Живе речи утехе: Живе речи утехе

Јеромонах Никон (Кокотовић): Свете Тајне Цркве и магијски приступ Цркви

Sun, 11 Aug 2019 15:45:14 +0000

Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 10. августа у 19:00 часова предавање је одржао јеромонах Никон (Кокотовић), на тему: "Свете Тајне Цркве и магијски приступ Цркви".

Извор: Манастир Острог

Презвитер Арсеније Арсенијевић гост емисије "Храм"

Sun, 11 Aug 2019 15:44:18 +0000

Гост овонедељне емисије "Храм" на радио Београд 2, био је презвитер Арсеније Арсенијевић, настојатељ храма Вазнесења Господњег у Београду, аутор књиге „Свет првих људи". Аутор и водитељ: Душанка Зековић

Звучни запис емисије

„Зашто са умножавањем знања није дошло до умножавања среће? Да ли човек уопште може само са знањем овога света и законитости у њему да дође до пуноће знања или је потребно нешто више од тога? Да ли је заправо човеку могуће да појми овај свет? Да ли се човек, када покушава да објасни настанак света, живота на земљи, човека и смисла постојања свега овога, бави питањима на која наука и људско знање могу дати одговор?" (из књиге свештеника Арсенија Арсенијевића „Свет првих људи").

Извор: РТС

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Божија близина

Sat, 10 Aug 2019 20:25:05 +0000

Његош је примјетио да смо „слабостима за земљу везани“, а претпостављам да је, између осталог, мислио на сујету и себичност, на угађање стомаку и другим страстима, на љеност и кукавичлук. Све те слабости нам чине живот ружним а нас склоним да укаљамо сваку врлину, обесветимо Светињу, издамо пријатеља, погазимо ријеч. Имамо идеале, тежимо врлинском животу, али нас “слабости” вуку на дно. Писац библијских псалама јадикује како не може да влада својим језиком, нити својим очима… Исто тако и Свети апостол Павле исповједа како он зна шта би требало и како би гребало да ради, како треба да се влада, али уочава да чини сасвим супротно.

Хришћанска наука о човјеку нам каже да извор живота није у нама, него да ми тај живот добијамо на дар. Будући да тај изворни, оргинални живот не потиче из нас самих (ми га не креирамо, нити одређујемо његову снагу и трајање), онда већи дио наше егзистенције протиче према стихијама (законима) природе. Према законима система који влада нама, а не ми њим. А наша природа је трома. Трома и приземна да би могла да се дружи са Богом. Она рађа животињско понашање, а врлина најчешће измиче.

Да бисмо превазишли те слабости, ми се понекад осамљујемо, дистанцирамо, пресабирамо, али мислим да је, управо ради достизања врлине и побједе над слабостима, подједнако потребна заједница и наш интезиван живот у њој. У заједници, ми једни друге подстичемо и усмјеравамо на врлину. Опомињемо једни друге и подсјећамо ( ријечју, дјелом, примјером ). Једни друге ограничавамо. Ограничавамо сопствену тромост и похлепу.

Па ипак, човејков труд је дефинитивно недовољан. Шта је лист без гране, и каква је моћ капи воде у односу на ријеку?

Људи брину, нијесу задовољни, хоће да размисле, да медитирају, да се ограничавају и спутавају кроз разне самоконтроле. Код древних Грка разум је управљао стихијама природе, али у учењима одабраних и просвећених људи, тј. међу малим бројем мудрих. Код етарозавјетних Јевреја, природне слабости је ограничавао Мојсијев закон и његове одредбе. И Грци и Јевреји имали су храм – као подсјетник, као указатељ на Оносграно. Имали су и обред, службу у том храму. Али, Господ је био далеко и тек је најављивао свој долазак. “Да је први савез био довољан (добар ), не би се тражило мјесто за други” (Св.ап. Павле).

Човјеку је неопходна Божија близина. Нема праве врлине, и нема истинске чистоте, без Божије близине. И зато је Бог постао човјек, а Црква је вјечна заједница Бога и човјека. Кроз Свето крштење, кроз Тајну причешћа и кроз Свете мошти, стичемо искуство да се Светиња може дотаћи. Рецимо, ето, крај моштију Светитеља, човјек се лакше моли Богу. Ту се молитва подразумијева, као што се на улици подразумијевају обичне ријечи. Врлина се поред Светиње подразумијева и она је овдје неупитна. Наша душа тражи ослонац, примјер и подстицај. Без таквог ослонца све наше молитве и сва наша побожност брзо прелазе у формализам, у духовну одсутност и опет некакву тромост. А крај Светитеља, као крај родитеља, учитеља, пријатеља имаш обавезу да не посустанеш. Да будеш бољи од оног какав си иначе. Да држиш језик за зубима, нпр. Да не тражиш ништа за себе јер ни Свети не тражи тако нешто. Свете мошти свједоче живог човјека. Онога који стварно има живот. Живот који је дарован, задобијен и сачуван. Мошти свједоче Небо на земљи. Човјека на том Небу, јер “за њега, види, није земља”(Његош). Мошти извиру из Божијег Оваплоћења, Његове смрти и Васкрсења. Оне су посљедица силаска Светог Духа на апостоле, и вјечног постојања, овдје међу нама, Свете трпезе Господње.

Нама, дакле, треба Благодат (дар из љубави, дар одозго), треба нам непрестано Божије снисхођење, да бисмо узрастали у врлини. Јер чим одступимо од Извора Благодати, хладимо се, дријемамо и тражимо утјеху за срце у земаљским красотама које јесу магично лијепе, али су све пролазне, и нијесу све наше. Тих земаљских љепота нема довољно да би угасиле нашу жеђ. Што је наше пролази и троши се, што је туђе отровно је, а што је отето, то је “проклето”. У свијету без Бога, ми смо похлепни и незасити самољупци.

Зато нам је потребно да се хранимо са духовне, бескрвне Трпезе. И зато нам требају Свете мошти. Несумњиве мошти, несумњивих свједока Божијих. Пред многобројним моштима светих у Кијевско-печерској лаври, један монах је рекао: “Ови свети су много убједљиви”! Код нас у Црној Гори, Свети Василије, слава му и милост, много је убједљив. И баш зато, поред њега, са лакоћом и љубављу, дајемо све од себе. Ту молитва тече, мисли су усресређене на ближње, жељни смо врлине и чистоте.

Управо је из свих ових разлога, тако вјерујемо, Бог узео људску природу. Сишао је да нас ободри, и кроз Васкрсење и кроз Цркву, уградио је Себе, учино присутним у сваком кутку гшанете. Учинио се присутним као Личност, а не само као нека непојмљива, тајна и узвишена сила или стихија. И гдје год има храма, гдје год има Светих ћивота тгу је наш подстрек, наш максимализам, који нам не да, да се успавамо, и да заборавимо на Бога и на саме оне истинске, праве себе.

Та Божија близина има снагу истинске Свјетлости. Ето рецимо, када нијесмо чистога, ведрога духа, кад нам Бог није близу (ситуација коју нпр. описују псалми), ми се свега бојимо, а посебно будућих догађаја (шта нас чека? како ће бити? шта ће бити?). Као да смо у тами (у аду, што ће рећиу невиђелици), наш живот и вријеме пред нама, постају извори страха (шта ћу? како ћу? докле ћу?). А при Светињи, напротив, будућност наликује неком благословеном простору (некој посуди ) у које ће Господ, премудро, излити све оно што је потребно. И све ће то, шта год да је (бол, патња, радост, срећа несрећа) бити добро за нас. А нама је будућност свакако непозната, и тако ће, мудром и побожном човјеку, заувјек остати немогуће, да у свој садашњи мир, у своју садашњу молитву, беспотребно уноси немир будућих задовољстава и будућих, не дај Боже, невоља и туга.

Кад све ово прихватимо, добијамо смисао оног листа на грани, оне капље у ријеци, или рецимо орла на набесима… који не знају све, не могу све, али им је лијепо. Као у оној, многима од нас драгој пјесми, гдје Далматинац гледа галеба у лету, и при том, не само што га види, и тто се диви његовом узвишеном лету, красоти његових покрета, него га, замислите, и чује шта говори, и разумије чак, како галеб кличе да му је лијено!

Извор: Ризница литургијског богословља и живота / Светигора

Митрополит псковски и порховски Тихон (Шевкунов): Свих жалосних радост

Sat, 10 Aug 2019 20:19:11 +0000

Икона Мајке Божије „Свих жалосних Радост“ је једна од најомиљенијих икона у руском православном народу. Наше жалости су врло различите, али потичу из два тешка извора: од људских грехова и од греховности целог људског рода.

Уколико управимо свој поглед на сопствени живот видећемо колико жалости сами себи причињавамо. Наше грешке, наши грехови, наша неразумност, гордост и дрскост – све су то страшни и тешки извори наших жалости. И с овим жалостима које сами стварамо долазимо код Господа и Његове Пречисте Мајке, врло често не називајући ствари својим именима, а да не говоримо о томе да смо сами криви за оне туге, болести и напасти од којих молимо Бога да нас спаси – умногоме да нас спаси од нас самих. С тим се обраћамо и Пресветој Богородици. Као што кад дете учинивши нешто тешко и страшно, само себе довевши у напаст, прибегава мајци знајући да ће га она схватити, и да ће му опростити и да ће га утешити.

И други тежак извор наших жалости и несрећа је наш заједнички пад у грех. Сви смо ми пали, цело човечанство. Овај свет је оштећен падом у грех, заједничким људским грехом, почевши од Адама, отуда и жалости које наводно не зависе од нас: невоље, наше болести и болести наших ближњих, неправда, бол и ране који људи задају једни другима.

Кроз ово тешко искушавање невољама мора да прође сваки човек. Овакво искушење може бити на спасење, али може бити и на погибељ. Овакво искушење је на погибељ кад се човек не смирава пред Богом. Кад не каже: „Добио сам оно што сам заслужио. Помени ме, Господе, у Царству Твоме!“ – као што је рекао онај разбојник којег Света Црква слави као првог човека који је ушао у рај, као првог човека који је стекао спасење. Био је ту и други разбојник који је хулио на Бога: „У овом свету је све неправедно, све је страшно. И Ти си крив због тога што си створио тако неправедан и страшан свет.“ Нека би нас Бог избавио од тога да тако трпимо своје невоље. То је пакао – и за живота, и после смрти.

Пресвета Богородица нам даје пример који се ни са чим не може упоредити: кад је оружје прошло кроз Њену свету душу, као што се поје у црквеним песмама, кад је видела како Њен Син бива разапет на крсту, Она је била пуна вере и наде у свемогућу Промисао Божију, која не делује само у овом, него и у вечном животу. И у ову вечност је ушао Њен Божански Син васкрснувши Сам Себе Божанском силом Тројичног Божанства. Тако смо и ми позвани да очекујемо утеху од Бога, од Његове Пречисте Мајке, да очекујемо радост коју ће Васкрсли Господ несумњиво донети у наша срца и у наш живот.

Сви се сећамо речи преподобног Серафима Саровског кад је једном у праведном гневу ударио ногом рекавши монасима обузетим чамотињом: „Не смемо да дозволимо да нас обузме чамотиња, јер је Христос васкрсао!“ Господ ће уредити живот сваког човека који се нада и верује у Њега, свакога ко се ухватио за Његову ризу, све оне који сами себе, једни друге и сав живот свој предају Христу Богу.

Пресвета Богородица је од Бога добила велике дарове, велико блаженство – у Царству Небеском. У чему се оно пре свега састоји? Бог је љубав. И све блаженство у Царству Небеском јесте испољавање ове љубави. Ми то само делимично осећамо – према Богу и у међусобним односима, према деци, према родитељима, према нашим ближњима; осећамо да је управо у томе – у љубави – скривена тајна будућег века. Блаженство Пресвете Богородице је скривено у томе што Она може да излива Своју мајчинску љубав на сваког од нас, у томе што је Она Радост свих жалосних – управо то је Њено блаженство. У томе је и Њена награда у Царству Небеском.

Мало је људи који схватају да је помоћ ближњем, пожртвовано служење љубави оно највише блаженство о којем Господ говори. Неки хришћани проживе цео живот не схвативши то. Они доживљавају само извесна молитвена стање, известан осећај своје праведности који води у пакао... Смирење и служење ближњем је управо предворје Царства Небеског. И ако смо на другом путу још увек имамо времена да се пренемо и да кренемо путем Христа Који није дошао да би Њему служили, већ да би служио; да не идемо путем ђавола који осуђује и узноси се – а чиме се он узносио? Богатством? – Не, он се узносио духовним даровима, то је дух! И на несрећу, људи који су усредсређују на „духовност“, понекад такође постају слични ђаволу узносећи се над другима и осуђујући их. Они се узносе како би пали.

Драга браћо и сестре, и ми треба да памтимо да истинско испуњење Царства Небеског није ни у чему другом осим у томе да волимо. Вратимо се на прави пут уколико смо због немоћи и неразумевања скренули с њега, угледајмо се на Господа, на Његову Пречисту Мајку и све свете који су прошавши овај дивни, једини и уски пут стекли јединство с Богом у Царству Небеском.

Извор: Православие.ру

Да ли је могуће разрешити светитеље? Случај јерарха Нектарија Пентапољског (1846-1920)

Sat, 10 Aug 2019 20:18:16 +0000

Новохиротонисани епископ Пентапоља Нектарије је са великом љубављу и трудом вршио своју пастирску и филантропску службу као и представљање Александријске патријаршије у Каиру. Подједнако је био доследан у својој списатељској и издавачкој делатности пошто није престајао да пише и објављује књиге.

Изгледа да је оно што је прелило чашу острашћености и зависти, тј. гнева појединих против њега, били су чланци које је објављивао у новинама својих сународника. Ти текстови су изазивали лепа осећања код сународника у Египту, а истовремено су наишли на добродошлицу код тадашње александријског патријарха Софронија.

Неки синодалци, који су се спремали за заузму трон патријарха Александрије, претпоставили су да ће, раније или касније, активни млади епископ Нектарије моћи да се нађе испред њих, када дође час избора новог патријарха. И то са угледом који је све више и више растао.

Из тог разлога постарали су се да убеде патријарха Софронија да Нектарије Пентапољски не само да има амбиције да заузме трон Александрије него и да активно ради на скором преузимању трона. Нажалост, клеветници су убедили остарелог патријарха да је управо то случај. Могуће је да патријарх, који је доста учинио за патријаршију, није могао да духовно процени личност свога епископа. Стога је, размишљајући само световно, сагледао да би трон могао да заузме неки јерарх који се сам намеће. Зрачење, пак, младог јерарха Нектарија било је очигледно. Треба додати, такође, да су они који су заверу сковали против Пентапољског епископа, смерног и смиреног јерарха, тежили и да га подстакну да одреагује на неке њихове неприкладне поступке, попут оног кад су наговорили неког архимандрита да служи без дозволе и благослова у области у којој је служио Нектарије. Али расудљиви и мирољубиви Нектарије није томе придавао значај.

Прогон епископа Нектарија из Александријске патријаршије спроведен је на основу три документа. Ради се о документима патријарха Софронија у којима се оцртава однос патријаршије према оклеветаном јерарху. Ова писма документују заоштравање односа Александријске патријаршије са Пентапољским епископом до његовог јасног изгона са терена патријаршије. Желели су да случај рашчисте брзо и ефикасно. Зар тако није било и са Христом? Први акт, дакле, било је патријархово писмо датирано 3. маја 1890. године које у почетку наводи: „Разрешава се Пентапољски митрополит кир Нектарије управљања патријаршијском канцеларијом, као и патријаршијског представништва и црквене управе“.

У наставку, писмо (посланица) наводи да Нектарије не може да борави у патријарашком здању, да пише и да се храни са заједничке трпезе, док се истиче која тачно архијерејска свештенодејства може да врши уколико га верни позову. Постављена су му ограничења и у погледу посете и кретања у неким крајевима!

Други и трећи акт мученичке драме Нектаријеве потписани су 11. јула 1890. године. Патријарх у првом документу наводи да с обзиром да ће се попунити место патријарашког представника у Каиру, „боравак Вашег преосвештенства у Египту постаје сувишан, пошто се и овим патријарашким обавештењем позива Ваше преосвештенство да напусти наше патријарашко седиште и да оде где год жели“.

Патријарх није могао бити јаснији, па је скупа са овим „обавештењем“ придодао и свој канонски отпуст од Александријске патријаршије, додавши следеће: „Не могавши да се прилагоди египатској клими, одлази у страну земљу и може да врши своје архијерејске дужности, тамо где се јави црквеној власти и од ње добије дозволу. А као доказ даје се Његовом преосвештенству ово писмо канонског отпуста, да га користи када затреба.“

Такав је био отпуст Нектарија Пентапољског, пропраћен магловитом процедуром. Конкретне и званичне оптужбе нису му саопштене, није позван да каже нешто у своју одбрану, никад цела ствар није дошла до суда нити је патријарх прихватио да саслуша свога епископа. Ипак, једна конкретна „оптужба“ је пронађена: није успео да се прилагоди египатској клими! Нешто у смислу: нису им се подударили карактери. Но, у сваком случају, Нектарије, као и сваки други светитељ, није ни могао да се зближи са таквом климом.

Да ли је, међутим, могуће разрешити светитеље?

15. јанура 1998. године, Александријска патријаршија, на предлог патријарха Петра, затражила је опроштај од Светитеља пред његовом иконом „због гоњења и најнеправедније пакости против њега“, и истовремно га је васпоставила у канонски црквени поредак Патријаршије.

Варнава Јангу

Извор: Теологија.нет

Мушко монаштво и алтернативе индивидуализма

Sat, 10 Aug 2019 20:17:04 +0000

„Колико ја знам, једини пад за монаха је да верује свом срцу. Неки говоре:„Човек пада због тога или због тога", а ја, као што сам већ рекао, осим овога не знам за други пад." Ава Доротеј (+620. год.)

Пре четири деценије, један упућеник у Православље, Немац, проф. Ернст Бенц, написао је: „За област источно-православног монаштва такође важи да се идеал и стварност често поклапају само делимично или се уопште не поклапају. Идеал је, међутим, и у временима потпуне пропасти источног монаштва увек изнова спасаван. Стога није искључено да, након садашње епохе привидно потпуног пропадања православног монаштва, не уследи раздобље обнове и практичног остваривања овог идеала" (Ернст Бенц, Дух и живот Православне Цркве, Београд 2004, 105).

Нестајање (тј. „пропадање") источног монаштва, које је поменути писац приметио, није достигло крајње размере. Многи виде данашње време као период започете „обнове и практичног остваривања" оваквог начина живота. „Идеал" је, изгледа, изнова спасен.

ОПШТЕЖИЋЕ

Овај „идеал" је кроз различите историјске околности „оствариван" и „обнављан" на различите начине. Међу њима, нас овде занима општежитељни начин монашког живота. Међу многим чиниоцима који утичу на живот монашких заједница, неке препознајемо као спољашње, на које сами монаси не могу битно да утичу, док за неке примећујемо да су унутрашњи, на које сами монаси и те како могу да утичу.

РЕМЕЋЕЊЕ СПОЉА

Црква увелико рачуна на помоћ мушког монаштва кроз разне службе (свештенослужење, разни облици духовништва, мисионарење, обнова светиња, итд.). Монаси, наравно, одговарају на ове потребе. Њихов одговор потребама епархија, тј. Цркве у целини, обично за собом повлачи учестале изласке монаха из манастира, а неретко и потпуни одлазак монаха из матичне заједнице, ако је ова уопште и заживела. Оваква ситуација доноси одређену корист верном народу и Цркви у целини, али, с друге стране, скупо кошта мушке манастире чије се заједнице изнова осипају и разарају. Потом се поново постављају нови почеци и опет се прижељкује да се дође до какве-такве „устаљености". За кратко време се у манастиру може обновити организован благочестив начин живота, али се исто тако брзо може и прекинути. Овакво стање се тешко може избећи јер су манастири непресушни ресурси за Цркву. Било би незамисливо, и вероватно - саможиво, да мушко монаштво одбија да изиђе у сусрет оваквим захтевима.

Чак и сама могућност озбиљнијих промена ремети унутрашње спокојство монаха. Овакав систем изнова даје побожном свету освежавајуће импулсе. Али, он доводи до тога да, и поред обнове и практичног остваривања монашког идеала, скоро да не можемо око себе пронаћи устаљено и истински заживело мушко општежиће.

Женски манастири су, у погледу свега овога, у далеко повољнијем положају јер су од сличних обавеза растерећени. Једном устоличена игуманија са сестрама има више времена пред собом и боље услове да негује здрав ауторитет у заједници. Зато су женски манастири бројнији и теже се осипају.

Осипање мушких манастира ће многима причинити радост јер ће ићи на корист нечијих духовних потреба. Вероватно се многи монаси не би бавили духовним радом са верницима нити би неки женски манастири добили служашчег и духовника, итд., да није дошло до осипања (да не кажемо - пропадања) монашких братстава. Монах који започне неко корисно служење које је више-мање изван његове сопствене општежитељне средине, врло често може да остане заувек тако „заробљен" и да се никада истински не врати у братство. Ако не би постојале границе оваквим и сличним активностима монаха (и поред тога што су неком од користи), морало би да дође до потпуног укидања монашких братстава. Границе, ипак, донекле могу постављати сами монаси ако имају услове и ако знају шта хоће.

Ипак, и поред свести да братства морају себе да чувају, тешко је борити се против овакве уобичајености. Брига за сопствену кућу и заједницу често може бити протумачена као егоизам и суровост према другима, али ако монаси сами не буду чували своје заједнице, нико други неће им се смиловати.

Наравно, монаштво може да постоји и без братства. Идеал је изнова спасен. Али, тада они делови положених монашких завета који се односе на заједнички живот остају на нивоу маште и жеља. Имајући жеђ за обожењем, монах и изван братства може на уму имати речи преподобног Силуана Атонског, који је рекао: „Моје тело је пећина мојој души, а моја душа је пећина Светом Духу".

Тужна је судбина мушких општежића. Она некад изгледају као дрвеће коме се редовно поткресују гране, те иако су стабла здрава и имају јак корен, никада на њима не можемо видети олисталу крошњу.

МОНАШКИ УСТАВИ?

Можда би било боље када би се и саме монашке заједнице бориле за минимум властите самосвојности. Наравно, нико ни не помишља да употреби одређена поглавља средњовековних владарских типика у смислу да треба ограничавати надлежност епископа. Ипак, минимално држање до достојанства сопствене заједнице треба да претходи томе да други толеришу напредак општежића. У свему овоме, монахољубивост самих епископа мора да буде одоздо пропраћена здравом еклисиологијом која долази из самих манастира. Без јемства да ће у њима бити здрава црквена свест (и поштовање црквене јерархије), ни постојање самих манастира не може да донесе корист Цркви, већ напротив, само проблеме.

Идеја да манастири поседују типике, који одређују и штите устаљени начин живота заједнице, потпуно је у духу изворног монаштва. Чак и летимичан историјски преглед показује да без јасног устава не може ни постојати општежиће које би било стабилно, стабилно у том смислу да је уставом омогућено трајање устројене заједнице. Монашки успех Свете Горе се не крије само у неприступачности полуострва, него управо у Уставу, тачније речено - у толерисању Устава од стране Цркве. Сваком средњовековном манастиру се после изградње давала писмена заштита, која је, наравно, претходила доласку монаха. Међутим, појава монаштва које има криво и изопачено схватање духовништва и Цркве (тј. појава нездравог зилотизма), у новије време, компромитује изворну идеју заштићеног монашког општежића. Бежање из заједнице оваквог типа није грех већ нужност. Незрело монаштво присиљава Цркву да одбаци помисао о порасту ауторитета самих братстава у целини, јер - шта ће нам нездрава (и за Цркву опасна) заједница која би била дуготрајна?

УНУТРАШЊИ ЧИНИЛАЦ - ВЕРОВАЊЕ СОПСТВЕНОМ СРЦУ

Али, поред спољашњих чинилаца који утичу на манастир, постоји лични однос самог монаха према сопственом братству. Квалитет овог односа је у многоме у његовој власти. Пажњу, конкретно, скрећемо на индивидуализам који може бити уведен у хармонију, тј. оплемењен и култивисан, а може да буде и неукроћен.

Ава Доротеј, у поукама које се непосредно односе на живот у заједници, говори како непријатељ („враг") „воли оне који се ослањају на себе". Он објашњава и зашто: „Зато што му (врагу) они помажу и сами себи плету замке". Потом каже: „Колико ја знам, једини пад за монаха је да верује свом срцу. Неки говоре: ‘Човек пада због тога или због тога', а ја, као што сам већ рекао, осим овога не знам за други пад. Ако си видео онога који је пао, знај да се ослањао на самог себе. Нема ништа теже и погубније од тога." (Поуке аве Доротеја, Манастир Хиландар 1965, 55)

Из ових речи је јасно зашто Студенички типик каже: „...притецимо ка другоме, који нам може расудити зле обичаје, који нам стварају погубу души" (глава 16). И заиста, ко ће самоме себи да укаже на грешке? Ко ће самога себе да изобличи?

Треба знати: другачије на овај проблем гледају побожни људи, другачије Црква у целини, а другачије гледају они који послушно живе у општежићу. Може бити да једино ови последњи, који ствари сагледавају изнутра (онаквима какве оне заиста јесу), имају целокупан увид у овај проблем и не сагледавају га периферно. Сопствене недостатке нам изобличава монашка заједница, која се у чину монашења назива, ни мање ни више, света дружина.

„ИСКУСТВО ПРОМЕНА" И БУНТ ПРЕМА АУТОРИТЕТУ

Ко је живео у манастиру када су се дешавале озбиљне промене у општежићу (нпр. одлазак неке братије из манастира, прелазак братије из других манастира у њихов, промена игумана...), можда никада неће моћи да се стави у положај онога ко тако нешто никада није гледао, онога ко је од почетка свог монашког пута живео у стабилној заједници и имао од првог дана пред собом јасно постављен ауторитет. „Искуство промена" у заједници усађује се у свест монаха и онде борави као неки скривен вирус који чека прилику да се активира. За разлику од овога, монах који је тога бивао поштеђен, по природи ствари, бива искренији и оданији послушник јер у своме искуству нема стечене склоности за борбу против ауторитета.

Суштина проблема са којима се суочава монах који се налазио у братствима која су преживљавала трансформације (чак и најнеминовније, као што је природна смена генерација) јесте у томе да њему треба више унутрашњег напора да прихвати ауторитет. Такав монах, ако се у срцу дигне против игумана, истог трена у своме уму има већ спремне изговоре и оправдања која побуну подстичу. Ако се не одупре таквим помислима, ови „изговори" и ова „оправдања" (која ће тада да испливају из подрума његовог искуства) биће му довољни да га учине неспособним и за најмање послушање. У таквом случају, заливено прљавом водом из ових подрума, зрно самовоље почеће да клија, са циљем да се биљка појави на светло дана - мржња према ауторитету добиће антропоморфни облик.

„Искуство промена" је велики и тешко превладив хендикеп. Онога ко је овим натоварен не можемо много ни кривити за неке поступке који безазленом послушнику ни у ум не могу да дођу. Дух бунта увек изнова све „расуђује" и све „проверава", али нажалост - наопако.

ЛЕГАЛИЗАЦИЈА ИНДИВИДУАЛИЗМА

Без обзира на све горе речено, одбијамо да непослушност прихватимо као нешто неминовно. Сматрамо да је могуће превазићи оваква искушења, а за такво нешто постоје и успешни примери. Наравно, од борбе за заједницу се увек може одустати, што ће се вероватно често и дешавати. Постојеће стање се брзо може „легализовати" и „узнапредити" изналажењем нових обавеза за монаха, на пример обновом нових манастира, што многи сматрају као пожељно и добро за Цркву. Веровање сопственом срцу, будући да често постаје правило живота, тада се сагледава другачије. Ми се, из наше манастирске и ограђене средине, нећемо упуштати у ову проблематику јер је она поверена онима који ствари сагледавају далеко шире и који се брину о Цркви. Циљ овог текста је указивање на чиниоце који изнутра утичу на начин постојања монашких братстава. Унутрашња идеја општежића, ма колико ми покушавали да је избегнемо, јесте кристално јасна. Ову идеју Ава Доротеј појашњава речима: „Колико ја знам, једини пад за монаха је да верује свом срцу".

ЗАКЉУЧАК

Монаси приликом пострига полажу одређене завете. Ови завети се директно односе на живот у заједници. Ако пажљивије погледамо, у нашој Цркви, и поред заиста живог мушког монаштва, изузетно ретко можемо наћи пример заједнице монахâ која се озбиљније усталила.

Узимајући у обзир многе чињенице, усудићемо се да закључимо:

1) Начин живота мушког монаштва је код нас поприлично индивидуализован и неретко се скоро потпуно састоји од самосталног расуђивања монаха. Оваква уобичајеност, тј. постојеће стање, није исте духовне суштине са духовношћу монашког општежића и поред тога што се наши монаси редовно заветују управо на општежитељни начин живота.

Ако бисмо ово постојеће стање подвргли строгој критици, морали бисмо да кажемо да је неопштежитељни и индивидуализовани монашки живот „легализован", „амнестиран" и накнадно (понекад изнуђено и невољно) признат од стране побожног црквеног тела. Овакав начин монашког живота се лако утапа у духовне, како црквене тако и народне, потребе и тиме стиче (само)оправдање. Али узалуд се тешимо - ово „утапање" неће моћи да изглади недоследности (тј. суштинске недостатке).

Ови недостаци су некада плод неизбежних околности, а некада нису. Понекад потичу од непослушности и духа бунта. Овај дух често не називамо правим именом, већ се истина свесно прећуткује јер нам је његов виновник користан као трудољубив ван своје бивше заједнице. Не укидамо ли овим ћутањем некоме шансу да почне са преиспитивањем сопствених поступака и да започне покајање. На овакав начин сопствена воља монаха добија амнестију и уздиже се на виши ниво. Самовоља се представља као нешто добро, а не погубно. Тиме се несвесно, далеко било, доводи на ниво норме. Оваква „толеранција" отвара теоретску могућност за изопачење које би (у најекстремнијем виду) могло да се дефинише овако: ко се дигне на Оца, уместо казне примиће почасти и пројавиће се као користан и даровит.

Али, пошто постоје и многи објективни и историјски разлози који су више-мање утицали на осипање општежића, не можемо бити оштри критичари, него кажемо другачије:

2) Наше мушко монаштво нема довољно аутономије, тј. нема услова да несметано унапреди животе својих заједница да би подсећали на оно што се обично замишља када се помене појам манастирског општежића. Сама могућност честе промене игумана унапред чини монашко братство униженим и изиграним. И оно што се постигне на пољу општежића, неретко је кратког века јер зависи од самилости спољних фактора. Али, иако монашко братство гледа на овај проблем дубоко изнутра, морамо рећи да је цела Црква шира од општежића монаха, и њена брига за свет надилази и превазилази бригу братства за сопствени мир и спасење. Цела Црква, као и увек, сагледава даље од издвојене заједнице, ма колико ова била оријентисана ка преподобном начину живота. Треба увек имати у виду да еклисиологија и духовност - Црква и монаштво у њој - морају имати исту духовну основу и потку.

Дакле, и поред чињенице да се „идеал и стварност" монаха „често поклапају само делимично или се уопште не поклапају", идеал општежића је данас „изнова спасаван" и спасен. Постоји мноштво детаља који најнепосредније указују на пораст свести о општежићу, те стога није искључено да ћемо убудуће напредовати у обнови и практичнијем остваривању овог идеала.

ЈЕДАН УМ И ЈЕДНО СРЦЕ

„...да бисмо једно били сви, исто мудрујући, исто помишљајући, које један исти пастир напаса и води, и као неки златни ланац једни за друге везани, један другога држите се, и у једно саудите се тело (Еф. 4, 16), под једном главом, по божанственом Павлу, неимарством Духа (Еф. 2, 20-22)." (Студенички типик, глава 17, О поуци игумана братији и о исповедању)

Архимандрит др Тихон (Ракићевић),

игуман манастира Студенице

Извор: Српска Православна Црква

Црква и социјални проблеми – у потрази за ерминевтичким кључем

Sat, 10 Aug 2019 20:15:44 +0000

На јубиларном заседању Светог Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве, одржаном августа 2000. године, усвојен је документ којим се регулише однос Цркве и државе, тачније, однос Цркве према свим релевантним друштвеним темама (текст документа преведен је и код нас: „Основи социјалне концепције РПЦ", прев. М. Обижајева и В. Куриљов, Беседа, Нови Сад 2007).

Мишљења смо да и наша помесна Црква треба што хитније да отпочне израду сличне публикације, јер одговоре које је понудила Руска Православна Црква, чини нам се, не могу бити опште-прихваћени, тј. остављају простора за извесне допуне и, можда, корекције. С обзиром на немалу активност свештенства и лаика на решавању социјалних (и социолошких) проблема, епископат СПЦ-а би се што пре морао ангажовати на састављању једног документа у коме би били изложени елементи социјалне концепције Српске Православне Цркве; сви предуслови су испуњени, те што раније треба организовати ресурсе и артикулисати став СПЦ-а у односу на конкретне друштвене проблема.

Нисмо сада у могућности да се бавимо односом Цркве према свим социјалним питањима, намера нам је да изнесемо једну важну напомену о нужној методолошкој претпоставци за решавање тих питања. Нећемо се, дакле, бавити тиме шта треба урадити поводом неког друштвеног проблема, већ како га треба решавати.

Адекватност решења било ког проблема који се намеће Цркви мора да буде преиспитана јеванђелским критеријумима; Црква може да сагледава проблеме једино у јеванђелској оптици. Другим речима, питање које је одређујуће за хришћански приступ решавању свих недоумица гласи - како би Христос решио тај конкретни проблем. Како би Господ, да се оваплотио у двадесет првом веку, одговарао на питања савремених људи? Дакле, неопходно је одгонетнути како би Христос решавао савремена друштвена питања. Као што смо већ подвукли, нећемо се бавити појединачним проблемима, желимо само да дођемо до ерминевтичког кључа.

ХРИСТОС И СОЦИЈАЛНИ ПРОБЛЕМИ

Исус Христос је, како сведоче јеванђелисти, и сам био суочен са проблемима својих савременика. И од Њега се тражило да да одговор на конкретна социјална питања. Управо онај начин на који је Он давао одговоре јесте начин на који и Црква у свим вековима треба да одговара на ту врсту питања.

Господ Исус Христос на исти начин решава сва друштвена питања која су му постављали његови савременици: даје одговоре тако што првобитно редефинише постављено питање. Наиме, из сфере социјалног проблем пребацује у сферу етичког, и тек тада даје (коначан) одговор.

На овај значајан моменат, који су често губили из вида савремени социолози хришћанства, већ 1933. године скренуо је пажњу један од родоначелника социологије (православног) хришћанства у Србији - проф. Ђорђе Тасић (1892-1943); у есеју „Гледиште хришћана на социјална питања" (Пут, св. 1 за 1933., с. 14-18), проф. Тасић је забележио: „Свуда где би додирнуо које социјално питање, обично изазван од противника, Он (Исус Христос) га не дира као социјално него искључиво као морално. Тако се могу разумети, на пример, Његови одговори разводу брака, одн. праву мужа да отера жену." Поред брака, и остали примери потврђују исто; нисмо сада у могућноси да их појединачно наводимо, прећи ћемо одмах на питање зашто се Христос на овај начин односи према друштвеним проблемима.

Проф. Ђорђе Тасић тачно је запазио и то да Христос „не осуђује ниједан политички режим и ниједно економско уређење". Не осуђује ниједан друштвени концепт, јер Он не нуди неко идеално друштво, већ нуди алтернативу свету - Царство Божије. Не постоји идеална држава, постоји идеалан човек (то је, очекивано, обожени човек). Зато, када је био „упитан од фарисеја, када ће доћи Царство Божије," одговорио им је да „Царство Божије не долази на видљив начин; нити ће се рећи: ево га овдје, или, ено га онде; јер гле, Царство Божије унутра је у вама." (Лк 17,20-21).

Проблем друштва, дакле, решава се изнутра: решавањем проблема човековог начина постојања долази се до одговора на свако социјално питање. Акценат се ставља на конкретног човека овде и сада, и од њега се захтева морална одговорност, чија је конотација двојака љубав - према Богу и према ближњима. Та љубав реализује се унутар евхаристијске заједнице (дакле: Цркве) коју је успоставио Христос; она оприсутњује будући век, те живот унутар ње представља остваривање савршеног начина постојања у оној мери у којој је то могуће у времену и простору.

ЦРКВА И СОЦИЈАЛНИ ПРОБЛЕМИ

Примарна функција Цркве није решавање социјалних проблема, него омогућавање реализације „идеалног" јестаства човека у ишчекивању наступања будућег Царства. Међутим, ти проблеми се, свакако, не игноришу од стране Цркве, јер би се на тај начин негирала заповест Христова о љубави према ближњима. Одговорност која се од човека тражи подразумева одговорност за другога, јер се управо кроз њега (ближњег) долази до обожења; на то нам скреће пажњу, између осталих, и аутор Посланице Диогнету када каже: „онај који узима на себе бреме ближњега свога, ко оним чиме је изобилнији жели да чини добро другоме који то нема, ко оно што је од Бога добио и што има, раздаје потребитима, постаје бог онима који добијају - тај је подражавалац Божији." Једном речју: рај, то су други!

Имајући свест о немогућности постојања идеалног друштва, Црква приликом решавања социјалних проблема не треба да се опредељује за неки од политичко-економских уређења друштва, или да се труди да неки од њих поправља, она мора да се бави преображавањем конкретног човека. Добар човек ствара добро друштво. Узгред, често се учествовање Цркве у политичком животу правда позивањем на историјске околности, међутим, не треба заборавити да управо свако од нас утиче на историјски процес: човек је тај који креира историјска збивања (и на овоме је инсистирао проф. Ђорђе Тасић).Додајмо да се не сме изгубити из вида и значај непосредног сусрета доброчинитеља и онога коме се добро чини. Не сме се узрок доброчинства деперсонализовати. Лични сусрет недвосмислено показује да добродетељ није корумпирана, и на њему треба инсистирати. Чињење добрих дела не треба да буде индиферентно испуњавања обавезе, већ израз аутентичне егзистенције човека.

Аутор већ цитиране Посланице пише „племенитом Диогнету" да ако чује његову реч о томе „у каквога Бога верују и како му служе" хришћани, „свакако ће постати бољи (човек)". Хришћанин преображава свет сопственим животом. А тај живот, како је јасно и прецизно наведено у Посланици, која ни после скоро два миленијума није изгубила на актуелности, „пројављује задивљујуће и заиста чудесно (неко би чак превео: 'парадоксално') стање". Том чудесношћу хришћанин истиче аутентичност живљења и преображава свет. Он не може да докаже али може да покаже да је Бог кога исповеда истински, а та вера почетак је хришћанског живота који је у својој бити - безусловни љубавни односа са Другим и другима. То је једини пут ка бољем друштву, чије ће савршено стање бити могуће тек у будућем Царству Божијем.

Извор: Српска Православна Црква

Недеља осма по Педесетници - Еванђеље о Умножитељу хлеба у пустињи

Sat, 10 Aug 2019 20:13:47 +0000

Светописамска чтенија:

1 Кор. 124 зач. (I, 10-18).

Браћо, молим вас именом Господа нашега Исуса Христа да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли. Јер сам чуо за вас, браћо моја, од Хлојиних, да су међу вама свађе. А ово кажем зато што сваки од вас говори: Ја сам Павлов, а ја Аполов, а ја Кифин, а ја Христов. Зар се Христос раздијели? Да се Павле не разапе за вас? Или се у име Павлово крстисте? Благодарим Богу што не крстих ни једнога од вас осим Криспа и Гаја, да не би ко рекао да у име своје крстих. А крстих и дом Стефанинов; даље не знам да ли неког другог крстих. Јер ме Христос не посла да крштавам, него да проповиједам јеванђеље, не мудрим ријечима, да се не обеснажи крст Христов. Јер је ријеч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо.

Мт. 58 зач. (XIV, 14-22).

У вријеме оно, видје Исус многи народ, и сажали се на њих, и исцијели болеснике њихове. А пред вече приступише му ученици његови говорећи: Овдје је пусто мјесто, а већ је доцкан; отпусти народ нека иде у села да купи себи хране. А Исус им рече: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу. А они му рекоше: Немамо овдје до само пет хљебова и двије рибе. А он рече: Донесите их мени овамо. И заповједи народу да посједају по трави, па узе оних пет хљебова и двије рибе, и погледавши на небо благослови, и преломивши даде ученицима, а ученици народу. И једоше сви и наситише се, и накупише комада што претече дванаест котарица пуних. А оних што су јели бјеше људи око пет хиљада, осим жена и дјеце. И одмах принуди Исус ученике своје да уђу у лађу и иду прије њега на ону страну док он отпусти народ.

Беседа Светог Николаја Охридског и жичког у недељу осму по Педесетници

Свевишњи Бог све што твори, твори целисходно. Ништа у Његовим делима нема бесциљно, непотребно и излишно.

Зашто неки људи тако бесциљно ходе и толико бесциљних послова послују? Зато што не знају циљ свога живота, ни мету свога путовања.

Зашто се неки људи претрпавају непотребним бригама и једва гамижу под гомилом излишних ствари? Зато што не знају оно што је једино потребно.

Да би сабрао расејани човечји ум, да би исцелио раздељено срце човечје, и да би растројену снагу човечју ујединио, - зато је Господ Исус указивао човечанству од почетка до краја један - и само један - циљ: царство Божје. Ах, како разрок човек гледајући у две стране не види ни једну! Ах, како је бесциљан живот многоциљног ума! Како је неосетљиво подељено срце! Како је беснажна расута снага воље!

Само је једно на потребу - царство Божје! У ту једну тачку тежио је Христос Чудотворац да управи погледе целога човечанства. Ко у ту једну тачку гледа, тај има једну мисао - Бог, један осећај - љубав, једну тежњу - приближење Богу. Благо ономе, ко је себе тако сабрао; - тај је постао сличан стакленоме сочиву, које сабере мноштво сунчаних зрака, тако да може да производи огањ.

Речи које је Господ казао Марти: Марто, Марто, бринеш се и трудиш за много, а само је једно потребно (Лк. 10, 41-42), изречене су уствари као укор и као опомена целом човечанству. А то једно потребно јесте царство Божје (Мат. 6, 33). Све што је Господ рекао и све што је учинио управљено је тој једној тачки, и том једном циљу. У тој Једној тачки сабран је сав пламен, који светли путницима залуталим по кланцима и вртлозима временог живота.

Све је целисходно код Господа - то јест све је управљено на овај највиши, једини јединствени циљ - све је умесно и све неопходно потребно, како речи речене тако и дела учињена. Никад ни једна реч излишна; никад ниједно дело нецелисходно! И каква плодовитост и речи и дела Његових! По милионити и милионити пут свака реч и свако дело Његово доноси до дана данашњега многоструки плод. И како сладак, и мирисан и животворан плод!

Зашто Господ Исус није претворио камење у хлеб онда када је то од Њега Сатана тражио, међутим доцније у два маха, када је народ око њега био гладан, Он је од мало хлеба створио огромне количине, тако да је више претекло него што је било у почетку оброка? Зато што би прво чудо било нецелисходно, непотребно и излишно, а друго је било целисходно, потребно и умесно.

Зашто Господ Исус није хтео показати знак с неба фарисејима, када су то ови од Њега захтевали, међутим Он је у безброј прилика показивао те знаке с неба, та невиђена чуда над болесним, прокаженим, лудим, бојажљивим, мртвим? Опет зато што би сваки знак с неба пред завидљивим и сујетним фарисејима био нецелисходан, непотребан и излишан, док је у осталим случајевима био целисходан, потребан и умесан.

Зашто Господ Исус није премештао горе с једног места на друго, и зашто их није бацао у море? Он је то могао, без сваке сумње; па зашто то није чинио? Он, који је могао заповедити бурном мору да се утиша, и ветровима да не дувају, могао је без сваке сумње и горе премештати и бацати их у море. Но каква је потреба била зато? Никаква. Зато Господ то није ни чинио. Међутим, потреба је била велика, да се море утиша и ветрови зауставе, јер су се људи давили и викали за помоћ.

Зашто Господ Исус није претварао земљу у злато и гавране у голубове? Кад је могао претворити воду у вино, без сваке сумње могао Је и то. Но нашто то? Није било никад никакве потребе, да Он претвара земљу у злато и гавране у голубове. Међутим, била је велика потреба, да се једном, на једној свадби нађе вина за госте. И да би задовољио ту потребу и спасао домаћина од стида Господ је претворио воду у вино.

Само ђаволи и грешници захтевали су бесциљна, непотребна и излишна чуда од Христа. Погледајте само, какве глупости захтева Сатана од Христа: да претвори у пустињи камење у хлеб, и да скочи са врха цркве на земљу! И погледајте како окорели грешници, фарисеји и књижевници, који су били очевици многих корисних чудеса Христових, захтевају од Њега још некакав знак, некакво бесциљно и излишно чудо, као што би било: бацање гора у море, претварање земље у злато и гавранова у голубове! Зато је Господ одбио захтев и ђавола и грешника. Ни никад није Он одбио да учини чудо, када је чудо било целисходно и потребно ради спасења људи.

И данашње јеванђеље описује једно такво целисходно и потребно чудо, умножавање хлеба у пустињи, но не у пустињи без људи, или у пустињи где је сам ђаво, но у пустињи, где је било можда преко десет хиљада гладних људских бића (јер се каже да је било пет хиљада самих људи осим жена и деце).

Виде Исус многи народ, и сажали се на њих, и исцели болеснике њихове. То је било у оно време, када је Јован Крститељ погубљен од цара Ирода. Чувши ово Господ Исус седе у лађу и оде у пусто место насамо. Сва четири јеванђелиста описују овај догађај, неки са више појединости, неки са мање. Према Јовану Господ је ушао у лађу код Тивериаде и прешао море Галилејско, а према Луки Он је изишао на северозападној обали мора и узишао уз брдо у пустињу код града који се зове Витсаида.

Господ је обичавао често склањати се у самоћу, и то у пуста места и на брда. Он је то чинио из три разлога: прво, да учини једну кратку паузу у своме журном и многом делању, да би људи такорећи сварили сву ону науку коју им је Он открио, и сва она чуда, која им је Он показао. Друго, да би дао пример апостолима и нама, да је неопходно нужно повлачити се у самоћу, улазити у клет своју (Мат. 6, 6), и остајати са својом душом молитвено једино у друштву Бога. Јер самоћа и ћутање човека чисте, укроћавају, разведравају и снаже. И треће, да нам покаже, да се добар и потребан човек нигде не може сакрити - не може се сакрити град кад на гори стоји (Мат. 5, 14) - те да тиме оправда и подстакне пустиножитељство и монаштво. Историја Цркве показала је по хиљаде пута, да се никад ниједан велики пустињак, молитвеник или чудотворац, није могао сакрити од народа. Многи се, без разлога, питају: шта ће монах у пустињи? Није ли боље, да буде међу народом, те да користи народу? Но како ће светлити незапаљена свећа? Монах носи своју душу као незапаљену свећу у пустињу, у самоћу, да је постом, молитвом размишљањем и трудом запали. Успе ли, да је запали, светлост ће се његова видети од целога света и свет ће поћи к њему и наћи га, ма се он крио у песковите пустиње, у непроходне планине или у неприступне пећине. Не, монах није бескористан, но може да буде најкориснији човек народу од свих других људи. То јасно показује и овај догађај са Господом Исусом. Залуд се Он склањао од народа у пустињу, силан народ врвео је к Њему.

А Он погледа и сажали Му се, јер бејаху као овце без пастира. Доле по градовима синагоге су биле пуне самозваних пастира, који су уствари били вуци у овчијој кожи. Народ је то знао и осећао, као што је знао и осећао и неизмерну милост и љубав Христову према себи. Народ је видео и осетио, да је Христос једини добри пастир, који се искрено и бољезнено брине о њему. Зато је и појурио к Њему и у пустињу. И Господ исцели болеснике њихове. Народ осећа потребу у Христу, и не тражи од Њега чуда из празне радозналости, но због велике нужде и муке. И поче их унити много, вели свети Марко.

А кад би вече приступише к њему ученици његови и рекоше: пусто је место и већ је доцкан: отпусти народ нека иде у села да купи себи хране. Јеванђелист Матеј не говори, шта је Господ тако дуго радио с народом. Он само вели, да је Он исцелио болеснике њихове. Зато пак јеванђелист Марко допуњава ту празнину кад вели: и поче их учити много. Видите, како се јеванђелисти дивно допуњују! Дакле, Господ је до у саму ноћ учио народ. То је морало трајати повише сати. А зато време ви можете прочитати цело јеванђеље. Том једном приликом дакле, Господ је исказао од Своје божанске науке колико би стало у цело јеванђеље. Није ли онда у праву јеванђелист Јован кад каже да кад би се све написало, што је Господ рекао и учинио, једва би књиге стале и у сами свет?

Како су милосрдни ученици! Пусто је место и већ је доцкан. Народ је огладнео; време је већ крајње да се разилазе. Но куће су њихове далеко, а они су много гладни. Гле, ту су и многе жене, и деца. Треба да што пре дођу до хране. Нека иду у околна села и набаве себи храну.

Но зар Христос није милостивији и сажаљивији од Својих ученика? Зар се Он није могао сетити пре ученика, да је народ гладан и да је већ ту ноћ?Наравно, да је Христос милостивији и сажаљивији од Својих ученика и да је се Он пре њих сетио, шта треба народу. Још у самом почетку, како пише јеванђелист Јован, подигнувши Исус очи и видевши да мноштво народа иде к њему, рече Филипу: где ћемо купити хлеба да ови једу? Но разговор с Филипом је прошао, народ се скупио око Господа са својим болесницима. Господ је најпре излечио све болеснике, па је онда наставио да поучава народ. И то је трајало до мрака. И тек сада пада на ум апостолима, да је народ гладан и да потребује храну. Господ је то, дакле, у самом почетку предвидео, али после о том намерно није хтео говорити него је чекао, да то питање покрену сами апостоли, и то из два разлога: прво, да би појачао њихово сажаљење и милосрђе, а друго, да би се показала њихова немоћ без Њега. Јер Христос им рече: не треба да иду: подајте им ви нека једу. Он зна, да им они не могу дати, но Он то говори, да би они потпуно сазнали и исповедили своју немоћ. А они Му рекоше: немамо овде само пет хлебова и две рибе. Према опису јеванђелиста Јована и то мало хране што је било није било њихово но некога дечка, који се ту задесио. Овде има једно момче, које има пет хлебова јечмених и две рибе; али шта је то на толики свет? То саопштава Господу Андреја, првозвани апостол, који и ако је био најдуже са Христом још није био савршен у вери, чим се пита: шта је то на толики свет? Хлебови беху јечмени, што такође није случајно. Из тога треба да се поучимо, како вели премудри Златоуст, да будемо задовољни са простом храном и да не пробирамо, јер је, вели, "сластољубље мати свих болести и страдања".

Донесите ми их овамо, нареди Господ ученицима. Сад је тек ред на Њега. Народ је немоћан да нађе себи хране; апостоли су такође исповедили своју немоћ, да помогну народу. Сада је тек дошло Његово време; сада је ствар зрела за чудо.

И заповеди народу да поседају по трави, па узевши оних пет хлебова и две рибе, па погледавши на небо благослови, и преломивши даде својим ученицима, а ученици народу. Зашто Господ Исус погледа прво на небо? Он то није чинио при толиким моћним чудесима као што су била: отварање очију слепих, очишћење прокажених, изгнање злих духова из људи, укроћавање мора и ветрова, претварање воде у вино, па чак и неких васкрсавања мртвих. Зашто, дакле, изузетно у овом случају погледа на небо ка Оцу Свом Небеском?

Прво зато, да пред толиким силним народом покаже јединство воље Његове и Очеве, и да тиме оповргне пакосне потворе фарисеја, као да Он сва чуда чини помоћу силе демонске. Друго зато, да као човек да пример свету смирености пред Богом и захвалности за сва добра, која од Бога долазе. Сличан пример Он нам је пружио и при Тајној Вечери - благословивши даде хвалу и преломи (Мат. 26, 26; Лак. 22, 17). Даде хвалу Оцу Свом Небеском, и благослови хлеб као дар Божји. И ми тако треба при сваком оброку, ма како он скроман био, да одајемо Богу благодарност и хвалу за исти и благосиљамо дар Његов. Треће, да би Он, као Бог, при умножавању хлеба, које је сасвим слично новом стварању, изразио тиме јединство моћи Тројице у јединству, која само као таква ствара. Отац, Син и Дух Свети - Тројица једнобитна и неразделна јесте Творац свега што постоји.

Сам Господ Исус Својим рукама преломи хлеб. Зашто то? Зашто није наредио ученицима, да они преломе? Зато да покаже Своју добру вољу да угости народ и Своју превелику љубав према људима. И да тиме научи нас, да кад чинимо милостињу и дајемо дарове дајемо с пажњом и љубављу, као и Он што је чинио.

И једоше сви, и наситише се; и накупише комада што претече дванаест котарица пуних. А оних што су јели беше људи око пет хиљада, осим жена и деце. Ево чуда над чудима, и славе над славама! Пет хиљада људи - осим жена и деце - да су само узели по један залогај, колико се узима нафора у цркви, па би ипак пет хлебова мучно довољно било. А гле овде: и једоше сви, и наситише се, и оста на претек дванаест котарица пуних! Да је то била каква опсена, не би се рекло и наситише се. И ако би неко некога могао опсенити, да му се чини да једе, но не може га гладна опсеном наситити. Да је то била каква опсена, откуда дванаест пуних котарица комада? Не, не; то само окорели људи у греху могу назвати опсеном. Међутим то је била стварност као што је живи Бог стварност. Приметите још и то, да при овоме чуду нико се не усуђује да каже нешто против, или да га протумачи каквим глупим објашњењима, како су фарисеји чинили при другим чудима. Не само да нико не говори ништа против њега, него видевши чудо које учини Исус говораху: ово је заиста онај пророк, кош треба да дође на свет (Јов.). Још више, хтедоше да га ухвате и учине царем. Тако је огроман утисак учинило ово, ваистину, моћно дело Христово на народ! Кад је ико некога опсенара учинио царем? А ово је стварност и истина, и народ, одушевљен том стварношћу и истином, хтеде силом принудити Христа, да им буде цар. И то би се десило, да се Христос не измаче и тако не осујети ову намеру одушевљена народа.

И одмах натера Исус ученике своје да уђу у лађу, и да иду напред на ону страну док он отпусти народ. Није ли чудновато, да Христос гони Своје ученике, да уђу у лађу и иду напред, без Њега? Зашто Он то чини? Прво, због онога што је било; и друго, због онога што ће бити. Нека се што пре одвоје од народа, па нека насамо размишљају и разговарају о великом чуду умножавања хлебова. И нека се навезу на море, где ће им се Господ Исус ускоро јавити с новим, небивалим чудом, - наиме: ходећи по води као по суху. Господ је прозрео унапред, шта ће се десити и шта ће Он учинити. Ученици ништа не предвиђајући, и свакако чудећи се, зашто их Господ гони да иду, оставише Њега с народом, спустише се низ брдо к мору и навезоше на море. Несумњиво је још разлог за ово журно гоњење ученика из гомиле народа и то, што Господ жели, да их сачува од гордости пред народом и самохвалисања тиме, што, гле, они су тобож присталице и следбеници таквога невиђеног Чудотворца! Као год што је хтео, да их научи смирењу рекавши им: подајте им ви нека једу, тако сада одгонећи их хоће да их сачува од гордости и превазношења Њиме, својим Учитељем. И најзад, Он хоће да они познаду Његову бескрајну кротост и смиреност пред Богом на тај начин, што се после таквог величанственог чуда повлачи у самоћу на молитву. Није им Он то морао изрично рећи, но они су већ довољно били упознати са Његовим начином и обичајем честог повлачења у самоћу ради молитве. Уосталом није ли Он тога дана баш нарочито и удаљио се у пустињу, да буде насамо, после вести о страшној погибији Јована Претече? Нека виде ученици, да Он није заборавио, зашто је изишао у пустињу; а нарочито нека виде и познају, да велико дело, које је Он изненадно учинио, и све похвале и величања од стране задивљеног народа нису ни најмање поколебали Његов душевни мир и Његову кротост, нити су Га могла вратити од намере, да буде у самоћи на молитви.

Овај цео догађај о давању народу хлеба и рибе, као и број хлебова и риба, и број котарица преосталог комада - има још и свој тајанственији, унутрашњи смисао. Пред Своју смрт Господ је назвао благословени хлеб телом Својим. Овде Он то не чини, истина, речима, но бројем хлебова. Пет означава пет телесних чула или чувстава, а пет чула представљају цело тело. Риба означава живот. У првим вековима Цркве Христос је сликан у виду рибе, што се и дан-данас може видети по старим хришћанским катакомбама и збеговима. Христос ће, дакле, дати Своје тело и Свој живот људима на храну. Но зашто су ту биле две рибе? Зато што се Господ дао на жртву и у Свом земаљском животу и даје се у Цркви Својој после Васкрсења до данашњег дана. Шта значи то што Он лично прелама хлеб? Значи, да се Он по Својој драгој вољи даје на жртву за спасење људи. Зашто је дао апостолима, да они деле хлеб и рибу народу? Зато што ће они уистини разносити Христа по целоме свету и делити Га народима као животворну храну. Шта значи то што је претекло баш дванаест котарица хлеба? Значи обиље жетве труда апостолског. Жетва сваког апостола биће несравњено већа од семена посејаног као што је свака котарица садржавала више хлеба од онога што су гладни појели и наситили се.

Но све су ове тајне предубоке и неисцрпне. Ко се сме сувише нагнути над судбину њину? Ко ли се усудити у овоме смртном веку спустити на дно њихово? Нека је и оволико колико само наговестимо довољно онима, којима је слатко читати и слушати Јеванђеље. Слашћу Јеванђеља и ангели се опијају. Колико човек више чита, и више молитвено о њему размишља, и више се по њему у животу управља, то се више отварају његове дубине и миришу његове сласти. Господу Исусу Христу нека је зато слава и хвала, заједно са беспочетним Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроз све време и сву вечност. Амин

(Овај догађај чудотворног умножења хлеба божанском силом Христовом спомиње се у дивној молитви при благосиљању хлебова).

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Живети кроз хришћански модел комуникације

Sat, 10 Aug 2019 09:47:14 +0000

Проблем отуђења у свету електронских комуникација је нераскидиво повезан са начелним темама бића и личности. С тим у вези, за овај број Православног мисионара разговарамо са Епископом браничевским др Игнатијем (Мидићем), професором догматике на Православном богословском факултету у Београду и једним од савремених православних теолога који хришћанским кључем црквеног предања успева да откључа најсложеније проблеме који муче човека данашњице.

Преосвећени владико, да ли можете да нам кажете шта подразумевамо под појмом „комуникација" из православне перспективе и како научна и технолошка открића утичу на савременог човека и његову комуникацију?

- Појам „комуникација", протумачен из православне перспективе, означава заједништво или причешће, тј. однос једне личности са другом ради јединства, при чему ниједна не губи свој лични идентитет. У комуникацији две личности се крије жеђ сваког бића за превазилажењем смрти и вечним постојањем, јер, уопштено говорећи, смрт је просторно и временско разједињење, раздељење, престанак заједништва и престанак сваке комуникације између два бића. Имајући за циљ нераздељиво јединство два бића, комуникација укључује и физички однос са другим: видети га, додирнути га, разговарати и пребивати са њим, због чега и природа која нас окружује, и коју користимо у комуникацији, има наш лични печат и треба да буде дар другом бићу. Истовремено циљ комуникације је и несливеност, тј. да бића остану што јесу, да остану конкретна једно у односу на друго.

По учењу православних отаца Цркве, овакву комуникацију можемо постићи личним заједништвом бића које подразумева љубав једног бића према другом. Љубав се преноси преко наше природе, односно преко тела и душе. Преноси се и преко природе која нас окружује, при чему, као плод личног стваралаштва, настаје култура која је опредељена као дар другом, јер има за циљ остварење заједнице с другим. Услов љубави је, пак, очување потпуне слободе другог, укључујући и очување границе између наших природа. Управо се овакво постојање збива у литургијском догађају Православне Цркве, где, користећи уметност и природу, остварујемо личну комуникацију с Богом и другим људима.

Савремена технолошка средства комуникације поричу истинити однос бића. Будући да су виртуелне природе, човекову комуникацију своде на чување сопствене индивидуалности у односу на другог, поричући остварење стварног јединства. Савремени вид технолошке комуникације међу људима одаје утисак тежње човека за јединством са другим, док је, у својој суштини, учвршћивање бедема којим се чувамо од других, односно продубљивање јаза у односу на дугог, а не тежња да се сјединимо с другим, у смислу предавања вољи другог.

Да ли можемо да говоримо о негативним и позитивним аспектима комуникације у оквиру cyber-света, и ако да, који су то аспекти?

- Негативне стране савременог типа комуникације су у томе што она искључује природно, телесно и присно присуство другог с којим комуницирамо, као и слободу другог у односу на нас. Узрок лежи у жељи да будемо сами, тј. да будемо индивидуе. Искључујемо, тако, све што нам смета код другога, а користимо само оно што нам причињава задовољство, које може бити ометено присуством другог поред нас у свој његовој целовитости. Овај вид комуникације одаје утисак постојања другога у односу на нас, док, у суштини, постојимо само ми. На пример: ако волимо музику једног човека, или волимо да чујемо његово певање, довољно нам је да снимимо његов глас, што потом преслушавамо, немајући потребе за његовим живим присуством. Реч је о претварању другога од живе личности у чисту енергију, тј. искоришћавање другог, тачније, његове енергије, за наше задовољство, а искључење самог његовог бића.

Овде је суштина наше савремене цивилизације, самим тим и наше савремене комуникације. У крајњој линији, оваква ситуација негира потребу за васкрсењем мртвих, што је у суштини саме хришћанске комуникације. Задовољни смо, данас, енергијом других, коју акумулирамо и трошимо за наше потребе. Немамо носталгију за присуством поред нас других као живих бића и слободних личности.

Позитивна страна савременог вида комуникације је у томе што показује да је човек биће односа, или комуникације, с другим и да без тога не може постојати. Ништа више од тога...

Како видите улогу Православне Цркве пред изазовима комуникације коју јој са једне стране налаже православно црквено предање, а са друге стране коју јој намеће савремена секуларизована култура и цивилизација?

- Црква би требало да промовише личне односе међу људима, као и однос човека са природом, у циљу остварења најприснијег јединства. Говоримо о тежњи за јединством с другим, које подразумева буквално присуство другога поред нас и његово слободно постојање у односу на нас. На тај начин, изражавамо веру у васкрсење мртвих, као и онтолошку потребу да се то догоди. Признаћете да је ово суштина хришћанске вере. Остварење јединства с другим, како са нашим савременицима, тако и са онима из прошлости и будућности, ствара један специфичан вид комуникације бићā. Комуникација, на тај начин, преображава простор и време, стварајући од безличне природе личности. На сву срећу, овај вид још увек постоји у православној Цркви. Пројављује се у њеној уметности, у подвижништву, у књижевности, а пре свега у Литургији. Тако настаје култура која у свим њеним сегментима за основно обележје има лични однос са другим, утемељен на љубави према другом, очувању његове слободе и непоновљивости његове личности. Ближе објашњено, уколико је наша комуникација с другим утемељена на љубави и слободи, други постаје за нас непоновљива личност, постајући део саме наше личности. Користећи, пак, ради комуникације природу која нас окружује, и то у виду дарова који су упућени другом, стварамо уметничка дела са печатом наше личности, која су упућена у виду љубавног позива другом за остварење заједнице с њим, уз остављање простора да се изрази и његова непоновљива личност, тј. уз чување слободе другог. На овај начин човек се пројављује као икона Бога у свим сегментима свога постојања: као стваралац који дела са својим личним печатом упућује другом као дар (Бог ствара свет и дарује га човеку ради остварења заједнице љубави с њим), као онај који се брине за другог, али пре свега, као биће заједнице, односно комуникације са другим, тј. да је личност (као што је Бог биће заједнице Оца са Сином и Светим Духом).

Наравно, не мора овакво гледиште одмах преобразити свет и савремену комуникацију у хришћански вид односа, и аутоматски начинити Цркву од света, али може послужити као залог и квасац који ће поступно да укисели тесто и поступно преобрази од безличног и виртуелног у лични и стварни свет. Довољно је да хришћани буду свесни предања које поседују чувајући га у односу с другим.

Свет ће морати да се врати хришћанском моделу комуникације, ако жели да живи. Уколико не би имао где да се врати, ни парадигму коју ће следити, била би то катастрофа која се лако може збити ако заборавимо, или погрешно интерпретирамо православно Предање и православни вид комуникације међу људима.

Разговор водила:

теолог Милана Ивковић

Извор: Српска Православна Црква / Ризница литургијског богословља и живота

Литургија – Светајна Цркве по Светом Николи Кавасили

Sat, 10 Aug 2019 09:45:13 +0000

Доносимо разговор са протопрезвитером мр Гајом Гајићем, докторантом Богословског факултета у Београду и свештеником при храму Светог Саве на Врачару.

Оче Гајо, будући да истражујете дела Светог Николе Кавасиле, можете ли нашим читаоцима приближити неке аспекте његовог литургијског богословља?

- Захваљујем Вам на указаном поверењу и учешћу у овом тематски веома важном броју Православног мисионара, у коме сам својевремено и сâм откривао прве истине наше вере. Радост и празник Христовог Рождества и Богојављења, који су дуго прослављани заједно, најбоље је време за овакав разговор јер тај догађај у коме Бог постаде Тело (Јн 1, 14), као један од нас, и јави се нама, не само да разоткрива смисао Светих тајни уопште и нарочито тајне Литургије, него нам управо и омогућава учешће у њима. А Свети Кавасила је, опет, као мистик, учитељ Цркве и тумач Литургије, један од најпозванијих тајноводитеља у одгонетању овог чудесног односа и прожимања Литургије и Цркве јер је давно речено да само онај ко разуме Литургију зна шта је Црква.

Постоји и она друга страна медаље - за неке је он контроверзан и дуго оспораван, нарочито због његовог односа према Западу.

- „Контроверзан"? Да, али у позитивном смислу. И морам признати да ме је делимично привукло управо то што је подједнако омиљен и оспораван, али, рекао бих, и рехабилитован, и поново откривен како на Истоку, тако и на Западу, и не случајно баш у време интензивног развоја учења о Цркви кроз истовремену литургијску обнову.

Индикативно је да у источном Предању кроз векове чак није ни постојала нека дефиниција Цркве. У том погледу ни византијски писац о коме говоримо није изузетак. Иако је цео његов књижевни опус усредсређен на Литургију, Свету Евхаристију, која разоткрива Тајну Цркве, у његовом учењу нећемо наћи ни сенку прављења неког заокруженог и завршеног богословског система, што је већ увелико тренд западне схоластике средњег века. Његово учење о Евхаристији и Светим тајнама представља праву „анaтомију духовног живота" - како је говорио покојни професор Панајотис Христу. Што се тиче његовог односа према западној философији и теологији, иако кроз сва његова дела провејава полемика са хуманизмом тог доба, он у тој полемици није био искључив.

Богословље сваког светитеља неоспорно носи печат личног опита и сведочења, али оно никако није субјективно и сугестивно изношење било чијих индивидуалних ставова, ма како они били мудри, нити се, пак, Црква ослања на учење само једног од њих, него препознаје и узима оно највредније. У том погледу Кавасила је потпуно веран Предању Цркве, које - као оригиналан писац - обогаћује на свој начин.

У чему је, онда, посебност и значај Светог Николе Кавасиле у низу других Светих отаца литургичара?

- У много чему. Његова велика предност је историјска околност да је живео у четрнаестом веку, када је литургијски поредак на Истоку у многоме већ заокружен, те је природно да познаје рад и достигнућа својих претходника и да може да се користи њима.

Поменимо и један детаљ из житија Светог Николе Кавасиле који, рецимо, може бити интересантан читаоцима - он је највероватније био лаик, односно није био свештено лице, што изгледа готово невероватно с обзиром на пластичност његових описа и тумачења Литургије, који су толико убедљиви и реални, као да се ради о некоме ко стоји „с оне стране завесе". Ово нам указује на чињеницу да Света Литургија ни тада, у 14. веку, ни пре њега, али ни данас није догађај скривен, завршен и затворен, на који право имају само свештенство или неки привилеговани кругови. Са друге стране, то нам говори о прозирности иконостаса и завесе, који су ту да спајају, а не да раздвају простор Светиње над Светињама, олтара, од простора у коме је народ, без кога, уосталом, и не може бити говора о Литургији и Цркви, као и о ирелевантности те приче у наше дане, као својеврсне фасаде која служи да прикрије много већу дозу формализма у схватању Литургије или и друге наше слабости. Ова дигресија о Кавасили лаику показује да је смисао учешћа народа у Светим тајнама тај да постанемо удови једнога Тела Цркве, коме је Христос глава, а Никола Кавасила наглашава да је то свима достижно и могуће - независно од службе, статуса или послушања у Цркви, без обзира на социјални статус, пол, расну или националну припадност, било да живе у селу или граду, подједнако у манастиру, као и у парохијској цркви.

Али ако бисмо тражили, у једној реченици, нешто што је заштитни знак Николе Кавасиле, онда она гласи: Црква се означава (=пројављује) у Тајнама. Кавасила под Тајнама сигурно не подразумева некакве полуприватне, индивидуалне обреде за своју душу, који се обављају некад тајно, а некад уз помпу и „параду кича", и увек као део традиције, него подразумева Свету Евхаристију - Тајну над Тајнама, што видимо из његових следећих речи: Ако би неко могао да види Цркву по томе колико се она сјединила са Христом, причешћујући се Његовим Телом, он не би ништа друго видео него само Господње тело (Тумачење Литургије, 38).

Када знамо све ово, зар није апсурдно да, као хришћани, не учествујемо активно у Литургији, да се не причешћујемо, а да не помињемо како је то некада и канонски санкционисано?

- Што се канона тиче, мислим да се они пре односе на свештенослужитеље, и ту се у црквама са бројним свештенством у новије време појављује озбиљан проблем када они не служе саборно и не причешћују се, него истовремено исповедају, помазују вернике освећеним уљем или режу славске колаче на Светој Литургији или по парохијама, чиме - уместо упућивања верника најсветијој Тајни - индиректно или и најдиректније доприносе њиховом непричешћивању.

Када говоримо о активном учешћу верника у Литургији, морамо знати да то није само Причешће. Можемо рећи да тô активно учешће добија смисао и има врхунац у Светом Причешћу, које јесте најбитније и због кога се служи Литургија јер би у противном био тужан позив за Трпезу Господњу са страхом Божјим и вером приступите, а још бесмисленији онај да заблагодаримо на њој: Примивши божанствене, свете, пречисте, бесмртне, небеске, и животворне, страшне Христове Тајне... Наше богослужење је словесно и у њему нема ничега формалног, празног и без смисла.

Учешће у Литургији почиње од самог труда, жртве и припреме да дођемо на Литургију, која је догађај Спасења за народ на Литургији окупљен у Цркву, по коме и грађевина у којој се окупљамо добија име. То је смисао и вапаја оца Александра Шмемана академским богословима, вероучитељима и ученицима да изађемо чешће из учионица у Цркву и узрастамо у живо Тело Христово, у меру раста пуноће Његове.

Учешће је и приметити другог поред себе и сазнање да се и кроз њега спасавамо или када неко умеси просфору и заједно са њом положи сву своју муку, али и наду на Господа како би се тим хлебом и цео свет осветио и преобразио, или кад неко донесе букет љубичица да уз тамјан замирише и украси Дом Божији.

Са друге стране, лако је учествовати побожно, за себе, „нарогушен" да те још неко не гурка са стране, кад неко други мете цркву, пере прозорe, плаћа струју, поје уместо тебе и ради многе друге, можда грубе послове, али неопходне за функционисање једне заједнице. Дакле, потребно је и трпљење, смерност, поштовање разлика.

Није довољно само знати неке крилатице и понављати: љубав, слобода, заједница, ... љубав, слобода, заједница, ... јер сваки млади човек препозна да ли је неко доживео љубав, да ли се жртвује за заједницу, као и да ли је заиста слободан и самосталан!

Није ли ово мало престрого, у духу неких „конзервативних" времена?

- Ако мало ослушнемо Кавасилу, али и друге Оце, видећемо да је питање честог причешћивања на неки начин лажна проблематика. Јер није број ни квантитет тај који спасава.

Ехваристија је циљ. Причешћивање се не сме претвори у средство за постизање било ког циља, у лечење неких наших комплекса и болести, у трговање за срећу, здравље, запослење, ... Све нам је то потребно, али је једно спасоносно - да иштемо најпре Царство Божије, а остало ће се надодати. Ако је патријaрх Павле по нечему био свêт, онда је то било по преданости вољи Божијој, којом добијамо спокојство, радост и задовољство с оним што имамо, и не тугујемо везујући се за оно што немамо. Оче, нека буде воља Твоја олако изричемо, али тешко прихватамо. Причешће је потпуна преданост, потпуна жеља, потпуна вера и најприснији сусрет с Богом.

Једно је сигурно - и кад приступамо и кад не приступамо Чаши Спасења, чинимо то по благослову, а не сентиментално и по личном нахођењу.

Обрнимо мало перспективу и уместо да се „хвалимо" недостојношћу и одвајамо се од Извора Живота, поставимо циљ важнији од свих, због кога ћемо презрети искушења било које врсте и подсмехнути се ђаволу (смрти, где ти је жалац) и продужити најважнијем циљу, јер је посао нечастивог да нас удаљи од Светлости, а у мраку смо лак плен.

Да ли је ово, уједно, порука и позив и читаоцима Православног мисионара, као и младима уопште да иду овим захтевним, али захвалним путем?

- Млади су наша нада и наша будућност, а сви смо позвани да се држимо овог искреног Кавасилиног јеванђелског реализма, чији христоцентрични символизам потврђује стару изреку Кипријана Картагинског да, Црква не може бити мајка ономе ко нема Бога за Оца. Ово је и позив да будемо мисионари истинских вредности пред шумом наноса локал-празноверја, гатки и сујеверја, који у разним облицима круже чак и по школама, и од којих не видимо Христа, Дрво Живота, истински Бадњак који нас греје у ове дане и води неустрашиво силом Његовог Животворног Крста.

Разговор водио:

Немања Андријашевић

Извор: Српска Православна Црква / Ризница литургијског богословља и живота

Теолог Милана Ивковић: О љубави према теологији и песништву

Sat, 10 Aug 2019 09:42:38 +0000

У оквиру емисије "Под знаком питања" која је на таласима радија Слово љубве емитована 11. марта 2011. лета Господњег, теолог Милана Ивковић говори о љубави према теологији, о значају православног катихизиса, као и о њеној љубави према песништву. Звучни запис емисије доносимо са званичне интернет странице радија Слово љубве, Архиепископије београдско-карловачке.

Звучни запис емисије

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Протопрезвитер-ставрофор др Зоран Крстић: Људска светост као објава светости Божије

Fri, 09 Aug 2019 15:01:57 +0000

Драга браћо и сестре, драге колеге, захваљујем се на љубазном позиву организатора и домаћина да узмем учешћа у данашњем нашем скупу, а у оквирима молитвене осмине за јединство хришћана. Част ми је и задовољство да се, заједно са својим колегама, показујемо као људи који негују дијалог. Само искреним дијалогом се може превазићи осећај самодовољности који се, као једна од суштинских манифестација људског пада, изражава кроз став да ми други, који је различит од мене по било ком основу, није потребан. У неговању и подржавању осећаја самодовољности верујући људи не би требало да учествују. У временима када и свет промовише дијалог као суштинску вредност наше културе верујући људи не смеју да заостају. Сувише често смо у историји били саблазан свету у својим искључивостима и самодовољностима.

Као што сте могли да уочите из наслова мога излагања вашој ћу љубави изложити неколико речи о светости из перспективе Православља, а на основу 1. Петрове посланице да су хришћани род изабрани, народ свети који је позван да објављује τας αρετάς, дела или врлине, како стоји у српском преводу, Онога који нас дозва из таме, a са основним циљем да подсетим да је светост коначна афирмација вечног постојања човека као непоновљиве личности, па самим тим и коначна потврда његове другачијности што би могао и требало да буде важан елемент у екуменском дијалогу.

Реч о светости је неисцрпна и непресушна и ја се нећу трудити да обухватим све аспекте овог појма. Задржаћу се на само одређеним њеним карактеристикама, како су оне разумеване у прошлости, а како данас, са жељом да потражим одговор на дилему изражену у наслову једног скорашњег зборника о светости, који гласи Светост, једна заборављена визија. Овако интригантан наслов изазива читав низ питања, попут: Шта је светост? Ко су свети? Да ли су, и ако да, како је могуће да сами хришћани забораве на светост? Да ли се менталитети постмодерне културе и религиозности директно супротстављају визији и тежњи ка светости?

Значење и развој појма светости

Светост се у хришћанском предању разумева као теоцентричан или, уже, као христоцентричан појам. Она не подразумева људско достигнуће, ма колико да је оно велико већ је искључиво дар Божији у степену личног односа са Личним Богом. У том односу једино што човек може да приложи је слободно отварање ка Богу и слободно прихватање воље Божији, без чега Бог не делује. Ап. Павле каже у 2Тим 1,9 Бог који нас спасе и призва призвањем светим, не по делима нашим, него по својој вољи и благодати датој нам у Христу Исусу пре вечних времена.

Први корак, дакле, који треба да начинимо ка разумевању светости је Светост Божија. Семитску реч кадош Седамдесеторица преводе са άγιος желећи да сачувају њено изворно значење раздвајања, изузимања. Бог је апсолутно различит, апсолутно Други у односу на све створено и чијем постојању се не може наћи паралела у створеном свету. Али, светост Божија није само својство Његове природе јер то онда не би много значило за нас. „Идентитет светости се не налази у супстанцији као таквој, него у Бићу које је слободно од граница сопства – у љубећој и екстатичној Личности“[1], коју ми препознајемо, не на основу Његове моћи и силе која нас потчињава већ на основу кенотичке љубави према човеку.

Хришћанско предање као врхунац ове љубави види установљење Цркве којој је глава сам оваплоћени и васкрсли Син Божији из кога и она црпи своју светост. Тај епитет срећемо у најстаријим крштењским исповедањима вере, да би у Никео-Цариградском символу њему следовали и епитети апостолска, католичанска и једна.

Да се не бисмо сувише бавили општим местима, прећи ћу одмах на прву чињеницу коју желим да истакнем разматрајући питање извора светости, како Цркве тако и њених чланова. Православна теологија 20. века је од стране многих окарактерисана као евхаристијска јер је у Светој Евхаристији поново пронашла онај древни динамизам после неколико векова теолошког преиспитивања, па понекад и лутања. Тако, под Црквом не подразумевамо никакав апстрактни појам већ је то конкретна евхаристијска заједница коју чине конкретни људи са различитим службама у њој и тако сабрани око свог предстојатеља тј. епископа и црпећи свој идентитет од Христа, чине Његово Тело. Тако је свака евхаристијска заједница видљиво Тело Христово[2]. И ово је сада акценат: евхаристијска заједница је есхатолошка заједница. „Есхатолошки идентитет Цркве указује на то да ће последњи догађај свеопштег васкрсења у Христу дати истинито постојање Цркви“[3] , а које ми сада предокушамо у загонетци тј. у икони. Тако се и светост Цркве поистовећује са вечним постојањем, а бити свет, следствено томе, значи „вечно постојати у заједници са Христом“[4].

Речју, оно што желим да нагласим у вези са светошћу је њен есхатолошки карактер који се у историји манифестује учешћем у Светој евхаристији која и јесте сам извор светости. Само тако можемо да разумемо речи светиње светима непосредно пред свето причешће у Литургијама Св. Јована Златоуста и Св. Василија Великог, а затим из, на пр. Дидахија (2. век?) „ако је ко свет, нека приступи, а ко није нека се покаје“[5]. Овакав садржај светост има у новозаветној литератури, а посебно код ап. Павла.

Нови садржаји у схватању светости

Историја није стала на овом почетном разумевању мерила светости кроз учешће у Св. евхаристији. У даљој историји можемо пратити својеврсни развој схватања тог појма. Он је, генерално, имао тенденцију сужавања од свих ка некима али и просторног померања из света у пустињу, из парохијске цркве у манастир, из лађе цркве у олтар и на чему бих желео, у наставку, да се више задржим.

После епохе гоњења је тај назив приписиван мученицима и исповедницима, а још касније и после гоњења, другим упокојеним хришћанима који су на различите начине, а нарочито подвигом пројавили евхаристијско-агапијски хришћански етос. Овакво сужавање појма још увек није спорно, али када црквено тело у некој тачки историјског кретања почиње да заборавља евхаристијски тј. есхатолошки свој идентитет онда се неизбежно окреће ка историји, ка моралном животу и натприродним поступцима. И то је, мање више, и данас већинско разумевање светости. Свети су над-људи, изузетно чистог моралног живота најчешће праћеног и натприродним даровима. Међутим, како сам већ рекао, поред овог садржинског померања десило се током историје и просторно померање појма светости од наоса ка олтару или боље речено, од лаоса према клиру.

Превласт свештеничког сталежа у религијском животу је уобичајена карактеристика свих религија – од анимистичких до сложених монотеистичких религија. Посреднички положај, улога посредника између „неба и земље“, ма у ком религијском кључу тумачили ове појмове, дају свештенству посебан положај унутар религијске заједнице. Овакве тенденције у Хришћанство улазе посредством теорије о посвећењу коју је, сматрамо, потребно подробније, и историјски и теолошки анализирати.

9. канон Неокесаријског сабора одржаног 315. године каже следеће:

Презвитер произведен (у чин) који је телом сагрешио пре тога и исповеди да је пре рукоположења сагрешио, нека не приноси (Литургији) остајући у чину због остале ревности. Јер кажу многи да рукоположење изглађује остале грехе …[6]

Као што видимо, врло рано, већ почетком 4. века имамо наговештај паралеле између крштења и рукоположења – да и света тајна рукоположења мења природу рукоположеног те као и крштење спира пређашње грехе, сем телесних, тј. блуда, како овај канон тумачи Алексије Аристин у 12. веку[7]. Последица оваквог теолошког става, што и чини суштину теорије посвећења је да се сада само црквено тело раздваја на оне који су рукоположени тј. посвећени и на остале, непосвећене чланове Цркве. Коначна афирмација те теорије се десила онда када су дарови на рукоположењу почели да се схватају као индивидуални посед рукоположеног и нису више, превасходно, ствар заједнице.

Крајње последице ове теорије никада нису, а засигурно никада и неће бити прихваћене у Православној Цркви. Она је остала у оквирима израза горепоменутог канона да „неки кажу“ али, са друге стране, то не значи да ово схватање није оставило озбиљне последице на црквени живот.

Прва последица је терминолошке природе. Чланове Цркве који нису рукоположени се најчешће у словенским црквама називају мирјанима тј. световњацима. Они би, дакле, били људи који припадају свету што у теолошкој терминологији подразумева одсуство Духа Светог. Светско је оно што је непосвећено, ван Цркве и што се противи Духу. Како су онда, запитаћемо се, крштени и миропомазани људи, хришћани - световњаци? На основу чињенице крштења овакав став је немогућ, али на основу чињенице рукоположења сасвим могућ. Ако бисмо још даље да идемо, могли бисмо рећи на основу ове терминологије да се на крштењу и миропомазању и не задобијају дарови Духа Светог као што се то дешава на рукоположењу. Овакво схватање се противи искуству Цркве али, и непрекинутој вековној пракси крштавања било деце, било одраслих. Крштени је постао члан народа Божијег, лаик и задобио дарове Духа Светог, што ће рећи рукоположен је за обављање службе лаика у Телу Цркве.

Даље последице теорије посвећења које можемо назначити су различита дисциплина и учесталост причешћивања и сл. што генерално значи мању или већу пасивизацију лаика у области богослужења. Иако у Православној Цркви епископ или презвитер не може сам да служи Св. евхаристију, тј. евхаристије нема без сабрања народа Божијег, ипак лаици у Цркви постају најчешће само корисници сакралних добара које „производе“ свештеници. Мора се признати да професионализација и подела занимања коју доноси модерност иде на руку оваквом виђењу односа клира и лаика. Клирици су експерти за свето. Лаик, сада у значењу неупућеног, незналице, непрофесионалца, уколико му је потребна нека услуга из области светог одлази и тражи помоћ професионалца, баш као и у свим другим областима. Теолози 20. века су и на Истоку и на Западу много мастила потрошили и труда уложили не би ли повратили достојанство и харизматску природу лаичке службе. Резултати тих напора нису занемарљиви.

Да се вратимо сада саморазумевању Цркве, односно како Она сама види сопствено добро функционисање. Црква представља заједницу служења. Она се састоји од оних који су се слободно определили да служе Господу и ближњима али, не искључиво на основу својих знања и способности, иако се она не искључују, већ, превасходно, на основу воље Божије која се манифестује даровима Духа Светог. Дарови се дају на активност, за „сазидање Тела Христова“ (Еф 4,12), а не за пасивност. У Цркви су пасивни само катихумени и покајници. Служба и дар се поистовећују те је тако немогуће раздвојити, бар теоретски, институционалну од харизматске структуре Цркве. А пошто је структура Цркве органска то подразумева различитост дарова: „И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље за усавршавање светих у делу служења…“ (Еф 4,11-12). Целокупна структура Цркве[8] се заснива и проистиче из структуре евхаристијске заједнице која је икона есхатона. Лаици, презвитери и ђакони сабрани око епископа, тј. све службе заједно сачињавају Народ Божији који служи свом Господу. Различитост служби не нарушава јединство Цркве[9], напротив. Разликовање народа од предстојатеља такође не нарушава јединство Цркве. Ни једна од служби нису саме по себи Црква. Оне се не могу рангирати ни по значају, а поготову не по „количини“ благодети које претпостављају. Различите службе не стварају онтолошке разлике између њихових носилаца. Логика теорије посвећења да је превасходна последица рукоположења промена природе рукоположеног, а тек другостепена служење[10], не одговара искуству Православне Цркве. Онтолошка разлика постоји само у односу крштени – некрштени, а не у оквирима Тела Христовог. У њему су сви свети и свештеници, односно служитељи Господу своме.

Сумирајући овај еклисиолошко - историјски део излагања желим да поновим две чињенице које сам пошао да акцентирам у вези са светошћу. Прва је да она има есхатолошки карактер и друга, да је светост догађај заједнице одн. евхаристијске заједнице, а не индивидуални посед.

У наставку бих желео да поново кроз ове две карактеристике размотримо савремену религиозност у оквирима Православне цркве у Србији као традиционалне цркве на тим просторима, а што није невезано са ситуацијом у осталим традиционалним европским црквама. Потражићу одговор на питање да ли савремени религијски менталитети доприносе утемељењу хришћанског живота и јеванђелске вере, а посебно како се односе према светости.

Светост и савремени религијски менталитети

Сва социолошка истраживања спроведена у Србији од деведеситих година па надаље показују изузетно повећање процента самодекларисане религиозности. Да бих показао размере те промене искористићу резултате како последњег емпиријског истраживања из 2013. године које је спровела група истраживача на челу са др Мирком Благојевићем, а на репрезентативном узорку од 1056 студената треће године и то 854 са државних и 202 са приватних универзитета у Србији тако и она најранија проф. Драгољуба Ђорђевића из Ниша.

Проф. Драгољуб Ђорђевић је 1982. године спровео у доминантно православном, нишком региону истраживање религиозности становништва и закључио да је процес секуларизације на православно хомогеном простору пустио дубоке корене и узео највише маха у односу на све остале конфесионалне просторе. Неки видови религиозне свести и религиозне праксе су, према Ђорђевићевим истраживањима, дошли до ишчезнућа[11]. До сличних резултата је поменути професор дошао и 1985. године овог пута истражујући религиозност нишких студената. Упоредимо сада резултате до којих је дошао Благојевић 2013. са резултатима Ђорђевића из 1985. године. Подсећамо да су и једно и друго истраживање рађени на специфичном узорку студентске популације. Изнећемо само оне податке који су потребни за нашу анализу.

Према индикатору конфесионалне идентификације студенти се као православни изјашњавају 2013. у проценту од 79,1, а 1985. – 65,6%. Према личној религијској самодекларацији, дакле као религиозни и припадници традиционалне верске заједнице 2013. – 55,8%; 1985. – 2,9%; као религиозан и не припада ни једној верској заједници 2013. – 11,4%, за 1985. немамо податак; као нерелигиозни 2013. – 6,9%; 1985. – 51,2%; као убеђени атеиста 2013. – 5,6%; 1985. – 29,7%. Дакле, 2013. је 69,2% религиозних студената наспрам 2,9% 1985. и 18% нерелигиозних 2013. наспрам 80,9% 1985. године[12]. Резултати истраживања Хришћанског културног центра из 2010. године на узорку опште популације од 1219 испитаника су показали сличне проценте: 67, 3% верује да Бог постоји и 20,4% да постоји нека врста силе која може бити Бог[13].

И само на основу ових података може се, чини ми се, с правом подржати десекуларизацијска теорија јер су људи не само у српском друштву, већ и широм Европе, а нарочито широм света, религиозни у врло високом проценту.

За српско друштво се, такође, може закључити да се „данас православно хомогено српско подручје више не може препознати као подручје у коме су обреди актуелне религијске природе изузетно еродирани а становници у „бегу“ од религије и цркве“[14].

Међутим, уколико се погледају и други индикатори, попут религијске праксе, познавања основа вере и сл. слика се драстично мења а што нам и сопствено искусно говори. Поменућу само један резултат истраживања религијске праксе испитаника. Студенти у истраживању из 2013. године бар једном месечно учествују у литургији у проценту од 9,2, неколико пута годишње 35,7% и никада 51% [15]; општа популација 2010. године 17,1% бар једном месечно, неколико пута годишње 40,9% и никада 42%[16].

Овако велика разлика у процентима између самодекларисано религиозних испитаника и оних који редовно учествују у литургијском животу је очигледан знак да треба да будемо врло опрезни у сопственом оптимизму. Он је оправдан уколико као параметар узмемо стање из 1985. кад истраживања показују проценат од 0,3% учествовања студентске популације у литургијском животу бар једном месечно[17], али не и генерално. Ово нас подсећа да треба да се вратимо анализи религијске ренесансе са хришћанске тачке гледишта.

Као полазна тачка треба да нам послужи констатација да самодекларисана религиозност и хришћанска вера нису исто. Та се чињеница често занемарује у црквеним круговима када из најразличитијих друштвених, обично не и из еклисиолошких разлога покушавамо да због сопственог друштвеног потврђивања а понекад и самозадовољства, тријумфалистички истакнемо овај аргумент високог процента религијске и конфесионалне самодекларације. Данашња постмодернистичка религиозност у својој ренесанси не значи повратак на традиционално, у Цркви утемељено и живљено хришћанство. Она „nosi u sebi svašta, a katkada baš ništa zajedničkoga s autentičnim kršćanskim iskustvom stvarnosti“[18].

Основне теме и веровања постмодерне религиозности

„готово нечујно и несвесно умеју да се споје и са хришћанским веровањима и са научним дискурсом тако да Ново доба, по много чему, постаје невидљива религија коју појединци суочени са тегобом и тескобом живота у технолошкој ери, нехотице интериоризују као врсту могућег спасења у беспућу у коме се налазе. Нехотице, јер многи постулати Новог доба могу да се открију код оних који верују да су правоверни хришћани, као и код оних који су уверени да уопште не верују“[19]

Нова религиозност је стање свести, менталитет савременог човека који се формира и шири, пре свега, средствима масовне комуникације градећи и ширећи једну глобалну мрежу и то кроз омиљене теме попут личне среће, индивидуалног успеха, здравља подигнутог на ниво светости, младости, лепоте и много весеља и уживања у животу. Једном речју „čovek postmoderne je erotično neutaživ u svojoj narcističkoj žeđi za vlastitom ispunjenošću i ostvarenjem“[20]. Тако се, на крају, намеће закључак да је религиозност постмодерне у својој главној струји, заправо религијски индивидуализам у коме лични елемент искуства нарцисоидног типа односи превагу над свим осталим без икаквог додатног критеријума у процени тог искуства. Кад говоримо о личној срећи као врховном идеалу онда је јасно да се она мора остварити hic et nunc, а не одложено, а посебно не у есхатону. Тако бисмо, на крају, могли да закључимо да менталитет савремене религиозности не доприноси реафирмацији светости као животног циља и идеала већ је, напротив, својом утемељеношћу на историји и биолошкој човековој ипостаси заправо противник јеванђелске визије светости што додатно компликује пастирску делатност традиционалних цркава у којима није потпуно јасна граница између Цркве и света и у којима носиоци савремених религијских менталитета нису људи споља већ они који себе најчешће сматрају члановима Цркве.

Закључна разматрања

Преовлађујуће схватање светости већ дуго времена почива на одређеној врсти елитизма, да Свети Дух преображава и посвећује само одређене појединце због њихових изузетних заслуга. Да је светитељ онај који има „моћ“ и беспрекорну моралну чистоћу. Тако се формира један светитељски стереотип у виду усамљеног подвижника који комуницира са Господом у неком пустињском окружењу. Као што можемо да приметимо ни овакво схватање се не ослања на есхатологију, а поготову не на евхаристијску заједницу.

Закључујући, могу још једном да истакнем да сам овим излагањем желео да подсетим да светост никако не сме да буде заборављена визија, али са својим новозаветним карактеристикама - да је она есхатолошке природе и да „подразумева стварност заједнице, и то communion sanctorum. „Светитељ је односни (релациони) појам“[21]. Светост се у свом новозаветном значењу пројављује као испуњење крштењских завета кроз активно и потпуно учешће у Светој евхаристији где су хришћани род изабрани, народ свети и тек онда ми који смо по природи створени и несвети, „земљани судови“, објављујемо врлине Божије тј. Његову Светост.

Извор: Епархија шумадијска

Вера као победа над смрћу

Fri, 09 Aug 2019 15:00:48 +0000

Вером је Авраам принео Исаака када је био кушан, и јединца је приносио који је примио обећања, коме је речено: по Исааку назваће ти се потомство. Пoмислио је да је Бог кадар и из мртвих васкрсавати; зато га је и добио као слику. Јевр 11,17-19.

Последњи детаљ старозаветних приповести о Аврааму који је коришћен у Химни Вере је жртвовање Исаака, драматични одељак Пост 22:1-16. Авраам се суочава са великим захтевом, а библијски приповедач употребом реторичке градације постиже снажан ефекат. Авраам треба да на Морији принесе на жртву: свог сина, и то јединца, љубљенога, у којем је требало да му се умножи потомство. Била је то коначна и највећа провера Авраамове вере, искушење које пркоси логици. Међу примерима које наводи писац Химне, једино се за Авраама каже да је кушан од Бога (уп. Сир 44,20; 1Мак 22,52). Ниједан од великана вере није доживео нешто што је упоредиво са овим моментом живота праоца Авраама.

Жртвовање деце божанствима била је уобчајена пракса народа древног Оријента. Авраамов Бог је, међутим, био другачији. То није Бог древних вавилонских митова који је убијао и сопствену децу, па су му стога прихватљиве жртве туђе деце; нити је то божанство хананских култова плодности који су подразумевали да је жртва (плода, стоке и деце) семе којим се обезбеђује божанска заштита. Аврамов Бог га је позвао да изађе из такве религијске средине и да свету представи једног сасвим другачијег Бога: Бога који даје потомство онда када се човек потомству више не може надати.

Тај Бог, сада, тражи оно што је Авраму највредније, сина којим је непосредно условљено обећање о безбројном потомству. Тема обећања је истакнута у 17б-18. Авраам је примио обећање и прихватио је одговорност да буде посредник реализовања тог обећања у историји. Средство реализовања био је Исаак. Божански захтев је представљао жесток изазов Авраамовој логици и вери (Рим 9,7.10; Гал 4,28), али се он није двоумио. Његов одговор је био коначан, а његова вера је издржала дуг, тродевни, пут, најтежи пут у Авраамовом животу. Драматичност је истакнута дијалогом који Авраам и Исаак воде приступајући месту жртвоприношења, коначној тачки у невероватном сукобу послушности и љубави (Пост 22,7.8). У пресудном тренутку, када је Аврам подигао нож да би усмртио Исака, Анђео Господњи га зауставља, саопштава му да се његова вера показала ненадмашном у кушању (Пост 22,11-12) и потврђује савез између Бога и Авраама (Пост 22,16). Богато ванбиблијско јеврејско предање и Нови Завет у овом догађају препознају, како врхунац Аврамове вере, тако и врхунац Божијег савезништва са њим (Јевр 6,12.13; 11,17-19).

Авраам је спречен да жртвује сина, али је чин жртвоприношења завршен јер Авраам свезавши сина и положивши га на жртвена дрва, у својој души већ га је принео на жртву (Кирило Јерусалимски). Атанасије Велики пише да је у приношењу сина, Авраам исказао хвалу Сину Божијем. Када га је Господ одвратио од жртвовања Исаака, Авраам је угледао Месијину жртву у овну којега је одмах принео као жртву Богу...

Праотац Авраам има значајно место у богослужбеним текстовима. Описан је као богољубиви пријатељ Божији који је изабран да буде наследник света и коме је објављен сам Христос; као лествица која води од земље ка небу, из смрти у живот, те је стога и праотац вере наше. Црква је Авраамово (свештено) служење нарочито представила у својим литургијама на којима верни моле од Бога да прими њихове молитве као жртву Авраамову на врху планине.

Историјско-културолошки контекст помаже да разумемо битну димензију библијске нарације. У халдејским земљама, из којих је Авраам потицао, божанство коме су се приносила деца представљано је ликом овна који је ослоњен на жбун. Библијски писац је свесно преокренуо митолошки приказ противећи се култу који је тражио људске жртве образујући изразито хуманистички одељак који подцртава вредност људског живота.

Жртвовање Исака је и реакција на изопаченост древног култа, и типолошко месијанско пророчанство чији је смисао изражен тврдњом да је Авраам пoмислио да је Бог кадар и из мртвих васкрсавати; зато га је и добио као слику (Јевр 11,19). Авраам је, упркос свакој логици, веровао да је Бог способан да испуни обећање о потомству кроз Исаака. Тематска веза између ст. 11-12 и 17-19 сугерише да је Авраам у чудесном рођењу Исаака искусио Бога као животодавца, те да је веровао да и сада Бог може да укине смрт и да ни смрт не може надјачати Божију моћ. Употребљена формулација је вероватно део ранохришћанског Верују. Употребљен значајни термин праслика (уп. Јевр 9,8-9) каузалном речцом зато повезан је са вероисповедањем (уп. Јевр 2,17; 3,1; 7,25; 9,18). У литургијском предању синага (Молитви благосиљања) говори се како је Исаак, када је враћен Аврааму, заједно са оцем узвикнуо Благословен Бог који васкрсава из мртвих. Тако се пажња изнова усмерава не на Авраама, него на Бога који је веран својим обећањима. Конструкција показује да је писац сматрао да је Авраамово поверење у Божију моћ резултирало тиме што је примио Исаака натраг као праслику. Израз означава прошлост која је слика долазеће стварности те је стога Авраам прихватио Исаака са жртвеног олтара као слику будућег и коначног васкрсења мртвих, али и као слику Христа који је гарант тог васкрсења. Типолошко-христолошку егзегезу следе оци Цркве. Климент Александријски каже да је Исаак тип Господа као детета... Исаак је био жртва као што је био Господ... носио је дрво за жртву, као што је Господ носио крст.... због тога што није био убијен, Исаак је назначио Божанство (божанску природу) Господа. Јер, после Свог погреба Исус је подигнут (из мртвих), уз то остављајући смртне муке иза себе, баш као Исаак што је избегао жртву.

Авраам је пример величанствене вере и безрезервне спремности на жртву (Рим 8,32; 6,5), која не тражи објашњење за божанске захтеве и поступке. Моријским искушењем крунисано је божанско вођење Авраама кроз узрастање у послушној вери. Термин послушати, у Химни вере је употребљен да опише одговор Авраама на Божији позив да напусти живот у Халдеји. Показује да су све касније жртве и послушности Авраамове садржане у Авраамовој спремности да одговори Божијем иницијалном позиву. Оригинална употреба тог термина у контексту жртвовања Исаака сугерише да су у тој жртви све дотадашње победе и жртве и свештена дела Авраамова добиле коначни исказ и потврду. Авраам је о својој вери више сведочио делима него речима, а та дела била су дела свештенослужења иза којих су као неми, али ипак веома гласни сведоци, остајали олтари које је овај праотац подизао путујући Хананом и призивајући име Господње.

Писац Посланице закључује своју ретроспективу о Аврааму истицањем његовог последњег свештенослужитељског дела. Том делу се придружују и учесници богослужбених сабрања поменутим молитвама које истовремно представљају и позив вернима да се успну на Морију и да своја животна искушења, апатију и очај, превазиђу верујући у победу живота потврђену Христовим васкрсењем као коначном потврдом вредности људског живота и његове неразоривости, али и да искажу ту веру спремношћу на жртву саображавајући се Христовој жртви.

Морија је древно култно место које се у јеврејском предању сматрало местом Адамовог жртвеника, смрти и доцнијег јерусалимског храма. Хришћани је повезују са Голготом. Етимолошки, Морија значи визија Јахвеа, али се то име мења у Јахве ће се постарати, на бази нарације из Пост 22 чиме се показује да је нарација имала за циљ, између осталог, да ојача веру у Божији промисао. Приповест о Исааковој жртви била је предање које је омогућавало да се препозна етиологија култног места. Преносило се у светишту и служило је као подстрек ходочасницима који су светиште походили.

У јеврејском ванбиблијском предању наведени одељак Постања назива се акведах (= везивање, уп. Пост 22,9) и основа је за богато акведах предање које садржи много више датаља него сам библијски наратив. Ретроспектива у Химни вере засигурно је дубоко укорењена у овом ванбиблијском предању, пре свега у оном његовом делу који је преузет из синагогалног богослужења јеврејске дијаспоре првог века.

Још је Филон Александријски говорио да је Авраамово жртвовање Исаака било испуњено због непокебљиве намере да га изврши. То исто се препознаје и у Јевр 11,17 где је Авраамов поступак жртвовања описан прошлим временом – он га је већ учинио, оно је било готова реалност.

Јован Благојевић

Извор: Српска Православна Црква

Свети Климент Охридски

Thu, 08 Aug 2019 20:14:37 +0000

Ходите чеда, послушајте ме; ходите сви који се бојите Бога и испричаћу вам; написаће се ово потоњему роду и народ наново створен хвалиће Господа (Пс. 66, 16; 102, 18). Овако је говорио Давид, а и ми данас са њим. Јер потребно је свагда и пред свима причати о Божанском величанству. И не само због тога што, као што верујемо, хвали Божјој нема броја, јер ма шта ми говорили и причали, безбројно је оно што преко тога остаје неизречено, него и због тога што онима које је савладала лењост, проповедање божанске лепоте бива на буђење ка делању добра.

Многи мисле да људи у наше време нису способни за подвиге старих. По њима, прва времена била су и чудесима обасјавана и украшавана животом врлих мужева који су скоро бестелесно живели у телу; наше пак покољење није добило од Бога ниједан од тих дарова. И тако, сматрајући да је, тобож, наша природа за то неспособна, бедно се олењише и успаваше за подвижнички живот. То њихово схватање је међутим рђаво и врло погрешно: Закон природе је био и остао исти и непроменљив. Остави Господ Себи и у наше дане мужеве врло многе, који, не приклонивши колено своје ономе што се по земљи вуче, засијаше светлошћу живота у славу Небескога Оца, поставши светилници у свету, који имају у себе реч живота.

Тако би и са Словенским народима који, будући још непросвећени Светлошћу Истине, примише од Бога Оце блажене и Учитеље, који угодивши животом и речју Богу просветише их, обасјавши их учењима и чудесима. Записати, каже блажени Теофилакт, архиепископ Охридски, њихов живот - веома је пожељно, али и изнад наших моћи. Зато нам исти тај блажени муж Теофилакт предлаже "мало" из живота једног од ученика равноапостолних просветитеља Словенских Кирила и Методија, Св. Климента Охридског, да би тиме како сам каже, посведочио човекољубље и благодат Бога нашег, Бога који је са нама и који ће са нама бити у све дане нашег живота до краја века, по обећању, и да би људима показао да није тачно да се наша природа изменила већ се развратила наша воља.

Када Св. равноапостолни Кирило и Методије примише благодат Св. Духа као зору рану, и кад праведницима овим засија светлост знања, и кад их невеста њихова радост ослободи пређашње туге, - потрудише се тада одабранијима од ученика својих предати свој божанствени наук. Не мало њих пијаху воде живе са тог учитељског извора. Првенци пак и избраници у Сабору њихових ученика беху Горазд, Климент и Наум, Ангеларије и Сава. И док блажени Кирило почину од трудова својих и предаде дух свој Богу кад су још Св. Браћа била у Риму, дотле Методије настави просветитељску мисију међу Словенским народом, утврђујући истину еванђелску у срцима људи и сведочећи је својим мученичким подвигом.

Када пак дође време и његове кончине, он, подражавајући Павлу, боље речено Господу Исусу, сазва ученике своје и утврђиваше их својим последњим поукама и тешаше. "Видите, говораше им, љубљена чеда моја, злу силу јеретика и како се труде, кварећи и замућујући слово Божје, да напоје ближње своје мутљагом измишљотина својих. Да би у томе успели служе се са два средства: слатким речима и претераном строгошћу; једним трују простије људе а другим страшљивце. А што се вас тиче, надам се и молим се, да су вам чврсте душе и према једном и према другом: нити ће вас примамити сладошћу речи нити празном обманом заробити. Јер сте утврђени на камену апостолског исповедања и учења. Пошто је и Црква сазидана на том камену, врата пакла неће је надвладати". Ово рекавши и много више од тога предаде дух свој анђелима светим, после 24 године епископског служења, у току кога се много потрудио не само на своме спасењу већ и на спасењу других. Јер није се бринуо само о себи већ и о другима да се спасу, живећи даноноћно само тако како је од користи и другима. О томе сведочи и мноштво ђакона и ипођакона и презвитера: оставио их је око 200 у својој цркви после своје кончине. А ако их је толико било само у олтару, - колико је било мирјана, можемо само претпоставити. За наследника његовог би постављен на Моравску архиепископију Горазд, а Климент овај блажени муж, оставши веран свом учитељу до смрти, беше један од главних његових сарадника.

Но дрско мноштво јеретика не могаше да претрпи да Св. Методије има и после своје смрти поборнике, и сматрајући да у њима продужава он да живи, решише да их униште. И би постављен за епископа Вихик који беше немачког порекла, противник словенског језика у богослужењу, опијен латинском јересју о исхоћењу Духа Светог и од Сина, кога је још Св. Методије био предао анатеми. "Зашто се држите, питаху јеретици на челу са Вихиком православне Методијеве ученике, мртвог и смрдљивог учења Методијевог, а не пристајете уз живог архиепископа и зашто не исповедате, од Оца рођеног Сина и од Сина исходећег Духа?"

Св. Горазд и Климент им одговорише: Методије још увек живи, јер смо од Господа научили да онај који у Њега верује и ако умре биће жив (Јн. 11, 25), а такође и то да је Бог Авраамов и Исааков и Јаковљев Бог живих а не Бог мртвих (Мат. 22, 32). У чему је онда наш грех ако имамо за учитеља онога који у Богу живи, који је духовно заједно са нама, и који се бори заједно са нама против вас? А што се тиче ове ваше нове вере, нити је налазимо посведочену Св. Писмом, нити примљену Св. Оцима. Зато не желимо да паднемо под анатему Павлову који јасно говори: "Ако вам ко јави Еванђеље друкчије него што примисте, проклет да буде!" (Гал. 1, 9). Ми верујемо да је Дух - Дух Сина и ум Христов, будући да је Дух живота и истине (Рим. 8, 2; Јн. 14, 17) што и јесте Син; али и да происходи из Сина нити смо научили нити желимо да научимо, јер не желимо да се одречемо вере и да постанемо гори од неверника (1 Кор. 2, 16). Ми верујемо да Дух происходи од Оца и да је Родитељ Сина једини узрок и изводитељ Духа Светог. Дух је својствен и Сину и увек се дарује кроз Њега онима који су тога достојни. Друго значење има "исхођење" а друго "даривање": једно значи начин постојања Духа - јер као што је Син од Оца рођењем тако је и Дух од Њега исхођењем; "бити дарован" не значи предвечни начин постојања, већ даривање Његовог божанства и давање твари и човеку. И потврдивши речи своје примерима из живота и из Светог Писма рекоше им: "престаните да забадате себи мач у срце, престаните да се противите Сину Божјем, великом Благовеснику, из кога, кроз кога и у коме је садржано сво Еванђеље, и да говорите о Духу Светом без Духа, боље речено противно Духу".

Завереници пак Вихикови зачепише уши своје на речи њихове, и пошто не успеше ништа са убеђивањем, прибегоше кнезу Моравском Светоплуку и оклеветаше Методијеве ученике да уводе нова учења и да се буне против његове власти, пошто се, тобож, не држе његове вере. Кад их пак кнез позва на одговорност, они опет кроз уста Горазда и овог богомудрог Климента брањаху веру своју у Св. Тројицу нераздељиву и несмешиву, која је била у опасности. А кнез, погружен у страсти и незналица у вери, врло мало схвати од онога што му говораху о Св. Тројици Св. Горазд и Климент. Јер како да се удуби и да схвати речи о Св. Тројици човек без освећеног здравоумља, без кога нико не може видети Бога? (Јевр. 12, 14).

И будући потстакнут јеретицима са којима је био у пријатељству, кнез донесе одлуку да ће бити на страни онога ко се први закуне да је његово учење православно. Он не беше још ни одлуку изрекао - јеретици се заклеше и тако јерес би утврђена и овенчана насупрот Православљу.

После тога наста велико гоњење на Методијеве ученике: сви они бише прво подвргнути мучењу и присиљавању да се одрекну свога учитеља и његовог учења. Горазд изгуби свој епископски престо, а Климент, који беше необично учен, и Лаврентије и Наум и Ангеларије и многи други бише оковани и у тамнице бачени. Било је забрањено да им било ко од рођака и пријатеља донесе утеху у тамницу. Но иако оковани, они ни у тамници не занемариваху молитву: певаху песме трећег часа, додајући и припев псалама у коме се молимо да задобијемо Духа Светога који би послан апостолима у трећи час. А Бог погледавши на земљу затресе је, и би велики земљотрес, као некад док се Павле молио у тамници и чу се као с неба звук, и окови спадаху са њих. Потрес се осетио у целом граду оном и узбудио његове становнике тако да се чуђаху и питаху шта би то могло да значи. Када се пак приближише затвору, и кад видеше шта се десило са светима, и како се крећу слободно без окова - одоше кнезу и питаху га: шта ово значи? докле ћемо се борити против Божје Силе? Зар нам овај знак с неба неће отворити очи?

Јеретици пак, као некад фарисеји, тврђаху да се ту ради о ђаволској сили и о враџбинама, те неразумни кнез Свете поново окова још тежим оковима, подвргавајући их још већим мукама. Кад прођоше три дана, опет за време молитве Трећег часа, догоди се исто чудо. А богоборци сакривши од кнеза шта се догодило поново их оковаше. А кад се после нових десет дана тамновања у оковима јави исти знак, изведоше их из тамнице и немилосрдно тукоше без знања кнеза који беше оног момента отсутан. После таквог нечовечног мучења, не дозволивши Светима да ишта једу, и не допустивши никоме да овим слугама Божјим, боље речено самом Христу, дотури бар парче хлеба, - предадоше их војницима, да их раздвоје и одведу свакога на своју страну.

Примивши ове Свете, војници, сурови Немци, по природи дивљи и неукротиви, изведоше их из града и свукавши вукаху голе по хладном времену и ветровитом. Уз то мачевима рањаваху вратове њихове и копљима пробадаху груди, како не би умрли само једном смрћу већ многима. Кад се одмакоше далеко од града оставише их, вративши се натраг.

А они пак, ови нови исповедници Христови, сећајући се Христових речи апостолима: "Кад вас потерају у једном граду бежите у други" (Мт. 10, 23), кренуше према Бугарској, надајући се да тамо нађу уточишта. Иђаху тако без јела и одела, по беспућима, скривајући се од људских очију и трпећи сваку невољу. На крају се по невољи раздвојише и расејаше на разне стране. А и то би по Божјем промислу да би могли да обухвате више крајева кругом Еванђеља.

Климент и Наум и Ангеларије ходећи путем према Дунаву дођоше до неког места и тражаху ту богољубца и гостољубца човека који би их нахранио и обукао. И нашавши таквог отседоше код њега. А деси се да њиховом домаћину умре син јединац, леп, и у цвету младости, и то баш кад су они ушли у кућу. Тужни отац у жалости и очајању за изгубљеним очима, сином јединцем, оптуживаше своје госте да су они ти демони убице који усмртише наду његову и радост, и прећаше им мукама. А они будући састрадалних и човекољубивих душа жалошћаху се не мање од оца а уз то и стидом покриваху. И уверавајући га да нису врачари већ слуге Бога истинитог храбраху га, и говораху му да су уверени да ће Господ преко њих вратити живот детету. И, о чуда! На њихову молитву врати Бог благодаћу Својом живо дете родитељу.

Оставивши благодарног и гостољубивог оца, они наставише пут и прешавши Дунав дођоше у Београд. Јавивши се управнику града званом Воритакану, испричаше му све о себи. А он, сазнавши све о њима, схвати да се ради о великим људима и блиским Богу и знајући да бугароки цар Борис, чији војеначелник беше, тражи управо такве људе, реши се да му их пошаље. Борис их прими са великом чашћу и сазнавши ко су и откуда су, заблагодари Богу што му посла такве учитеље вере и то не случајне људе, но исповеднике и мученике. Обезбеди их Борис са свим што им је било потребно за просветитељски рад, имајући и сам велику жеђ и љубав да сваки дан са њима разговара, и да учи од њих стара предања и животе Светих и да слуша из уста њихових речи Св. Писма. Тако и сви на његовом двору такмичаху се ко ће их пре примити у дом свој, благослова и освећења ради. Вероваху да где се налазе њих тројица сабрани и душом и телима, да је ту присутан и сам Господ и сва благодат Његова. Ангеларија прими у дом свој неки Часлав, измоливши га од кнеза Бориса за учитеља. Али не би му дато да се дуго радује његовом присуству у овом животу. Ангеларије проживе код њега неко време и упокоји се у миру. Климент и Наум бише гости и учитељи једно време код једног другог бојара по дозволи Бориса, сејући семе слова Божјег, по људским срцима И просветљујући људе небеском светлошћу Св. Тројице.

Св. Климент, који се родио око 840 године у "европској Мизији" (негде у Македонији) како пише у његовом малом животопису Димитрије Хоматијан, Охридски Архиепископ, имао је као узор у свом раду своје учитеље Кирила и Методија. Својим очима је видео сва дела њихова; заједно са њима се трудио на преводу светих књига са грчког на словенски. Био је сапутник Свете Браће у Венецију и Рим где је рукоположен за свештеника. Обдарен беше овај свети муж особитим проповедничким даром којим се он прочу још у Моравској и Панонији, док брањаше веру Православну од јеретика, а још више овде на новој њиви на коју га упути Бог, да сеје по њој семе живота, по неизрецивом промислу Свом. Његова проповед је добијала у снази још више тиме што је била на народном језику. После неког времена посла га Борис по надахнућу Божјем у Кутмичевицу (у Западне делове Македоније) за учитеља и просветитеља, заповедивши свима који тамо живљаху да приме светога с љубављу сваком и уважењем и да му буду у свему од помоћи. А и сам се показа пример љубави другима, давши му још у Охриду и Главници дом и обезбедивши га свим земаљским, да би се светитељ бавио само свођењем неба и небескога у душу своју и душе поверених му Богом људи.

Светитељ се не разнежи даровима кнеза и не предаде уживању и лењости него са још већим жаром, као да је тек тада почињао да служи Христу, труђаше се свом снагом на проповеди и ширењу Еванђеља. Обилажаше села и градове благовестећи спасење Божје народима и са свима разговарајући простим језиком о спаситељним Божјим врлинама и догматима. Све увераваше да, као што не може постојати исправан врлински живот без здравих догмата, већ је мртав и смрдљив, тако и догмати без врлинског живљења не могу увести у вечни живот. Једно личи на слепца који има руке и ноге, друго пак на човека са очима, али с отсеченим ногама и рукама.

Имађаше Свети Климент по свима местима и црквеним општинама не мало изабраних ученика, беше их на броју око 3500, којима откриваше дубље тајне Св. Писма и посвећиваше им особиту пажњу да би што више научили. Они су му били ближи од других, често су ишли са њим пратећи из близа шта ради, шта говори. Никад га нико није видео да се одмара него, - или је децу подучавао, и то на разне начине: - једнима показујући слова азбуке, другима објашњавајући смисао написаног, треће опет учећи како да држе руке при писању, - и то не само дању него и ноћу, - или се молитви предавао, или се читању одавао, или је књиге писао. Бивало је случајева да је истовремено два посла свршавао: писао је и децу подучавао; јер је знао да је нерад учитељица сваког зла, као што је рекла мудрост, учитељица сваког добра преко једног од својих служитеља (Ис. Сир. 33, 28).

Његов труд не оста без плода: његови ученици се показаше бољи од свих других, и животом и речју. Засађени у добру земљу, брижљиво заливени и узрасли благодаћу Божјом бирани су за чтеце, ипођаконе, ђаконе и презвитере. У свакој црквеној области имао је по триста ученика, који беху ослобођени од свих обавеза према кнезу, будући служитељи небеског Цара и војници. И трудио се на том послу блажени Климент 7 година.

Већ је улазио у осму годину свог просветитељског дела, последњу земаљског живота слуге Божјег Михаила Бориса, светог кнеза Бугарског. Њега наследи син му Владимир који умре после четири године. Овога наследи брат му Симеон који би проглашен и за првог бугарског цара. Њега роди Михаило по образу и по подобију своме: беше он благ и добар, пун топле вере и ревности за дом Божји. Он надопуни недостатке оца, појачавши божанску проповед и утврдивши у свима црквама веру Православну, давши закону Божјем широк пут и нестешњен.

Пошто је слава Климентова све више расла и глас о њему све се даље чуо, заплени и срце цара Симеона те и он постаде љубитељ његове врлине. Позва цар светитеља к себи и он се одазва његовом позиву. Пожњевши освећење и од лика његовог, јер беше изглед блаженог такав да је чак и код непријатеља изазивао стид и поштовање - благосиљаше земљу Бугарску и блаженим сматраше царовање своје, јер доби тако добро од Бога. Па, посаветовавши се са разборитијим око себе, постави Климента, кога сви слушаху као оца свога, за епископа Дрвеничког 893 г. тако да он поста први епископ "Бугарског језика". Примивши се епископског служења Св. Климент умногостручи своје трудове, поставивши своје достојанство као подлогу за узлажење Богу.

Каже премудри Соломон да онај који умножава знање умножава муку (Проп. 1, 18). Тако и Симеон умноживши част Клименту - умножи му муку. Јер нашавши да је народ ове области потпуно неупућен у божанско Слово и Св. Писмо, а они који су управљали Црквама врло неуки, не даваше сна очима својим ни дремања трепавицама: храна и уживање му беше брига о народу. Непрестано учаше и заповедаше, незнање исправљајући, ружно улепшавајући, поставши све свима, сходно свачијој потреби. Клир подучаваше о благољепију црквеном и о појању и молитви, тако да му је подручно свештенство било упућено у сваки добри поредак и трудило се да буде пример свима речју и делом. Народ утврђиваше на камену праве вере хришћанске изграђујући у њима тврђаву побожности. Јер беху врло непросвећени и прости. И не само што храњаше речју као истинитим хлебом и утврђиваше срца њихова, него вођаше бригу и о њиховој телесној храни, бринући се о удовицама и сиротама и дајући утеху сиромашнима.

Знајући грубост народну и неукост, и видећи да многи од свештеника не разумеју грчке књиге, састави беседе за све празнике, просте и јасне, да би могао да их разуме и најпростији човек. Тако је хранио млеком просте словенске душе и неспособне за тврду храну, поставши за њих оно што је био Павле за Коринћане. Преко тих беседа су се они учили тајнама празника, извршеним кроз Христа и Христом. Исто тако написа у част Богородице, која се празнује често у току године, многе похвале и описе Њених чудеса. Не заборави у својим поукама ни Јована Крститеља, описа путовања и животе пророка и апостола, подвиге светих мученика, написа и многе каноне у част Светих и молебне Мајци Божјој. Описа и живот својих учитеља Кирила и Методија, упростивши и њихову азбуку звану "глагољицу" како би била приступачнија народу

Још док беше жив мудри Борис, сазида и манастир у Охриду, додавши му касније и другу цркву која потом поста седиште архиепископије. Сва жеља му је била и труд да искорени лењост, опитоми сурова срца и насади у њих богопознање, а кроз њега питомост и човечност. Пренесе из земље Јелина питомо и плодно дрвеће, калемећи дивље, да би и тиме показао шта треба да ради човек да би плода донела душа његова. Све, дакле, што је радио, на корист душе је радио, заборављајући и себе од бриге за спасење других. Чим би пак посетио и обишао своју област, утврђујући народ страхом Божјим и врлином, долазио би из Велике у свој манастир у Охрид, где се предавао молитвеном тиховању, хранећи душу Божјим миром и лепотом.

Велика беше љубав овог Светог Климента к Богу, као сина к Оцу, али су и многа сведочанства да му Бог узврати љубављу на љубав, прославивши га Својом чудесном благодаћу. Ево само једног примера за то. Деси се, док је једном ходао, да види двојицу богаља од којих је један био лишен и сладосног свакоме очњег вида. То пробуди у души његовој сажаљење и састрадање. Но милостивост имађаше код њега увек за пратиоца смирење. Шта више, жеља да сакрије учињено чудо беше јача код њега од жеље богаља да буду излечени. Зато, тек онда кад виде да нема никога у близини, подиже очи своје небу, и преподобне руке своје на молитву, па призвавши божанску помоћ, дотаче се молитвеним рукама својим тела раслабљених. И оздравише тела њихова, а слепац доби вид и величаше Бога. Но чудо не оста скривено за људске очи: један од служигеља његових би невидљиви сведок догађаја чудеоног овог. Кад Свети то сазна изгрди га и запрети му да никоме не каже док је он жив.

Педесет година се труђаше на благовести Слова Божјег овај небески човек и земаљски анђео. А кад му дође старост и кад се истроши великим трудовима, намисли да преда другом епископску власт, не бежећи од одговорности и од свога чина у кога га постави Дух Свети да чува Цркву Божју, но блажене побожности ради и божанствене. Јер се бојао да његова старачка немоћ не постане препрека и сметња делу Божјем. И дошавши цару мољаше га да му постави млађег заменика имајући само једну жељу: да му дозволи оно мало дана живота што му је преостало да проведе у манастиру у разговору са собом и са Богом. Цар пак задивљен његовом жељом преклињаше га да не жалости оне који се труде да га ничим не ожалосте, као свог заједничког оца, и одлучно одби да му да тражено. Оставка, рече му цар, приличи само недостојнима а ти си драгоценији од сваког достојанства. Старац се потчини царевом настојању и не рекавши му више ни речи о томе, врати се у манастир. Но небески Цар се показа предусретљивији његовој жељи: тек што се врати натраг разболе се. И ту на болесничком одру остави последњи дар својој духовној деци: преведе на Словенски језик књигу звану Цветни Триод која садржи у себи службе од Ускрса до дана Св. Тројице. И шта још? Написа и завештање своје о књигама и другом што је имао. А мало шта имађаше осим Бога с којим је свагда боравио, и с којим се једино богатио, мудри овај трговац, који нађе добар бисер у пољу и све за њега продаде. Пола заоставштине остави епископији а пола манастиру, и тиме показавши како треба стицати и трошити стечено: све пред Богом и по Богу.

И тако поживевши и украсивши Богом постављени престо, и крај поставивши складан почетку, предаде дух свој Господу 27 јула 916 г. Божанствено пак тело његово, равночесно души, иако по достојанству ниже од ње, би уз песме положено у манастиру у гроб, кога он спреми сопственим рукама, с десне стране припрате, у дане Бугарског цара Симеона. Пре пак његовог уснућа видеше неки од његових ученика у сну Кирила и Методија како приступише блаженом, и најавише му излазак из овог живота.

Но чак и прах учитељев, сведочи нам блажени Теофилакт на завршетку свог животописа овог преподобног Климента, и после његовог уснућа чињаше добро, лечећи сваку страст и сваку болест. Као сведока реченога наводи човека неког који је имао осушене руке и ноге који, дошавши у храм за време литургије, би исцељен. Мало њих је знало ко је он и од куда је. Када пак поче на сав глас да благодари Богу на задобијено здравље питаху га присутни у храму ко је и откуда је. Одговори да је и он из Охрида, да је много година био свезан овом злом болешћу и да је вукући се по земљи на ногама и рукама дошао на гроб Светитеља и, поставши изван себе, видео некаквог старца који се дотаче косе његове и заповеди му да устане. Чим је чуо глас, зачу се пуцкетање у његовом телу и трење костију, изгледало је као да се сабирају опуштени удови, и шире покретни мишићи. И дошавши себи нађе да је потпуно оздравио: "и ево сад, рече, дижем руке своје ономе који ми их је испружио, и стојим на ногама својим". И заблагодари Богу и Његовом угоднику, и он и сав присутни народ.

А чему набрајање толиких и толиких чудеса? Коме је непознато колико ђавоиманих и од других немоћи страдалника задобише здравље, било дошавши са вером на гроб Светитеља, било поменом имена његовог! И како је то бивало некад, тако бива и данас са свима онима који му са вером и љубављу приступају, клањајући се заједно са њим и са свима Светима Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици Јединосушној и Нераздељивој, амин.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота