Живе речи утехе: Живе речи утехе

Протојереј Андреј Ткачов: Свето мировање

Sat, 21 Sep 2019 20:34:47 +0000

Дуго су Јоаким и Ана били неплодни. Тако каже Предање. Шта значи та неплодност нама је тешко разумјети, али потрудимо се! Неплодност утробе је нека дуготрајна субота.

У Старом Завјету субота се тицала не само непосредственог рада, него и односа према робовима, према земљи. Волови су били поштеђени рада у суботу, земља која је била спремна за обраду мировала је у суботу. Утроба Ане је такође мировала у суботу, није могла зачети.

А сада, удаљимо се од ових ријечи и пређимо на друге. Када су Господа Исуса убили, када је Он умро на срамном Крсту, приближавала се субота. Скинули су у журби тијело Христово са оружја казне и положили у нови гроб „да не би остала тијела на крсту у суботу, јер бјеше велики дан та субота". А жене -мироносице, које су се налазиле под јармом Закона, морале су такође чекати да прође субота, да би у зору првог дана пошле до гроба са миром у рукама. Тај суботњи покој ( мировање), за жене-мироносице био је највјероватније најтежи суботњи дан у историји Израиља. Једна ствар је када ти одмараш. Али сасвим друга је када си спреман трчати, чупати косу с главе своје, плакати, ићи било гдје, није важно куда - а ти мораш сјести и сједити на једном мјесту дан и ноћ. О! То су били веома дугачки дан и ноћ тешког нерада. Нерад је , да вам кажем, веома тежак.

Можда ви мислите да је већина људи уморна од сујете и ужурбаности ,да машта о покоју (мировању). Ни мало нисте у праву! Људи не могу другачије да живе него у сујети и покрету. Ставите их у тишину и након неког времена ће почети лупати главом у зид, да их пустите тамо гдје је бучни телевизор, гдје трепте рекаламе , гдје причају приче и трачеве. Нисте то знали? Онда ви не разумијете смисао суботњег покоја. Господ је заповиједио, наредио свом народу упражњавати ћутање и мировање. За непотребно увијек имамо снаге. А мирно и тихо сједити ми не можемо. Нарочито је тешко сједити без дјела када се нешто велико дешава. " Како то да прође без мене"? "Како то да ја не видим"? Види сви одоше а мени субота не дозвољава! Да, то је мука. Субота је мука за сујетног човјека.

А ако је субота за утробу? Ако ми хоћемо дјецу а утроба не задржава сјеме? Савремени човјек нема стрпљења. Он у служби свог егоизма има свремену медицину и техничка достигнућа. Не можемо имати дјецу – снађимо се. Узмимо туђе сјеме. Изнајмимо сурогат-мајку. Спремни смо измислити свашта , али сједити сложених руку, не, не можемо. Зар није тако? А Јоаким и Ана су чекали да прође субота. Утроба је била неплодна и ништа осим молитве нису предузимали остарјели праведници. Потребно је осјетити ту разлику између таквог схватања и овог нашег.

И на крају стрпљење се награђује ! Усуђујем се на миг завирити у собу за одмор родитеља Богомајке, само да бих могао рећи : Било је чудо! Страсти тјелесне због старости већ није било, али жеља да се роди дијете је остала. И код умртвљених тијела појавило се узајамно супружанско привлачење, и била је света блискост остарјелих праведника, и осјетише "тежину испод срца". Субота се завршила. Завршило се стрпљиво очекивање милости и окончан је свештени нерад. Наступи период недеље (васкрсења) то јест, првог дана недеље, који ће послије тога, врло брзо добити такво име. Такав вијенац добива свештено празновање. Постоји празновање грешно, које је рођено из љености и очајања. А постоји и празновање свештено, које се рађа размишљањем о томе , да не зависи све од мене у овоме свијет. Све је већ урађено. Ја сам дужан умирити се и не умарати се оним што од мене не зависи. Овакав нерад је плод вјере и храбрости пред Оним , Који све чини баш како треба.

Значи , вријеме да се и ми учимо свештеном нераду. Поједине је потребно убјеђивати да раде до седмог зноја, али зато што су лијени, али многима морамо наметнути идеју ћутања и очекивања, идеју ћутања и свештеног нерада у ишчекивању одговора Божијег, Коме и приносимо своје молбе.

Јоаким и Ана - дуго су били неплодни. Јоаким и Ана на крају добише дијете.

Јоаким и Ана мироваше суботу у неплодности али дочекаше васкрсење , родивши Матер Божију.

Да и нама дође духовна плодност после многих година константне неплодности. Нека буде тако- како Бог хоће, када ми будемо спремни.

Извор: Православие.ру

Свети Николај охридски и жички: О васпитању деце

Sat, 21 Sep 2019 20:31:34 +0000

Васпитање деце данас је остављено самој деци. Породица и школа не помажу детету у томе: породица дете само храни и одева, школа само пуни знањем, породица пуни стомак детету а школа му пуни главу.

Срце му не пуни нико осим сâмо дете и улица. Целокупно садашње васпитање омладине заснива се на мисли: човек живи једино од хлеба. Три отровне биљке успевају бујно на тој основи: себичност, прождрљивост и песимизам. Ако се васпитање одвоји од науке Христове, не губи се наука Христова него се губи васпитање и губе се прави људи. Човек школован а бескарактеран кудикамо је опаснији по себе и по друге неголи човек нешколован а бескарактеран. Овај је бескарактеран по слабости, онај по убеђењу.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

(АУДИО) Тумачење Јеванђеља: Зачало о свадби царевог сина

Fri, 20 Sep 2019 19:04:00 +0000

У четрнаесту недељу по празнику Педесетнице на Светој Литургији слушамо Јеванђалски одељак познат као одељак о свадби царевог сина.

Ово Јеванђељско зачало се налази у Јеванђељу по Матеју у 22. глави од 1. до 14. стиха.

Одељке из Јеванђеља тумачи jереј др Бобан Димитријевић, свештеник у храму Светог Цара Константина и Царице Јелене у Нишу.

http://www.agencijami.net/Uploads/RadioGlas/Audio/20190906-125546-185_27_128_46-293.mp3

Извор:

Радио Глас 92 MHz :: Тумачење Јеванђеља: Зачало о свадби царевог сина

WWW.RADIOGLAS.RS

У четрнаесту недељу по празнику Педесетнице на Светој Литургији слушамо Јеванђалски одељак познат као одељак о свадби царевог сина.

Ђакон Драган Станојевић: О свадби царевог сина

Thu, 19 Sep 2019 18:37:49 +0000

„Много је званих, али мало изабраних“, порука којом се завршава Свето јеванђеље по Матеју зачало 89, једна је од најпознатијих и најцитиранијих новозаветних мисли. Свадба царевог сина централни је догађај ове приче, која је била тема емисије „Сведочења“. Чему нас све она учи, слушаоцима Радија Источник објаснио је ђакон Драган Станојевић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и вероучитељ у ОШ „Владика Николај Велимировић“.

Извор: Радио Источник

Презвитер Зоран Филиповић: О празнику Рождества Пресвете Богородице

Thu, 19 Sep 2019 18:36:34 +0000

О празнику Рођења Пресвете Богородице кога света Црква молитвено прославља у суботу 21.септембра, разговарали смо са оцем Зораном Филиповићем, старешином храма Светог Николаја Мирликијског.

Звучни запис емисије

Извор: Радио Глас

Игуманија Домника (Коробејникова): Дозволимо Христу да нас пронађе!

Thu, 19 Sep 2019 18:35:32 +0000

Вашој пажњи нудимо беседу игуманије Домнике (Коробејникове), настојатељице Александро-Невског Ново-Тихвинског манастира у Јекатеринбургу.

На почетку беседе хтела бих да поменем једну занимљиву проповед светитеља Николаја Српског; њен назив је врло интригантан – „Жена као праобраз Христа“. Шта мислите: шта то значи? Жена представља Христа – чудно, зар не? Али ипак, то није нечија оригинална и дрска измишљотина. Сам Господ у Јеванђељу два пута говори о Себи помињући лик жене. У две приче Спаситељ говори о жени имајући притом у виду Самог Себе. Једна од ових прича је прича о жени која је ставила квасац у тесто. И смисао ове приче се, као што знамо из тумачења, састоји у томе да сам Господ ставља небески квасац у људску природу и тако човека чини новим.

И постоји друга прича у којој Господ такође Себе приказује у лику жене. Желела бих да посебно обратимо пажњу на ову причу. То је прича о изгубљеној драхми. Жена која усрдно мете кућу тражећи драхму је управо Христос. Христос нас тражи. А шта је изгубљена драхма? То је човек. Свако од нас је управо ова драхма. Христос тражи баш нас. И као што каже светитељ Николај Српски:

„Ова прича од нас захтева брзу одлуку, јер наш век брзо пролази: да ли ћемо дозволити Христу Који нас тражи да нас пронађе или ћемо се сакрити од Њега док нас смрт не сакрије и од Њега, и од овог света, ишчупавши нас из овог живота. Судбоносно питање гласи: хоћемо ли дозволити или не?“

Заиста, ово је судбоносно питање за сваког човека. И оно није упућено само људима који живе ван Цркве. Сваки човек може лако да се изгуби попут драхме која је пала у смеће или је нестала кроз рупу на поду. На пример, човек може превише да урони у овоземаљске бриге, може нешто да га заокупи, може да се ода страстима – и због тога постаје изгубљена драхма. Духовни свет је близу као и пре, Христос иде поред овог човека, свеци су око њега, благодат се излива. Али сам човек губи осећај блискости духовног света, почиње да живи тако да му свакодневица буде главна. Притом може да настави да обавља своје духовне обавезе, али то више ради по навици: чита зато што тако треба, моли се по бројаницама, али је његова молитва чисто спољашња. Свети оци често говоре о томе да монаси не треба да се задовољавају само спољашњим мољењем, односно читањем псалама и канона и да је њихово делање Исусова молитва, која представља унутрашње, истинско општење с Богом. На пример, преподобни Василије Пољаномеруљски каже да има монаха који се „по световном обичају држе само појања псалама, читања тропара и канона и задовољавају се само својим спољашњим молитвама. И не разумеју да су нам ове молитве у песмама оци дали на неко време, због наше немоћи и незрелости нашег ума како бисмо, обучавајући се помало, усходили ка истинском мољењу“, односно ка умној Исусовој молитви. Међутим, дешава се да чак и кад се моли Исусовом молитвом човек то чини само наизглед, односно умом изговара речи молитве, а његово срце не учествује у њој.

И тако човек живи као изгубљена драхма, у некој тами. А Христос га за то време тражи, пали светиљку и мете собу. Да ли ће Му човек дозволити да га пронађе? То није тешко. Подједнако лако као што отварамо врата можемо да се отворимо за Господа, и да поново откријемо духовни свет, тако да ћемо у срцу осећати присуство Бога и светаца и сетићемо се зашто живимо.

Господ има много путева. Он може да нам се открије кроз неке речи богослужења. Господ може да нам се открије и кроз сваку заповест коју испунимо, кроз смирење, покајање и самопожртвовање.

Постоји још једно делање у којем нам се Господ такође открива. Ово делање је као нека врата која су врло близу нас. О овом делању говори преподобни Никодим Светогорац:

„Кад читаш Божанско Писмо не гледај да само читаш лист за листом, већ са размишљањем проничи у сваку реч и кад те речи приморају да се удубиш или кад изазову скрушеност или духовну радост и кад испуне твоје срце љубављу, задржи се на њима. То ти се Бог приближава; смирено Га прими отворена срца, јер Сам жели да будеш Његов заједничар. [Тада остави читање и помоли се.]

И ако због тога не испуниш све што треба, односно ако не прочиташ до краја толико и толико страница, не брини се због тога. Јер циљ свих духовних вежбања, укључујући и читања, јесте да се човек удостоји да окуси Бога, и кад ти је то већ дато немаш разлога да се задржаваш на средствима.“

Погледајте како су то дубоке речи! Преподобни Никодим нас доводи пред Бога, као да нам каже: ево, Господ је пред тобом. Он те тражи кроз књигу коју читаш, куца на твоје срце. И немој да читаш тако да само прочиташ све што треба. Нека учествује твоје срце, нека оно чека Господа. И Господ Који је увек с тобом дотаћи ће се твог срца, отвориће ти духовне очи.

И то су једна од оних врата која воде у духовни свет и која су увек отворена за нас. Ако се десило тако да смо због нерада, страсти или непажње изгубили осећај за духовни живот, да смо све почели да чинимо по навици, формално, пред нама је отворен пут ка препороду, ка нашем личном васкрсењу. Почнимо с читања, дубоког и пажљивог. Читајмо као што саветује преподобни Исак Сирин:

„Нека се твој ум удуби у изучавање речи Духа, док твоја душа дивљењем ка Домостроју не буде подстакнута на узвишено разумевање и док се на тај начин не покрене на славословље или душекорисну жалост.“

Наше срце није камен. Није могуће да се не одазива на живе и снажне речи светих отаца у којима дише Свети Дух! Ако читамо с таквим циљем – да ранимо и да пробудимо своје срце, сигурно ћемо то постићи.

Читање заправо није тако једноставна ствар. Наизглед, шта има посебно у томе што отварамо књигу и читамо, добијамо задовољство? Али ако читамо улажући срце, очекујући речи од Бога, читање за нас постаје прави духовни подвиг. Јер да бисмо тако читали књигу позвани смо, као што каже старац Емилијан, да оставимо вољу свог срца и да будемо спремни да испуњавамо вољу Божију. За то је потребан херојски начин размишљања, духовна одважност. Ево шта старац каже:

„Читамо духовне књиге остављајући вољу свог срца, читамо с поверењем, с херојским начином размишљања, као да на известан начин кажемо: ‘Господе, читам Твоју књигу и испунићу све што ми кажеш’.“

Читање је истинско општење с Богом у току којег дајемо Богу своје срце да Он учини с њим оно што хоће. И кад читамо књигу с таквим расположењем Господ у наше срце усађује ревност, жељу за духовним животом и љубав. И читамо управо зато да бисмо стекли такав плод. Читамо зато што не желимо да живимо у дремежу, у тами, већ желимо да наше срце буде живо, да се свом силом обраћа Господу, светлости и животу. И такво читање нас преображава, тако да у нашем срцу може да се запали изузетна љубав према Христу. Код старца Емилијана постоје следеће речи:

„Као што су мученици стремили ка Христу и желели да пронађу неку ватру да уђу у њу и да што пре оду код Господа, тако и ти [читајући духовну књигу] осећаш како се у теби распаљује љубав према Христу.“

Заиста, кад наше срце учествује у читању, очекује речи од Господа, од читања се у нама распламсава мученички дух, храброст, извесно радосно стремљење ка Господу, жеља да све учинимо ради Њега.

И такво темељно и дубоко читање нам помаже да поново пронађемо оно главно што нам је потребно за духовни живот, или да тачније кажемо, за спасење. Односно, помаже да стекнемо жив и срдачан осећај присуства Божијег, стајања пред Богом. Преподобни Јован Лествичник каже да је монах позван да све чини с осећајем срца. Ево шта он пише:

„Монашки живот у погледу дела и речи, помисли и кретања, треба да се проводи с осећајем срца. Ако није тако, неће бити монашки.“

Прави монах ништа не чини без учествовања срца. Он и размишља, и говори, и ради, и чита, и моли се – све с осећајем срца, односно с извесним страхом, осећајем срца да је Велики Бог овде, поред њега, да га гледа. Овај осећај Божијег присуства свуда треба да буде са монахом: у келији, на послушању, у току разговора.

С таквим осећајем су живели свети оци и они су га уткали у своја дела. И ја бих пожелела да нам свети оци постану блиски, да кроз читање примамо од њих овај осећај срца. И да се касније трудимо да сачувамо овај осећај корачања пред Богом и у току свих наших послова, а посебно за време молитве.

У молитви је срдачан осећај стајања пред живим Богом – главна ствар. Чак и ако човек ништа не осећа, ако нема искуства у молитви, ако још нешто недостаје, једно увек може да чини: да се сећа присуства Божијег и да приморава себе да се срцем обраћа Богу као живој личности. Као што је, на пример, то чинио преподобни Нил Калабријски, о којем говори старац Емилијан:

„Преподобни Нил није тражио никакву чулну утеху. Био је чврсто уверен у љубав Божију према њему, веровао је живом вером и познавао је невидљивог Бога као видљивог. Могло се десити да осети да га је Бог оставио, могло му се чинити да га Бог не чује и не види, да не слуша његову молитву, али је свеједно настављао да се моли, зато што је веровао да је Бог овде, поред њега, да је сав вид и слух. Благо ономе ко не види Бога, већ гледа на невидљиво као на видљиво. Тако и ми треба да верујемо у то да нам је Бог близак и да свако време, без обзира да ли спавамо или смо будни, да ли изговарамо молитву или ћутимо, осећамо да је пред нама.

Речи ‘созерцавајући Бога’ значе: знам да је Бог овде. Бог је испред мене, Он је жив. Ако Невидљиви за мене постаје видљив, ако своје послове обављам тако као да Га видим пред собом, ако живим тако као да Га знам, доказујем да заиста волим Бога.“

Ако човек све обавља у таквом духу пред Богом Који је невидљиво присутан, он заиста живи духовним животом. Духовни свет му је близак.

Господ нас тражи као што је жена у причи тражила изгубљену драхму. И као што је она, нашавши изгубљено, позвала све другарице и сусетке да се радују с њом – тако се и Господ радује с анђелима и свецима кад нас нађе, кад види да смо поново окренули своје срце према Њему.

И хајде да дозволимо Господу да нас пронађе – кроз читање дубоких књига светих отаца обнављајмо у својој души осећај Његове блискости и чувајмо овај осећај у својој молитви и у свему што радимо.

Извор: Православие.ру

Чудо светог aрхангела Михаила у Хони

Wed, 18 Sep 2019 18:47:00 +0000

Овогодишњи Патрон Епархије бачке, Чудо светог архангела Михаила у Хони (Колоси), биће прослављен у четвртак, 19. септембра 2019. године, у храму Вазнесења Господњег у Врбасу. Света архијерејска Литургија ће бити служена са почетком у 9 часова, док ће културно-уметнички програм почети у подне.

Од 1971. године верни народ Епархије бачке прославља свога заступника пред Богом – светог архангела Михаила.

На овај дан молитвено се сећамо догађаја који се збио у фригијском граду Колоси, недалеко од Јерапоља, где је постојао храм посвећен светом архангелу Михаилу. Поред наведеног храма налазио се извор лековите воде. Овај храм саградио је становник града Лаодикије, и то у знак захвалности Богу и светом архангелу Михаилу за излечење његове неме ћерке. Архангел Михаило, јавивши се у сну оцу девојке која је била нема од свог рођења и која још није била просветљена светим Крштењем, открио му је да ће његова ћерка проговорити када попије воде са овога извора. И догодило се чудо – девојка је код извора заиста исцељена и почела је да говори. Након овог догађаја крстили су се отац, ћерка и целокупна њихова породица, а ревношћу благодарног оца подигнута је црква у част светог архангела Михаила.

Не само хришћани већ и незнабошци су почели да долазе на извор тражећи ту лека разним болестима. Тако су многи од њих, добивши исцељење, примали веру у Христа и крштавали се. У овом храму, шездесет година ревносно је служио један свештеник по имену Архип. Проповедајући Христа, не само речима већ и примером свог богоугодног живота, привео је многе пагане вери. У свом гневу на хришћане уопште – а посебно на свештеника Архипа који се никада није удаљавао од храма и био је узорни Христов слуга – пагани су одлучили да униште храм и погубе Архипа. Да би то извршили спојили су две планинске реке у једно корито и усмерили њен ток на храм. Видевши ову велику опасност свети Архип се усрдно молио архангелу Михаилу да спасе храм од пропасти. На његову молитву, архангел Михаило се јавио и, ударом свог жезла, отворио широку пукотину у стени кроз коју је надолазећа вода потока отекла и храм је спасен.

Видевши тако велико чудо пагани су се разбежали, а свети Архип и хришћани окупљени у храму славили су Бога, благодарећи светом архангелу Михаилу на помоћи. Место где се догодило наведено чудо названо је Хона, што значи пукотина.

Презвитер Александар Поповић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Maти Гликерија, игуманија манастира Ћелије: 30 година крај светог човека!

Wed, 18 Sep 2019 18:26:49 +0000

Мати Гликерија, игуманија манастира Ћелије, 72 године је монахиња, 30 година је провела са Авом Јустином, а ове године се навршило 40 година од његове земаљске кончине. Отворено и искрено, мати за радио „Источник“ најављује освећење тропрестолне заветне цркве у манастиру Ћелије, открива да је изградњом те богомоље испуњена Авина жеља, говори о годинама проведеним крај светог човека и упозорава на монашку сујету за коју верује да је израженија него код обичних људи.

Извор: Радио Источник

Светогорски манастири западних хришћана

Wed, 18 Sep 2019 07:32:16 +0000

Сви знамо да на Светој Гори данас постоји двадесет царских стваропигијалних патријарашких лаври тј. манастира. Такође знамо да је некада у историји Свете Горе тај број био знатно већи. Ко год је долазио до копнене границе Свете Горе, видео је остатке манастира Зиг (данас изван граница Свете Горе), у коме је један период свог монашког живота провео и Свети Атанасије Атонски, оснивач Велике Лавре.

До велике шизме западних хришћана (1054) на Светој Гори су постојале и монашке насеобине западних хришћана. Најпознатији је италијански бенедиктински манастир Пресвете Богородице, познат под именом Амалфићански. Добио је име по италијанском граду Амалфи. Дуго се веровало да су ови манастири запустели одмах након западног отпадништва од православља. Сулудо је замишљати да су ти монаси одмах 1054. године спаковали своје ствари и отишли назад у своје крајеве. Свако ко је живео на Светој Гори зна да је Света Гора отаџбина свим светогорцима без обзира на њихово телесно порекло. Једини логични ток живота братије ових манастира био би да су живели мирно до свог изумирања, али да нису више имали подмлатка из својих крајева. Доказ таквом размишљању налази се и у архиви Велике Лавре где се налазе документи у којима се помиње Амалфићански манастир, као активан, све до 1287. године када је прешао у власништво Велике Лавре. У документу о обнови манастира Ксенофонта из 1087. постоји потпис монаха Димитрија игумана Амалфићанског манастира. На повељи солунског метоха манастира Пантелејмона из 1169. појављује се потпис на латинском игумана манастира Свете Марије Амалфијске.

У књигама о Светој Гори, из прве половине двадесетог века, помиње се манастир Франкокастро са локалитетом изван данашње границе Свете Горе. У новијим издањима овог манастира више нема, а на његовој локацији је сада уцртан древни грчки манастир Зиг!?

На данашњем ватопедском имању се налази остатак још једног италијанског манастира, који је постојао до шизме. Манастир се звао Калеци (или Collegio). Пирг некадашњег светогорског манастира Калеци, данас је познат под именом Колицу. Обновљен је у 14. веку у време Јована Кантакузина. Према предању овај манастир су основали чланови племићке породице Калеци из Манија.

Извор: Светогорске стазе

Свети Jован Кронштатски: Мисли о молитви

Wed, 18 Sep 2019 07:18:54 +0000

Када код ближњега видиш недостатке и страсти, моли се за њега; моли се за сваког, чак и за свог непријатеља.

Ако видиш гордог и непокорног брата, који се гордељиво према теби или другима опходи, моли се за њега да би Бог просветио његов ум и загрејао његово срце огњем благодати Своје, говори: Господе, научи слугу Твога, који је у ђаволску Гордост упао, кротости и смирености, и одагнај од његовог срца мрак и бреме сатанске Гордости!

Ако видиш злобног, моли се: Господе, учини добрим слугу Твога благодаћу Твојом!

Ако видиш среброљубивог и себичног, говори: Ризницо наша нетрулежна и Богатство неисцрпно! Даруј овом слуги Твоме, створеноме по слици и прилици Tвojoj, да позна варљивост богатства, и да је све земаљско сујета, сенка и снови. Дани сваког човека су као трава или као паучина, a Ти си једини богатство, одмор и радост наша!

Када видиш завидљивог, моли се: Господе, просветли ум и срце овог слуге Твога ка познању великих, безбројних и неиспитивих дарова Tвojux, које прима из неизрецивог милосрђа Твог и због ослепљености од страсти својих заборави Тебе и дарове Твоје богате, и убраја себе у сиромахе, иако си Ти богат благом Својим. Тога ради он гледа саблажњиво на добра слугу Tвojux, којима о! неисказана Доброто обасипаш све, но свакога по сили његовој и по намери воље Своје. Преблаги Владико, скини копрену ђавола са очију срца слуге Твога и даруј му срдачну скрушеност и сузе покајања и благодарности, да се не обрадује враг због њега, да га је живог уловио и потчинио његову вољу својој вољи и да је не отргне из Tвojux руку.

Када видиш пијанога, говори срцем: Господе, погледај милостшо на слугу Твога привученог преваром стомака и телесног весеља, даруј му да упозна сладост уздржања и поста, и плодове духа, који проистичу од њега.

Када видиш страсног према јелима онога који своје блаженство у њих полаже, говори: Господе, најслађи Хлебе наш, никада потрошиви, но постојани у животу вечном, очисти слугу Твога од скверни преједања, која од њега ствара плот и туђега Духу Твоме, и даруј да спозна сладост Твоје животворне духовне хране која је Тело и Kpв Tвoja и света, жива и делотворна реч Твоја.

Тако, или на сличан начин, моли се за све који су згрешили и не усуђуј се да икога презиреш за његов грех или да му се светиш, јер тиме би се само повећале ране оних који су згрешили; исправљај саветима, претњама и казнама, које би послужиле као средство за прекидање или обустављање зла у границама умерености.

Извор: Православие.ру

Патријарх српски Павле: Жена у Цркви

Wed, 18 Sep 2019 07:13:30 +0000

Жена у Православној Цркви не може бити свештеница зато што јој је дато да буде свештеница у породици. Она је та која на детету оставља неизбрисив траг и печат. Према томе, она мора да прихвати дете да би дете прихватило њу. За то је потребна жртва. Не може се постати личност мајке без спремности на жртву.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Александар Арсенин: Религиозно узрастање интернета

Wed, 18 Sep 2019 07:06:42 +0000

Расправе о религиозности у сајбер простору су изнедриле најразличитија мишљења. Право питање у овом случају било је заиста тешко поставити, имајући у виду компликованост односа религије и масовне пропаганде, а нарочитo у светлу тадашњих нових технологија. За претходних петнаест година речено је углавном све у вези са стварањем верског идентитета на интернету као медију, тако да даље расправе на ту тему нису потребне.

Ипак, чини се да данас и поред толико написаног и изговореног на ову тему преовладава површно посматрање, чак и својеврсно магијско поклонство бесмисленим правилима из сајбер простора. Проблем не би био толико значајан да се не преноси на стварни однос према Цркви и вери. Томе свакако доприноси огроман број квазирелигијских интернет страница, где је разумевање вере заснивано на личној перцепцији аутора у чије намере и добронамерност постоји оправдана сумња! Било да своје погледе представљају као традиционалне или реформаторске, у циљу прилагођавања савременом цивилизованом друштву, ови аутори често без икаквог стварног упоришта дају пренаглашен значај свом ауторитету. Проблем настаје и у објавама парарелигијских заједница које намерно креирају провоцирајући садржај, при чему је раскорак најприметнији на страницама протестантских групација са све либералнијим ставовима у односу на традиционални религијски идентитет. Крајем прошлог века прогласом папе Јована II устоличен је и први римокатолички интернет светац – заштитник нове технолошке комуникације. Овај податак можда и не би био довољан разлог за забринутост да поклоничке онлајн заједнице на том чину не заснивају сопствена религијска правила и односе.

Посматрајући податке са једне друштвене мреже у оквиру тзв. православних тематских јединица, на узорку од 500 страница, увиђамо да је 80% садржаја у великом дисбалансу и да врши пропаганду штетног (верског) система вредности који је налик на секташко васпитање верника. С друге стране „еластичан“ приступ умногоме доприноси не само смућивању пратилаца него утиче и на међусобну поделу истински црквених људи. Процењено је да чак и до 60% једне црквено активне литургијске заједнице подлеже изнетим ставовима „верских“ онлајн аутора. Такав однос према некатегоризованом интернет садржају доводи и до стварне релативизације религиозности стварајући номиналног верника или религијског симпатизера.

Са почецима интернета Српска Православна Црква је међу првим институцијама формирала своју званичну адресу: spc.rs. У то време, као и током целе наредне деценије, СПЦ није крила своју забринутост да би виртуелни свет код једног броја верника могао да замени литургијско учествовање и заједницу у храмовима. Стиче се утисак да су такве појаве данас предупређене управо захваљујући правовременом обраћању теолога и ауторитета Цркве.

Данас у времену друштвених мрежа и непрекидне присутности интернета у нашој свакодневици, суочени смо са новом онлајн опасношћу у виду заједница које злоупотребљавају ликове светитеља и имена светиња, на тај начин привлаче велике групе пратилаца и промовишу неправославан начин упражњавања вере у животу. Како им циљ свакако није верско образовање пратилаца нити промоција било које религије, садржаји неких објава су изразито дегутантни и непримерени освешћеном кориснику друштвених мрежа. Неке од најпознатијих и најбројнијих група (чак десетак различитих страница!) злоупотребљавају име Светог Василија Острошког, као нпр. „Пријатељи манастира Острог“ или „Манастир Острог и православље“. Очигледно бесмислени садржаји које објављују наведене странице извесно сведоче о томе да њихови аутори не припадају верској организацији. Нарочито православне монашке заједнице никада себи нису дозвољавале коришћење бизарних и опскурних метода, које су сасвим супротне духу Православља. Из девијантних ставова пратилаца наведених интернет страница јасно је да оне за њих представљају својеврстан култ и начин хипнотичко општења са религијом, а никако искрено верско сабрање.

ВЕРСКИ „ИМПРЕСИОНИЗАМ“

Недавно се појавила вест на једној страници са препоруком да се слика светитеља подели члановима друштвене мреже (иначе врло учестала појава), да би на тај начин, наводно, благодат дошла у дом пошиљаоца?!? Текст је објављен уз дрску лаж да је наведена порука упућена са „званичним благословом манастира Острог“. Жалосно изненађује чињеница да велики број верника – и то оних који живе активним литургијским животом Цркве – такве објаве прихвата као упутства за понашање! Заиста је забрињавајуће да поред огромног броја поузданих и квалитетних извора Цркве, очигледно велики број верног народа не уме да раздвоји аутентичну духовност од исконструисане параверске самопромоције. С друге стране, виртуелна интерактивност лаика са свештенством искључује њихов дубински духовни однос пастира и верника, и ограничава га искључиво на информативни или, евентуално, уопштено саветодавни ниво. За осетљиве теме истинског пастирског односа са верником неопходна је лична комуникација, а никако њена медијска форма! Дакле, препорука верном народу би била да се не замајава идејом о онлајн духовницима – са изузетком врло ретких и специфичних случајева. Опасност од квазидуховништва ће увек постојати и зато смо позвани да се подробно информишемо ко су аутори који га промовишу. Осим тога, може да се догоди да иза текстова стоје проверени ауторитети, али да њихов садржај није примерен за све вернике.

Једна студија из 2018, која је изведена на великом узорку, указала је да на српском говорном подручју постоји око 12 милиона интернет страница са православном тематиком! Свеукупно са другим конфесијама интернет садржи преко 110 милиона страница верског садржаја. Узимајући у обзир да само СПЦ на годишњем нивоу објави око 10.000 званичних објава (релевантни подаци прикупљени су из базе Инфо мреже, cepis.spc.rs/tekst.php?T=140&grupaA=13), не укључујући објаве на друштвеним мрежама и приватним пројектима, садржај се умножава геометријском прогресијом, а тиме и потреба за јасном потврдом које су странице истините, а које то нису.

Једном речју: злоупотреба друштвених мрежа је велики ризик за вернике, а тај феномен је присутан и међу другим верским заједницама. У суштини, проблем настаје у недовољној верској образованости припадника црквене заједнице који некритички прихватају све што има макар само графичку форму са верским обележјима. У вези са визуелним идентитетом ваљало би подсетити да свака недостојанствена употреба лика светитеља читаоцу мора аутоматски да „укључи аларм“ сумње у ауторов кредибилитет – нпр. дељење сличица светитеља у жутој штампи. Сувишно је посебно наглашавати да ниједан здраворазумни православни верник неће на тако бизаран и дегутантан начин „мисионарити“ док крстари медијима, а нарочито не друштвеним мрежама.

Наметање вере и „мисионарење“ неутемељено у вишеслојном познавању прилика – што је, нажалост, одлика и многобројних самозваних „верских аналитичара“ – у себи крије истинску опасност по вернике, те отуда потреба да се проверени, истински мисионарски извори систематизују, умреже од стране црквене администрације и озваниче од стране црквене хијерархије. Ова идеја се оспорава као својеврсни покушај цензуре и шаблонирања црквених медија, међутим, наспрам ње стоји насушна потреба да се пшеница вере јасно одвоји од интернетског кукоља.

РАЗЛОГ ВИШЕ – ВЕРСКО ПОЛИТИКАНТСТВО

Ако пречесто злоупотребљавану фразу „извор близак врху СПЦ“ узмемо као кључ претраге интернета и погледамо наслове које ћемо добити као резултат, остаћемо затечени и запањени бројношћу искључиво компромитујућих података уперених против Цркве које тзв. извор поседује. На сву срећу, истраживање указује и да је значај података добијених од „извора“ за просечног читаоца једнак нули. Овде се намеће и неколико врло сврсисходних питања: Колико се уопште може веровати информацијама из анонимних извора? Зашто се извор крије уколико је у праву? Која је његова намера и узрок непоштовања верске заједнице којој припада? Одговори на ова питања раскринкавају лицемерје „извора“ и у самој основи дискредитују његове информације. Праћење и анализа података из медија (ЦЕПИС – обрађује преко 80 медијских кућа), показује да, чак, 30% објава у нецрквеним медијима потиче из „извора блиских СПЦ“!

Подаци којима располажемо, на основу којих је урађен преглед, указују на различите манипулативне методе и злоупотребу медија. Наша намера је да пробудимо критички став верника према садржајима који се нуде на интернету јер ће то допринети њиховој информативној чистоти, а магове „верског“ маркетинга и злонамерне политиканте лишити публике.

Извор: Православље

Свети пророк Захарија и Света праведна Јелисавета

Tue, 17 Sep 2019 20:48:13 +0000

Родитељи Светог Јована Претече и Крститеља Господњег. Захарије беше син Варахијин, од рода Авије, из племена Аронова. Беше началник свештеника из рода Авијева, које држаше осму чреду служења у храму Јерусалимском. Жена му беше Јелисавета кћи Совије, сестре Свете Ане, матере Пресвете Богородице.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПРОРОКА ЗАХАРИЈЕ И СВЕТЕ ПРАВЕДНЕ ЈЕЛИСАВЕТЕ, РОДИТЕЉИ СВ. ЈОВАНА ПРОРОКА, ПРЕТЕЧЕ И КРСТИТЕЉА ГОСПОДЊЕГ

Свети пророк Захарија, отац светога Јована Претече и Крститеља Господњег, беше син Варахијин, од рода Авије, из племена Аронова. Он имађаше жену Јелисавету, која такође бејаше из племена Аронова; она беше сестра свете Ане мајке Пресвете Богородице Свето Еванђеље сведочи о њима да беху украшени свима врлинама и провођаху живот беспрекорно. Свети еванђелист Лука вели за њих: Бејаху обоје праведни пред Богом, и живљаху у свему по заповестима и уредбама Господњим без мане (Лк 1, 6). Очигледан доказ чесног живота љиховог јесте свети изданак њихов чесни и славни пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован. У Светом Писму је речено: По родовима њиховим познаћете их (Мт. 7, 16): од доброг дрвета род не може бити рђав; да се збуде по речима Светога Писма: Ако је корен свет, то су и гране (Рм. 11, 16). Стога и света грана Јован могла је израсти из светог корена.

Свети Захарија, отац Претечин, свештениковаше у Јерусалиму за царовања Ирода. Он бејаше од дневне чреде Авијине, тојест од рода Авије, чија је чреда падала осме седмице. О тим чредама казује се следеће: Цар Давид, видећи да се Ароново племе толико намножило да је немогуће било да сви заједно служе у храму, раздели Аронове потомке на двадесет четири чреде или лика, да би они једни за другима, сваки држећи своју седмицу, вршили службе у храму. У свакој посебној чреди цар изабра по једног најчеснијег мужа и постави им га за началника, те је сваки лик имао свога главног свештеника; а сваки лик је имао више од пет хиљада свештеника. Но да међу главним свештеницима не би било спора око тога који ће од њих са ликом својим служити прву седмицу, који другу, који трећу, и тако редом до двадесет четврте, они бацише коцку, и по коцки направише распоред; и држаху се тог распореда све до нове благодати, јер потомци свакога свештеника држаху свој ред према коцки која је пала њиховом претку. Осма чреда паде свештенику Авији (1 Дневн. 24, 10), чији потомак беше и свети Захарија; стога он у току осме седмице и вршаше службе у храму, началствујући над осталим свештеницима своје чреде.

Једном када Захарија служаше према својој чреди пред Богом, догоди му се да по обичају свештенства уђе у храм Господњи да кади, и гле, њему се јави анђео Господњи који стајаше с десне стране олтара кадионога. Видевши анђела Захарија се уплаши, али анђео одагна страх од њега рекавши: „Не бој се, Захарија“. И утеши га објављујући му да је молитва његова благопријатна Богу, и да му ње ради Господ дарује милост: благосиља жену његову Јелисавету, иако је нероткиња и временита, да му роди сина Јована, имењака благодати, који ће рођењем својим обрадовати не само родитеље него и многе људе. Анђео објави Захарији и то, да ће син његов бити велики пред Богом не телом него духом; и да ће бити такав постник и уздржаник, као нико други. И стварно, то сведочи за њега и сам Господ Христос, говорећи о њему: Дође Јован Крститељ који ни једе хлеба ни пије вина (Лк. 7, 33). Анђео предсказа за њега, да ће се он још у утроби матере своје напунити Духа Светога и да ће многе синове Израиљеве обратити ка Господу Богу њиховоме; да ће бити Христов Претеча у духу и сили пророка Илије, и да ће припремити народ за пријем Господа Спаситеља (Лк. 1 , 8-17).

Слушајући све то, Захарија се чуђаше и не вероваше ономе што говораше анђео, зато што Јелисавета беше нероткиња, и обоје већ беху стари. И рече Захарија анђелу: По чему ћу ја то познати? јер сам ја стар и жена је моја временита. – Одговарајући анђео рече му: Ја сам Гаврил што стојим пред Богом, и послан сам да говорим с тобом и да ти јавим ову радост. И ево, онемићеш и нећеш моћи проговорити до онога дана док се то не збуде; јер ниси веровао мојим речима које ће се збити у своје време.

Пошто се у овом разговору са анђелом Захарија задржа у олтару, народ који беше у храму чуђаше се што се он забави. А кад Захарија изиђе не могаше да им говори него им знацима показиваше да је онемио. Тада људи разумеше да је имао виђење у олтару (Лк. 1, 18-22).

А кад Захарија заврши своју чреду врати се кући својој, која се налазила у планинском крају, у Хеврону, граду Јудину. Јер тај град бејаше један од оних градова који коцком припадоше племену Јудином и бише одређени за становање свештеницима (Ис. Нав. 21, 13; 1 Дневн. 6, 65).

Када се зби речено анђелом и нероткиња Јелисавета роди Јована, Захарија чим написа то име на дашчици, одмах му се отворише уста и одреши језик, и он стаде говорити благосиљајући Бога. И испуни се Духа Светога Захарија, и пророкова говорећи: Благословен Господ Бог Израиљев што походи и избави народ свој, и подиже нам рог спасења у дому Давида слуге свога, као што говори устима светих пророка својих од века … И ти, дете, назваћеш се пророк Вишњега, јер ћеш ићи напред пред лицем Господњим да му приправиш пут (Лк. 68-70.76).

А када се роди Господ наш Исус Христос у Витлејему, и мудраци дошавши са Истока казаше Ироду о новорођеном Цару, тада Ирод посла војнике у Витлејем да побију сву децу, при чему нарочито спомену Захаријина сина Јована, о коме је много слушао. Јер Ирод беше сазнао све што се збило у време рођења Јованова, пошто страх беше ушао у све околне житеље и све се то беше разгласило по свом планинском крају Јудеје, и сви Јудејци говораху о томе. И сви који то чуше, метнуше у срце своје говорећи: Шта ли ће бити из овога детета? (Лк. 1, 66 ). Сетивши се тог тренутка Јована, Ирод помисли у себи: „Неће ли тај бити цар Јудејски?“ И одлучивши да га убије, Ирод одвојено посла убице кући Захаријиној, али они ие нађоше светог Јована. Јер када безбожни покољ деце отпоче у Витлејему, кукњава и запомагање чуше се у Хеврону, граду Јудином, где живљаху свештеници, пошто се налазио не много далеко од Витлејема. Житељи брзо дознаше ради чега је та кукњава. Тада света Јелисавета узе своје дете Јована, коме беше година и по дана, и побеже с њим у горе. А свети Захарија у то време беше у Јерусалиму на својој свештеничкој дужности у храму, у време своје чреде. Кријући се по горама, Јелисавета се са сузама мољаше Богу да је заштити са дететом. И када са врха горе угледа војнике који су марљиво тражили бегунце, она у страху повика каменој гори: „Горо Божја, прими матер с дететом!“ И одмах се отвори стена и сакри у себи мајку и дете од убица који су их гонили. И не нашавши онога кога су тражили, убице се празни вратише цару. Тада Ирод посла к Захарији у храм наређење, да му преда сина свог Јована. Свети Захарија одговори на то: Ја сада служим Господу Богу Израиљеву, а о сину мом не знам где је.

Разгневљени Ирод по други пут посла к њему, и нареди да убију самог Захарију ако им не да свога сина. Свирепе убице појурише као зверови да изврше наређење, и с јарошћу повикаше на свештеника Божјег: Где си сакрио сина свога? Дај нам га, јер цар наређује; а ако нам не даш сина, онда ћеш одмах погинути. – Свети Захарија одговори: Ви ћете убити тело моје, а Господ ће примити душу моју. – Убице онда скочише на Захарију и убише га пред олтаром. Крв Захаријина просу се по мермеру и стврдну се као камен, и оста тако као сведочанство злочина Иродова.

Јелисавета пак с Јованом, Богом чувана, борављаше у стени која се отвори. По Божјем наређењу тамо се створи пећина, протече извор воде и израсте родна палма над пећином, препуна рода. И кад год је мајка са сином хтела да једе, дрво се савијаше пружајући им род свој, па се затим опет усправљаше. Четрдесет дана по смрти Захаријиној престави се у пећини и света Јелисавета, мати Претечина, а младенац Јован оста у пустињи, храњен ангелом и чуван Божјим промислом све до дана јављења свог на Јордану.

Извор: Ризница литиргијског богословља и живота

Свештеномученик Петар митрополит Дабробосански

Tue, 17 Sep 2019 20:44:56 +0000

Митрополит дабро-босански Петар Зимоњић је рођен 24. јуна 1866. године у Грахову, у породици чувеног свештеника Богдана Зимоњића, јунака херцеговачке буне из 1875. године, која је у народу и историји забележена као "Невесињска пушка". Богословију је завршио 1887. године у Рељеву, а Богословски факултет 1893. године у Черновцима, после чега је именован за суплента, а наредне, 1895. године, за професора богословије у Рељеву. Монашки и свештено-монашки чин је примио 8. септембра 1895. године. На дужности професора богословије остао је до 20. јуна 1895. године када је прешао на дужност конзисторијалног саветника у Сарајеву. Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 1903. године изабрао за епископа захумско-херцеговачког. На трон захумско-херцеговачких епископа устоличен је 27. маја исте године. На тој дужности је остао све до 7. новембра 1920. године када је изабран за митрополита дабро-босанског.

Радио Светигора: Житије Светог свештеномученика Петра, митрополита Дабробосанског

Митрополит Петар је као захумско-херцеговачки епископ унео у Херцеговину дух мира и утехе за српски православни народ на тим светосавским и световасилијевским просторима. Митрополит се храбро борио за верску аутономију Срба у Аустро-Угарској, која је била озбиљно нарушена. Био је велики патриота те је и на тај начин стекао велику подршку српског народа.

Његов долазак у Српску Босну означио је јачање верске активности, што је нешто касније резултирало и верском аутономијом српског православног народа. Био је Архијереј Српске Цркве у времену када је римокатоличка црква појачала прозелитизам у тим крајевима. Његово држање је у многоме представљало утеху за српски народ у времену анексије Босне 1908. и Првог светског рата 1914. године. Одликован је Орденом Светог Саве првог степена, Белим орлом другог реда и Карађорђевом звездом. Други светски рат га је затекао на дужности дабро-босанског митрополита у Сарајеву. С обзиром да је Сарајево било бомбардовано у априлском рату, митрополит Петар се привремено склонио у манастир Свете Тројице код Пљеваља, где је остао до другог дана Васкрса 1941. године, када се вратио у Сарајево. Међутим, тада су у Сарајеву и другим градовима увелико трајала хапшења и убијања Срба. Многи су му предлагали да привремено напусти Митрополију и пређе у Србију или Црну Гору. Он је све предлоге такве врсте одбио речима:

Ја сам народни пастир те ме веже дужност, где сам делио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и поделим, и према томе мора се са народом судбина делити и остати на своме месту.

Немачка патрола, која је бројала шест официра и војника, упала је у зграду Митрополије 27. априла 1941. године. Имали су задатак да претресу Митрополију. Један немачки официр му је том приликом рекао: "Јесте ли Ви тај митрополит који је захтевао рат са Немачком?" и нагласио је да би га због таквог става требало убити.

Митрополит Петар му је на то одговорио:

Господине, Ви се љуто варате. Ми нисмо за рат криви. Ми никога нисмо напали, али се немојте варати, ми се не дамо поубијати. Ми нисмо кап воде која се да прогутати него народ који има право на живот!

Митрополит је, с обзиром да је тумач лоше превео његов одговор немачком официру, поновио одговор на чистом немачком језику што је Немце изненадило. Они су после кратког времена напустили Митрополију не извршивши претрес. Митрополита је почетком маја 1941. године телефоном позвао католички фратар Божидар Брале, који је био наименован за усташког повереника за Босну и Херцеговину, и саопштио му наредбу да у току истог дана нареди свим својим свештеницима и црквеним општинама да више не употребљавају ћирилично писмо и да промене печате на латиницу, а да ће, уколико то не изврши у наведеном року, бити позван на одговорност. Митрополит му је на то одговорио:

Ћирилово писмо се не може укинути за 24 часа, а осим тога, рат није завршен!

Овакав став митрополита Петра представљао је повод за његово хапшење, које се догодило 12. маја 1941. године. Митрополит је, пре него што је ухапшен, позвао своје свештенике ради давања упутстава о даљем раду. Неки свештеници су га питали да се привремено склоне у Србију, али митрополит им је рекао: "Останите са својим парохијанима, па шта буде народу нека буде и вама". Сви свештеници су га послушали. Многи од њих су касније мученички пострадали, а неки су дочекали крај рата те су сведочили о држању митрополита Петра у тим тешким данима.

Дана 12. маја 1941. године у 16,30 часова у митрополију су дошли усташки агенти и саопштили су да митрополит Петар мора одмах да крене са њима у "равнатељство" ради саслушања. У "равнатељству" је задржан три дана. Дана 15. маја, Митрополит је у пратњи двојице усташких агената дошао у Митрополију, узео неке личне ствари и саопштио је да га воде у Загреб. У Загреб је приведен 17. маја увече и затворен је у полицијски затвор у Петрињској улици, у ћелију број 34 на трећем спрату. Са њим су били затворени и прота Милан Божић, др Душан Јефтановић и др Воја Бесаревић. Сутрадан су га фотографисали и узели му отиске прстију. У усташкој картотеци је заведен под бројем 29781. Одатле је после неколико дана спроведен у логор Керестинац код Самобора. У Керестинцу су му обријали браду, скинули мантију и страшно га мучили. Одатле је спроведен у Копривницу, а потом у у Госпић или Јасеновац. У подацима Комисије за прикупљање података о страдању Срба у Другом светском рату постоје сведочанства, која су дали Јова Фуртула и Јова Лубура из сарајевског среза. Према тим сведочењима, митрополит Петар је после великог мучења убијен у Јасеновцу, а потом је бачен у ужарену пећ за печење цигле. Митрополит Петар је у тешким данима српске историје непрестано бдио над богоповереним му народом, а потом је поделио судбину свога народа, коме је у Христу служио.

Епископ др Атанасије Јевтић, наследник митрополита Петра Мученика на трону захумско-херцеговачких епископа, у својој књизи "Српска Црква у Другом светском рату" навео је да је Свети Архијерејски Синод СПЦ својом представком број 86 из 1941. године тражио од Комесаријата Министарства правде, а потом и од Министра правде да се путем немачких војних власти ослободе затвора и интернације Његово Високопреосвештенство Митрополит дабро-босански Господин Петар Зимоњић и Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Господин Сава Трлајић. Дана 20. септембра 1941. године под бројем 2015 упућена је представка Фелдкомандантури бр. 599 у Београду којом је такође тражено да се Митрополит Петар и Епископ Сава пусте из интернације. Под бројем 322 од 17. фебруара 1941. године достављена је путем Претседништва владе представка Светог Архијерејског Синода заповеднику Србије ради обавештења о судбини Високопреосвећеног Митрополита дабро-босанског Петра и Преосвећеног Епископа горњокарловачког Саве и о њиховом ослобођењу из интернације уколико су још у животу. Истим актом умољени су Г. Г. Министар правде и Министар унутрашњих послова да се заузму за што скорије избављење представника Српске Цркве. Претседништво Министарског савета Обр. 828 од 24. априла 1942. године одговорило је да је штаб командујућег генерала и Заповедника у Србији саопштио да се на основу извештаја усташке надзорне службе Митрополит Петар и Епископ Сава не налазе ни у једном од концентрационих и радних логора у Хрватској и да се други подаци о њиховом боравку нису могли утврдити. Свети Архијерејски Синод се и после тога у више махова интересовао за њихову судбину али без икаквог успеха (В. Бр. 322 и Пов. бр. 425 из 1942. године). После завршетка Другог светског рата, сазнала се права истина о страдању и великом мучеништву митрополита Петра Зимоњића.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота