Живе речи утехе: Живе речи утехе

Недеља по Воздвижењу

Sun, 29 Sep 2019 17:57:26 +0000

"Узносите Господа Бога нашега, и покалањајте се подножју ногу Његових јер је Он свети!"

Гал. 203 зач. (II, 16-20).

Браћо, знајући да се човјек не оправдава дјелима закона него вјером Исуса Христа, и ми повјеровасмо у Христа Исуса, да се оправдамо вјером Христовом а не дјелима закона, јер се дјелима закона ниједно тијело неће оправдати. 17. Ако ли се ми, који тражимо да се оправдамо у Христу, нађосмо и сами грјешници, је ли онда Христос слуга гријеху? Боже сачувај! 18. Јер ако опет зидам оно што развалих, показујем се да сам преступник. 19. Јер ја законом закону умријех, да Богу живим. Са Христом се разапех; 20. А живим - не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене.

Мк. 37 зач. (VIII, 34 - IX, 1).

Рече Господ: Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде. 35. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати. 36. Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди? 37. Или какав ће откуп дати човјек за душу своју? 38. Јер ко се постиди мене и мојих ријечи у роду овоме прељуботворном и грјешном, и Син ће се Човјечији постидјети њега кад дође у слави Оца својега са светим анђелима. 1. И рече им: Заиста вам кажем: има неки међу овима што стоје овдје који неће окусити смрти док не виде Царство Божије да је дошло у сили.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Презвитер Вукашин Милићевић гост емисије "Храм": О добу ријалити програма и ставу Цркве по овом питању

Sun, 29 Sep 2019 17:43:26 +0000

Зашто говорити о ријалити програмима кад постоји, рекли би неки, даљински управљач - промениш програм, а циник би додао - и баш те брига што тамо неких милион, два, твојих сународника, управо, без даха, са потпуном посвећеношћу урања у животе разних ријалити актера.

Звучни запис беседе

Шта су ријалити програми, шта их карактерише и да ли је код њих, културолошки гледано, проблематичан формат или садржај, шта их генерише?

Овакви програми нису спецификум само Србије, окружења, они су глобална прича, јер се ријалити "живот" увлачи и у заједнице од којих би се то најмање очекивало. На пример, у Малезији, која је веома традиционална и већински муслиманска заједница, а све уз помоћ и субвенције државних институција, одвијао се ријалити програм под називом "Млади имам", а главна награда за победника је била место имама у некој угледној џамији. Додуше, и ми смо били сведоци учешћа православног свештеника у једном од наших ријалити програма под изговором да посрнуле душе врати на прави пут.

У ситуацији када сваки аргумент културе губи битку са законима тржишта, новца, масовности, поставља се питање како деструкцији понудити конструкцију. Шта о овој појави има да каже хришћанство? О религији у доба ријалитија, у данашњем Храму разговарамо са др Вукашином Милићевићем, доцентом Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Аутор и водитељ: Душанка Зековић.

Извор: РТС

Јеромонах Петар (Драгојловић): Беседа на Еванђеље о љубави

Sun, 29 Sep 2019 17:40:00 +0000

Празник Воздвижења Часнога Крста – постављање Крста у центар наше пажње

Sat, 28 Sep 2019 08:37:25 +0000

Уколико замислимо да су , у години коју сада означавамо као 33.год.послије Христа, у Јерусалиму постојале дневне новине, ова реченица била би наслов који се у њима засигурно не би нашао. Када је Исус из Назарета умро стравичном смрћу распећа од руку римске војске, нико га није сматрао херојем. Нико није говорио, док су његово тијело ужурбано спуштали у гроб, да је његова смрт била величанствена побједа, херојски мартиријум. Његов покрет, који је у сваком случају и био нека врста руље сљедбеника, био је готов. Ништа се није промијенило. Још један млађани вођа био је ликвидиран. То је била ствар у којој је Рим био најбољи. Цезар је столовао на свом трону. Смрт је, као и обично, имала посљедњу ријеч.

Само што овога пута није.

Када су Исусови ученици погледали уназад на онај дан у свјетлости онога што се недуго затим догодило, дошли су до шокантне, скандалозне, апсурдне тврдње да је његова смрт лансирала револуцију. Тог поподнева догодило се нешто што је промијенило свијет и учинило да је до до 6 сати тога мрачног Петка увече свијет постао другачије мјесто.

Апсурдно или не, доказало се да су у праву. Било да вјерујемо у Исуса или не, било да оправдавамо његово учење, на страну и то да ли нам се свиђа изглед покрета који још увијек тврди да га слиједи, приморани смо да његово распеће сагледавамо као један од кључних момената у људској историји. Попут убиства Јулија Цезара, оно означава крај једне ере и почетак друге.

Исусови први сљедбеници видјели су га као нешто више. Видјели су распеће као пресудан моменат не само у људској историји, већ у цјелокупној причи о Богу и свијету. Заиста, вјеровали су да је оно отвворило нови, шокантни прозор самога значења ријечи „Бог“. Вјеровали су да је овим догађајем једини истинити Бог изненадно и драматично ставио у погон свој план спасења свијета.

Видјели су га као дан када је револуција почела.

(Н.Т. Рајт, из књиге „The Day the Revolution Began”,стр.3-4, превод Д.Т)

Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста, у коме се литургијски сјећамо догађаја проналаска Крста Господњег од стране блажене царице Јелене на самом почетку литургијске године (почиње 14.септембра, празник је , као што знамо, 27.), пред нас поставља – уздиже Крст као централу стварност наше побожности. Симболика богослужбених радњи, изношење крста у средину храма, поклањање, кићење и уопште цјелокупна атмосфера богослужења Крстовдана велики је подјсетник на онај час ради кога је Спаситељ и дошао у овај свијет (Јн.12,27), на Његову добровољну смрт која собом освјетљава и даје смисао, попут неког големог светионика, свим оним жртвама и богослужењима заповјеђеним Израелу у Старом Завјету. И Аврамова вјерност у ходу са Исаком ка брду Морији приликом кога исповиједа да ће се „ Бог постарати за жртвено јагње“(1.Мојс.22,8) као и сви јунци, јагањци и грлице о којима читамо као објектима ритуалног жртвоприношења у Храму постају разумљиви као припрема за страдање јагњета Божијег које на себе узима гријехе свијета(Јн.1,29).

И тако уколико желите да видите тајну Господњу,

погледајте на Авеља исто тако закланога,

на Јосифа исто тако проданога,

на Мојсија исто тако изложенога,

на Давида исто тако прогоњенога,

на пророке који исто тако страдаше Христа ради.

(Мелитон Сардички/2.в/, О Пасхи)

Крсна смрт Христова окосница је и новозавјетног евхаристијског богослужења, садјенутог око Тијела , које се ломи за вас…и Новог Завјета у крви мојој, које се чини у његов спомен, приликом чега СМРТ Господњу објављујете, докле не дође (1.Кор. 11,24-26). (Установу евхаристије са тзв. ријечима установљења које се понављају на свакој св. Литургији налазимо и у синоптичким јеванђељима /Мт.26.26-28;Мк.22.22-24;Лк.22.19,20/.Наведене ријечи из Прве Коринћанима су, по мишљењу многих, прве записане Христове ријечи уопште, будући да се ова посланица историјски углавном датује раније од канонских јеванђеља). Објављивање смрти Господње, која је живоносна, уочљиво је и у парадоксалном стиху православног васкршњег тропара у коме се не каже очекивано, тј. да Христос животом смрт уништи, већ смрћу смрт уништи, такође ставља пред нас обавезу размишљања о дубокој повезаности смрти Исусове и нашег живота у Њему. Исто тако, улазак у заједницу са Христом кроз догађај крштења виђен очима ране Цркве представља крштење у смрт христову…да бисмо и живјели са њиме (Римљ.6,4-8). У иконографском изображавању интересантно је поменути да је један од начина сликања васкрсења био сликање Христа у његовом страдању, пробаданог копљима војника и при том са отвореним очима, тј. живог у страдању, о чему нам свједоче минијатуре из тзв. Рабула Јеванђеља, сиријског јеванђеља из 6.в., као и стихови православне химнографије попут онога смерт бо твоја живот мој. Крсна смрт Христова, коју нам у центар пажње изнова доноси празник Воздвижења, није просто увертира у васкрсење, већ је васкрсење плод крста и не може нити се смије посматрати одвојено од њега, као нека засебна епизода условљена ко зна чиме. Христово страдање је добровољно. Поред свих перипетија, издајства и мржње, поред изопачене логике Синедриона и страха Пилатовог од Цезара, Христос није напросто предан сплетом по њега неповољних околности. Очима вјере и богословља које тај поглед претаче у ријечи, а којима апостол Јован, а за њим и Црква, доживљава страдање, Исусу нико не узима већ Он сам полаже живот свој, јер како каже власт имам положити га и власт имам опет узети га. Ову заповијест примих од Оца свога.(Јн.10,18). Осим што нам доноси откривење истине о јединству воље Оца и Сина, овај стих од историјског Исуса, који је издан и предан као религијско- политичка фигура неприхватљива за средину у времену у коме је дјеловао , тежиште сагледавања усмјерава ка Исусу вјере, Исусу теологије, који искуство доживљено од стране ученика, искуство њега по страдању и смрти опет живога, теолошки формулише. Тако сагледаван, догађај страдања са васкрсењем чини заправо једну неодвојиву цјелину, један пасхални догађај који објављује Божију спасоносну вољу, и собом освјетљава Писмо које говори о њему, ријечима Павловим из 1.Кор. јер вам најприје предадох што и примих, да Христос умрије за гријехе наше по Писму, и да би погребен и да устаде трећи дан, по Писму.(15.3,4). Писмо о коме је овдје ријеч јесте оно што ми данас зовемо Старим Завјетом јер се новозавјетни текстови, за које је већ речено да су из оралне у писану форму доспјели највјероватније нешто касније од Павлових списа, као Св.Писмо третирају тек од 2.в.(Иринеј Лионски). Крст Христов као разрјешење драме творевине и као откривење непојмљиве љубави распетога Бога светионик је којим се објашњава све до тада, али и све што историјски гледано долази послије.

Сасвим је стога разумљиво да се симбол распећа Христовог, Његов Крст, међу осталим симболима Хришћанства (христограм, знак рибе- ИХТИС, итд) изборио и постао и остао најпрепознатљивији знак хришћанства у историји. Готово да нема мјеста на земаљској кугли (осим у оним крајевима гдје се до слободе ама баш нимало не држи) у којима нећемо видјети знак крста. У дијелу свијета у коме ми живимо крстови су практично свуда око нас, на црквама, ланчићима, зидовима, књигама, неким установама, на тијелима људи у виду тетоважа, на разним печатима, логоима, одјевним предметима итд.итд. Они су како предмет религиозног поштовања тако и најатрактивнији симбол за оне који хоће да се наругају хришћанмској вјери, да укажу на неки проблем или пак да изразе свој бунт и незадовољство због нечега у Цркви или друштву. Узгред буди речено, ови бунтови и скандалозни прикази распећа (од застршујућих слика крста запаљеног рукама припадника Кју Кклукс клана, преко скандалозне фотографије распећа уроњеног у урин из 1989, аутора Андрее Серана, па све до рецимо Мадониних или перфоманса групе П. Рајот..) треба између осталог да буду повод за одговорно размишљање хришћана и процјену разлога за један такав однос, нарочито у срединама са доминантно хришћанском културом. Крст као предмет исмијавања и ниподаштавања хришћана био је познат и у паганском свијету, о чему свједочи о позната карикатура из Палатина у Риму, из предконстантиновске епохе, а која приказује распеће човјека са главом магарца, испод кога се друга фигура моли, уз натпис Алексаменос служи своме богу. Било у позитивном или негативном контексту истицан, свједоци смо да је крст дио свакодневнице, знак на који смо навикли и који има, хтјели ми то или не, мјесто у нашим животима.

Ваљало би се запитати да ли у ситуацији попут описане уопште треба подсјећати на крст, када је он, рекло би се, малтене свуда око нас. Сматрам да је управо у тој ситуацији нарочито битно чинити подјсећање, јер у ситуацији у којој је он свуда око нас налазимо се пред искушењем да он буде обеснажен (уп.1.Кор.1,17) тј. да престане да буде Јудејцима саблазан а Јелинима лудост (1.Кор.1,23) и да постане један међу многим у океану рекламних симбола. Интересантно је да готово нико не протестује што примјера ради, бебе или мала дјеца око својих вратова у тзв. хришћанским срединама носе крст, оруђе страшног страдања, резервисаног искључиво за робове и бунтовнике против Цезареве власти на коме су многи Спартаци историје издисали у најстрашнијим замисливим мукама, неријетко скапавајући у болу и по неколико дана. У вишим круговима римског друштва презир према крсту као оруђу за смрт издајника био је толики да се сматрало неучтивим да се он уопште спомиње. Уколико бисмо замислили да дијете око врата као привјесак на ланчићу носи малу реплику гиљотине, месарске сјекире или пак електричне столице, то би свакако било друштвено неприхватљиво. Крст, који је технички гледано исто што и друга оруђа смрти, друштвено је прихватљив. То је свакако зато што је ријеч не тек о крсту као крсту, већ о Христовом Крсту који је за хришћане пасхално откривење распетога Бога и испуњење обећања (чак у оном сврши се које Спаситељ изговара пред саму смрт (Јн19,28) неки виде библијско довршење стварања човјека). Ипак, оно на што ваља указати не иде у смјеру заступања евентуалне забране ношења крста због бруталности сцене коју приказује. Далеко од тога! Намјера је размислити о стању равнодушности када је у питању крст, о опасности од његовог обеснаживања свођењем на један сасвим обичан знак, лишен драматичног садржаја који свагда изнова чини да ријеч о њему јесте лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо (1.Кор,1,18). Он тиме престаје да буде талисман за испод јастука или неко слично магијско средство заштите од зла, већ улазак у Тајну Христову кроз његову животворну и свагда Духом Светим актуелну крсноваскрсну радост.

Оно што такође треба имати у виду када се размишља о крсту јесте и његово секуларистичко кориштење. Под појмом секуларизам овдје је ријеч о секуларизму са негативним предзнаком, ономе кога о. Александар Шмеман види као секуларизам црквених људи а који је изражен ријечима ап. Павла из 2.Тим3,5, имају обличје побожности а силе су се њене одрекли. (Слојевито значење појма секуларизам може се свакако третирати и афирмативно, на основу Спаситељеве тврдње подајте Богу Божије а цару царево(Мт.22,21). Негативна употреба крста у секуларистичке сврхе или на секуларистички начин нарочито је уочљива у настојању да се знаком крста обиљежи национална или конфесионална теритиорија, у случајевима када се он као знак уздиже на раскршћима или брдима хришћанских градова а служи као знак силе и опомена оним другим, а не као знак љубави и помирења неба и земље у Сину Божијем. Кориштење сакралних симбола у секуларистичке сврхе вјероватно је један најодвратнијих израза негативног секуларизма! (Истини за вољу, овог аспекта, назовимо га политичким, онога у коме се крст доживљава као оружје нас против њих, нису у потпуности ослобођени ни наши православни богослужбени текстови).

Постављање Часног Крста у центар цркве а тиме и центар наше пажње о празнику Крстовдана има за циљ да обнови како визуелно тако и мисаоно наше надношење над Тајном Страдања Христовог, те да нас подсјети да Пасхални Бог има свој Пасхални народ, Нови Израел, сабран од истока и запада, и од сјевера и југа који ће сјести за трпезу у Царству Божијем(Лк.13,29). Он нас уводи у надумну Тајну Христову, у којој кроз сивило историје са свим неразрјешивим недоумицама слободно изабирамо да се бацимо у амбис вјере са надом да нас кроз провалију страдања све вријеме прати, а на самом дну чека Распети Бог.

свештеник Дражен Тупањанин,

парох требињски

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован: О светој тајни свештенства

Fri, 27 Sep 2019 18:37:00 +0000

ТВ Храм: Векови - Умировљени Епископ Атанасије (Јевтић) "Ученик о учитељу"

Thu, 26 Sep 2019 19:25:01 +0000

Епископ берлински Марко: Аву памтим као живог човека!

Thu, 26 Sep 2019 13:32:31 +0000

Велики пријатељ Преподобног Аве Јустина, Његово Преосвештенство Епископ берлински и германски г. Марко, ексклузивно за радио „Источник“, непосредно после освећења триолтарне заветне цркве у манастиру Ћелије, евоцира успомене на свог учитеља и пријатеља. Каже да Ава предаје јеванђеље на богочовечански начин. Сећа се да је као младић и београдски ђак, чуо да у скривеном манастиру близу Ваљева постоји један мудар, образован монах, маргинализован, изопштен и скрајнут. Упутио се тамо и временом постао део мале свештене дружине чији је центар био Ава Јустин. „Памтим га као живог човека и као тумача јеванђеља“, рекао је Епископ Марко.

Извор: Радио Источник

Христос није Спаситељ само хришћана (Разговор са Терезом Фуркадес)

Thu, 26 Sep 2019 13:26:26 +0000

Европско друштво жена у теологији (ESWT) одржало је четвородневну конференцију под називом „Род, раса, религија: де/конструкција режима не/видљивости“ (12–15.9.2019) на Факултету теологије и религијских наука Католичког Универзитета у Лувену. Једна од говорница била је и Тереза Форкадес.

Тереза је бенедиктинка и доктор медицине и теологије. На пољу теологије првенствено је препозната као феминистичка теолошкиња која заговара женско свештенство и право на контрацепцију и абортус. Такође се изјашњава и као политичка активисткиња у борби за независну Каталонију. Њену контроверзност потврђује чињеница да је Ватикан 2009. тражио да јавно потврди сагласност са учењем Римокатоличке цркве. Док ужива потпуну подршку свог сестринства, које је сматра Божијим даром, и осталих становника Каталоније, својим ставовима стекла је опоненте у Римокатоличкој цркви и изван ње. Волели је или не, не може се порећи да је реч о једној изузентно харизматичној личности која изгледа неустрашиво пред микрофоном. С обзиром на тему Терезиног излагања, разговарали смо о међурелигијском дијалогу.

Особа на чију се теорију ослањате када је у питању међурелигијски дијалог је Џон Лок. Можете ли укратко да нам објасните његову идеју „неутралности државе“?

То је, између осталог, значило да држава нема право да просуђује која религија је „боља“. Па ипак, та неутралност није се темељила на уверењу да су све религије једнаке. Постоје оне које су насилне, деградирају неке људе и сматрају да жене треба да буду подређене мушкарцима. Наравно, и Католичка Црква је имала моменте у историји када је делила овакво мишљење, али добро је да данас препознајемо то као нешто што није добро. И поред тога и данас постоји овакво разумевање хришћанства. Да ли желим да кажем да је оно исправно? Не, желим да ми буде дозвољено да критикујем и изнесем своје мишљење. Потребан нам је теоријски оквир који нам дозвољава да се сукобимо. Увек треба да имамо ту могућност, а држава, наравно, мора да зна да насиље није решење.

Може се рећи да понекад секуларни дискурс захтева од теолога и припадника различитих религија да релативизују своја уверења и основне религијске принципе како би могли да разговарају једни са другима.

Да, чини се да је тако. Међутим, најбољи дијалози које сам имала били су са муслиманском теолошкињом која је професорка исламских наука у Великој Британији. Имале смо предиван семинар, управо из разлога што она верује да су њена убеђења и њена религија најисправнији, док, са друге стране, ја верујем да имам додир са Богом кроз Христа и то не може да се релативизује. Разговори са искреним верницима, онима који су доследни у својим веровањима и који негују своја искуства Бога, су за мене најбољи међурелигијски дијалози. Не сматрам да мора да се релативизује оно у шта се верује да би се такви дијалози постигли.

Да, јер је у овим случајевима реч о основним премисама наше вере.

Управо. Ја не могу да кажем да Христос спашава хришћане. Не! Он спашава свет. Ако ми одузмеш то, шта ми онда остаје? Верујем да је Исус Спаситељ света. Ако наиђем на некога ко не мисли исто, то је у реду, хајде да разговарамо. Управо кроз тај разговор, барем према мом досадашњем искуству, долазим до бољег разумевања Христа као универзалног Посредника. Дакле, није бескорисно за мене да разговарам са људима који верују другачије, али не започињем тај разговор с убеђењем да Исус спашава само хришћане, већ све људе.

Да ли мислите да такав приступ може бити увреда за припаднике других религија?

Не би требало да буде.

Уколико друга страна приступа разговору са својим убеђењима, онда нема места за „повређена осећања“, то желите да кажете?

Тачно. Такође, морамо направити разлику између идеје Бога и самог Бога. Моја идеја Бога и Бог нису исто. Бог је Бог, а моја Црква и ја можемо само имати идеје о Богу и Његовом откривењу. Али све то, прелепо и проблематично у својим нијансама, је ништа у поређењу са оним ко Бог јесте. Стога, наравно да могу да оставим простора за друге људе и њихово схватање Бога.

Помињали сте термине „othering“ и „otherness“. Објаснили сте да је „othering“ негативан појам који означава одвајање од другог у хијерархијском смислу. Он је други, јер није (довољно добар) као ми. „Оtherness“ је позитиван термин, у смислу љубави према другом упркос томе што је различит од нас, или још боље, баш због тога што се разликује од нас. Да ли бисмо могли рећи да је проблем релативизације религијских убеђења негирање различитости (otherness)?

Апсолутно сам сагласна. Релативизација води до хомогенизације, али нама је потребно да се међусобно разликујемо и те разлике треба да буду снажне разлике. Ја верујем да је мој поглед на свет исправан, следствено томе, твој није. Али то уопште не мора да буде проблем, јер то су само погледи на свет. Стварност је већа од наше концепције стварности и наших погледа на свет. Оно што нам је потребно је смирење да то признамо.

Извор: Теологија.нет

Свети Никола Кавасила: Откуда потиче непоколебивост наше вере у свету Тајну

Thu, 26 Sep 2019 13:24:00 +0000

У чему је садржано наше веровање у ову Тајну? Сам Господ је рекао: „Ово је тело моје“ и „ово је крв моја“. Он је апостолима, а преко њих и целој Цркви, заповедио да то исто чине. Јер каже: „Ово чините за мој спомен“ ; а не би им заповедио да то чине да није намеравао да им подари силу којом ће то чинити.

Каква је то сила? Дух Свети је сила која је с висине наоружала апостоле, сагласно са речима које им је Господ упутио: „… Седите у Граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине“. У томе је дело силаска Светога Духа. Јер, Он није сишао само једанпут, а потом нас напустио, него је са нама, и биће тако заувек. Спаситељ Га је због тога и послао, да остане са нама у све векове; јер каже: „И ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек, Духа Истине, кога свет не може примити, јер Га не види нити Га познаје; а ви Га познајете, јер с вама пребива и у вама ће бити. Он, кроз руке и речи свештеника, освештава свете Тајне.

2. Није нам Господ само послао Светога Духа да буде са нама, него је и Сам обећао да ће са нама бити до свршетка века. Но, док је Утешитељ на невидљив начин присутан, јер није примио тело, дотле је Господа могуће и видети и дотаћи посредством страшних и светих Тајни; јер, Он је прихватио човечанску природу и довека је носи.

3. У томе је сила свештенства, а Он је Свештеник. Јер, није само једном Себе принео на Дар и жртвовао, а потом престао са свештенослужењем, него нас ради наставља ту свештену службу, и тако вечно бива наш заступник пред Богом; због тога је и речено за Њега: „Ти си свештеник довека“.

4. Због тога међу верницима нема никакве сумње у освећење Дарова, нити у друге свете Тајне, које се вољом и молитвама свештеника обављају.

Свети Никола Кавасила,

"Тумачење Литургије"

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Симфонија или полифонија? Историја схватања богонадахнутости

Thu, 26 Sep 2019 13:22:28 +0000

Свети Никола Кавасила: Значење Литургије укратко

Wed, 25 Sep 2019 16:21:17 +0000

Потребно је да још једанпут, од самог почетка, сагледамо речи које сусрећемо у појањима. Но, најпре треба да кажемо то да се тајна Христовог домостроја пројављује кроз само приношење евхаристијске жртве, али се пројављује и кроз све оно што се пре и после жртвоприношења савршава и изговара.

2. Приношење жртве објављује Његову смрти Васкрсење и Вазнесење, кад се часни Дарови претварају у само Господње Тело, које је васкрсло, и које се узнело на небо.

3. Све оно што претходи самом приношењу жртве, открива чињенице које претходе смрти Христовој: Његов долазак, Његов јавни живот, Његово коначно показање; а оно што се после приношења жртве обавља, открива обећање Оца[32], као што је Сам рекао, силазак Духа на апостоле, и обраћење народа Богу, остварено њиховим посредовањем, као и заједницу са Њим.

4. Целокупна мистагогија као да представља некакво јединствено тело повести, која од почетка до краЈа задржава своју складност и целовитост, тако да све што том приликом бива учињено или изговорено, даје свој допринос целини. Отуда све химне које се певају на почетку Литургије, означавају први период Христовог домостроја, а оне после њих, читања из Светога Писма и остала појања, означавају следећи период.

5. Речено је, додуше, да постоји и један други разлог за читање Светога Писма и за појање, а то је очишћење и припрема за примање свете Тајне. Али, ништа не спречава да се збива и једно и друго, те да они и освећују вернике и показују домострој Христов. Као што одећа, с једне стране, задовољава потребу за одевањем и покрива тело, а са друге стране, својим изгледом показује занимање, друштвени положај и звање онога ко је носи на себи, тако бива и овде. Јер, пошто је Писмо божанско и речи које се певају и читају богонадахнуте, њима бивају освећени они који их певају и који их читају; а тиме што су управо те речи изабране и што су баш у том поретку, оне имају и друго својство и довољне су да покажу долазак Христов и Његов живот у свету. Уосталом, то својство нема само оно што се на Литургији пева и изговара, већ и свака радња која се обавља. Па иако свака од тих радњи испуњава неку практичну потребу, она истовремено символише и неко од дела или поступака или страдања Христових; као што су, на пример, улазак Јеванђеља или улазак часних Дарова у Жртвеник, и све друге свештене радње о којима смо на почетку већ говорили, а које сада не помињемо да не бисмо, наводећи изнова сваку од њих, превише одужили своју беседу.

6. Па пошто ствари тако стоје, размотримо сада детаљно целокупну Литургију као икону домостроја Спаситељевог. И то најпре размотримо појања.

Свети Никола Кавасила,

"Тумачење Литургије"

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Презвитер Александар Поповић: Часни и Животворни Крст Господњи

Tue, 24 Sep 2019 19:16:12 +0000

Воздвижење Часног и Животворног Крста Господњег наша света Црква прославља у петак, 27. септембра 2019. године. О суштини Крста и о томе зашто је он најсветији символ наше вере, у Јутарњем програму Радио-Беседе, говорио је презвитер Александар Поповић.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свети Никола Кавасила: О смислу свете Литургије

Tue, 24 Sep 2019 14:47:18 +0000

Чин савршавања ових светих Тајни садржан је у претварању евхаристијских Дарова у Тело и Крв Христову; циљ овог претварања је освећење верних који кроз те Дарове примају отпуштење греха, постају наследници Царства небеског и стичу остала добра.

2. Припрема и допринос верних за савршавање овог чина и за постизање реченог циља јесу молитве, појања, читања Светих Списа и уопште све оно што се на свештени начин изговара пре и после освећења часних Дарова. Јер, иако нам Бог све Своје светиње даје на дар – а да ми Њему претходно ништа нисмо пружили, него оне заиста јесу Његови дарови – Он, ипак, захтева од нас да обавезно будемо спремни да их примимо и да их сачувамо; и не предаје нам Своје освећење ако немамо у себи одговарајућег расположења. На такав начин Он нас крштава, помазује, храни и предаје Дарове са Своје страшне Трпезе.

3. Показао је то Господ у Својој причи о сејачу. „Изиђе сејач“, вели Он, не да оре земљу, већ „да сеје“, јер, орање и сваку другу припрему ми сами смо дужни да принесемо.

4. Пошто је, дакле, неопходан услов за стицање дарова светих Тајни у томе да им приступамоса добрим расположењем и ваљано припремљени, потребно је да таква припрема постоји и присавршавању свете Евхаристије; тако се, уистину, и збива. Ту припрему могу нам пружити молитве, појања и све оно што се на свештени начин у Евхаристији чини и изговара. Јер, све то нас освећује и приготовљује како бисмо на ваљан начин примили Дарове, сачували освећење и постали његови поседници.

5. Ово нас освећује на два начина. Један начин је тај што и од самих молитава, појања и читања имамо користи. Јер, молитве нас окрећу ка Богу и доносе нам отпуштење грехова; а појања, опет, на сличан начин изазивају Његову наклоност према нама и привлаче Његову подршку. Јер, псалам каже: „Принеси Богу хвалу на жртву… избавићу те, и ти ме прослави“. Читања одељака из Светога Писма која објављују доброту Божију и Његово човекољубље, али и Његову правду и суд, уводе у наше душе страх Божији и распаљују љубав према Њему, и тако усађују у нас велику готовост за држање Његових заповести. Пошто душу свештеника и душу сваког од сабраних хришћана ово читање учини бољом и божанственијом, оно и њих саме оспособљује за примање и за очување часних Дарова – што и представља циљ ове свете службе. На овај начини свештеник бива достојан за приношење жртве, у којој је, као што смо већ рекли, смисао ове свете Тајне. Управо ово се и налази на многим местима у молитвама где се свештеник моли да се не покаже недостојан чина који предстоји, него да светој Тајни Евхаристије послужи чистих руку, чисте душе и чистог језика. На тај начин нам је, дакле, за ову свету Тајну корисна и сила речи које се у самој служби изговарају и певају.

6. Други начин на који нас појања и читања Светога Писма освећују, и на који нас освећује све оно што се у светој Евхаристији савршава, јесте тај да у њима видимо изображенога Христа, као и Његова дела и страдања која је ради нас претрпео. Јер, и у појањима, и у читањима, и у свему ономе што свештеник током целе службе савршава, открива се домострој Спаситељев: наиме, први део свештенослужбе показује почетак Његовог домостроја, други део показује оно што потом следи, а последњи део оно што се на концу збивало. Због тога они који гледају савршавање свештенорадње, имају пред својим очима сва дела Христовог домостроја; док освећење Дарова, као и само жртвовање, објављује Његову смрт, [3] Васкрсење и Вазнесење, јер те часне Дарове претвара у само Тело Господње, које је све то претрпело: и Распеће, и Васкрсење, и Вазнесење на небо. Свештене радње које у служби претходе жртвовању, откривају све оно што се збивало пре смрти Господње: Његов долазак, Његово првобитно јављање и Његово коначно показивање. А оно у служби што долази после приношења жртве, то објављује обећање Оца, као што је Он Сам рекао, односно силазак Светога Духа на апостоле, као и повратак незнабожачких народа Богу и њихову заједницу са Њим, што је кроз апостоле остварено.

7. Цела ова света Тајна је као некаква јединствена икона једног Тела, односно икона Спаситељевог живота. Она пред наше очи доводи све делове Његовог живота, од самог почетка па докраја, и то у њиховом правом распореду и поретку.

8. Због тога псалми, који се на почетку службе певају, као и све оно што се и пре њих изговара или обавља приликом предложења часних Дарова, указују на први период Христовог домостроја. Оно што следује након појања псалама, односно читање Светога Писма и све остало, указује на следећи период.

9. Но, иако је речено да постоји и другачија корист од читања Светога Писма и појања (јасно је, наиме, да су они установљени како би нас укрепили у врлини и како би Бога умилостивили), нема никакве препреке да они делују и на један и на други начин, односно да верне управљају ка врлинама, а да истовремено указују на домострој Христов. Узмимо за пример одећу: она испуњава своју намену – одева и покрива тело а по томе што је оваква или онаква, понекад открива и занимање, и начин живота, и звање онога који је у њу одевен; то исто се и овде збива. Наиме, пошто је Писмо божанско, и пошто садржи химне Богу, и подстиче на стицање врлине, оно освећује оне који га читају и који певају псалме. Пошто је начињен такав избор штива, и пошто је њихов распоред примерен, она имају и другу моћ, односно у стању су да покажу Христов долазак и Његов живот међу људима. Јер, такво својство нема само оно што се на Литургији чита и што се поје, већ и све оно што се на њој обавља; свака од ових радњи обавља се због сврхе коју у овом животу има, али истовремено символише и неко од дела, или поступака, или страдања Христових, као што је, на пример, улазак Јеванђеља у Жртвеник, или улазак часних Дарова. И један и други улазак обавља се због сврхе коју сваки од њих има: први да би се прочитало Јеванђеље, а други да би се обавило приношење жртве. И један и други улазак, у ствари, представља Спаситељево јављање и Његово показање у свету: оно прво показује још увек нејасно и несавршено показање почетка Његовог живота, а ово друго представља Његово савршеније и коначно показање. Постоје, међутим, и неке радње које се овде обављају а које немају никакву практичну сврху, већ се савршавају због одређеног значења, као што је пробадање Хлеба предложења и исписивање знака Крста на њему, или то што је нож за пробадање Хлеба начињен у облику копља, или, коначно, то што се у свете Дарове улива топла вода.

10. У осталим светим Тајнама такође можеш пронаћи много сличних примера: тако, приликом крштења, новокрштени су дужни да изују обућу и да гледајући ка западу, пруже руке и пљуну. Ови поступци нас уче томе колика треба да је наша мржња према лукавоме, и колико мора да се од њега одвраћа онај ко жели да постане истински хришћанин. Све што је томе налик, а што постоји у светим Тајнама, има и неко друго значење.

11. Све оно, међутим, што се збива у светој Тајни приношења часних Дарова, односи се на Спаситељев домострој; према томе, посматрање тог домостроја, који се одвија пред нашим очима, освећује душе, те на тај начин постајемо способни за примање часних Дарова. Јер, као што је божански домострој, у време свога остваривања, васкрсао васељену, тако и сада, док се одвија пред очима верних, чини да душе посматрача буду боље и божанственије; боље рећи, ни тада он вернима не би био ни од какве користи да га нису гледали и да нису веровали. Због тога је проповедан и због тога је Бог употребио безбројна средства како би Му људи поверовали. Наиме, божански домострој се не би могао остварити, нити би могао људима донети спасење, да је остао непознат онима који треба да буду спасени. Тада је он, кроз проповед, у душама благоразумних људи пробудио благочешће и веру и љубав према Христу, којих раније није било. А сад, кад га трудољубиво посматрају они који су већ поверовали, домострој не полаже у њих таква блажена осећања, него она која се у њима већ налазе, он одржава и обнавља и увећава; на тај начин он чини да људи буду постојанији у вери и врелији у благочешћу и љубави. Јер, ако је био у стању да у њима пробуди она осећања која они раније нису имали, свакако да му је сада много лакше да их очува и одржи и обнови. Дакле, осећања која морамо имати како бисмо приступили светим Тајнама, а без којих је непобожно и обазрети се на њих, јесу ова: благочешће, вера и жарка љубав према Богу.

12. Због тога је у чину свете Литургије морало бити присутно и такво посматрање које је у стању да пробуди у нама ваљана осећања, да не бисмо размишљали само умом, већ да, на неки начин, и очима гледамо велико сиромаштво Богатога, долазак у свет Онога Који сваки простор заузима, понижење Блаженога, страдање Нестрадалнога; да видимо колико су Га мрзели, колико нас је волео; колики је био, колико је понизио Себе; шта је претрпео и шта је све учинио да би приготовио пред нама ову Трпезу. Да бисмо тако, усхићени новином спасења и задивљени обиљем милосрђа, поштовали Онога Који нас је тако помиловао и Који нас је тако спасао; да бисмо Њему поверили своје душе, да бисмо Му свој живот предали, и да бисмо своја срца запалили огњем Његове љубави. Па када такви постанемо, тада безбедно и слободно приступимо огњу светих Тајни.

13. Да бисмо постали такви, није довољно одједном сазнамо све о Христу и да будемо зналци у томе, него је потребно да очи нашега ума и сада буду упрте ка Њему, и да посматрамо све што је са Њим у вези; а то ћемо остварити ако делатно одстранимо сваку другу помисао и уколико као што сам већ рекао, уистину желимо да свој}душу учинимо способном за оно освећење. Наиме, кад поседујемо реч побожности, тада ћемо добар одговор дати ако нас неко о њој упита; међутим, кад се налазимо пред примањем свете Тајне, тада не сагледавамо све ствари на прави начин, већ свој ум усмеравамо у другом правцу те немамо никакве користи од таквог знања. То знање не може пробудити у нама ниједно од осећања која смо поменули. Јер, тада наша расположења одговарају мислима којима смо обузети и обузимају нас таква осећања каква ове мисли могу произвести.

14. Из тог разлога је и уведена ова символика – с једне стране, она не указује само речима на догађаје из божанског домостроја, него саме те догађаје поставља пред наше очи, а са друге стране, бива видљива током целокупне свете Тајне. Тако она, на онај први начин, лакше делује на наше душе, и то не само као какав призор него тако што буди у нама осећања – јер видљива представа оставља у нама јачи утисак – а на онај други начин делује тако што не оставља места за заборав и што не допушта да наше мисли некуд другамо буду усмерене, све док нас не доведе до ове божанске Трпезе. А тада, кад се испунимо таквим мислима и кад наш ум буде трезвен, причестићемо се божанским Тајнама, уносећи у себе освећење на освећење, односно уносећи освећење свете службе на освећење виђења, преображавајући се… из славе у славу – из оне ниже у ону вишу.

15. Начелно гледано, у томе је смисао целокупне свете Литургије. Но, у наставку треба да је испитамо од самог почетка, ако то буде могуће – и то део по део. Најпре ћемо, дакле, испитати припремне молитве, свештене возгласе, света псалмопојања и читања, а затим сам свети чин, саму жртву; после тога испитаћемо само освећење, којим се освећују душе хришћана живих и упокојених. Испитаћемо, такође, и појања и молитве које народ и свештеник упућују Богу, уколико је њих, уопште, потребно испитивати и сагледавати. А пре свега и изнад свега, испитаћемо домострој Спаситељев, који је јасно уочљив у току целе свете Литургије; другим речима, испитаћемо који су делови тога домостроја изображени у служби, и шта од онога што се у овој служби обавља, Њега изображава.

Свети Никола Кавасила,

"Тумачење Литургије"

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Предавање о манастиру Хиландару

Tue, 24 Sep 2019 14:02:00 +0000

Xрам Успенија Пресвете Богородице у Новом Саду је, поводом великог јубилеја Српске Православне Цркве – 800 година аутокефалије, организовао предавање о манастиру Хиландару. Предавање је одржано 22. септембра у Гимназији Јован Јовановић Змај. Протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма, представио је предавача, г. Рајка Каришића, фотографа и уметника, који је говорио о манастиру Хиландару. Колико је српски народ уградио себе у Хиландар, колико и како је Свети Сава то учинио, не може да се опише, али ће нам бити радост да, видећи уметничке фотографије, чујемо и реч о томе, казао је отац Жељко.

Господин Каришић је манастир Хиландар први пут посетио 2003. године, пре великог пожара, тако да су посетиоцима, уз доживљаје и импресије током посета, представљене фотографије Хиландара пре и непосредно после пожара, као и током обнове наведеног манастира. Фотограф Рајко Каришић је носилац високог звања Кандидат мајстор фотографије Фото савеза Србије. За свој свеукупни рад на пољу уметничке и примењене фотографије, добио је више десетина награда и признања.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке