Дочекујући почетак поста који нас ненаметљиво уводи у тајну рођења Христовог, отворимо двери сопственог срца за све оне од којих су нас одовојили време, обавезе и разноразни животни путеви и странпутице како бисмо бар мало застали, осврнули се иза себе и око себе да бисмо угледали лик Христов у себи и ближњима.

Тешко је, чини се, у времену које нас немилосрдно гази усправити очи к небу, застати и помолити се, ослушнути вапај оних који пате и постати раме за плакање и рука која даје онима којима треба, јер дани у којима трајемо воде нас, све заједно, у једну другу изопачену стварност у којој је човек човеку вук.

Христос нам, у Јеванђељу по Матеју, поручује: „Ево, ја вас шаљем као јагањце међу вукове. Зато будите мудри као змије, а безазлени као голубови“ (Мт 10, 16). Будимо мудри да бисмо спознали замке у које нас увлачи свет који је обојен ратовима, похлепом и гордошћу, али у својој дечјој безазлености сачувајмо љубав према Богу и сведочимо је у односу са ближњима.

Пост је најмање уздржавање од мрсне хране, а његова суштина огледа се у жељи и способности сваког од нас да постане бољи и Богу ближи него што је до јуче био. Пост је пут поплочан трудом и украшен љубављу, без које овај свет није ништа друго до тамница наших дарова.

Рођени смо да волимо, да будемо вољени, да дајемо и да примамо, али и да се кроз дела милосрђа и братске љубави приближимо једни другима; да се потрудимо, као истинска браћа, да измирени са собом и са онима око себе кренемо у сусрет Ономе који се ради нас и ради нашег спасења оваплотио и постао човек, да бисмо Њиме васкрснули у последњи дан.

Руке Христове за нас су увек широм раширене, Господ нас чека као отац блудног сина, да се покајемо и кренемо Му у сусрет и загрљај који не мења само живот појединца већ читав свет. У том загрљају почива наше спасење, наш прелазак из времена у вечност, из зла овог света у
вечно добро Вишњег Јерусалима.

Време још увек стоји пред нама, а пост отвара двери покајања. И зато искористимо четрдесет дана да се истински покајемо, да замолимо за опрост оне које смо можда повредили или разочарали, али и да обиђемо оне који су остављени и сами, да помогнемо онима којима ће наша помоћ бити драгоцена, као и да се обнове нарушени породични односи.

Ако не знамо којим путем требамо ићи, важно је препознати знакове поред пута, а томе нас учи Јеванђеље. Зато се изнова вратимо његовим спасоносним истинама, да бисмо Богомладенца Христа дочекали као Онога чија је жртвена љубав једини спас за човека и човечанство.

Не чекајмо да се промене људи и околности. Мењајмо себе и тиме ћемо испунити оно што Господ од нас очекује.

Желећи свима срећне, плодоносне и благословене дане Божићног поста, братски, синовски и очински поздрављам сву браћу и сестре у Христу Господу из древног манастира Рмња, у којем столује љубав Светог оца Николаја, нашег небеског заштитника и покровитеља.

Ваш молитвеник пред Господом,

Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије

Извор: СПЦ

Игуман савински, јеромонах Макарије служио је синоћ Акатист пред иконом Пресвете Богородице.

У бесједи након Акатиста истакао је да ми, молећи се пред иконом Богородице, стојимо пред Њом живом и треба да ријечи молитве изговарамо са страхом Божијим, јер ако немамо страха Божијег „показаћемо се као немудри, јер стоји написано да почетак мудрости јесте страх Господњи“.

„Шта значи да ми стојимо пред иконом Богородице са страхом? Стојимо са страхом и размишљамо каква су наша осјећања и какве су наше мисли, о чему ми размишљамо у овом тренутку када се молимо Богородици. Да ли смо свесни пред киме стојимо или наше мисли и наша срца лутају по стварима и страстима овога света и води их помисао демонска, разбија нашу молитву и разбија наш страх Божији. Дакле, морамо добро да схватимо и себе да припремимо да знамо пред киме стојимо, јер ако не будемо сабрани, онда ће наша молитва бити поткарадана, онда ћемо ми губити наш однос са Богородицом и остаћемо празни, наше молитве остаће празне. Наша душа остаће празна. Наше срце остаће празно. И не само празно него и рањено разним мислима и помислима које нам долазе баш у том тренутку.

Међутим није довољно да само стојимо са страхом Божијим овде док стојимо пред иконом Богородице или у храму Божијем. Храм Божији треба да стоји пред нашим очима увек и на сваком месту, где год се налазили у овоме свету. На било коме месту, јер ако будемо само овде пазили, ми ћемо се показати као највећи лицемери, јер овде показујемо једно своје лице, а онда кад изађемо одавде и пређемо капију, онда показујемо неко своје друго лице које нема везе са овим овде . Шта то значи? То значи да смо дошли и ставили маску побожности која је лицемерје које је Господ толико разобличавао и презирао, ако можемо да кажемо да Господ нешто мрзи. Господ је љубав, Он воли, али је изобличавао лицемерје. То лажно стајање пред Богом, где моје срце је везано за нешто друго, а споља показујем лажну побожност. Тога треба да се чувамо и зато се ми молимо Пресветој Богородици. Са страхом стојимо пред иконом Њеном. Са страхом пазимо на своје мисли. Са страхом пазимо на своје осјећаје. Да је не увредимо својим ружним осећајима и својим страстима. То значи стајати са страхом Божијим пред  Богородицом и ако  не будемо пазили на то, нажалост, ми ћемо бити као један разрушени град који нема зидове како каже мудри Соломон. А шта се догађа са градом који нема зидове? У њега улази свашта. Свако звериње, птице, гмизавци и ко зна каква прљавштина улази у такав град, а тај град-то је наша душа и то је наше срце. Зато, саберимо се, јер то зависи од нас. Имајмо пажњу. Ако је немамо, молимо Бога да нам је да“- поучавао је јеромонах Макарије.

Потом је игуман Макарије навео примјер из живота великог светитеља Руске Цркве- Светог Јована Кронштатског који је он сам записао у својим списима како је једном стојећи пред Богом на молитви, опхрван проблемима и болешћу, примијетио да се не моли са дужном пажњом. Тада је себе упитао: Пред ким се молиш, душо моја? Знаш ли пред киме се молиш?

„Свако од нас би требао да има ту мисао у свом уму и свом срцу  и тиме да себе сабирамо. Он каже да је то тренутак кад је себи поставио такво питање, њему се ум разбистрио, тело се укрепило, почео је да стоји стабилно на молитви. Није му се ум више расипао, јер је схватио и себе призвао у сабрање да стоји пред Богом живим. И онда, каже, полако, кроз ту и такву молитву, држећи сабран свој ум и своје осјећаје у једно стајање пред Богом, његова молитва полако је постала ватренија и десило се да се и исцелио и постао здрав у том тренутку. Отишла од њега болест, умор је нестао, вратила му се снага. То значи да је благодат Божија дошла на Њега. То, браћо и сестре, и од нас очекује Бог. Да на такав начин стојимо пред Њим. Ако не будемо стајали на такав начин, ако будемо млитави, ако будемо допушптали да наша мисао се расипа, а наше срце да блуди по стварима, догађајима овога света, или ко зна шта још можемо да размишљамо у свом срцу. Неко размишља о злу, гледај шта овај ради, безброј мисли могу да дођу које показују да немамо страха Божијег и да је наша молитва само лицемерно стајање пред Богом, а у суштини у свом срцу потпуно смо везани за нешто друго и никада такав човек који има такво срце неће се сусрести са Богом, јер Бог тражи срце наше. Сине, дај ми срце своје, каже Господ у Светом Јеванђељу, немој да ми дајеш отпатке. Мени треба твоје срце да се отвори, да уђем у њега и да се одморим у њему. А кроз то се може и човек одморити и зато стално понављајмо на сваком месту, где год се налазимо мисао : пред киме ти стојиш, душо моја, коме се ти молиш, душо моја? Сабирајмо свој ум страхом Божијим да бисмо пред Богом сабрали себе, а онда ће Бог, видевши нашу добру намеру, наше опоредељење за Њега и пред Њега да станемо чистим умом, онда ће Он доћи код нас.

Колико пута нам се догађало да пред људима стојимо тако? Пред неким својим надређеним или царевима, краљевима како је то било у историји, па онда стојимо мирно, сабрано, не смемо ништа да помислимо погрешно. Не само да кажемо нешто. Такво стајање пред Богом је потребно да бисмо се ми сјединили са Богом. А бог је љубав. Чиста љубав. Бог то тражи од нас не зато што је то Њему потребно, него је нама потребно. Њему је потребно то да бисмо ми примили љубав. Да бисмо примили Њега“- истакао је игуман Манастира Савина.

https://mitropolija.com/2025/11/29/iguman-makarije-pocetak-mudrosti-jeste-strah-gospodnji/

А Исус му рече: И ово је написано: Немој кушати Господа Бога својега.

„…Христос наводи речи које је изговорио Мојсеј Израиљу (5 Мојс. 6:16), то јест, да није потребно подвргавати себе опасности ако није неопходно, искушавајући чудесну силу свемоћи Господа Бога. Зато преподобни Исидор Пелусиот пише: „Бог је обећао помоћ ономе се ко се налази у опасности, а не ономе ко искушава; човеку који је у потреби, а не ономе који све чини ради показивања и јури испразну славу“.
Блажени Јероним скреће пажњу на оружје којим је Господ одбацио све сатанске предлоге, то јест, знањем Светог Писма. Ево како он пише: „Лажљиве стреле ђавола он разбија помоћу истинског штита Писма. И треба рећи да је неопходна сведочанства Господ узео само из књиге Поновљених закона (или 5. Мојсејеве) да би показао тајне Новог Завета“.
Када се размишља о теми уздања у Господа, може да се појави дилема да ли је и ослањање на Господа у свакодневном животу слично кушању Господа? Кључна разлика је управо у томе што ослањање на Господа подразумева и труд са човекове стране када човек ради све што је до њега, а за све остало што није у његовој власти се узда у Господа. За разлику од тога, кушање Господа представља потпуно непотребно излагање себе опасностима уздајући се притом у помоћ Божију. И у Светом Писму видимо да је Господ помогао Израиљцима приликом бекства из Египта и омогућио им да чудесно пређу Црвено море, али је Тај исти Господ одбио да заштити те исте Израиљце када су упркос Његовој вољи напали на народе Хананеја и Амалика. Прочитаћу вам сада тај одломак из Четврте књиге пророка Мојсеја: „А сјутрадан уставши, пођоше наврх горе и рекоше: Ево нас, идемо на мјесто за које је говорио Господ, јер згријешисмо. Али Мојсије рече: Зашто преступате заповијест Господњу? Од тога неће бити ништа. Не идите горе, јер Господ није међу вама; немојте да вас побију непријатељи ваши.Јер је Амалик и Хананеј тамо пред вама, и изгинућете од мача, јер одустависте Господа, па неће ни Господ бити с вама. Али они ипак навалише да иду наврх горе; али ковчег завјета Господњега и Мојсије не изађоше из окола. Тада сиђе Амалик и Хананеј, који живљаху у оној гори, и разбише их и бацише дори до Орме.“ (4 Мојс. 14:40-45).
Свети Јован Златоуст обраћа пажњу на нешто што нам можда и промакне при читању, односно, начин на који је Христос одговарао на искушења, на злонамерне провокације ђавола. Ево како Златоуст говори: „А како Христос? Он није узнегодовао на ово и није се разгневио, већ са великом кротошћу одговара поново речима Светог Писма: немој кушати Господа Бога твојега. Овим нас Христос учи да ђаво треба да се побеђује не само чудима, већ незлобивошћу и дуготрпљењем и да ништа не треба радити из сујете, да бисмо се истакли. Даље погледај, како је безумље кушача очигледно и у самом навођењу сведочанстава. Оба сведочанства која је Господ навео су наведена као најправилнија, док је оно што је ђаво наводио било узето без размишљања, неповезано и уопште није имало везе са оним о чему се говорило. Зато што речима: анђелима својим заповедиће за Тебе, не значи да треба да се бацамо у бездан; а притом то није ни речено за Господа. Међутим, Господ није почео да изобличава његово безумље, иако је ђаво и навео речи Писма да би Га увредио и то у потпуно погрешном виду“…
 
извор

Свети Пајсије каже: Када видимо особу која пати од тешке анксиозности, велике туге или дубоког унутрашњег недостатка, иако има све и ништа јој споља не недостаје, морамо знати да јој недостаје Бог. И он наставља: „Људи, видите, понекад им је тешко чак и да спавају. Превише су лењи да се пробуде. Превише су лењи да ходају.“ И заиста, постоје такви људи – постоје људи који су једноставно превише лењи да устану из кревета. И светитељ додаје: „Уморни су од живота, превише су лењи да спавају, превише су лењи да ходају, све им је терет. Имате ли слободног времена? Обављајте своје духовне дужности.“ Имате слободног времена, прочитајте један од часова, молитву из дневног круга. Прочитајте мало Јеванђеља. Пошто имате толико слободног времена, изговорите молитву. Али особа одговара: „Не могу.“ „У реду, учините једно добро дело. Идите у болницу, посетите неког болесног.“ „Не могу. Где могу да идем? И шта могу да урадим ако одем?“ „Помози сиромашној особи у свом комшилуку.“ „И то ме не чини срећним…“ И тако стоје, без слободног времена, без куће, имају све, али су мучене. „Знате ли колико таквих људи има?“ каже Свети Пајсије. „И муче себе до те мере да им се на крају помуте мисли…“ Страшно је, али је истинито. А ако случајно ти људи чак ни не раде, већ живе само од имовине – рентијери који имају приход без рада, онда, каже Свети Пајсије, они су ти који највише пате. Зашто? Зато што немају посла којим би заокупили своје мисли. Кад би имали барем неки посао, ситуација би била мало боља. Шта нам ово показује? Свети Пајсије овде говори о дубокој празнини, о овој такозваној анхедонији, када вам ништа не може пружити радост. Ништа! Све стекнете, а ипак не осећате радост. Досадно вам је само ваше постојање. Ово нас подсећа на Гетеове речи: да свет неће пропасти од рата, већ од огромног зевања - досада, духовна лењост, акидија ће нас прогутати. Па, пошто вам је досадно, почните да се молите за оне који пате од рака. Досадно вам је - почните да се молите за злостављану децу. Досадно вам је, молите се за људе који путују, да стигну кући живи и здрави. Досадно вам је - посетите старца у селу или још ближе - у вашем комшилуку. Урадите нешто. Пронађите нешто. Изађите из себе. Постоји велика мистерија у духовном животу, данас то потврђује и психологија, али ми то одавно знамо од наших старијих: Када се бавите делима љубави и служења, када помажете туђим проблемима, заборављате своје. Зашто? Прво: зато што излазите из себе. Излазите из ове вечне ротације око сопственог „ја“. Излазите из ове самореференцијалности, из ове сталне преокупације собом. Друго, и најважније: када направите овај „излаз“, онда вас Свети Дух осени, испуни благодаћу. Рекао сам то много пута, рећи ћу поново. Ми нисмо добротворна организација, ми нисмо институција, ми нисмо попут извиђачке чете која чини „сувопарна“ и чисто људска добра дела. Нећемо помоћи старици да пређе улицу само зато што смо „добри људи“ јер ће „то учинити друштво бољим“. То није довољно. Када волимо, када опраштамо, када помажемо, у том тренутку ступамо у заједницу са Богом. Тада Свети Дух долази у нас. Христове заповести доносе нестворену благодат. Никада, никада то не заборавите. Неко вам је нешто учинио, а ви му кажете: „Па, ништа, пустите то... ми заборављамо. Идемо даље.“ У том тренутку благодат Светог Духа улази у вас. Кажете „не“ крађи, благодат долази. Осмехнете се особи и тапнете је по рамену, благодат улази у вас. Дајете јој чашу воде, то је благодат Светог Духа. Сам Христос је ту. Сам Христос.
У нашем крају је била монахиња. Био је Велики петак. Остале монахиње су певале прелепе тропаре у цркви, ове дирљиве химне, сву ту благодат. А она је била постављена на послушање да се брине о једној старици, веома тешкој, чудној, хировитој. Није била пријатна за гледање. Није било лако бринути се о њој. Није била неко кога бисте могли одмах заволети, била је тешка. А монахиња, јадна, седела је тамо и мислила: „О, кад бих само била у цркви... кад бих само слушала ове химне, кад бих само била са својим сестрама! А ја стојим овде и гледам ову... (како да кажем)... ову жену.“ То је оно што је помислила. И чим јој је ова мисао пала на памет, дошло је до неке врсте духовног „заноса“. Христос се појавио. „Узео“ ју је и поставио пред Себе. Видела Га је како улази и излази из Јерусалима. Видела је Његово Распеће. Док су остали у цркви певали о Распећу, она је видела Њега. И Христос јој рече: „Ово је оно што желим од тебе. Овде, са овом женом, овде налазим утеху. Можеш ли то да урадиш? Уради то!“ И ова монахиња је окусила ово најдубље откровење Бога. Зашто? Зато што је остала тамо, са овом тешком женом. Било је као да јој је Христос говорио: „Оно што овде радиш има огромну вредност. Оно што радиш, колико год скромно, колико год непријатно изгледало, пуно је благодати, пуно Бога, пуно Христа. Ако то учиниш...“са захвалношћу, ако то чиниш са радошћу.“

Како да кажем...То што чистите и перете ову жену, да, и у томе има благодати. Ово је свето дело. Ако то чините са захвалношћу и радошћу. Стога, Христове заповести нису само поштовање неког моралног кодекса. Оне нису поштовање правила наше странке, нашег покрета, неког друштвеног клуба или добротворне организације. Заповести се не односе на „добро понашање“. Оне су заједница са самим Христом. Зато, увек памтите: реците једно „Господе, помилуј“, учините једно добро дело и благодат ће ући у ваш живот. Рекао сам то и рећи ћу поново. У свом свакодневном животу, пустите другу особу да прође прва на семафору. Уступите своје место у реду. Нека друга особа прими причест пре вас. Уступите своју столицу и устаните, пустите да вас ноге мало боле. Нека вас „боле“ и изнутра ће вас Христос засладити. Схватите то. Верујте: што више дајете, то ће вам Бог више дати. Што више дајете, то ћете више примити. Нисте будала. Можда понекад тако изгледаш друштвено, али духовно ниси. Бог ће ти дати радост, небеску радост. Даће ти благослов, даће ти снагу, даће дарове и благодат твојој деци. Чини добро. Чини то. И обрати пажњу на мале, суптилне ствари – мале гестове.

Даћу ти пример. Ја сам ништа, ја веома добро познајем своје страсти и своје грехе. Али, недавно сам путовао и видео човека - било је очигледно да има неки облик инвалидитета, шепао је. Човек је једва могао да хода, шепао је и желео је да се попне степеницама до авиона. Био сам одмах иза њега. Могао сам лако да га престигнем. Заиста, могао сам да га прођем без икаквог напора, јер је ходао споро, болно. Али нисам то урадио. Нисам га престигао, да га не бих повредио. Да му не бих показао: „Ја брзо ходам, ти заостајеш.“ Да се не осећа као да је препрека другима. И рекао сам себи: „Остави ту особу на миру, не брини за њу. Пусти је да мирно хода. Пусти је да се сама пење.“ Морамо постати тако суптилни. Тако деликатни. Тако осетљиви на другога. То је Христос у свакодневном животу. У једноставним стварима. У малим стварима. Ту је Христос. Да пустимо другог да прође. Колико сам срећан када ми неко каже: „Хвала ти.“ А ја: „Буди здрав.“ Радујем се. То је заједништво. То је Божја благодат у нашим животима. Опростиш некоме и кажеш му: „Немој, све је заборављено. Чак се и не сећам.“ И заиста, не сећате се тих ствари, као да се никада нису ни догодиле. Наравно, понекад ћемо се наљутити. Али, немојмо то задржавати у себи. Видите неке парове, они се наљуте и не разговарају једно с другим по недељу дана, спавају одвојено, љути. Не тако. Не идите у кревет ако се нисте помирили са особом поред себе. То је ваш ближњи. Загрлите се. Опростите једни другима. Шта Христос каже у Јеванђељу? „Сунце да не зађе у гневу вашем.“ Ако умремо ноћу свађајући се, а Бог нас узме, шта ће се онда десити? Морамо да решимо проблеме. Да их завршимо. Да не остављамо чворове. И онда ћете видети колико је слатко спавати...

о. Хараламбос Пападопулос

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Назив: Божићни (Филипов) пост
 
Овај пост има два назива, јер почиње дан послије спомена светог апостола Филипа, једнога од дванаесторице најближих ученика Господа Исуса Христа, а завршава се уочи великог празника Рођења Христовог. Та два дана собом уоквирују четрдесетодневни период поста, отуда и његов назив.
28. новембар – 06. јануар (15. новембар – 24. децембар по Јулијанском календару)
 
 Смисао поста
 
Сваким вишедневним постом, па и Божићни, припремамо се за дубоко, потпуно проживљавање предстојећег празника. Циљ хришћанина који пости је да издржи до краја, како би сусрет са Христом у празнични дан постао за њега заиста важан догађај, за који се припрема појачаном молитвом и подвигом уздржавања. Људско тијело и душа узајамно утичу једно на друго. Због тога, ограничавајући себе у физичком смислу (на примјер у храни), помажемо и души: престајемо се растрзавати на све стране и више се усредсређујемо на духовни живот, молитву, размишљања о Христу, на испуњавање Његових заповијести.
 
 Рођење Христово
 
Осим тога, слабећи тијело (а са њим такође и душевне силе) мање калоричном храном, учимо се да подчињавамо наше жеље разуму и вољи, а разум и вољу Богу.
 
Јеванђеље говори о томе да се, пред почетак Своје проповиједи у Галилеји и Јудеји, а која је трајала три и по године, Христос удаљио од људи и строго постио четрдесет дана и ноћи (Мт 4, 1–11; Лк 4, 1–13; Мк 1, 12-13). Многи су и прије Њега постили. Постио је Мојсије, када се попео на гору Синај, на којој му је Бог дао десет заповијести (Изл. 24, 18), или пророк Илија, који је четрдесет дана без хране и пића ишао ка гори Хорив, на којој се сусрео са Богом (3 Цар. 19, 5–8). Карактеристично је да је на крају четрдесетодневног поста ђаво покушао да куша Спаситеља, претпостављајући, очигледно, да је Исуса пост физички исцрпио и учинио га слабијим. Али, догодило се управо супротно. Господ се духовно укријепио и одолио свим искушењима. Тиме је Господ показао да је пост најбоље оружје против кушача (о чему једногласно говоре свети оци) и припремио се за Своје служење у свијету.
У спомен на те догађаје Божићни пост, који нас припрема за проживљавање догађаја Рођења Христовог, баш као и Васкршњи пост, који претходи празнику Васкрсења Христовог, трају по четрдесет дана и у црквеним типику се називају Четрдесетницама.
 
„Пост Божићне Четрдесетнице, каже свети Симеон Солунски, представља Мојсијев пост, који је, постећи четрдесет дана и четрдесет ноћи, добио на каменим плочама написане ријечи Божије. А ми, постећи четрдесет дана, сазерцавамо и примамо живо Слово (Ријеч) од Дјеве, исписано не на камену, него оваплоћено и рођено, и постајемо заједничари Његовог Божанственог тијела“.
 
Историја Божићног поста
 
По времену настанка Божићни пост је један од најстаријих. О његовом постојању свједоче већ свети Амвросије Милански (+397) и његов ученик блажени Августин (+ око 430). Римски епископ Лав I Велики (+ око 461) називао је Божићни пост древном установом и жртвом Богу за плодове, сабране током љета и јесени.
 
У раној Цркви Филипов пост је претходио празнику Богојављења. Баш тако, даном јављања Бога у свијету, хришћани су у то вријеме називали празник Рођења Христовог. Празник који ми данас називамо Богојављењем, Крштење Господње, присајединио се „главном“ Богојављењу, и уградио се у јединствени празнични круг, који траје неколико дана за редом.
  
Крштење Христово
 
О томе да су празници Рођења и Крштења у почетку били један празник говори нам и устројство богослужења (службе оба празника почињу Великим повечерјем) и постојања посебних припрема за обе светковине. На дан уочи празника, у навечерје, пост постаје посебно строг. У манастирима се практикује да се тог дана ништа не једе, док се мирјани труде да, по својим могућностим, смање количину хране. Тог дана у цркви се врши посебно свечано богослужење. Ако је обични дан, онда се читају Царски часови, који трају дуже него обични, са фрагментима из Старог Завјета (паримејима) и читањима из Апостола и Јеванђеља. Ови часови се називају царским због тога што су на њима, у древна времена, присуствовали чланови царске породице. Вечерња (која се, супротно обичају, служи ујутро) без прекида прелази у Литургију светог Василија Великог, баш као што то бива и на Велики Четвртак у Страсној седмици.
 
У почетку Божићни пост није био тако дуг као сада. Код неких хришћана је трајао 7 дана, док је код других трајао нешто дуже. Пост од четрдесет дана се почео држати, по свему судећи, тек послије Цариградског сабора 1166. године, када је цариградски Патријарх Лука донијео рјешење по питању дужине трајања поста. Јасног правила по том питању нема, признао је он, али „морамо…. слиједити неписано црквено предање и морамо постити… од 15. дана новембра (28. новембра по новом календару – Прим. ред).
 
Особености поста
 
Црквени типик (правило) прописује да се у све дане Божићног поста уздржавамо од меса, јаја и млијечних производа. Понедјељком (до спомена светог Николе – 19. децембра) можемо јести храну кувану без уља. Уторком, четвртком, суботом и недјељом можемо јести рибу и посну храну с биљним уљем. По предању најстрожији пост је сриједом и петком (сухоједење: поврће, воће, хљеб). Уколико празник Ваведења Пресвете Богородице, који је 4. децембра, падне у сриједу или петак (ове године пада упетак) разрјешава се на једење рибе.
 
Послије спомена светог Николе па до предпразништва Божића (2 – 6. јануара) рибу је дозвољено јести суботом и недјељом, а пост у остале дане постаје строжији. Најстрожији је у предпразничне дане. Тада се риба не једе уопште, а храна са уљем само суботом и недјељом. Уочи самог празника (од 5. јануара увече па до Бадње вечери, сутрадан увече) постоји традиција да се не једе ништа све до појављивања прве звијезде. Обичај је да се на сто изнесе вариво од сочива или кувана рижа са сувим грожђем и другим сувим воћем.
 
Треба имати у виду да су сва ова правила уствари строга манастирска правила. Лаици (пошто нису монаси) по правилу посте лакше, савјетујући се по питању хране са својим духовником у зависности од својих животних услова. Традиционално, лаици не практикују сухоједење (или практикују само у дане строгог поста од 2 – 6. јануара), а рибу искључују из хране само сриједом и петком и у периоду 2 – 6. јануара.
 
Три чињенице у вези са Божићним постом
  
Свети Апостол Филип
 
Филип је, као и већина апостола, био родом из Галилеје, сјеверне палестинске провинције. Управо је он, по Јеванђељу од Јована, привео Христу апостола Натанаила (Јн. 1, 46). Он је учествовао у храњењу пет хиљада људи хљебовима који су се умножили на заповијест Господа (Јн. 6, 5-13). Христу је привео Јелине који су жељели да Га виде (Јн. 12, 21-22). За вријеме Тајне Вечере је хтјео да види Оца и добио је познати одговор од Христа: Толико сам времена са вама и ниси ме познао, Филипе? Ко је видио мене, видио је Оца (Јн. 14, 9).
 
Послије Вазнесења Господњег апостол Филип је проповиједао у Галилеји, а затим у Грчкој, међу тамошњим Јеврејима. Када је за то је чуо јудејски првосвештеник дошао је у Грчку да би пресјекао Филипов рад, али га је Филип веома разобличио у вези са поткупљивањем стражара који су чували Гроб Господњи и са наређењем да морају лагати да су, кобајаги, тијело Христово украли и сакрили Његови ученици.
 
Апостол је странствовао и по другим земљама, проповиједајући посвуда Јеванђеље и много страдајући. Филипа и његову сестру Маријамну, која је заједно са њим путовала, су гађали камењем, стављали у затвор, прогонили из насеља.
 
Апостол Филип је скончао свој живот у граду Јерапољу Фригијском, гдје је пред смрт умртвио огромну змију, којој су локални становници градили храм као божанству. Он је био распет на крсту заједно са апостолом Вартоломејем, који је, за разлику од Филипа, остао жив и стигао до Јерменије проповиједајући Христа.
 
Ваведење Пресвете Богородице
 
Почевши од 4. децембра – празника Ваведења у храм Пресвете Богородице, на једном од дијелова јутарњег богослужења, појци почињу да пјевају божићне катавасије – кратке химне која се пјевају на крају сваке од осам пјесама богослужбеног канона. „Христос се рађа – славите! Христос с небеса – у сусрет му изађите! Христос на земљи – узнесите се! Певај Господу сва земљо! У весељу пој народе! – Јер Он се прослави“.
 
Тако гласи прва пјесма катавасије и, када је чујемо, предосјећамо да је Божић већ на прагу.
 
Као додатак празничним службама припремног периода за празник Рођења Христовог, нпр. 19. децембра, када славимо светог Николаја Чудотворца, на јутрењу се пјевају посебне стихире са божићном тематиком.
  
Недјеље светих Праотаца и Отаца
 
Посљедња два недјељна дана која претходе Божићу, називају се Недјеља светих Праотаца и Недјеља светих Отаца. Свети Праоци су старозавјетни праведници: Ноје, Авраам, Исак, Јаков и други, који су провели живот у послушању и повјерењу у Бога. На тај начин дали свој људски допринос припреми Христовог доласка на земљу. Под светим Оцима Црква у овом случају подразумијева непосредне Христове сроднике по тијелу, почевши од Давида, па све до праведног Јосифа, који је назван оцем Господа Исуса. У ту недјељу на Литургији чита се одјељак из Јеванђеља по Матеју у ком се наводи родослов Исуса Христа: Авраам роди Исаака. А Исаак роди Јакова. А Јаков роди Јуду и браћу његову…. и тако даље.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Крај мора Галилејског, у близини Хоразина и Капернаума налажаше се град Витсаида. У томе граду родише се три апостола: Петар, Андреј и Филип. Петар и Андреј беху рибари, и тим се занатом бављаху док их Господ Христос не позва за собом; а Филипа још у младости родитељи дадоше да се учи књижној мудрости. Усрдно читајући и изучавајући Свето писмо, Филип постаде одличан познавалац Светога писма, и добро знађаше сва пророштва о очекиваном Месији, и пламтијаше пламеном љубављу к Њему и силном жељом да Га види у лице, иако још није знао да је већ дошао на земљу Онај кога многи жељаху видети, очекујући Његов долазак.
Свети апостол ФилипДок Филип пламтијаше таком љубављу к Месији, гле, многожељени Месија, Христос, дође у Галилеју, и нашавши Филипа рече му: Хајде за мном (Јн. 1, 43). – Овај позив Господњи Филип чу не само телесним ушима него и свим срцем, и одмах поверова да је то истинити Месија, обећан Богом преко пророка, и пође за Њим. Пажљиво пратећи пресвети живот Господа Христа, Филип се стараше да га подражава, и учаше се од Њега Божанској премудрости, којом је касније имао победити безумље незнабожачко. Радујући се проналаску такве Ризнице, којом је сав свет имао бити искупљен, Филип не хте да се само он један обогаћује њоме, него жуђаше да и други имају удела у том дару. Зато, нашавши пријатеља свог Натанаила он му с радошћу саопшти: Ми нађосмо Оног за кога Мојсије у закону писа и пророци – Исуса сина Јосифова из Назарета (Јн. 1, 45). Натанаил, чувши то и не верујући да из маленога града и од простога рода може произаћи Месија, Цар израиљски, рече: Из Назарета може ли бити што добро? – А Филип, не говорећи много, посаветова Натанилу да само види Исуса, рекавши му: Доћи и види (Јн. 1, 46). – Тако поступи Филип зато што је знао да ће Натанаило, чим види Исуса и чује Његове спасоносне речи, одмах поверовати да је Он Месија. Тако уствари и би. Јер када Филип вођаше Натанаила к Исусу, то Господ, који испитује срца и чита сакривене мисли људске, угледавши Натанаила где иде к Њему, познаде га и рече о њему: Ево правога Израиљца у коме нема лукавства. – Чувши те речи, Натанаило се силно зачуди и рече My: Откуда ме познајеш? Јер нити си ти икада видео мене, нити ја тебе. – Одговори му Господ: Пре него те позва Филип видех те кад бејаше под смоквом (Јн. 1, 47-48). – А Натанаил када беше под смоквом, размишљаше о Божанственом Месији, у очекивању кога беше сва радост и весеље верних слугу Божијих; и дарова му Бог у то време срце скрушено и топле сузе, помоћу којих он усрдно мољаше Бога, да испуни оно што је од памтивека обећао оцима и пошље на земљу Спаситеља света. Свевидеће пак око Божије виде у то време Натанаила који беше у духу умилења, зато му и рече Господ: Видех те кад бејаше под смоквом.
Ове речи још више запрепастише Натанаила. Јер он се сети о чему је размишљао под смоквом, и са каким се умилењем молио Богу да пошаље Месију; а знађаше да тамо не беше ни једног човека с њим који би га видео, и да мисли његове нико сем Бога не могаше знати. Зато Натанаило одмах поверова да је Исус Месија кога Бог обећа послати на спасење рода људског, и исповеди да је у Христу Исусу Божанска природа којом Исус сазнаде тајне његова срца, па због тога он и ускликну: Учитељу! Ти си Син Божји, ти си Цар Израиљев! (Јн. 1, 49).
О, како огромну благодарност Натанаило осећаше и изражаваше Филипу што га обавести о дошавшем на земљу Спаситељу и што га приведе томе жељеном Месији! А радоваше се и Свети Филип што људи обретоше Божанску Ризницу, сакривену у иловачи људске природе, и још већом љубављу гораше ка своме Господу. Но Свети Филип, видећи у своме Божанском Учитељу савршеног по свему човека, ипак не познаваше још у Њему савршеног Бога. Да би то исправио у њему, Господ Христос му притече у помоћ. Једном Господ, налазећи се са пет хиљада људи с оне стране Тиверијадскога мора, и желећи да толико мноштво својих слушалаца нахрани на чудесан начин, рече Филипу: Где ћемо купити хлеба да ови једу? – А ово рече кушајући га, јер знађаше да се нема где набавити толики хлеб; а знађаше унапред и то шта ће My одговорити Филип. Но Он ради тога и упита Филипа, да би овај боље познао себе, и постидевши се због свог маловерја, исправио се у вери. И стварно, Филип се не опомену свемогућства Божијег и не рече: Ти, Господе, све можеш; није Ти потребно да икога питаш о томе; само пожели, и одмах ће се сви наситити: “отвориш руку своју, све и сва се насићује добра” (Пс. 103, 28). – He рече то Филип, него, помишљајући о Господу своме као о човеку, а не као о Богу, рече: Двеста динара хлеба није доста да свакоме од њих по мало допадне (Јн. 6, 7). – Затим са осталим ученицима рече: Отпусти народ нека иду у околна села и паланке да купе себи хлеба (Мк. 6, 36). – Међутим када Господ преломи пет хлебова и две рибе за пет хиљада људи (Лк. 9, 16), тада Филип виде да из руке Господње, као из неисцрпне житнице, даваше се свима довољно хране, док се сав народ не насити. Тада се апостол постиде због маловерја свог, и утврдивши се у вери прослави заједно са другима Божију силу што је у Христу Исусу.
Касније Филип би Господом као достојан увршћен међу дванаест најодабранијих апостола; и имађаше благодат од Њега и слободу пријатељске љубави пред Њим. Једном у Јерусалиму неки Јелини, који беху дошли о празнику, пошто као неверни не могаху лако доћи до Исуса, приступише к Филипу и мољаху га говорећи: Господине, ми бисмо хтели да видимо Исуса. – A он саопшти то најпре Андреју, па се онда с Андрејом усуди обавестити Исуса о жељи тих Јелина, радујући се томе што и незнабошци траже да виде и чују Господа његовог и Учитеља. Тада он чу од Господа Исуса дивно учење и пророштво о незнабошцима: да ће они поверовати у Њега не сада већ после Његове смрти. Ако зрно пшенично, рече Господ том приликом, паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди (Јн. 12, 24). Тиме Господ као да је рекао: Док ја живим на земљи, имам само део дома Израиљева који верује у мене; а када умрем, онда ће не само дом Израиљев него и многи незнабошци поверовати у мене.
Још једном Свети Филип, после Тајне вечере, усуди се упитати Господа о великом тајанству Божанства, када Га замоли да им покаже Оца, говорећи: Господе, покажи нам Оца, и биће нам доста (Јн. 14, 8). Овим својим питањем Свети Филип учини велику корист Цркви Христовој, јер из тога се научисмо знати једносушност Сина са Оцем и затварати уста јеретицима који одбацују ту Божанску истину. На то Господ одговори са благим прекором: Толико сам време с вама и ниси ме познао, Филипе? Који виде мене, виде Оца; па како ти говориш: покажи нам Оца? Зар не верујеш да сам ја у Оцу и Отац у мени? Речи које вам ја говорим, не говорим од себе; него Отац који пребива у мени, Он твори дела. Верујте мени да сам ја у Оцу и Отац у мени (Јн. 14, 9-10).
Овај одговор Господа Исуса научи Светога Филипа и с њим сву Саборну апостолску цркву да правилно верује у једнакост Божанства Сина са Оцем и да изобличава богохулство Арија који каже да је Син Божији створење, а не Творац.
После добровољног страдања и васкрсења Сина Божија, Свети Филип виде са осталим апостолима Господа свог већ у бесмртном и прослављеном телу, доби од Господа мир и благослов, виде и вазнесење Његово. Удостоји се он и благодати при силаску Светога Духа и постаде проповедник Христов међу незнабошцима, јер му коцком паде у део да иде на проповед у Малу Азију. Но најпре он проповедаше у Галилеји. Тамо га једном срете нека жена која у наручју свом ношаше своје преминуло детенце и ридаше неутешно. Угледавши је, апостол се Христов сажали на њу, и пруживши руку ка умрлом детету рече: Устани, наређује ти Христос кога проповедам. – И детенце одмах оживе. А мајка, угледавши васкрсло чедо своје живо и здраво, припаде к ногама апостолу узносећи му благодарност за васкрсење сина свог и молећи од њега крштење, јер она поверова у Господа Христа проповеданога њиме. Апостол, крстивши мајку с детенцетом, отпутова у незнабожачке земље. И проповедајући Еванђеље у Грчкој, он силом Христовом чињаше многа чудеса, исцељујући болеснике, а васкрсе и једног мртваца. Ова чудеса веома задивише тамошње Јевреје, и они послаше у Јерусалим ка главарима свештеничким и кнезовима јеврејским извештај: да је к њима дошао неки непознат човек по имену Филип, проповедајући име Исусово, којим изгони бесе и исцељује сваку болест, па је тим именом Исусовим чак и једног мртваца васкрсао, и већ су многи поверовали у Исуса. Ускоро допутова из Јерусалима у Грчку један поглавар свештенички са књижевницима, бесан на Филипа. Обукавши се у своју архијерејску одећу, он надмено и гордо седе на судијско место у присуству многих Јевреја и незнабожаца. Тамо доведен би и Свети апостол Филип, и постављен у средину скупа. Погледавши га љутито, архијереј поче с гњевом говорити: He беше ли ти доста Јудеја, Галилеја и Самарија да обмањујеш просте и неуке људе? Него си и овамо дошао к мудрим Јелинима да шириш обману којој си се научио од Исуса, противника закона Мојсијева, због чега Он би осуђен, распет на крст, и умре срамном смрћу. И ради празника Пасхе који се догоди у то време, он би погребен, а ви ученици Његови украдосте Га тајно, и на обману многима разгласисте на све стране да је Он сам васкрсао из мртвих.
Када архијереј изговори то, гомила заграја на Филипа: Шта ћеш на ово рећи, Филипе? – И настаде у народу страховита граја: једни беху за то да Филип одмах буде убијен, а други предлагаху да се одведе у Јерусалим и тамо погуби. Тада Свети апостол отвори уста своја и рече архијереју: Човече, зашто волиш сујету и говориш лаж? Зашто ти је срце окамењено, и ти нећеш да говориш истину? He ударисте ли ви печат на гроб и постависте стражу? И кад Господ наш васкрсе не сломивши печат гробни, не дадосте ли ви тада злато војницама, да слажу говорећи, како су, тобож, док су они спавали, ученици Исусови украли мртвога Исуса? Како те ни сада није стид да унакажујеш истину! Сами печати гробни су сведоци истинитог васкрсења Христовог, и они су изобличитељи ваше лажи, а и у дан Суда они ће вас изобличити.
Ове апостолове речи страховито разбеснеше архијереја, и он јурну на апостола, желећи да га сам зграби и убије, али у том тренутку он ослепи и сав поцрне. Присутни, видевши шта се зби, приписаше то мађијама, и многи полетеше на Филипа са жељом да га погубе као мађионичара, али и њих снађе иста казна која и архијереја. Поред тога се и земља страшно усколеба, и престављени сви дрхтаху од страха, и познаше велику силу Христову. Међутим, Свети апостол, видећи беду ослепљених и телесно и духовно, заплака се због њих и обрати се молитвом Богу да им просвети и тела и душе. И на молитву Светог апостола, свима им би послано исцељење с неба. Ово чудо учини те се многи обратише ка Христу и повероваше у Њега. Но архијереј, још непрестано ослепљен злобом, не само не хте после казне која га снађе да се опамети и позна истину, него поново стаде ригати многе хуле на Господа нашег Исуса Христа. Али га тада постиже још већа казна: земља се изненада отвори и прогута га, као некада Датана и Авирона.
После архијерејеве погибије Свети апостол Филип многе крсти тамо и постави им за епископа једног честитог и достојног човека по имену Наркиса, па отпутова у Парт. Путем он мољаше од Бога помоћи у трудовима својим. И кад преклони колена на молитву, њему се јави с неба слика орла са позлаћеним крилима, раширеним слично Христу распетоме. Укрепљен тим јављањем, Свети Филип крену опет на проповед, и обишавши арабијске и кандакијске градове укрца се у лађу и отплови морем ка сиријском граду Азоту. Но ноћу настаде велика бура на мору, и сви већ страховаху за свој живот. Тада Свети апостол стаде на молитву, и одмах се појави на небу лучезарни крст, који обасја таму ноћну, и море се изненада утиша, и валови његови умукоше. А кад лађа пристаде уз обалу Азота, Свети Филип изиђе из лађе, и прими га у дом свој неки гостољубиви човек по имену Никоклид, који имађаше кћер Харитину, коју бољаше једно око. Ушавши у Никоклидов дом, Апостол поче проповедати реч Божју присутнима, и сви га слушаху с радошћу. А и Харитина беше ту и слушаше Светог апостола; и проповед је његова толико усхити, да она заборави и на саму болест своју. Видећи толико усрђе њено за реч Божију, и знајући за болест њену, Апостол се сажали на њу и нареди јој да на болесно око своје стави руку и да призове име Исуса Христа. Чим то Харитина учини, одмах се исцели око њено, и сав дом Никоклидов поверова у Христа, и крстише се.
Из Азота Свети апостол Филип отпутова у Јерапољ Сиријски где, проповедајући Христа, изазва силан гњев у народу, и хтедоше да га камењем затрпају. Но на заузимање једног угледног грађанина по имену Ира, он би спасен од погибије. – Грађани, рече Ир народу, послушајте савет мој: немојте чинити никакво зло овоме странцу док не испитамо је ли истинито учење његово; и ако се оно не покаже истинито, онда ћемо га погубити.
Народ се не усуди да противречи Иру. И узевши Филипа, Ир га одведе дому своме. Апостол пак у дому Ировом по обичају одржа другу проповед о Христу, и приведе к светој вери Ира, и сав дом његов, и суседе његове, и просвети их тајном Светог крштења. Међутим грађани, дознавши да је Ир примио крштење, сабраше се ноћу и опколише дом његов, са намером да запале дом његов, те да са Апостолом изгори Ир и ови домашњи његови. Сазнавши њихову намеру, Апостол изиђе к њима неустрашиво, а они га као дивље звери шкргућући зубима зграбише и на своју скупштину одведоше. Старешина пак скупштине, коме беше име Аристарх, угледавши Апостола, пружи своју руку и ухвати га за косу, али му се тог часа рука осуши, очи ослепише, уши оглувеше. Када се то зби у народа се промени расположење: гњев се претвори у дивљење, и они стадоше молити Апостола да исцели старешину њиховог Аристарха. А Филип им говораше: Ако он не поверује у Бога којега ја проповедам, неће се исцелити. – Док Филип тако говораше народу, наиђе пратња, и људи ругајући се Апостолу рекоше: Ако васкрснеш овога мртваца, онда ће Аристарх и ми сви поверовати у Бога твог. – Апостол подиже очи своје на небо и дуго се мољаше; затим обраћајући се мртвацу рече му кротким гласом: Теофиле! – И тог тренутка мртвац се подиже на носилима, седе и отвори очи своје. А Филип му онда рече: Христос ти наређује: устани и разговарај с нама! – Мртвац, уставши са одра свог, паде к ногама Апостоловим, говорећи: Благодарим ти, свети слуго Божији, што ме у овом часу избави од страшнога зла: јер ме два црна и злосмрадна ђавола немилосрдно вуцијаху, и да ти ниси похитао и избавио ме од њих, ја бих био бачен у љути тартар.
Тада сви, видевши ово преславно чудо, једногласно прославише јединог истинитог Бога, којега Филип проповеда. Апостол пак, давши руком знак народу да ућути на кратко време, нареди Иру да својом руком закрсти повређене делове Аристрахове. Чим то Ир учини, одмах се Аристарху осушена рука исцели, очи прогледаше, уши прочуше, и он потпуно оздрави.
Због таквих чудеса, која Свети Филип чињаше силом Христовом, сви житељи града Јерапоља повероваше у Господа Христа, и поразбијаше идоле своје. Први који поверова беше родитељ Теофилов; он полупа дванаест златних идола својих, и злато раздаде сиромасима. Свети апостол их крсти све, и постави им Ира за епископа.
Свети апостол ФилипОсновавши на тај начин цркву у Јерапољу и утврдивши у светој вери новопросвећене, Свети Филип крену у друге земље на проповед. Проходећи Сирију и планинску Асију он дође у Лидију и Мизију и путујући по њима он обраћаше к истиноме Богу заблуделе незнабошце. Тамо се њему придружи Свети апостол Вартоломеј, који у то време проповедаше у суседним градовима и би од Бога послан у помоћ Филипу. Поред тога брату своме Филипу следоваше и сестра његова девица Миријамна и сви заједно служаху спасењу рода људског. Проходећи Лидију и Мизију и благовестећи Еванђеље, они подношаху од неверних многе напасти и муке, бијени и у тамнице затварани и камењем затрпавани. Ho y свима тим гоњењима и страдањима они благодаћу Божјом остајаху живи и хитаху на предстојеће им трудове у проповедању Еванђеља Христова. У једном од лидијских насеља они сретоше љубљеног ученика Христовог, Јована Богослова, и заједно с њим отидоше у Фригију, и дошавши у град Јерапољ проповедаху Христа. Овај град бејаше препун идола, којима се клањаху сви његови житељи. Међу тамошњим лажним божанствима бејаше и једна змијурина, коју Јерапољци као бога почитоваху и посебни јој храм подигоше, у коме је држаху закључану, и приношаху јој многе и разноврсне жртве, и храњаху је. Ти безумни људи почитоваху и неке друге гмизавце и змије. Најпре се Свети Филип са дружином својом наоружа молитвом против те змијурине; у томе им поможе a свети Јован Богослов, који у то време беше с њим. И они молитвом, као копљем, заклаше ту змијурину, и силом Христовом је умртвише. После тога Свети Јован Богослов се одвоји од њих, оставивши њима проповедање Еванђеља у Јерапољу, а сам оде у друге градове ширећи свуда свету Благовест. Свети пак Филип с Вартоломејем и Маријамном, оставши у Јерапољу, усрдно се стараху да одагнају одатле таму идолопоклонства и уведу велику светлост познања Истине, и труђаху се дан и ноћ у проповедању речи Божије, учећи прелашћене, уразумљујући безумне, и упућујући заблуделе на пут Истине.
У граду Јерапољу живљаше човек по имену Стахије, који већ четрдесет година беше слеп. Свети апостоли молитвом отворише његове телесне очи, а проповеђу Христовом просветише и душевне очи његове. Крстивши Стахија, они пребиваху у његовом дому. Међутим по целоме граду пронесе се глас да је слепи Стахије прогледао. И стаде се много народа стицати у његов дом. И Свети апостоли сав тај народ учаху вери у Христа Исуса. А доношаху тамо и многе болеснике, и све их Свети апостоли исцељиваху молитвом, и ђаволе из људи изгоњаху. Због тога мноштво људи приступаху вери у Христа и крштаваху се.
Жена градоначелника Јерапољског, по имену Никанора, уједена од змије, лежаше тешко болесна и беше на самрти. Чувши за Свете апостоле да у дому Стахијевом исцељују речју сваковрсне болести, Никанора, у одсуству свога мужа, нареди својим слугама да је однесу к њима. И она доби двоструко исцељење: телесно – од уједа змије, и душевно – од демонске обмане, јер научена од Светих апостола она поверова у Христа. А када се градоначелник врати дома, слуге му испричаше да се жена његова научи веровати у Христа од неких туђих људи који пребиваху у Стахијевом дому. Градоначелник се страховито разгњеви и нареди да одмах апостоле ухвате, а дом Стахијев запале. Ово наређење би извршено. Стече се силан народ, и ухвативши Свете апостоле Филипа и Вартоломеја, и Свету девојку Маријамну, вуцијаху их по граду, бијући их и исмевајући их, па их онда вргоше у тамницу. После тога градоначелник седе на судишту да суди проповедницима Христовим. И сабраше се к њему сви жреци идолски, и жреци погубљене змијурине, и жаљаху се на Свете апостоле говорећи: Градоначелниче, одмазди за срамоћење богова наших, пошто, откако ови туђинци дођоше у наш град, опустеше олтари великих богова наших, и народ заборави приносити им уобичајене жртве; а погибе и знаменита богиња наша змија. Стога, умртви ове врачаре.
Тада градоначелник нареди да са Светог Филипа свуку одело, говорећи да се у његовом оделу налазе мађије. Но свукавши одело, они у њему ништа не нађоше. Исто тако свукоше и Светог Вартоломеја, али и у његовом оделу ништа не нађоше. А кад приђоше Светој Маријамни, са намером да је свуку и да обнаже девичанско тело њено, она се изненада на њихове очи претвори у пламен огњени, и незнабошци уплашени побегоше од ње. Градоначелник осуди Свете апостоле на распеће. Први пострада Свети Филип. Њему просврдлише пете, провукоше кроз њих конопце, и распеше га на крсту главачке пред вратима змијуринина храма, па га камењем гађаху. Затим разапеше Светог Вартоломеја поред храмовног зида. И изненада настаде велики земљотрес, земља се отвори и прогута градоначелника, све жреце змијине и мноштво неверујућег народа. Тада велики страх захвати све, и верујуће и незнабошце, који преостадоше живети, и завапише ка Светим апостолима да се сажале на њих и умоле јединога истинитога Бога свог, да и њих земља не прогута. И хитно се бацише на посао: да скину с крстова распете апостоле. Свети Вартоломеј не беше високо распет, и њега скинуше брзо. А Светог Филипа не могоше брзо скинути с крста, пошто беше на висини распет; а нарочито стога што је била воља Божја, да би апостол Његов кроз ова страдања и крсну смрт прешао са земље на небо, ка коме су целог живота биле обраћене ноге његове. Висећи на крсту Свети Филип мољаше Господа за непријатеље своје: да им опрости грехе, и да просвети очи ума њиховог да угледају и познаду Истину. Господ услиши молитву његову, и одмах нареди земљи, те све прогутане људе изведе живе, осим градоначелника и змијиних жречева. Тада сви громким гласом исповедише и прославише силу Христову, и изјавише жељу да се крсте. А када им још мало остаде па да Светог Филипа скину с крста, он предаде Христу свету душу своју, и они га скинуше мртва. Рођена пак сестра његова, Света Маријамна, која је све време посматрала страдање и смрт свога брата Филипа, с љубављу грљаше и целиваше тело његово скинуто с крста, и радоваше се што добро оконча свој подвиг страдања за Христа. Свети Вартоломеј крсти све који поверовашe y Христа Бога, и постави им Стахија за епископа. Онда сахранише чесно тело светог апостола Филипа. На оном пак месту где истече крв Светог апостола, после три дана израсте винова лоза, у знак тога да Свети апостол Филип, пошто проли крв своју за Христа, ужива вечно блаженство са Господом својим у Царству Његовом.
После сахране Светога Филипа Свети Вартоломеј са блаженом девицом Маријамном остаде неколико дана у Јерапољу, па добро утврдивши у вери Христовој новоосновану цркву, отиде у град Албан што је у Великој Јерменији, где и би распет. Света пак Маријамна упути се у Ликаонију, и тамо, обративши многе к светој вери, сконча мирно. Због свега тога Богу нашем слава сада у увек и кроза све векове. Амин.
Тропар (глас 3): Апостоле свјатиј Филипе, моли милостиваго Бога, да прегрешениј остављеније, подаст душам нашим.

Извор: СПЦ

Униније (чамотиња) је греховно стање које карактерише потпуна раслабљеност, одсуство жеље и спремности да човек ишта у себи промени. Ми, као верујући, знамо да је човек призван да духовну борбу води непрестано против старога човека у себи, против искушења овога света, против ђавола. Чим ту борбу престанемо да водимо, почињемо да губимо. Или се боримо, или бивамо поражени – трећега нема! А човек који се налази у стању унинија пада у стање потпуне клонулости. Он или сасвим престаје да се моли и да иде у храм, или по инерцији наставља да се моли, али у себи помишља да његова молитва, у ствари, неће променити ништа. Наставља да иде на службу Божију, да се исповеда и причешћује, али само зато што је тако заповеђено.

Униније је грех и узрок многих других грехова. Грех је зато што је униније, у својој суштини, дело неверја. Ако човек верује да постоји Господ Бог, ако човек зна да се Господ Бог стара о њему дан и ноћ, и то зато што га воли, како онда може свесно да се препушта таквоме стању које је могуће само у самоћи и одбачености? Зато преподобни Јован Лествичник назива онога који болује од унинија — „клеветником на Бога, као да је Бог немилосрдан и нечовекољубив.“ У ствари, Господ никога не оставља: Ја сам са вама у све дане до свршетка века (Мт. 28, 20). То Господ није казао само Апостолима, већ свима нама. Поверење у Бога не оставља места за униније. Када паднемо у униније ми, у ствари, „истискујемо” Бога из свога живота, ми Му, по речима Светог Јована Златоустог, не допуштамо да „уђе даље од предсобља“ (нашег бића). А то је и грех, и невоља, то је страшно стање, јер је безблагодатно.

Зашто је униније — узрок других грехова? Зато што је човек који је престао да се бори против унинија сличан тврђави која је непријатељу отворила своје капије. Човек који је престао да се бори против унинија, врло брзо пада у различите грехе, упадајући у један грех за другим. Зато се униније не сме посматрати одвојено од осталих грехова. Униније је страст која је у тој мери многолика и разграната да је тешко тачно одредити одакле она настаје и шта она проузрокује. Преподобни Јован Лествичник назива униније – породом „родитељки многих“, међу којима и: безосећајности душе, заборава небеских добара (неблагодарности Богу), „а покаткад и прекомерних напора“. Шта значи „прекомерних“? Дешава се да човек доживи овакав слом у свом духовном животу: надао се у себе, у сопствене снаге, и одједном му се открила истина да је човеку немогуће спасти се сопственим снагама. А како да се спасе с Божијом помоћи, како да се смири и положи своју наду у Бога он то не зна. И због тога пада у униније. А бива и да се сам Господ удаљи да би човек увидео, схватио да је без Бога ништа. У тим случајевима, униније је лек против гордости. Човек који увиди своју немоћ, схватиће да је без Бога – ништа и брзо ће изаћи из стања унинија. А онај који то неће да схвати, батргаће се и роптати: „Шта је то, како то?”

У суштини, униније је нераскидиво повезано са лењошћу. Није нимало случајно што поглавље „Лествице” које се бави унинијем носи наслов „О унинију и лењости.“ Лењ човек пада у униније, а човек који пати од унинија је лењ. Први демон, који нам приступа, одмах по нашем буђењу јесте демон унинија и лењости — лењости за устајање, лењости за молитву. А бива и другачије. Униније као ђаволско искушење може да спопадне човека не зато што је он лењив, већ, напротив, зато што је ревносни подвижник. И о овоме су говорили Свети Оци. Човек се бори против непријатеља и непријатељ, не налазећи другачијих средстава, покреће против човека тешку артиљерију унинија.

✦ ✦ ✦

Како да препознамо грех унинија у себи? Како тај грех „изгледа” у нама? Наш живот је увек пун онога што нас рањава, огорчује, гуши, мучи и плаши. У нашем животу присутне су трагедије, страшни губици, катастрофе. Верујући човек се у својој жалости и тузи обраћа Богу, у Њега се нада, од Њега тражи помоћ. Ако је човек неутешан и не нада се у Божију утеху, то значи да је пао у униније. Униније је, како смо већ рекли, стање безблагодатно. Када се, пак, човек налази у благодати, он зна да ће га молитва Богу и тешити и радовати. У униније, у највећем броју случајева, неће пасти онај ко се не горди, који није сујетан, који не осуђује, који се не вређа, онај који редовно иде у храм Божији, који се моли, који пази на своје срце, који исповеда своје грехове, који се причешћује Светим Тајнама Христовим.

Стиче се утисак да данас униније влада светом. У савременом свету превише је тога што раслабљује човека, што га чини робом комфора. Много тога данас добијамо пуким притиском на дугме. Сматра се да човек треба да сведе на минимум свој телесни рад, да би своје снаге ослободио за нешто друго. Но, то у стварности доводи до тога да човекова воља слаби, да се човек претвара у безвољно, млитаво биће које пада у униније чим се суочи са било којим проблемом који се не може решити пуким притиском на дугме… Човеку који болује од унинија савремени свет нуди читаву индустрију забаве и уживања. Та индустрија је измишљена да би човека избавила од туге, потиштености и очајања (што су све последице унинија тј. чамотиње), а заправо га доводи у духовни безизлаз. Предајући се забави, човек привремено заборавља на све, па и на Бога. Али, живот у забави није стварни живот, и траје само краткотрајно: једнога дана човек ће се освестити, вратиће се у стварни живот, а онда ће почети да осећа стравичну душевну празнину. И тада ће схватити да није успео да се забавом „избави“ од те празнине.

✦ ✦ ✦

Сви ми грешимо и понављамо једне исте грехе стотине пута. Кајемо са за њих и поново их чинимо. И за многе људе то постаје повод за пад у униније: милион пута сам осудио другог, зар нећу осудити и милион и први пут? Каква корист, онда, од покајања за грех осуђивања на исповести? Треба да се сетимо речи Светог Јована Златоустог: „Праведан си? Не падај! Грешан си? Не очајавај! Ако сваки дан грешиш, сваки дан се и кај!“ Човек који пада мора да устаје увек изнова, и Бог ће поштовати његову постојаност у покајању и даће му снаге да победи. Често се суочавамо са ситуацијом да не можемо да изађемо на крај са неким својим грехом. То се може десити из више разлога. Ако смо довољно ревносни, потрудићемо се да те разлоге препознамо. Сасвим је могуће да ћемо препознати оно што није непосредно повезано са тим грехом, али ипак потхрањује грех. И ми смо то одбацили, уклонили тај разлог, али, упркос томе, и даље падамо у грех. И ревносни смо, и опрезни, али и даље падамо. Зашто? Остаје један разлог гордост. Ако се будемо смирили, и будемо признали своју немоћ… на крају ћемо победити! Могу, у међувремену, да прођу године! Али, те године ће бити овенчане успехом и то само код онога ко се бори, код онога ко је, по речима Преподобног Исака Сиријског, „претрпео бродолом, али тражи нови брод.“

Најстрашнија ствар у животу је – сажаљевати себе самога. То стоји у најнепосреднијој вези са унинијем. „То што ми се догађа је тако неправедно!“ – то је роптање на Бога, о коме је писао још Јован, игуман Горе синајске. Уместо тога реци, као покајани разбојник: Примам оно што ми следује по мојим делима (в. Лк. 23, 41). И живи у убеђености да заслужујеш и горе од онога што ти се дешава. Много горе! То што примаш оно што си по својим делима и заслужио, само је доказ да је Господ милостив.

✦ ✦ ✦

Униније је, без сумње, једна од најстрашнијих и најразорнијих болести људске душе. И док друге страсти, када овладају човеком, подстичу човека да нешто жели и да к нечему стреми, то јест активирају различите процесе у њему, дотле униније, не избављајући човека од осталих страсти, човека постепено доводи до потпуне духовне парализе. И да би ствари стајале још чудније, човек обузет унинијем, без обзира на сву своју духовну раслабљеност и опустошеност унинијем, чини и даље многе и тешке грехе. А од тих греха и њихове тежине, као и од помисли о посмртној судбини, униније се само још више продубљује. Човек се бесциљно врти у том страшном и безизлазном кругу, не знајући како да из њега изађе, како да се из њега ослободи.

Притом, једна од главних грешака, ма како то чудно изгледало, јесте мислити да лек за читаву ситуацију лежи у покушају да се „све промени“. Човек тада почиње да измену свога душевног стања доводи у везу са том жељеном „променом свега“ онога што га подстиче на униније. То звучи сасвим логично. Међутим… шта ће се десити ако човек не успе да промени спољашње околности? Ако уложи сваки могући напор, ако потражи сваки могући начин за решење проблема, ако чак потражи стручну помоћ од оних који могу помоћи, ако се притом и моли, а ипак не дође ни до каквог побољшања? Или још горе, шта ако животна ситуација уопште не зависи од самога човека? Шта тада радити? Препустити се још више унинију, „напредовати“ од рђавог ка горем?

Сматрамо да је то неправилан редослед поступака. Све снаге, пре свега, треба усмерити не толико на „решавање проблема” (који су изазвали униније) колико на борбу против самог унинија. Превладати униније – то је првенствени задатак! Тада ће човек имати више снаге за решавање осталих проблема. Лако је то рећи, али како то постићи? Као што се постиже и све друго што стоји у вези са нашим спасењем. Како се задобија Царство Божије? Са напором: И само га подвижници задобијају (Мт. 11, 12). Човек не може увек да измени околности у којима живи, али може да измени свој однос према тим околностима.

✦ ✦ ✦

Победа над унинијем је увек дело вере, њена пројава, сведочанство о њој. Није уопште обавезно да вера буде снажна и велика: нека она буде макар као горушично зрно, нека је има макар и у траговима! Дух унинија тежи да уништи веру у човеку, да отме од нас тај дар Божији, зато што непријатељ нашега спасења зна колика је сила вере. Успротивимо му се колико је у нашој моћи!

Пред мислени поглед свога ума треба стално постављати оно што је светло и радосно, треба осветљавати таму свога срца светлим примерима – примерима помоћи Божије, примерима милости Његове према људима; сећањем на то да нисмо баш увек били толико несрећни као што смо данас; увереношћу да ће се, после олује, небо нашега живота разведрити…

И обавезно треба благодарити Богу за све! Чак и ако се наше срце на одазива, треба макар устима Богу благодарити. И још нешто: треба се на сваки могући начин супротстављати унинију и ономе у шта нас оно гура. На крају, „умориће се“ и униније, и одступиће од нас, а да ми тога, у први мах, чак и не будемо свесни.

Игуман Нектарије Морозов

извор

Искала су два љубљена ученика Христова престо славе од Господа – Он им је даровао чашу своју (в. Мт. 20, 23).

Чаша Христова су страдања.

Чаша Христова пружа на земљи својим причасницима учешће у благодатном Царству Христовом, припрема за њих на Небу престоле вечне славе.

Сви смо ми без одговора пред чашом Христовом; нико не може да се жали на њу, да је одбије: њу је први испио Онај који је заповедио да је пробамо.

Чашу Христову, чашу спасења, примићу (Пс. 115, 4). Чаша се прима када хришћанин подноси земаљске невоље са смиреноумљем, које узима из Јеванђеља. Свети Петар је потегао нож и јурнуо да брани Господа, опкољеног злотворима, али најкроткији Господ Исус рекао је Петру: Стави нож у корице! Чашу коју ми је дао Отац зар да је не попијем? (Јн. 18, 11) И ти, када те опколе невоље, говори ради утехе и укрепљења своје душе: Чашу коју ми је дао Отац зар да је не попијем?

Горка је чаша; при самом погледу на њу нестају сва људска размишљања. Замени размишљања вером, и испиј храбро горку чашу: пружа ти је Отац свеблаги и премудри.

Чашу нису припремили ни фарисеји, ни Кајафа, ни Јуда, не пружају је Пилат и војници његови! Чашу коју ми је дао Отац зар да је не попијем?

Зло смишљају фарисеји, издаје Јуда, Пилат наређује незаконито убиство, извршавају га војници римског намесника. Сви су они припремили сигурну погибију себи својим злоделима; не припремај ти себи погибију, исто толико сигурну, злопамћењем, жељом за осветом и замишљањем освете, негодовањем на своје непријатеље.

Отац небески је свемогућ, све види: Он види твоје невоље, и да налази да је потребно и корисно да одврати од тебе чашу, Он би то сигурно урадио. Господ је – сведоче и Писмо и црквена историја – у многим случајевима допуштао невоље на љубљене своје, и у многим случајевима отклањао невоље од љубљених својих, саобразно недокучивим судовима својим.

Када се пред тобом појави чаша, не гледај на људе који ти је пружају: подигни своје очи према Небу и реци: Чашу коју ми је дао Отац зар да је не попијем?

Чашу спасења примићу. Не могу да одбацим чашу, тај залог небеских, вечних блага. Поучава ме трпљењу Апостол Христов: Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божје (Д. Ап. 14, 22). Зар да одбацим чашу, то средство за достизање, за развијање тог Царства у себи! Примићу чашу, тај дар Божји.

Чаша Христова је дар Божји. Јер је вама даровано – писао је велики Павле Филипљанима – за Христа, не само да верујете у Њега, него и да страдате за Њега. (Флп. 1, 29) Ти примаш чашу, очито, из руку човечјих. Шта те се тиче да ли праведно поступају ти људи или незаконито? Твоје је да ти поступаш праведно, по обавези Исусовог следбеника: са благодарењем Богу, са живом вером да примиш чашу, и да је храбро испијеш до дна.

Док примаш чашу из човечјих руку, сети се да она није чаша само Невиног, него и Свесветог. Када се тога сетиш, понови, за себе и за теби сличне страдалнике грешнике, речи блаженог и разборитог грешника које је он изговорио када је био распет са десне стране распетог Богочовека: Ми… примамо по својим делима као што смо заслужили… Сети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме (Лк. 23, 41-42). Затим се обрати људима и реци им (ако нису у стању да разумеју и приме твоје речи, онда не стављај чисте бисере смирења под ноге оних који не могу да их процене, и реци мишљу и срцем): „Благословени сте ви, оруђа правде и милости Божје, благословени од сада и довека!“

Тиме ћеш само испунити јеванђелску заповест која говори: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну (Мт. 5, 44). Чак и ако твоје срце неће да поступа тако, приморавај га, јер Небо можеш да наследиш једино ако присиљаваш своје срце да испуњава јеванђелске заповести (Мт. 11, 12).

Ако нећеш тако да поступаш, онда нећеш бити следбеник Господа Исуса Христа. Помно уђи у себе и разгледај: да ниси нашао другог учитеља, да ли си се њему покорио? Учитељ мржње зове се ђаво.

Страшно злодело је вређати, тлачити ближње; ужасан злочин је убиство. Но ако неко мрзи свога гонитеља, клеветника, издајника, убицу, гаји злопамћење према њима, свети им се, онда је његов грех веома близак њиховом греху. Узалуд тај другима показује како је он праведник. Сваки који мрзи брата свога јесте човекоубица (1. Јн. 3, 15), објавио је љубљени ученик Христов.

Жива вера у Христа поучава да примамо чашу Христову: а чаша Христова улива у срца својих причасника наду у Христа; нада у Христа даје срцу снагу и утеху. Каква је мука, каква је адска мука жалити се, роптати на одозго предодређену чашу! Пред Богом су грешни ропот, нетрпељивост, малодушност, а нарочито очајање – наказна чеда преступничког неверовања. Грешан је ропот на ближње: они су оруђа наших страдања; тим грешнији је ропот када чаша силази нама право са Неба, од деснице Божје.

Ако пијеш чашу и притом благодариш Богу, благосиљаш ближње, онда си доспео у свети починак, у благодатни мир Христов, и од тада се наслађујеш у духовном рају Божјем.

Ништа не значе сама по себи привремена страдања: ми им дајемо значај нашом привезаношћу за земљу и за све пропадљиво, нашом хладноћом према Христу и вечности.

Трпиш горчину и одвратни укус лекова; трпиш мучно сечење и паљење делова тела; трпиш дуготрајно измарање глађу, дуготрајну везаност за собу; трпиш све то да би вратио пољуљано здравље телу, које ће се, и кад га исцелиш, опет неизбежно разболети, неминовно умрети и иструлити. Претрпи и горчину чаше Христове, јер доноси исцељење и вечно блаженство твојој бесмртној души.

Ако ти се чини да је чаша неподношљива, смртоносна, онда знај да те тиме она изобличава: кажеш да си Христов, а ниси Христов. За истинске Христове следбенике чаша Христова је чаша радости. Свете Апостоле су избили пред старцима јудејским, но они су отишли из Синедриона радујући се што се удостојише да поднесу срамоту за Име његово (Д. Ап. 5, 41).

Праведни Јов је чуо горке вести. Вест за вешћу стизала је да удара у његово тврдо срце. Последња вест била је најтежа: све синове и све кћери његове задесила је насилна, изненадна, окрутна смрт. Од силне жалости праведни Јов је раздро свој плашт, посуо главу пепелом, а онда од дејства у њему живе покорне вере пао на земљу, поклонио се Господу и рекао: Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ узе; да је благословено име Господње (Јов. 1, 21).

Повери се у простоти срца Ономе који је и косу на глави твојој сву избројао: Он зна колика треба да буде исцељујућа чаша која ће ти бити пружена. Често гледај на Исуса: Он је пред својим убицама као безгласно јагње пред онима који га стрижу; Он је предат смрти као кротка овца на заклање. Не скидај с Њега очи – и разблажиће твоја страдања – небеска, духовна сладост; ране Исусове исцелиће ране твог срца.

Оставите се тога – рекао је Господ онима који су хтели да га заштите у Гетсиманском врту, а ономе који је пришао да га свеже исцелио је одсечено ухо (Лк. 22, 51). Или мислиш – приговорио је Господ Петру који је покушао да ножем одврати од Њега чашу – да не могу умолити сад Оца свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела? (Мт. 26, 53)

Како год да се пред тобом појави чаша – уз претходно упозоравајуће постепено гомилање облака, или пак наједном, ношена свирепим вихором – говори за њу Богу: „Да буде воља Твоја.“

Ти си ученик, следбеник и слуга Исусов. Исус је рекао: Ко мени служи, за мном нека иде, и где сам ја онде ће и слуга мој бити (Јн. 12, 26). А Исус је провео земаљски живот у страдањима: Њега су гонили од рођења до гроба; Њему је злоба од самих пелена Његових припремила насилну смрт. Није се злоба наситила ни кад је достигла циљ: упињала се да и само сећање на Њега збрише са лица земље.

Стазом пролазних страдања прошли су у блажену вечност за Христом сви Његови изабраници. Ми не можемо да пребивамо заједно са њима у духовном стању зато што остајемо у телесним насладама. Управо зато Господ непрестано предаје својим љубљенима чашу своју, њоме подржава у њима умртвљеност за свет и способност да живе животом Духа. Рекао је преподобни Исак Сиријски: „Човек о коме се посебно брине Бог познаје се по жалостима које му се непрестано шаљу.“

Моли Бога да отклони од тебе сваку напаст, свако искушење. Не треба се дрско бацати у море невоља: у томе је гордо уздање у самог себе. Но када невоље дођу саме по себи, немој се уплашити, немој помислити да су дошле случајно, стицајем околности. Не, допустио их је недокучиви промисао Божији. Пун вере и њених плодова – храбрости и великодушности – плови неустрашиво кроз мрак и буру која завија према мирној луци вечности јер те невидљиво води сам Исус.

Побожним и дубоким размишљањем изучи молитву коју је Господ приносио Оцу у Гетсиманском врту у претешким тренуцима пред Своја страдања и крсну смрт. Том молитвом дочекуј и побеђуј сваку невољу. Оче мој – молио се Спаситељ – ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти (Мт. 26, 39).

Моли се Богу да удаљи од тебе напасти, и уједно се одричи своје воље, као грешне воље, слепе воље; предај себе, своју душу и тело, своје и садашње и будуће околности, предај блиске срцу ближње твоје свесветој и премудрој вољи Божјој.

Бдите и молите се да не паднете у напаст; јер је дух срчан, али је тело слабо. (Мт. 26, 41) Када те сколе невоље, мораш чешће да се молиш да би привукао себи нарочиту благодат Божју. Једино помоћу нарочите благодати можемо да сатиремо све пролазне несреће.

Када добијеш одозго дар трпљења, пажљиво стражи над собом да би сачувао, да би задржао уз себе благодат Божју. Ако пак због немара и расејаности пустиш у себе грех, нарочито онај коме је тако склоно наше слабо тело, који погани и тело и душу, онда ће благодат одступити од тебе, оставиће те самог, огољеног.

Свети мученици су певали радосну песму у пећи ужареној, и док су ишли по клиновима, по оштрици мача, док су седели у котлу кључале воде или уља. Тако ће чинити и твоје срце: кад привуче себи молитвом благодатну утеху, и док буде чувало ту утеху стражењем над собом, оно ће и у љутим несрећама и невољама певати радосну песму захвалности и благодарења Богу.

Очишћен чашом Христовом, ум постаје сведок духовних виђења: он почиње да види свеобухватни, за телесне умове невидљиви промисао Божји, да види закон пропадљивости у свему пропадљивом, да види свима блиску, необухватну вечност, да види Бога због великих дела Његових – у стварању и обновљењу света. Земаљски живот му изгледа као краткотрајно странствовање, његова догађања као сновиђења, његова блага као краткотрајна оптичка варка, краткотрајно, погубно саблажњавање ума и срца.

Какав је плод који привремене невоље доносе ради задобијања вечности? Када је Светом Апостолу Јовану било показано Небо, један житељ Неба упитао га је, показујући небројено мноштво народа, светлог, обученог у хаљине беле, који је пред престолом Божјим славио своје спасење и блаженство: Ови обучени у беле хаљине, ко су, и од куда дођоше? И рекох му: Господару мој, ти знаш. И рече ми: Ово су они који дођоше из невоље велике, и опраше хаљине своје и убелише их у крви Јагњетовој. Зато су пред престолом Божјим, и служе му дан и ноћ у храму његовом; и Онај који седи на престолу обитаваће на њима. Неће више огладнети, нити ће више ожеднети; и неће их пећи сунце, нити каква жега. Јер Јагње, које је насред престола, напасаће их и водиће их на изворе вода живота; и обрисаће Бог сваку сузу са очију њихових. (Откр. 7, 13-17)

Отуђење од Бога, вечна мука у паклу, вечно општење са ђаволима и ђаволу сличним људима, пламен, студен, мрак пакла – то је достојно да се назива невољом! То је заиста невоља велика, ужасна, неподношљива.

До велике, вечне невоље доводе земаљске насладе. Од те невоље штити, спасава чаша Христова када се она пије са благодарењем Богу, са славословљењем свеблагог Бога, који у горкој чаши привремених невоља пружа човеку своју безграничну, вечну милост.

извор

У ЦАРИГРАДУ живљаше благородан и богат човек по имену Фотин, управитељ царске благајне и свих царских ризница државних, ожењен благородном женом Теоктистом. Обоје беху побожни и пуни страха Божија; и они ништа не претпостављаху Богу и светим врлинама еванђелским. Од таквих родитеља и роди се блажени Теодор 759. године. Просветивши чедо своје светим крштењем, родитељи га до седме године његове васпитаваху у побожности и закону Господњем. Затим га дадоше да се учи књизи. Бистар и трудољубив, Теодор брзо напредоваше у учењу. Са годинама, он поступно и темељно изучи ондашње науке: граматику, књижевност, реторику и философију. Уједно с тим он се усрдно бављаше свестраним изучавањем Светога Писма и дела Светих Отаца. Школујући се, млади Теодор бејаше скроман, повучен, озбиљан: избегавао је реторска и философска некориона препирања И празнословља, а бавио се својом душом - развијајући у себи целомудреност, кротост, уздржање, смиреноумље, и остале врлине. Ревносно је посећивао и бивао на црквеним богослужењима, изнуравао тело своје постом, бдењем, радом; усрдно је читао и изучавао животе светих подвижника. И тако млад, свим бићем својим неуморно гредео ка небу.

У то време Црква доживљује тешке дане од иконоборачке јерееи. Цар Константин Копроним, опаки иконоборац: избацује из храмова свете иконе, свете мошти; уништава фреске и мозаике; забрањује молитвено поштовати свете иконе; гони и прогања све поштоваоце светих икона; посебно немилице и крваво злоставља и мучи монахе, као убећене, ватрене и неустрашиве браниоце иконопоштовања; затвара манастире и руши, одузима манастирску имовину. To ce, само у мањој мери, продужава и за царовања Копронимова сина, цара Лава IV Хазара. Све се то одиграва пред очима христољубиве душе младога Теодора. Но у другој половини Хазарева царовања, за време једног краткотрајног затишја, у Цариград допутова са горе Олимпа игуман Платон, ујак Теодоров, брат његове мајке, чувени подвижник, ревносни поборник иконопоштовања, човек великог угледа у царевини. Његов боравак би од огромног утицаја на многе. Он запали многа срца љубављу према монаштву, према тој најузвишенијој философији живота. На челу тих љубитеља монашке философије беху: Фотин и супруга му Теоктиста; њихова два сина: Теодор и Јевтимије, и њихова кћер. Фотин раздаде своје имање и богатство сиромасима, подари слободу својим робовима, одрече се службе на царском двору, па са целом породицом својом отпутова из Цариграда у Витинију, вођени игуманом Платоном. Дошавши тамо они се зауставише на Фотиновом имању Воскитион, у близини места Сакудион. Воскитион беше дивно место: на огранцима горе Олимпа, окружено прекрасном шумом, са изврсном текућом водом, са много разноврсних воћки, повучено и тихо, одсечено од света, само се једном стазом могло доћи до њега. Преподобном Платону и његовим сапутницима ово се место веома допаде и они се ту настанише, a Теоктиста са ћерком и рођакама насели се на Европској обали Босфора. Младом Теодору беше тада двадесет две године. У Воскитиону би основан манастир и подигнута црква у име светог Јована Богослова; манастир се назва Сакудионски, и беше под влашћу игумана Платона. Након мало времена свети игуман обуче Теодора у свеоружје свете схиме - ή τοῦ ἀγἰου σχήματος παντευχἰα. Млади монах се са још већим жаром предаде испосничким подвизима, које је и раније упражњавао, морећи тело своје постом и мучећи га најтежим пословима. А темељ, на коме он зидаше сав свој монашки живот, беху послушност и смиреност. Да би што више смирио себе, он је налагао на себе сваковрсна послушања, па чак и она која су сматрана за најнижа: секао је и цепао дрва, носио воду, копао земљу у градини и у пољу, носио и вукао камење; често је носио на леђима сточну балегу и ђубрио градину, и то ноћу да га не би видели. А када се дознаде за то, многи се чуђаху томе што син тако богатих родитеља, одгајен у раскоши и богатству, узима на себе тако ниске послове, сматрајући за највећу славу - живети без славе. Ho поступајући тако, он стварно сматраше да ништа не ради. Зато и удвостручаваше своје усрђе: помагаше братији у послушањима, који због своје немоћи или телесне оболелости не беху у стању на време извршити своје послушање. Помажући им, он је трчао на све стране, и био слуга свима.

Посебну бригу и изузетно старање блажени Теодор посвећиваше исповедању својих помисли и дела своме духовном оцу, светом Платону. С љубављу одлазећи к њему, преподобни Теодор му је искрено исповедао све своје поступке, и свим срцем примао од њега поуке и савете.

Упоредо са овим споменутим подвизима, блажени Теодор је са посебном љубављу и неугасивим жаром читао и изучавао Свето Писмо и Свете Оце. При томе се нарочито задржавао на делима светог Василија Великог о монаштву и подвижништву, која су му служила као руководство у његовом личном подвижничком животу. Исто тако он је сваки дан издвајао један део времена за богоразмишљање; тада се потпуно усамљивао, предстојећи Господу молитвено и сузно са свима тајнама своје душе. Постепено се усавршавајући у врлинама, преподобни Теодор доби изузетно место међу другим подвижницима и мало-помало постаде за њих као неки закон - ἀς νόμοσ. И љубав њихова према њему беше велика, нарочито љубав блаженог игумана Платона. Он у преподобном Теодору имађаше не само мудрог сабеседника него и богомудрог помоћника у управљању манастиром и вођењу манастирских послова.

Ревносно гајећи у себи све врлине, блажени Теодор одисаше неком свештеном унутрашњом тугом, христочежњивим умилењем и боготворним смирењем. Доказ тога беху обилне сузе које су се тако богато лиле из његових очију. И у исто време из њега зрачаше нека небеска радост и благодатна озареност. Ум његов, очишћен од земности и ослобођен од страсти. беше молитвом сав упућен ка Богу и усредсређен на Божјем. А уздржање његово беше дивно и разумно. Он нити избегаваше храну, нити неблаговремено оптерећиваше стомак њоме, већ мудро сатираше главу охоле аждаје: јер није постио дуже времена од прописаног за сву братију, него када су сви бивали за трпезом, тада је и он седео и јео заједно са њима. Али при томе он је јео врло мало, тек колико је најпотребније за одржавање тела, и у исто време трудио се да сакрије од других своје уздржање, да се не би открило како он готово не узима храну и пости се пред људима. У томе се многи угледаху на њега, и стараху се да га према својим моћима подражавају. Међу таквима беху ови: Јосиф, брат његов по телу, који касније због врлинског живота свог би постављен за архипастира Солунске цркве, Јевтимије - други брат његов по телу, затим Атанасије, Навкратије, Тимотеј и многи други од уздржљиваца, који идући за Теодоровим схватањем и примером напредоваху у врлинама. Између осталих врлина блажени Теодор имађаше и ову: усрдно је читао душекорисне књиге, марљиво је прочитавао Стари и Нови Завет и дела Светих Отаца. Изузетно је волео читати дела светог Василија Великог: она My беху и храна души и велика духовна наслада. Правила пак и уставе монашког живота, прописане од светог Василија, он врло брижљиво испуњаваше, не нарушавајући ни јоту из њих; а оне који се не држаху тих правила и прописа он не сматраше за монахе већ за световњаке.

Видећи где блажени Теодор толико сија врлинским животом, преподобни Платон се веома радоваше томе. И он донесе одлуку да га одликује свештеничким чином. Зато узе блаженог Теодора и одведе у Цариград к свјатјејшем патријарху Тарасију. И блажени би рукоположен у чин презвитера од светог Тарасија, не толико по своме пристанку колико под приморавањем, Јер блажени, сматрајући себе недостојним, није желео да прима такав чин, и говораше да то премаша његове моћи. Али, не могући се противити наређењу свога духовног оца Платона и патријарха, а више свега вољи Божијој, он се и против своје воље покори и прими свештенство. Вративши се затим у манастир, преподобни Теодор се даде на још веће подвиге и трудове, који се не могу описати. Он сву снагу своју напрезаше да ум свој потпуно одстрани од чулнога, изнуравајући остатак тела. Ослабађајући себе земнога, он се стараше да живи једино душом. Јер љубав к Богу и стремљење к небеском не дозвољаваху му да одвоји и најмање времена за бригу о телу. To га побуђиваше да презире и оно што је најнеопходније: сан и храну; јер он се предаваше врло кратком и лаком сну, а хране узимаше врло мало, тек да одржи тело. Све то он презираше, као да се већ преставио ка другом животу и оставио земљу, мада је боравио на њој са телом.

Посматрајући такво усавршавање блаженог Теодора, преподобни Платон осећаше да је у Теодору нешто необично велико, дивљаше му се и често га хваљаше; и многима указиваше на такав напредак његов. И стаде преподобни игуман молити блаженог Теодора да се прими старешинства и управљања манастиром, пошто је он већ стар и изнурен, а и братство се увећава. Но блажени одбијаше то, сматрајући то за тешко бреме, и отказа да послуша игумана у овој ствари, мада је у свему другом био врло послушан. Знао је блажени да је далеко лакше бити под влашћу неголи бити на власти и управљати другима, нарочито монасима који ревнују у врлинама и подвизима. У руковођењу монаха потребно је испитивати не само њихова дела и речи, него и све покрете душе, све помисли, и сва унутрашња душевна расположења и стања, јер ту и најмањи пропуст наноси највећу штету и оставља зло да се таји унутра. To je оно што је приморало преподобног Теодора да се не прими старешинства.

Увидевши да не може наговорити Теодора да се прими старешинства, преподобни отац игуман Платон искористи болест која га снађе, - мада и дотада он беше стварно слаб и немоћан -, те леже у постељу. И призва к себи сву братију, и обавести их да му се приближава крај. И пошто их поучи како да живе после његовог одласка из овога света, он им постави питање, кога они желе да им после њега буде настојатељ, и кога они сматрају да је најбољи и најспособнији за то. Притом додаде, да ће и он бити за онога кога они хоће. А знађаше преподобни да ће сви они бити за Теодора, пошто га сви љубљаху и веома поштоваху због великих врлина његових. Тако и би: сви они једиогласно и једнодушно одговорише: Оче, после тебе нека нам Теодор буде игуман!

Игуман Платон одмах предаде сву власт Теодору, и блажени Теодор се не могаде противити жељи свеколике братије, те и против своје воље прими власт. Но примивши се игуманства, он наложи на себе још веће подвиге, те беше пример свима и животом и речју и делом. Он много труда улагаше учећи све скупа и сваког посебно вршењу врлина. Нарочито се он свом душом стараше да братији објасни како се треба свом снагом, свим срцем, свим умом борити против врага, често наводећи речи светог апостола: Наш рат није с крвљу и с телом, него с поглаварима и властима и управитељима таме овога света, с духовима зла испод неба (Еф. 6, 12). И треба нам свагда будно стражити и бдети, да бисмо непријатеља победили и разбили сву силу његову. Безбрижан и немаран се не сме бити, јер лукави враг, једном побеђен, не напушта бојиште, него разматра и вреба, с које би стране и каквим оружјем поново напао на нас. Зато му се треба упорно противити не само избегавајући зло Hero и творећи добро. Зло се мора уништавати у самом зачетку, док је још у мислима; зато је врло важно: чистити ум свој од рђавих помисли, пошто је мисао - корен и извор зла које се чини у телу и телом.

Свакодневно учећи томе своје ученике, преподобни отац Теодор их подстицаше на подвиге и сокољаше на јуначко држање у борби. А ученици, предавши се потпуно своме духовном оцу и ослонивши потпуно душе своје на њега, исповедаху му сва дела своја, све поступке своје, не радећи уопште ништа без његове воље. И њихова прва и најглавнија брига беше: откривати му до ситница помисли своје, и очишћавати свог унутрашњег човека. А премудри отац, примајући исповест свакога од њих са ревносном брижљивошћу, свакоме предлагаше и одговарајући лек и лечење. При томе он биваше и благ и строг, према духовном стању свакога од њих. Поред тога он им често говораше благовремена поучења, која им уливаху у срце и утеху и умилење. Кроз све то он лењиве побуђиваше на подвиг, а ревносне подржаваше и одушевљаваше на све веће и веће подвиге.

Но већ је време говорити о страдањима светог оца нашег Теодора, која он поднесе из ревности по Богу и закону Божјем, да бисмо видели његово јуначко трпљење у невољама.

У то време цар Константин, син благочестиве и христољубиве царице Ирине, поставши пунолетан, отера са царског престола своју матер и стаде сам царовати. Млад и развратан, он се одаде страстима и блуду. Зато он одлучи да отера своју супругу Марију, и силом је натера да се постриже у монахињу; a место ње узе себи другу жену, по имену Теодотију, која беше рођака његовога оца. Свјатјејши патријарх Тарасије не одобраваше ову прељубу цареву и не хте дати свој благослов да се они венчају. Али један презвитер, по имену Јосиф, који беше економ Велике цркве, нарушивши Божанске законе и не послушавши патријарха, изврши тајну брака над њима - венча их, додворавајући се безаконом цару. За ову злочиначку дрскост овај презвитер би затим по заслузи кажњен, о чему ће касније бити речи. ПатриЈарх пак стараше се на све могуће начине да раскине овај прељубочински брак царев, али не могаше, јер цар прећаше да ће обновити иконоборачку јерес, ако би му забранили овај брак. Због тога патријарх остави цара да тако остане, да Цркву Христову не би задесило веће зло. Међутим ово безакоње, које поче из царскога двора, распростре се свуда, не само у оближње градове него и у далеке покрајине. Тако стадоше поступати кнезови и велможе, који живљаху на Босфору и међу Готима, и поглавари осталих крајина, отерујући од себе своје жене и силом их постригавајући у монаштво, а место њих узимајући друге и чинећи прељубу с њима.

Чувши о томе, блажени Теодор паћаше душом и горко уздисаше због таквих грехова, чињених јавно, бојећи се да такво прељубочинство не уђе у обичај и безакоње те касније не претвори у закон, а закон Божји буде разорен. Распаливши се ревношћу за Божански закон, преподобни Теодор разасла свима монасима посланице, извештавјући их о царевом безакоњу и налажући им да цара сматрају одлученим од Цркве Христове, као разоритеља закона Божија који самим поступком својим одлучи себе од Цркве, и као саблазнитеља многих који се дрзну јавно прељубочинствовати са рођаком, а чијем злом поступку почеше многи последовати. Глас о овој ревности и смелости преподобног Теодора пронесе се свуда, а и сам цар сазнаде о томе, и веома се разгњеви на преподобнога. Но сматрајући Теодора за човека праведна, и од свих слављена и поштована, он не испољи свој гњев јавно већ прво намисли да га ласкањем придобије. И зато он нареди својој прељубочинској супрузи да она од своје стране пошаље светитељу много злата, молећи га да се моли за њу и за њен род. Међутим светитељ одби да прими злато, и отера изасланике као људе који одобравају царево безакоње. Тада цар измисли друго средство: удеси да обави, тобож из неке потребе, путовање кроз она места где преподобни живљаше, а уствари ради тога да би поразговарао са Теодором и придобио га за своју ствар. Цар је претпостављао да ће га Теодор са братијом срести и одати му дужно поштовање. Но када цар пролажаше поред манастира преподобнога Теодора, то ни преподобни нити ико од братије изиђе у сусрет цару. Напротив, сви се они беху затворили и борављаху у ћутању. А када цареве слуге стадоше лупати на капији, њима нико не даде одговора. Тада се цар још више разгњеви и, вративши се у своје палате, одмах посла у манастир преподобнога једног свог великаша са војницима, наредивши му да светитеља и остале монахе, његове једномишљенике, подвргне разноврсним мукама, па да их истера из манастира и пошаље у заточење. Овај поступи по наређењу: нападе изненада на манастир, похвата све што беху у њему, и почевши од преподобног Теодора стаде их немилосрдно мучити, тако да им од батина месо отпадаше са тела и земља се крвљу натапаше. А после тих свирепих мучења, он отправи преподобнога оца у Солун на заточење, и са њим једанаест најглавнијих отаца, који, састрадавајући преподобноме, храбро трпљаху с њим окове и невоље, радујући се што су правде ради прогнанин и мучени.

Херсонски и Босфорски презвитери и монаси, чувши за великог Теодора и његове монахе како неустрашиво иступише против царевог безакоња и како због тога силне муке непоколебљиво претрпеше и страдања поднеше, веома их сажаљеваху, и угледајући се на њих стадоше и сами осуђивати царево безакоње и сматрати цара одлученим од Цркве. Због тога многи од њих бише послани у изгнанство.

Блажени пак Теодор, налазећи се сам у заточењу, писаше другим изгнаницима који се због исте ствари налажаху у заточењу, храбрећи их и саветујући их да не малаксавају у подвизима и не падају духом у невољама, него да се, напротив, јуначки држе и страдају за истину. Он такође писа и папи Римском, обавештавајући га о свему шта се збило, и колико и због чега он поднесе страдања од безаконог цара. Папа му одговори, похваљујући његово трпљење и величајући његову ревност за Бога и непоколебљиво јунаштво. Бог пак са своје стране убрзо одмазди цару за невино злопаћење Својих слугу: Он лиши цара и царства и живота, и зли цар погибе злом смрћу, јер мати његова и великаши устадоше против њега, избодоше му очи, и он убрзо умре од болести. A пo смрти његовој, када Ирина поново ступи на Византијски престо, сви заточеници бише враћени из заточења, и блажени Теодор би позван из Солуна у Цариград, где га као исповедника Христова веома свечано дочекаше патријарх и царица. Тада гореспоменути презвитер Јосиф, који се беше дрзнуо благословити безакони брак цара, би осуђен по правилима светих Отаца, лишен свештеничког чина и одлучен од Цркве. A свети Теодор се врати у свој манастир, и сви се радоваху његовом повратку и хитаху да га виде, осећајући задовољство што је такав ревнитељ закона Божија, који је правде ради претрпео мучења и изгнанство, поново враћен својој пастви. Преподобни пак, сабравши своје разјурене духовне овце, пасијаше их као и раније, водећи богоугодни живот и својим великим врлинама светлећи свима као свећа на светњаку.

Након неколико година би најезда Агарјана на Византијску царевину, и они стадоше пустошити и освајати извесне покрајине ове царевине. Тада многи, бојећи се Агарјана, бежаху у утврђене градове. У то време и преподобни отац наш Теодор, не излажући себе и своје монахе таквом искушењу него повинујући се реченоме: Прикријте се зачас, докле прође гњев Господњи (Ис. 26, 20), остави Сакудион и дође са братијом у Цариград. Његов долазак би пријатан патријарху и царици, и они се обрадоваше преподобноме, и молише га да прими Студитски манастир, и устроји у њему за ученике своје најбољи начин живота.

Овде ваља рећи неколико речи о пореклу овог манастира. Једном допутова из Рима у Цариград један високородан и утицајан човек, који беше удостојен чина патриција и антипата. Он подиже велику и дивну цркву у име светог Јована Претече, и устроји манастир при њој. Позвавши монахе из обитељи "Неуспављивих", он их умоли да у његовом манастиру живе и држе сав свој устав. Име томе човеку беше Студије; стога и његов манастир стаде се по његовом имену називати Студијски = Студитски. У њему живљаху монаси све до царовања цара Копронима, држећи устав "Неуспављивих". Но непобожни Копроним, изазвавши иконоборством неред у Цркви Божјој, изгна из Цариграда све монахе, и Студитски манастир опусти. А када погибе злочестиви цар и престаде гоњење, монаси поново стадоше живети при Студитској цркви, само у малом броју. У време пак када преподобни отац наш Теодор са братијом дође у Цариград, у Студитском манастиру бејаше свега дванаест монаха. На молбу царице Ирине и свјатјејшег патријарха Тарасија преподобни Теодор прими Студитски манастир, и стаде живети у њему. Увидевши да је ово место врло подесно за пребивање монаха, он обнови и прошири манастир и сабра мноштво братије. К њему долажаху монаси и из других манастира, желећи да живе поред њега и да им он буде наставник и учитељ. А он их све очински примаше и нелицемерно их љубљаше. У његовим очима сви они беху једнаки; све их он подједнако љубљаше; за све се он подједнако стараше. Јер је он знао да је монашки образ један и исти, ма где се ко обукао у њега, као што је и благодат крштења, једна и иста, ма где се ко удостојио њега. Но монасима се деле разне награде, само сходно њиховим врлинама.

А ученици овог преподобног оца силно напредоваху у врлинама, и слава о њиховом светом живљењу шираше се на све стране. Зато многи долажаху к њима у манастир, желећи да подражавају њихове подвиге, и број монаха брзо порасте, те их беше до хиљаду душа.

Имајући тако огромно мноштво ученика, преподобном Оцу Теодору беше немогуће да у манастиру сам одржава потребни поредак и да успепшо руководи духовним животом братије, надзиравајући их све и испитујући свакога од њих и дела и речи и помисли. Због тога богомудри отац, као други Мојсије, изабра себи помоћнике, и то монахе најискусније у врлинама, најревносније у подвизима, најмудрије у расуђивањима. И свакоме одреди дужност и звање. Тако, он постави: намесника, економа, благајника, намирничара, надзорника трапезе, гостопримца, болничара, књижничара, краснописце, писаре, старешине у свима радионицама, надзорнике над свима имовинским и економским пословима, надзорнике богослужбеног поретка, надзорнике над келијама и послушањима, будитеља, еклесиарха, канонарха итд. Свети Теодор прописа такође и правила, којих се имао држати сваки од њих у вршењу своје дужности - послушања. Установи свети отац и епитимије за разне погрешке и нарушења манастирских правила: за једне - известан број метанија, за друге - нарочити пост; уопште, за сваку погрешку - одговарајући духовни лек, епитимију. Ако неко не одстоји до краја богослужења, или разбије суд, или баци нешто из нехата, или ради што немарно, или нечим увреди брата, или говори непотребне речи, или се громко смеје, или иде не кротко и не смирено, или разговара за трпезом не слушајући оно што се чита, или ропће због хране, или бестидно и дрско тумара очима тамо-амо, или што друго таково чини, - за сву такву братију богомудри отац Теодор и одреди епитимију, сходно њиховим погрешкама. При томе преподобни отац установи у својој обитељи и општежићну заједничкост: да нико ништа нема своје, нити назива својим, него им све беше заједничко: и храна, и одећа, и свака ствар. Јер је природно да имовина буде заједничка у оних, у којих је заједничка душа, заједничко гредење к Богу, заједничко узлажење к Богу. А о првом примеру такве свете заједничкости говори свети Апостол: У народа који верова беше једно срце и једна душа; и ни један не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко (Д. Ап. 4, 32; ср. 2, 44). Преподобни отац Теодор се постара и о томе, да његови монаси не одлазе често из манастира у град због манастирских потреба, јер је знао какве опасности прете монаху у граду од општења са световњацима и од световних разговора. Са тог разлога он одлучи да у манастиру устроји разне занате. И братија Студитског манастира стадоше се учити разним занатима: једни столарском и зидарском, други ковачком, трећи кројачком, четврти каменорезачком, пети обућарском, плетарском и осталим занатима, потребним за манастирско општежиће. Радећи у својим радионицама под руководством и надзором старијих из своје средине, монаси су складно и побожно певали побожне песме и прослављали Бога. У свој рад монаси су уносили ревност и савесност, знајући да монаси трудом освећују своје тело и чине душу бестрасном. Старији су са страхом Божијим и љубављу саопштавали своја наређења, а обична братија су им указивала потпуну послушност. Кад би у току рада престали са духовном песмом, монаси су могли разговарати међу собом, и то о послу који обављају, или о неком питању из Светога Писма и светоотачких дела, или о богослужењу, или о животу неког светитеља, или о разлучењу душе са телом, или о суду Божјем, и о другим душекорисним стварима. Уопште, сви су живели по овоме правилу: рукама су посао обављали, а у устима стално молитву Исусову и псалме Давидове имали.

Слава о таком поретку Студитског манастира, прописима и уставу, брзо се разнесе на све стране, те многи други манастири не само по оближњим градовима него и по далеким земљама примише Студитски устав, и држаху га, а неки га држе и до сада. Свети Теодор такође написа не мало веома душекорисних књига, и састави похвалне речи за Господње и Богородичине празнике, и дивним песмама прослави светог Јована Крститеља, и сачини многе каноне и трипјеснеце, и, као река напуњена водама премудрости, напоји и орадости Цркву Божију струјама својих учења и песама.

Веома христочежњиве душе, преподобни Теодор је прво себе обрадио и изградио Христом у човека савршена, у личност чудесно христолику. И то изградио себе Христом помоћу светих тајни и светих врлина. И тако постао непогрешиви градитељ и изградитељ људских душа, и њихов богомудри водитељ у живот вечни кроз Истину вечну. У нашем земаљском свету ништа важније од душе, и зато је свакоме човеку на земљи најважнији посао: душу своју обрадити и припремити за живот вечни. Свети Теодор Студит је сав у томе божанском послу: душе људске обрађује светим врлинама, и води их из времена у вечност, у рај, у Царство небеско. Сав у томе, он је много радио на томе, и много писао о томе. Све што је написао - небески је бисер за сваку душу људску. По своме светом животу и раду, он је сличан светом Василију Великом. Зато је с правом назван: други Василије Велики по животу и учењу. После светог Василија Великог он је најглавнији и највећи и најбогомудрији устројитељ и законодавац манастирског монашког живота. Све се ту своди на душу људску, на њено спасење од греха, смрти и ђавола помоћу освећења, охристовљења, обожења. У том погледу нема разлике између душе монаха и душе световњака. Иста природа душе, исти циљ, исти непријатељи, иста борба, иста средства спасења. Зато и неколико мисли светог Студита о томе, биће као херувимско око, које ће видовито сагледати оно што је најважније за свакога од нас.

извор

Св. апостоли Олимп, Ераст, Кварт, Родион, Сосипатер и Терције. Беху сви из Седамдесет апостола. Последња тројица спомињу се још и на другом месту, и то: Родион 8. априла, Сосипатер 28. априла а Терције 30. октобра. Св. Олимп и Родион беху следбеници апостола Петра; и када Петар пострада, пострадаше и они, јер по заповести Нероновој бише обезглављени. Ераст био најпре економ цркве Јерусалимске, а по том епископ у Панеади Палестинској. Кварт био епископ у Бејруту; много је страдао но многе је и привео вери Христовој. Сосипатер био епископ у Иконији; а Терције био другим епископом у истој тој Иконији. Духовно војеваше, победници бише, и венцима се славе увенчаше.

Св. муч. Орест. Из града Тијане у Кападокији. Св. Орест беше хришћанин од рођења и лекар по занимању. Би истјазаван сурово неким опаким кнезом Максимином у време царовања Диоклецијанова. Када га кнез најпре саветоваше, да се одрекне Христа и поклони идолима, одговори Орест: „кад би ти познавао силу Распетога, ти би одбацио лаж идолску и поклонио би се Богу истинитоме”. За то би бијен много, па струган и трзан, па опаљиван врелим гвожђем, па најзад бачен у тамницу, да умре од глади. Седам дана проведе Орест млади без хлеба и воде. Осмог дана поново би изведен пред кнеза, који му поче страшно претити мукама. На то му Орест одговори: „готов сам сваке муке претрпети имајући знамење Господа мога Исуса Христа изображено на срцу моме.” Тада нареди кнез, те му ударише у ноге 20 клинаца гвоздених, па везаше за коња и најурише по трњу и камењу, докле мученик Божји не издахну. На том месту где беше тело Орестово бачено јави се неки човек светао као сунце, па сабра све кости Орестове и пренесе их на једно брдо близу града Тијане, и ту чесно сахрани. Овај дивни светитељ Орест јавио се св. Димитрију Ростовском и показао му све своје ране на телу.

3. Св. Нон еп. Илиопољски. Беше се прочуо као велики подвижник у Тавенском манастиру у Мисиру, због чега би изабран за епископа 448. год. на епархију Едеску. Доцније пређе на епархију Илиопољску. Овде он обрати 30000 Арапа у веру Христову. По смрти еп. Ива св. Нон поново се врати у Едесу, где остане до смрти, наиме до 471. год. када се и упокоји. По његовим молитвама обраћена у веру Христову знаменита грешница Пелагија, која се после прославила светошћу живота свога (Види 8. октобар).

Сведоци смо како савремени човек све више почиње да сматра како се свет налази у хаотичном стању које претходи катастрофи. Код многих се појављују страх, готово паника, и осећај самоће и остављености пред рушилачким силама које превазилазе наше личне могућности. До пре само пар година, чврсто смо веровали да само ми руководимо својим животима и да се све налази „у нашим рукама“, али ова времена у којима се дешава нешто што нисмо могли ни да замислимо, многе су бацила у наручје страха и панике. Заиста, ни слутили нисмо да ће нас задесити глобални карантини, глобална епидемија, глобалне забране кретања и јасно нам је како, услед овакве велике неизвесности многи заврше чак и у безнађу. А чини ми се, да је број таквих људи све већи јер ова ситуација никако не пролази.

Но, макар они који себе доживљавају као хришћане би требало да са мало више поуздања и поверења у Бога гледају и на ово наше време. Јер било је многих времена неизвесности, бојазни и криза, а опет, историја нам показује, да нас Бог никада није сасвим оставио и препустио силама зла и уништења. Увек је, колико год да су велике патње и искушења, Он присутан Својом љубављу у нашим животима. Као пример навешћу  један давни период смутње и неизвесности описан у Старом Завету.

Пре око три хиљаде и три стотине година у Египту је живео јеврејски народ. Они су били робови који су мукотрпно радили како би испунили хирове својих господара. Када су Египћани увидели да је Јевреја све више издали су заповест да се њихова мушка новорођенчад убијају одмах по рођењу. У том тешком времену, Бог  није остао глув и нем на патњу свога народа, већ им је подигао вођу – Мојсија – који је уз Божију помоћ читав овај народ извео из ропства. Изишавши из Египта Јевреји су се упустили у једно потпуно непредвидиво путовање. Имајући поверење у Мојсија и у обећање Божије да ће ући у „Земљу Обећану“ они су кренули преко беживотне, непрегледне и сухе пустиње.

Чињеница да су кренули право у пустињу без икаквих залиха је слика крајњег поверења у Бога јер се са залихама у пустињи може преживети свега двадесетак дана докле залихе трају. Њихово вишедеценијско путовање кроз пусте пределе је оно што може бити за наук нама који живимо у овоме времену. Јер много пута људи су губили своје поверење и бивали уверени да ће умрети од глади и жеђи по пустињским беспућима (иако су својим очима видели силу Божију и како се пред њима море поделило на два дела како би они побегли пред фараоновом војском). Дешавало се да су се чак кајали што су на пут и пошли – чинило им се да им је много боље било док су били робови јер је тада „макар било сигурно и безбедно“. Дакле, многи су поклекли…

Било је тренутака када километрима нису наилазили ни на какав извор и када је деловало да је то коначно неславан крај путовања и када су са последњим снагама поверења подизали своје молитвене вапаје Богу за заштиту. И тада је, по благослову Божијем, Мојсије ударио својим штапом у суву стену и из ње су потекли извори вода довољни за читав народ. Било је момената глади, па су упирали своје незадовољне и љуте погледе према Небу, јер им се чинило као да се Бог игра са њима. А благи Бог би и такве вапаје чуо и бринуо се о њима па су им долазила јата птица и са неба је падала мана (небески хлеб – наговештај Христа). Но, страх и паника и незадовољство су се опет појављивали чак и код тих људи који су једном показали такво поверење у Бога (пошавши у пустињу) и који су својим очима, не једном, видели Силу Божију.

Мислим да, ако нашу садашњу ситуацију упоредимо са том њиховом ситуацијом можемо да видимо, да није проблем у неизвесности тренутка у коме живимо него у нашем немању поверења у љубав и благост Божију. Ни времена од пре неколико година нису сасвим била ослобођена неизвесности – ни тада се са сигурношћу није могло гарантовати да ли ћемо сутрашњи дан дочекати живи или не. А и тада, и данас, је најзначајније поверити свој живот доброти Божијој, а Он нас неће препустити коначној пропасти (макар се и упокојили даће нам Царство Своје). Свети цар Давид је пре много хиљада година певао: „Бог нам је Уточиште и Сила, Помоћник у невољама које нас снађоше веома. Зато се нећемо уплашити кад се земља затресе, и преместе се горе у срца мора“ (Пс 45, 1-30). Исто то и ми треба да певамо данас – Бог је наш помоћник ма и да се планине сурвавају у морске дубине…

                                                                 Вероучитељ Клаудија Милошевски

извор