"Косовски завет је велика противречност савременој цивилизацији" подвлачи протојереј Андреј Ткачов, у овој специјалној, празничној емисији нашег радија. 

http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/28.06.19 Rec pastira - o. Andrej Tkacov.mp3

Уваженог госта из Русије, једног од најистакнутијих православних проповедника и мисионара данашњице, питамо како обичан руски човек види Косово и Метохију, како прота схвата Косовски завет? Како Црква Православна може зацелити ране савремених људи, како верујући народ схвата појам страдања, а које то последице безбожног режима, комунизма, данас осећамо, како у Русији, тако и у Србији? "Ако издам свог Господа може да ме превари било ко, а лоши људи су изашли из нас самих, нису дошли са неке друге стране" каже између осталог отац Андреј. Чућете шта је прота Ткачов рекао о страху од краја света, апокалипсе и посебну причу о његовом сусрету са св. Јованом Шангајским и св. Николајем охридским и жичким.

За гостовање оца Андреја наша редакција благодари г. Николи Дробњаковићу, главном и одговорном уреднику ИК "Бернар", која је објавила 10 књига уваженог проте на српском језику, као и гђи Марини Тодић, преводиоцу, сарадници портала Православие.ру. Разговор је снимљен у студију радија "Слово љубве" последњег дана боравка проте Ткачова у Србији, 26. јуна 2019. године, уочи његовог поласка на аеродром "Никола Тесла".

Извор: Радио Слово љубве

Пут спасења и живота вјечнога је да љубимо Господа више него себе и ближње своје, поручио је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије  у Франкфурту, гдје је у Недјељу Свих светих са свештенством служио Свету архијерејску литургију у Храму Христовог Васкрсења.

Тумачећи прочитано Свето јеванђеље Преосвећени владика Методије је казао да смо чули тајну како свих светих тако и тајну свих хришћана овога свијета: Ко љуби оца или мајку више него Мене није Мене достојан и ко љуби Сина или шћер није Мене достојан, и запитао се да ли се ико осим Христа Господа нашега, у историји људскога рода, и прије и послије Њега, усудио да то каже људима:

„И ми се питамо откуда некоме право да захтијева од некога, да више љуби Њега него родитеље, браћу и сестре своје“, рекао је владика и појаснио да је гријех највећа болест кроз коју је дошла смрт у овај свијет, који није створен овакавим какав је данас, за муку и патњу.

„Гријех је, као што каже Свети Јован Златоусти, највећа несрећа која је ушла у овај свијет кроз људски род и човјека, а не кроз дивље звијери. И само Онај који је узео на Себе лик те ругобе и обукао се у ту форму и исцјелио највећу несрећу која је задесила овај свијет и људски род, исцјелио човјека и свијет од гријеха, смрти и ђавола, и донио живот вјечни, има право да каже оно што смо чули у данашњем Јеванђељу.“

По његовим ријечима то је највећа тајна светитеља и свих светих просијавших у роду људскоме, као што је то и тајна нашега спасења:

„Ко буде љубио Господа више него себе и више него ближње своје, то је пут спасења и живота вјечнога. Мајка Божија и сви свети да нам буду путеводитељи у овоме нашем животу и да нас доведу пред престолом просијавших из рода нашега и пред престолм Христа Бога нашега, који је једини истинити Бог и у овоме и у свим свјетовима. И Њему слава и хвала, у вјекове вјекова. Амин!“

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свети Јован је ову беседу изговорио у Антиохији по рукоположењу у чин презвитера. Рукоположио га је епископ антиохијски Флавијан почетком 386. године по Рождеству Христовом. Насловљсна је као прва, тј. прва у низу свих беседа изговорених са црквене катедре. То је беседа „о себи, и о епископу, и о мноштву народа".

Зар је истина оно што се догодило са мном? Зар се одиста испунило то што се испунило и ја се не варам? Зар ово није ноћ и сновиђење, него стварни дан и сви смо ми будни? Ко би поверовао да је дању, када су људи будни и не спавају, смирени и презрени младић узнесен на такву висину власти? Ноћу нимало не би било чудно да се тако нешто догоди. Ноћу су и људи наказног изгледа, који оскудевају чак и у неопходној храни, сањали како су витки и лепи и како се наслађују царском трпезом, али ти прикази су били само сан и обмана сновиђења. Такво је својство снова: они су несвакидашњи и необични, и чудне су њихове забаве. Али дању и у стварности овако нешто се не догађа тако лако. А данас се, као што видите, догодило. Збило се и испунило нешто што је невероватније од сновиђења. И град, толико велик и пун народа, и народ, толико диван и велик устремио се према мојој маленкости као у нади да ће од мене чути нешто велико и важно. Али, ако би моје речи текле као непресушне реке, и ако би у мојим устима били извори речи, и тада, при таквом мноштву окупљених слушалаца, тај би се ток од страха код мене одмах зауставио и воде би се повукле. А ја не само да немам реке и изворе речи, него немам ни довољно оскудних капи. Како онда да се не бојим да и тај мали млаз не пресуши од страха и да не буде оно што обично бива са телима. А шта то бива са телима? Често када држимо у руци много ствари и стежемо их у шаци, ако се уплашимо испустимо све због слабљења наших нерава и телесних снага. Бојим се да се исто то данас не догоди и са мојом душом, те да оно мало оскудних мисли, које сам са великим трудом скупио за вас, од страха не падну у заборав, да не ишчезну и не одлете, а мој ум да остане пуст. Због тога молим све вас, и старешине и подчињене, колико сте ми улили страха својим доласком и слушањем, да улијете у моју душу исто толико смелости усрдношћу у вашим молитвама, те да измолите Онога Који дарује реч свима који благовесте са великом силом (Пс. 67,12) да и мени даде реч кад отворим усша своја (Еф. 6,19). Вама, који сте толико многобројни и толико велики, разуме се, није тешко да опет окрепљујете душу једнога младића, скрхану страхом. И било би праведно када би сте испунили ову моју молбу, јер ради вас ја сам се одлучио да примим овај удео, ради вас и ваше љубави, од које ништа није силније и моћније, која је и мене, не толико искусног у беседништву, убедила да говорим и приморала да ступим на поприште учења, мада никада раније нисам ступао на такво поприште, него сам увек био међу слушаоцима и наслађивао се спокојним ћутањем. Али зар постоји тако суров и недружељубив човек који би могао вашем скупу одговорити ћутањем и на вашу пламену жељу да слушате не би рекао ништа, макар био ћутљивији од свих људи? Дакле, намеравајући да први пут говорим у Цркви, хтео бих прве плодове да посветим Богу Који нам је дао овај језик. Тако је и ред Јер Речи (Логосу) не треба посвећивати само прве плодове са гумна и из бачви, него и прве плодове речи. Штавише, на плодове речи се то односи у далеко већој мери него на плодове који се добијају од снопова. Уз то, овај плод је и нама више својствен, а и Самоме Богу је пријатнији. Гроздове и класје изнедри земља, отхране их потоци и кише, а обраде их руке земљорадника, док свештену песму рађа побожност душе, васпитава је добра савест, а прима је у небеске ризнице Сам Бог. И колико је душа боља од земље, толико је боље и оно што из ње израста. Због тога иједан од пророка, дивни и велики муж, Осија му је име, саветује онима који су увредили Бога и желе да га умилостиве, да не приносе као жртву ни стада волова, ни одређену меру брашна, ни грлицу нити голуба, нити било шта слично. Него шта им саветује да принесу? Узмите, каже, са собом речи (Ос. 14, 3). Зар је реч жртва? - питаће неко. Јесте, љубљени моји, највећа и најдрагоценија, и боља од свих других. И ко то говори? Онај који свакако најбоље то зна: храбри и велики Давид. Приносећи у своје време жртву благодарности за победу у рату, овако је говорио:

Славићу име Божије у песми, величаћу га у хвали (Пс. 68, 31). Затим, показујући нам преимућство ове жртве, додаје:

То је Богу милије од вола, од телета с роговима и с папцима (ст. 32). Тако сам и ја данас хтео да принесем ове жртве и окропим духовни жртвеник крвљу овога приноса. Али како то да учиним? Један премудри муж заграђује ми уста и улива ми страх речима: Није пријатна похвала у устима грешника (Сирах. 15,9). Као што у венцу не треба да буде чисто само цвеће, него и руке које га сплићу, тако у свештеним песмама не треба да буду благочестиве само речи, него и душа која их сплиће. А моја душа није чиста, нема смелости и пуна је многих грехова. Али људима попут мене не заграђује уста само овај закон, него и други, старији, којије пре овога установљен. А тај закон је увео Давид, који нам је управо говорио о жртвама. Он је рекао: Хвалите Господа на небесима, хвалите га на висини, а мало затим: хвалите Госиода на земљи (Пс. 148,1,7). Позвавши и једну и другу твар, горњу и доњу, умну и чулну, невидљиву и видљиву, ону што је на небу и ону под небом, и саставивши их у један хор заповеди им да хвале Цара свију, али у тај хор не позива грешника, него и овде затвара пред њим врата.

2 А да би вам моје речи биле јасније, прочитаћу вам најпре сам псалам. Хвалите Госиода на небесима, каже он, хвалите га на висини. Хвалите га сви анђели његови, хвалите га све силе његове (ст. 1-2). Видиш ли анђеле како га хвале? Видиш ли арханђеле? Видиш ли херувиме и серафиме? Видиш ли горње силе? Јер када каже: све силе његове, он мисли на читав лик небеских сила. А видиш ли ту грешника? Како може грешник бити на небу, рећи ћеш? Сиђимо онда на земљу и пређимо у други део хора. Али ни ту га нећеш наћи. Хвалите Госиода на земљи, велике рибе и сви бездани... Звери и сва стока, бубе и птице крилате (ст. 7,10)... Нисам узалуд и без разлога код ових речи заћутао. Смутише се мисли у моме уму и дође ми да горко заплачем и тешко уздахнем. Шта може бити јадније, реци ми? Шкорпиони, змије и гмизавци се позивају да хвале свога Творца, само се грешник искључује из овог свештеног хора. И то је праведно. Грех је зла и свирепа звер која се не устремљује само на творевину, него отров своје злобе бљује и на славу Господњу: Јер се име Божије због вас хули међу незнабожцима (Ис. 52,5; Рим. 2,24). Зато је пророк и изгнао грешника из васељене, као из свештене отаџбине, и отерао га у прогонство. Тако добар музикант са подешеног инструмента кида растегнуту струну да не квари хармонију осталих звукова. Тако умешни лекар одсеца иструлели део руке или ноге да се од њега зараза не би проширила на остале здраве делове тела. Тако је учинио и пророк, одсекавши грешника од целог тела творевине као истегнуту струну и као иструлели орган. А шта ја да чиним? Пошто сам и ја одбачен и одсечен, онда, разуме се, треба да ћутим. Реците ми шта да чиним. Да ћутим? Зар ми нико неће дозволити да хвалим нашега Господара? Зар сам узалуд од вас молио да се помолите за мене? Зар сам узалуд прибегао вашем покровитељству? Не, није узалуд. Нашао сам друкчији начин за хвалоспев, и то по вашим молитвама које усред овог мог недоумевања заблисташе као муње у мраку: хвалићу своје саслужитеље. Могу се хвалити и саслужитељи, а када они буду хваљени, њихово прослављање ће свакако прећи и на Владику. А да се Он и на тај начин прославља, о показује и Сам Христос речима: Тако да се светли свешлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и ирославе Оца вашега којије на небесима (Мт. 5,16). Ето другог начина за хвалоспев који и грешник може применити, а да не наруши закон.

3. Дакле, којега међу саслужитељима да хвалим? А кога другог, ако не заједничког учитеља наше отаџбине (Флавијана, епископа антиохијског), а кроз отаџбину и читаве васељене? Као што је он вас научио да се борите за истину до смрти, тако сте и ви друге људе научили да се радије растану са животом, него са побожношћу. Хоћете ли да му од овога сплетемо венце похвале? Хтео бих то и ја, али видим бескрајну дубину подвига и бојим се да реч, потонувши у ту дубину, неће имати снаге да се врати назад. Требало би набројати старе подвиге: путовања, бдења, старања, савете, борбе, трофеје за трофејима и победама, дела која не превазилазе само мој, него и сваки људски језик, дела која траже апостолску реч, надахнуту Духом Који може све да исприча и свему да научи. Зато ћемо мимоићи ову област и окренути се другој, безбеднијој, која се може препловити и на маленој лађи. Усмерићемо беседу на уздржање и испричати како је он потчинио стомак, како је презрео раскош, какоје одбацио богату трапезу, иако био васпитан у угледној кући. Нимало не чуди када се на такав убоги и сурови живот одлучује неко које живео у сиромаштву. Њему је сама оскудица сапутник и друг који му свакодневно олакшава ово бреме. Али ко је поседовао богатство, њему није лако да се истргне из таквих окова. Његову душу обузима велико мноштво болести, тј. страсти, које попут некаквог густог и тамног облака заклањају ум и не допуштају му да погледа на небо, него га приморавају да обара поглед и гледа у земљу. Заиста, нема ничега што би толико спречавало узлажење на небеса као богатство и све невоље које из њега произилазе. Нису то моје речи, него пресуда којује изрекао Сам Христос: Лакше је камили ироћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије (Мт. 19,23-24). Али ево, оно што није лако, а још боље рећи оно што је немогуће, постало је могуће. Оно због чега је Петар био у недоумици пред Господом и што је хтео да сазна, то смо сви ми видели остварено, и чак више од тога. Јер овај муж не само што је сам узишао на небо, него и уводи онамо толики народ. Поред богатства ништа мање препреке нису биле његова младост и превремена смрт родитеља. То још више може омрачити душу свакоме човеку, јер колико је у томе чари, колико отрова! Али он је и ту извојевао победу и устремио се према небесима, прионуо уз тамошњу љубав према мудрости. Није ни помислио на сјај овоземаљског живота, није се обазирао на углед својих предака, боље рећи управо се обазирао, али не на оне који су му преци по телу, него на оне који су му блиски по благочестивом расположењу. Због тога је и постао такав. Обазрео се на патријарха Аврама, на великога Мојсија који је био васпитан у царскоме дому, наслађивао се раскошном трпезом и кретао се усред жамора египатског (а ви знате какви су варвари, каквом су гордошћу и таштином испуњени), али је све то занемарио и добровољно прешао на глину и цреп. Цар и царски син пожелео је да буде један од робова и заробљеника. Због тога се и вратио у много већем сјају од оног којије одбацио. После бекства и служења код таста, после невоља у туђини, вратио се цару као да му је господар, или боље рећи као да му је бог: Ево, говори Господ, поставио сам те да будеш бог фараону (Излазак 7, 1). Био је славнији од цара, мада није имао дијадему и није се облачио у пурпур, нити се возио у златној двоколици, него је презрео сву ту раскош, јер као што каже (Писмо): сва је украшена кћи царева изнутра (Пс. 44,14). Он се вратио са жезлом којим је заповедао и људима и небесима, и земљи, и мору, и природи ваздуха и воде, језерима, изворима и рекама. Јер са стихијама је бивало све што је пожелео Мојсије. У његовим рукама творевина се преображавала и као некаква покорна робиња, видећи да је дошао пријатељ њеног господара, у свему га је слушала и повиновала му се као Самоме Владици. На њега се обазревши и овај муж је постао исти такав, а уз то је још био и млад, ако је уопште икада био млад, у што ја не верујем, јер такав стваралачки ум је имао од самога рођења. Али био је још млад по годинама, па и поред тога је обухватио сву мудрост према љубави и спознао да је наша природа слична пољу зараслом у шипражје, те је лако одсецао душевне болести благочестивим речима као некаквим српом, остављајући земљораднику чисту њиву за сетву, а посејана семена је опет усађивао у дубину да се укорене одоздо и не страдају од сунчевих зрака, и да их не загуши трње. Тако је он обрађивао своју душу, а похоту тела кротио је лековима уздржања. Своје тело, као некаквог непослушног коња, зауздавао је постом и толико га је уздржавао да је и сама уста похоти окрвавио. Додуше, у свему томе се држао неопходне умерености. Није сувише напрезао тело, јер ако се коњ сувише спута, није подесан ни за какву службу. Али није му допуштао ни да се прекомерно ухрани, јер кад се тело угоји, оно устаје на ум и бори се против свога господара. Уместо тога, он се истовремено бринуо и за здравље и за пристојност свога тела. Али није био такав само у својој младости, него и кадаје прошао тај узраст, он није занемарио ово старање. Напротив, чак и сада, када се налази у старости као у тихом пристаништу, наставља да се о свему томе брине као и раније. Заиста је младост, љубљени моји, слична разјареном мору, препуном свирепих таласа и бурних ветрова. А седа старост уводи душу као у некакву тиху луку, дозвољавајућијој да се наслађује безбедношћу овога узраста. Наслађујући се сада њоме и налазећи се, као што већ рекох, у пристаништу, овај муж се и даље брине за оне које витлају буре усред мора. Таквоме страху он се научио од Павла који се узнео на небо, затим прошао друго и достигао чак до трећега неба, али је и после тога говорио: бојим се да проповедајући другима не будем сам одбачен (1 Кор. 9, 27). Због тога и овај муж држи себе у сталноме страху, да би могао непрестано пребивати у безбедном стању и седети крај кормила, али не пазећи на положај звезда нити на подводно камење и гребење, него нападајући демоне, уклањајући ђавоље замке и борећи се против злих помисли. Обилазећи читаву своју војску он се брине за свачију безбедност. Он не само што води рачуна да лађа не потоне, него још предузима и све мере да нико од путника на броду не доживи некакву непријатност. Захваљујући њему и његовој мудрости сви ми пловимо без опасности, пуним једрима.

4. Када смо изгубили претходног оца (Св. Мелетија, Флавијановог претходника на епископској катедри у Антиохији), који нам је родио и овога, наш положај је био тежак. Због тога смо и плакали горко, као без наде да ће овај престо добити другога таквог мужа. Али када се појавио овај муж и стао на средину, одагнао је сву нашу потиштеност као облак, распршио жалост и прекинуо плач, и то не постепено, него одједном, као даје његов блажени претходник устао из гроба и опет узашао на овај престо. Али ево, занео сам се подвизима нашега оца и неприметно одужио беседу преко мере, али не преко мере његових подвига, јер о њима нисам ни почео да говорим, него преко мере која приличи мојој младости. Зауставимо беседу ћутањем, као да смо стигли у пристаниште. Она, додуше, неће да се заустави, него са роптањем и негодовањем жели да се у потпуности наслади цвећем (красноречивости), али љубљени моји, то је немогуће. Престанимо стремити ка недостижном. За нашу утеху довољно је и оно што је речено. Тако бива и са драгоценим мирисним уљима. Не само када их неко пролије из посуде, него и када прстом само додирне њихову површину, оне се растварају у ваздуху и на све присутне шире свој дивни мирис. Исто се догодило и сада, али не силом мојих речи, него одважношћу подвига овога мужа. Удаљимо се, удаљимо се и обратимо се молитвама: помолимо се да заједничка наша мати (Црква) остане непоколебљива и чврста, и да овај отац, учитељ, пастир и кормилар поживи много година. Ако ви обраћате некакву пажњу и на мене (не осмељујем се да себе поставим у исти ред са свештеницима, јер недоношче не треба сматрати једнаким са онима који су рођени у своје време), ако дакле и мени удељујете неку пажњу, макар као каквом недоношчету (1 Кор. 15, 8), помолите се да ми се пошаље велика помоћ са висине. Раније, када сам сам за себе живео спокојно, није ми била потребна заштита. Али сада када сам изведен на средину, како год да се то догодило, било људским старањем или Божанском благодаћу (о томе и не говорим са вама да неко не би рекао како говорим неискрено), дакле када сам изведен и пошто сам примио на себе ово велико и тешко бреме, потребно ми је много руку које ће притећи у помоћ, потребне су ми безбројне молитве како бих у онај дан могао у целини вратити Владики залог који мије дао, јер тада ће сви који су добили таланте бити позвани и доведени, и мораће да положе рачун за оно што су добили. Дакле, помолите се да не будем међу онима који су везани и бачени у таму (најкрајњу), него међу онима који ће добити бар мало снисхођење, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Коме нека је слава, и моћ, и поклоњење у векове векова. Амин.

Преузето из књиге:
Свети Јован Златоусти
ШЕСТ КЊОГА О СВЕШТЕНСТВУ
Друго издање
Епархија банатска
Вршац 2001.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Пре скоро седамдесет година (1904), Баланос је написао књигу под насловом: „Да ли је Православна Јелинска Црква само богослужбена заједница?".

Блаженопочивши професор покушава, поменутом књигом, да оповргне критике Западњака, који се баве Православном Црквом, од којих је већина сматрала да је Православна Црква само „богослужбена заједница". Као сажети израз овог става Западњака, Баланос наводи речи познатог Kattenbusch: „Црква је у византијском периоду, и у целој садашњој области источног Хришћанства, само богослужбена заједница, супротно древној Цркви, која није била само богослужење; док је на Истоку била надасве или само богослужење"(1).

Уместо да се критички осврне на само схватање Kattenbuschа и других о богослужењу - које схватање је производ читаве духовне конструкције западне мисли - Баланос просто покушава да докаже да је Православна Црква нешто више од богослужбене заједнице. По њему, она је одувек имала и има, осим богослужбеног, догматског и етичког интересовања, још и свест свога посланства (апостолства) у свету. У наставку, он подвлачи цивилизацијску и педагошку њену улогу, улогу у ширењу свештене и световне мудрости, у очувању етоса и обичаја, у буђењу патриотизма итд(2). Поред тога, и за њега богослужење остаје оно што Западњаци зову ritus, тј. пуко вршење богослужбених религијских обавеза (ритуала). Самом својом критиком Баланос прихвата расцепљеност између богослужења и вере (догме), етоса и богослужења, богослужења и живота. Ово схоластичко и неорганско схватање богослужења не одликује само Запад и Баланоса; постоји читав богословски и црквени менталитет те врсте. Тамо, пак, где нема унутрашњег, органског, тј. јеванђелског сагледавања хришћанског живота и свих елемената из којих се састоји тај живот, тешко је, или боље рећи, немогуће дати исправан одговор на било коју тему у вези са реченим.

Оно што важи за богослужење, подједнако важи и за девственост (безбрачност). По општем схватању, безбрачност се разликује од брачног живота само по уздржању безбрачника од брачног општења. Ово схватање има непосредни одраз и у схватању о начину и месту живљења безбрачника, и о самом смислу безбрачности, о сврси и вези са богослужењем. По томе, безбрачност као таква бива оцењена као „више доприносећа" Цркви од брака, и безбрачници као веома „искористиви материјал" за разне општекорисне циљеве. Под таквом призмом, богослужење је за безбрачнике средство индивидуалног укрепљења „за делатност". Са друге стране, због њихове безбрачности, они се приносе ради бољег савршавања „богослужбених обавеза". Речено, пак, већ није ни истинско богослужење, ни истинска безбрачност, него је пре својеврсна карикатура и једног и другог.
Чак и онда када говоримо о богослужењу као „освећујућем делу" Цркве, не говоримо пуно ствари. И тада раздељујемо нераздељиво тело вере, живота, проповеди и богослужења и, свесно или несвесно, помажемо да се словесна служба претвори у „религиозно вршење обреда" или у ритуализам или у површну сентименталност. Прво, пак, што је потребно чинити ради исправног поимања тајне: богослужење - девственост, јесте богословско-црквени приступ, опипавање унутрашњег њеног здања и органска веза са свеукупним животом у Христу, тј. са вером (догмом) и са етосом Цркве. Тема је веома опширна, и зато ће „опипавање" бити дословно опипавање и покушај исправног постављања пред проблемом.

Прво о богослужењу. Шта је заиста богослужење? Да ли је оно „дело", средство, проста обавеза хришћанина између других „дела" и обавеза његових? Да ли констатација, одапета на нашу Цркву као осуда, да је кроз векове она остала „богослужбена заједница" заиста потребује оповргавање, или, пак, прихватање као похвале, која изражава најдубљу истину о Цркви? Пре ће бити ово друго. Зашто? Јер богослужење није, нити може да буде, прост религиозни обред, нити неко дело (освећујуће) просто засебно од такозване поучавајуће или пастирске делатности Цркве. Богослужење се дотиче саме суштине Цркве и васколике њене Тајне. Та, пак, суштина је сам Христос и нови живот у Христу. Богослужење се не просто дотиче, него се поистовећује са тим новим животом у Христу. Црква богослужењем пројављује, остварује и предаје самог Христа и сам живот у Њему. Према томе, богослужење је пројава и остварење сабрања верних у вери и у новом животу. Речено сведочи и прво сабрање верних апостолског доба и свако сабрање у тој вери и животу. Према томе, погрешна вера и искривљени етос не могу да пројаве и дају исправно богослужење. Постоји органска зависност ова три елемента између себе. Читамо карактеристично о пустињским Оцима, да су могли да знају по ставу у време молитве да ли је онај ко се моли јеретик или православан. Ово потврђује да је заиста могуће да само из исправне вере извире исправно славословље и начин славословљења; да је богослужење остварење вере, у пуном значењу израза. Управо је због тога и свети Василије говорио: „Треба да се крштавамо онако како смо примили, да верујемо онако како се крстимо, да славословимо онако како смо поверовали"(3). Није, дакле, случајна чињеница то што су православно богослужење и богослужбени списи Цркве пре свега догматског садржаја, истовремено садржећи и чист православни етос. Православна Саборнокатоличанска Црква нема само литургијско, догматско и морално „интересовање" и делатност, него су исправна вера, истинско славословље и аутентични етос нераздељиво огњиште, које својим пламеном спасава и прображава човека и васиону.

Глагол „λατρεύω" значи „служим, услужујем"; а именица „λατρεία" значи „служба", служење приношено Богу. Као што је принос суштина Свете Литургије (која, опет, са тајном Евхаристије представља центар сваког богослужења), тако је и са читавим богослужењем. Богослужење као служба и принос није просто спољашње дело. Оно одликује целокупни став човека пред Богом, а тај став је у целини својој богослужбени. Уколико жели достојно да одговори на покрет бескрајне љубави Божије, човек треба да задобије једнонаравље са Богом, тј. да задобије бескрајно богољубље и човекољубље, тј. да живи на начин Христов. „Словесна служба" као духовна служба није ништа друго до само „живљење по Христу", да употребимо диван израз светог Златоустог. И као што је жртва, Крст, принос крви и живота, суштина дела Христовог, исто треба да буде и суштина људског дела, богослужења и живота. Само тада ће богослужење заиста бити „живљење по Христу". Следствено, богослужење није просто неки обред који се тиче само појединих тренутака у човековом животу. Оно уоквирује све пределе људског живота. Када човек богослужи на исправан начин, не приноси само своје дарове и славословље устима. Он истовремено приноси тело и крв своју, постаје свештеник свога тела и врлине по души. Речено значи да богослужење по својој природи тражи распрострањење свог етоса, тј. богослужбеног и жртвеног етоса, на васцели живот и ход човека пред Богом. Насупрот, ако се одсече или ограничи на вршење обреда без спознаје истинске дубине његове, која је истоветна са дубином вере и живота, онда у ствари губи свој садржај и смисао.

Као што су вера и етос повезани, исто су органски повезани богослужење и такозвано „поучавајуће дело" Цркве, тј. њена проповед. Не само зато што је проповед неразумљива изван литургијског сабрања, него и стога што је само богослужење проповед. Оно проповеда „приказом" Домостроја Божијег, сликама и приказима, покретима, силом и благодаћу, које пружа вернима. Литургијско сабрање је опипљиви знак Божијег присуства на земљи. Пројава и откривење Његове славе и красоте, истовремено и остварење тајне Цркве Његове. Свим реченим богослужење проповеда и онима који су унутар и онима који су изван Цркве, на начин живљи од било које речи. Не освећује само тајна. И реч, проповед, силом својом у благодати, освећује ум и срце слушаоца. Не проповеда само реч, него и тајна, јер има у себи Божију силу и премудрост. И богослужење и проповед су темељ и извор пастирствовања, то су основни начини пастирствовања народом Божијим. У време богослужења и било ког чинодејства, човек се учи како треба да верује, како треба да живи, дејствује, љуби; задобија ум Христов, начин живота Светих и саборно расуђивање Цркве. Када живот хришћанина (следствено и свештеника) и свакодневно дејствовање престану да буду наставак богослужења и престану да извиру из његове разборитости, тада тај хришћанин постаје „двоједушан човек, непостојан у свим путевима својим" (Јак. 1,8). Ако уопште није стекао ову богослужбену разборитост, сматрајући да је његов живот уопштено нешто друго у односу на богослужбени живот, да је могуће да ван богослужења има другачији начин размишљања, други темељ и другачији начин живота и може да користи друга средства и да стреми другим циљевима, онда ће и богослужење његово бити обичан ритуализам без садржаја и живота. Онда ће и живот његов бити без истинске дубине. Чак и ако неко сматра богослужење за „богослужбено време" или за средство „укрепљења" за делатност, показује да није дошао до правог смисла и да није задобио саборни духовни вид вере и живота у вери. Богослужење није средство, оно је начин постојања. Узводи се и приноси се једино Богу: „приличи једино божанској природи". Оно је молитвени и благодарствени став човека пред Богом, принос дарова и живота Њему. Истовремено је и задобијање дарова Божијих (корен „λα" глагола „λατρεύω" значи „имам, стичем, задобијам"). Према томе, „λατρεύω" значи „служим", живим по Христу и задобијам Га, задобијам вечну Силу и Хлеб живота. То је и прави смисао тајни, са Евхаристијом као срцем њиховим, али и смисао васцелог живота. И сама Црква није ништа друго до заједничарење Бога и човека, заједничарење које после Оваплоћења Господњег постоји као реалност, као Богочовечанско Тело и Пуноћа Његова и као простор у Духу истинског богослужења, којим верни узрастају докле не достигну „у меру раста пуноће Христове" (Еф. 4,13).

Ако је речено богослужење, шта је онда девственост? Постоји ли нека веза између њих? Треба одмах од почетка рећи да веза постоји, и то органска. Не само да су повезани између себе, него девственост, као христолики живот, представља органски и нераздељиви део горенаведене словесне службе. И девственост је истинско богослужење као свецелосни принос и као подражавање Богу. Тајна (девствености) исходи из тајне Бога. Јер, по Светим Оцима, Девствени Отац је, пре векова, девствено родио Девственог Сина, који је, опет, у последње време, био рођен од Дјеве (Девственице) Марије. И превечно, и у времену, Рођење Јединородног Сина Божијег садржи у себи тајну Девствености. Према томе, само девствена душа може достојно да прими и роди једног таквог Девственика Сина. Девственост је прво и последње у животу („Јер о васкрсењу нити се жене, нити удају, него су као анђели Божији на небу" Мт 22,30). Онај, пак, ко следи пут девствености, стреми једнонарављу са Богом и Христонарављу, у егзистенцијалном смислу речи. Његово присуство у свету сведочи есхатон човека. Девствена душа је душа која носи Девственог Сина Божијег у себи. И као што се наводи у првој од две посланице девственицима, које се погрешно приписују светом Клименту: „Сви који желе да подражавају Исусу Христу, дужни су да у свему пресликају икону Његову. Будући да су се обукли у Христа, дужни су да пресликају подобије Његово и у срца своја и у сав начин живота и дејствовања свога"(4).

Као што је девственост Пресвете Богородице имала за циљ припрему за зачеће Господње, тако и истински девственик, по светом Златоусту, „о једном се само стара, да душу своју изграђује, тај свети Храм да украшава... светошћу по телу и по духу"(5). Безбрачност, пак, која нема за једини циљ уподобљавање Христу изграђивањем душе и чистотом тела, него унапред поставља нешто друго себи за циљ, на пример, општекорисна дела, делатност, ма колико она света била, никада не може достићи до њеног смисла, тј. до истинске целомудрености (=здравоумља), до целовитости и пуноће разборитости и уподобљења Христу.

Девственички етос је богослужбени. У свакидашњем језику „λατρεύω" значи апсолутну обожавајућу љубав ка некој личности. Слично је и са девственошћу. Неко је девственик зато што жели да служи Богу свим бићем својим. Без овог свецелосног богослужења није могуће да девственост постоји. Следствено томе, девственик се поистовећује са богослужитељем. Девственик је девственик тиме што има један ерос, једну љубав, једно богослужење: Бездан Божији у Тајни Христовој. Ту, и само ту, он сусреће свог ближњег, налази себе и творевину Божију. Он све предаје Христу, да би исто примио од Њега целовито, христолико, преображено, „ново". Љубав према Господу загрева његово срце љубављу и према ближњем. Христос је за њега „свеза љубави" и пуноћа њена. Оно што не налази у тој пуноћи и кроз њу, он сматра непостојећим и недостојним богослужења, као нешто што загађује и изопачује девственост бића његовог.

Целомудреност (=девственост) је словесна служба само као принос и жртва свецелосна на Христов начин. Тај свецелосни принос је суштина трију монашких завета: послушности, нестицања (=сиромаштва) и девствености. То је суштина и уопште хришћанског живота. Јер не постоје два етоса у Цркви Божијој, нити две вере, нити два богослужења („монашко" и „световно"). Постоји само једна вера (православна), само један етос („Христонаравље"), и само једно богослужење (словесно). Ако није могуће да постоји један монашки и други световни етос, утолико мање је могуће да постоји другачији етос оних који по неопходности живе девствено у свету, од етоса оних монахујућих. Погрешно је сматрати девственике првих времена (следствено и савремене девственике који по неопходности живе у свету) за другачије од монаха, који су се појавили као установа, углавном од четвртог века па надаље. Начин њихових живота се поистовећивао и поистовећује се. Монашка пустиња није ништа друго осим наставка пустиње, у којој је живео, не само девственик, него цела прва Црква. Скоро сви проучаваоци се слажу да је прва Црква по свему „монашког" карактера. И то захваљујући интензивном животу у Христу и непосредном есхатолошком ишчекивању. Реч Апостола: „Јер немамо овде постојана града, него очекујемо будући" (Јев. 13,14) изразила је најдубљи осећај и сазнање свих хришћана првих времена, без изузетака. Када су, пак, хришћани почели да праве компромисе са „овде постојаним градом", тј. са световним начином размишљања, већина девственика је отишла ка пустињи организујући „антиполис" (Флорофски) и сведочећи животом и присуством својим есхатон, долазећи град Бога живога. У часу када безбрачник, девственик, изгуби „монашки начин размишљања", пустињског расуђивања, аутоматски се одриче самога себе, јер се одриче бескрајне љубави ка Богу, која је суштина девствености.
Поменута љубав је могуће да се роди и узрасте једино у перивоју истинског богослужења (Општежићу, пустињи). Човек који живи у пустињи, „пуст" од своје особите воље (као онај ко у послушности „служи" вољи Божијој), без икаквог овоземаљског имања (будући сиромашан, нестицатељ) и безбрачан (богослужбено приносећи тело и биће своје Девственом Сину), такав човек, као једино имање и храну и једино спасење има веру, молитву и богослужење. Он служи, слуша, богослужи и девственује, да би задобио Христа, једину Наду и Љубав у пустињи свог живота. Пустиња, пак, није само место, него је првенствено начин и став. Богослужење, дакле, за девственике није проста обавеза, већ нешто неупоредиво узвишеније и значајније: начин њиховог постојања, дисање њихово. Пустињацима живота, девственицима, поручује Дамаскин Студит: „Молим вас да се не одвајате од Бога, ни од срца свога, него останите у њему и чувајте га сећањем на Господа Исуса Христа"(6). Богослужење је ово „неодвајање" од Бога, непрестано спомињање Господа. Постоји ли други начин да неко буде послушан, сиромашан и девственик, ако сећање на Бога не замени у њему све што је туђе Богу? По Светом Григорију Синајском, ум блуди чим се удаљи од „сећања на Бога"(7), тј. чим престане да богослужи и да се моли. Човек је по природи богослужбено биће. Када не богослужи истинитом Богу вером, животом и послушношћу, његово богослужбено својство тражи излаз у лажном богослужењу, телослужењу, егоизму, среброљубљу и идолопоклонству свакога облика и вида. Све речено и томе слично, библијски сагледавано, није ништа друго до блуд. А блуд је смрт за девственост. Врло је важно ово органско јединство, са једне стране, између девствености и богослужења, а са друге, између блуда и идолопоклонства. Само када неко има „мисао на Бога уместо дисања"(8), само је тада могуће да буде девственик, само тада узраста истинска целомудреност у њему. Зато Дамаскин Студит даје заповест свима који манастирским животом служе Богу: „Непрестано обитавајте призивајући име Исуса Христа, да срце прогута Господа и Господ срце и да два постану једно"(9).

Све напред речено важи за сваког девственика, према томе и за онога ко (по неопходности) борави у свету. Савремени живот плаши превеликим посветовњачењем (секуларизацијом) менталитета. Једини начин отпора том световном начину размишљања јесте богослужење и литургијски живот. Потреба за богослужењем може се осетити посебно тамо где богослужења нема и где је у свим димензијама својим присутан савремени начин живота и посветовњачен (секуларизован) менталитет његов. Савремени свет намеће себе и свој начин размишљања на разне начине: књигом, науком, сликом, новинама, комуникацијама и туризмом, радиом, модом, мноштвом приказа које буквално поробљују сва чула људска и самог човека. Ако свему томе додамо већ постојећи у нама „немар живота" и „телесно расуђивање" са грехом, али и са дејством сатане, постаће нам јасно да једино богослужење, као начин постојања човека и као евхаристијско сабрање, јесте у положају да искорени из нас и около нас расуђивање овога света; да нас спасе од застрањења и да преобрази свет. „Све је, пак, сећањем на Господа открила подвижничка душа, било зло, било добро"(10). Свет једино Господ може да победи. Богослужењем и покајањем човек задобија силу Божију, ум Христов, саборно расуђивање и етос Цркве. Само се тиме побеђују нечастиви, свет и тело. Речено важи за сваког хришћанина, а посебно за монаха.

Цвет девствености је посебан цвет, кога је тешко узгајати на путевима овога света. Излазак девственика четвртог века и потоњих векова из света и њихов улазак у пустињу, био је исход искуства света и искуство људске слабости. Да није свет данас постао мање свет, или да се није људска слабост претворила у силу? Насупрот, никада свет није био тако моћан и човек толико немоћан. Али онда, откуд данас тежња за изласком девственика из пустиње и уласком у свет? „Ради добробити света", рећи ће неко. Можда се, пак, иза тог „доброг расположења" крије још један доказ снаге света и његове победе? Да ли је „добро расположење", које превиђа вековно искуство Цркве и Светих Њених, довољно да оправда улазак девственика у свет и њихов излазак из опробаног простора за цветање девствености: излазак из манастира, општежића и пустиње? И, свакако, излазак пре уласка у поменути простор! Данас се налазимо пред парадоксалном појавом: савремени човек, уморан од световне цивилизације и духовно гладан, све више се окреће пустињи да би се спасао; а девственик, голуб и житељ пустиње, одлази из свог дома, да „спасава" тог човека и да би се спасао у свету! Исход, пак, овог парадоксалног феномена може бити веома трагичан: свет и човек да се не спасу, а девственик да обрете свој гроб. Јер свеукупно одрицање од света (које је управо девственост, послушност и сиромаштво) јењава и прети му опасност да се накнадно претвори у прихватање света и следствено у „блуд", ако не узрасте и не развија се у простору саборног богослужења (општежићу, пустињи). Због тога, улазак девственика (безбрачних клирика) у свет могуће је оправдати само као крајњу неопходност Цркве, а никада као нормално стање, које изражава њено расуђивање. Излазак из простора пустиње зарад потреба Цркве не значи и излазак из начина пустиње. Ако се случајно десе обе ствари, онда девственик постаје трагикомично биће. Задобија расуђивање „безбрачника", који је изгубио прави смисао своје безбрачности. Љубав ка девствености и целомудрености, као подражавање Бога и сједињења са Девственим Сином, претвара се у „нељубавну љубав", која се задовољава уздржањем од брака ради „хуманитарних" циљева. „Нељубавном љубављу", пак, нити се свет спасава, нити се Бог задобија, нити је могуће да човек буде неповређен и целовит. И Свети су излазили да би служили Цркви у свету, али већ стекавши пустињу као једину својину, распињани непрестано на крсту Љубави ка ближњем и на Крсту божанске љубави, лишени своје праве и једине отаџбине, пустиње. Ишли су у свет, не зато што су веровали у своје способности, него не би ли се можда спасла која душа, макар они „изгубили" своју душу.

Тај Крст је и Крст девственика, који живи у свету, и истинског брака. На изузетан начин описује га један савремени руски Старац, пишући једном јеромонаху, који по послушању живи у свету:

„Из искуства знам да је опасно за нас да живимо у грешном свету. Ђаво не спава, грешни свет вуче и саблажњава, тело врије. Бој се света, тела, ђавола, бој се себе! Љуби све и бежи од свих ка Распетом Господу...".

Са јелинског превео Дејан Ристић

Извор: Српска Православна Црква

Света Тајна причешћа или на грчком Евхаристија (у преводу — благодарење), заузима главно, централно место у црквеном богослужбеном кругу и животу Православне Цркве.

Не чини нас православцима ношење крстића око врата, као ни Света Тајна Крштења коју смо некад примили. Штавише, у наше време то и не представља нарочити подвиг. Хвала Богу, данас можемо слободно исповедати своју веру. Православни хришћани постајемо тек онда кад почнемо живети у Христу и учествовати у животу Цркве, тј. у њеним Светим Тајнама.

Свих седам Светих Тајни имају божанско, а не човечанско устројство и помињу се у Светом Писму. Свету Тајну причешћа први је обавио сам Господ наш Исус Христос.

УСТАНОВЉЕЊЕ СВЕТЕ ТАЈНЕ ПРИЧЕШЋА

То се догодило уочи Спаситељевих крсних страдања, непосредно пред Јудино издајство. Спаситељ и његови ученици били су се окупили у велику горњу одају — собу, припремљену за то, да зготове по јудејском обичају пасхалну трпезу. Та традиционална вечера се из године у годину обављала у свакој јеврејској породици, а у знак сећања на излазак Израиља из Египта са Мојсијем на челу. Старозаветна Пасха је била празник избављења, ослобођења од египатског ропства.

Сабравши своје ученике на пасхалну трпезу, Господ јој даје нови смисао. Тај догађај су описала сва четири јеванђелиста, а добио је назив Тајна вечера. На тој опроштајној вечери Господ је установио Тајну Причешћа. Христос је ишао на страдања и крст, дајући своје Пречисто Тело и Часну Крв за грехе читавог човечанства. Тако причешће Телом и Крвљу Спаситеља у Светој Тајни Евхаристије треба да служи као вечно подсећање свим хришћанима на жртву коју је Он за нас принео.

Господ је узео хлеб, благословио га и поделио апостолима, рекавши:

Примите, једите, ово је тијело моје. Затим је узео чашу с вином и, давши је апостолима, рекао: Пијте из ње сви; јер ово је крв моја Новога завјета, која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова (Мт. 26, 26–28).

Господ је претворио хлеб и вино у Своје Тело и Крв, заповедивши апостолима, а преко њих — њиховим следбеницима, епископима и презвитерима, да савршавају ту Свету Тајну.

РЕАЛНОСТ СВЕТЕ ТАЈНЕ

У Православном катихизису светог Филарета (Дроздова) речено је: „Причешћивање је Света Тајна у којој верујући под видом хлеба и вина окуша (причешћује се) од самог Тела и Крви Господа нашег Исуса Христа на отпуштење грехова и на живот вечни“.[1]

Евхаристија није само сећање на то што се догодило пре више од две хиљаде година. То је реално понављање Тајне Вечере. И на свакој Евхаристији, како у време апостола тако и у нашем 21. веку, сâм Господ наш Исус Христос посредством канонски рукоположеног епископа или свештеника претвара припремљени хлеб и вино у Своје Пречисто Тело и Крв.

О обавезности причешћивања свих који верују у Њега, говори сâм Господ: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер тијело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће. Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему (Јн. 6, 53—56).

НЕОПХОДНОСТ ПРИЧЕШЋИВАЊА ПРАВОСЛАВНИХ ХРИШЋАНА

Онај који се не причешћује Светим Тајнама себе лишава источника живота — Христа, ставља се ван Њега. И обрнуто, православни хришћани који са страхопоштовањем и адекватном припремом редовно приступају Светој Тајни причешћа, по речима Господа „пребивају у Њему“. Ми се у причешћу, које оживотворава, одухотворава нашу душу и тело, као ни у једној другој Светој Тајни сједињавамо са самим Христом.

Ево шта каже свети праведни Јован Кронштатски у поукама на празник Сретења, кад се Црква сећа како је старац Симеон у Јерусалимском храму примио на своје руке четрдесетодневног Младенца Христа: „Нисмо љубоморни на тебе, старче праведни! Ми сами имамо твоју срећу да подигнемо не само на рукама Божанственог Исуса, него устима и срцима, као што си и ти носио Њега увек у срцу, још не видећи, али очекујући Га — и не само једанпут, не десет пута, већ колико желимо. Ко не би схватио, љубљена браћо, да ја говорим о причешћу животворним Тајнама Тела и Крви Христове? Да, ми имамо већу срећу него свети Симеон; праведни старац је, може се рећи, прихватио у наручје своје Животодавца Исуса, као предзнак како ће касније верујући у Христа у све дане до свршетка века примати и носити Њега не само на рукама, већ и у срцу свом“.[2]

Ево због чега Света Тајна причешћа треба да буде стално присутна у животу православног човека. Јер, ми овде на земљи треба да се сјединимо са Богом, Христос треба да уђе у нашу душу и срце.

Онај човек који у овоземаљском животу тражи сједињење са Богом, може да се нада да ће бити с Њим и у вечности.

ЕВХАРИСТИЈА И ЖРТВА ХРИСТОВА

Евхаристија се сматра најглавнијом Светом Тајном и зато што изображава жртву Христову. Господ Исус Христос је принео за нас жртву на Голготи. Принео ју је једанпут, пострадавши за грехе света, васкрснувши и вазневши се на небо, где је свечано сео с десне стране Бога Оца. Христова жртва је принесена једанпут и више се неће поновити.

Господ устројава Свету Тајну Евхаристије због тога што „сада на земљи, у другом обличју, мора постојати Његова жртва, у којој би Он стално Себе приносио, као на Крсту“.[3] Увођењем Новога Завета старозаветна жртвоприношења су обустављена и сада хришћани савршавају своју жртву у знак сећања на жртву Христову, и због причешћивања Његовим Телом и Крвљу.

Старозаветна жртвоприношења, као што је заклање жртвених животиња, била су само сенка, праслика Божанствене жртве. Као што су ишчекивање Искупитеља, Ослободитеља од власти ђавола и греха главна тема Старог Завета, тако су и за нас — људе Новога Завета — жртва Христова и Спаситељево искупљење грехова света, основа наше вере.

ЧУДО СВЕТОГ ПРИЧЕШЋА

Света Тајна причешћа је највеће чудо на земљи, које се савршава стално. Као што је некад несместиви Бог сишао на Земљу и боравио међу људима, тако се и сад сва пуноћа Божанства смешта у Свете Дарове, и омогућава нам да се причестимо том највећом благодаћу. Јер, Господ је рекао: Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин (Мт. 28, 20).

Часни Дарови су као огањ који сажиже сваки грех и сваку гадост, ако се човек достојно причешћује. Приступајући, пак, причешћу и ми то треба да чинимо са страхопоштовањем и трепетом, са свешћу о својој немоћи и недостојности. „ Ако желиш да једеш (желећи да окусиш), човече, Тело Владикино, са страхом му приступи да се не би опекао, јер је као огањ“[4] — каже се у молитвама пред свето причешће.

Неретко су се духовницима — подвижницима за време служења Евхаристије догађала јављања небескога огња, који силази на Свете Дарове. На пример, ево како је то описано у житију преподобног Сергија Радоњешког: „ Једном, када је свети игуман Сергије служио Божанствену литургију, Симон (ученик преподобнога — прим.аут.) виде небески огањ како силази на Свете Тајне у тренутку њиховог освећивања, како се креће по светом престолу, обасјавајући читав олтар, и како кружи око Свете Трпезе, окружујући предстојатеља Сергија. А када преподобни хтеде да се причести Светим Тајнама, Божанствени огањ се склупча „као неки чудесни покривач“ и уђе у унутрашњост светог путира. На тај начин се угодник Божији причести тим огњем „несагориво, као дрво купине која је несагориво горела“. Ужасну се Симон од тог виђења и трепетно ћуташе, али се није дало сакрити од преподобног да се његов ученик удостојио виђења. Причестивши се Светим Тајнама Христовим, одмаче се од светог престола и упита Симона: „Чега се толико уплашио дух твој, чедо моје?“ — „Видех благодат Светог Духа, која је деловала са тобом, оче“, — одговори овај. „Пази, ником о томе не говори, док ме Господ не позове из овога живота“, — заповеди му смирени отац“.[5]

Једном је Свети Василије Велики посетио неког презвитера веома моралног живота и видео како Свети Дух у виду огња, за време његовог служења литургије, окружује и њега и свети олтар. Такве ситуације, када се нарочито достојним људима открива силазак Божанственог огња на Свете Дарове или се Тело Христово јавља као видљиво на престолу у виду младенца, више пута су описане у духовној литератури. У „Дидактичким вестима“ (упутству сваком свештенику) се чак и објашњава како да се свештеник понаша у ситуацији кад часни Дарови добију необичан, чудесан изглед.

Оним, пак, који сумњају у чудо претварања хлеба и вина у Тело и Крв Христову и усуђују се при том да приђу светој чаши, може постати страшно ако чују следећи догађај: „Дмитриј Александрович Шепељев причао је о себи настојатељу Сергијеве пустиње, архимандриту Игњатију I, следеће. Он је стицао образовање у Пажеском корпусу. Једном је младић Шепељев у Великом посту, када су питомци приступали Светим Тајнама, саопштио другару који је ишао поред њега своје одлучно неповерење у то да су у чаши Тело и Крв Христова. Када су му биле дате Свете Тајне, осетио је да му је у устима месо. Младића је обузео ужас. Био је ван себе, немајући снаге да прогута честицу. Свештеник је приметио новонасталу промену код њега и наредио му да уђе у олтар. Тамо је, држећи честицу у устима и исповедајући своје сагрешење, дошао себи и прогутао Свете Дарове“.[6]

Да, Света Тајна причешћа, Евхаристија, заиста је највеће чудо и тајна, тј. највећа милост нама грешнима и видљиво сведочанство тога што је Господ установио са људима Нови Завет „у крви Његовој“ (уп. Лк. 22, 20), приносећи за нас жртву на Крсту, умревши и васкрснувши, васкрсе са Собом читаво човечанство. И ми сада можемо да се причешћујемо Његовим Телом и Крвљу на исцељење душе и тела, пребивајући у Христу, да би он могао „пребивати у нама“ (уп: Јн. 6, 56).

Свештеник Павле Гумеров

Извор: Српска Православна Црква

Протојереј Андреј Ткачов, један од најаунтентичнијих и најотворенијих православних пастира, мислилаца и писаца, обрадовао је Београђане и Ваљевце својим доласком и представљањем десет књига у којима су многи верници нашли утеху, наду и охрабрење. За радио „Источник“ прота говори о свом стваралаштву, о проблемима које је имао због написаних речи, о својим слабостима, унутрашњим и спољашњим непријатељима. Поучава и саветује како да наш народ и Црква издрже притиске са стране и признаје да је Свети Владика Николај један од оних који га надахњују и у којима он налази инспирацију у писању. „Владика Николај је човек нашег времена, возио се авионом, користио ауто, телефон, а био са Христом непрестано. Близак ми је. Много“, истиче прота Андреј. Благодаримо гђи Марини Тодић која је преводила овај интервју.

Извор: Радио Источник

Из архиве доносимо предавање које је у оквиру пролећног семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, у недељу 12. марта 2017. године, одржао презвитер Вукашин Милићевић, асистент на катедри за систематско богословље Православног богословског факултета Универзитета у Београду на тему: „Слободна воља по Светом Максиму Исповеднику”. Предавање је одржано у Гимназији Јован Јовановић Змај у Новом Саду. Звучни и видео запис предавања смо преузели са званичне интернет странице радио Беседе

Налазећи се у свештеним данима Апостолског поста, доносимо видео запис беседе протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије, који је говорио о значају овог свештеног времена, као и правилном поимању Апостолског поста у контексту нашег хришћанског живота. 

Поводом прве годишњице од упокојења игумана Савинског Архимандрита Варнаве у манастиру Савина ће у сриједу 26. јуна Свету архијерејску Литургију служити Његово преосвештенство епископ Буеносаиреско-јужноцентралноамерички Г. Кирило уз саслужење свештенства. Након Свете литургије, која ће почети у 8 часова, на гробу оца Варнаве биће служен помен, а потом уприличена трпеза љубави, рекао је у разговору за Радио ,,Светигору“ јеромонах Макарије игуман манастира Савина.

ЗВУЧНИ ЗАПИС БЕСЕДЕ

Отац Макрије најавио је и Видовдански сабор у манастиру Савина који ће бити одржан на завјетни празник српског народа-Видовдан у петак 28. јуна. Сабор ће почети Светом литургијом у 9 часова, након које ће бити служен помен свим српским војсковођама и војницима пострадалим за вјеру и отачаство од Косовског боја до данас.

На овај велики празник у манастир Савину стићи ће и мошти Светог Нектарија Егинског чудотворца, које ће бити изложене на поклоњење вјерницима од 8-16 часова 28. јуна, када се опет враћају у которску цркву Светог Николе. Он је говорио и о својим сусретима са старцем Нектаријем Виталисом, који му је причао о томе како га је исцијелио Свети Нектарије Егински, говорећи о својим осталим сусретима са њим, и поукама које је од њега добио.

Манастир Савина однедавно има и свој интернет сајт који можете наћи на адреси: manastirsavina.org  

Отац Макарије говорио је и о духовном смислу Петровског, апостолског поста, који ће почео у понедјељак 24. јуна а трајаће до Петровдана, празника Светих апостола Петра и Павла 12. јула.

Извор: Радио Светигора

Снежана Маринковић, наутрициониста-дијететичар у Заводу за јавно здравље Ваљево, саветује како да се квалитетно и разноврсно хранимо у току поста. „Пост је опоровак душе и тела“, каже гошћа која напомиње да је улагање у здравље, улагање у будућност. „Без воде и понеке воћке, не крећите нигде“, каже Снежана која закључује да се извор енергије крије у бобичастом воћу, махунаркама, печуркама и риби. На звучном запису благодаримо радију Источник.

Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, бесједећи на „Видовданским вечерима“ у Затону код Бијелог Поља, пред црквом Светог Јована Крститеља и Претече, казао је да „такву пошаст, каква је данас у Црној Гори нијесмо доживјели ни од једног непријатеља у историји, јер ниједан непријатељ није одузимао наше светиње“.

– Било је рушења светиња и страдања, али ниједна окупаторска власт није прекњижила наше светиње на било коју државу, него су биле и остале Божји домови. Оно што је било остаје и нико није хтио себи да присвоји. У овом времену имамо тај грдни наум, да оно што је божије, Богу посвећено и што је црквено и свето, да нека власт, и то атеистичка власт и партијска памет, са свим својим ограничењима и фанатизмом хоће да преузме и да располажу како они знају да располажу, бесједио је Епископ Јоаникије, који је одговорио на „бригу власти о заштити културних добара у Црној Гори“.

Било би, како је навео, боље да народу дају одговор на питање шта је са покраденим културним благом из цетињских музеја, ко их је опљачкао и гдје је завршило.

–Нестало је више од 2000 културних добара. Наша власт ћути као заливена и није дала одговор шта је било са тим културним добрима. Шта је било са тим културним добром, ко их је попљачкао и где су завршила, упитао је Епископ Јоаникије.

Извор: ИН4С

У оквиру циклуса предавања Служење и различите службе у Цркви, Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин др Иринеј, у четвртак 28. фебруара 2013. године, беседио је пред слушаоцима сабраним у свечаној дворани Задужбине Душана Радића у Суботици, на тему Службе као благодатни дарови у најранијој историји Цркве. Из архиве доносимо звучни запис овог надахнутог предавања. Звучни запис смо преузели са званичне интернет стране Радио Беседе.

Традиционално као и сваког уторка у храму Вазнесења Господњег у Београду, уторком увече - одржано је Духовно вече, на ком је предавање одржао јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносаве из епархије шумадијске, на тему "Пост као вишедимензионални подвиг љубави"