети Дух и ми ујединивши се, без обзира на своје грехове „једним срцем и једним устима опевамо Беспочетног Оца и Сабеспочетног Сина и Саприсносушног и Пресветог Духа, Тројицу Једносушну, Животворну и Нераздељиву.“

Извор: Православие.ру

„Посао ми одузима све време и сву снагу. Кад да се молим? По читав дан сам у трци и јурњави. Једино недељом могу да се наспавам.“

Чуо сам такве приче. Вероватно сте и ви. И морамо се сложити с тим да је мноштво наших људи притиснуто испразношћу и зарадом. Наизглед, стварно немају кад да се моле. Свето дело – учествовање у службама и служење Богу – нужно се занемарује и закржљава. Затим цео живот креће укриво, не иде право, већ постранце. Очигледно је да треба тражити излаз и он је могућ у виду спајања рада и молитве.

Наравно, ништа не може да замени недељну Литургију. Али свакодневни послови се свакако могу мешати и растварити молитвом. Сам рад може постати аналог молитве и свето дело. Видели сте (у филмовима, а можда и у животу), како људи пљуну у шаке приступајући послу. Ово пљување има ритуални карактер. Раније су сви хришћани прали руке пре него што кроче у цркву. Некада су сви подизали руке у молитви и требало је да оне буду чисте. Код католика и дан-данас у свакој цркви на улазу постоје специјалне посуде с водом у којима богомолници поквасе прсте кад улазе у храм. Код нас сад само свештеници перу руке пре службе. У православљу само они данас узносе руке пред Богом. Али традиционално пљување у шаке пре него што се човек прихвати лопате или секире означава прање руку пре светог дела. Зато што је рад аналог молитве. Узгред речено, наши преци су пре него што се прекрсте дували или симболично пљували у прсте што такође симболично представља прање. Подједнако је свето радити и разговарати с Богом. Можемо учити да сједињујемо ове две ствари.

Има послова уз које човек може да се моли. То су сви механички послови попут косидбе, љушћења кромпира, окопавања леја или други монотони послови који се обављају аутоматски и поред којих је ум релативно слободан. Свака кратка молитва: „Исусе, Сине Божији, помилуј ме,“ „Богородице Дјево“, „Боже, очисти мене грешног,“ или друге умесне су и не ометају рад. Руке раде, а ум се моли. Управо да би човек који се моли био ослобођен нужности да отвара молитвеник, да чита речи из књиге, текстове многих молитава треба да научи напамет. Одломци из Јеванђеља и Давидови псалми треба да постану наша својина, треба да припадају нашем сећању, а не само да буду садржај књига које читамо. Тада ћемо моћи да насладимо или да ојачамо душу молитвом и док чекамо у реду, и док се возимо превозом, и кад идемо у спортску салу. Многи из праксе знају ову тајну молитвеног стајања пред Богом док се баве најразличитијим пословима који наизглед не погодују молитви.

Желео бих да улазим возило градског превоза за чијим воланом се тајно моли возач. Његов ум ће се бавити корисним стварима и неће морати да укључује „Шансон“ или „Радио Дачу“, и да малтретира уши путника. Притом ће возити пажљивије, пошто име Божије човека у чијем се уму налази чини одговорнијим и сабранијим. Желео бих да механичар у сервису мењајући точак на мојим колима или поправљајући њихов мотор, не псује, и не звиждуће себи под нос, већ да повремено у уму призове име Божије упомоћ. Кад улазим у кафић или ресторан хтео бих да се надам да кувар који ми спрема јело не намигује келнерици и не прича јој виц, већ се сећа Бога док ради и моли Му се.

Можете мислити да је то сан и фантазија, али ћу вам рећи да није ни једно, ни друго. То је сасвим могућа реалност. Њено одсуство у нашем животу или (рећи ћемо) врло ретко присуство зависи само од малог броја богомолника који теже томе да служе Богу на свом малом месту. Ово дело зависи само од наше воље, пошто нико нема власт да нам нареди о чему ћемо размишљати док обављамо свој посао.

Немаш времена или снаге да одеш на бденије. Слажем се. Али увек имаш и времена и снаге да усред свакодневног посла изговориш напамет „Помилуј ме, Боже“. Ради се само о жељи. И ову жељу треба да подстичемо у људским душама, подсећући их и учећи да призивање Бога у молитви и словесном служење Њему, у суштини не омета ништа осим расејаности и маловерја.

Посебно треба нешто рећи о људима који се баве умним радом. Ако радник који нешто малтерише може да се моли док ради, учитељ који проверава свеске не може. Његов ум је заузет. Исто тако је заузет ум диспечера на аеродрому или системског администратора у фирми. Сви они чији ум је на послу врло заузет треба да се моле пре почетка посла. Управо они треба да дуну у прсте, прекрсте се или да пљунувши у шаке, седну за тастатуру. Оваквих послова има све више и више.

Посао постаје механички и аутоматски, а човек се претвара у додатак сложеним механизмима. Он и сам ризикује да се временом претвори у робота или у компјутер на радост футуролога и холивудских режисера. И да би остао човек треба да се моли. Машина престиже човека по продуктивности, машина се неће уморити и неће заспати. Али се никад неће обратити Богу са захвалношћу или молбом за помоћ, а човек то треба да чини. То је главна ствар по којој се он разликује, како од машине, тако и од бесловесне животиње.

Напокон, има и оних који не раде с циглом, или с глином, или с фајловима и гигабајтима, него с људима. Чиновник, администратор, шеф, лекар, судија, менаџер. Ови људи разговарају, убеђују, грде, моле, инсистирају, пишу записнике и резолуције. Они држе састанке, испитују (иследници), објашњавају (учитељи) и тако даље. Ову вишемилионску војску одговорних радника можемо подсетити на пример атонског старца Силуана. Он је, свакодневно општећи с десетинама радника у манастиру, одредио себи за правило да никад не започне разговор са човеком пре него што се кратко помоли за њега. Формално то није тешко, али од човека захтева праву веру и љубав према људима.

Рецимо, директор школе позива родитеље ученика-мангупа који је намучио читаво одељење. Ако су већ стигли пред његов кабинет право је време да се помоли Богу говорећи: „Господе, помози ми да кажем правилна речи. Научи ме како да поступим. Дај ми чврстину ако је потребна чврстина. Дај ми самилост, дај ми разум.“

Очигледно је да речи могу бити најразличитије. Међутим, потребна је сама молитва. Исто тако доктор на пријему говорећи следећем пацијенту: „Уђите!“ може да се помоли за њега у себи. Ни начелника нико не спречава да чини исто то на дан пријема. Ни шефа кад су радници у питању. Ни командира за војнике. Даље можемо наставити у истом правцу. Узгред речено, Суворов је пре свих нас рекао војницима да „без молитве не пуне пушке. Чим човек погледа какве су особености живота дизаличара, возача камиона на дугим маршрутама, таксиста и продаваца, види да свако може да нађе своје речи, своје време и свој начин за разумно служење Богу. И тада ће човека који се моли у току посла обавезно нешто почети да вуче у храм. Мала молитва коју твори у свету, повући ће човека у Дом Молитве, у свети храм на Литургију. Човек ће осетивши силу молитве и њену сласт пожелети да оде на место где је све саздано за молитву и све одише молитвом.

Јер, како ко живи, тако се и моли. И ако живимо без молитве, душа нас не зове у храм у свету недељу. Нема жудње. Крила су поткресана. На души је кисело и досадно.

Сви треба да се моле. То је заједнички труд свих верних душа. Свуда треба да се молимо, односно, на послу и на одмору. Уколико је могуће, увек треба да се молимо. То није лак посао, али плодови које од њега очекујемо јесу преображај свакодневног живота из тешке и монотоне службе у служење Богу. И то је, наравно, човекова унутрашња промена. Његов срчани прелаз из стања сина овога века у стање сина Царства. Син Царства никад неће рећи: „Кад да се молим? Све време радим.“

Код њега молитву и посао не дели провалија, већ он и једно и друго обавља пред лицем Божијим, у славу Божију и силом Божијом.

Извор: Православие.ру

Хришћанство је есхатологија. Не може се рећи да је нешто у Цркви, у суштинском смислу историјско а нешто есхатолошко, рећи да у хришћанству има места за нешто што никако није есхатолошко је исто као рећи да у хришћанству треба да буде нечег нехришћанског… Есхатологија није на крају него на почетку.

У рабинским изворима, баш као код Василија Великог, постоји предање да је „Век који долази“ – „Олам хаба“ истовремено и први дан стварања који претходи „Садашњем веку“ – „Олам Хазех“, који након седам еона-циклуса истиче завршавајући се опет оним истим првим еоном који је хронолошки осми а то је „Олам Хаба“ век који долази, или хришћански речено „будући век“.

Дакле, у библијској ретропспективној перспективи, крај је ретроактивни почетак свега.

Доле је горе
Почетак, пак, хришћанске иницијације је крштење.

У крштењу су смрт и васкрсење сједињени у један акт рођења за вечни живот које се одиграва примањем Светог Духа кроз симболичко погребење са страдалним Месијом (Слугом Господњим) , а случајеви, описани у Делима апостолским, где предавање Духа претходи крштењу (Дап 10,47) par excellence поцртавају есхатолошку димензију месијанског страдања, сваки крштавани је „Слуга Господњи“ (Ебед Јахве, παῖς Κυρίου).

„У крштењу се испуњавају обећања нашег савеза са Богом – пише Златоуст у свом тумаченњу Јовановог Јеванђења – сахрањивање и смрт, ускрснуће и живот; и ово се дешава одједном. Јер када уронимо своје главе у воду, стари човек је сахрањен у гробници испод и потпуно је потонуо заувек; а када их поново подижемо, нови човек се уздиже на његово место – Златоусти наставља – Да бисмо показали да оно што говоримо није никаква претпоставка, чујмо Павла где каже: „Ми смо са Њиме сахрањени крштењем у смрт“; и опет, „наш стари човек је разапет с Њим“; и опет, „ми смо заједно засађени (σύμφυτοι) у сличности (ὁμοιώματι) Његове смрти“ (Рим 6, 4–6).

Биљна метафорика карактеристична је за Јована: нпр. њиве које се жуте за жетву, а посебно значајана је метафора о чокоту и лозама, па је у истом духу и слика заједничког засађивања месијанске заједнице у сличност Месијине смрти карактеристична за јовановско малоазијско предање: „Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“ (Јн 12, 24).

Овде многи род доноси баш умрло семе и управо они који су већ мртви су ти који су плодни!

Шта више „револуционарна мржња према датостима живота таквог какав јесте а не реакционарни „витализам“, знак је новог неуништивог живота: „Ко воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свету сачуваће га за живот вечни“ (Јн 12, 25).

Такав хришћански post mortem анти-етос Павле сажима својим чувеним речима: „Ви сте, наиме, умрли И ваш живот је са Месијом сакривен у Богу“ (Koл 3, 3).

Златоусти настаља: „Крштење се не зове само крштење, већ се крст назива крштењем. Крштењем (βάπτισμα), каже Христос, којим сам ја крштен (ὃ ἐγὼ βαπτίζομαι), крстићете се (βαπτισθήσεσθε – Мк 10, 39) а мени се треба крстити крштењем (βάπτισμα δὲ ἔχω βαπτισθῆναι – Лк 12, 50), које ви нисте познавали…“

Нису смрт и васкрсење сједињени само у крштењу, овај образац је принцип читаве есхатолошке антиципације као такве.

Месијански акти: Страдање и Смрт, Васкрсење, изливање Духа, Парусија, И њихов космичко историјски учинак: суд – транзитна криза старог и спасење – апокатастаза новог, то су факти које библијска традиција види као јединствени транс-темпорални догађај.

А уобичајени светописамски назив за такав месијански догађај је: дан Господњи. Суштинска црта под којом су сви ови чинови сажети је Христова крсна смрт, која је у малоазијској традицији празнована 14. Нисана – априла, као јединствени празник смрти и васкрсења: „Крсно-васкрсна Пасха“.

За апокалиптичку традицију Христова смрт је изразито есхатолошки догађај, и како би се то осетило довољно је сетити се да је централна фигура из Јовеновог Откривења: заклано јагње – које је баш зато и Лав.

Мрак је светло
Јоил описује дан Господњи као „Дан када је мрак и тама, дан када је облак и магла; како се зора разастире поврх гора тако иде…“ (Јл 2, 2). И славно место које Дела апостолска наводе као тумачење педесетнице „сунце ће се претворити у таму и месец у крв“ а које Откривење наводи у вези са шестим печатом: „И видех кад отвори шести печат, наста земљотрес велики, и сунце поста црно као врећа од кострети, и месец као крв“, после чега непосредно следи обележавање Божијих слугу печатом и виђење мноштва народа пред престолом и пред Јагњетом…

Сасвим је јасно да је у питању референца на Христово страдање ради свих које се непосредно повезује са Царством Божијим, уз обележавање свих чланова месијанске заједнице архијерејским помазањем тј. словом Тау (Margaret Barker, Great High Priest: The Temple Roots of Christian Liturgy) каква је била пракса у време првог храма што нам говори да су сада сви чланови Цркве архијерерји у великом архијереју Христу чије су они тело, и евхаристијом која се у најранијем тексту који нам наводи речи установљења, Првој Посланици Коринћанима, повезује са Месијином смрћу као знаком његовог присуства на вечерама месијанске заједнице у Духу, као и са његовим коначним доласком.

Апостол Павле, чак, читаво хришћанско предање своди на просту месијанску синегдоху: смрт Месије и анамнезу те месијанске искупљујуће смрти у његовој присутности у Духу, уз антиципацију његовог коначног доласка: „Јер ја примих од Господа што сам вам и предао, да Господ Исус оне ноћи кад беше предан (предање овде треба схватити у вези предавања самог Месије на смрт) узе хлеб. И захваливши преломи и рече: Узмите једите ово је тело моје које се за вас ломи (што је очигледна референца на крст); ово чините у мој спомен. Исто тако и чашу после вечере говорећи. Ова је чаша Нови Завет у мојој крви (такође референца на крст); ово чините кад год пијете у мој спомен“ (1Кор 11, 23–25),

Потом следи следи Павлов важан херменутички закључак који месијанско предање своди на фундаменталну евхаријсктијску праксу, чије је значење објава Христове смрти у светлости његовог доласка: „Јер кад год хлеб овај једете и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете док не дође“ (1Кор 11, 26).

У овом најстаријем евхаријстијском докумемту Павле чини исто што, према сведоченњу каснијх текстова, чини и сам Христос који повезује апокалиптичку таму својих страдања са својим славним повратком на облацима у својству даниловског Сина Човечијег под знаком крста, као небеским знамењем доласка тог истог Сина Човечијег (Мт 24, 29–30; Отк 1, 7).

За грех, и за правду, и за суд!
Уколико желимо да сумирамо какве егзистенцијалне консеквенце догађај Педесетнице има по месијански процес, онда можемо издвојити три димензије истог догађа:

1. Са једне стране силазак светог Духа лечи грех светског солипсизма тако што иманентизује трансценденцију (Рим 13, 9–10) као међусобну љубав унутар месијанске „Заједнице Светог Духа“ (2Кор 13, 13). И ту имамо посла са смислом Педестетнице као такве.

Ова конституише месијанску заједницу као љубавно тело Месије: „Јер се једним Духом сви ми крстисмо у једно тело“ (1Кор 12, 13). Зато се тај пресудни дар Духа, који Месију чини присутним у својој заједници и кроз њу у свету, наводи у једнини. Месијанска заједница је „Последљи Адам“ и „Други човек (1Кор 15, 45–47), егалитарно субјективизован изван свих смртоносних субординација хијерархијски конструисане природе: „Нема више ни Јевреја ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско; јер сте сви ви један у Христу Исусу“ (Гал 3, 27–28)

Евоцирајући у том контексту, у свом тумаћењу Јовановог Јеванђеља Посланицу Коринћанима, Св. Јован Златоуст тврди како се реч о томе да Адам након Христовог Васкрсења више није тек душа жива него Дух који оживљава, односи на то да сада сваки човек у Месији има моћ да даје живот другима. Он у прилог такве тврдње наводи апостоле који су подизали мртве, што не треба читати као „моћ“ коју Бог даје члановима неке њему верне групе, већ као ланац контраинтерпелација који се простире кроз најсировију путеност смрћу телесно деиндивидуализованих (распаднутих) и истовремено симболички индивидуализованих (издвојених) бића, као силу у немоћи која снагом свог позива буди умрле у месијанску заједницу сачињену искључиво од оних који су већ прошли кроз капије смрти и снагом животворне антиидеолошке контраинтерпелације ушли у колектив живих у заједницу неуништивог живота једних за друге, једних уз друге, једних са другима. Заједницу какву најбоље изражава Хајдегеров термин (из Бића и Времена) „mitsein – сабиће“.

Дакле, Сабиће, заједничко биће је живот оних који нису сливени у некакво једно биће већ је свако биће понаособ сабиће са Другим бићем (како је то дивно елаборирао Жан Лик Нанси у Уделовљеној заједници). Заједница може бити само живот и то заједнички живот који се дели оживотворавајући све који међусобно деле своја тела и душе. Ово општење је благо, сакривено у глиненинм судовима наших, по себи, фрагилних једва живих тела, у којима ипак жубори неуништиво живо заједништво постајући у нама извор воде која тече у живот вечни.

2. Са друге стране, за разлику од јединственог дара Духа, различите харизме предане појединим члановима месијанског колектива јесу дарови Духа који су наведени у множини (1Кор 12, 28–30) и имају функционални каракртер у служби одржавања љубавног заједништва унутар месијанског колектива, позваног да се прошири на све, укидајући тако себе као посебну и издвојену праведну стварност.

Oвде треба бити нарочито опрезан. Изузетене харизме и дарови Духа као свој печат имају крст и према томе показују се у вернима као немоћ а не као моћ: „Јер гледајте браћо на вас позване… нема ту много моћних… него што је слабо пред светом и понижено изабрао је Бог да посрами моћнике“ (1Кор 1, 27–28).

За Павла је и Исусова биографија, укључујући евентуална чуда, без икаквог значаја (2Кор 5, 16), оно што је важно је то да је Он „објављен у сили и по Духу Светоме за Сина Божијег васкрсењем из мртвих“ (Рим 1, 4). Он „иако је био распет по слабости, али живи по сили Божијој; јер смо и ми слаби у Њему, али ћемо живјети с Њим силом Божијом за вас (2Кор 13, 4).

Дакле, месијанска спона која нас уједињује с Месијом је слабост. Она је спољашњи знак и доњи крај Његове есхатолошке силе која живи у Њему и у другима „за нас“. Према томе, и наша слабост је за друге Сила Божија.

Наша веза са другима је интимна, али није приватна већ је лична апрорпријација плодова Духа дарованих месијанском колективу. Можда је ту најумеснији Лаканов неологизам „екстимно“, који би у овом случају могао означити интиму каква није затворена у нарцистички однос проширеног сопства, већ има спољашњи заједнички карактер и друштвене консеквенце, тако да је унутрашњи човек неуништива друштвена спона нове заједнице упркос њеној изложености реакционарним стихијама старог света: „Због тога… ако се наш спољашњи човек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан“ (2Кор 4, 16).

Стих који следи након овог је од изузетног значаја за појашњење везе између страдања и славе у Духу: „Јер наша пролазна невоља – не просто прирпема нам, већ -производи/κατεργάζεται нам преизобилно и неизмерно вечно богатство славе“ (2Кор 4,17).

Ово значи да нам „невоља“ не спрема славу као награду ради трпљења, већ да „производи“ славу, односно да је она њен историјски облик, и самим тим знак Царства Божијег у историји а то је наравно знак Сина човечијег што није ништа друго него крст.

3. Tрећи аспект Педесетнице, поред конститутивног дара Духа, и раздавања харизми чији су знаци „слабост“ њихових носилаца а не моћ (2Кор 4,10–11; 4,9–13; 1Кор 2, 3, 1Кор 15,31) је револуционарно деловање силе суда Духа у модерном свету.

Према Светом Јовану Златоустом Дух „иде напред са великом силом и нико није у стању да спречи Његово насиље“ (Омилија 26 на Јеванђеље по Јовану).

Или како је то приметио Јакоб Таубес у својој тези о западној есхатологији: „У птоломејском свету влада платонски ерос, међусобно приближавајући горње и доње, док у коперниканском свету влада Дух, тежећи према напред. Етос коперниканског (тј. модерног) света јесте етос будућности“ (Jacob Taubes, Zapadna eshatologija).

У мени нема ништа
Према свему што смо рекли Педесетница је и упад есхатологије у историјску презентност бесциљног дешавања и њено радикално испражњење од непрестане мобилизације. Оно је у субјектима месијанског процеса делом заустаљено Сабатом Христове смрти. Зато, као што смо смо видели, Ап. Павле евхаристију Цркве и есхатологију повезује са Христовом смрћу: „Кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу обзнањујете, докле не дође“ (1 Кор 11, 26).

Штавише, Златоусти бесмртност Месије изводи из бесмртности месијанске заједнице а не обрнуто! „Ако они који верују у распетога не ишчезавају, још мање ће ишчезнути онај који је разапет… Онај који одузима сиромаштво од других и сам је много слободнији од њега… Да ли видите да свуда потребна вера? Јер Он крст назива извором живота“ (Свети Јован Златоусти, Омилије на Јеванђење по Јовану).

Дакле, месијанска заједница у Дан Господњи врши спомен: не Васкрсења, него Христове смрти! али нипошто у тужној атмосфери (нити у тону тзв. „радосне туге“ аскета) него у светлости Васкрсења и Парусије („Победничку песму певајући, кличући, узвикујући и говорећи“). Чак ни најтриумфалинија химногррафија цркве оличена у пасхалном канону ту није изузетак: „Христос се јави као човек, би назван безазленим јагњетом (…) И би наречен наша Пасха (…) као једногодишње Јагње добровољно би заклан за све, Пасха очистилачка (…) страда као смртан, и страдањем смртно облачи у красоту бесмртности“…

Такође и обратно, стихире Великог Петка и Велике Суботе већ прослављају и Васкрсење: „Тебе који се одеваш светлошћу… скиде с дрвета Никодим… ридајући говораше… величам страдања твоја опевам твој погреб са васкрсењем кличући Господе слава ти!“

Треба ли подсећати на то да и сам васкршњи тропар каже смрћи, а не васкрсењем, смрт уништи?

Веза Христовог Васкрсења са Његовом смрћу, није важна из тривијалног разлога: да је смрт, пошто му хронолошки претходи свакако услов Васкрсења. Не то није просто само тако, јер тиме бисмо догађај Васкрсења потчинили раније установљеном закону смрти. Ова веза је важна пре свега због тога јер она и није ништа друго него повезаност, чак идентичност; Христовог и општег Васкрсења (1. Кор. 15, 13). Јер опште васкрсење људима је могуће искусити у антиципацији, и празновати само под знаком минуса: као учешће у (нашој) свеопштој чаши смрти (Мт 26, 42) испијеној од последњег Човека (1. Кор. 15, 45) Христа, који је Васкрсао из мртвих.

Док је помпезно „пренаглашавање“ Васкрсења уствари диктатура „хришћанске“ идеализације, уздизање новог господара, новог почетка, тираније нове „хармоније“ која ће убрзо да доминира над нама: Било у облику некакве „позитивне приче“, неког „јеванђеља просперитета“, одушевљења креативношћу карактеристичног за неолиберални капитализам, поверењем у политичаре и експерте, фасцинираношћу оригиналношћу уметника и спортиста уз скривени презир према „неталентованој гомили“ каква нема услове ни да се одржи у животу а камоли да се у том животу истакне, а која је ипак неопходна да би се из ње као позадине издвоио неки „суви геније“ (making one out of many), у форми мистификације предузетничке генијалности меритократских изабраника која се своди на „способност“ за екстракцију вишка рада из тела „глупих“ радника који троше мање него што производе – што је све, у суштини, исисавање живота из људи и његово претварање у мртви капитал, итд; или пак тако што нам вера, као и капиталистички свет, више неће допуштати чак ни да будемо несрећни а да се због тога не осећамо кривима. Јер забога Христос је васксао! Дух Свети нам је Дат!

Суве кости, чујте реч Господњу
Обећање Духа Христос је дао извевши своје ученике до Витаније чије име означава „Кућу патње“. Дух је обећан изван Јерусалима на не-месту фавеле искључених: Губавих, сиромаха и грешника (од којих је један био и вољени Христов друг четвородневни Лазар), у простору мизеризације и побуне у какав моћ државних апрата принуде није нимало радо залазила.

Обећање је испуњено, као субверзија близу храма, у горњој соби на Сиону, вероватно бившој синагоги. Постоји прича да је власник собе био Христов тајни ученик фарисеј и кнез Никодим задужен да се брине око воде за јеврејске ходочаснике. У сваком случају Христос јовановске традиције ка коме ходачасти „све што је постало“ тврдио је да ће из утробе сваког ко у њега верује, као из истинског храма (Јез 47, 1–12) потећи реке живе воде (Јн 7,38). А Јеванђеље појашњава да се то односи на Духа који ће бити дат кад Исус буде прослављен (Јн 7, 39) Исус је пак, по сопственим речима, прослављен у страдању (Јн 13, 31).

Према чувеном Хегеловом афоризму из Феноменологије духа: „Дух је кост“, а Кост се Христова није преломила ни на крсту (Јн 19, 36).

Зато, најсажетије речено, ово можемо преформулисати у три речи: Дух је крст.

„Нека се под знаком крста твога сатру све непријатељске силе“…

„Падај сило и неправдо, народ ти је судит зван!“

Извор: Теологија.нет

Снимак Духовданске беседе јеромонаха Петра (Драгојловића) игумана манастира Пиносава.