Након изливања Духа Светога на Педесетницу, огњене речи Апостола и знаци и чуда који су их пратили инспирисали су многе на покајање и веру. Чим су верници постали чланови Тела Христовог кроз свето Крштење, продавали су сва своја имања и принос полагали на ноге Апостолима; затим, ослобођени свих световних веза и интереса, водили су заједнички живот и били једног срца и једне душе.
Након што су испунили уобичајене обреде у храму, састајали би се у својим кућама да слушају Христову реч који су апостоли проповедали, да узносе похвалу Господу Исусу Христу и са радошћу учествовали у заједници вечног живота, печату њиховог заједништва с Богом и љубави једних према другима — светом Евхаристијом (Дела апостолска 2:42-47; 4:32-34).
Избор седморице ђакона
Да би Дванаесторица могли без ометања да се посвете молитви и учењу, како се број ученика настављао повећавати, одлучили су да именују седморицу браће, који су били уважени због мудрости и пуни Светог Духа, да их ослободе задатка старања о материјалном добру заједнице, нарочито о служењу браћи за време оброка и помагању удовицама и сиромашнима.
Седморица ђакона, на које Апостоли положише руке, били су: Стефан, Филип, Прохор, Никанор, Тимон, Парменас и Никола (Дела апостолска 6:1-6).
Деловање Светог Стефана
Деловање Стефана, који је био њихов вођа, проширило се далеко изнад обезбеђивања материјалних потреба заједнице. Испуњен благодаћу Светог Духа, он је чинио чуда и говорио с ауторитетом Божијег гласника. Људи су му се због дара беседништва дивили, а јеврејске вође су били љубоморни и љути што нису могли да одговоре на његове аргументе.
Довели су га пред Синедрион (скуштину састављену од 23 свештеника за целу библијску земљу Израел) и лажно оптужили за богохуљење и за намеру да поткопају заповести Закона.
Беседа архиђакона Стефана пред Синедрионом
Младић је храбро стао пред судије и испуњен Духом који је Христос обећао Својим ученицима (Матеј 10:19) и жарким речима у срцу отврднуле Јевреје подсетио на сталну љубав и стрпљење које је Бог увек показивао према свом народу, дајући обећање Завета праоцима и никада не одустајући да помогне својим изабраницима.
Чињено је то кроз знаке и чуда, велика дела и обећања, и кроз страшна откровења предата Мојсију на Синају и у пустињи. Бог је неуморно деловао у целој историји Израиља да подигне свој изабрани народ изнад везаности за материјалне ствари и избави их од идолопоклонства, али они су увек одолевали.
Када је Праведник, Спаситељ и Искупитељ дошао на земљу и када су се обећања праотаца и светих пророка испунила, показали су исто „тврдо“ срце и упорно одбацивање дела Светог Духа:
„Као што учинише очеви ваши, тако чините и ви. Којег од пророка не прогнаше очеви ваши? И оне убијаше који најављиваху долазак Праведника, кога ви сада издасте и убисте“ (Дела апостолска 7:51-52).
Благодат Божија је испунила срце архиђакона Стефана
Ове богонадахнуте речи излазиле су из Стефанових уста благодаћу Божијом, која је испунила његово срце и учинила га удеоником Царства Небеског, а такође се проширила по целом телу, осветљавајући његово лице божанским светлом као што је обасјало Спаситеља на Преображењу. (Матеј 17:6; Лука 9:29).
Сви који су га гледали у савету видели су га тако обученог у блиставу славу као анђела (Дела апостолска 6:15) и шкргутали зубима од мржње.
До ескалације беса и мржње је дошло када је Стефан, подигавши очи ка Небу и видећи славу Божију и Христа који стоји са десне стране Оца, узвикнуо: „Видим небеса отворена и Сина Човечијег који стоји са десне стране Бога“ (Дела апостолска 7:56).
Не могући да поднесу ово откровење, Јевреји затворише уши и јурнувши на Стефана, изнесоше га из града и каменоваше га.
Свети Стефан је први мученик који је пострадао за Христа
Стефан је с радошћу примао смрт по примеру свог Учитеља; и за њега су камење које су бацали биле степенице ка слави Христовој коју је управо угледао. Последњи дах удахнуо је као Господ на Крсту, призивајући име Господње са истинском љубављу према непријатељима: „Господе, не узми им ово за грех“ (Дела апостолска 7:60; уп. Лука 23:34).
Украсивши Цркву скупим бисерима своје крви, архиђакон Стефан је први кренуо путем ка Небу који је Христос отворио Својим страдањем. Његова добровољна смрт за Истину отворила му је Рај и омогућила да види славу Божију.
Његова савршена љубав према Богу и ближњима, која се прелила и на опроштај оних који су га убили, поставила га је у први ред угодника Божијих. Стога верни који воле мученике, који данас посматрају блиставо лице његово помешано са светлошћу звезде из Витлејема, с поверењем се уздају у његову заступничку молитву.
Пренос моштију архиђакона Стефана
Тело Светог Стефана, које су побожни људи сахранили, открио је свештеник Луцијан у Кафаргамали 415. године након јављања. Пренето је у цркву коју је у част Првомученика у Јерусалиму подигла царица Евдокија, супруга Теодосија II. Мошти Светог Стефана касније су пренете у Цариград.

извор

 Пише: Теодосиос Мартзухос, свештеник, теолог, преводиоц, научни сарадник и издавач

Превео: Никола Ј. Гачевић, свештеник

 Христос је велика, безгранична утјеха, која, наравно, није тек психолошка утјеха, нити пука философија; Он је много више од тога — Он је једини и непоновљиви разлог постојања. Он је начин постојања, који се рађа и изнова остварује у животу оних који Га воле и који Га подражавају.

Пише апостол Апостол Павле у Посланица Галатима: „…више не живим ја, него Христос живи у мени; а живот који сада живим у тијелу, живим вјером у Сина Божијег, Који ме је заволио и предао Себе за мене…“,
описујући тиме свој истински идентитет. Данас живимо у једном времену и свијету који трага за… својим идентитетом, јер се, с једне стране, налази у хаотичној збрци, а с друге вјерује да је то… његово право. Неуређени метеж несвјесног замагљује саму суштину проблема услед „недостатка свјетлости“, те човјек најчешће тоне у депресивно, егоистично самоодбацивање.

Пише једна млада дјевојка:

„Једна од највећих тешкоћа у мом адолесцентном добу била је то што сам се непрестано упоређивала са другима и настојала да достигнем по мјерилама свијета примјере за љепоту, знање и способности. Мислила сам да ме одређује мој изглед, начин на који су ме други доживљавали, број пријатеља које сам имала и моји успјеси.“

Лако је упасти у зачарани круг поређења и несигурности. Но, како сам одрастала и узрастала у вјери, постала сам свјесна да мјерила овога свијета немају суштински, а још мање… вјечни смисао. Одрастајући у окружењу чије је средиште био Христос, родитељи и сродници су ме непрестано подсјећали да, као дијете Божије, немам потребе да будем нешто друго. Дивна си таква каква јеси, говорили су ми.

Сада улазим у једну нову фазу свога живота и започињем студије. И даље понекад упадам у замку да се упоређујем са другима и да бринем о томе како ме људи око мене виде, али себе подсјећам да истинску вриједност има једино мишљење Бога о мени. Оно што је најважније јесте да узрастам у односу на Исуса Христа и да Његову љубав дијелим са онима који су око мене.“

Христос је постао човјек да би нам показао — открио — „шта је имао на уму“ када је стварао човјека, и да бисмо имали јасно мјерило коме треба да се вратимо ми, који се често самообмањујемо у… личним путањама. Сви Свети, а нарочито Свети Атанасије Велики, уче нас да је Бог Исус постао човјек да бисмо ми били обожени (ἵνα ἡμεῖς θεοποιηθῶμεν); односно, постао је као ми, да бисмо ми постали као Он. То управо открива љубав Христову, јер вољети значи помоћи другоме да досегне пуноћу својих могућности. Христос нас је „обдарио“ квалитетима који, иако реално постоје у нама, нису наметнути. Они нису… једносмјерни, обавезујућ пут. Љубав без слободе јесте спиритуалистичко ропство. Христос не жели да нам наметне срећан живот који је Он унапријед осмислио за нас. Његова љубав и откривење наших дарова имају за циљ нашу слободну одлуку да Његов дар развијемо у сопственом животу — љепоту тога живота видимо оваплоћену у Његовом Лицу, ако Га волимо и ако Га следимо.

Христос је постао немоћно дијете из бриге да Његов предлог живота не постане наметнута стаза и да тако не изгуби сваку вриједност. Обавезно „добро“ и присилна уређеност приписују се Његовом непријатељу — и нашем непријатељу (лукавом). Залог живота који је Он дониоо јесте слободан избор… скуп и драгоцјен, али слободан. Није дошао да нас… замијени! Не жели да бацимо своје сребро како бисмо направили мјесто за Његово злато. Како појашњава Свети Атанасије Велики, „Христос постаје човјек не претварањем божанства у тијело, него примањем човјештва од стране Бога. Он не укида постојеће, већ им дарује могућност трајности.“ „Тијело и крв не наслеђују Небо.“ Човјек, међутим, може да досегне Небо зато што се Христос оваплотио и показао нам пут уподобљења: умро је и вазнио се на Небо. Нико без љубави нема приступ Небу. Тамо можемо стићи не зато што смо сами по себи достојни љубави, него зато што смо се потрудили да Христос, Који је Љубав, буде — макар и дјелимично — у нама (у нашем срцу) кроз Његово подражавање.

„Бог, Коме ништа није потребно, из љубави Своје ствара свијет, иако унапријед предвиђа — или боље рећи, већ види — бучни облак мува око Крста, изранављена леђа на стубу, клинове који пробадају унутрашње живце, поновљено гушење док тијело пада напријед, непрестано мучење леђа и руку, изнова и изнова, док се тијело подиже да би узео ваздух. Нека се усудим на једну биолошку слику: Бог је ‘домаћин’ који намјерно ствара своје паразите. Допушта нам да Га ‘искористимо’. У томе се састоји љубав. То је нацрт Бога који јесте Љубав — Творца свих облика љубави.“ (C.S. Lewis, The Four Loves)

Највећи израз Његове Љубави јесте то што је постао човjек и што је са Својим створењима подијелио… оно што Он јесте — Љубав. Није хтио да човјеку наметне дужност да превазиђе земаљску љубав, онда када се човјек још увијек са муком труди да до ње уопште и стигне.

Постао је човјек, поучио нас и показао Љубав — ону Љубав која човјека чини сродним Богу и омогућава му да уђе у Небо које је изгубио.

Сагнимо се, дакле, да „видимо“ у јаслама све оно што је дошло — или, боље рећи, што је као дарове донио нама — Онај Који нас љуби не зато што смо добри, него зато што је Он заиста добар.

Срећан Божић. Срећни празници са вашим најмилијима. Срећна Нова година!

Извор: www.zurnal.me

Бог увек помаже. Он увек долази на време, али је потребно стрпљење. Видите ли колико Господ љуби нас? Видите ли колико смо срећни, ми незахвалници једни, за све што нам даје Његова доброта, свакога дана? Али, време праве жетве тек нас чека: благословен је дан када ћемо оставити све овде и отпутовати у нашу другу домовину – ону праву – у благословени живот, сигурну радост, тамо где ће свако од нас добити део који му је племенити, најслађи Исус наш припремио.

Можете се молити као папагај. Потребно је да се и сами потрудите за оно за шта се молите, а затим треба сачекати. Видите да се испунило оно за чим сте у прошлости чезнули. Ипак, били сте повређени јер нисте имали стрпљења да сачекате. Сада сте постали малодушни, срдити и жалосни, мислећи да је Отац небески спор у одговорима. Али, ја вас уверавам да ће се све десити баш онако како желите – то ће се сигурно догодити, али је најпре потребно молити се свом душом, а онда треба чекати. А, када заборавите на ваше захтеве и када престанете да се молите за њих, испуњење ће доћи као награда за ваше стрпљење и издржљивост. Када дођете на границу очајања док се молите и тражите, знајте да је испуњење близу.

Христос наш жели да излечи неке ваше скривене страсти, и то је разлог што касни у испуњењу ваших захтева. Ако добијете испуњење ваших захтева одмах, ваше страсти остаће у вама, неизлечене. Ако сачекате, добићете шта желите, али добићете и лек против ваших страсти. А, онда се радујте неизмерно и захваљујте Богу, Који све ради премудро, на вашу корист.

Дакле, нема потребе да се узнемиравате, узрујавате, гунђате. Морате престати са тим. Затворите ваша уста. Нека нико не види да сте узнемирени. Немојте горети љутњом да бисте истерали незадовољство из себе. Радије будите смирени. Отерајте ђавола стрпљењем и благошћу. Искушења која сам ја имао била су толико јака да сам мислио да ће моја душа отпутовати од бола. Ипак, када се једном све завршило, дошла је толика утеха да сам се осећао као у рају, бестелесан.

Господ вас љуби, Богородица вас љуби, сви Свети вас хвале, а анђели вам се диве. Видите ли колико тога доброг доносе искушења и жалост? Дакле, ако и ви желите да окусите љубав Христову, издржите све што дође, сваки тест који Господ стави на вас. Борба коју ђаво води против нас јесте да брат на брата устаје, али нас он напада само онолико колико му Бог допусти. Али, када све прође, испунићете се радошћу. То је, уистину, пут и ја, који вам ово пишем, сведочим истину из сопственог искуства.

Стога, будите храбри и јаки у Господу, подносећи све што дође на вас, очекујући, заједно са болом, мир и милост Божију. Будите јаки и охрабрите душу своју. Христос допушта искушења да бисмо се очистили од грехова. Искушења су попут миришљавог сапуна и маља, који нас ударају и избељују. Све чисте хаљине спремљене су за Женика. Све нечисте хаљине цепају се и у огањ бацају.

Старац Јосиф Исихаста

извор

Рoђење Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа

А кад се наврши време посла Бог Сина Свог Јединородног (Гал. 4, 4), да спасе род људски. И кад се испуни девет месеци од благовести, коју јави архангел Гаврил Пресветој Дјеви у Назарету говорећи: Радуј се, благодатна! … ево зачећеш и родићеш Сина (Лк. 1, 28. 31), – у то време изиђе заповест од ћесара Августа, да се попише сав народ у царевини римској. Сходно тој заповести требаше свако да иде у свој град и тамо се упише. Зато Јосиф Праведни дође с Пресветом Дјевом у Витлејем, град Давидов, јер обоје беху од царског колена Давидова. Па како се у тај малени град слеже много народа ради пописа, не могоше Јосиф и Марија наћи конака ни у једној кући, због чега се склонише у једну пећину овчар ску, где пастири овце своје затвараху. У тој пећини, а у ноћи између суботе и недеље, 25. децембра роди Пресвета Дјева Спаситеља света, Господа Исуса Христа. И родивши Га без бола, као што Га је и зачела без греха, од Духа Светога а не од човека, она Га сама пови у ланене пелене, поклони Му се као Богу, и положи Га у јасле. Потом приђе и праведни Јосиф, и он Му се поклони као божанском плоду девичанске утробе. Тада дођоше и пастири из поља, упућени од ангела Божјег, и поклонише Му се као Месији и Спаситељу. И чуше пастири мноштво ангела Божјих где поју: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 14). У то време стигоше и три мудраца с Истока вођени чудесном звездом, с даровима својим: златом, ливаном и измирном, и поклонише Му се, као Цару над царевима, и дариваше Га даровима својим (Мт. 2, 11).

Тако дође у свет Онај, чији долазак би проречен од пророка, роди се онако како би проречено: од Пречисте Дјеве, у граду Витлејему, од колена Давидова по телу, у време када више не беше у Јерусалиму цара од рода Јудина, него цароваше Ирод туђин. После многих Својих праобраза и наговештења, изасланика и весника, пророка и праведника, мудраца и царева, најзад се јави Он, Господар свега и Цар над царевима, да изврши дело спасења људског, које не могаху извршити слуге Његове: ни ангели, ни људи, нити ма које друго створење. Јер је требало спасти људе од греха, смрти и ђавола. А само је Бог јачи од ђавола и његових главних злотворних сила: греха и смрти. То спасење је извршио оваплоћени Бог – Богочовек Христос Исус, који у Богочовечанском телу Свом – Цркви и спасава људе од греха, смрти и ђавола, спасава их светим божанским Тајнама и светим еванђелским врлинама. Зато Њему нека је вечна слава и хвала и поклоњење од свих бића људских у свима световима. Амин.

Повест о Рођењу Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа[1]

Рођење Исуса Христа би по обручењу Преблагословене Матере Његове, Пречисте Дјеве Марије, Јосифу, човеку праведном и већ старом, коме беше осамдесет година. Пречиста Дјева би дата њему, по сведочанству светог Григорија Ниског[2] и светог Епифанија Кипарског,[3] под видом супружанства, да он чува Њено девство и да се стара о њој. А још пре него што стадоше живети заједно нађе се да је Она трудна од Духа Светога. Јер Јосиф бејаше привидни муж Маријин, а у ствари чувар посвећене Богу девичанске чистоте Њене, и очевидац и сведок беспрекорног живота Њеног. Јер Господу би угодно да утаји од ђавола тајну Свога оваплоћења од Пречисте Дјеве, покривши супружанством девство Своје Пресвете Матере, да враг не би дознао да је то она Дјева за коју пророк Исаија рече: Ето, девојка ће затруднети (Мт. 1, 23; Ис. 7, 14).

О томе сведочи свети Атанасије, архиепископ Александријски, говорећи: „Јосиф беше дужан послужити тајни, да би се Дјева, као имајући мужа, славила,[4] и да би сама ствар остала сакривена од ђавола, те да он не би сазнао на који ће начин Бог благоволети боравити с људима“.[5] И свети Василије Велики вели: „Обручење с Јосифом би извршено, да би се од кнеза овога света, ђавола, сакрило оваплоћење Сина Божија“.[6] То исто каже и свети Јован Дамаскин: „Јосиф се обручује Марији као муж, да би ђаво, не знајући о безмужном рођењу Христовом од Дјеве, одступио, тојест престао побуђивати Ирода и подстицати Јевреје на завист. Јер ђаво, још од времена када прорече Исаија: „ето, девојка ће затруднети и родити“, будно мотраше на све девојке, да која од њих не затрудни без мужа и не роди остајући девојка. Божји промисао устроји обручење Дјеве Марије Јосифу, да би се од кнеза таме сакрило и девство Пречисте Богородице и оваплоћење Бога Логоса“.

Још пре извршења супружанске тајне, нађе се да је Пречиста Дјева Марија трудна од Духа Светога, и растијаше света утроба Њена смештајући у себи несместивог Бога. Но нарочито Њена трудноћа постаде јасно приметна када се Она после тромесечног боравка код Јелисавете врати дому своме,[7] и Божанствени плод с дана на дан растијаше у Њој и приближаваше се дан порођаја. Увидевши то, Јосиф утону у велику недоумицу и тугу, јер мишљаше да је Она погазила завет девствености. Веома смућен, старац говораше у себи: Ја је не познах, и чак се ни помишљу не огреших о њу, а ето Она је бременита. Авај, како се то десило? ко је преласти? Просто не знам шта да радим. Да ли да је изобличим као законопреступницу, или да прећутим због срамоте и њене и моје? Ако је изобличим, Она ће несумњиво, по закону Мојсијевом, бити засута камењем, и ја ћу испасти као мучитељ, који ју је предао на љуту смрт. Ако пак прећутим не изобличивши је, онда ће ми удео бити с прељубочинцима. О, шта ћу да радим? Не знам. Отпустићу је тајно, нека иде куда хоће. Или ћу ја сам отићи од Ње у далеку земљу, да очи моје не виде такву срамоту.

Размишљајући у себи тако, праведни Јосиф приступи Дјеви Марији, како о томе сведочи свети Софроније, патријарх Јерусалимски,[8] и рече јој: Марија, шта је то што у тебе видим? за поштовање – срамоту, за радост – тугу, уместо хвале донела си ми презрење; од свештеника у храму ја те примих беспрекорну. А шта сада видим?[9] – И свети Атанасије Александријски овако говори о томе: Јосиф, видећи да је Дјева Марија трудна, но не знајући какво је скупоцено благо у њој, сав смућен питаше је: „Шта се то догоди с Тобом, Марија? Ниси ли Ти она чесна Девојка, васпитана у свештеним притворима храма? Ниси ли Ти она Марија која није хтела ни погледати у лице мушкарца? Ниси ли Ти она Марија коју свештеници нису могли наговорити да ступи у брак? Ниси ли Ти она која се заветовала ружу девствености сачувати неувенљивом? Где је палата Твоје целомудрености? Где је беспрекорни вајат Твоје девствене чистоте? Где је Твоје стидљиво лице? Ја се стидим, а Ти си смела пошто ја скривам грех Твој“.

Када Јосиф говораше ово Светој Дјеви, – о, како се стиђаше Она: пречисто Јагње, беспрекорна голубица, целомудрена Дјева, црвенећи у лицу од таких речи Јосифових! Не смејаше Она да му открије благовест донесену Јој Архангелом и пророчанство изречено о Њој Јелисаветом, да не би испала славољубива и хвалисава. То истиче и гореспоменути свети Атанасије, стављајући Јој у уста овакве речи к Јосифу: Ако ја сама будем говорила теби о себи, онда ћу испасти сујетна. Стрпи се мало, Јосифе, па ће те пастири обавестити о мени. – И ништа друго не говораше Дјева Марија Јосифу до ово: Жив је Господ који ме досад чува у беспрекорној девствености, те не познах грех, и нико се не дотаче мене, а што је у мени јесте од Божје воље и дејства.

Међутим Јосиф као човек мишљаше по човечански, сматрајући да је Њена трудноћа од греха. Али, будући праведан, не хте је срамотити, већ намисли тајно је пустити; или, како се вели у сиријском преводу: он намисли тајно је оставити, то јест отићи од Ње некуда далеко. А када он тако помисли, гле, ангео Господњи јави му се у сну, говорећи: „Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марије жене своје“. Ангео зато назива Дјеву женом Јосифовом, да би у Јосифу уништио мисао о прељубочинству, јер Јосиф мишљаше да је Марија зачела од прељубочинства. Ангео као да вели Јосифу: „обручница је твоја жена, а не неког другог мужа“. О томе блажени Теофилакт каже: „Ангео назива Марију женом Јосифовом, показујући тиме да се обручница његова није оскврнила с другим. А назива је женом његовом још и зато, да би се заједно са девственошћу поштовао и законити брак“. Тако расуђује и свети Василије Велики: „Ангео назива Марију и Дјевом и обручницом мужу, да би се и девству одало поштовање и брак не био укорен. Девство дакле би изабрано за свето рођење, а обручење, које је почетак брака, би извршено по закону зато, да не би ко помислио да је од безакоња оно што се има родити; а још и зато, да би Јосиф био стални сведок Маријине чистоте, те да је не би стали клеветати како је Она, тобож, оскврнавила своје девство. Јер у лицу свога обручника Јосифа Она имађаше сведока и чувара свога живота“. Речи ангела Јосифу: „не бој се узети Марије жене своје“, по тумачењу светог Григорија Ниског и блаженог Јеронима, значе: „прими жену своју по обручењу, а Дјеву по њеном завету даном Богу“; јер Она јесте прва у Израиљском народу девојка која се заветова Богу очувати неоскврњеним девичанство своје до краја живота. „Не бој се, јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога“. А родиће Она Сина, и ти Му надени име као отац, иако немаш удела у Његовом Рођењу. Јер пошто је обичај да очеви дају имена својој деци, као што Авраам даде своме сину име Исаак (1 Мојс. 21, 2), тако и ти, премда ниси природни већ само тобожњи отац Детенцету, послужићеш Му као отац наденувши Му име. – Свети Теофилакт овако говори Јосифу од лица Ангела: „Премда ниси имао никаквог удела у Рођењу Детенцета, ипак хоћу да ти дам звање оца, да би ти и име дао Детенцету; ти ћеш Му наденути име, мада Оно и није твој пород; но тиме ћеш учинити оно што је својствено оцу. А које име? Исус, што значи Спаситељ, јер ће Он спасти људе Своје од грехова њихових“.

Јосиф, пробудивши се од сна, учини као што му заповеди ангео Господњи и узе жену своју, обручену њему, а Дјеву беспрекорну, заветом девства посвећену Господу, и Матер Владике која заче Спаситеља света од Духа Светога. Он је узе као обрученицу своју, с љубављу Јој одајући велико поштовање као Дјеви Господњој, и служећи Јој богобојажљиво и са страхом као Матери Спаситељевој.

„И не знађаше за њу док не роди“ (Мт. 1, 25), тојест, по објашњењу блаженог Теофилакта, никада је он не познаде као жену. Јер како је Он, будући праведан, могао познати Њу, када му Она беше дата из храма Господњег не ради брака, већ ради чувања њенога девства под видом брака? Како се он могао дотаћи девице Господње која је обећала Богу вечно девство? Како се он могао коснути Свебеспрекорне Матере Господа свога и Саздатеља? А што се тиче Еванђелских речи: „док не роди“, треба имати на уму да у Светом Писму израз „док“ обично означава време које не престаје. Јер и Давид каже: „Рече Господ Господу моме: сједи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим“ (Псал. 109, 1). Ове речи не значе да ће Господ – Син само дотле седети с десне стране Господа – Оца, док Он не положи непријатеље Његове за подножје ногама његовим; него оне значе то, да ће Господ Син, и пошто Му непријатељи буду положени под ноге Његове, још славније седети као Победитељ у бесконачне векове. Слично томе пише се и о светом Јосифу: „не знађаше за њу док не роди“. Ове речи значе не као да је он њу потом имао познати, како су то неки јеретици сматрали, што је туђе Православној цркви, него да се по Рођењу таквога Сина који беше Бог оваплоћени, и после толиких чудеса која се догодише у време Рођења Његова, којих Јосиф беше очевидац, овај благочестиви старац не само не смејаше дотаћи Ње него је и дубоко поштоваше као слуга госпођу своју, служећи Јој као Матери Божјој са страхом и трепетом. О тој речи „док“ свети Теофилакт пише овако: „Свето Писмо обично тако говори; као на пример ово о потопу: не врати се гавран у ковчег док не пресахну вода „а земљи (1 Мојс. 8, 7), а он се и после тога вратио није. И Христос каже: Ја сам с вама до свршетка века (Мт. 28, 20). А зар по свршетку века Он неће бити с нама? Напротив, тада ће Он још више, у бесконачне векове, бити с нама. Тако се и овде каже: „док не роди“, то јест: Јосиф не позна Пресвету Дјеву ни до Рођења, ни по Рођењу, као што ће Господ и у току века, и по свршетку века, бити с нама неодступно. Јер како се Јосиф могао коснути Пречисте Дјеве, пошто је сазнао о неисказаном Рођењу од Ње Спаситеља?“

Из свега досад реченога јасно се показује да је Пречиста Богородица и по зачећу и по трудноћи сачувала беспрекорно девство. А када се исти Ангео јави Јосифу после Рођења Христовог у Витлејему и у Егииту, пошто се Јосиф већ био уверио у чистоту Маријину и о Рођењу Богомладенца од Духа Светога, тада Ангео не назива Пречисту Дјеву Марију женом његовом већ Мајком Рођенога, јер у Еванђељу пише овако: А кад мудраци отидоше, гле ангео Господњи јави се Јосифу у сну и рече: устани, узми дете и матер његову, (а не жену твоју), па бежи у Египат (Мт. 2, 13). И опет у Египту ангео говори Јосифу: устани, и узми дете и матер његову и иди у земљу Израиљеву (Мт. 13, 21), јасно показујући тиме да он Јосифа упућиваше не на брак него на служење Младенцу и Матери Његовој. Тако дакле, Јосиф не познаде Марију као жену не само док Она не роди Сина свога првенца, него и после Рођења Богомладенца Она остаде чедна Дјева, као што о томе сложно сведоче сви велики Учитељи Цркве.

Прича се и ово:[10] у време када Пресвета Дјева Марија беше бременита, неки књижник по имену Анин дође – пошто се ангео већ беше јавио Јосифу – кући њиховој, и угледавши бремениту Девицу, хитно оде к првосвештенику и к свему синедриону и рече им: „Тај Јосиф дрводеља, за кога ви сведочасте да је праведан, извршио је безакоње: тајно је упропастио и оскврнавио Дјеву која му би дата из храма Господњег на чување, и ето она је сада бременита“. Првосвештеник посла слуге кући Јосифовој, и нађоше Марију бремениту, као што каза онај књижник. Онда они узеше Њу са Јосифом и одведоше их првосвештенику и синедриону. Првосвештеник рече Дјеви Марији: „Заборавила си Бога ти, васпитана у Светињи над светињама; ти која си примала храну из руку ангелских и слушала певање ангелско. Шта си то урадила? – А она плачући говораше: Жив Господ Бог мој, ја сам чиста и мужа не знам. – Тада првосвештеник рече Јосифу: Шта си то урадио? – Јосиф одговори: Жив Господ Бог мој, ја сам чист од Ње. – На то првосвештеник рече Јосифу: Пошто главу своју ниси приклонио под крепку руку Божију, да би потомство твоје било благословено, и тајно си се од синова Израиљевих састао са Дјевом, посвећеном Господу на дар, зато сте ви обоје дужни попити воду изобличења, да би Господ обелоданио грех ваш пред свима.[11]

– Такав суд Бог је установио преко Мојсија; то је описано у Четвртој књизи Мојсијевој, у петој глави: ако би се у неко лице, био то муж или жена, посумњало да је учинило прељубу, а то лице не каже истину о томе, онда се таквоме лицу давала заклетвена вода уз нарочита свештенодејства и преко посебног чина. И по суду Божјем, после пијења те воде, збивало се неко изобличитељно знамење на лицу које је извршило прељубу, по коме се знамењу обелодањивало учињено безакоње. Том дакле водом, по прописаном чину, првосвештеник напоји најпре Јосифа, па онда Марију, и не догоди се на њој никакво изобличитељно знамење, тако да се народ чуђаше што се грех њихов не обелодани. Тада им првосвештеник рече: Када Господ Бог не објави грех ваш, онда идите с миром. – И отпусти их. А Јосиф, узевши Дјеву Марију, оде кући својој радујући се, и славећи Бога Израиљева.

После тога изиђе заповест од ћесара Августа[12] да се попише сав свет; и сви иђаху да се попишу сваки у свој град. Пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зваше Витлејем, јер он беше из дома и племена Давидова, да се попише с Маријом, обрученом за њега женом, која беше трудна (Лк. 2, 1-5). Витлејем је малени град, недалеко од Јерусалима на југу, поред пута што води у планински крај, ка свештеничком граду Хеврону, где бејаше дом Захаријин и где Пречиста Дјева, после Архангелова благовешћа, посети и поздрави Јелисавету, Претечину мајку. Витлејем се дакле налази на средини пута између Јерусалима и Хеврона, а од Назарета галилејскога града до Витлејема има три дана хода, и нешто више. Витлејем се назива градом Давидовим зато што се у њему родио цар Давид и у њему био помазан за цара; тамо и Рахила умре (1 Мојс. 35, 19); тамо се налази и гроб Давидова оца Јесеја. Витлејем се најпре називао Ефрата, али Јаков, када пасијаше тамо своја стада, назва га домом хлеба (= Витлејемом), провиђајући духом и предсказујући да се у том месту има родити „хлеб који сиђе с неба“ – Христос Господ (Јн. 6, 51). Близу пак Витлејема, на истоку, према Давидовом студенцу, недалеко од кога Давид једном силно ожеДни и рече: Ко би ми донео воде да пијем из студенца Витлејемскога што је код врата! (2 Цар. 23, 15), налази се пећина у каменитој гори, на којој лежи град Витлејем. Недалеко од те пећине налажаше се њива Саломије, која живљаше у Витлејему а беше рођака и Дјеви Марији и Јосифу. И кад се Јосиф приближи граду, дође време да Чиста Невеста роди, и он стаде тражити кућу за преноћиште, где би Породиља могла имати удобно место себи, да би родила на свет Благословени плод утробе Своје. Али он не нађе стана због мноштва народа који беше дошао да се попише, и беше заузео не само општу гостионицу него и сав град. Због тога Јосиф и сврати у споменуту пећину, пошто им не беше места у гостионици, а дан је већ нагињао к вечеру. Та пак пећина служаше као склониште за стоку. У њој Пречиста и Преблагословена Дјева топло се у поноћи мољаше Богу, и сва богомислијем налазећи се у Богу и горећи чежњом и љубављу к Њему, она без бола роди Господа нашега Исуса Христа, у двадесет пети дан месеца децембра.

Тако и доликоваше да роди без бола Она која заче без супружанске насладе: „не познах насладе, рече Она, јер нисам у браку.[13] А пошто Она заче чисто, тако се и породи Она без губљења девства, као што говори о томе свети Григорије Ниски: „Дјева заче, Дјева ношаше, Дјева роди, Дјева остаде; ниједно од догодивших се на земљи чуда није слично овоме“.[14] И свети Дамаскин каже: О, чуда новијег од свих древних чудеса! јер ко зна мајку која је родила без мужа?“[15] Пресвета Дјева роди Христа без мужа, као што Адам произведе Еву без жене. О томе свети Златоуст говори овако: „Као што Адам без жене произведе жену, тако и овде Дјева без мужа роди Мужа, одужујући мужевима дуг за Еву. Адам остао цео целцат пошто му би извађено из тела ребро, и Дјева остаде чедна не изгубивши девство по Рођењу Младенца“.[16] И зби се оно што је прасликовано у несагоривој купини и у Црвеном мору: „јер као што купина горећи не сагореваше, – пева Црква -, тако Дјева си родила, и Дјева си остала“.[17] И опет: „море по преласку Израиља остаде непроходно; Беспрекорна, по Рођењу Емануила, остаде чедна“.[18]

Тако, Увекдјева роди оваплоћеног Бога не повредивши Своје девство. Поред тога Она се породи без уобичајене помоћи и прислуживања бабице, као што сведочи о томе свети Атанасије Александријски, објашњавајући еванђелске речи: „роди сина свога првенца, и пови га, и метну га у јасле“ (Лк. 2, 7). Он каже: „Погледај на тајанствено Рођење Дјеве: Она сама роди, и сама пови Младенца. Код мирских жена једна рађа а друга повија; код Пресвете пак Дјеве није тако. Она сама роди, и сама пови; сама безболна мати и неучена бабица, Она не допусти никоме да се нечистим рукама дотакне Пречистога Порода: сама Она послужи Рођеноме од Ње, и пови Га, и метну Га у јасле“. Тако и свети Кипријан: „У Рођењу и после Рођења Дјева Божанском силом остаде дјева; Она која се породи без бола, не беше Јој потребна никаква услуга од стране бабице, него сама би породиља и служитељка Породу, и Своме милом Чеду указује побожно старање: милује Га, грли, љуби, даје Му сису; и све то Она чини радосно, без икаквог бола, без икакве немоћи природе, који су природни при порођају“. Тако дакле Она своме Божанском Породу послужи својим девојачким рукама, не чекајући рођаку своју старицу Саломију, по коју Јосиф оде да је позове да послужи Пресветој Дјеви. Али Саломија дође када већ све беше свршено, јер Она која роди, Она и послужи, носећи Младенца, повијајући Га, и мећући Га у јасле.

Свети свештеномученик Зинон епископ[19] саопштава и ово: када бабица дође, она не верова да је порођај био девствен и да није повредио девство Породиљино, и стараше се да истинитост тога провери на начин својствен бабичкој вештини. Али она одмах искуси казну за дрски поступак свој: јер рука која се дрзну да то провери, изненада би захваћена неком страховитом огњеном болешћу и сасуши се. Када пак она своју сасушену руку прислони на Божанског Младенца, рука се тог часа исцели и постаде здрава као што је и раније била. Тада Саломија поверова да Мати јесте Дјева, а Младенац – Бог.[20]

После тога Девствена Породиља и необична Служитељка Своме Породу, повивши Сладчајше чедо Своје у ланене, беле, чисте, танане пелене, благовремено спремљене и из Назарета донесене, и метнувши Га у јасле што беху у тој пећини, поклони Му се као Богу и Створитељу. То спомиње блажени Јосиф, писац канона,[21] када се обраћа к Пречистој Дјеви оваким речима: Дјевице, држећи у рукама Оваплоћеног и Обавијеног човечјим обличјем, и поклањајући Му се и целивајући Га матерински, Ти Му говораше: Чедо преслатко, како ја овако држим Тебе који руком држиш сву твар?[22] Нема сумње да се Богодјевица поклони до земље Рођеноме од Ње који лежаше у јаслама; и њих са удивљењем окружаваху невидљиво ангелски чинови, као што о томе сведочи Црква говорећи: Ангели окружаваху јасле као престо херувимски, јер пећину у којој лежи Господ гледаху као небо.[23] А уз јасла беху привезани во и магарац, да се испуни Писмо: Во познаје господара свога и магарац јасле господара свога (Ис. 1, 3). А тај во и магарац беху доведени Јосифом из Назарета. Магарац би доведен због бремените Дјеве, да би је носио на себи за време пута; а вола доведе Јосиф да га прода, и тако исплати дужни данак цару и себи купи све што је потребно. Стојећи за јаслима, обе те бесловесне животиње својом паром загреваху Младенца у то зимско време, и на тај начин служаху своме Господару и Творцу. А и Јосиф се поклони и Рођеноме и Родившеј јер тада познаде он да Рођено од Ње јесте од Духа Светога. О томе свети Атанасије вели ово: „Заиста Јосиф не знађаше Њу док Она не роли Сина свога првенца; све док Дјева ношаше у утроби својој Зачето, Јосиф Је не знађаше, не знађаше шта је у Њој, шта се у Њој збива. А када Она роди, тада он познаде: тада познаде Јосиф Дјеву, каква бејаше сила у Њој, и шта се Она удостоји постати;. тада познаде он видевши Дјеву где доји и у исто време чува своје девство неприкосновеним; тада познаде он када Дјева роди, али не искуси оно што је својствено породиљама; тада познаде он да Несециви Камен даде силу Духовноме Камену;[24] тада познаде Јосиф да се на Њу односе речи пророка Исаије: „Ето, девојка ће затруднети“ (Ис. 7, 14)“. – Ове речи светог Атанасија потврђују, да је у то време Јосиф познао силу тајне, и познавши поклонио се са страхом и радошћу, благодарећи оваплоћенога Бога што га удостоји да буде очевидац и служитељ ове тајне.

Што се тиче дана у који се збило Рођење Христово, многи поуздани писци тврде да је то било у поноћи између суботе и недеље. А то се слаже и са Шестим Васељенским Сабором, који објашњава да се недеља празнује и са тог разлога што се Господ Христос родио у тај дан: „јер у тај дан Господ створи светлост; у тај дан Господ благоизволе родити се; у тај дан Он прими крштење у Јордану од Јована; у тај дан сам премилостиви Искупитељ рода људског васкрсе из мртвих ради спасења нашег; у тај дан Он изли Духа Светога на ученике Своје“. Јер као што се тачно зна: Господ Христос се заче у девичанској утроби на Благовести у петак, и у петак пострада; тако се Он у недељу роди, у недељу и васкрсе. И доликоваше Христу да се роди у недељу – дан у који Бог рече: „Нека буде светлост“, и у који „би светлост“ (1 Мојс. 1, 3) у тај исти дан требало је да и Он сам, Светлост Вечна, засија свету. А да се Христос имао родити ноћу, и у који час ноћи, пророчки је предсказано у Књизи Премудрости Соломонове, где се каже: „Јер када кротка тишина зали све, и ноћ у своме току достиже средину, сиђе с неба од царских престола Свемогућа Реч Твоја, Господе, као страшни ратник на средину пропале земље“ (Прем. Солом. 18, 14-15).

Збише се и чудеса велика по васељени у време Рођења Христова. Јер у онај сами час у који Господ наш изиђе кроз чистотом запечаћена девичанска врата, изненада у тој пећини потече из камена извор воде, а у Риму изби из земље извор јелеја и потече у реку Тибар. Храм идолски, називан вечним, сруши се; идоли се испоразбијаше, и на небу се показаше тамо три сунца. А у Шпанији те ноћи појави се облак светлији од сунца; у Јудејској пак земљи виногради енгадски процветаше у зимско доба. Но дивније од свега беше оно што је описано у Еванђељу, када ангели с песмопојем сиђоше с неба и јасно се показаше људима. А догоди се то овако. Према оној пећини у којој се роди Христос, по сведочанству блаженога Јеронима, нахођаше се врло висока кула, звана Адер, у којој живљаху пастири стада. Тамо, те ноћи, тројица њих беху будни и чуваху своје стадо. И гле, врховни међу Небеским Силама, ангео, за кога свети Кипријан мисли да је свети благовесник Гаврил, јави се њима у великом сјају, блистајући небеском славом, којом и њих обасја. Видевши га они се веома уплашише. Но појављени ангео, наредивши им да страх одбаце и да се не боје, објави им радост која је Рођењем Спаситељевим дошла свему свету. Притом он им указа на знак истинитости своје благовести, рекавши им: наћи ћете дете повијено где лежи у јаслама (Лк. 2, 12). Док им ангео говораше то, одједном се чу у ваздуху појање мноштва небеских војника који слављаху Бога и певаху: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 13-14). После тог јављења ангела и певања небеских војника, пастири се посаветоваше и хитно одоше до Витлејема да виде је ли истина што им ангео каза. Када дођоше, они нађоше Пречисту Дјеву Марију Богородицу, и светог Јосифа њеног обручника, и Дете повијено где лежи у јаслама. И поверовавши чврсто да је то Христос Господ, очекивани Месија, који је дошао да спасе род људски, Они му се поклонише, и испричаше све што видеше и чуше, и што им би речено од ангела о овом Детенцету. И сви који чуше: Јосиф, Саломија и они који у то време беху дошли тамо, дивише се томе што им казаше пастири; а нарочито Пречиста Дјева Мати све речи ове чуваше и слагаше их у срцу своме. И вратише се пастири славећи и хвалећи Бога (Лк. 2, 15-20).

Тако се зби Рођење Исуса Христа, Господа нашег, коме и од нас грешних нека буде част и слава, поклоњење и благодарење, са беспочетним Оцем Његовим и са Вечним Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Повест о поклоњењу мудраца

Када се Исус роди у Витлејему Јудејскоме у дане Ирода цара, гле дођоше мудраци од истока (Мт. 2, 1), – не из једне одређене источне земље него из разних земаља, као што се то види из дела светих Отаца, који на разне начине говоре о томе. Неки од светих Отаца мисле да су мудраци били из Персије. Тако мисле: свети Златоуст, свети Кирил Александријски, блажени Теофилакт и други. А тако мисле због тога што је у то време тамо врло високо стајала наука звездочатаца,[25] и тамо нико није могао постати цар док претходно не изучи ту науку. Други пак од Отаца сматрају да су мудраци били из Арабије. Тако сматрају свети мученик Јустин Философ, свети Кипријан, свети Епифаније. А тако сматрају због тога што је та земља била веома богата златом, тамјаном и измирном. А неки свети Оци мисле да су мудраци дошли из Етиопије, јер је отуда дошла некада царица Савска, тојест етиопска, у Јерусалим, да чује премудрост Соломонову (3 Цар. 10, 1-13), што је, по тумачењу блаженог Јеронима, било праобраз овог доласка мудраца к духовном Соломону – Христу, који је Божија премудрост.[26] А и Давид говори: Етиопија ће пружити руке своје к Богу (Псал. 67, 32).

Уосталом, све споменуте земље су на истоку и граниче једна с другом; оне изобилују златом, тамјаном и мирисима; у свима се њима веома неговало чаробњаштво и звездочатство; притом мудрацима у тим земљама није било непознато Валаамово пророштво о звезди која је имала засијати, а које се пророштво предавало из рода у род усмено и писмено. Може се сматрати као највероватније ово: један је од мудраца био из Персије други из Арабије, а трећи из Етиопије. О томе имамо указање у пророштву Давидовом, где је речено: Цареви Тарсиски и острвљани донеће даре, цареви Арабијски и Савски даће данак (Псал. 71, 10). А ово Давид предсказа, како претпостављају тумачи Светога Писма, о мудрацима који су имали доћи ка Христу с даровима. Речи Давидове: „цареви Тарсиски“ означавају „прекоморске“, јер Тарсис означава „море“, те тако под тим треба разумети Персију, земљу „за морем“. Речи пак: „цареви Арабијски“ јасно указују на Арабију. А реч „Савски“ указује на Етиопију, у којој је град Сава престоница. Тако дакле ова три мудраца = волха беху из Персије, Арабије и Етиопије.

Ови се мудраци називају волси не у том смислу да се они баве демонским враџбинама, мађијама и злотворним чинима, заклињањима и бајањима, већ зато што је код Арабљана, Сиријаца, Персијанаца, Етиопљана и других источних народа био обичај своје мудраце и звездочатце називати волсима = магима. И ова три мудраца = волха не беху дакле из средине врачара и чаробњака већ из средине најмудријих звездочатаца и философа. А називају се они и цареви, не у смислу великих царева који имају под својом влашћу многе земље, већ као они који су добили од њих власт у своме граду или у одређеној кнежевини. Јер Свето Писмо назива поглаваре појединих градова царевима, као што се то види из четрнаесте главе Прве књиге Мојсијеве. Из којих пак градова беху ова три цара, нема поузданих података; само се то зна, да су из источних земаља, да их је било тројица, према броју трију донесених дарова: злата, тамјана и измирне. Мада је сваки од њих ишао из своје земље, но вођени једном звездом, они се, по Божјем промислу, састадоше путем, па сазнавши намеру један другога наставише пут заједно идући за звездом, о којој некада предсказа пр]]>28772Tue, 06 Jan 2026 17:31:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%B4%D1%80-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BB%D0%BE-%D0%BC%D0%B8%D1%85%D0%B0%D1%98%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BC%D0%B8%D1%80-%D0%B1%D0%BE%D0%B6%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%81-%D1%82%D0%B5-%D0%B2%D0%BE%D0%BB%D0%B8-%E2%9D%A4%EF%B8%8F-r28771/

Чекамо дан мира, рођења Сина Божијег у телу људском, а око нас немири.    Породичне свађе, неразумевање, неизвесност куда даље иду овакви наши породични и брачни односи.   Усамљеност услед губитка вољених особа, било да су уснуле или да смо се разишли.   Неизвесност ратова, отказа на послу, исхода са здрављем нашим и наших ближњих…   Свет у коме живимо, а из кога бисмо најрадије и сами побегли што пре.   И онда, услед преплављености страхом заборављамо да у тај свет из кога бисмо најрадије побегли Неко добровољно долази по нас и доноси нам Свој мир. Мир који није од овога света. Мир Божији.   Има ли имало логике зашто би Неко дошао у свет који у злу лежи и из каквог бисмо и ми сами побегли? Зашто уопште Син Божији долази и постаје човек да се мучи са нама и још горе, да буде мучен од нас?   Долази јер те воли.    Долази по тебе, по мене, по сваког човека кога је са Оцем и Духом Светим са љубављу у замисли својој имао много пре него што га је и створио.   Само Неко ко истински воли може дођи у твој свет и бити са тобом у свом том хаосу који те окружује.   Само Неко ко има истински мир може ти га дати и умирити твоје немире због света око тебе.   Да ли желиш тај мир? Ако га желиш, довољно је да Христа упорно, стрпљиво и смирено тражиш, да своју пажњу молитвом и богомислијем усмераваш непрестано на Њега, да се са Њим у Причешћу сједињујеш и испуниће те својим миром.   Ово нису празне речи. Веруј ми.    Нема тог немира који мир Христов у теби не може умирити.   Нема те усамљености коју присуство Христа у твом телу, уму и срцу не може одагнати.   Нема те туге коју Христова радост не може тихо преобразити у покајну радосну тугу.    Нису ово само “лепе речи” и срце твоје које осећа ове истине то добро зна! Не плаши се да му поверујеш и свим бићем потражиш Онога ко је дошао да тебе пронађе.   Христос зна како је бити прогањан (већ као бебу покушавају да Га убију), одбачен, презрен, искоришћен, напуштен од свих када ти је најтеже (на Крсту), повређен од оних којима си највише помогао (“распни га” викали су они чије је ближње исцељивао од болести).    Све што си ти проживео и Он је. Разлика је у томе што је Он то добровољно преживео иако није морао. Зашто је то радио? Понављам: јер те воли, јер си му битан… ЈЕР ЈЕ ПО ТЕБЕ ДОШАО.   Можда не разумеш зашто допушта да ти се дешава оно што тренутно пролазиш, али се сети да је на Божић дошао по тебе и да сигурно не би допустио нешто што ти није на корист да му није стало до тебе… А стало му је, јер је по тебе дошао.   Немири око тебе не морају бити и немири у теби. Потражи Христа у себи Црквом и мир Божији ће се убрзо родити у твојој души.   Мир Божији, Христос те воли!

„Али знамо да се човек не оправдава делима закона, него вером Исуса Христа; и ми смо поверовали у Христа Исуса, да бисмо се оправдали вером Христовом, а не делима закона. Јер делима закона ниједно тело неће бити оправдано“ (Гал. 2:16).

Тема оправдања је деликатна и теолошки дубока. Ако вас питам како је особа оправдана у овом животу, одговорићете: „Делима“. Зар не?

Али овде нам Христос говори нешто дубље, и морамо обратити пажњу, јер је оправдање делима дискусија која има почетак, али нема крај, и немогуће је да се икада заврши. Ако почнете да разговарате са неким о томе – и ако Бог почне да говори са нама – никада нећете наћи крај.

Самооправдање је колосална духовна мука, јер свако брани своје поступке и, дубоко у себи, верује да су исправни. Да би се то завршило, у души човека мора да сване зора, и он мора да каже свом духовном оцу и себи: „Крив сам“, да поверује у то и да почне да ради на томе.

„Крив сам“ је тако тешко рећи јер се наша душа опире

Ово „крив сам“ је тако тешко изговорити јер се наша душа опире. За нас је то нарцистичка рана, како би рекао психолог. Ми се опиремо: „Нисам крив, а чак и да јесам, опет нисам крив! А чак и ако јесам крив, нисам толико крив!“ Поготово ако духовни ментор почне да се противи овом „нисам крив“ и каже:

„Не, крив си више него што мислиш!“ Онда му се можемо супротставити и рећи:

„Ти мене уопште не разумеш! Нисам толико крив колико мислиш. Само сам мало крив!“

А ко је крив за остало?

„Па, толико је људи на овом свету! Зар и они не могу бити мало криви? Зар није Бог, на крају крајева, крив што ми је дао такве услове живота? Зар нису и моја мајка и отац мало криви што су ме научили да будем овакав?“

И, природно, заборављамо на ђавола, који је успео да буде крив за све, а ипак да буде готово потпуно невин. Да, ђаво сноси одговорност, али не искључиво. На крају крајева, ми смо ти који му пружамо материјал; са нама он ради, са свим што смо у себи успоставили, са свим чему се клањамо и са свим за шта нисмо криви! Све за шта ви нисте криви - управо то је оно са чим ђаво ради. Нема бољег материјала.

Пази, нема бољег материјала за њега од свега за шта кажеш да ниси крив, свега због чега вичеш, свега за шта си сигуран да ниси крив. Управо са тим он ради – и увек тражи начин да те одвуче у другу крајност. У другу крајност, где пребива екстремно самооправдање.

Живимо у култури самооправдавања.

Не заборавимо да живимо у култури самооправдавања. Све што се зове психотерапија је само умирујуће самооправдавање. Добар психотерапеут који жели да заради новац мора знати како да оправда људе који му долазе. Тешко вама ако желите некога да излечите, јер самооправдавање није лек, већ тренутно олакшање. Онда се проблем само погоршава.

Психотерапеути немају дубоку духовну слику особе, већ само слику њеног понашања. Они покушавају да пруже олакшање на емоционалном нивоу. Особа се осећа мало боље, али само накратко, јер се проблем брзо враћа, враћа се мука коју носи у себи — мука самооправдавања која их спречава да поново стану на ноге.

Данас етици приступамо нарцисоидно. Етика је оно што ја разумем као етички. Ја етику не постављам изван себе, већ у себе. Зар није тако? Знам, осећам, разумем да ствари некако стоје овако.

Прилазите полицајцу и кажете му: „Види, и ти си под законом“, и видите да се он већ нарцисоидно поистоветио са законом; не може да призна да је закон изнад њега, посебно ако му кажете да је крив за нешто. Судија - ни он не може да призна да је крив. Учитељ не може чак ни да призна да није у праву. А ни свештеник не одустаје.

Пре неки дан, двоје мојих бивших ученика су дошли да ме виде; већ су били венчани. Били су у браку четири или пет година, и за све то време, њихов духовни отац им никада није дозволио да приме Свето Причешће. Када сам сазнао разлог, хтео сам да поцепам одећу: то је била чиста непажња.

Ова култура самооправдавања је начин на који данас одгајамо нашу децу. Учимо их да су увек у праву, мислећи да ће их то учинити јаким и нерањивим. Али у стварности, чинимо их слабим, несрећним и подложним депресији и стресу. Зато што им недостаје пристојности да се повуку и кажу: „Да, погрешио сам.“

И шта може бити природније за човека него да направи грешку? На крају крајева, ми смо грешни од почетка до краја. Разликујемо се од светаца по томе што они то виде, а ми не. Светитељи имају једну особину којој се дивимо, али коју се плашимо да видимо код себе. То се зове самопрекор. То је дејство Светог Духа у човеку. Када он почне да делује, тада почиње срећа. Нема друге среће осим ове. Све остало је рат и несрећа.

Боримо се једни с другима и, на крају крајева, са Богом. Колико људи Му на крају каже: „Твоја је кривица што ја...“ Па какав је Он Бог онда? Завидан? Подао? И зар Бог није љубав? Зар Му није стало до нас? Свети Јаков (Цаликис) ми је једном рекао:

„Оче, мој телефон стално звони. И питају: 'За кога да се удам?', 'За кога да се удам?' Кад бих хтела, могла бих да се удам за пола Грчке. Али шта да им кажем, оче? Шта да им кажем? Ако им кажем оно што понекад видим, тешко мени!“

Пун си порока, али желиш свеца поред себе

Зато што си испуњен пороцима, желиш свеца поред себе који би ти се, као одговор на све ово, поклонио и увече за тебе упалио свећу! Ако ти Бог да онога кога мора дати да би могао себи да помогнеш — онда ћеш одмах отрчати до тог свеца, зграбити га за грло и рећи:

„Зашто ми се смејеш? Је ли ово оно што сам желела?“ и криви Бога.

Свети Јаков и сви свети нису могли рећи шта су видели јер човек није био спреман да то чује.

„Делима закона се ниједно тело неће оправдати.“

Шта год да радиш, не можеш се оправдати пред Богом. Ова бајка је завршена. Не тражи самооправдање; ионако се нећеш моћи оправдати. А ако мислиш да можеш да се оправдаш, онда испуни све што закон налаже. Али, ти то нећеш. Ни свеци и пророци нису могли ово испунити. Сам Давид је починио убиство и прељубу, Давид, велики краљ и пророк. Касније је постао узор покајања, да, али је урадио оно што је урадио.

Данас смо чули ово у причи о милосрдном Самарјанину:

„Шта је написано у закону? Како га читате?“, пита Христос.

Као да је питао: „Како ви разумете ове ствари?“ А адвокат цитира Свето писмо:

— „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим, и ближњега свога као самога себе“ (Лука 10:26–27).

Ово је дивно, али човек би само клонуо у несвест када би разумео шта овде чита. „Љуби Господа Бога свога.“ Добро, волеће Га свом душом својом. Али свом снагом својом, и свим разумевањем својим, и свим срцем својим? Толико да не размишља ни о чему другом? Шта ћу онда постати? Зависан од Бога? Да, управо то ћеш постати. И воли ближњег свог као самог себе.

— Да, Бог је свет, Он је Бог, али зашто баш мој ближњи? Господе, зашто бих волео свог ближњег као самог себе?

Милост! То није ствар правде.

„Фарисеји“, каже Христос, „натоварише људима тешке теретe, али сами неће ни прстом својим да их скину“ (в. Лк. 11, 46). А зашто? Зато што знају колико су тешки, а ипак одбијају да их узму. Заокупљају се законом, али се уопште не заокупљају истином закона. Они који су се заокупљали истином закона разумели су речи светог апостола Павла: „Ниједно тело неће се оправдати делима закона.“

Не постоји тако нешто као што је самооправдање. Шта год да радите, иза тога се крије то чудовиште, које се, у психолошком смислу, назива нарцизам или самољубље, ако хоћете. У психолошким терминима, ми то називамо нарцизмом, који на крају прождире све што несебично радите. И што више игноришете постојање ове звери, то је више храните.

Можете бити повезани са хиљадама људи на мрежи, а ипак се осећати празно изнутра јер не постојите ви за њих, нити постоје они за вас.

Управо се то данас догађа. Видите све те лажне везе које се формирају на мрежи. Можете се повезати са хиљадама људи на мрежи, намећете им своју слику, баш као и свима осталима, и радите са својом маштом, али истовремено осећате страшну празнину у души, јер не постојите ви за њих, а они за вас, и не знате ко је друга особа, и не знате ко сте ви. А мало касније, не знате апсолутно ништа, а ако лајкови почну да се нижу, онда је све готово! Чак сам и ја, која имам огромну одбојност према свему овоме, када сам видео да је мој разговор лајкован више од хиљаду пута, помислио: „Види ти то!“

Наравно, све је ово људски рад, људски изум, а друштвене мреже, у недостатку бољег израза, су управо то. То су мреже масовне фантазије; то је идолопоклонство. Фејсбук је место сусрета идолопоклоника, како то каже један модерни интелектуалац, не ја. Допао ми се његов израз. Дакле, представљате се онаквим какви бисте желели да будете, али испод свега тога кријете огромну анксиозност, јер не само да не говорите шта радите, већ кријете и огромну завист, јер су сви остали бољи од вас! Осећате се анксиозно јер године пролазе, а ви нисте постигли ништа невероватно, као други које видите тамо. Зар не? А онда се увуче депресија. Ох, како је „кул“!

Све је ово данас уобичајено. И зато што је уобичајено, остаје непримећено. Ми, старије генерације, ствари смо видели другачије; знамо како је борити се за своју љубав, бити одбијен, постати бољи и видети да други постају бољи, и, обрнуто, постати гори. Али данашња сиромашна омладина се бави искључиво својом маштом. И када треба да се ослоне на неку врсту критеријума, схватају да их немају, јер им је све у себи замагљено.

Ако кажете да имате неке критеријуме, ваши лајкови ће почети да опадају. Ако кажете да имате другчији критеријум, ваши лајкови ће још више пасти, али ако избрбљате лаж, ваши лајкови ће одмах почети да расту. И постајете лажов, преварант, јер су вам потребни лајкови да бисте били особа.

Где ћете пронаћи личност? Из какве везе ћете је црпети? Само у везама заснованим на љубави може се формирати личност. Машта не ствара везу или однос, већ кандидата за депресију. Кажем вам. Боље је имати некога са ким можете да се свађате дању и ноћу него немати шта да делите ни са ким.

Данас живимо у ери самооправдавања. Морамо оправдати себе; нема другог начина. И тако почиње сва ова гужва, која води до потпуног недостатка критеријума. Не само да не успевате да добијете ништа вредно, већ губите и критеријуме за то да будете вољени. Један велики енглески писац каже: „Када видим да се сви слажу са мном и говоре: 'Да, у праву сте!', знам да грешим.“

Ако те сви хвале — то је написано у Јеванђељу — тешко теби (упореди Луку 6:26)! То значи да си „непостојећи“. Стога су људи који се истичу као личности на друштвеним мрежама и телевизији мртви, картонски, непостојећи. Они постоје само у лајковима и утисцима које стварају. Ови људи не знају шта желе, како то желе, када то желе, зашто то желе, или да ли ће икада престати да то желе.

Стално су збуњени. Зато одлазе код психоаналитичара, који почиње речима утехе — уз накнаду, наравно. Ако желе још утехе, он им даје нове антидепресиве, застрашујуће јер делују директно на мозак и снижавају ниво серотонина. Ох, како је то „кул“! И сви смо срећни.

Усред овог хаоса постоји само један начин, а то је веровање у Христа.

„Делима закона се ниједно тело неће оправдати.“

Па како се човек може оправдати? Постоји само један начин, милостив, дар. И ако га желиш, прихвати га. А ако га не желиш, не прихвати га. То се зове вера.

„И ми смо поверовали у Христа Исуса само кроз веру, да бисмо се оправдали вером у Христа, а не делима закона. Јер делима закона ниједно тело неће бити оправдано.“

Само вера оправдава усред хаоса који сам описао, а који само расте. Усред овог хаоса, постоји само један начин: верујте у Христа. Посматрајте шта Он ради и останите у Њему, верујте у Њега, држите се Његове руке и чините оно што Он каже. Држите се Онога који вас истински воли, јер Он је Сама Љубав, и све што је учинио, учинио је зато што вас воли.

Шта је Он урадио? Васкрсао те је из мртвих, исцелио те је од парализе, дао ти је очи да би могао да видиш, зар не? Нахранио је 5.000 људи. И на крају ти каже:

— Гле, ја ти дајем и себе. Ја ћу умрети, а не ти!

И Он вам оставља Своје Тело и Крв, и ако се њима причестите, живећете вечно и никада нећете видети смрт.

Он вам говори о овом великом дару:

- Узми га!

А онда све зависи од ваше личне слободе. Ако кажете: „Неее! Оправдаћу се!“ — чека вас пакао.

Данас је пакао видљив; раније није био тако видљив. Данас имамо страшну привилегију да видимо пакао. Где год да идете, ту је пакао. Шта да вам кажем? Замолите нас, свештенике, да га видимо. Посебно духовне оце. Да видимо шта се данас дешава у људским односима. Ви то видите свуда око себе. Па где човек може да стане? Где се данас може окренути? Наведите ми такав здрав простор. Свуда видимо тешке појаве, необичне појаве, јер је отпадништво велико, а самооправдање страшно.

(Наставиће се)

Ћерка Филипа, епарха целог Мисира. Рођена у Риму. У то време беху хришћани изгнани из Александрије и живљаху ван града. Девица Евгенија посећиваше хришћане и свим срцем прими веру њихову. Одбеже од својих родитеља са два верна евнуха своја, крсти се од епископа Елије и прерушена у мушко одело ступи у мушки манастир, где прими монашки чин. Толико очисти срце своје подвигом својевољним, да прими од Бога благодат исцељења болних. Тако исцели и неку богату жену Мелантију. Но после ова жена хоћаше извући Евгенију на телесни грех, и не слутећи, да је Евгенија женско. Па како би одлучно одбијена од стране Евгеније, ова зла жена из освете оде епарху и оклевета Евгенију онако исто као некад жена Пентефријева целомудреног Јосифа. Епарх нареди те све монахе оковаше и у тамницу вргоше заједно с Евгенијом. Но када би изведена на суд, света Евгенија показа се своме оцу као његова ћерка. Обрадовани Филип тада крсти се са целим домом својим. И би Филип изабран за епископа александријског. Чувши за ово, римски цар посла неког опаког војводу Теренција који, дошавши у Александрију, тајно уби Филипа. Тада се света Евгенија пресели у Рим са мајком и браћом својом. У Риму је неустрашиво и ревносно преводила незнабошце у веру праву, нарочито девојке. Тако преведе у веру и неку красну девицу Василију. Ускоро Василија би посечена за Христа, како јој Евгенија и предсказа. Тада бише посечени и оба она евнуха, Прот и Јакинт. Најзад дође мученичка кончина и светој Евгенији. Од њене близине паде храм Дијанин и разруши се. Мучитељи је бацише најпре у воду, потом у огањ, но Бог је спасе. Јави јој се сам Господ Исус у тамници и рече јој, да ће она пострадати на сам дан Његовог Рождества. Тако и би. Мачем је посекоше 25. децембра 262. године у Риму. После смрти јави се Евгенија матери својој у великој слави, и утеши је.

**

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЦЕ ЕВГЕНИЈЕ

У СЕДМОЈ години царовања римскога цара Комода, који наследи престо после оца свога Марка Аврелија,[1] би постављен за епарха целога Египта неки знаменити велможа, по имену Филип. И Филип са својом женом Клавдијом и децом пређе из Рима у Александрију. Имађаше он два сина, Авита и Сергија, и јединицу ћерку Евгенију, веома лепу телом и целомудрену духом. Ево повести о њеном животу.
Филип управљаше Египтом по римским законима и обичајима предака. Он ни најмање није волео врачаре и мађионичаре, и силно их је гонио и уништавао. Исто тако он није волео ни Јевреје; он им чак ни име није могао чути. Међутим према хришћанима се понашао веома благо; и мада их, по царском наређењу, беше истерао из града Александрије, ипак им је допустио да у предграђу града мирно живе и слободно служе своме Богу, јер он цењаше хришћане због њиховог савршеног живота и мудрости. Сам пак он усрдно се бављаше грчком философијом, у којој васпитаваше и своју кћер Евгенију. Притом Филип учаше Евгенију да влада и латинским и грчким језиком, и да слободно и красноречиво говори на оба та језика, много се старајући да Евгенија постигне што већи успех у философији и осталим наукама. А она, бистра и врло марљива, лако напредоваше у свима наукама. Што једном чује или прочита, то је она чврсто памтила, чувајући то у срцу евом као да је написано на челичним таблицама. А беше Евгенија лепа лица и дивна тела, но још лепша целомудреношћу својих миели и дивнија девичанском чистотом. Стога један од најзнаменитијих великодостојника римских, по имену Аквилин, зажеле да је вери своме сину Аквилију за невесту. И када је родитељи упиташе, да ли она пристаје да се уда за тог високородног младића, Евгенија одговори: Мужа треба изабрати себи бољега по животу а не по пореклу, јер се има живети с њим а не с родом његовим.
Такође и други високородни и богати младићи жељаху да се вере с њом, али их она одбијаше све што јој се, тобож, не допада начин њихова живљења, а у самој ствари она је то чинила једино из жеље и бриге да остане и живи у девствености.
Тако се припремаше диван и чист сасуд за примање божанског миомирисног мира. И убрзо за њеним добрим делима последова добра вера, и она чиста приступи к чистоме извору побожности. Као почетак пак Евгенијина обраћења к Богу послужи следећи догађај: Случајно или, боље рећи, по Божјем промислу Евгенији дође до руку књига ПослаНица светог апостола Павла. Пажљиво је прочитавајући и улазећи у њен смисао, Евгенија познаде да постоји Један Истинити Бог које је створио васељену: и њој се одмах просвети ум, који у ње беше одавна предочишћен и припремљен за примање Светога Духа. И она срцем чврсто поверова у Христа, али се не усуђиваше да Га јавно исповеда устима, бојећи се гњева својих родитеља.
Када, по царском наређењу, изгнаше из Александрије хришћане, чије учење Евгенија веома жељаше чути, то она замоли родитеље да јој дозволе да иде у предграђе на једно од њихових имања, да се тамо у осами одмори и освежи. А родитељи, не слутећи ништа о њеној тајној намери, дозволише јој да иде у предграђе ради освежења. Она пак, пролазећи колима са својим евнусима и робињама поред манастира у једном од хришћанских насеља, чу како монаси певају иза ограде: "Сви су богови незнабожаца демони; а Господ је небеса створио" (Псал. 95, 5). Чувши ове речи, и постидевши се заблуде предака, она уздахну из дубине срца, и рече двојици својих евнуха, Проту и Јакинту: Ви сте са мном довољно изучили науке; ми смо заједно схватили учења Сократа, Аристотела и Платона, познате заблуде стоика н мишљења Епикура;[2] а прочитали смо и проучили и друге софисте и песнике. Ви, разуме се, насигурно знате да су све то басне које немају у себи ништа сем неке наликости истине, која може завести многе. Није нам непознато и то, како се хвале својом мудрошћу јелини, од којих неки на све могуће начине доказују да нема никаквога бога, а неки опет сматрају да има много богова, и деле их на веће и мање. Хришћани пак све њих побеђују речју, говорећи: "Сви су богови незнабожаца демони". Јер вера у те незнабожачке богове јесте савршено безумље и потпуна погибао. Међутим хришћанско учење: "Господ створи небеса", отворено признаје Јединога Бога и даје нам познање о нашем свеопштем Господу. Сагласно са овим учењем учи и апостол њихов Павле, чије списе, који доказују постојање Јединога Бога, ја читах јуче и прекјуче. И ја верујем речима тога апостола, јер су врло јасне и достојне веровања пошто заснивају веру "а самим делима. Апостол у својим Посланицама јасно показује пут ка спасењу, и ви, ако желите, можете кренути тим путем. А ја се више нећу звати вашом госпођом већ сестром и саслужитељком: јер ми имамо заједничког Господа и Оца - Бога. Стога будимо једнодушни и једномислени, као браћа, и заједно решимо да се обратимо ка Христу. Чула сам да је хришћански епископ Елиј[3] подигао овде манастир, у коме монаси непрестано дању и ноћу славе Бога песмама. Овај манастир епископ повери неком презвитеру Теодору о чудесним делима којега причају да он својом молитвом даје прогледање слепима, изгони ђаволе, и сваку болест лечи речју. Још говоре и то, да у овај манастир нипошто није допуштено женама улазити. Зато ми острижите косу, обуците ме у мушко одело, па ме ноћу одведите тамо. Ми ћемо одредити наш повратак у град за касно увече; сви робови нека иду испред кола, а вас двојица иза кола; ја ћу пак тихо сићи с кола, и ми ћемо се сакрити тајно од свих; кола нека се празна врате дома, а ми ћемо отићи к слугама Божјим.
Ове Евгенијине речи и намере беху пријатне обојици евнуха. И када наступи ноћ они урадише као што се договорише. Јер касно увече враћајући се у град, они кришом сведоше Евгенију с кола, тако да то нико од робова не примети. Сакривши се, они је обукоше у мушко одело, остригоше јој девојачку косу, и упутише се к манастиру. Но они још не беху на домаку манастира, а угледаше где им се приближава блажени Елиј, епископ Илиопољски,[4] идући са мноштвом народа из Илиопоља у манастир. Јер у Египту бејаше такав обичај да, када епископ обилази своје манастире и цркве, онда га народ прати певајући песме. Тако и овом приликом са епископом Елијем ићаше испред и иза њега око десет хиљада људи, који певаху и клицаху: "Пут је побожних прав, и поравната је стаза побожних" (Ис. 26, 7).
Чувши те речи, Евгенија рече својим пријатељима: Удубите се у смисао тих стихова, како све речи њихове имају значаја за нас и односе се на нас. Јер када ми разговарасмо о Истинитом Богу, ми чусмо певање: "Сви су богови незнабожаца демони; а Господ је небеса створио". А сада када ми, одвративши се од идолослужења, кренусмо путем, којим желимо прићи Христу, ево неколико хиљада људи сусреће нас једногласно певајући: "Пут је побожних прав, и поравната је сТаза побожних". И мени изгледа да се то десило не случајно него по Божјем промислу. Хајде стога да видимо куда иде овај народ; и ако иде ка истој обитељи куда и ми стремимо, онда да им се придружимо и путујемо заједно с њима, као њихови пријатељи.
И тако придруживши се народу који је ишао и певао, о"ни упиташе једнога: Ко је онај старац што једини јаше на магарету усред народа који иде испред и иза њега? - И чуше као одговор, да је то епископ Елиј, хришћанин од младости своје, који је одрастао у манастиру. Када су њега још као дете слали да донесе огањ од суседа, он доношаше жар у скуту од своје хаљине, а хаљине му не прогореваху. Таква беше светост његова још у детињству његовом. "Пре неколико дана, - (настави казивати упитани човек, - појави се у овим местима неки врачар по имену Зариј, који разним враџбинама и лукавствима обмањиваше људе: он епископа Елија називаше варалицом, а за себе говораше да је добар учитељ, послан људима од Христа. Тада се сабра мноштво хришћана, и дођоше ка оцу нашем кога видите, и рекоше: чујемо како Зариј тврди за себе да је послан од Христа. Стога: или прими њега у заједницу с тобом, или пак, ако говори лаж, ти га речима победи, па ћемо ми поћи за оним од вас који однесе победу у препирци. Свети епископ Елиј пристаде на препирку са Заријем: јер се надаше на Христа, као што се и Зариј уздаше у своје демоне. И би одређен дан за препирку и припремљено место усред града Илиопоља. И дође Зариј врачар са волшебним чинима својим, а дође и епископ са богонадахнутим речима. И пошто благослови народ, епископ рече: Сада ћете познати духове који су од Бога.[5] И обративши се онда Зарију, он поче водити с њим велику препирку. Но волх беше веома вешт у својим обманама, горд и безобзиран у говору; он се стараше да однесе победу не истином већ хвалисавом и бестидном многоговорљивошћу. Због тога кротки и безазлени епископ не могаше волха надвладати речима. И жао би народу што Зариј надмашује епископа у препирци. Приметивши то, епископ замоли да се стишају, и рече народу: Ваља нам сада послушати савет светог апостола Павла који он даје своме ученику Тимотеју: Ово напомињи, и посведочи пред Господом, да се не препиру, које ништа не помаже, него смета оне који слушају (2 Тм. 2, 14). Али да не би неко помислио да ми ово апостолово сведочанство приводимо не ради изналажења истине већ из бојазни, ја предлажем ово: да се усред града наложи ватра и да ми оба заједно уђемо у огањ, па ко од нас не изгори, тај и јесте истински посланик Христов. - Овај се предлог допаде свему народу; и одмах наложише велику ватру. Епископ стаде звати врачара у пламен, али овај одговори: Уђи прво ти у огањ, пошто си ти предложио такву проверу. - Епископ се прекрсти, и подигавши руке к небу уђе усред огња; и престоја у великом пламену око пола сата, и не би ни најмање опаљен: јер се огањ не дотаче ни његових власи, ни његове одеће. А зваше епископ и Зарија да уђе у огањ к њему, али се овај страховито препаде и покуша да бежи. Но народ га дохвати и рину га у огањ силом. И одмах бедник поче горети, и сасвим би изгорео да га свети епископ Елиј не избави брзо из огња, истина полусагорелог али живог. После тога волх би са поругом протеран из предела Илиопољских. А епископа кога видите, куд год он ишао, свуда прати народ са божанским песмама".
Слушајући ово казивање, блажена Евгенија се радоваше духом, и дивљаше се, и уздисаше. Најзад она поче усрдно молити човека што разговараше с њом и зваше се Евтропије, говорећи: Молим те, господине, да обавестиш светог епископа о нама, који желимо да се од идола обратимо ка Христу. Ми смо браћа, и договорисмо се да заједно постанемо хришћани и да живимо у овом манастиру, никада се не одвајајући један од другог. - Саговорник им одговори: Ћутите засада о томе, док епископ не уђе у манастир и не одахне мало од пута, а када се укаже згодан тренутак ја ћу га, по жељи вашој, обавестити о вама.
Када се они приближише манастиру, у сусрет епископу изиђоше монаси, певајући: Примисмо, Боже, милост Твоју усред људи Твојих (Псал. 47, 10). - Када епископ са народом уђе у манастир, уђе са евнусима својим и Евгенија, слична младићу по оделу и остриженој коси. Пошто одслужи у цркви Божанствену службу, и поткрепи се мало храном у три сата по подне, као што је обичај код постника, епископ отпочину од трудова, и виде у сну овакво виђење: некакви људи ношаху на рукама неки женски кип, сличан једној од јелинских богиња, и указиваху му као богу поштовање жртвама и поклоњењем. Тешко беше епископу гледати како људи обмањују себе идолопоклонством, и он рече тој њиховој богињи: Зар доликује теби, створењу Божјем, да те људи сматрају за Бога, и да од њих примаш поклоњење које само Богу доликује? - Чувши ове речи, богиња одмах остави људе који јој се клањаху и пође за епископом, говорећи: Нећу те оставити, нити ћу одступити од тебе, док ме не приведеш и не предаш Творцу и Саздатељу моме.
Пренувши се из сна, епископ размишљаше о свом виђењу. Утом уђе к њему Евтропије и рече: Владико, три младића, рођена браћа, једнодушно напуштају идолопоклонство и желећи да буду причислени к лику оних што служе Христу у овом ма)пастиру, уђоше данас за тобом у обитељ ову, и са сузама ме молише да обавестим о њима твоју светост. - То обрадова епископа, и он ускликну: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што си ме удостојио да сада чујем овакву радосну вест!
И нареди епископ да му позову та три младића. Када они уђоше сами и ступише пред чесно лице његово, светитељ најпре сатвори молитву, па затим поче очински и с љубављу разговарати с Евгенијом, распитујући их за њихова имена, порекло и отачаство. Евгенија, црвенећи у лицу девојачким стидом, одговараше смирено: Ми смо, божанствена главо, родом из славнога града Рима, и отачаство наше је Рим; браћа смо по телу; првоме је име Прот, другоме Јакинт, а ја се зовем Евгеније. - Блажени епископ Елиј с љубављу гледајући у њу, рече: С правом називаш себе Евгенијем, Евгенија! Име твоје[6] слаже се са духом твојим, јер ти имаш благородну, храбру душу, и у свему се показујеш као прави мушкарац. Но притом чврсто се држи у уму свом одлуке, побеђуј своју женску природу, и стасаћеш у мушкости, и утврдићеш се у Христу, ради Кога ти жена, правиш се мушкарац, променивши свој женски лик и име из љубави према Богу. Ово говорим теби, не изобличавајући и не ружећи твоју природу, и не желећи да те одвратим од твоје намере, него да би ти дознала колико се Бог брине о теби и како ми Он откри све што се тиче тебе, не утајивши ништа: ко си ти, и како ћеш доћи к мени, и ко су они који ће с тобом доћи к мени. Стога се, Евгенија, постарај да се покажеш не мање мушка духом него својим изгледом: јер ми Господ мој откри и то, да. си ти себе припремила за чисто обиталиште Њему, чувајући своју девственост неоскврњеном, и одбацујући саблазни земаљског живота.
Обративши се затим Проту и Јакинту, светитељ рече: Ви сте робови по телесном пореклу, али сте слободни духом, јер дух ваш није поробљен ничим земаљским. Зато не ја, већ сам Господ Христос говори вама: Више вас не називам робовима него пријатељима (Јн. 15, 15). Блажени сте ви због такве слободе ваше, али сте још блаженији због вашег пријатељства и сједињења с Христом: јер ви једнодушно изабрасте узети на себе јарам Христов, и ничим не ометосте блажену Евгенију у ње!ној намери, већ заједно с њом горите духом да служите Господу. И када она буде изашла из овог живота, заједно с њом и ви ћете се удостојити од Господа оних венаца и награде, којих и она.
Овоме разговору епископа Елија са Евгенијом и њеним евнусима нико не беше присутан. Епископ нареди Евгенији да остане у мушком оделу, пошто нико не знађаше ту њену тајну. И она заједно са евнусима не одступи од епископа док их све епископ не крсти и не причисли к лику монахујућих.
А сада да опишемо шта се десило у оно време када светитељка заједно са Протом и Јакинтом кришом од робова сиђе с кола, и како родитељи њени туговаху за њом.
Кола дакле продужише свој пут и већ се приближише к дому, а робови иђаху испред кола не слутећи шта се догодило. Домаће пак слуге изађоше с буктињама у сусрет Евгенији. Пришавши колима они видеше да су она празна и да у њима нема Евгеније, и то њих доведе у велику забуну. Отац њен, мајка, браћа и све слуге се веома узнемирише, и настаде запевка, вапијање, ридање и силан плач. Дадоше се у трагање по свему граду, и сав се народ у Александрији у чуду питаше шта се то догодило са епарховом ћерком. Многобројни робови бише разаслани на све стране да траже Евгенију. Они претражише не само сав град, него и сву земљу Египатску, и при распитивању не пропустише никога на путу и по кућама: трговце, земљоделце и путнике; али нигде не могоше ништа чути о том скупоценом бисеру, који десница Свевишњега кријаше у Својој ризници до потребног рока.
Родитељи пак Евгенијини дан и ноћ плакаху за њом и неутешно ридаху, често је дозивајући по имену, гребући лица своја посипајући пепелом главе своје, и падајући на земљу од изнемоглости и сиЛне туге срца; и притом запомагаху: Евгенија, Евгенија, кћери наша слатка! где си се, светлости наша, сакрила од очију наших? у ком си се месту, утехо наша, притајила? на који си начин, надо наша, нестала?
И ридаху родитељи за ћерком својом, и плакаху браћа за сестром својом, и сузе роњаху робови и робиње за госпођом својом, и сви граћани жаљаху за Евгенијом и саосећаху бол епарха као свог доброг господара и управитеља. Потом почеше питати врачаре и гатаре, и приносити идолима многобројне жртве, не би ли им који од богова казао што о несталој девојци.
Но ни од њих не дознадоше ништа. Јер ћутаху: врачари и гатари као лажљивци и незналице, а идоли као мртваци. Најзад неки од житеља Александрије измислише басну на утеху епарху: наиме они тврђаху да им је откривено, како су, тобож, богови заволели лепоту Евгенијину, па зато Евгенију узнели на небеса и уврстили је у ред богова. Уцвељени родитељ поверова тој басни, престаде мало са тугом, и силом претвори свој плач у радост. И он одмах нареди да се салије од злата идол, сличан по изгледу његовој љубљеној кћери, и да се постави на видном месту у Александрији. И поче он свенародно указивати поштовање Евгенији као новој богињи, празнујући је и приносећи јој многобројне жртве. На тај начин он олакшаваше себи бол свој за ћерком. Али Евгенијина мајка Клавдија и браћа Авит и Сергије не повероваше тој басни, те и надаље непрестано и неутешно плакаху за Евгенијом.
Међутим блажена девојка Евгенија, прикривена мушким оделом и именом, и због својих мушких и јуначких подвига сматрана за мушкарца, живљаше у споменутом манастиру, . усрдно монахујући и служећи Богу. И она показа толики успех у божанственом учењу, да је кроз две године већ знала напамет цело Свето Писмо: и душа јој беше препуна толиким миром, да је сви сматраху за једнога од анђела. И ко је могао сазнати да је она женско, када је покриваше сила Христова и беспрекорна девственост, и када она својим животом и код савршених монаха изазиваше дивљење? Говор њен беше смеран, мио, кротак и немногоречив, пун страха Божија и душекористан., На црквена богослужења нико не долажаше пре ње и нико не излажаше после ње. Свима она беше на углед и корист: тужне утешаваше, са радоснима се радоваше, гњевљиве и јаросне једном речју смираваше; на горде пак толико утицаше смирени начин њеног живота, да су се они изненада претварали из вукова у овце.
Након не много времена она доби од Бога дар исцељивања. И када би она посетила кога болесника, одмах је сам долазак њен одгонио болест и давао болеснику потпуно здравље. А два евнуха њена, Прот и Јакинт, неодступно борављаху с њом, и беху подражаваоци њеног живота, и верне слуге њене и пријатељи.
Три године по обраћењу њеном к Богу престави се игуман тога манастира. И братија сабравши се стадоше једнодушно молити блажену да им буде игуман, јер не знађаху за њену тајну чувану Богом: да је њихов Евгеније по природи не мушкарац већ жена. Они су посматрали њено мудро, беспрекорно и богоугодно живљење, које неупоредиво превазилажаше живљење свих постника манастира, те због тога Многим молбама наваљиваху на њу да се прими старешинства. Тада светитељка, с једне стране бојећи се да је противно закону да жена управља над људима, а с друге стидећи се да омаловажи и одбије свесрдне молбе толиких чесних лица, упути им ову молбу: Молим вас, браћо, донесите ми овамо свето Еванђеље. - А када Еванђеље би донето, она продужи: Потребно је да хришћани приликом сваког избора пре свега питају о томе самог Господа Христа.
Стога расмотримо шта нам Христос наређује поводом овог избора, па се покоримо Његовој вољи.
Тада она пред свима отвори Еванђеље насумце, и оно се отвори на месту где беше написано: Који хоће да буде већи међу вама, нека вам буде слуга; и који хоће међу вама да буде први, нека вам буде роб (Мт. 20, 26-27). Када ове речи бише прочитане, светитељка изјави: Ево, покоравам се и Христовом наређењу и вашој молби. Нека дакле будем слуга и роб ваше љубави.
И обрадоваше се сви њеном пристанку. И прими тобожњи Евгеније, а у самој ствари Евгенија, игуманство у том манастиру, и постаде свима као заробљеник и роб, непрестано се трудећи за сву братију, носећи воду, секући дрва, чистећи све келије, и свима служећи са великим усрћем. Себи пак за борављење изабра вратареву келију, да се ни бољом келијом не би показала виша од других. Трудећи се у манастирским пословима она никада није пропуштала прописано црквено правило, тојест: јутрење, Часове (у нарочите дане и Литургију), и вечерње. И изгледало јој да је узалудно изгубљен онај час, у који би се десило да она не узнесе хвалу Богу. И она будно мотраше да јој ни једна час не прође без славословља Божија. Стога у рукама њеним беше посао, а у устима непрекидна молитва. И доби она власт над нечистим дусима, да их изгони из људи. А даде јој се благодат да чини и друга чудеса, о којима подробно говорити недостаје времена. Но сада да испричамо како отпоче гоњење на светитељку, остале догађаје из њеног живота, њено страдање и њен крај.
Бејаше у Александрији једна жена, по имену Мелантија, богата имањем али убога у добрим делима. Она се разболе од грознице, и паћаше од ње више од године дана. Имађаше она велико имање у близини манастира. Чувши да у манастиру има неки монах Евгеније који лако исцељује сваку болест, она хитно оде к њему, и мољаше га да је исцели од болести њене. Сажаливши се на њу, Евгенија је помаза светим јелејем, и Мелентија одмах избљува све што јој је унутра шкодило и изазивало њену болест, и постаде здрава, и пешице се врати на своје имање. Након пак не много времена она у знак благодарности за исцељење начини три сасуда од чистога сребра, напуни их новцем и посла свом бесплатном лекару. Но Евгенија не прими поклон већ га одасла натраг Мелантији, рекавши: Ми изобилујемо и преизобилујемо сваким благом о Богу нашем. А тебе, драга Мелантија, саветујем да ово раздаш невољнима и убогима.
Угледавши враћене поклоне, Мелантија се веома ожалости, и хитно оде у манастир. И каквим све молбама и преклињањима она наваљиваше на Евгенију да не одбија донесене поклоне! Најзад настојатељ Евгеније једва пристаде да нареди да се сасуди однесу у црквену сасудохранилницу где су се чувале ствари за црквена богослужења.
Од тога времена Мелантија стаде често посећивати Евгенија, и њоме овлада непристојна љубав према њему, не знајући да се под мушким оделом и именом скрива жена. Видећи га онако млада и лепа, Мелантија је држала да такав младић није могао увек живети у чистоти, а своје исцељење стаде приписивати не његовој светости већ његовој лекарској вештини. И она се с дана на дан стаде распаљивати све већом и већом пожудом за њим, сањајући да ступа у телесни грех са њим. И тражаше она згодно време и место, да испуни ту своју жељу. И једнога дана, налазећи се на свом имању недалеко од манастира, Мелантија, распаљена похотом према младоме монаху, начини се болесна, и посла к њему молбу да је сам посети болесну и помогне јој као и први пут.
Дошавши к њој, блажена Евгенија седе пред постељом Мелантије, болесне не од болести већ од телесне похоте. Посматрајући Евгенијино лице, Мелантија не могаде више скривати у себи потајни огањ који је дуго времена распаљивао. Она отвори своја бестидна уста и поче говорити речи блудничке, прелашћујући га и мамећи у грех, као што је то некад чинила са Јосифом Египћанка, жена Пентефријева.[7] Ја сам обузета неодољивом жељом и безмерном љубављу према теби, - говораше она, - и мој се дух не може смирити док ти не пристанеш да постанеш господар над свим имањем мојим и мој муж. Јер зашто ти узалудно умртвљујеш себе непотребним уздржањем, и добровољно упропашћујеш дане младости своје, толико изнуравајући тело и сатирући такву лепоту лица? Ево огромних имања! ево ризница злата и сребра, драгог камења и скупоцених хаљина! ево и великог броја робова и робиња! ево, најзад, ти видиш и мене младу и не ружну, обудовелу ове године, притом и бездетну, те тако нема наследника за моја богатства. Стога их наследи ти и постани мени самој господин и господар.
Све то и још много друго говораше Мелантија, прелашћујући Евгенију. Но преподобна Евгенија, стидећи се бестидности ове блуднице, одговори јој страховито љуто: Умукни, жено, умукни! и не покушавај да ми нашкодиш отровом древне змије. Ја видим, ти си од себе начинила велико обиталиште ђавола. Одступи од слугу Божјих, саблазнитељко! богатства твоја нека наследе слични теби сладострасници! а наше богатство јесте сиротовати са Христом. Што се пак тиче брака, то нека наш ум никада и не помисли на телесна уживања! О блажена чистото, никада те нећемо продати за трулежна богатства! О света девствености, нећемо те оскврнавити блудочинством! О Мати Божја и Дјево, у Тебе се уздам, нећу изневерити своје завете! Један је у нас брак - наша љубав према Христу; једна су у нас богатства - блага спремљена нам на небесима; једно наслеђе - познање истине.
Рекавши то, блажена Евгенија устаде и оде у свој манастир. А Мелантија, испунивши се уједно неисказаног стида и гњева, отиде у град, јави се епарху и рече му: Неки хришћански младић, који каже да је лекар, борави у манастиру недалеко од мога имања, дође мојој кући, и ја му допустих да уђе у моју собу ради лечења. Међутим он, сматрајући ме за непоштену и бестидну жену, поче ме најпре ласкавим речима наводити а затим и рукама приморавати на зло дело; и да ја не нададох вику, те робиње моје дотрчаше на моје запомагање, тај би ме безобразни младић сигурно оскврнавио насилно, као варварин заробљеницу.
Ове Мелантијине речи силно разјарише епарха, и он одмах посла слуге да ухвате не само младића Евгенија, називаног лекарем, него и све који живе с њим, да их окују у железне окове и држе у тамници. Али пошто једна тамница не могаше сместити све монахе који се налажаху с Евгенијом, то их распоредише по разним тамницама. Глас о овом догађају пронесе се не само по свој Александрији него и по свима оближњим градовима. И многе увреде и грдње доживеше хришћани од незнабожаца, јер сви који чуше казивање Мелантијино вероваху у истинитост речи њених, пошто су је незнабошци веома ценили као честиту, угледну и високородну.
И би одређен дан у који се имало обавити суђење монасима и изрећи им се казна. Неке од њих епарх је хтео да преда зверовима на поједење, друге да у огњу спали, а остале да погуби помоћу разноврсних мука. И када дође тај одређени да)н, сабра се мноштво народа не само из града него и из целе његове околине. Сабра се тамо такође и много хришћана, међу којима беху многи презвитери и неколико епископа: они дођоше да виде кончину невиних слугу Божјих, да узму остатке моштију њихових и чесно их погребу.
Чим на судиште стиже епарх Филип са својим синовима Авитом и Сергијем, и седе на судијином месту, одмах уведоше у средину позоришта блажену Евгенију, тајну које још нико није знао, са њеним евнусима и осталим монасима, оковане у тешке железне окове. А народ стаде силно грајати и викати: Нека буду погубљени ти погани безаконици! - Епарх нареди да начелника зла, невино јагње Христово, приведу ближе к њему ради испитивања, и да поређају пред њом сва оруђа за мучење, и да предстану готови и грозни џелати.
И стаде света Евгенија на суду пред оцем својим и браћом, немајући на себи никакву кривицу, сакривена под мушком монашком одећом, смерно погнуте главе, да је одмах не би распознали. Обраћајући јој се, епарх јој поче јаросно говорити: Реци нам, најпокваренији хришћанине, тако ли вам Христос ваш заповеда да чините погана дела и да лукавствима својим уваљујете честите жене у зле похоте своје? Реци нам, сверазвратни, како си се дрзнуо ући у кућу пресветле госпође Мелантије и њену племениту чистоту присиљавати на оскврњење? Покварењачки издајући се за лекара, ти си се показао непријатељ и насилник. Стога ћеш за свој бестидни и дрски подухват добити достојну казну, и ти тако зао погинућеш злом смрћу.
Епарху који са толиким бесом говораше, блажена Евгенија одговори кротко: Господ мој Исус Христос, коме служим, учи чистоти и обећава вечни живот онима који девственост своју чувају беспрекорном. Ми можемо овог часа доказати да нас Мелантија лажно окривљује. Али боље је да ми претрпимо зло, те да не пропадне плод нашег трпљења, него да она, побеђена и изобличена, доживи какво било зло. Уосталом, ако ми се закунеш здрављем царева својих да овој лажној сведокињи нећеш учинити никакво зло, онда ћемо је ми одмах испитати односно греха за који нас без икаквог разлога окривљује, па ћемо видети да је она крива.
Епарх се закле и обећа да ће испунити што она тражи. Тада се Евгенија обрати Мелантији и рече јој: Мелантија, само име твоје означава црнило и помрачење.[8] Својом безочном клеветом ти си хришћанима припремила разне муке. Хајде онда, настој да нас кидају, пале и соку! Но буди уверена да слуге Христове нису онакви каквима их ти лажно приказујеш. Уосталом, приведи ту робињу за коју си рекла да је очевидац нашега греха, да се њеним устима изобличи лаж и обелодани истина.
Та робиња би приведена. Она дометну лаж, да би угодила својој госпођи. Јер како би она могла рећи што противу ње? - Ја знам, говораше робиња, да овај бестидни младић често греши са простим женама. И мени је тај бедник много пута досађивао, па се најзад дрзнуо насрнути и на моју госпођу. Ушавши у њену спаваоницу у седам сати изјутра, он је најпре разговарао с њом као лекар о њеној болести; затим јој поче говорити безобразне речи, и напослетку покуша да је силује, што би свакако и учинио, да ја нисам брзо дозвала друге служавке, те тако избавила госпођу нашу из руку овога блудника.
Судија нареди да се позову и друге служавке Мелантијине; но и оне такође лажно сведочаху против монаха Евгенија, помажући својој госпођи. Тада епарх бесан од гњева викну на Евгенију: Шта можеш, бедниче, рећи у одбрану своју сада, када те толики сведоци терете и поуздано потврђују твоје безакоње? - Света Евгенија одговори: Сада ево дође време говорити, јер престаде време ћутања. Дође време слободно објавити истину, да се лаж, изношена противу нас, не би безмерно хвалисала, и да међу незнабошцима не би кружили рђави гласови о хришћанима. Истински сам желела да своју тајну чувам до краја свога живота, и да лаж која се износи против нас изобличим на будућем суду Христовом и докажем чистоту своју пред Оним, из љубави према коме сам је и чувала. Што сам досада веома брижљиво скривала, приморана сам да сада обелоданим, да безакоње не би тријумфовало над невиношћу, и да се незнабожачко безбожје не би ругало благочестивом и целомудреном хришћанском животу, и да га не би исмевало, нити му се подсмевало. Објавићу истину не из хвалисавости, него ради прослављења имена Исуса Христа: јер је сила овога имена толика, да и жене, које живе у страху Божјем, удостојавају се мушкога достојанства, те људска бића мушкога рода не могу вером бити већа од оних женскога рода, као што вели учитељ хришћански, апостол Павле: У Бога нема разлике између мужа и жене, јер су сви једно у Христу Исусу (Гал. 3, 28). Стога сам и ја пожелела Христа ради, у кога сам поверовала, и кога сам свом душом заволела, и на кога сам сву наду положила, да по животу и по спољашњем изгледу више будем мушкарац него жена, чувајући своју девственост за јединог пречистог и бесмртног Женика Небеског.
Говорећи то, она раздра на себи горњи део одеће и обнажи неке делове свог светог и чистог девојачког тела и показа да је женско. И рече епарху: Господине мој, ти си ми отац по телу, Клавдија ми је мајка, а Авит и Сергије који седе с тобом, то су моја браћа. А ја, - ја сам твоја кћи Евгенија, која се из љубави према Христу одрекох света и свих уживања његових; ево Прота и Јакинта, мојих евнуха, са којима заједно примих учење Христово. И Господ Христос ме обасу толиком благодаћу, да ме милосрђем Својим учини победитељком свих похота и страсти.
И ја непоколебљиво верујем да ће ме Он и до краја сачувати таквом каква сада јесам.
Док она ово говораше, и још не беше завршила своје казивање, познаше отац и браћа делимично по говору, а делимично и по неким цртама на лицу, пошто нетремице гледаху у њу, да је то заиста Евгенија. И одмах, у неисказаној радости и сузама, они скочише са својих места, и притрчавши јој, грљаху је и целиваху, плачући од радости и веселећи се што изненада обретоше Евгенију, без које им ни сама светлост овога света не беше мила. И тог часа би обавештена мати њена Клавдија, да је кћи њена Евгенија пронађена. Ова одмах хитно дојури, и угледавши своју милу Евгенију, шта све није радила, какве јој све љупке речи није говорила, гледајући своју кћер као да је из мртвих устала. А народ, посматрајући све то, дивљаше се и громко викаше: Један је Христос, један је истинити Бог, Бог хришћански! - Мноштво пак хришћана који беху дошли са својим епископима и презвитерима ради погребења тела мученичких, испунивши се неизрециве радости, певаху: Десница твоја, Господе, сатре непријатеље. Који је Бог тако велики као Бог наш? Он открива што је сакривено, и обелодањује што је тајно, хвата мудре у лукавству њихову.[9]
Затим бише донете златоткане хаљине са скупоценим украсима; у њих родитељи и браћа обукоше Евгенију и против њене воље, па је посадише на узвишеном месту, да је сви виде, и да се сви радују с њима проналаску изгубљене. А одмах бише ослобођени окова и монаси, који заједно са Евгенијом беху у узама; и њих све обасуше многим похвалама, почитујући их као истинске слуге Христове.
Мелантија пак испуни се великог стида и страха; и још док се налажаше на гледалишту, огањ паде с неба на кућу њену и сагоре је до темеља са свима њеним богатствима и ризницама, тако да ни трага не остаде од свега тога. И настаде велика радост за све хришћане у Александрији и у целом Египту, нарочито када се крсти и поверова у Господа нашег Исуса Христа сам епарх Филип са женом и синовима и свим домом својим; тада и велико мноштво незнабожаца прими свето крштење. И Цркви Христовој би враћен мир. Јер епарх Филип убрзо после свих ових догађаја посла царевима Северу и Антонину[10] писмо, у коме писаше да за римско царство није корисно изгонити из градова хришћане, који су од велике помоћи општим народним добрима. Цареви усвојише Филипов савет, те по свима египатским градовима хришћани се вратише на своја места, добише своја имања, храмове и звања; и хришћанска побожност цветаше у миру.
Но светињу свагда прати завист вражија, и противу врлине војује грех. Тако и сада неким најугледнијим идолопоклоницима у Александрији беше веома тешко гледати како се с дана надан увећава број хришћана, а број идолопоклоника све више и више опада. Нахушкани од оца свог Сатане они отпутоваше к царевима са клеветом на Филипа. И говораху царевима: Читавих девет година Филип управљаше добро Египатском земљом и законе царске строго спровођаше. Међутим сада ми не знамо шта му би, те се тако измени. Он остави служење боговима наших отаца, и сав народ вуче за собом на поклоњење Ономе, кога (како сви тврде) убише Јевреји распевши га у Палестини. Нема више поштовања ]]>28767Mon, 05 Jan 2026 20:32:57 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%BC-%D1%98%D0%B0-%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82-%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BB%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5-r28766/

Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу.
(Гал. 3:28).

Људи често кажу за некога: „Он је расиста“, говоре о класним разликама, о расизму, а неки мудраци овог доба чак тврде да човек мора бити изнад своје земље, изнад своје религије и тако даље. Али пре 2000 година, свети апостол Павле, чије су речи сачуване у Светом писму, рекао нам је да пред Богом није битно да ли сте Јеврејин или Грк, да ли сте роб или слободна особа. А то је било у време када робови нису сматрани људима, у Римском царству, па чак и у грчкој филозофији, робови нису сматрани људима: ти си роб, дакле ниси особа. Римљани су веровали да је роб ствар, предмет.

„Нема ни мушког ни женског“, нити оних разлика које чине другу особу инфериорном. Све се то укида, „јер сте сви једно у Христу Исусу“.

Овде не пише да сте „сви ви једна мешавина у Христу“, што би значило да су сви изједначени и претворени у неку врсту желеа, не, свако задржава своју личност, човек остаје човек, не постаје жена, жена остаје жена, Јеврејин остаје Јеврејин, не постаје Сиријац, Турчин остаје Турчин, Грк остаје Грк, свако је јединствена особа, а не нека врста мешавине.

Некада су постојале идеологије које су говориле да су сви људи једнаки и да треба да постоји једнакост међу њима, а затим су напуштене. Једног старешину су питали:

— Која је разлика између једнакости у таквом идеолошком систему и јеванђељске једнакости?

Он је одговорио:

— Разлика између њих је иста као између изједначавања и једнакости.

Дакле, једно је све сравнити са земљом, а друго је имати једнакост. Изравнавање значи да узмете булдожер, пређете преко свега и згњечите све, и све постаје једно: мушкарци, жене, Јевреји, Грци, Јевреји, робови, слободни људи, велики и мали — сви су згњечени, индивидуалност особе нестаје, њена лична историја нестаје, њено лично постојање нестаје. Постају пире од кромпира.

Када правимо котлете, узимамо кромпир, млевено месо, лук и јаја, све помешамо, а затим обликујемо једноличне котлете. Христос то не ради са човеком. Христос чува човекову индивидуалност, чува све његове особености, црте и историју – све што га одликује као људско биће.

Христос чува индивидуалност човека, чува све његове карактеристике, особине и историју, све што га одликује као човека.

И шта Он ради са особом? Он уклања духовне токсине, страсти, грехе — и усађује у њих осећај да је други мој брат, други сам ја, ми смо једна особа, а не нека мешавина. Ми, сви људи, чинимо једну личност, као што су Отац, Син и Свети Дух један Бог, једно Божанство у три Личности. Постоје милијарде људских личности, али смо сви једно јер смо уједињени у љубави Христовој.

То, наравно, није лако постићи. Па ипак, како неко може достићи стање да свог брата види као самог себе? Неки кажу - да би то учинио, мора волети самог себе. На крају крајева, Христос каже да човек мора волети ближњег свог као самог себе (Матеј 22:39). Дакле, да би волео ближњег свог, прво мора волети самог себе. Јер неко би могао рећи:

- Ја не волим себе.

Знате ли колико има људи око нас који не воле себе? На крају крајева, људи данас имају огромне проблеме са самопоштовањем, са самопоуздањем, а јадни психолози покушавају да побољшају туђе самопоштовање. Постоје случајеви када особа толико не воли себе да се осакаћује. Да, постоје психијатријски проблеми када особа толико мрзи себе да се осакаћује. Дакле, да ли то значи да таква особа не би требало да воли другог? Или, пошто не воли себе, може ли рећи: „Не волим себе, зато нећу волети никога“? Не, то није истина. Волети другог као себе значи волети га као да је твоје сопствено ја. Друга особа није други, није странац који стоји преда мном, већ моје сопствено ја, ја сам. И то је наш циљ, због чега свети апостол каже: „Сви сте ви један човек.“

Када волиш себе себично, никада нећеш волети другу особу. Ниједан индивидуалиста, ниједан егоиста не воли никог другог. Волимо другог када он воли нас. То се види чак и у браку.

Управо ћеш се оженити девојком и кажеш: „Али само пази, ако ме превариш, убићу те! Толико те волим, толико те обожавам, да сам спреман да те убијем ако ме превариш!“

Људски је ово рећи, али да ли је то јеванђељски? Да ли љубав заиста зависи од тога да ли ме волиш или не? „Ако ме волиш, волећу и ја тебе, и постаћу ти тепих по коме ћеш ходати, али ако ме ти не волиш, онда ћу се уместо тепиха претворити у змију да те прогутам!“ Ово није јеванђељска љубав; то је „љубав“ Кроноса. Сећате се Кроноса из древне митологије, који је из велике љубави јео своју децу? Имао је тако велику љубав према њима.

То је себична љубав. Светска, људска, телесна љубав воли, али жели нешто заузврат, награду, одговор. Али љубав Божија, љубав Христова, каже свети апостол Павле, не тражи своје (в. 1. Кор. 13, 5); она воли и не жели да буде вољена, не тражи награду и стога не поробљава другу особу. Напротив, она је ослобађа. И захваљујући томе, друга особа проналази себе, а да не доживљава притисак када би је велика љубав угушила.

Све се ово дешава у Исусу Христу, Христовом благодаћу и Његовим присуством.

Да, тешко је човеку да достигне тачку где гледа на све људе као на себе, као на једну личност, али до тога може доћи кроз Христову љубав, кроз очишћење себе од страсти, кроз слободу, кроз превазилажење свог егоизма, егоцентричности, самољубља, похоте, љубави према новцу.

Црква нам даје практичне алате за ову сврху. Она нам говори да дајемо милостињу. Зашто? Да бисмо превазишли тренутну економску кризу? Или да би сиромашни постали богати, а богати сиромашни? Не, не зато, већ да бисмо себи помогли да превазиђемо свој индивидуализам. Да бисмо се ослободили замишљених штака за које се држимо сваки пут када помислимо да смо са својим новцем неко, да смо са својом лепотом неко, да смо са својим учењем тако важна особа, да се осећамо као да смо на прагу освајања света. Али све су то лажни ослонци. Све се то распада. Зато их превазилазимо и задовољавамо се истином, тиме што стојимо поред друге особе не као егоиста, не застрашујући је, не наносећи јој бол, већ видећи своје ја у њој. Као што се не плашимо самог себе, већ бринемо о себи, почињемо да се опходимо према свом брату на исти начин. Али, наравно, све се то увек чини у Исусу Христу, благодаћу Христовом и Његовим присуством.

***

— Са неким људима смо компатибилнији него са другима. Како би требало да се носимо са таквим ситуацијама?

„Зато смо рекли да је тако тешко. То је људски, о чему причаш. Сви ми функционишемо на овај начин, све док смо у својим природним квалитетима. Постоје људи које волимо, срећни смо што смо са њима, а онда постоје и други на које се мрштимо чим их видимо: 'Ево га опет!? Ево га опет, право испред мене!?' Па, то се дешава, али хајде барем да признамо ову нашу слабост и да се не правдамо, већ да кажемо: 'Ја сам само човек, одакле ми снага да ово не урадим?'“

Једног дана, младић је дошао код светог старца Пајсија , желећи да се замонаши. Имао је јак карактер и посетио је многе старце, али су га сви одбили говорећи:

- Сине мој, ниси створен за монаштво, ти си својеглав!

Рекао је старцу Пајсију:

- Сви су ме отерали, само си ми ти остао, старче!

Старац Пајсије му одговара:

„Слушај, кад бих био Свети Антоније Велики, оставио бих те, па чак и исцелио. Али пошто нисам Свети Антоније, мораћеш да одеш негде другде. Не могу да те задржим.“

То јест, људски гледано, на основу људских квалитета, заиста постоје људи који нам пружају утеху, а постоје и они други који нам стварају тешкоће, понекад чак и без икаквог деловања; једноставно нисмо усклађени. Стога морамо превазићи свој его и помоћи особи којој је потребно наше присуство. Постепено прекинимо своју вољу. Идеално би било да нам са свима буде угодно и да нас нико не иритира.

Заиста је невероватно како су се велики светитељи осећали удобно са свим људима. Нису имали проблема. Желети да се видимо са неким људима, а са другима не, није савршено, али је људски, нешто што морамо превазићи, али тек након што тога прво постанемо свесни тога.

Пострадаше за Христа Господа у време гоњења Декијева 250. године. Њихова су имена: Теодул, Сатурнин, Евпор, Геласије, Евникијан, Зотик, Помпије, Авгатопус, Василид и Еварест. Сви беху угледни и чесни грађани, најбољи међу најбољим. Када их изведоше на губилиште, они беху радосни веома, и препираху се, ко ће од њих први бити посечен, јер сваки жељаше први поћи ка Христу љубљеном. Потом се помолише: "Прости, Господе, слугама Твојим, и прими изливену крв нашу за нас, за сроднике наше и пријатеље и за све отечество, да се сви ослободе од таме незнања и Тебе познаду, истиниту светлост, о Царе вечни!" Посечени беху и у царство славе пређоше, да се радују вечно.

**

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ ДЕСЕТ МУЧЕНИКА КРИТСКИХ

РИМСКИ цар Декије постави на острву Криту за поглавара свога имењака Декија, који своме цару беше сличан по свирепости, насилништву и гоњењу хришћана. Чим дође на острво Крит, поглавар Декије одмах издаде наређење, да све који верују у Христа доводе к њему на мучење. И довођаху к њему хришћане тврде у вери, и он их после многих испитивања и мучења погубљиваше на разне начине. У то време бише узети и доведени к мучитељу и ова десеторица изванредних људи. Беху они родом из разних градова: Из Гортинског града Теодул, Сатурнин, Евпор, Геласије и Евникијан; из Киоса Зотик; из Епинеја Помпије и Агатопус; из Кидоније Василид; из Ираклије Еварест. Сви они подједнако стремљаху к вечном небеском блаженству. Они предстадоше мучитељу, и какве све смеле речи не изговорише они! какво јунаштво не показаше! каква све мучења не доживеше! каква злостављања не победише трпљењем! Њих бише, мучише, по земљи вукоше, камењем тукоше, исмеваше, пљуваше; и сваку врсту поруге они трпеше у току тридесет дана. А за 23. децембар би одређено последње суђење.
Тога дана судија заседе на судишту, и страдалци бише приведени на завршно ислеђење, сви пуни јунаштва и неустрашивости. Поглавар пак беснијаше од јарости и безумља, жудан да страдалце љутим мукама намучи и умори; а они беху готови да трпе до последњег даха. Крволочни игемон гњевно погледа на њих и рече: Какво је то безумље ваше, да вас ни разум ни време не научи ономе што је корисно по вас? - Затим, као устрашивши их већ самим гњевом, он додаде: Принесите жртву; а ако нећете, ја вам више ништа говорити нећу, и ви ћете познати ко је Декије, коме ви нећете да се покорите. - Нато мученици одговорише: Игемоне, ми и речју и делом, и то у току доста времена, јасно вам показасмо, да нећемо ни боговима принети жртве нити се вашем наређењу покорити. - А игемон, упадајући им у реч, упита: Зар ни најмање не помишљате на муке, несрећници? - Светитељи одговорише: Ми се уопште не бојимо мука, него смо ти штавише веома благодарни што си нам припремио таку духовну гозбу, тојест мучење за Христа, припремио, и позвао нас на њу. - Игемон рече: Још мало па нећете тако говорити више, јер ћете упознати силу великих богова које ви бестидно хулите, не стидећи се многих овде присутних мудрих лица, која почитују најпрвога међу боговима Зевса, затим Херу, Реју и остале. Сада ћете бити стављени на такве муке, да ће не само нестати вашег јунаштва, него ће страх обузети и друге који су непокорни као и ви, само ако се обрету такви.
На то чврсти душом мужеви одговорише: Не говори нам, игемоне, о Зевсу и његовој матери Реји! То за нас није новост: слушали смо ми од отаца наших о његовом пореклу, животу и нарави. Он је био толико неуздржљив и толико покварен, да је блудочинствовао не само са женама него и са мушкарцима; враџбинама и мађионичарском вештином он је мењао свој спољашњи изглед само да би своју похотљивост задовољио, и стално је скврнавио себе срамним делима. Неки пак, обузети истом страшћу, следоваху његовим гадостима; и они га прогласише за бога, и храмове му подигоше, и жртве му стадоше приносити, да би се сматрало да је и богу пријатно оно што је њима по вољи, и да блудничко и похотљиво живљење не само није одвратно богу, него је, авај! такво живљење својствено богу.
Док угодници Божји говораху тако, игемон се кидаше од гњева осећајући да су они у праву. Притом још више беснијаше народ, и кидисаше на мученике, и рукама би их растргао, да Декије својом виком и махањем руку не прекрати народну узбуну и метеж. Пошто завлада тишина, игемон стаде размишљати какву љуту смрт да измисли за мученике. И по наређењу игемоновом мучитељи зграбише светитеље да их муче; и стадоше их стављати на разне муке, но све оне беху подједнаке по свирепости и боловима. Један од њих би обешен и струган железним ноктима: жиле му се чупаху, и парчад меса од тела његова на земљу падаху. Друге камењем и оштрим моткама тукоше по ребрима све до костију. Трећи, бијени тешким оловом, зглобови им се изглављиваху, а кости ломљаху и дробљаху. Свакога мучаху на посебан начин. Чак је болно и слушати о тако бездушним мучењима: јер као што је за жалостиве неподношљиво гледати на та мучења, тако је тешко и слушати њихово подробно описивање. Међутим мученици примаху такве муке сасвим спокојно, или тачније рећи: трпљаху их с радошћу, и онима који унаоколо стајаху изгледало је да мученици страдају не толико од бола колико жале што је тих мука тако мало и што их не стављају на још многобројније муке. Стога се стицаху к њима да погледају на њих као на нешто ново и необично сви, и верни и неверни: верни који тајно држаху веру хитаху да се надиве јунаштву страдалника, и да кроз то утврде себе у вери; а неверни хитаху да се наругају триљењу светих и да, гледајући на њихово страшно мучење, уживају у њиховим мукама. При томе они не само не показиваху никакво сажаљење, него подстицаху игемона и мучитеље на још већу бездушност. Тако подстицан од ових, игемон издаваше наређења, а мучитељи их извршиваху; биров пак у то време викаше: Поштедите себе саме! покорите се управљачима! нринесите жртву боговима!
Међутим мученици усред таквих и толиких бездушних мучења беху својим јуначким трпљењем изнад свих: изнад народа и бирова и мучитеља и самога игемона; а пре свега - изнад кнеза њиховог Сатане и свуколике силе његове. Јер сви мученици, као да су се договорили, клицаху једним устима: Ми смо хришћани! ми смо Христова жртва, заклана за Христа! Ако и хиљадама пута треба умрети, умрећемо радо!
Када свети мученици показаше да све муке нису ништа за њих, тада ревносни слуга Сатанин Декије, изгубивши наду да их може убедити или принудити да боговима принесу жртву, донесе смртну пресуду: да буду посечени мачем. Тада свете страдалце поведоше на губилиште, недалеко од града. То се губилиште називало Алонијум. На путу ка губилишту страдалци пројавише нешто ново и необично: за све време мучења једнодушни и једномислени, они се пред крај стадоше препирати међу собом, ко ће од њих први ступити под мач и најпре примити венац. Но ту препирку прекрати Теодул, један од овог светог збора, говорећи да ће између њих бити први онај који после свих подметне под мач главу своју: јер ако се он, гледајући испред себе посечење и смрт свих осталих пријатеља својих, ни најмање не уплаши, нити покаже икакву тугу, нити му се лице измени, Онда ће се он ваистину јавити као најодлучнији подвижник и победник. Ове Теодулове речи свима се допадоше. Тада они прво одпеваше заједничку песму Богу: "Благословен Господ, који нас не даде , зубима њиховим да нас растржу! Душа се наша избави као птица из замке ловачке" ... и остало.[1] Затим, дошавши на губилиште, сваки од њих очита ову молитву: "Опрости, Господе, слугама Твојим, и прими проливање крви наше за нас и за наше сроднике и пријатеље и за сво отачаство, да се ослободе од таме незнања и светлим очима угледају хришћанску веру, и познаду Тебе, Истиниту Светлост, Царе Вечни!"
Пошто се они тако помолише Богу, стадоше им једном за другим одсецати свете и добропобедне главе, а душе њихове с радошћу узлажаху ка Христу Богу. После пак њиховог посечења, када џелати отидоше, неки од хришћана што остадоше на губилишту, сабраше света тела блажених мученика и чесно погребоше.[2]
Када престаде гоњење и опет засија хришћанска вера, блажени Павле, епископ града Гортине, допутова са острва Крита у Цариград, и изради дозволу да пренесе тела светих десет мученика из места Алонијума, у коме су они били погребени после посечења мачем, у Гортину. Вративши се на Крит и стигавши у место Алонијум са мноштвом хришћана, од којих су неки били присутни при страдању светих, он обрете мошти светих десет мученика читаве - нетљене, и свечано их пренесе на заштиту граду и на помоћ свима којима је помоћ потребна. Њиховим молитвама нека се удостојимо и ми постати заједничари уготовљених њима небеских блага, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек. Амин.

Очеви су последњи породични празник у циклусу који претходи Божићу. На овај дан, обред је био исти као и на Материце, само са очевима у главној улози. Међутим, за разлику од мајки, очеви се нису тако лако дали везати, и обично би везивање трајало краће – према традиционалном схватању, глави куће некако није приличило да дуго буде у тако немоћној позицији.

Очеви би обично данима унапред сакривали све конопце како их деца не би исекла, а деца би покушавала да их некако набаве, како би припремљено дочакала празник.

На дан Очева, најсигурније је било ухватити оца на спавању, а везани отац би по буђењу „грдио“ децу, и тобоже љут поделио би им поклоне како би га што пре ослободили.

Сматра се да ова три празника симболизују чврсте породичне везе, мир, слогу и међусобно поштовање и помагање. Осим тога, они су веома значајни за саму децу, која, као главни протагонисти, равноправно са одраслима учествују у обреду, а на тренутке чак и симболично преузимају контролу у кући, што је веома корисно за њихов развој и самопоуздање.

https://svetigora.com/praznik-oci/

Ова славна јунакиња вере Христове роди се у Риму у дому сенаторском и богатом, од оца паганина и мајке хришћанке. Од ране младости прилепи се љубављу ка Господу Исусу, руковођена у науци Христовој неким благочестивим учитељем Хрисогоном. Приморана оцем Анастасија ступи у брак с неким незнабожачким властелином Публијем. Но, изговарајући се на женску болест, она никако не хте с њим ступити у телесне везе. Због тога је муж горко мучаше затвором и глађу. А још веће муке удари на њу, када дознаде, да она тајно одлази у тамнице хришћанским мученицима, односи им понуде, служи им, пере им ране, дреши узе њихове. Но Божјим Промислом би ослобођена од опаког мужа. Послан би Публије царем у Персију, па путујући морем, утону. Тада света Анастасија поче слободно служити мученим хришћанима и својим великим наследством тешити сиромахе делећи им милостињу. Једном цар Диоклецијан беше у граду Аквилеји, па нареди, да му доведу исповедника Христова Хрисогона. Овога праћаше на путу светог Анастасија. Хрисогону светом би одсечена глава по царевој заповести. Тада пострадаше и три сестре, Агапија, Хионија и Ирина (в. 16. април): прве две бачене у огањ, а трећа стрелом прострељена. Њихова тела узе света Анастасија, зави у бело платно и многим ароматима обложив, чесно сахрани. Потом Анастасија оде у Македонију, где помагаше страдалницима Христовим. Ту би распозната као хришћанка, због чега би ухваћена и вођена на саслушања и истјазања код разних судија. Желећи умрети за Христа љубљенога, Анастасија непрестано вапијаше у срцу к Њему. Некакав началник жречева Улпијан хтеде се похотљиво коснути тела свете Анастасије, но ослепе наједном и издахну. Осуђена на смрт глађу светог Анастасија прележа у тамници тридесет дана без хране, хранећи се једино сузама и молитвом. Потом стављена у лађу са још неколико хришћана да буде потопљена, но Бог је и од те смрти сачува. Најзад би над огњем привезана ногама и рукама за четири коца, те предаде Богу душу своју свету. Пострада и пресели се у Царство Христово 304. године.

Некрштена особа је изван Цркве. Зашто јој није допуштено да уђе? Да ли јој нешто недостаје? Да ли је она духовно осакаћена или просто не жели да дође у цркву, да разуме и схвати Хришћанску веру?
Ситуација је још компликованија уколико некрштена родбина умре. Да ли можемо имати црквену сахрану за некрштену особу? Можемо ли запалити свећу у њено име? Како се можемо помолити за њу? Најважније од свега, ако је Црква ту да све воли, зашто је она тако немилосрдна према некрштенима? Ево одговора на нека од ових питања на која су нам одговорили свештеници из различитих делова Русије.

Да ли могу да запалим свећу у име некрштене особе?
Филип Иљашенко, проректор Факултета хуманистичких наука Свети Тихон, Москва

Да бисмо могли да одговоримо на ово питање, морамо прво дефинисати шта подразумевамо под „паљењем свеће у нечије име“, јер сумњам да је основна идеја помало нетачна.
Свећа буквално значи наш дар Богу. То је јасно јер свеће коштају око десет центи за једно туце. Кад их купимо за један долар или више, то је дословно донација. Због тога ја верујем да није у реду говорити о „свећи у нечије име“. Ви можете донирати у нечије име, то је сигурно. Свети Оци препоручују донације или давање прилога као помоћ некрштеној особи до које вам је стало.
Црква није попут Будистичког храма где се окрећу точкови среће са текстовима молитви на њима. Они окрену точак среће и мисле да им се то рачуна као молитва. Ми имамо другачије стајалиште: ми изговарамо молитву, говоримо је гласно ако можемо и разумемо је. Исто је и са свећом: ми је не можемо запалити без молитве. Свећа није точак среће који се окреће. Она сама по себи не значи ништа.

Да ли може некрштена особа да начини крсни знак?
 Александар Савин, Црква Светог правоверног принца Димитрија, Москва
Да, некрштена особа може да се прекрсти. То није забрањено. Ако се неко прекрсти са вером и страхопоштовањем, мислим да је то у реду.
То се нарочито односи на особу која верује у Бога и жели да се крсти. Она може да се прекрсти због тога што она већ верује у Исуса и жели да буде са Њим. Постоје оглашени у Цркви: то су људи који се припремају да се крсте. Та припрема захтева мало времена данас али у древна времена она је трајала неколико година.
Желео бих да упозорим оне који су одлучили да се припремају за крштење: треба да будете посвећени и сврсисходни и да не одлажете намеравано крштење. Заправо, зле силе не желе да вас пусте. Наићи ћете на сметње и препреке, које ми зовемо „искушења“. Људи који не иду у цркву сматрају ове препреке као знаком одозго и дају им прекомерну важност. Не треба тако да мислите. Само будите одлучни на свом путу ка Исусу.

Да ли може некрштена особа да иде у цркву?
Високопреподобни Димитрије Струев, Тражилац Изгубљене Цркве, Липетск
Да, може и треба. Ипак, она треба да изађе из цркве кад ђакон или свештеник кажу, Оглашени, изиђите! Оглашени су они који се припремају за крштење. Пре тога, она може да учествује у свим службама, да се моли, да се прекрсти. Мислим да није грех уколико некрштена особа запали свећу. Морам да нагласим да одлазак у цркву и учење да се моли мора бити одвојено од припреме те особе за крштење, тако да она не би помислила да има покриће за све. „Просто идем у цркву и молим се, осећам се сјајно. Шта још желите од мене?“ Било би сјајно ако се она навикне на богослужење и схвати његово значење пре свог крштења да би била спремна да учествује у црквеном богослужењу чим се крсти.

Да ли може некрштена осова да носи крст?
Високопреподобни Сергеј Васин, Црква Рођења Пресвете Богородице, Бобјаково, Воронеж Област

Да, може али зашто би? Ако носи крст као модни детаљ, онда он нема никакво друго значење до позива за богохуљење. Крст није модни детаљ: то је знак вере, што значи да смо ми Хришћани и да следимо распетога Христа.
Творац је обдарио човека слободном вољом. Ако неко жели нешто, не постоји нико ко га може спречити у томе. Свако може да чини оно што жели, укључујући и ношење крста, али зашто и због чега?
Ако неко није још крштен, а планира да се крсти, што значи да је оглашени, наравно да је тој особи дозвољено ношење крста. Тај период је могао трајати годину дана или више у раној Цркви али данас је значајно краћи. Чак се често дешава да се особа прво крсти и да тек онда крене са одласком у цркву. Свакако, док особа није крштена, може радити доста ствари, на пример, посећивати цркву, молити се, помазивати се светим јелејем. Једина ствар коју не може некрштена особа је учествовање у Светим тајнама. Ако је особа оглашена, цела Црква се моли за њу: постоји наменска молитва за оглашене.

Да ли можемо да се молимо за некрштене који су живи?
Јован Захаров, Црква Покрова Пресвете Богородице, Москва

Да, можемо. Али прво морамо да сазнамо шта та особа мисли о Цркви, да ли је она без предрасуда или слично. Ми се молимо за оглашене на свакој Литургији. Оглашени су они који су већ чули за Реч Божју и спремају се за крштење. Ми се молимо заједно за те људе сваки дан. Ако неко не жели да се молите за њега, било би чудно да се за њега молите. Тиме желим речи, да постоје разне ситуације у животу. Понекад, родитељи који су добри Хришћани имају лошу децу. Да ли нам је забрањено да се молимо за њих? 
Ако таква особа жели да се молите за њу, онда то можете.

Да ли можемо да се молимо за преминулу некрштену особу?
Фјодор Лукјанов, Црква Свих Светих, Москва

Наравно, можете и треба да се молите за особу која је умрла некрштена јер смо сви ми Божја деца. Ако желимо да олакшамо усуд те особе, можемо се молити Богу Оцу. Он нас све воли: чак и оне који га нису прихватали док су били у животу.
Можете се молити код куће или индивидуално у цркви.
Међутим, ми се не молимо за некрштене на Литургији јер они нису били чланови Христове Цркве, Христовог Тела. Према томе, не можете тражити молитву за некрштену особу да се помене у Цркви у току Божанске Литургије.

Вјеронаука.нет

На писање овог текста ме подстакао један догађај који ме је подсетио на нешто што је веома актуелно и што је симптом једне жалосне појаве. О чему се ради? Након не знам ни ја колико година сам присуствовао православној трибини/предавању јер ми је тема била веома занимљива а од конкретног говорника увек имам нешто да научим. Што се самог предавања тиче, нисам се преварио и стварно ми је било корисно што сам био ту. Међутим, оно што је уследило након предавања, (мислим на питања након предавања) ме је баш разочарало, растужило и подстакло на размишљање. Иако је свештеник који је одржао предавање замолио да питања буду у оквиру теме о којој се говорило, добио је питања која су апсолутно ван теме. И то толико да сам ја у тренутку остао затечен.

Као да рецимо, слушате предавање о физици а онда крену питања о социологији, историји или не знам, пољопривреди. Сигурно сте присуствовали таквом феномену. Када човек почне са питањем, али прво крене увод, ко је он, да њега веома занима питање које ће поставити, да му је потребан одговор… И онда постави питање, као да је, народски речено „пао са Марса“. Знате сами за ово сигурно, чули сте ово ако сте били макар на једном једином православном предавању или трибини. Одакле овај феномен?

Постало ми је јасно нешто што је тужно. Болна истина је да заправо многи међу нама користе Православље само као још један механизам одбране од својих душевних траума. Овај бол сви носимо без изузетка у себи. Одакле тај бол? Бол је настао због наших душевних траума, губитака које смо претрпели, болних догађаја и сећања на њих из детињства, наше усамљености, емоционалног или физичког (често и сексуалног) злостављања…

Бол о коме говорим је многима, многима толико страшан, да се ми и данас несвесно понашамо као деца када се играју жмурке и покушавају да се сакријемо у неки орман, испод кревета, иза дрвета, итд. Као деца када покрију своје очи и мисле да их нико не види, ми мислимо да ћемо од нашег унутрашњег бола побећи тако што ћемо се бавити свим могућим црквеним темама, од истраживања датума превода богослужбених књига на црквенословенски језик или расправе на ком језику служе Копти монофизити до рецимо, узнемирености и бриге да ли се заиста баш ових дана догодила судбоносна издаја Православља јер је неки епископ потписао неки документ са представником неке друге заједнице… Наравно да су нека од ових питања важнија од других. Нико не говори да не треба да живимо црквеним животом и будемо упућени у оно што се дешава у животу Цркве. Али је погрешно ако мислимо да су ово теме којима можемо да заменимо суштину духовног живота – а то је наш лични однос са Богом.

Оно што најбоље показује да људи сва слична „интересовања“ користе као још једну тему којом ће се бавити, само да се не баве реално болним личним животним темама туге, бола, љутње, одбачености, страха… – јесте чињеница да је све то привремено, површно и да апсолутно нема везе са унутрашњим животом.

Ево једног конкретнох примера. Да ли се сећате свих оних несрећних екуменских потписивања и „пропасти Православља“ из протеклог периода које су најављиване и које су тобож наступиле? Наравно, дигла се паника, појавили су се разноразни текстови на ту тему, а онда… онда је све утихнуло као да се ништа није ни догодило. Да су и сами аутори текстова до краја искрени, они би већ не знам шта требало да ураде до сада, јер, ето, „издаја је наступила, крај долази, све је пропало“. А они се вероватно и не сећају више да су било шта писали? Или се сећате можда оне панике у време епидемије короне и ставова да су вакцине ни мање ни више него „печат антихриста“, да се на тај начин обележавају људи пред долазак Антихриста, итд. И шта се десило са тиме? Нико више и не говори о томе. У великој већини не говоре не зато што се надају да се нико неће сећати тих лажи (мада верујем да има и људи који су свесни тога али не желе да признају своју грешку).

Не.

О томе се не говори, тога се нико више и не сећа – зато што се грчевито тражи нова, актуелна тема, нова брига којом ће се сав овај душевни бол о коме говоримо некако држати у дубини своје душе..

И многи, многи мисле да је управо то духовни живот. По њима духовни живот представља непрестани покушај потискивања и скривања (свесног или несвесног) свих својих траума, свог оног душевног бола – од себе и од Бога. Зашто од Бога? Зато што се веома често на Њега преноси (пројектује) модел понашања који смо доживели од стране наших родитеља или особа које су се бринуле о нама. Ако су људи који су нас подизали и васпитавали били веома строги, непредвидивог понашања, неосећајни, критични, ако су имали психичке проблеме, ако смо са њима били у режиму преживљавања, ако су осећања била забрањена – нама је потребно много времена да себи признамо да су последица нашег одрастања итекако присутне у нашем односу према Богу, то јест, да ми у дубини своје душе имамо уверење и страх да је и Бог такав. Одатле потичу и уверења „где ће мене Бог да се сети“, или „докле ће ме више Бог трпети“, „јасно ми је да Бог воли друге људе, али како може мене да воли“, „ако нешто погрешим, Бог ће ме обавезно казнити“, „како може Бог да воли овакву стоку као што сам ја“…

Е то је оно што је тужно. И још тужније је што се о томе не говори јавно, гласно и свуда. Јер само ако човек почне заиста да се бави оним што свим силама покушава да потисне, да говори о ономе што га је рањавало почевши од раног детињства, да освешћује колики је тај бол, да плаче и жалује због свега тога што му се дешавало и што га сада притиска као камен на грудима који га спречава да удахне радост живота са Богом – тек онда ће се догодити промена ума и живота, то јест, покајање. Јер покајање који је свима на језику не значи да по хиљадити пут говоримо једне и исте ствари на исповести, већ да променимо то нешто испод, што нас и доводи у ситуацију да понављамо стално једне и исте ствари.

Заједнички именитељ за целокупни дијапазон ових „интересовања“ јесте у томе да сва она промашују смисао нашег духовног живота који би требало да се састоји у односу са Богом, у стајању пред Њим. У поверењу и љубави коју има дете када је заједно са својим Татом. Дете се не стиди да покаже свом Тати оно што га боли, али и да покаже шта је добро урадило, да се радује и осећа прихваћено…

Како можемо да променимо ово? Како да погледамо другачијим очима на себе и на Бога?

Шта мислите шта је бољи начин? Тако што ћемо себе да изгрдимо још једном и да просто одлучимо да ћемо престати са страстима? Да окренемо „нови лист“ и одлучимо да ћемо победити све своје страсти снагом воље? Срећно нам било са овим, по ко зна који пут.

Или да можда пробамо да погледамо зашто робујемо конкретним страстима које нас муче? Зашто се преједамо? Зашто попијемо „коју чашицу преко“? Зашто стално осуђујемо? Зашто ликујемо над туђим немоћима? Зашто се радујемо када је некоме другоме тешко? Зашто се истресемо на својим најближима? Шта покушавамо тиме да урадимо, коју своју потребу да испунимо, који бол да умањимо?

Духовни живот се не састоји у томе да по ко зна који пут региструјемо да смо погрешили, већ да живимо у присуству Божијем. Да смо искрени са Њим, да се не кријемо од себе и Њега. Да смо свесни да са Богом можемо да имамо другачији однос од односа који нас је обликовао у раном детињству. Да заиста, у дубини душе поверујемо да нас Бог не уцењује емоционално, не критикује, не назива нас будалама, не говори да се каје што смо се родили, да ћемо Га у гроб отерати, да смо глупи… Ако смо то слушали током детињства, не значи да ћемо од Бога чути или доживети сличне ствари. А један део нас, иако у теорији зна да није тако, у односу са Богом се и даље понаша према старим обрасцима понашања која су нам наметнута током одрастања.

Све док не освестимо и дозволимо себи да осетимо и прихватимо сва она болна и непријатна осећања која су у нашој души, крићемо се и бежати од њих помоћу: „борбе са екуменизмом“, строгог поста искључиво на води, обавезног читања по сваку цену комплетног молитвеног правила, наметања побожности људима око нас, итд. Јер, Господ Исус је пострадао на Крсту да бисмо ми постили искључиво на води или да не пропустимо никако ниједну молитву под било којим околностима? Зар не? То је суштина?

Или ћемо тражити себи одушак од бола и узнемирености која је у нама кроз: гледање порнографије, преједање или чашу (или две-три) алкохола увече „да се опустимо“, бављење геополитиком и поступцима великих политичких сила, заверама и оним што ће наводно тек да се догоди у блиској будућности, интензивним читањем вести са украјинског ратишта, детаљним изучавањем злочина који су учињени кроз векове над српским народом…

Да се разумемо, не говорим да не треба да будемо упознати са историјом или да постимо строго ако смо у стању. Али ако то буде пренаглашено, ако се то претвори у главни циљ, смисао који треба да представља и чини наш однос са Богом и собом, то је онда знак да тиме покушавамо да потиснемо и од себе сакријемо нешто што нас боли. То желим да кажем. Ако споредна ствар постане главна, нешто није у реду.

А шта онда да радимо са свом овом тежином и болом који носимо у себи? Јер, стварно је непријатно. И страшно је. А шта мислите о томе да пробамо да излијемо свој бол пред Богом, као што бисмо излили пред неким ко нас искрено и неизмерно воли? Искрено, својим речима, да изнесемо све што нам је на души. Чак и ако не знамо како се осећамо или шта треба да радимо? Ако кажемо да се осећамо лоше, а да и не знамо зашто? Да затражимо од Бога да нам помогне, јер се ми више сами не сналазимо?

Запамтите, ако смо имали болно детињство, ако је било превише ружних и тешких ствари, не значи да нас је то обележило заувек. Бог је наш истински Родитељ са којим се ништа од онога што смо претрпели неће поновити. Хајде да постанемо свесни тога, Бог нас чека раширених руку, хајде да стварно уђемо у однос са Њим. То је једино што је важно. Он све време чека и ту је, близу нас.

И у древним временима људи често нису имали нормална детињства и свој однос са родитељима су преносили на однос са Господом. Зато пророк Исаија говори врло важну ствар – да чак и ако смо имали тешко и непријатно (некада и ненормално) искуство у односу са родитељима, Бог није такав.

„Али Сион рече: Остави ме Господ, и заборави ме Господ. Може ли жена заборавити пород свој да се не смилује на чедо утробе своје? А да би га и заборавила, Ја нећу заборавити тебе“. (Ис. 49:14-15)

Ако нам је ово сувише тешко да говоримо о својим осећањима, можемо да кроз дневник пишемо о томе. 

Станоје Станковић

извор