Живе речи утехе: Живе речи утехе

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Тамо далеко

Thu, 15 Aug 2019 14:15:47 +0000

Српско војничко гробље у Солуну – Зејтинлик, посљедњих сто година чувају потомци српске породице Михајловић из Грбља.

Ђед Саво, отац Ђуро и син Ђорђе. Саво је солунски ратник, који је сабрао кости својих сабораца на једно мјесто и чувао их до своје смрти. Његову свештену дужност наставили су син и унук. О унуку Ђорђу је снимљен филм ”Посљедњи чувар”, а држава Србија му је додијелила орден за његове нарочите заслуге. А откуда то да Грбљанин чува српско гробље?

Из Црне Горе се, до Солуна, може стићи у току једног јединог дана. А ко тамо стигне, видјеће српско војничко гробље са седам и по хиљада сахрањених ратника. Њихова имена нам дају одговор на питање – зашто Грбљанин чува српско гробље? Кад прочитамо та имена и поријекло српских војника тамо сахрањених, биће нам јасно да су Михајловићи само једна од бројних породица из данашње Црне Горе, чији су чланови, добровољно и храбро, своје животе оставили на Солунском фронту. Да није Грбљанин чувар тога мјеста, био би Паштровић, а да није он – био би Васојевић, или Пивљанин, или неко из Старе Црне Горе. Јер – сви су били тамо.

Вујановићи, Ракочевићи, Ђукановићи, Кривокапићи, Пејовићи, Вранеши, Мустури, Булатовићи, Мартиновићи… и да не набрајам. Има их још. Дивних Црногораца, храбрих Бокеља, Паштровића… То су, углавном, припадници Добровољачког батаљона Црногораца из Америке, оних Црногораца који нијесу били под утицајем идеологија династичких и политичких сукоба Карађорђевића и Петровића, оних чије се родољубље формирало прије њиховог одласка у Америку, оних са аутентичним идентитетом Црногораца из 19. вијека. Ето то родољубље их је одвело равно у Грчку, у борбу Србије против окупатора.

Неки од њих су погинули на том чувеном ратишту, а неки који су живи стигли у Црну Гору, као побједници и ослободиоци, они гину данас, послије своје смрти, од неопрезних ријечи и мучних подјела савремених Црногораца. Ипак, њихови гробови говоре више и снажније од наших дилема, а снага тих гробова трајаће дуже од актуелних црногорских лутања.

Зато, када данас неко расправља о томе која је то војска ушла у Црну Гору 1918 – тај мора да скине са очију мрену међудинастичког сукоба Србије и Црне Горе, који је био прљав и беспоштедан са обје стране, – и да погледа дубље и даље од тога. Ако то учини, без политичких и идеолошких предрасуда, видјеће да је војска са Солунског фронта – наша војска! Исто као и она која је носила црногорски барјак. Обје су војске наших предака који су на балканско поприште Великога рата стизали са свих страна. Другим ријечима, – нијесу се преци данашњих грађана Црне Горе у Првом свјетском рату борили само под круном Петровића, него једнако занесено и родољубиво и под круном Карађорђевића. Доживљавали су да су оба властодршца, како онај на Цетињу тако и онај у Београду, тек ”два стара српска краља” (како је усхићено писао сами краљ Никола, за себе и свога зета – уочи самог рата). То што су поменути старци један другоме политички радили о глави и сплеткарили, у метежу борбе за власт у будућој великој држави – е па то не смије да помути племените емоције наших предака, који су, поред осталих својих подвига, побиједили на Солунском фронту, а потом побједоносно ушли не само у Србију и Црну Гору, већ су стигли и до Далмације и Словеније, у складу са, тада важећим, евро-атлантским интеграцијама.

Становници ове државе можда не показују у сваком моменту демократски капацитет и грађанску просвећеност – али не би се смјело сумњати у то да знају ко су им били ђедови и прађедови, ком идентитету су припадали и на ком су ратишту, из којих идеала, положили сопствене животе. Ови подаци о прецима, код нас у Црној Гори, памте се, не као административне чињенице, него као емоције. Зато, треба добро размислити прије него што се потомцима црногорских Солунаца каже да су очеви њихових отаца – били окупатори, на сопственој земљи!

Како могу Срби бити окупатори у Боки, када сами краљ Никола, приликом сјајне црногорске побједе над аустро-угарском војском, у првим данима рата – подизање барјака своје краљевине на зидине Будве, 4. августа 1914. године (!!!) чашћава ријечима: ”Захвалности Творцу, који ми досуди да дочекам остварење сна Моје младости: ове велике дане српског ослобођења”! Старцу, црногорском краљу, испунио се младалачки сан: српска слобода!

Па сад, Николина војска, која се бори за српску слободу и која је постројавана на Обилића пољани, и која се китила Обилића медаљом (војска краља на чијем смо ковчегу 1989. нашли тробојку; краља који се потписивао ћирилицом, и у чијим се основним и средњим школама учио српски језик – као матерњи) – та и таква српска војска није окупаторска, а она са Солуна, препуна родољуба из Катунске нахије, Боке и Паштровића, та је војска окупирала Будву!

Аутор је ректор Цетињске богословије

Извор: Српска Православна Црква

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Тамо далеко | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт]

SPC.RS

Преподобни Максим Исповедник: О Крсту

Wed, 14 Aug 2019 13:33:21 +0000

У смислу облика, крст се може посматрати онда када означава силу која обухвата све: и оно што је горе и оно што је доле, са свим њиховим крајевима.

У смислу састава, (може се посматрати) онда када (крст) собом открива суштину, Промисао и суд, односно њихова пројављивања, као и мудрост, знање и врлину силе која свиме управља; суштину и мудрост, као творачку силу, (открива) линијом на горе, Промисао и знање, као силу одржавања (открива) попречном линијом, а суд и врлину, као силу која одгони злобу и која, посредством свега овога, све што је створено и што се одржава, повезује са њиховим почетком и узроком, а (открива) посредством целога (крста).

У смислу засебних делова, крст (се може посматрати) тако што линијом нагоре указује на Бога, Који је увек исти и никада не иступа из Своје постојаности јер је чврсто и непомериво установљен, и тако што попречном линијом показује да свеукупна творевина потпуно зависи од Бога и да нема другога начела и друге основе осим у Богу. У смислу енергије, крст (се може посматрати) тако што показује немогућност делања и умртвљеност оних који су на њега приковани.

Свети Максим Исповедник,

О разним недоумицама

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Презвитер Слободан Лукић: Укидање човјека

Wed, 14 Aug 2019 13:25:37 +0000

Познати руски философ и писац Александар Зиновјев писао је крајем 70-их година прошлог вијека о процесу “западнизације“ у оквиру којег ће у блиској будућности доћи до моралне и културне деградације човјечанства што ће довести до – укидања човјека каквог данас познајемо. Ако би ствари осмотрили са становишта хришћанског учења и искуства дошли би до истог закључка. Ми живимо у времену када се ради на стварању једног новог стандардизованог модела човјечанства по којем све оно што носимо као културно наслијеђе и духовну баштину постаје неважно. Обезврјеђивањем, занемаривањем и изопачавањем оних својстава која, сагласно хришћанској антропологији, чине човјека иконом Божијом, долази до деградирања човјека на дводимензионално биће и статистичку једницу те се све оно што представља здрави израз човјековог духа укида, цензурише и упрошћава.

Умјесто пројаве иконичности кроз слободу, ставралаштво, љубав, етику, човјек садашњице се све више изражава кроз сурогате тих вриједности. Тако се човјеку нуди слобода која је искључиво слобода избора (при чему је понуда онога што бирамо често унапријед одређена вољом заступника неолибералних вриједности). Таква слобода, међутим, је заправо нижи степен слободе јер укључује и гријех као могућност избора. Слобода која може да одведе у ропство гријеха је ништа друго него привид слободе, њен сурогат. Само она слобода која искључује гријех и која човјекову вољу саображава вољи Божијој јесте истинска и благодатна слобода. Примјер такве слободе је Личност Богочовјека Христа што је изражено у Његовим ријечима Оцу: нека буде воља Твоја (Мт. 26,42). Дакле, истинска слобода као вјечно да Богу јесте пројава истинске човјечности.

Човјек је створен као свештенослужитељ творевине. То значи да човјек сарађује у Божијем дјелу стварања и да цијели свијет треба да прође кроз његове руке да би постао свијет Божији. По ријечима С. Булгакова, “човјек је себи самоме стављен у задатак, да би стваралачким напором остваривао свој предвјечни лик.“ Човјек је са-творац свијета који је призван не да ствара нешто што Бог није створио, него да ствара у Божанској пуноћи, да својим стварањем раскрива Божију замисао о свијету. Због злоупотребе слободе и недоличног односа према свијету, дошло је до располућености у човјеку – на дух и плот. Зато се и у човјековом стваралаштву препознају два пута: један је пут препуштања природним стихијама, а други пут је аскетски пут стваралачког уподобљавања Богу. Хришћанин је позван, како тврди Иван Иљин, да уноси свјетлост Христовог учења у земаљски живот и да стваралачки разоткрива дарове Светог Духа у животном ткању. Према томе, култура која се не заснива на богочовјечанском темељу и није истинска култура, већ не-култура, изопачење културе.

Одсуство “човјечности“ у човјеку трагично се одражава на међуљудске односе. Данас се у пуној мјери остварују Христове пророчке ријечи: И зато што ће се безакоње умножити, охладњеће љубав многих (Мт. 24,12). У свијету је све мање љубави јер је све мање жртве за ближњег. Заборављене су Христове ријечи: а од ове љубави нема веће да ко живот свој положи за ближње своје (Јн. 15,13). Христолику жртвену љубав човјек данашњице замијенио је сурогатом љубави, површном сентименталношћу или егоистичком потребом задовољења плотских страсти. Пјевајући химну љубави апостол Павле је рекао који су плодови истинске љубави: трпљење, благотоворност, нераздражљивост, истинољубивост, одсуство зависти, гордости… Ако анализирамо појам љубави схваћен у духу данашњице увидјећемо да је он садржан управо у супротности наведеним својствима. Љубав према ближњем као оном који је поред мене, конкретан и непоновљив човјек, замијенила је ничеовска љубав пема даљнем. Све док се заборавља парадоксална јеванђелска аритметика по којој је једна овца важнија од деведесет и девет других, неће бити могуће вратити личности њену праву вриједност и достојанство.

Ни хришћани нису имуни на ове “болести“ савременог друштва. Јеванђелска логика је уступила мјесто себичној утилитаристичкој логици. Најтачнију дијагнозу је средином прошлог вијека дао Павле Евдокимов у Писму Христовој Цркви: “Хришћани су учинили све што су могли да стерилизују Јеванђеље; рекло би се, као да су га уронили у течност која га неутралише. Све што у њему шокира, превазилази или обара млакост свакодневице – ублажено је. Завршна мудрост хришћана: “Бог од нас не захтијева толико“, учинила је да обљутави со Јеванђеља, а та со је страшна љубомора Божија која од нас захтијева немогуће.“ Јеванђеље данас наилази на велику неравнодушност, у животу Цркве се често учествује пасивно, као да је оно што Црква даје један “додатак“ нашем животу који протиче по обрасцима “овог свијета“ и духа времена. Хришћанска вјера је сведена искључиво на људску раван, заборавља се њен богочовјечански карактер и откривењски извор.

Према богословском тумачењу јеванђелске приче о исцјељењу раслабљеног човјека у бањи Витезди, бања симболизује овај свијет, огрјеховљену и самољубиву људску природу. Раслабљени човјек, осјетивши самољубље и отуђеност људи вапије Христу: Господе, немам човјека (Јн. 5,7)! Раслабљеност потиче од отуђености, од непрепознавања човјека у човјеку. Зато је исцјељење једино могуће чудотоворном силом савршеног Човјека. У исцјељењу раслабљеног у бањи Витезди, као и у бројним другим Христовим чудима показује се и човјечност Христова, тј. откривење савршеног Човјека. Господ својим чудима показује могућност човјековог дјеловања на природу, показује човјеку пут владања свијетом кроз очовјечење природе.

Иконичност Божија у човјеку може бити упрљана али је до те мјере наглашена да је никакав гријех не може трајно уклонити. Испод свих наслага гријеха она сија и вапије за Богом. У Тајни Крштења обнавља се икона Божија у човјеку, док се кроз Миропомазање обнавља подобије. То потврђује Св. Григорије Ниски када каже да једно биће постаје човјек тек када бива покренуто од стране Светог Духа. Човјек који постоји по икони и подобију Божијем постаје саборни човјек, његово ја постаје саборно. И само у хришћанству, у Цркви има мјеста и за једно и за друго – и за човјечанство као цјелину и за човјека као апсолутну и јединствену вриједност. Христос се увијек обраћа свијету, цијелом човјечанству, а истовремено и датом, конкретном човјеку. Човјек је превасходно лично биће, створено за заједницу, за општење. Ван појма личности сва брига за човјека и човјечанство осуђена је у крајњем исходу на неуспјех. У секуларном и атеистичком погледу на свијет сва права и вриједности које човјек има добија од друштва, тако да се слобода и достојанство личности посматра са аспекта “корисности“. Међутим, личност је апсолутна и несведива вриједност, и зато је у праву Александар Шмеман када каже да “препознати сваког човјека као апсолутну вриједност значи изокренути сва наша уобичајена схватања и препознати човјека као биће које стоји ван простог природног поретка, тј. као више биће.“

Заустављање просеца “укидања“ човјека лежи искључиво у повратку Новом Адаму – Богочовјеку и у непрекидном узрастању у пуноћу раста висине Његове. Бог је, по ријечима Евдокимова, извајао људско лице гледајући својом Мудрошћу небеску и вјечну људскост Христа, Сина човјечијег који је дошао с неба (Јн. 3, 14). Лик Христов је прототип човјека и премда се Христос појављује историјски касније, Бог је у Њега гледао кад је стварао свијет и човјека (А. Јевтић). Св. Никола Кавасила каже да ће Бог пустити у Рај само Христа, тј. само онога ко буде имао лик Христов на себи и у коме Бог препозна Сина Свога. Зато је обновљење данашњег човјека који стоји пред опасношћу да га овај свијет деградира до безчовјечности, једино могуће кроз повратак Богочовјеку Христу – савршеном Богу и савршеном Човјеку. Јер, без Богочовјека и ван Богочовјека, како казује ава Јустин, човјек увијек дегенерише у подчовјека, у качовјека, у (ничеовског) надчовјека, у ђавочовјека. Доказ томе је сва историја људског рода.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј Андреј Ткачов: Повратак сећања

Wed, 14 Aug 2019 13:24:13 +0000

Одузимање сећања је вероватно најгора од свих врста крађа. Или пљачки. Поред свих својих губитака – људских, оних који се односе на имиџ и ресурсе – руски народ је у ХХ веку пострадао и од овог насиља.

Била нам је одузета прошлост. Бољшевици су узурпирали њено тумачење и мрвицу по мрвицу, у паковању које је одговарало узурпаторима, руском човеку су „милостиво изволели“ да сазна нешто о својој историји. Надесно се не сме, налево такође. Сувишна питања не треба постављати. Позивање на Лењина је обавезно. Све у свему, живота пре 1917. године није ни било. Била је само припрема за живот који је у потпуности наступио тек након Априлских теза, колибе у Разливу (колиба у којој се В. И. Лењин крио 1917. године за време прогона од стране привремене владе, прим. прев.) и оклопног воза на Финској станици. Кроз ову мисаону машину за месо на силу је прошло неколико генерација Руса.

У периоду информационе слободе ситуација се споро мења. Историја отаџбине је подједнако мало позната. И Рус још увек нема много ствари да воли (у историји), нема чиме да се поноси и нема на кога да се угледа. Овде су му опет оставили само делове Великог отаџбинског рата, као да у великој руској историји немамо ни за ким да плачемо, ни чиме да се надахњујемо.

Један прост пример. Дана 24. јула била је једна у низу годишњица такозваног „Напада мртваца“. И прошло је већ 10 година откако је ова прича превазишла оквире ратно-историјске свести и постала симбол непокорности руског духа. Ради се о гарнизону тврђаве Осовјец на територији данашње Пољске коју је у току Првог светског рата руски гарнизон бранио од надмоћних снага противника. Исцрпљени због дуготрајне опсаде и храбрости Руса који су пружали отпор Немци су употребили гас. И кад је непријатељу преостало само да заузме опустеле позиције на њега су у последњи напад кренули жалосни остаци на смрт отрованих бранилаца тврђаве. Подвиг триста Спартанаца заиста није толико упечатљив у поређењу с подвигом војника и официра 226. пешадијског Земљанског пука. То је Брестска тврђава у Брестској тврђави, с њеним „умиремо, али се не предајемо“. То је руско јунаштво без преседана и то још под двоглавим орлом, а не под црвеном заставом.

Извор: Православие.ру

E pur si evolve!

Wed, 14 Aug 2019 13:22:16 +0000

Након маја 2017. године кроз медије информисања проциркулисали су текстови (епископ крушевачки Давид 2019, Пено 2017, 2018, 2019) у којима су богословским (светоотачким) наслеђем изнети „аргументи“ против теорије еволуције. На основу њих се извео закључак да Адам, првостворени човек „просветљена тела“ није могао настати од примата – еволуцијом. Углавном због овог спорног антрополошког момента код нас се за јерес прогласило уважавање теорије еволуције. У свету, пак, постоји дијалог између науке и теологије по овом питању (Ladouceur 2013, 2018) у коме се не расуђује по принципу искључивости, као што су то учинили аутори анти-еволуционих текстова.

Уместо тога, врло примењиво и неопходно јесте начело комплементарности данског физичара Нилса Бора (Бор 1985), или начело антиномичности које је заступао философ Борис Вишеславцев (Вишеславцев 2010). Јер, наизглед супротстављени принципи (нпр. научни парадокс класичне и квантне физике) у стварности се не искључују међу собом; потребно је само да се на неком вишем нивоу изнађу начини формулационог обједињавања, уопштавања. То је потребно управо из разлога што је теорија еволуције логички оправдано добила статус општег закона природе јер је један од најпроверенијих у историји науке, попут закона кретања планета око Сунца (Хелиоцентрични систем), ширења Универзума (Велики прасак), квантних ефеката (упетљаности и начела неодређености) итд.

Постоје стотине радова објављених у стручним peer review часописима у којима се доказују еволуциони принципи разноврсним аналитичким техникама. Анти-еволуциони текстови, с друге стране, тек у научно-популарним часописима и новинама имају пролазност, не због политике, већ услед недостатка проверљивих доказа против теорије еволуције. Како се онда створило уверење у јавности да је теорија еволуције недоказана, да не може да одговори на многа питања?

Просто, као резултат застареле протестантско-креационистичке пропаганде која је код нас још од 1990-тих вршена врло интензивно уз помоћ псеудо-научних документарних филмова и интернет текстова. Но, никако се не може тврдити да сви анти-еволуциони ставови долазе на основу наведеног утицаја. Спомињани професор Лазар Милин јесте имао запитаности, лична мишљења и довођења у питање истинитости теорије еволуције. Али, није имао тако пренаглашено ауторитативно-одричан став према теорији еволуције. Насупрот томе, овакво савремено интелектуално анатемисање и претње „потпаљеном ломачом“ озбиљно угрожавају слободу мишљења и могућност стваралачки обогаћујућег односа између науке и теологије.

Да ли приврженост некој научној теорији (која ће се испоставити и погрешна) оправдано може да се карактерише као јерес, истоветно јересима из ранијих периода које су биле црквено-догматске, а не природно-научне, ма колико биле теолошко-антрополошки проблематичне? Има и научника еволуциониста који су теисти. Такви су били, на пример, Св. Лука Војно-јасенецки, отац Сергеј Булгаков, философ Николај Фјодоров и чувени генетичар Теодосијус Добжански кога је проф. Милин веома ценио; сви споменути су били изузетно посвећени православној вери, а при томе и еволуционисти. Дакле, нису иступали као било какви, декларативни теисти: „познати еволуционисти као што је Добжански били су изразити верници у персоналног Бога. Добжански лично говорио је о Богу који ствара кроз еволуцију и сматрао је себе причасником Православне Цркве” (www.wikipedia.org). Такви су и неки наши савременици: знаменити и духоносни теолог Калистос Вер, наши најеминентнији научници Милан Ћирковић, Миодраг Стојковић, Андреј Тарасјев, Александар Зечевић, Влатко Ведрал… Тешко је замислити да тако поштене и посвећене људе оцрнимо као јеретике…

Изгледа да је по среди научна необавештеност. Споменути анти-еволуциони текстови садрже осврте на еволуционе дилеме из прошлог века, без сагледавања научних сазнања из последњих деценија која су дала вишеструке потврде еволуционих механизама. Треба знати, устајући против теорије еволуције противречи се читавом корпусу научних дисциплина: савременим генетичким истраживањима, пројекту хумани геном, биоинформатици, молекуларној биологији, вирусологији, новијим палеонтолошким открићима, неуронаукама (el-Showk 2019), медицини која указује на еволуционе принципе при настанку болести. Зар се могу игнорисати савремена научна посматрања брзине и комплексности еволуционе динамике у природи (Yong 2019), па и путем лабораторијских експеримената (Nehar & Walczak, 2018)?! Затим, проналазак и савремене анализе 90 одсто очуваног аустралопитекуса „Little foot“ чије је ископавање трајало последњих 20 година (Barras 2018), као и оних из Денисове пећине на планини Алтај у Русији (Warren 2018)?! Показује се, чак, да генезе језика (Steels & Szathmáry 2018), музикалности (Schulkin & Raglan 2014, Savage 2019) и осећаја за ритам (Todd & Lee 2015, Yong 2019) имају биолошко-еволуционе претпоставке.

Нек имају на уму владике да нису само натицање и природна селекција у основи еволуције. Фундаменталнија је кооперација. Без кооперације нису могући комплексни и конструктивни биолошки процеси, структуре, организације као што су јата, ројеви, колоније, па и језик који је производ, а на крају еволуције, и средство кооперације. У живом свету, од инсеката до људи, кооперација је свеприсутна, тако да је кључни принцип складног функционисања (Novak et al 2010, Ohlson 2012).

Објава о божанском стварању у Библији изражена је у оквиру геоцентричне космолошке представе. Православнима то уопште није проблематично јер тексту Постања не приступају као научном или историјском документу, како то чине протестантски литералисти (буквалисти). Галилео Галилеј је, сагласно православним теолозима, вероватно први научник који је сугерисао да библијска указивања на астрономске догађаје не треба схватати буквално, јер су библијски писци упростили описе како би били разумљиви обичним људима; а да религиозни ауторитети који су тврдили другачије нису били компетентни за [научно] просуђивање. Оно што је понајзначајније је Галилејева тврдња да Хелиоцентрични модел заправо и није некомпатибилан са Библијом (Abbot 2019), што се, такође, с правом може констатовати и за теорију еволуције. На то је указивао и Добжански спомињући да Свети Списи нису настали да би се користили као уџбеници астрономије, геологије, биологије или антропологије (Dobzhansky 1973).

Интересантно, скоро попут Галилеја и о. Сергеј Булгаков био је оптужен пред црквеним судом за јерес, али не због тежње да помири светоотачко богословље Постања са теоријом еволуције (Ladouceur 2013), већ због црквено-догматске теме (софиологије). Ни једно ни друго није се испречило да Булгаков, због својих фундаменталних богословских доприноса, постане понајзначајнији православни, васељенски теолог.

Ако наша Црква заузме искључив став према теорији еволуције, плашим се да ће починити историјску грешку попут римокатоличке инквизиције која је инсистирала на геоцентричној, у научном смислу, нетачној теорији.

Спалимо (огњем критике) вештицу која се сујеверно противи просветљености вере и знања, али ниједну другу до ону у нама самима.

Зоран Матић

Извор: Теологија.нет

Свети мученици Макавеји

Tue, 13 Aug 2019 20:14:57 +0000

Страдање Светих старозаветних мученика: седморо браће Макавеја: Авима, Антонија, Гурија,Елеазара, Евсевона, Алима (Самона) и Маркела, матере њихове Соломоније (САЛОМИЈЕ), свештеника Елеазара и других са њима.

Пре но што почнемо повест о страдању светих мученика, чија су имена записана на земљи у „Књигама Макавејским“, а на небу – у књигама вечног живота, умесно је у виду кратког предговора проговорити о ондашњој смутњи у Јерусалиму и о гоњењу на благочестиве Јевреје који се држаху закона Божјег. И једно и друго изазваше најпре лажни законоучитељи и властољубиви првосвештеници јерусалимски. Затим, по попуштењу разгневљеног Бога, ту смутњу и гоњење појачаше незнабожачки народи, који беху завладали Јудејцима, те се Свети Град зали крвљу и светиња Божја напуни мрзошћу.

Прво велико и страшно разорење Јерусалима изврши вавилонски цар Навуходоносор у дане цара јудејског Седекије, о чему се говори у житију светог пророка Јеремије и у житију светог пророка Језекиља. Седамдесет година после тога Јевреји по милосрђу Божјем, избавише ропства и вратише у Јерусалим, и у Светом Граду поново никоше дивне и јаке грађевине, и поново се подиже храм Господњи, сличан првоме, и би ванредно украшен, о чему се ошнирно говори у књигама Јездре и Немије. И људи Божји се брзо размножише и населише Палестину као и пре; и Свети Град, веран закону Божјем, у то време цветаше побожношћу и наслађиваше се миром под управом својих првосвештеника – кнезова и судија; и уживаше славу и поштовање код свих, иако се налазио под влашћу незнабожачких царева. Јер многи незнабожачки цареви и кнезови, премда идолопоклоници, ипак поштоваху Бога Израиљева, и слаху даре у Јерусалим храму Господњем (2 Макав. 3, 2). Они се са великим поштовањем одношаху и према првосвештеницима, као на пример цар македонски Александар: он, углевдаши првосвештеника Аду који му беше изашао у сусрет, поклони му се до земље, па ушавши у Јерусалим и у храм Божји принесе даре и жртве Господу Саваоту. Тако поступаху потом и други незнабожачки владари. Египатски цар Птоломеј Филаделф посла многе даре у Јерусалим храму Господњем и писа првосвештенику Елеазару молећи га да му пошаље књиге Светога Писма и учене људе који би их могли превести са јеврејског на грчки језик. Наследник Птоломеја Филаделфа Птоломеј Филопатор, победивши сиријског цара Антиоха Великог, дође у Јудеју, и у Јерусалиму у храму Господњем принесе захвалну жртву једином истинитом Богу. Исто тако и Антиох Велики потом, победивши египатску силу, дође у Јерусалим на поклоњење Богу небесноме, и у светом храму принесе захвалне жртве Господу, и богато обдари првосвештеника и остале старешине јеврејске.

У таквом поштовању од стране незнабожаца беше Јерусали и храм Господњи. О томе спомиње и Свето Писмо, када каже да сами цареви почитоваху место и прослављаху храм великим даровима (2 Макав. 3, 2). Овакав однос незнабожаца према Јерусалиму трајаше дотле док старешине његове, пребивајући у страху Божјем, држаху закон Господњи и вођаху богоугодан живот; а када напустише закон Божји, онда на њих наиђоше сваковрсне невоље, као и раније. Невоље отпочеше на следећи начин.

У дане праведног првосвештеника Симона, хваљеног у Књизи Исуса сина Сирахова (гл. 50, 1), када у Азији и Сирији цароваше Селевк, син Антиоха Великог, бејаше у Јерусалиму неки муж по имену Симон, од колена Венијаминова; њему би поверена управа над црквеном имовином и слугама и старешинство над војницима који сачињаваху црквену стражу. Гордељив и пакостан, он се свагда противљаше првосвештенику и ствараше неке смутње у народу; но не подносећи опомене и претње које му долажаху од првосвештеника; он намисли да учини пакост и зло не само првосвештенику него и храму. С том намером он оде к војном заповеднику Сирије и Финикије Аполонију и обавести га о црквеној имовини: каза му да се у ризници храма Господњег налази неизмерно благо, и да се поред црквеног блага ту чува и безмерно благо које припада народу. При томе он изјави, да сва та богатства могу прећи у руке цару (2 Макав. 3, 5-6). Аполоније извести о томе цара. Златољубиви цар одмах посла у Јерусалим са војском чувара царских ризница Илиодора, да узме сво благо што се налази у храму и пренесе у царске ризнице. Када Илиодор, дошавши у Јерусалим, стаде одузимати црквено благо и пљачкати новац, сабран и чуван за исхрану сиромаха и путника, удовица и сирочади, њега постиже казна Божија, као што се о томе подробно говори у трећој глави 2 Књиге Макавејске: Анђели га тако жестоко избише, да он умало не умре, те стога би приморан да се врати к цару не испунивши његово наређење.

Убрзо после тога цар Селевк би убијен од својих. Њега наследи његов рођени брат Антиох, прозван Епифан, тојест светли, који по нарави беше гори од свог претходника. Неки називаху Антиоха Епиман, тојест безумни: јер он безумно устаде на истинитог Бога и на Његов храм, јављајући собом лик будућег Антихриста. За царовања овог Антиоха настадоше велике смутње у Јерусалиму. Јер брат првосвештеника Оније Јасон, желећи првосвештенички чин, оде к цару и купи себи првосвештенички чин за огромну количину злата. Притом, желећи да угоди цару. овај бедни властољубац пристаде на јелинство и обећа да Јевреје приводи у јелинство. И тако Јасон, добивши за новац првосвештеничку власт од цара, отера од првосвештенства свога брата, светог Онију, и стаде међу Јеврејима место постојећих добрих закона грађанских заводити незнабожачка безакоња. У подножју горе Сиона он начини позоришта, и училишта за изучавање јелинских легендних учења, и арене за игре младићима. Јасон чак, насупрот јасном закону, устроји у Светом Граду блудилишта, где се несметано вршио блуд по јелинском обичају. И тако, заводећи у Јерусалиму јелинско незнабоштво, Јасон одврати многе од истинског богопоштовања; чак и свештеници остављаху храм Божји, да би гледали позориште, трке, борбе, и друге игре и непристојности незнабожачке (2 Макав. 4, 7-14). Нарочито млади и неразумни људи, заведени свим тим, хваљаху законе и обичаје јелинске, и остављајући закон Божји они се лако приклањаху безакоњу незнабожаца. Паметни пак људи и истински љубитељи побожности, видећи каква се безакоња чине, уздисаху због разорења завета Господњег и због оскврнења Светога Града, и оплакиваху своје сународнике који иђаху за слепим вођом Јасоном, који из властољубља остави Бога и закон Божји, продаде слободу отачког доброверја, и у народу Божјем заведе толику саблазан и спотицање.

Провевши три године на власти, овај лажни првосвештеник Јасон би прогнан другим, њему сличним властољупцем и присталицом јелинског незнабоштва – Менелајем, те тако и сам доживе оно што најпре приреди праведном брату свом. Јер Менелај, давши цару силно злато, доби првосвештеничку власт и отера Јасона, а од незнабожног доглавника царевог издејствова насилну смрт и ранијем првосвештенику, светом Онији. Међутим и Менелај не остаде дуго првосвештеник: његов брат Лисимах, давши цару много новаца, доби првосвештеничку власт, те тако и Менелај би прогнан, слично Јасону. Лисимах би убијен од народа зато што је крао црквене сасуде и новац. Светећи се за смрт свога брата, Менелај купи у цара право да казни Јерусалимљане смрћу, и многе од њих, потпуно невине, он лиши живота, и поново доби од цара првосвештеничку власт (2 Макав. 4, 23-50).

Такви нереди и смутње у Јерусалиму, свакодневно напредовање јелинског незнабоштва и отворено чињење безакоња разгневише Бога и приближише Његов праведни суд. Показа се чудно знамење које, предсказиваше наилазећи гнев Божји на град: у ваздуху бише виђени пукови војника; обучени у златне одеће, са шлемовима на главама, са мачевима и копљима у рукама, јашући на коњима, војници ступаху у борбу; једни од њих сецијаху један другог мачевима, други подизаху копља и штитове, трећи одапињаху стреле један на другога, – једном речју, рађаху оно што се обично ради у време битке; од оружја пак и оклопа војничких исхођаше пламени блесак (2 Макав. 5, 23).

Ово страшно и ужасно виђење потраја четрдесет дана. Житељи Јерусалима беху у великом страху и недоумици, и питаху се међу собом: Шта ће то бити? – У то време стиже у Јерусалим лажна вест да је цар тобож умро у рату са Египћанима; он стварно беше тада отишао у рат против Египта. И побожни Јерусалимљани обрадоваше се, ликоваху и весељаху се, држећи да је зли и безбожни цар заиста погинуо. А када се испостави да цар није умро него се жив враћа из Египта у Сирију, они решише да збаце јарам његов са себе и да му не плаћају данак. Стога се спремише за борбу са њим. Дознавши за то, цар се страховито разјари и крену са војском ка Јерусалиму. Јерусалимљани затворише пред њим капије градске, али не беху у стању одупрети се његовој сили, пошто међу грађанима беше несугласица: јер присталице јелинства међу њима, нарочито лажни првосвештеник Менелај, беху одани цару. Тада цар својом војском заузе град и нареди војницима да без поштеде убијају не само оне што сретну на улицама него и да у домове улазе и кољу људе, жене, старце, младиће и децу. И за три дана број убијених изношаше осамдесет хиљада, окованих и бачених у тамнице – четрдесет хиљада, а толико исто датих војницима као плен. Осиони цар, вођен издајником отаџбине и Закона Менелајем, дрзну се ући у храм, и узе златни жртвеник, златни светњак, златне кадионице и све скупоцене сасуде, што су други цареви давали за украшавање храма; он такође узе завесу, венце и све друге златне украсе; узе и сво злато и сребро које пронађе у тајним ризницама. И пошто опустоши и оскврнави храм Божји, и разори град и зали га крвљу и испуни кукњавом, цар Антиох се врати у Антиохију, оставивши у Јерусалиму и по целој Јудеји свирепије од себе мучитеље да злостављају Израиљце.

После извесног времена цар Антиох разасла по целој царевини својој заповест, да сви његови поданици без обзира на народност исповедају заједно с њим јелинске богове и држе се јелинских закона. Ову царску заповест не само незнабошци одобрише него јој се и многи Јевреји покорише: они идолима жртве принеше и суботу оскврнавише. Након не много дана после обнародовања ове заповести, цар посла из Антиохије у Јерусалим једног од својих саветника – старца, родом Атињанина, са налогом: да све Јевреје примора да се одрекну отачких закона, да се поклоне идолима, и да једу од идолских жртава; при томе му посебно нареди, да их натера да једу свињско месо, што је јеврејским законом забрањено. Поред тога Антиох му нареди да храм Господњи претвори у идолиште: да постави у њему идола Зевсовог и да га назове храмом Зевса Олимпијског.

Овај изасланик царев дође са војском у Јерусалим и приступи извршењу цареве наредбе: оскврни храм Господњи поставивши у њему идоле и приносећи им погане жртве; а на то безбожје примораваше и људе Божије. Тада многи од Јевреја, немајући душевне јачине, похиташе да принесу жртве идолима. А они међу њима који беху чврсти у вери, побегоше у горе и пустиње, и тамо се кријаху по пећинама и провалијама, спасавајући се од мука и чувајући се од идолопоклоничких поганштина. Оне пак који остадоше у граду хватаху, и на царев рођендан и остале јелинске богомрске празнике вођаху их горко ојађене на приношење жртава идолима; они који не пристајаху да се покоре безбожном наређењу, биваху мучени (2 Макав. 6, 1-3). Велики страх беше обузео житеље Јерусалима, те се нико не усуђиваше отворено назвати себе Јеврејином, празновати суботу, обрезивати своју децу, и вршити које било прописе закона Мојсијева: јер свима беху пред очима предстојеће муке и смрт. У то време царевом изасланику мучитељу би достављено, да су две женс Јеврејке обрезале по своме закону своју децу. Мучитељ онда нареди да ухвате те жене и да их с поругом воде по граду, обесивши им децу о врат ка грудима; затим их баци с градског бедема доле у провалију. Тако ове мајке са децом мученички скончаше. Сазнавши такође да су се неки Јевреји сабрали изван града у оближњим пећинама да тајно отпразнују суботу, мучитељ нареди да их све огњем сажегу (2 Макав. 6, 10-11).

После тога би ухваћен један од првих књижевника, свештеник Елеазар, човек дубоко стар, веома благолик, украшен седином, чувен мудрошћу и побожношћу; њега су сви знали као једнога од главних законоучитеља у Јерусалиму; он је био један од Седамдесет и два преводилаца који су египатском цару Птоломеју Филаделфу превели Свето Писмо са јеврејског језика на грчки. О страдањима овог чеоног старца Елеазара казује се у Светом Писму следеће: Када Елеазар би изведен пред мучитеља и силом му гураху у уста свињско месо да једе, он више вољаше да умре славном мученичком смрћу за закон Божји него ли да нарушењем закона Божјег сачува срамни и богохулни живот. Тако Елеазар добровољно пође на муке; путем он пљуваше, јер му се погано месо беше дотакло усана; и он тиме даваше пример другим богобојажљивим Јеврејима који су имали умрети за закон Божји, учећи их самим делом, да не треба чинити грех ради очувања земаљског живота, нити безакоњем гњевити Бога из љубави према овом привременом животу. Неки незнабошци, стари познаници Елеазарови, сажаљевајући Елеазара, тајно му донесоше уместо свињског друго месо, које није забрањено Законом, и шапнуше му на уво: узми ово и једи, пред свима уместо свињског, па ће сви видећи те где једеш месо, мислити да једеш свињско, које цар наређује да се једе, и тако ћеш избећи муке и смрт.

Но благоразумни и побожни старац одмах одговори овако: Боље ми је да се овога часа бацим у ад него да Господа мог разгневим нарушавањем светог закона Његовог; нити доликује мојој старости да дволичим на саблазан многим младима. Јер када млади угледају где ја чиним то што ми ви саветујете, они ће рећи: „Гле, Елеазар, иако је у дубокој старости, остави древни закон наших отаца и прикључи се јелинима“. И тако ће они због дволичења мог одступити од истинитог Бога, и погинути: јер гледајући на мој пример, они ће почети презирати закон Божји и приступити јелинском безбожју, прелашћени љубављу према овом краткотрајном животу. А ја ћу осрамотити своју старост, поставши крив за погибију толиких душа. Но иако избегнем овдашње муке од људи, ипак нећу моћи ни у овом животу ни после смрти избећи руку свемоћнога Бога. Боље ми је да сада умрем, и храбро и јуначки пострадам за чесне и свете законе, јер ћу на тај начин старост своју украсити мушким трпљењем и младима оставити добар пример после себе.

После ових речи, светога Елеазара повукоше даље на мучење, па и они људи који спочетка показиваху сажаљење према њему, сада се, због оваквог одговора његовог, запалише гневом и јарошћу против њега. И свештеник Божји би стављен на многе и страшне муке. И када се од љутих мука већ приближи к смрти, он уздахну и обрати се Господу овим речима: „Свезнајући и свенадгледајући Господе, Ти очигледно знаш да ја, иако сам могао избећи смрт, добровољно и с радошћу и љубављу примам ове љуте ране и подносим тешка мучења телом: јер страдам ради славе светог имена Твог“. – Рекавши то он сконча, оставивши својом смрћу пример јунаштва не само младићима него и целом народу јеврејском (2 Макав. 6, 18-31).

Повест свештених књига о страдању светог Елеазара допуњује се још и следећим предањем: после жестоког бијења, њему улише у ноздрве љуто сирће које је одвратно мирисало, па га онда бацише у огањ. А он, помоливши се Богу да његове муке и смрт прими као жртву за цео народ јеврејски, предадс дух свој.

После мученичке кончине светог Елеазара бише ухваћени седморо браће заједно са њиховом мајком. Пошто беху високог рода, њих послаше ради ислеђења самоме цару у Антиохију. Цар их примораваше да једу свињско месо, што јеврејски закон забрањује. У то пак време једење свињског меса било је очигледан доказ одступљења од Бога Саваота у кога су веровали Јевреји, и потврда припадања јелинству коме су се прикључили страшљивци међу Јеврејима. Споменута седморица браће, ученици пострадалог свештеника и учитеља јерусалимског Елеазара, добро памтећи његову науку, јуначки иступише за своју веру и не покорише се цару, нипошто не пристајући да преступе закон. Због тога их дуго бише и мучише бичевима и воловским жилама. О њиховом страдању и јуначкој неустрашивости пред мучитељем говори се овако у Светом Писму у Другој књизи Макавејској: Један од браће, онај најстарији по годинама, рече цару у име свих: „Шта хоћеш да нас питаш и да сазнаш од нас?

Ми смо готови радије умрети него ли отачке законе преступити“. Разгневивши се, цар нареди да се ужаре тигањи и котлови. Када то би учињено, цар нареди да се младићу, који одговори у име свих, одреже језик, одере кожа, одсеку удови тела, пред очима остале браће и мајке. Мученика, лишеног свега тога и који је једва дисао, цар нареди да предаду огњу и пеку на тигању.

Док се силна пара дизаше од тигања, браћа заједно са мајком сокољаху један другог на јуначко умирање говорећи: Господ Бог гледа, и ради истине наше смиловаће се на нас, као што Мојсије изјави у својој песми пред лицем народа: „И на слуге Своје смиловаће се“.

Када на овакав начин умре први, изведоше другога на поругу, и када му с главе одраше кожу са косом питаху га: Хоћеш ли јести свињско месо пре но што ти стану мучити цело тело секући ти удове? – А он, одговарајући на свом језику, рече: Не! – Стога и он прими онако исто мучење, као и први. А када беше на издисају он рече: Ти нас, бедниче, лишаваш земаљског живота, али ће Цар света нас, умрле због Његових закона, васкрснути за живот вечни.

Потом трећи брат би подвргнут порузи. И кад му затражише језик, он га одмах исплази, и у исто време неустрашиво пружи руке и јуначки рече: Од неба сам их добио, и ради закона његовог не жалим их, и од њега ћу их надам се опет примити. – Сам цар и они што беху с њим дивљаху се јунаштву дечака, јер ниушта не сматраше муке.

Када и овај сконча, мучитељи и четвртога брата мучише на исти начин. И када беше при издисају он овако говораше: Они које убијају људи полажу наду на Бога да ће их Он опет оживети; за тебе пак неће бити васкрсења у живот.

Затим приведоше петога брата и стадоше га мучити. Погледавши на цара он рече: Имајући власт над људима ти, премда си трулежан, чиниш што хоћеш; али не мисли да ће род наш бити остављен од Бога. Почекај, па ћеш видети велику силу Његову, како ће Он казнити тебе и потомство твоје.

После тога приведоше шестога брата, и он, спреман на смрт, рече: Не обмањуј себе узалуд, јер ми подносимо ово себе ради, сагрешивши Богу нашем; због тога се и догодише ове чудне ствари.[5] Но немој мислити да ћеш остати некажњен ти који си устао на Бога.

У свему овоме достојна је неизмерног дивљења и славног спомена чудесна мајка, која, гледајући како седам синова њених гину у току једнога дана, благодушно подношаше то са надом у Господа. Пуна јуначке мудрости и свој женски ум крепећи мушким духом, она сокољаше свакога од њих на завичајном језику и говораше им: Ја не знам како се јависте у утроби мојој, јер нити вам ја дадох дух и живот, нити ја саставих удове свакога од вас. Но Творац света, који је саздао род људски и устројио происхођење свих, даће вам опет дух и живот са милошћу, пошто ви сада не штедите себе саме ради закона Његових.

Међутим, Антиох, сматрајући да је унижен и да га оваквим речима исмевају, увераваше најмлађег брата, који једини беше још у животу, не само речима него и заклетвом, да ће га обогатити и усрећити, ако одступи од отачких закона, и да ће га имати за пријатеља, и да ће му поверити високе дужности. Али пошто јуноша никакву пажњу не обрађаше на све то, цар дозва мајку и наговараше је да посаветује сину оно што ће га спасти. После дугог наговарања она пристаде да посаветује сина. И нагнувши се к сину, подсмевајући се свирепом мучитељу, она овако говораше на матерњем језику: Сине! смилуј се на мене која сам те девет месеци носила у утроби, три године те дојила млеком, отхранила те, однеговала и васпитала. Молим те, чедо, погледај на небо и земљу, и видећи све што је на њима – познај да је све то створио Бог из ничега, и да је тако постао и род људски. Не плаши се овог телоубице, него буди достојан браће своје и прими смрт, да бих те ја, по милости Божјој, опет примила са браћом твојом.

Када она продужи и даље говорити, јуноша рече: Шта ви чекате? Ја не слушам наређење царево, него слушам наређење Закона, даног оцима нашим преко Мојсија. А ти, проналазачу свих зала против Јевреја, нећеш умаћи рукама Божјим; ми страдамо за грехе своје. Ако се Господ наш, да би нас поучио и уразумио, и разгневио на нас за кратко време, ипак ће се опет Смиловати на слуге Своје. Ти пак, безакониче, и најпоганији од свих људи, не превазноси се узалуд, надимајући се празном надом при подизању руке своје на небеске слуге Његове, јер још ниси избегао суд свемогућег и свезнајућег Бога. Браћа наша, који сада претрпеше кратко мучење, добише по обећању Божјем живот вечни, а ти ћеш, по суду Божјем, добити праведну казну за гордост своју. Ја пак, као и моја браћа, предајем и душу и тело за отачке законе, призивајући Бога да се ускоро смилује на Израиљ, и да ти са мучењем и бијењем исповедиш да је Он једини Бог, и да се на мени и на браћи мојој заврши Сведржитељев гнев, који је праведно постигао сав род наш.

Тада се цар разјари на њега љуће него на друге, горко патећи што је исмејан. Тако и овај седми брат оде чист из живота, у свему се уздајући у Господа (2 Макав. 7, 2-40). Видећи то, блажена мајка, којој име беше Соломонија, испуни се неисказане радости што испред себе посла Господу децу своју беспрекорну; и ставши над телима њиховим она пружи увис руке своје, па помоливши се топло са сузама радосницама, предаде дух свој у руке Божије. Тако сконча мајка са децом својом, положивши душе своје за закон Бога Сведржитеља.

Због проливене крви слугу Својих Бог се смилова на јеврејски народ, те подиже међу Јеврејима човека храбра, по имену Јуду, прозваног Макавеј, из рода свештеничка. Са војном силом Јуда јуначки противстаде незнабожном цару Антиоху, и победивши га прогна војводе његове. Затим Јуда поби многе који беху пришли јелинском незнабожју, и очисти храм од идола, о чему опширно говоре Књиге Макавејске.

Цар пак Антиох, кажњен праведним судом Божјим, стаде још у овом животу љуте муке трпети: њему се унутра у телу отвори неизлечива рана, и сва изнутрица његова узавре црвима, при чему од тела његова излажаше неподношљив смрад. Тада кукавни Антиох, по пророчанству најмлађег од мученика (2 Макав. 7, 34-35), признаде и против своје воље Бога истинога, и стаде тражити Онога кога је раније гонио. Но Господ не дарова милост ономе који сам није указивао милост људима. Антиох, не приносећи искрено покајање, умре злом смрћу. А свемоћни Бог, прослављан тада, прославља се и сада од свих нараштаја, и увек ће бити прослављан у бесконачне векове. Амин.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Изношење Часног Крста

Tue, 13 Aug 2019 20:11:46 +0000

Овај празник договорно су установили Грци и Руси у време грчког цара Мануила и руског кнеза Андреја, као спомен истовремене победе, Руса над Бугарима и Грка над Сараценима. И Руска и Грчка војска пред собом носиле су крстове, из којих је засветлела небеска светлост. Установљено је да се на данашњи дан износи крст из цркве Свете Софије, и то најпре на средину цркве, а потом на улице ради поклоњења народа и спомена на помоћ крста у ратовима. Није изношен обични крст, него управо Часни Крст, који је чуван у храму царског двора. Дан раније, он је преношен у цркву Свете Софије, одакле је ношен улицама Цариграда, ради освештавања земље и ваздуха. Након 14 дана поново је враћан у храм царске палате.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Епископ западноамерички Максим: Слобода Oтaцa као мартирија (или: против камуфлаже и неосетљивости)

Tue, 13 Aug 2019 09:38:16 +0000

Речено је да је мучеништво највећи доказ истинског сведочења. Смрт, као последња провера, искључује могућност камуфлаже пред Богом, собом, људима и светом. Док у аскетском подвигу има простора за „симулирање“ дотле суоченост мученика или мученице са смрћу не оставља простора за тако нешто. Истовремено, у мучеништву су равноправни и слаби и јаки: обичан хришћанин задобија исту снагу као и онај јачи, те прихвата мучење и страдање, и саму смрт, мирно и радосно – и добија венац победе. Првомученик – Христос није био пасивна жртва него победитељ, чак и у крајњем понижењу. Неправедна пресуда, клевета, ругање, пљување, бијење, крст и смрт претворили су се у силу у немоћи. Може се рећи да је победа остварена не толико у васкрсењу (то је сувише очигледно) колико на Крсту. Зато Њега прикованог за Крст и уснулог називамо – Цар славе!

Откуд камуфлажа међу хришћанима? Зашто они који су добили благодат и моћ од Бога могу тако тешко да промаше и дубоко падну? Ако је хришћанин посебан антрополошки тип, онда имамо један занимљив феномен: када је врлински, тада надилази сваког врлинског човека (религиозног или нерелигиозног). Али, када греши, онда је гори грешник и од најгорих нехришћана. Хипокризију је Христос највише проказивао. Лицемерје омогућава да своју грешност на вешт начин сакријеш од себе. Да нису највећи греси они које игноришемо, негирамо да постоје, а не они свесни греси?

Савремени хришћани – јерархија и „царско свештенство“ – требало би да мање верују у своје способности расуђивања и да почну усрдније да расуђују умом Христовим. Да би до тога дошли потребно је, између осталог, да усвоје критеријум будућности, тј. да допусте и ту могућност да њихови садашњи судови могу да буду ужасно погрешни. Целе цркве могу да погреше. Пре двадесетак година (15. јануара 1998) Александријска патријаршија је затражила опроштај од Св. Нектарија Егинског због тога што га је 1889. године као Пентапољског епископа неправедно прогонила, оптужила и отерала из Каира. За то недело нису успели да нађу ниједан формални или теолошки разлог осим спомена да се млади епископ не подудара са њиховим амбијентом (клима). „Ако ми дате неколико редова написаних руком најпоштенијег међу људима, наћи ћу нешто у њима што ће га обесити“, рекао је кардинал Ришеље. Ипак, невољна страдања, о којима говоре Оци, помажу на више начина: када изгубиш положај – смирењем добијаш неслућене благослове. Чак и кроз произвољне, исувише људске поступке представникâ Цркве, оне који у очима света изгледају скандалозни и негативни, Бог, не оправдавајући те поступке, дела, користећи их и управљајући историју ка својим циљевима. Бог то чини не ex machina, него „споро и достижно“ као праведни Судија.

Верујем да је апофатички метод у богословљу један од могућих приступа опрезнијој процени људи и њихових поступака. Апофатика је пример релативизације како логоцентричног размишљања и тако и позитивистичког морализма. Наравно, није довољно само знати разликовати апофатичко и катафатичко богословље. Потребно је препознати унутарњу апофатичку логику постојања. На једном месту један савремени теолог бележи: „Наша вера и битовање, скоро сва наша историја и наше данашње стање, јесу апофатички, а апофатика захтева велики интелектуални и још већи духовни напор и подвиг“. Како је за Свете Оце говорио Св. Варсануфије, „Не мислите да су, ако су и били Свети, могли дубине Божје да потпуно схвате“.

Један пример из неурологије може нам помоћи да схватимо да ми скоро по правилу имамо привид истине. Мислимо да нам наш мозак даје реалну слику света, а он, у ствари, гради слику на основу претпоставки. На твитеру се недавно вирално ширила црно-бела фотографија која, захваљујући исцртаним колорним линијама преко ње, оставља утисак слике у боји. Сви су мислили да та слика јесте у боји. Оно што се десило јесте да је мозак – инхерентним начинима кроз претпоставке, искуство, обрасце – „обојио“ фотографију. Наравно, ми тек a posteriori сазнајемо да је у питању грешка, јер слика реално није у колору. Дубља поука из овога је да ми, скоро у свим доменима живота, чинимо сличне грешке и при томе верујемо да савршено разумемо реалност. Један од коментара на твитеру гласио је да на тај начин функционишу међуљудски односи, преговори, трговина, политика и укупна људска комуникација.

У сликарству, боја настаје у корелацији више топлих и хладних нијанси; она није самопостојећа. У музици, тон је стицај висине, јачине, трајања и боје. У свим случајевима, реч је односу посматрача са посматраним/слушаним. Личност (и мозак) примаоца поруке ће допунити празнине на основу поменутих инхерентних претпоставки. Стога и није увек потребно све рећи у детаље: ако је неко вешт говорник, постићи ће жељени утисак без много речи. Сликар ће достићи нови ликовни израз без много потеза (византијска иконографија је врхунски пример те врсте апстраховања). Ради ли се о манипулацији или о релационој стварности? Можда је по среди теологија односа!

Међутим, да ли је слобода на цени у црквеној стварности или је она hybris који води „немесису“? У грчкој трагедији, ὕβρις указује на претерано самопоуздање јунака драме које изазива бес богова и доводи до νέμεσις, заслужене одмазде. Шта се историјски дешавало кад би неко слободно формулисао истину вере на другачији начин, супротно мејнстриму, а да није рањавао Тело Христово неким неправилним учењем? Биће да је ситуација била другачија него у наше дане. Наиме, видећемо да Црква на Истоку није судила ни забрањивала слободу личног мишљења. За Св. Јустина Ћелијског је казано да је, као слободни и одговорни члан Цркве Христове, пророчки опомињао кад је требало и писмено критиковао званичну Цркву, пишући критичка писма патријарху и синоду. Историчар Болотов примећује: „Личности које су одушевљене искреном љубављу према истини и добру Цркве, као што је Григорије Богослов, понекад су упадале у тешку сумњу у вези са сврсисходношћу црквених тела као што су сабори и синоди“.

Велики Оци Цркве су ауторитарну црквену власт критиковали понекад као болест; критичке речи једног Златоуста или Григорија Богослова на њен рачун су преоштре чак и за данашњи осећај. Стога речи историчара Хенрија Адамса, који је власт описао као „неку врсту тумора који се завршава тако што убија саосећање код њених носилаца“, не звуче ни ново ни сувише метафорично. Дахер Келтнер, професор психологије на Берклију, на основу лабораторијских експеримената дошао је до закључка да се појединци под дејством власти понашају као да су претрпели трауматичну повреду мозга – постају импулсивнији, мање свесни ризика својих одлука, и, што је пресудно, мање кадри да на ствари гледају из угла других људи.

Када се у теологији водимо мотивима спасења човека, тада наши изрази нису пресудни. Како каже владика Атанасије (Јевтић) у својој Патрологији (објавио пет томова), Кирило Александријски се у христологији руководио првенствено сотириолошким разлозима. „И поред све неизбежне полемике, он се ипак не спори око појединих богословских ‘формула’, не везује се само ‘за речи’. Штавише, он сâм није увек строго пазио на своје речи и изразе, те их и не употребљава увек тачно и истоветно“. Дисиденти из система тоталитарних једнопартијских држава су прогањани због другачијег мишљења, па и погрешно изговорене или написане речи. Модерни damnatio memoriae у неким срединама се одвија поступно: најпре вас ућуткају у установама, а онда следи даље искључивање из званичних форума. Сазерцавајући о колективној трауми прогона из Совјетске Русије, Флоровски је далеке 1930. писао: „Посебно је трагично да је пре неколико година, наредбом совјетских власти, велика група руских философа изагнана из властите земље. Прогнани су управо као философи. Ово је био симболичан чин који је означавао негирање креативности и слободе. Философија је постала бескорисна и забрањена у Совјетској Русији управо због тога што су философски патос и креативност изрази духовне слободе. Совјетски животни стил, на другој страни, јесте вољно одбацивање и гашење слободног духа“.

Многи млади људи се данас осећају попут једног од јунака из драме Тенесија Вилијамса, Мачка на усијаном лименом крову, па потресно, а лаконски, исповедају: „Не живим са вама – ми само заузимамо простор у истом кавезу; то је све“. Тамо где нема Христа губе се истински односи. Све губи смисао, што можда и нехотице показује најновији Тарантинов филм „Било једном у Холивуду“. Неумољиви утисак током гледања је да у свеукупном сплету збивања – на врхунцу бљеска контракултуре, у време хипи револуције – одсуствују реални људски односи.

Велики оци и учитељи никада нису поробљавали, него су остављали следбенике слободним, говорећи попут Св. Варсануфија: „Нисам те свезао, брате, нити сам ти дао заповест, него савет, како хоћеш, тако учини“! Уводећи своје читаоце у мисао Отаца Цркве Владика Атанасије је као верни ученик о. Георгија Флоровског написао следеће значајне речи: „Читаоци ће у књизи видети да је било и признатих Црквених Отаца и Писаца са извесним богословским схватањима несагласним са вером и искуством Саборно-Католичанске Цркве, и нису за то били суђени“. Кад је пак реч о јеретицима, по речима овог водећег српског теолога, „они су издвојени као јеретици не зато што су имали своја лична мишљења – Црква, бар на Истоку, није судила ни забрањивала слободу личног мишљења – него зато што су рањавали и расецали јединствено Тело Христово, Цркву као нешивени Хитон Христов“.

У историји Цркве су постојале школе мишљења и Црква их је дочекивала са добродошлицом. Школе, правци, изрази… све је то био и остао део јединственог Предања. Право питање односа између познатих школа и њиховог учења у древној Цркви огледа се у оквиру питања истинитости личности Христове (Александријци су одбацили аутономно човештво у Христу да човек не би био схваћен независно од заједничарања са Богом). Понекад би између две доминантне школе, попут александријске и антиохијске, нови и свежији богословски приступ послужио као трећи пут, или „други угао“ посматрања, и тиме извео из заплета. То је била кападокијска школа. Запад је, такође, имао свој летитимни приступ, као и сиријска традиција.

Но, оно што нас овде занима јесте чињеница да другачији нагласак у богословљу није представљао проблем. Оно што се кроз целокупну историју дешавало јесте да Црква није санкционисала слободу личног мишљења и говорења, него је отклањала апокрифе и фалсификате. И верујем да је у нашем времену куцнуо час да нови нараштај породи нови израз. За то постоје претпоставке у неопатристичкој синтези коју је инаугурисао васељенски протојереј о. Г. Флоровски. Потребан је излаз из круте и стерилне сцене, уз помоћ богослова који обликују теолошки курикулум, јер су се научили „Царству небескоме као домаћин који износи из ризнице своје ново и старо“ (Мт. 13,52). На том путу, не треба да нас растужи ако понекад оманемо у настојању да достигнемо велики узор. Ван Гог је без успеха покушавао да имитира Милеа (Millet) који је био сав његов свет и идеал (други узори су му били Коро и Курбе). Но, утешно је то што Ван Гог није достигао Милеа; заузврат му је дато нешто много веће!

Савремени богослови су позвани да воде „гигантомахију“ око суштинских питања живота друштва и човечанства. Егзистенцијално тумачење догмата и језик који „говори“ савременом свету јесте богословље које није догматско у уском смислу речи него је то „стваралачко разрешење животних задатака“, по неопатристичком обрасцу богословља „за живот света“. У том подухвату теолози не треба да се боје ни науке ни философије, као што се нису бојали ни Оци, који су и сâми имали извесних јелинистичких, неоплатонских мотива; они су сасвим смело користили Платона, стоике, Филона, Оригена, али се нису заустављали на њима, него су смело износили „црквену науку“. Примера ради, није било класичног философског и књижевног дела које млади Константин (Кирило Словенски) није прочитао и проучио у Фотијевој школи. А ту школу су тадашње Игнатијеве присталице карактерисале као назадовање у антику. Наизглед парадоксално!

У приказу житија великих симфоничара под називом Распеване виолине, Рудолф Тил каже да су многи музичари судбином својих живота били илустрација моћне музичке револуције која се тада била распламсавала, а на коју се с почетка гледало као на произвољност или назадовање. „Међутим“, каже он, „из тог пада фантастичном брзином је изникла нова музика симфонијске епохе“. Кад је видео како се снобови оног доба исмевају са импресионистима, Сезан је у инат њима рекао да ће све учинити да импресионизам добије место у музејима уметности.

Слава Цркве је симфонија Васкрсења и смерно сведочење тог тријумфа. „Видевши васкрсење Саздатеља, Апостоли се дивљаху (ἐθαύμασαν), појући хвалу ангелску: ово је слава Цркве (αὕτη ἡ δόξα τῆς Ἐκκλησίας), ово је богатство Царства“ (Октоих, глас 7, поема Јована Дамаскина). Како је било на почетку са првим martyres Васкрсења и Педесетнице (уп. ДАп 2,32: „чему смо сви ми сведоци“), тако и данашњи теолози, испуњени патосом слободе, настављају да стваралачки сведоче испуњење спасења у Васкрслом Господу, исповедајући догађаје спасења свештене историје и у нашем времену. Каменчиће које уграђују у Предање неће нико моћи да одбаци.

Извор: Теологија.нет

Епископ крушевачки др Давид (Перовић): Држи ум свој у аду и не очајавај

Tue, 13 Aug 2019 09:37:12 +0000

Држи ум свој у аду и не очајавај, заповест Господња дата старцу Силуану и људима наше епохе.

Искуство пакла код старца Силуана било је пројава харизматског дара. Изрека Држи ум свој у аду и не очајавај Господња је заповест дата вернику који би следио Господа у Његовом силаску, с присутном надом на благодат и вечно спасење које је Он свима омогућио Својим вазнесењем на небеса. И сâмо настројење да човек прими ову реч, сâма намера да је испуни у пракси, привлачи Божју благодат. А она, благодат, као божанска светлост открива нам да је пакао духовни простор односно стање у којем се човек налази када је одвојен од Божје љубави. У ствари, она указује на сав грех, неправду и духовно сиромаштво што човека сналази. То знање опет доноси скрушеност души, и то скрушеност као драгоцени Божји дар. Она је и почетак смирења и припрема места за усељење Бога у човека. Најзад, она је скрушеност као дело саме благодати која рађа духовну одважност да човек уопште, и прво себе осуди на пакао.1

Приметно је да људи неописиво пате и страдају од растројства ума. Фантазија, која није друго до једна од функција ума, може да учини да јој се човек преда и да затим његов живот хипертрофира. Тако, неке од људи она путем гордости одводи у окамењеност срца, а друге у психичке болести. Сходно Јеванђељу и Светом Писму у целини, ум функционише природно само онда када је сједињен са срцем; а сједињује се са њим само када у њему, у срцу постоји огањ искушења. Зато свети старац Силуан Атонски предлаже лечење душе у складу с искуством држања ума у срцу и аду, јер колико више будемо смиравали себе, толико ћемо више дарова добијати од Бога.2

Како старац Силуан каже, самоосуда рађа у души покајање ради отпуштења грехова, а срцу доноси радост спасења.3 То јест, подвижницима самоосуде на ад Господ даје свога Светога Духа. Ово не треба да нас изненађује, с обзиром да самоосуда постаје могућа само помоћу духа смирења.4

Историјат заповести Господње Држи ум свој у аду и не очајавај

На питање о личном односу са светим старцем Силуаном, преподобни старац Софроније Нови Есешки каже између осталог: „Зашто сам рекао Владимиру (монаху): Држи себе на ивици очајања и, када те оно превазиђе у толикој мери да више немаш снаге, повуци се и узми шољу чаја?“5 Старац Софроније живео је у манастиру тако што се гушио у очајању за послератни свет. Француску је напустио 1925. године са осећањем да је она цела уроњена у велики очај. У чему се састојао тај њезин велики очај? У немогућности људи да верују у васкрсење. Зато људи и имају сумње о себи, о свом опстанку, или о бескорисности борбе. И сами старац Софроније био је обухваћен тим стањем. Напустио је уметност да би као монах живео на Светој Гори, али је претходно већ живео у таквој врсти очајања. Он је дакле рекавши поменуте речи монаху Владимиру открио своје стање очајања; када би оно у њему постајало слабијега интензитета тада би и његова молитва губила јачину, па и када би постајао миран он ипак не би доживљавао спокојство као живот у радости, већ као онај у смрти. Али када се очајање у њему поново будило он је тада губио осећај постојања и присуства вечног Бића (Апсолута). Дакле, он никако није могао да се извуче из овог парадокса. Зато је и рекао монаху Владимиру: Држи себе на ивици очајања. Ето зашто се и старац Силуан надао да ће његов саговорник, саподвижник и потоњи ученик Софроније разумети нешто од његових објашњења. Наиме, он је код њега нашао само извесну аналогију са својим искуством, али не и истоветност са њим – са држањем ума у аду без очајања.

На друго питање, да ли се ове речи могу применити на свакога, старац Софроније одговара: „Они који немају искуство дуготрајног, заиста дуготрајног аскетског живота, дакле они који нису много пута дубински живели у паклу, не могу практиковати речи Држи ум свој у паклу, јер они то нису доживели.“6 Пакао старца Силуана био је далеко дубљи него што ми данас можемо замислити. Он је могао да пише да је његова вечна одговорност стварна зато што је проживео час свога живота у дубинама таквога пакла. А после тога је већ бивао блажен виђењем Христа и почињао је да се моли за сав свет, као и за себе самога. Међутим, његов пример не може подражавати неко ко се налази изван аскетизма. О чему је реч? О томе да аскетски свет не зна ни за један већи принцип од овога, датог Силуану од стране Самога Христа! Достићи овај ниво значи дотаћи обе крајности: и Царство Божје, и пакао. А када се то већ догоди, што се пакла тиче он већ престаје да гуши човека јер престаје да има моћ над њим. Што се пак Бога тиче, Он је свуда присутан, и то без дељења. Но све то остаје несхватљиво људима који нису претрпели страхоте пакла. Они се могу само приближити аналогији с њим, али се не могу с њим и поистоветити.7

Структура и сврха заповести Држи ум свој у аду и не очајавај

Ова заповест је дводелна. Први њен део, Држи ум свој у аду, упућује нас на пут силаска Господњег, док њен други део, и не очајавај, уравнотежује први помоћу наде, с обзиром да се пут Господњи одликује истином и животом. Ово откривење дато оцу Силуану као заповест дато је и нама осталима. Подразумева се дакле да сви ми имамо обавезу да исту испуњавамо у нашој епохи – епохи у којој је саблазан телесних страсти достигла највиши могући степен. А та саблазан опет настоји да помоћу тананих и неодољивих наслада превари, ако је могуће, и изабране.8 Зато се подвижнику ове заповести даје моћ да узрасте и да победи искушења своје епохе, те да тако постане носилац пуноће стварне и непотрошиве утехе Духа Светога.

Наша епоха се дакле одликује похотом телесном и надменошћу живљења; то јест, духом страха и општег очајања са безнађем што извире из самољубља, среброљубља, хвалисавости, гордељивости, хуле, непослушности родитељима, неблагодарности, непобожности, безосећајности, непомирљивости, клевете, неуздржљивости, суровости, недоброљубивости, издајства, напраситости, надувености, сластољубља, небогољубља, лажног изгледа побожности и најзад, одрицања од саме силе побожности.9 Зато нас први део ове заповести Господње одводи к смирењу и ка неутрализацији првог искушења. Њен други део опет, односи се на превазилажење другог искушења; то јест на наду у потпуно избављење од њега. Несумњиво је да је реч дата старцу Силуану израз самог промисла Божјег у вези са духовним стањем савременог света; односно да она стоји у вези са опасношћу од катастрофе која му прети и која се, боље рећи, већ увелико одвија пред његовим очима. Дакле искуство пакла и опакљености живота већ јесте реално стање ствари у свету, и оно ће итекако доминирати у будућности. Наиме, многобројни људи су под тиранијом многобројних безизлазних ситуација и разноврсних устројстава и растројстава ума.

Експресивност речи Држи као првог дела заповести показује да вољно и упорно држање ума у созерцању свеколикога ада и опакљености нашег привременог живота може бити само пут ка исцељењу и избављењу.10

Христолошки оквир заповести Држи ум свој у аду и не очајавај

Молитвена мисао светог Силуана узета у целини јесте плод његовог христолошког егзистенцијализма, и она има укус добровољног смирења или кеносиса. То важи и за његову мисао/заповест о држању ума у аду без очајања. Управо Христов животворни Крст, пободен у само њено средиште, чува је од самоубиственог нихилизма, али је и подстиче на пут проласка кроз пакао смирења као на пут достигнућа до Царства Божјег као нашег коначног одредишта. Искуство старца Силуана је искуство самога Христа, па нам зато он ни не предлаже очај, већ улазак у област смрти и пакла са васкршњом Христовом победом над њима као са нашом претходницом. А плодови тога уласка су несамериви. Они су на пример адамовско ридање због губитка Раја, поистовећење са целокупним човечанством у његовом стању палости, саучествовање у постојању и смрти свих грешника, љубав према њима, затим истинско самопознање као и смирење и преображење у Христу; или опет, свест о трагедији, празнини и ништавилу ван Христа, без обзира на разноврсне могућности преображаја у источњачком и рационалистичком духу и искуству, укључујући и оне у духу и искуству данашње врхунске науке и технологије, само опет и све учесталије без Христа. Коначно, заповест о држању ума у аду без очајања показује нам да је подвижништво у целини христолошки надахнуто, утемељено и оправдано11, па да самим тим огањ љубави Божје не спаљује достојне и истинске подвижнике у њиховом малом земаљском стану. Напротив, тај огањ љубави је и за њихова живота на земљи, и по њиховом престављењу топос и тропос њиховог постојања у светлости, свежини и одмору, далеко и предалеко од сваке муке, жалости и уздисања. И опет, њихово постојање је тамо где само гледање лица Господњег весели све од века свете Његове. А светима Он дарује Своје царство и учешће у неисказаним и вечним добрима Својим и наслађивање у Свом бесконачном и блаженом животу.12 Јер само је Он живот, и покој, и васкрсење, како оних који се смиравају и живе евхаристијски, тако и оних слугу Његових који су уснули.13

Поема Држи ум свој у аду и не очајавај

Моли се као да си већ у Аду

јер се пакла дотичеш, о опакљени.

Незгасивом пламу препуштај се

пристајући да само кончић ужарени

незгасиве свеће јеси, о већ угашени.

Иначе си својеручна плазма14 страсти

што крепава од властита смрада,

ништећ себе божански обдареног.

Срце ти је идолиште Пантеон

из ког бризга отров на све стране

бића твога небитовног.

Ум ти корифеј идола

расколник и клети јеретик,

или јоште смешна луда још луђега двора.

Где то зајде његова ил’ твоја лепота?

Некад светао, дојенац Синаја и Тавора

Пештера и Атона, Врања и Моисиња и Лешја

сада само зрачак од тебе остао јесте,

поробљеник таме непробојне.

Бестидничко срце то пустоши раба,

шаљући му потоп за потопом,

катран прелести што жестином кипти,

бљузгавицу сваке нечистоте.

Ти опогањено јестество, без мара,

почни јоште овде и сада да гориш у лави Ада,

или да с’ мрзнеш у туђини Ада, свеједно је, само не очајавај;

јер пакао никад намењен нам био није као дом, већ да знадемо

да ће Христос позвати нас отуд као некад, ода сна,

нас од Адама из Едема.

Него, сматрај да сви други спас’ти ће се,

само ти једини да ћеш пропанути15,

сматрај да тако ће бит и не очајавај, о немарни јако.

Зато баш и праштај другима онако

к’о што прашташ себи

брго16, неприметно, лако.

Зато баш и воли другога

к’о што себе волиш самога

неуморно, неисцрпно, радо.

За ум у Аду ти само знај, и никад не очајавај.

Извор: Епархија крушавачка

Архимандрит Василије (Гондикакис): Јучерашњи и данашњи човек

Mon, 12 Aug 2019 09:51:44 +0000

Доносимо разговор са архимандритом Василијем (Гондикакисом), игуманом свештене Светогорске обитељи манастира Ивирон. Са овим знаменитим светогорцем разговарала је теолог Милана Ивковић.

Како наше доба види и тумачи човека с обзиром на индивидуалистичкa усмерењa савременoг друштва? Какво значење за савременог човека има тајна живота?

-Пре свега хоћу да истакнем да не постоји велика разлика између јучерашњег и данашњег човека. Човек јесте то биће које има дах Бога у себи. То значи да је њему дато да постане Бог по благодати, да ступи у једно такво стање које превазилази време и простор целокупне творевине.То достојанство и благослов човека јесте једно достојанство и посебан благослов за целокупну творевину, зато што је то један дар Божији који се дарује смиреном човеку, који себе потпуно предаје Богу. Када говоримо о човеку унутар Цркве, у њој познајемо и открива нам се Божија воља која на крају спасава сваког човека сваког доба, од свакакве идеологије. Мислим да данас, у наше доба, после напретка науке и преласком у модерно доба, треба да постанемо свеснији да матерњи језик за сваког човека јесте језик православља. Унутар Цркве, човек заиста живи и доноси плодове. Ван Цркве не живи, него преживљава као биљка. На пример, једна палма на Криту, дрво које носи урме, може да нарасте, али недовољно да на том дрвету сазру и плодови. Међутим, у северној Грчкој једва може да изникне иједна палма, а да много пута уопште и нема плодова. У Африци пак, упркос томе што су тамо велике врућине, то има за последицу не само да изникне једна палма, него и да на њој сазревају плодови који се могу јести. Значи, природни простор и околина где човек сазрева и носи плодове јесте простор православља. Тамо човек не преживљава као биљка, него заиста живи. Ту човек изниче, цвета и доноси плодове. Дати плодове, за човека значи бити учесник Божије благодати. Цвет човековог живота наставља да цвета и даје плодове у есхатону, Царству Божијем, где нема краја целокупном његовом напредовању. То није дело никаквог умног бављења. Није нешто чиме се неко само умно бави и због тога се то не односи само на оне који су само интелектуално надарени. То не обухвата способност само једног дела човека, већ се нуди целокупном човеку, уколико он прихвати целокупно постојање живота као Божији благослов, и на тај благослов одговара благодарењем (евхаристијски). На тај начин, човек целокупног себе даје Богу. Према томе, постоји експлозија живота, управо као што се дешава са зрном које кад умре унутар земље, кроз то умирање и смрт, изнедри и живот.

Зашто се често дешава да реч једног православног хришћанина и теолога, у сусрету са другим човеком, остане празна, немоћна и слаба да се засеје и оживи у другом човеку, као и све оно што је прочитао о љубави, заједници и молитви? Шта мислите како се према томе треба односити? Постоје ли други људи који другачије говоре, а да га то не нахрани? Постоје ли други људи који другачије говоре и који могу да угасе жеђ човеку?

-Живот је тежак и због тога је и вредан. Бој је створио живот на такав начин да бисмо ми учествовали, партиципирали у њему. Живот нам се не даје аутоматски или не неки магичан начин. Једно је да говоримо о ватри, пламену, а друго је да пред собом имамо свећу која гори. Ако је могуће запалити ту свећу, и ја могу да упалим своју. Ако ми неко само опише шта је то пламен, шта је то ватра и шта је то свећа, онда само могу да размишљам о тим појмовима: шта је то свећа, шта је то пламен, и шта је то ватра. Али када неко улази у Цркву, улази кроз огањ који се помиње у Старом Завету код пророка Данила, и тада сав човек гори. Од те топлоте и светлости откривају му се тајне живота. У Православној Цркви се у спасоносним водама наше Цркве погружава читаво дететово тело и то је веома битно, јер је крштење кропљењем само спољашњи контакт који се код нас развио под утицајем римокатолика. Но ипак Бог постоји за све нас.

Да ли мислите да је одлика савремених хришћана страх од страдања и крста, да желе и воле само васкрсење без крста?

-Тај страх се по природи дешава. То је једно скретање са пута. Св. Исак Сирин каже: „ако ја потражим врлине које су ћерке, а не мајке из којих се рађају праве врлине, онда ће за мене те исте врлине постати, не спасоносне, него змије које ће ми ускратити духовно напредовање и узрастање.“ У Цркви, у васкрсном периоду говоримо да кроз Крст долази радост целом свету. Кроз смрт извире и живот, као што и зрно умире у земљи, и из те смрти настаје живот. Због тога читамо у Јеванђељу: „Ако зрно пшенично, паднувиши на земљу, не умре, онда једно остане, ако ли умре, много рода роди“ (Јн. 12, 24). Достојевски истом том реченицом започиње свој роман „Браћа Карамазови“. У једном тренутку из човека извире славословље као вапај свих мука кроз које пролази у свакодневном животу, и можемо осетити да ова радост и славословље јесте дар Божији који се рађа, и док човек стари, умире и одлази, овај пламен остаје, и као да се шири, наставља. То је један благослов будућег века за све. Тај благослов будућег века долази нама и шири се у овом свету. На тај начин време и простор постају препуни вечне благодати. Сва та нестворена благодат Господња јесте приступачна само онима који су много осетљиви и који много страдају. За друге људе, то нити постоји, нити им то смета. Изненађује ме реченица апостола Павла у Посланици Солуњанима када каже да „неће сви веру“ (2 Сол. 3, 2) тј. да вера није за сваког. Опет, ако кажемо да Бог хоће да се сви људи спасу и да дођу до познања истине, како онда апостол Павле тврди да вера није за сваког? Али Бог је то све хтео и тако створио. Ствар није у томе да ми исправљамо Бога, него да разумемо шта нам Он говори и како влада над свима нама. Ова реченица, да „неће сви веру“, јесте тврда храна. Авва Исак каже: „дај Боже да у свакој генерацији постоји макар један човек који надилази границе створеног и живи у слободи Духа.“ Тај који успе то да уради, не успева сам за себе, него у име свих нас. То је успех сваког од нас. Живећи унутар Цркве у учећи језик Цркве, полако и постепено повећава се светлост. Као што у ватри, у почетку прво сагоре ситне гранчице, а после горе и веће гране и стабла, тако и на крају све постаје пламен и славословље. То повећавање пламена, ватре и радости не зауставља се никада и томе никада нема краја. Напредовање је непрестано и преображавајуће, из славе у славу. Све то може да прими неко ко живи истинито, искрено и са смирењем унутар Цркве тако што све прима са благодарењем, са захвалношћу, евхаристијски, славећи Бога. На тај начин, он присаједињује своје биће великом стаблу нашег Предања, и у почетку се осећа као да ништа не ради, али се храно из дубоких корена. Тада и његов живот личи на једно стабло, на дрво које прохвата, прима, страда и доживљава то унапређење. Ништа не радимо, а све бива само по себи.

Да ли можете нешто да поручите српском народу?

Благослов и дужност јесте да православни Срби заиста постану православни Срби. Велика је ствар и дужност нас православних да постанемо управо то што јесмо. Болест за све нас, а и за наше суседе јесте када бивамо мало православни. Мислим да живимо у једном повољном периоду, зато што православни Срби осећају и разумеју силу коју им дарује Православна Црква, као што и други осећају да Православна Црква јесте један непрестана теофанија, једно богојављење. Односно, осећају и разумеју да Православна Црква није тек једно од људских мишљења.

Захваљујемо Вам се много на овим лепим речима и дивним одговорима. Хвала Вам! Хвала Господу!

А ми треба да престанемо да дајемо интервјуе, и да почнемо да живимо. Кад долазим овде код вас не осећам да вам у нечему помажем, већ као да ја од вас узимам снагу.

Захваљујмо се Богу За све и ради свега. Једном кад сам био на Кипру, рекао сам да је велика ствар бити православан Грк, што истовремено значи бити и нејелин и „неправославан“. Важно је да будемо православни, и то не на неки начин како ми то замишљамо, него да будемо живо богојављење. То је важно зато што постоји много неправославних издања Православља. Може се десити да ја мислим да сам православан, а да суштински пројављујем све оно што православље није. Један прост, обичан човек, једна проста бака унутар Цркве, када прихвата тајну живота са благодарењем, са захвалношћу и када прихвата сва страдања и целокупну немоћ са једним Слава ти Боже, та иста бака чудотворно зрачи и најављује да је смрт заиста уништена. Тако, она заиста проповеда шта је то Православље, шта је један дар Божије љубави за све. Према томе, можемо да останемо у Православној Цркви у смиреној тишини, и да на тај начин истовремено растемо духовно. Када говоримо Слава ти Боже, благодарни смо Богу, Богородици, свим светитељима који нам дарују једну заједницу као што је Рај.

Разговор водила: теолог Милана Ивковић;

„Православни мисионар“, мај/јун 2012.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Архимандрит Евсевије Меанџија: Вечности слатка

Mon, 12 Aug 2019 09:46:07 +0000

Читав овај живот је припрема за вечност. Од момента зачећа почиње то чудесно путовање за свакога од нас. Приведени из небића у биће кроз љубав родитеља и оживотворени духом Божијим у утроби своје мајке као мало биће започињемо да уздишемо за вечношћу.

Вечност је једна огромна тајна за сваког од нас, тајна од које често бежимо не желећи ни да се спомиње у нашем присуству. Толико смо везани за овај свет да свака помисао да можемо да одемо у вечност сваког трена буди у нама стање безнађа и очаја. Стога најрадије о њој нити мислимо а камоли причамо.

Ипак колико год јој не придавали значаја, Вечност стоји испред нас куцајући на двери наше садашњости да је не заборављамо.

“Ту сам зар ме не видите и не чујете?“ – збори нам Вечност, а ми приглуви и духовно слепи окрећемо лице да је не видимо и стављамо руке на уши да је не чујемо.

“О Вечности што си тако зла да нас непрестано пратиш, зар не видиш да нам је добро бити овде!“- оковано земљаским страстима људско срце ропће надајући се да ће да протера Вечност из своје земљане садашњости.

Упорно људски ум кроз науку тражи магични напитак који ће продужити овај земљски живот кроз бескрајно уживање у земаљским чарима, али узалуд се труди јер Вечност не може да зароби у својим лабараторијама. Напротив она их и даље стрпљиво чека.

Радовати се Вечности било је једно тешко и претешко дело за човека окованог уздама времена. И заиста је било тако док Вечност није дошла у време да узведе човека из јасли времена на трон Вечности. Вечни Бог постаде човек у времену да би човека узвео у Вечност. Син Божији не престајући бити заједно са Оцем и Духом Светим у Вечности спустио се у време поставши човек, Богочовек Исус Христос.

Од момента Оваплоћења Сина Божијег Вечност је постала наша најдража садашњост. Кроз сећање на Вечност ми се непрестано радујемо Духом Светим који од Оца исходи почивајући на Сину који нас усиновљује у Цркви Православној која нас уводи у Тајну Вечности кроз Свете Тајне Цркве.

Вечности слатка и преслатка, сва си испуњена силама Духа Светог којим се надахнише хорови Светитеља, Мученика, Праведника, Преподобних који кроз свој живот у времену непрестано беседоваху о Теби. Својим сузама, подвизима и крвљу гласније и слаткоречитије беседоваху од свих древних философа и савремених психолога о теби Вечности слатка. И зато што им чежња беше да буду непрестано са Тобом, Вечности слатка, овај временски живот беше им сладак без обзира колико горчине су свакодневно сусретали.

Браћо и сестро, вечни моји сапутници, чујете ли глас Вечности како куца на дверима наших душа и како хоће да уђе у клијет нашег срца, у најдубље ткиво нашег бића да би нас овде још у времену испунила своје Вечне Светотројичне радости једнога истинитог Бога. Не будимо немарни, већ отворимо катанце нашег срца да уђе Вечност у наше време да би и ово време било Њоме освећено и силама Божијим преображено.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Преподобна мајка Ангелина, деспотица српска

Sun, 11 Aug 2019 19:00:08 +0000

Теби, изабраној војвоткињи Христовој, која си својим благочестивим и страдалним животом и великом љубављу према ближњима стекла слободу код Господа, узносимо топлу синовску молитву: Помози нам, Мајко наша, да се спасемо од зла овога света како би једном наследили Царство Небеско и угледавши тебе у њему ускликнули: Радуј се, Преподобна Ангелина, Мајко небеске доброте и милости!

Свети изданци владарске породице

Mанастир Крушедол на Фрушкој Гори

Ова Света и Преподобна Ангелина беше кћи благочестивог и православног кнеза албанског Аријанита из елбасанског краја, а свастика славног Ђурђа Скендербега. Живитељи те области, зване још и Скендерија, беху хришћани, већином православни, јер тада још не беху потчињени агарјанском ропству и отаџбина се њихова слављаше победом вере и оружја. У двору кнеза Аријанита расла је млада кћи његова Ангелина у страху Божјем и побожности, упућујући вољу своју и све своје духовне дарове на творење воље Божје. Име њене мајке није познато, но и она је сигурно била веома побожна и честита кад је тако хришћански дивно васпитала кћер своју у еванђелском учењу и владању. Још од детињства се на Светој Ангелини видео прст Промисла Божјег који ју је припремио за подвиге који су јој предстојали у њеном будућем животу.

У то време у албанске крајеве дође као изгнаник деспот српски Стефан Слепи, други син деспота Ђурђа Бранковића (1427.-1456.). Њега и његовог старијег брата Гргура Турци су 1441. године затворили и ослепили, па их после 1444. године слепе вратили у очев дом. По смрти њихова оца, деспота Ђурђа, владаше неко време Србијом њихов најмлађи здрави брат Лазар (1458.), а онда деспотом постаде овај блажени страдалник Стефан (док се његов старији брат, слепи Гргур, замонашио у Хиландару где је као монах Герман и умро, 16. октобра 1459. године, и погребен). На два месеца пред пад српске престонице Смедерева, због опште разјадињености и разбијености српског народа, "неки ђаволом управљани људи слагаше како је тобоже деспот Стефан неко зло учинио, те га истераше далеко из отачаства својега, да тако у туђини многе беде и невоље поднесе". Праведни Стефан се тада преко Будима повуче код своје сестре Катарине, цељске грофице, а од ње отиде у Дубровник, па одатле у Албанију да тамо потражи себи безопасно пристаниште. Дошавши у Албанију на њему се зби реч Господња: Господ штити дошљака (Пс.145,9), јер њега кнез Аријанит усрдно прими као брата и пријатеља. Па пошто се боравак деспотов код њега продужи тако да он постаде као домаћи, чесна кћи кнежева Ангелина у срцу своме заволе слепога Стефана, као некада Косара праведног краља Владимира, и замоли од родитеља благослов за брак са Стефаном. Родитељи дадоше свој пристанак и благослов, те се Ангелина венча са Стефаном у Скадру 1461. године, пошто у души својој жељаше да у свему дели судбину са изгнаним праведником слепим деспотом Стефаном.

Из овога Богом и родитељима благословеног брака њиховог родише им се синови Георгије (Ђорђе) и Јован, и кћи Мара. Док су деца расла у добрим наравима и васпитању, наиђе на њих нова злоба и нова несрећа. Безбожни Агарјани нападоше и на ту хришћанску земљу и пред собом све убијаху и уништаваху. Због тога се Стефан и Ангелина склоне са децом својом у Италију, у област Фурланију на северу (подручје Тршћанског залива). Ту се блажени и праведни деспот Стефан упокоји у Господу (9. октобра 1476 године), и би прослављен од Бога јављањима светлости на гробу и нетрулежношћу тела својега.

Праведна и верна супруга његова, блажена Ангелина, оставши удова нуждаваше се у основним потребама за живот, јер њу и њену сироту децу притискиваше и сиротиња и туђина. Да би олакшала деци својој она се обрати с молбом угарском краљу Матији и он се смилова и даде њој и синовима њеним на уживање сремски град Купиново на Сави. Узевши са собом нетрулежне мошти свога супруга Стефана, Света Ангелина са децом својом дође преко Беча и Будима у Купиново и тамо у цркви Светог апостола и еванђелиста Луке чесно положи Стефанове мошти (15. фебруара 1486. године). Мађарски краљ Матија подарио је био старијем сину Ангелинином Ђорђу титулу деспота и неке сремске области, но он се убрзо тога одрече у корист свога млађег брата Јована и сам се замонаши (1495. године) у манастиру Купинову, добивши на монашењу име Максим. Но ускоро затим умре млади деспот Јован (1502.), те Света Ангелина и Максим, заједно са Стефановим и Јовановим моштима, преселише се код влашког војводе Јована Радула, где свети Максим би хиротонисан за Митрополита влахозапланинског. Ту Максим измири војводу Радула са молдавским војводом Богданом и заједно са мајком му Светом Ангелином учинише они у тим крајевима многа добра дела.

Неколико година касније, Света Ангелина се са сином Максимом врати у Срем. Свети Максим постаде Митрополит београдски и сремски и заједно са мајком својом Ангелином подиже на огранцима Фрушке Горе у Срему свети манастир Крушедол и посвети га Благовештењу Пресвете Богородице. Ту Свети Максим пренесе из Београда своју епископску столицу и на тај начин обнови Сремску архиепископију. Ускоро и он почину у Господу (1516. године, 18. јануара, када се и слави његов спомен) и би погребен у својој задужбини Крушедолу.

Преподобна мати наша Ангелина прими овде у Срему свети и анђелски монашки чин, у женском манастиру код Крушедола, задржавши на монашењу исто име Ангелина (што значи: Анђелска). Од почетка свога земног живота она се усрдно подвизаваше на спасење своје душе, но сада приложи труд труду и подвиг подвигу. Сва се предаде молитви, делима милосрђа и оправљању светих храмова и манастира Божјих у Срему. Због свих тих својих многобројних дела, она је, као савршена хришћанка, супруга, мајка и монахиња, од народа с правом добила назив Мајка Ангелина. Поживевши тако свето и богоугодно, она најзад почину од трудова својих и мирно усну у Господу 30. јула 1520. године. Сахрањена би у женском манастиру крај Крушедола, а када после неколико година њено свето тело би објављено, њене свете мошти бише пренете у цркву манастира Крушедола и положене у исти ћивот са моштима светог јој сина Јована Деспота.

Ове свете и чудотворне мошти Сремских светитеља Бранковића Турци су заједно са манастиром Крушедолом палили 1716. године, а сачувала се од тада само лева рука Свете Мајке Ангелине. Службу овој Светој Мајци Српској написао је, ускоро по јављању њених чудотворних моштију, један од житеља манастира Крушедола. У овом светом манастиру на дан њеног спомена, 30. јула, бива велики празник и народни сабор. Молитвама Свете Мајке Ангелине нека Господ Свемилостиви и нас помилује и удостоји удела Светих Његових. Амин.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Епископ Сава (Вуковић): Богослужбена употреба Романових кондака данас

Sun, 11 Aug 2019 15:52:21 +0000

Преподобни Роман Слаткопевац спада у ред „највећих и најславнијих црквених песника“(1) Православне Цркве и „његов дух је такав да му се одређује прво место у рангу песника, религиозних или световних, тако да га је професор Трипанис назвао највећим песником грчког средњег века“(2).

И поред тога, о њему нема много података. Рођен је у Емеси у Сирији у последњој четвртини V века. Као ђакон храма Васкрсења Христовог прешао је у Цариград за време цара Анастасија I (491-518) и ту је прибројан Богородичиној цркви у дистрикту Кирос (садашњи Hexi Marmara), северном делу града. Значи да је „Роман делао на раскршћу петог и шестог столећа“,(3) и остало време живота провео је у Цариграду, где је и умро после 555. године, „вероватно пре смрти цара Јустинијана 565. године“(4). Претпоставља се да је умро 1. октобра, јер се тога дана слави његова успомена у Православној Цркви.

Дар песништва откривен му је у Цариграду о Божићу. Овај дивни и чудесни светац заиста је „црквена лепота“, како га у кондаку прославља света Црква. „Огромни цариградски храм Свете Божије Премудрости, Софије (то јест Речи Божије) беше обасјан светлошћу, као да гори, и иконе, мозаици, ликови светаца и Богоматере сијају са његових зидова. Вечерња служба траје у цркви. Василевс, патријарх, двор, сва скупштина владара присуствује и пажљиво прати дивно певање појаца за певницом; ту се између осталих појаца и чтечева налази смерни, млади чтец, неприметан, безгласан, који је прогањан од свих уображених дворјана најсветијег патријарха, који подноси исмејавања и сталне приговоре од стране својих злобних пријатеља. Њега, који не зна да пева, ради јавног срамоћења, они су изгурали на средину амвона и присиљавају га да пева сам пред сабраним светом и царем. Збуњен он стоји сам у центру и читајући преживљава своју бруку. На храм Свете Софије спустила се празна тишина. И кротки Роман доживевши срамоту, вређан од свих, иако љубимац патријарха Јевтимија, уз многобројна исмејавања и понижавајућа пребацивања, затворивши лице рукама, труди се да се што пре сакрије за певницу, међу своје злонамернике. И после, целу ноћ у својој келији, у неподношљивој, загушљивој тишини патријаршијског дворца, пред иконом Пречисте, стоји млади Роман и ватрено се молећи, гаси у молитвеном усхићењу сву горчину незаслужене увреде и бол данашње срамоте.

И онда се изнемоглом Роману, који је већ задремао, јавља Пречиста Дјева и држећи у својим рукама дугачак свитак са Божанственим речима, даје га младом чтецу, ставља га у његова уста. И прогутао је Роман дугачак свитак, који грчко житије назива кондаком и испунио се дивном силом.

Сутрадан поново у огромном храму Свете Софије траје јутрење и опет синклит и свештенство стоје и са задовољством слушају уметност патријаршијских појаца. И опет је уз бујицу исмевања и злурадих испада млади Роман присиљен, јер је и његов ред, да изађе из певнице и стане у центар. Тишина се зацарила испод као небо огромне куполе; и, о чудо... диван, дубок глас запевао је Божанску мелодију и речи, модулирајући са звоњавом сребрних звончића који ишчезавају у сумраку огромног храма:

Данас Дјева рађа Надсушног, а земља пећину нуди Неприступном. Анђели и пастири заједно славе, а маги путују у друштву звезде. Ради нас се као мало дете роди превечни Бог.(5)

Овај први и најпознатији Романов кондак „Данас Дјева рађа... “ је саставни део Божићне службе и данас, а такође и прва строфа која служи као икос иза поменутог кондака:

Башту едемску отвори Витлејем – ходите да видимо! Сладост у скровишту нађосмо – ходите да до рајских дивота унутар пећине дођемо! Овде се јави корен ненапајан што опроштајем цвета. Онде се нађе студенац неископани са кога некад Давид зажеле да пије. Овдје Дјева родивши младенца одмах утоли жеђ Адамову и Давидову. Ради тога хитајмо к њему, јер се ту као мало дете роди превечни Бог.

„Што се тиче Романових црквених песама, то су такозвани кондаци. Грчка реч кондак (отуда и наше кундак) првобитно је значила штапић. Када се говорило о књигама, ту се мислило на оне штапиће, о које су се притврђивале, и око којих су се намотавале, као у калем, старинске књиге у облику савијутка.“(6)

Кондаци су не само саставни део канона написаних у част празника који се славе, појединих светих и свештених догађаја, већ и врло важан део канона. Тако је на пример, на парастосима кондак најважнија црквена песма. „По склопу свом кондак је читав мали спев, и састоји се по правилу из два дела. Први део је мањи и спореднији... Други, главни део кондака је кудикамо већи од првог. Ту тек песник развија предмет песме. Тај се део члана у двадесетак и више једнообразних строфа од истог броја стихова.“(7)

Преподобни Роман написао је своје кондаке држећи се старогрчких стихова. Од оних сачуваних Романових кондака који се данас употребљавају у богослужењу Православне Цркве пева се само уводна строфа.

Преподобни Роман, „по многима највећи хришћански литургијски песник у светској књижевности“,(8) написао је, како се данас сматра, 819 кондака, који су у науци познати тек од пре сто година. Научници који су проучавали Романове кондаке с правом га називају песником кондака par excellence.

„Све ове хвале заслужио је Роман својим песмама – химнама испеваним за све празнике годишње, Господње, Богородичине и светитељске, у којима избија дубока побожност и топлина побожних осећања, а са ритмом његових речи осећамо како у ритму куца срце испуњено побожним визијама о св. стварима. Речи у његовим стиховима нижу се као падање воде неисцрпног извора. Његове су песме савршенство богослужбених песама, он је пластичан, језгровит и кадар је својим полетом да уздигне душу слушалаца, а дубином осећаја и узвишеношћу језика далеко је надмашио све друге мелоде. Грчка црквена поезија нашла је у њему своје савршенство.“(9)

Наш угледни литургичар Мирковић приметио је да у нашим богослужбеним књигама, грчким и словенским, имају „његов натпис само хвалитне стихире 20. децембра“ (Претпразништво Рођења по телу Господа нашега Исуса Христа).(10) Поред ових хвалитних стихира, „имамо“, каже професор Мирковић, „у црквеним књигама кондаке и икосе на скоро све велике Господње и Богородичине празнике од Романа. Истина немају имена Романова, а узети су као поједине строфе из његових великих кондака.“(11)

Захваљујући проучавању Романовог песништва, можемо да набројимо још неколико кондака које је написао преподобни Роман, а употребљавају се и данас у нашем богослужењу.

Богојављење

Велики кондак, који поред проемиона има осамнаест строфа, прославља крштење Господа Исуса Христа на реци Јордану. Преподобни Роман је основу за писање овог кондака нашао у Матејевом јеванђељу (3, 13-17), а дијалог између Спаситеља и светог Јована Крститеља је „срце кондака“(12). У кондаку је на врло драматичан начин описао Спаситељеву Божанску и човечанску природу.

Богојављење, које се некада празновало заједно са празником Рођења по телу Господа Исуса Христа, зове се, поред осталог, и Просвећење (Празник Светлости), а што се види и из завршетка проемиона и свих строфа у којима се Спаситељ слави као неприступачна Светлост. Отуда се и сви катихумени у Православној Цркви, који се спремају за свето Крштење, Средопосне до Велике среде на пређеосвећеним Литургијама (некада и на потпуним Литургијама) у молбама Цркве називају онима који се спремају за свето Причешће.

Из великог богојављенског Романовог кондака, данас се у богослужењу употребљава као кондак празника проемион:

Јавио си се данас васељени, Господе, и светлост Твоја обасја нас (Псалам, 4, 6) који ти певамо: дошао си, и јавио си се, Светлости неприступачна (Прва Тимотеју, 6, 16).

Прва строфа Романовог кондака данас служи као икос после кондака на јутрењу Богојављења:

У Галилеји незнабожачкој, Завулоновој области и Нефталимовој земљи, као што рече пророк, појавио се Христос, велика Светлост. Помраченим, без светла, појави зора (зрак), која је заблистала из Витлејема, неисказано пак из Марије Господ; Сунце правде, васељени засија зраке. Зато, ви који сте од Адама наги, дођите да се сви у њега обучемо, да се огрејемо, јер покрива наге, и просветљује тамне: дошао си, и јавио си се, Светлости неприступачна.

Сретење

Сретењски кондак спада у ред најпознатијих Романових кондака. Можда и због тог што је овај празник установљен у Цариграду 542. године у време цара Јустинијана, када је и преподобни Роман живео и делао у том граду и борио се својим кондацима против јереси у вези са личношћу Господа Исуса Христа.

Приликом писања кондака, који има три проемиона и осамнаест строфа, Роману је као основ послужило казивање светог апостола Луке (2, 22-35).

Трећи проемион данас служи као кондак празника:

Осветио си девојачку утробу својим рођењем и благословио си руке Симеонове, као што доликује, предухитривши нас и сада, спасао си нас, Христе Боже, али дај мир у ратовима и укрепи императора, кога си заволео, једини Човекољупче.

Икосом данашње Сретењске службе служи прва строфа Романовог великог кондака:

Приђимо Богородици, ми који хоћемо да видимо Њеног Сина, ношеног Симеону, коме се диве бестелесни, гледајући Га с небеса говорећи: чудне, преславне (Лука, 5, 26), недостижне и неисказане ствари сада гледамо: Онај који је саздао Адама, носи се као младенац, Онај који не може да се смести ставља се на старачке руке; Онај који је у неописаним недрима свога Оца (Јован, 1, 18), вољом се описује телесно, а не Божанством, једини Човекољубац.

Месопусна недеља

Велики кондак који се састоји од једног проемиона и двадесет четири строфе Роман је посветио другом доласку Христовом, користећи се делима преподобног Јефрема Сирина при његовом писању. У кондаку говори о догађајима који ће претходити другом доласку Христовом: долазак светог пророка Илије Тесвићанина (Малахија, 3, 22) и појава Антихриста (Данило, 7, 25), а нарочито о последњем суду.

Проемион овог кондака се налази у нашем Посном триоду и служи као кондак Месопусне недеље:

Када будеш долазио, Боже, на земљу са славом (Матеј, 25, 31) све ће дрхтати. Огњена река ће пак тећи пред судиштем, књиге ће се отворити и тајне ће се објавити (Данило, 7, 10; Откривење Јованово, 20, 12). Тада ме избави од огња који се не гаси (Матеј, 3, 12; Марко, 9, 43) и удостој ме да станем Теби с десне стране (Матеј, 25, 33), најправеднији судијо (Друга Тимотеју, 4, 8).

Прва строфа овог кондака употребљава се данас као икос у служби Месопусне недеље:

Ужасавам се, преблаги Господе, помишљајући твоје страшно судиште и судни дан, и бојим се изобличен од моје савести, када будеш сео на твој престо (Матеј, 25, 31) и станеш испитивати, тада се нико не може одрећи грехова, где истина обличава и бојазан овладава. Веома ће, дакле, зашумити тада огањ геенски, а грешници ће пак шкргутати. Зато ме помилуј пре краја и поштеди ме најправеднији судијо.

Крстопоклона недеља

Кондак Часном крсту Роман Слаткопојац писао је, по свој прилици, за Велики петак. И овом приликом користио се делима преподобног Јефрема Сирина, а изгледа и старијом литературом. Крсном смрћу Спаситељевом изменила се цела природа, Ад, где су боравили мртви, испразнио се и мртви су поново ушли у рај. Све су ове теме обрађене у овом кондаку и приликом његовог читања види се да он има „форму једног драматичног дијалога између Ада и Сатане, који у виду рикања на земљу излажу своја опажања на драму распећа, које се догађа између њих“(13).

Кондак има три проемиона и осамнаест строфа. Први проемион употребљава се као кондак Крстопоклоне недеље (а узима се и на часовима Средопосне седмице Великог васкршњег поста), а прва строфа као икос на јутрењу исте недеље.

Кондак:

Неће моћи више пламено оружје да чува врата Едема (Постања, 3, 24), јер на њих наиђе преславни савез крсног дрвета, жалац смрти (Прва Коринћанима, 15, 56; Осија, 13, 14) и Адова победа су прогнани, јер је стао мој Спас пред оне у Аду и рекао им: уђоше опет у рај.

Икос:

Три крста подиже Пилат на Голготи, два разбојницима и један Животодавцу, Кога видевши Ад рече онима доле: О слуге моје и силе моје! Ко прикова гвожђе у срце моје, дрвеним копљем изненада ме прободе и растрже ме унутрашњим боловима, утроба ми се раздире, осећаје ми смућује дух, и присиљен сам избацити Адама, и све оне од Адама, који су ми дрветом дани: јер их Дрво опет уводи у рај.

Велики петак

Романов кондак на Велики петак, који има проемион и седамнаест строфа, писан је као његов осврт на плач Мајке Божије. Пресвета Богородица се, у богослужбеној литератури Православне Цркве, када се говори или пева о Часном Крсту, обично назива Мајком Божијом. Зато и Роман у овом свом великом кондаку Пресвету Богородицу назива четрнаест пута Мајком. Рефрен проемиона и свих строфа је у ствари Богородичин плач: Ти си Син мој и Бог мој, а он показује „да Његова смрт, према томе, није крај, већ почетак“(14).

Опажа се, да се Роман приликом писања овог кондака служио Јеванђељем по Луки (23, 27-31).

Проемион служи данас као кондак Великог петка, а прва строфа као икос.

Кондак:

Дођите да сви прославимо ради нас Распетога, јер Њега видевши Марија на Дрвету говораше (Јован, 19, 25): иако распеће трпиш, Ти си Син и Бог мој.

Икос:

Гледајући овчица своје јагње како вуку на клање, (Исаија, 53, 7) ишла је Марија са расплетеним власима, са другим женама, овако вапијући: Куда идеш чедо? Зашто тако брзо путујеш? Да ли је опет друга свадба у Кани Галилејској и тамо идеш сада, старајући се да им од воде вино начиниш? Да ли и ја идем с тобом, Дете, или пак да те сачекам? Дај ми реч, о Речи, немој ћутећи пролазити поред мене коју си чисту сачувао: Сине мој и Боже мој.

Васкрс

У ускршем кондаку, који се састоји од два проемиона и двадесет четири строфе, Роман је посветио пажњу женама мироносицама које су први дан Ускрса посетиле Христов гроб. Приликом писања кондака Роман се послужио јеванђелским казивањима четири јеванђелиста: Матеја (28, 1-15), Марка (16, 1-11), Луке (24, 1-12), а нарочито Јована (20, 1-18).

Први проемион служи као ускршњи кондак, а прва строфа као икос у служби Христовог васкрсења.

Кондак:

Иако си у гроб сишао, Бесмртни, уништио си адову моћ и васкрсао си као победилац, Христе Боже. Женама мироносицама рекао си: Радујте се (Матеј, 28, 9)! Твојим апостолима (Јован, 19, 20) дарујеш мир, а палима васкрсење.

Икос:

Сунце које беше пре сунца (Псалми, 71/72/, 17; 18/19/, 6-7; Малахија, 4, 2) зашло је сада у гроб. Пожуриле су се изјутра тражећи Га као дан, жене мироносице, и једна ка другој говораху: О пријатељице! Дођите да мирисима помажемо тело живоносно и погребено, тело, које је васкрсло палог Адама, а сада лежи у гробу. Пођимо, пожуримо се као пастири и поклонимо се, и принесимо миро као дарове (Матеј, 2, 11), не у пеленама, него у плаштаницу (Лука, 2, 7) увијеном, и плачимо, говоримо: О, Владико, устани, а палим даруј васкрсење!

Недеља о Самарјанци

Као што је познато, јеванђелска читања од Јована треће, четврте и пете недеље после Пасхе у вези су са Светом тајном крштења, водом и светлошћу. То се види и из Романовог кондака за Недељу о Самарјанци, који има проемион и двадесет две строфе. Проемион овог кондака служи данас у служби Недеље о Самарјанци, већим делом као друга стихира на „Господи возвах“, на малом вечерњу:

Када дође, Господ, на студенац, Самарјанка мољаше Милостивог: дај ми воду вере и примићу бањску воду, радовања и избављења (Господе, који живот дајеш).

Вазнесење

Приликом писања кондака за Вазнесење, Слаткопојац се користио Делима апостолским (1, 9-13) и Јеванђељем по Луки (24, 50-53). Кондак се састоји од два проемиона и осамнаест строфа, а може се поделити на три дела. У првом делу, строфе 1-9, изложени су бол и жалост апостола због Спаситељевог повратка на небо, Оцу свом небеском. У другом делу, строфе 10-12, говори се о Вазнесењу, а у трећем делу, строфе 13-18, о анђелској поруци апостолима и о радости коју ће доживети приликом силаска Светог Духа на њих.

Први проемион служи кондаком у служби Вазнесења, а прва строфа икосом.

Кондак:

Испунивши Божије промишљање о нама и ујединивши земаљско са небеским, вазнео си се у слави (Прва Тимотеју, 3, 16), Христе Боже наш, не одвајајући се никако, већ остајући присутан. Ти говориш онима који Те љубе: Ја сам с вама и нико не може против вас (Матеј, 28, 20).

Икос:

Запуштени на земљи мисле о земљи. Они који живе у праху мисле о пепелу. Ходите смртници да се отргнемо и да на висину подигнемо очи и мисли. Уперимо вид, заједно са осећајима, на небеска врата. Помислимо да стојимо на Масличној Гори и да гледамо Избавитеља ношеног облацима. Јер, одатле Господ на небеса хиташе и одатле љубазно раздаваше дарове својим ученицима, утешивши их као отац. Утврдивши их и упутивши их као синове, рече им: Ја се не одвајам од вас. Ја сам са вама и нико не може против вас.

Духови

Духовски кондак има један проемион и осамнаест строфа. Приликом писања кондака Роман се користио Делима апостолским (1, 12; 2, 13). Описавши избор апостола Матије, прешао је на главну тему: рибаре које је Господ учинио мудрацима и ловцима људи, који су мрежом Јеванђеља проширили „мало стадо“. Господ им је помогао да то мало стадо постане Васељенска Црква.

Проемион служи као кондак службе Свете Педесетнице, који допуњава тропар празника, задржавајући се на дару језика, „осветљавајући га са историјске и идејне стране“(15).

Кондак:

Када вишњи сиђе и помете језике (Постања, 11, 7), растављаше народе (Постања, 11, 8). Када раздаде огњене језике, све људе позва да се уједине. Тако сложно славимо свесветог Духа(16).

Икосом службе Духова служи прва строфа, која „созерцава догађај у кондаку на субјективно-молитвену тачку гледања и представља собом умилну молитву Исусу за утехом, да се не одвоји од нас, у чамотињи и жалости, напротив, да све боље приближи к нама, да се сједини с нама и да нас уједини“(17).

Икос:

Брзу и поуздану утеху дај слугама својим, Исусе, када духови наши клону (Псалам, 142/143/, 4). Немој се раставити од душа наших у невољама, немој се удаљавати од мисли наших у неприликама, него нас увек претеци. Приближи нам се, приближи, ти који си свуда. Као што си свагда и са својим апостолима био, тако се, милостив, сједини и с онима који желе тебе, да спојени с тобом појемо и славимо твојега пресветога Духа.

Из изложених Романових кондака који у садашњим нашим богослужбеним књигама немају његовог имена, изузев божићног кондака и хвалитних стихира 20. децембра, види се да их је он писао као славослов одређеним празницима и свештеним догађајима из икономије нашег спасења, у виду певаних проповеди. Они представљају велико богатство византијског црквеног песништва и уопште православног богословља. Иако се само мали број његових кондака данас употребљава у православном богослужењу, тој жили куцавици нашег светотајинског живота, они се певају о највећим празницима нашим пуним срцем и распеваном душом. Тако је било у Византији, у храму Свете Софије, на двору василевса, а тако је и данас у свим православним храмовима, манастирским и парохијским, широм света, који поштују дело предивног Слаткопевца Романа.

Извор: Српска Правослвна Црква

Јеромонах Макарије, игуман савински: Кротост, смирење и дуготрпљење су темељ љубави нелицемјерне!

Sun, 11 Aug 2019 15:45:58 +0000

Света литургија на осму недјељу по празнику Педесетнице служена је у манастиру Савина у Херцег Новом. Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља вјерницима сабраним на Светом богослужењу ријечима литургијске проповиједи обратио се Игуман ове Свете обитељи јеромонах Макарије који је, између осталог, казао да су кротост, смирење и дуготрпљење темељ љубави нелицемјерне.

Звучни запис беседе

Извор: Радио Светигора