Живе речи утехе: Живе речи утехе

Пројекат "Кана Галилејска" успешно врши своју мисију

Fri, 23 Aug 2019 18:47:00 +0000

Пројекат "Кана Галилејска" -упознавање ради хришћанског брака доноси нове резултате. Са радошћу доносимо ново сведочанство о успешној мисији наведеног пројекта.

"Денис и ја смо ступили у брак на Духове ове године. Њему је тридесет девет година, а мени двадесет седам. Живимо у Београду, близу Вождовачке цркве, где смо се и венчали. Наша заједничка прича је почела годину и по дана пре тога на форуму Живе речи утехе. Денис је у то време већ био активан члан Цркве и молио је Бога да му подари супругу такву да једно другом буду на спасење. Пошто дуго није наилазио на "ону праву" уживо, сео је за рачунар и учланио се у клуб Кана Галилејска. Ја у то време нисам била активан члан Цркве али сам искрено желела да будем. Осећала сам потребу да се удам за православца, човека који искрено верује, воли молитву, пост, богослужење... и да уз њега добијем ту снагу да се цела предам Богу кроз служење мужу и ближњима. Била сам у веома лошем стању, изгледало ми је као да је испред мене непробојни зид, без врата и прозора, и ја немам куда даље да идем. Посећивала сам сајт "Има наде" и тако сам сазнала за Кану Галилејску. Идеја тог клуба ми се мотала по глави, али нисам била сигурна да је то право решење за мене. У једном одсудном тренутку сам одлучила да се учланим и оно што је уследило је мени равно Божијем чуду. Догодило се да је прво (и једино) представљање које сам прочитала било баш представљање мог будућег мужа. Уз Божију помоћ сам заједно са Денисом пребродила своје муке и отпочели смо нови, брачни, заједнички живот у Христу, баш као што смо желели. Слава Богу!"

Посетите сајт пројекта Кана Галилејска

Протопрезвитер Милош Костић: Обнова и изградња жупских светиња

Fri, 23 Aug 2019 18:44:00 +0000

Протонамесник Филип Јаковљевић: О исцељењу месечара

Fri, 23 Aug 2019 13:44:31 +0000

Свето јеванђеље по Матеју, зачало 72(17, 14 – 23), доноси нам причу о још једном чуду које Господ Христос чини током Свог земаљског живота, исцељењу месечара. И ова, као и многе друге приче које су забележили ученици Господњи, указује на то колико је важно да имамо снажну и чврсту веру. О томе шта за нас данас значе поуке ове приче слушаоцима Радија Источник говорио је протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског Г. Милутина.

Извор: Радио Источник

Преподобни Порфирије Кавсокаливит: О Русији

Fri, 23 Aug 2019 09:00:00 +0000

Једном приликом старца Порфирија је посјетила Марија Мемлејева, париски писац и емигрант, коју је са собом довела Татјана Горицева. Она је Старцу, између осталог, изразила своју бојазан за Русију, како ће бити уништена, и да хоће Американци и други народи да је униште са атомским бомбама и сл., и била је веома уплашена.

Баћушка је подигао своје очи и рече ми: - Кажи (преведи) јој да ће Русија ускоро бити велика, веома велика, не сматрам велика као држава, већ духовно велика. Није прошло пуно времена, само неколико година, и Русија се ослободила од комунизма, и Црква је кренула да тријумфује, и пројавили су се мученици који су поднијели страдања за вријеме периода безбожништва и заиста се пројавила Русија у свом њеном величанству.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Лаку скит

Fri, 23 Aug 2019 08:40:00 +0000

На Светој Гори Румуни су један од народа који се не налази на листи поносних власника неког од двадесет председавајућих манастира, упркос томе што су њихови владари у једном периоду атонске историје готово потпуно били преузели ктиторско првенство, па чак иако имају најбројније монаштво од свих балканских народа. Можда им је та позиција увређеног млађег брата донела приљежнији рад на ономе што већ поседују – а на Светој Гори поседују доста. Све ово не спречава скупине њихових туриста-ходочасника да се размећу негдашњом славом и да помало завидљиво преносе народне легенде у којима су бољи од „тих“ Грка.

На Светој Гори они поседују два скита и једну важну келију. Главни од скитова, који припада Великој Лаври, може се изравно поредити с осталих 20 светогорских манастира и по величини и по угледу. То је скит Св. Јована Претече – Продром. Овај лепи назив који описује онога који стиже пре друма, носи главни румунски светогорски скит. Иако је Претеча, географски је заправо последњи у низу цркава и налази се на самом рубу светогорског полуострва, у једном божанственом пределу у коме ситно растиње, гарига (на грчком φρύγανα), опасује бреговито тло чија се окомита страна лагано спушта до самог мора. Манастир је на узвишењу, окренут према истоку и гледа према Лемносу, Самотраки и Тасосу. Неколико километара од тога руба полуострва пролази рута трајекта који вози од Волоса ка Лемносу и даље.

Други румунски скит, онај о коме је овде реч, зове се Лаку и налази се у сасвим другачијем географском окружењу, ништа мање упечатљивом. Лаку скит није организован као један католикон с високим конацима који га опасују, већ је то прави скит: поседује главну цркву – киријакон и петнаестак идиоритамских келија расутих по немирном тлу.

На Светој Гори није дозвољено оснивање нових келија. Заправо, у сваком скиту, када се за то укаже потреба, тражи се од Свештене управе чије је седиште у Кареји, дозвола да се реновира нека од урушених келија каквих има свуда. Тако се одржава стари поредак и обнавља монашки живот који је током своје дуге историје трпео многе падове и успоне. Неке од ових келија изгледају као прекрасне виле с добро одржаваним цвећњацима. Пре двадесетак година у целом скиту живело је само неколико монаха, док их данас има више од педесет.

И овде се морамо осврнути на древно атонско законодавство и назначити да скит Лаку припада манастиру Св. Павла. Овде скоро да се не може доћи случајно, и то је његова најлепша предност. Једне године, био је кишовит дан, срео сам живахну групу Румуна (Румуни су као ходочасници гласни, али не вичу претерано много, имају меру) испред манастира Констамониту. Пре него што су схватили да питам за превоз без посебног одредишта њихов вођа ме је већ утоварио у комби и љубазно повео у Лаку скит. Ово место је у самом средишту светогорског полуострва и висински је најближе врху Атосу (од њега се не пење на врх; то би био врло незгодан пут). Одаљен у брдима скит полако губи сваку везу с морском обалом. С врхова где су неке од скитских келија, у правцу мора може се видети висока кула Морфону, једина преостала грађевина некадашњег манастира бенедиктинаца из Амалфија. Током зиме ову стрму долину опасану брдима сунце готово потпуно напушта. Читав свет замире и тоне у нешто налик тешкој северноевропској зими.

Скит је раширен по падинама стрмог усека између две брдске косине у чијем дну тече река. Мало изнад њене леве обале, изграђена је у 18. веку саборна црква посвећена Светом Димитрију. У једном периоду средњовековне историје скит је припадао и Србима. Сваком од петнаест келија руководи по један старац, а се сви састају у саборној цркви, углавном да обележе веће празнике. Околина Лаку скита (скитул Лаку, како га Румуни зову) обрасла је густим шумама око којих се, као у светогорској Шангри-ла, издижу врхови чији се највиши, Атос, надноси тако интимно да човек има осећај да се налази иза „само једног брда“.

Трима крацима Халкидикија није равномерно подељена пијаћа вода. Само на Светој Гори вода се излива из бројних извора, пресеца многе монопатије (брдске путељке) и чини растиње тако бујним као да сте у најмању руку посетили неку древну и ретку европску прашуму у чијим деловима сунце не успева да осунча тло. Речица која тече коритом према мору око себе има неуређено тло и наткриљена је искривљеним гранама високог дрвећа. Да би се прешло на другу страну обале, мора да се прекорачи преко склепаног дрвеног мостића.

Ноћили смо у Келији светог Исидора. Нисам имао појма да се келија овако зове нити да је дан на који смо стигли посвећен управо овом светитељу. Пошто сам био случајни путник и нисам био предвиђен за ноћивање у малом конаку, добио сам малу собу, готово монашку келијицу у којој је изнад кревета на зиду био стари румунски ћилим и над њим, у привидном нереду, много икона. Собица је излазила на ходник који води ка малом параклису келије. Панађур је почео увече свечаним бдењем.

Цела келија Светог Исидора и околне зградице изграђени су од сиво-плавог камена, а складна архитектура келије и кровови наткриљни каменим црепом – лепо су се уклопили у околину. Око ње је неколико степенастих баштица, један воћњак и мали виноград чији су се олистали чокоти успињали и наткриљавали га. И код Румуна су дуга бдења и службе, а пажљиви слушалац из Србије може да се креће кроз молитву хватајући повремене словенске речи којих је румунски црквени језик нарочито пун. Сваку прозбу завршавали су с Домнул милујешће. Сваку светотројичну формулу У име оца и сина… завршавали су с већи већилор (у векове векова). А Богородицу Румуни зову Мајка Домнул. И молитва коју не разумемо делује као прави лек. Иако му не познајемо састав, он успешно делује. Бдење је потрајало до дубоко у ноћ, а мирну службу водио је с напрегнутом пажњом један крупни риђобради јеромонах.

У скитским келијама увек се обедује у интимнијем духу и без строге византијске процедуре. Поред сваког дубоког тањира стајао је струк младог црног лука и огромни листови младе салате. Испред мале трпезарије чопор мачака чекао је свој мршави „монашки“ оброк. Сутрадан, након свечаног јутарњег оброка, мала скупина путника размилела се по околини. Група румунских ходочасника сложно је походила један део пута, на узвишењу где се налази најбољи домет за мобилне телефоне. Наш вођа, пуковник у пензији Нико, објаснио ми је предности бивања у Европској Унији: „Када идеш на Свету Гору не мораш да прелазиш гомилу граница, а мобилни свуда кошта исто.“ Ову другу предност, на завојитом узвишењу, моји сапутници су добрано користили.

У келији Светог Исидора живи се повучено и скромно. Великог притиска нема, осим оног који свакоме налаже сопствена монашка савест. Свакој келији, као и сваком манастиру, унеколико игуман, тј. геронда – даје боју и изграђује специфичност. Нисам знао ко је старац ове келије. Након оброка и током духовног предаха тј. мирне дангубе (својеврсна привилегија посетилаца), посматрао сам како један старац нешто прчка око винограда. Босих ногу у излизаним папучама, он се упињао да повеже највише гране винове лозе. Одећа му је стара и похабана, боје мирног јутарњег мора, онаква каква се види на многим светогорским пустињацима. Идиоритмија одише недостатком друштвеног консензуса чији је први представник одећа, макар и она монашка. И тако је старац марљиво уређивао свој виноград и појавом призивао најлепше асоцијације на приче из Јеванђеља. Испоставило се да је баш тај радени старац духовник и вођа овог малог братства. Његово име је геронда Исидор. Касније смо видели колико је овај старац драг и скрушен.

Најбоље бих га могао описати ако га упоредим баш с његовим имењаком, старцем Исидором, духовником Павла Флоренског, кога је овај мученик предивно описао у књизи Со земље: „Свему човек може да се диви у њему: љубави, кроткости и смирењу; праведности, искрености и независности; скромности, несебичности и сиромаштву“. У микрокомуникацији с овим старцем, у скромним односима који се током дана успоставе између монаха и мирјана, отвара се дубоко сагледавање лепоте и једноставности који красе поједине монахе, чији је сада главни представник старац Исидор. При одласку из келије, док смо начичкани седели у своме минибусу, старац је стајао срдачно се смешећи и машући нам. Одатле је изгледао као благи декица који благосиља тик пре но што ће да журно нестане и настави свој посао у врту.

У Лаку скиту је можда главна, ако се тако може рећи, а свакако најпознатија Келија Благовести (на румунском Буна вештире). Њу води старац Стефан. Једне године боравили смо у овој келији. На десној обали речице, насупрот келије Светог Исидора, на високој чистини налази се ова велика келија. Око ње се изграђују помоћне просторије и развија се успешан посао. Монаха има доста али пошто правило налаже да келија не сме имати више од шест монаха, с времена на време неко мора да се пресели другде. Баш те године је један део братства, готово половина, прелазила у новообнављену стару келију како би се број станара свео на одређену меру.

Старац Стефан је средовечни рмпалија дуге седе браде, продорног погледа и густих обрва. Његова крупна фигура у висини и у ширини оставља утисак, исто као и његов продоран и дубок глас и срдачност. Да сам се којим случајем нашао овде као непожељни путник намерник, лако бих могао да замислим геронду Стефана како, као Гандалф Бели, својим игуманским штапом удара у под и грмећи ме упозорава: „You Shall Not Pass!“

Моји сапутници су хвалили његову предузимљивост. Заправо, он је веома познат у Румунији, јер је основао издавачку кућу Евангелисмос и много преводи с грчког. Старац је такође покренуо посао израде свештеничке одеће. Преко пута параклиса, у једној од помоћних просторија, током дана чује се тихо брујање. Тамо машине, чији изглед подсећа на најсавременије траке неке фабрике електронике, „најновије и увезене из Јапана“, по савременој технологији израђују најквалитетније свештеничке одоре које се после шаљу у Румунију. Предузимљивост ову келију чини веома активном. Наш пуковник Нико тихо ми је рекао: „Иако веома поштујем ову келију, сад схваташ зашто најрадије боравим код старца Исидора.“

Јутарња служба у овој келији је, упркос скученом простору, изгледала импозантно. Један за другим у њу су ступали бројни келејници и старијем монаху целивали руку. То је био Грк, изасланик манастира Светог Павла. Како су ме обавестили моји сапутници, данашњи игуман Светог Павла је једно време имао послушање баш у околини овог румунског скита као шумар. У Келији Благовести често су му указивали гостопримство. Зато су односи крајње срдачни и пуни узајамног поштовања. Када је старац Стефан ступио у параклис, овај стари монах је потом њему целивао руку и указао поштовање. У параклису је на махове просторију испуњавао опојни мирис тамјана, а византијско појање, на румунском, чинило је атмосферу колико узвишеном толико и егзотичном. Тај перенијални, више од хиљаду година одржавани византијски церемонијал очувао је достојанство и силу богонадахнутих чинова, па и дан данас литургијска служба импресионира својим складом, ритмом и снагом.

Као и у другим манастирима и келијама на Светој Гори, најчешће се човек задржи један дан. Толико је благослов, дуже није ваљано, и овако су велике гужве. Проблемом претераних посета Света Гора ће тек да се бави. Али упркос томе што се на једном месту проведе само дан, пажљивом посетиоцу проживљено остаје у духу, те му омогућава да, кад се врати своме обичном животу, посету наново проживљава и уклапа импресије у ширу светогорску слику. Различити су монаси, различити су и старци. Али саборни дух их све окупља на једном месту и живот их води истом циљу.

Владимир Живановић

Извор: Теологија.нет

Људи траже границе да би их превазишли

Fri, 23 Aug 2019 07:38:00 +0000

Репортер „Новости“ на успону ка Атону, са поклоницима током Преображења, највећег празника Свете Горе. Врх Атосa је циљ поклоника из целог православног света на дан „када се преображавају вода и гора“

ЗВЕЗДЕ се ковитлају као безбројни ројеви свитаца када их посматрате у ноћи уочи Преображења, 19 августа, са Атона, врха Свете Горе Атонске, док се под ногама таласа светломодро море облака које гони ледени ветар. Тамно плаветнило ноћи пред зору потискује пурпурна плима која надире са источног хоризонта. Из ње се рађа ватрена кугла Сунца која расте и чији сјај постаје све снажнији. Све док снага блиставе беле светлости не постане неподношљива за људске очи, њу пожудно упијају поклоници на врху Атоса, стојећи испред црквице посвећене Преображењу.

Управо тако се у Библији описује опчињеност апостола који су посматрали Христа на гори Тавор, када им се први пут указао у свом божанском облику, као чисто светло.

Зато је за православце Атос „други Тавор“, на чијем врху се може у дане празника доживети непосредан додир са Богом. Ни после целоноћног бдења поклоници не дају да их савлада исцрпљеност и не падају у сан у врећама за спавање које су расули као чауре лептирова по вртоглаво високом стењу.

Јер, мистика не нестаје ни када јутро одмакне и Сунце се подигне високо. Тада сенка Атона на пучини Егејског мора оцртава савршен троугао, баш онакав каквим се у хришћанској симболици приказује Бог и његово „Око недремано“.

Није потребно да будете религиозни мистик да бисте осетили дубоко и исконско узбуђење пред овим призорима и разумели зашто људи дуже од 1.000 година преваљују тешку стазу којом са нулте тачке на нивоу мора стижу до 2.033 метра високог врха Свете Горе, да би уживали у призорима непрестаних и брзих преображаја природе око себе.

Они долазе различитим путевима до почетка коначног успона на мермерну пирамиду Атона, јер сваки део најисточнијег „прста“ полуострва Халкидики има своју симболику и споменике.

Репортер „Новости“ се, истражујући ходочасничке путеве, упутио мало познатом стазом између пећина испосница у којима су тиховали светитељи Атанасије Велики, утемељивач првог светогорског манастира Велике Лавре и Нил Мироточиви, из чијих су моштију, по овдашњој легенди, текли слапови мира од кога је мирисало и море.

Овај уски пут којим пролазе готово искључиво усамљени монаси Светогорске пустиње пружа се дуж око километар дугог одрона који је настао после катастрофалног земљотреса у ком се цео бок планине на западној обали полустрва изломио у огромне громаде. Оне су се котрљале ка мору и у једном тренутку стале, али њихова равнотежа уопште не делује убедљиво. Утолико је невероватније када се крочи на стазу коју су у камену одрона угазила само стопала генерација монаха и копита ретких мула који овуда прођу. Када око пролазника уочи како из камена вире шипке дебеле арматуре, чији нагиб показује да се камење ипак помера, једина мисао која ходочаснику пада на памет јесте: „Помози Боже“.

Монах Игнатијус из усамљене келије Светог Нила прелази овај пут готово свакодневно, савршено сталожено, и са осмехом објашњава да Бог баш на оваквим местима показује колико брине о људима. Није забележено да је ико страдао на овој језивој стази.

Она се завршава не ветровитим превоју Чаири, испод врха обраслог густим растињем, у ком живи један од „невидљивих“ монаха који су се потпуно одвојили од света. Он се не може видети како пролази овуда у доба празника, када бескрајна колона налик мравима који се пењу у мравињак, хрли безбедном пешачком магистралом дуж обода шуме ка врху Атон. На њој се може чути невероватна мешавина језика целе православне васељене: грчког, српског, руског, украјинског, грузијског, румунског, молдавског… Али није реткост чути ни енглески, немачки, италијански… Преображенски успон на Атос је постао од православног ходочашћа велики живи споменик људске цивилизације.

ОТКРИВАЊЕ ГРАНИЦЕ

Поклоници свих генерација, од десетогодишњака до седамдесетогодишњака, улажу уочи Преображења последње атоме снаге да се по августовској врућини попну до црквице на планинском врху и проведу ноћ, на температури блиској нули, у молитви до свитања.

– Људи овде траже своје границе да би их превазишли. То је тајна Атоса – кратко је прокоментарисао монах у гојзерицама из колоне која је вијугала дуж стрме стазе по оштром камењу.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протопрезвитер-ставрофор Јован Илић: О Светој Тајни Покајања

Fri, 23 Aug 2019 07:32:27 +0000

О Светој Тајни Покајања говориће нам протојереј-ставрофор Јован Илић, парох трећи при храму Светог Пантелејмона у Нишу. Шта је Света Тајна Покајања, који се се греси опраштају кроз свету тајну покајања, а који не, са каквим духовним расположењем би требало да одлазимо на исповест? Ово су само нека од питања на која смо одговорили у емисији Пирг, а која нам говоре зашто је важна Света Тајна Покајања за сваког верника.

Звучни запис разговора

Извор: Радио Глас

Јеромонах Доситеј: О вери, нади и љубави

Fri, 23 Aug 2019 07:31:24 +0000

Доносимо звучни запис четвртог предавања одржаног у оквиру духовних вечери у манастиру светог великомученика Георгија Ћелије у Ћелијама код Лајковца. На тему „О вери, нади и љубави“, 17. августа 2019. године беседио је настојатељ ове светиње Епархије шумадијске, јеромонах Доситеј.

Звучни запис предавања

Извор: Радио Слово љубве

Какво треба да буде васпитање деце?

Fri, 23 Aug 2019 07:30:14 +0000

Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно. Али је Марија добар део изабрала који јој се неће одузети. (Лк. 10,41-42)

Васпитање деце за честите родитеље представља један од најтежих проблема нашег мучног времена. Оно је постало невероватно тешко јер се деца као по некој заповести „од горе“ систематски развраћају, подижу се у праве и непоправљиве преступнике, којима ништа није да увреде, покраду па чак и убију човека.

Празник Рождества Богородице пружа хришћанским родитељима руководећу нит како да правилно васпитавају своју децу, не би ли их избавили од страшног удела да пођу злосутним путем савременог преступништва.

Тога дана, као плод усрдних молитава родитеља, од раније неплодне мајке Ане родила се Ова Пречиста Дјева, Која је, као најдостојнији сасуд у свету, од Господа била изабрана за Његово очовечење. Дуго су се молили Богу велики праведници Јоаким и Ана, тражећи од Њега да им дарује дете, али њихова молитва није била услишена све до часа када је Ана изрекла обећање да ће дете које роди принети Богу на дар. Тек што је Ана у молитви својој изговорила ово обећање, пред њу је стао Анђео Божји. „Молитва је твоја услишена – рекао је – уздаси твоји пробили су се до облака и сузе твоје кануле су пред Господа. зачећеш и родићеш кћер благословену, Која ће бити изнад свих кћери земаљских. Ради Ње благословиће се сви народи на земљи, кроз Њу ће се дати спасење свету, а зваће се Марија.“

Чувши ове речи Ана је са великом радошћу поновила свој завет: „жив ја Господ Бог мој! Ако добије дете, даћу га Богу на службу – нека служи дан и ноћ, прослављајући целога живота Име Његово“.

Предсказање Анђела се остварило и праведна Ана је испунила своје обећање. Родила јој се кћи Марија и посветила ју је на службу Богу.

Проводећи живот достојан завета, далеко од светске сујете, Дјева Марија је Себи за највише добро поставила општење са Богом и угађање Њему, те се удостојила највише благодати – постала је Мајка Господа Који се од Ње оваплотио, узнесена је изнад сваког створења и постала часнија и славнија и од самих војски анђелских.

Браћо и сестре у Господу! Не заборавимо да је Пречиста Мајка Божја, Коју данас прослављамо, рођена као и сви ми, и да је, насупрот лажном учењу римокатолика латина, као и ми наследила људску природу повређену прародитељским грехом. Како је онда достигла тако необичну узвишеност у добродетељима и тако безмерно достојанствено, да је превазишла чак и анђеле?

То Она дугује Својом благочестивим родитељима који су је посветили за службу Богу, односно, речено савременим језиком, који су је правилно (благочестиво) васпитали. Као резултат таквог васпитања Она и Сама – васпитана у побожности и у послушности родитељима – никако није помишљала на пропадљиву сујету и привидна добра овога света, није се бринула ни због чега земаљског што брзо пролази, него је мислила само на оно што је једино потребно - Она је добар део изабрала, који јој се неће одузети, ради чега је и зову блаженом сви нараштаји.

О како је мало данас на свету остало таквих родитеља и такве деце, који би се трудили да се својом искреном побожношћу уподобе светим праведним Јоакиму и Ани и њиховој ћерки Марији!

Родитељи данас понајвише брину о телесном здрављу своје деце и о њиховом што бољем припремању и оспособљавању за живот у свету; деци, која су лишена тврдих основа побожног васпитања, Бог и Црква често су сасвим или готово сасвим страни; деца немају поштовање према родитељима, омаловажавају оне који су им дали овај живот, и чим стану на своје ноге одвраћају се од њих и брзо их заборављају. Као резултат тога, читав људски живот, лишен здравих основа вере и морала у својој основној ћелији – породици, све више и више бива прекривен мраком безверја и неморала, и постаје налик скотском, зверском, чак и демонском. Сујета овога света као ужасна мочвара гута и погубљује сваку људску душу, која можда и није лишена добрих осећања и настојања, али нема тврде тачке ослонца какве разумно и исправно благочестиво васпитање пружа у борби са безбројним искушењима овог света који у злу лежи.

Родитељи хришћани! Знајте да ће вам ваша деца бити радост и утеха, да ће вам бити потпора у старости, само онда ако их научите да више од свега на свету цене оно што је једино потребно: веру у Бога, потпуну преданост Њему и настојање да цео свој живот на овај или онај начин посвете служењу Њему. У супротном, сами себе треба да кривите ако вам деца буду причињавала само невоље, ако вас буду жалостила и доводила у очајање, нарочито у вашој старости, онда када је природно да од њих очекујете помоћ и подршку у свему.

Пример Пречисте Мајке Божје нарочито треба да послужи вама, мајке хришћанке, за васпитање ваших кћери.

Родитељи Пресвете Дјеве, Јоаким и Ана, нису се попут многих савремених родитеља трудили да јој дају одлично светско васпитање. Они је нису учили плесовима, музици, страним језицима, лепим манирима. Они је нису облачили по последњој моди, која је, узгред речено, данас крајње непристојна и недолична; нису је китили свакојаким женским украсима, нису је водили на балове, вечерње седељке и позоришне представе. Коначно, они уопште нису мислили на то како да је што боље удају. Једини њихов задатак, који им се стално налазио пред очима, био је – да своју ћерку васпитају у страху Божјем и искреној побожности.

И ево плода таквог васпитања! Омиљена занимања Преблагословене Дјеве била су молитва, читање Речи Божје и рукодеље ради што лепшег украшавања храма Божјег и доброчинства сиротима. Она не само да није помишљала на дотеривање и забаве као друге девојке Њеног узраста, него се постојано удаљавала од све те светске сујете и вреве, и више од свега љубила је усамљеност у тишини храма Божјег или Своје келије. Тај чисти и свети живот до те је мере постао готово природна потреба Њена узвишене душе, да је одлучила да се потпуне посвети Богу и, не желећи да се удаје, дала је завет вечне девствености.

Управо због те необичне душевне чистоте и потпуне преданости Богу Она је прослављена изнад свих кћери љyдских, удостојивши се да безмужно постане Мати Самог Бога, да Њено име непрестано славе сви људски нараштаји, и да ће је величати и прослављати да скончања века.

Та вечна неувењива слава Пресвете Дјеве Марије није лекција само за хришћанске родитеље на делу васпитања њихове деце, јер одатле и уопште сви ми хришћани можемо да учимо. Та Њена неупоредива слава, ако Оне Која је „часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима“, јесте заиста светлоносни светионик за све нас што лутамо у тами која све више и више прекрива савремено човечанство.

Нека наше бриге не буду о пролазном, сујетном, пропадљивом, о ономе што брзо нестаје, него пре свега – о вечном, спасоносном за наше душе, небеском. Када се ради о земаљским добрима ми се претерано узбуђујемо, јуримо на све стране, док на небеско и вечно лако заборављамо, иако бисмо првенствено требали да се припремамо за вечност. Постарајмо се да прекор који је Господ упутио еванђелској Марти – Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно – не би био упућен и нама и нашој деци, него да и нас и њих похвали Господ као што је похвалио еванђелску Марију (слику Пресвете Дјеве Матије), која је села код Његових ногу и пажљиво слушала Његове Божанске речи – Марија је добар део изабрала који јој се неће одузети! Амин.

Архиепископ Аверкије (Таушев)

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Презвитер др Оливер Суботић: Искушења 5Г технологије, дигитализације и трансхуманизма (ВИДЕО)

Thu, 22 Aug 2019 09:34:00 +0000

О новим искушењима која нам доноси 5Г технологија, дигитализација и трансхуманизам синоћ је било ријечи на „Тргу од ћирилице“ у Херцег Новом. О овој актуелној теми говорио свештеник др Оливер Суботић, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ.

Своје предавање отац Оливер је почео појмом дигитализације, односно периода послије Другог свјетског рата када дигиталне технологије полако почињу да се употребљавају и прелазе из војног сектора у комерцијални сектор – индустрију гдје се усавршавају. Он је подсјетио да ми заправо нијесмо били свјесни постојања информационих технологија у друштву све до 80-их година када долази до појаве кућних, персоналних, рачунара. Те осамдесете године су обељежиле долазак рачунара у наше домове, али тада још увијек није било великих искушења. Са првим велики изазовом срећемо се средином деведесетих година када интернет постаје комерцијално доступан упоредо са комерцијалном мобилном телефонијом. По мишљењу оца Оливера тада интернет на неки начин почиње да мијења наше окружење.

„Интернет и мобилна комуникација много тога су побољшали, али су се појавила и нека нова искушења до тада невиђена, као на примјер феномен интернет зависност. Такав феномен је регистрован први пут 2003/2004 године у Финској када је Министарство одбране одлучило да тројици својих војника одобри да буду лишени војне обавезе зато што су дијагностиковали да имају зависност од интернета а у касарнама нијесу могли да им обезбједе интернет приступ“, истако је, између осталог, презвитер др Оливер Суботић.

Говорећи о трансхуманизму др Суботић је нагласио да има позитивних ствари које нико не спори, на примјер угрдња пејсмејкера и сл, али да се већ сада мора размишљати на који начин обезбједити права људи који не желе да буду супер људи и да њихов генетски материјал бити за 300% побољшан:

„Већ сада морамо размишљати да омогућимо људима да у таквом друштву, које ће доћи, не буду дискриминисани.“

Нагласио је да сада када имамо тај изазов пред собом лако да идентификујемо искушења, али треба наћи одговор на који начин да се изборимо са тим технолошким таласом који долази и доноси нешто што не можемо још увијек да предвидимо у довољној мјери. Постоје два пута и оба су нам потребна, тврди отац Оливер.

„Први је онај који се тиче институционалног дјеловања, дакле нашег заједничког дјеловање са другима. Лично сматрам да треба дати подршку покретима љекара, интелектуалаца, професора, удружење за заштиту животне средине, који се залажу за формирање оаза које нијесу загађене електромагнетним смогом. Други вид нашег одговора је далеко важнији. Треба имати у виду да 5Г технологија представља увертиру за 6Г и 7Г који се већ разрађују. Основна концепција 7Г технологије која је тек на нивоу једног теоријског концепта, више није проток информација, него могућност преноса мисли – ментална комуникација.“

Ако човјека сведемо на ту врсту менталне комуникације, ако сведемо човјека на мозак, то је један рационализам који до сада у овом технолошком смислу није виђен, истиче др Суботићи износећи став да православље треба да свједочи човјека о свим својим димензијама и ту је суштина:

„Ми тим људима треба да свједочимо да човјек није оно што има у мозгу, него човјек је и мозак, и тијело, и душа, и срце.“

Става је да православље има и да треба да афирмише човјеково пребивање у уму.

„Ум и разум нијесу исто, они су енергије душе, с тим што је разум везан за функције мозга, а ум није“, казао је свешетник Оливер Суботићи и подсјетио да је ум око душе који независно дејствује и представља центар човјековог бића.

Појаснио је зато ми у православљу стално говоримо да је важно ум вратити у срце, молити се умом, јер нас технологија, иако ми то не примећујемо, све вријеме изводи из срца и наш ум расплињава.

„Када човјек има дејствени ум коју је у молитви, срцу, он тачно зна шта је добро а шта лоше за њега, и ту је суштина и на томе треба да радимо“, закључио је свештеник др Оливер Суботић, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Игуман Димитрије (Плећевић): Свети Јаков и Зосим Тумански

Wed, 21 Aug 2019 19:51:58 +0000

Поводом данашњег празника-преподобних Јакова и Зосима Туманских гост радија Светигора посредством телефонске везе био је игуман свете Туманске обитељи из браничевске епархије јеромонах Димитрије (Плећевић) са којим смо говорили више о ова два новопросијавша угодника Божија, о животу и историјату манастира Тумане као и о великом броју чуда која се тамо догађају.

Звучни запис разговора

Извор: Радио Светигора

ТВ Храм: Манастир Туман - Светиња у којој вера чини чуда а верници проналазе мир, утеху и спас

Wed, 21 Aug 2019 19:50:55 +0000

Манастир Туман налази се на девет километара удаљености од Голупца, у подножју голубачких планина, окружен шумом, на левој обали Туманске реке, што самој светињи даје посебну лепоту. Пет векова након представљења Преподобног Зосима, јасно је зашто је свети подвижник изабрао за свој усамљени и молитвени живот баш такво место, скривено од људи и у потпуности погодно за молитвено тиховање.

Извор: Телевизија Храм

ТВ Храм: Личност и заједница - проф. др Богољуб Шијаковић

Wed, 21 Aug 2019 19:44:45 +0000

Протојереј Андреј Ткачов: Преображење

Tue, 20 Aug 2019 19:36:13 +0000

Обављајући проскомидију свештеник у средиште дискоса ставља део хлеба који се зове Агнец. То је онај хлеб који постаје Христово Тело као резултат службе и освећења, услед додира Духа. Око овог хлеба се по специјалном редоследу ређају честице у част Богородице, Претече и свих светих, а затим – свих живих и преминулих. Тако је на дискосу видљиво представљено сабрање око Христа целог човечанства које је спасено и које се спасава.

Исто тако видимо како Христос на дан Преображења окупља око Себе на гори живе и умрле. С тројицом земаљских сапутника и ученика Господ се пење на гору, а тамо је до зрака Његове славе која је заблистала из царства мртвих дошао Мојсије, а с неба – Илија. И остварило се оно за шта ће Павле после извесног времена рећи: „Њега Бог високо уздиже, и дарова му Име које је изнад свакога имена. Да се у Име Исусово поклони свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом“ (Фил. 2: 9-10).

„Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке: нисам дошао да укинем него да испуним“ (Мт. 5: 17). Тако је Спаситељ говорио проповедајући. И да би потврдили ове речи код њега су дошла двојица најславнијих синова Старог Завета. Као и пре на Синај и Хорив, опет су дошли на гору. Она се зове Тавор.

У Мојсију се Христу поклонио закон. У Илији су с Њим разговарали пророци. Обојица су својом појавом показала да је Христос давалац закона и испуњење пророчанстава.

***

Мојсију је једном у току великих и тешко објашњивих догађаја Бог рекао: „Али нећеш моћи видети лице Моје, јер не може човек Мене видети и остати жив“ (2 Мојс. 33: 20). Међутим, прошао је дуги низ година, многи нараштаји су се променили. Казне и благослови које је Мојсије предсказао су наизменично силазили на главе синова Израиљевих. На крају је „дошла пуноћа времена“ (Гал. 4: 4) и на земљу је дошао оваплоћени Син Божији. Сад је Мојсије могао да види Његово лице. Мојсије се више није плашио да ће умрети од овог призора, и не само зато што је његово тело одавно лежало у земљи, а само душа се наслађивала гледањем Истине, већ и зато што Јагње Божије Које је дошло да узме на Себе грехове света, не убија, већ греје; не сакати, већ животвори.

Апостоли су били у страху. Ако су нешто и говорили, то је било тепање људи који сами себе не разумеју (В.: Лк. 9: 33). Међутим, гости из других светова се нису тако понашали. Двојица највећих пророка су беседила с Месијом. Они „говораху о исходу Његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму“ (Лк. 9: 31). Одбацивање Христа од стране старешина, Његова осуда на смрт, распеће и Васкрсење, били су предмет њиховог разговора.

Много, врло много је било откривено Мојсију и Илији у време земаљског живота. Вероватно нису рекли све што су знали. Међутим, још више су имали прилике да виде, да чују и да сазнају овде – на Таворској гори – у присуству тројице уплашених Исусових ученика.

Мојсије је толико пута чуо Божији глас! Чуо га је и ушима, и срцем, јер је Господ с њим разговарао као с другом – лично. Сад је видео Онога Који је раније био невидљив и на људском језику нема речи које би описале оно што је осећао.

Међутим, Илија је другачије гледао Христа.

Илија није умро. Његов повратак на земљу су синови Закона очекивали с огромном напетошћу. Јер, последњи пророк је рекао: „Ево, Ја ћу вам послати Илију пророка пре него дође велики и страшни дан Господњи“ (Мал. 4: 5).

Илија, по мишљењу мудраца, треба да дође и, како уче књижевници, „да уреди све“, односно, да помаже и зацари месију. Зато Јудејци кад је Јован дошао у духу и сили Илијиној да проповеда покајање, „послаше из Јерусалима свештенике и левите да га запитају: Ко си ти?“ (Јн. 1: 19). И међу главним питањима је било: Да ли си ти Илија?

Јован је тада рекао: „нисам“, зато што он није Илија, већ „глас вапијућег у пустињи“. Дошао је да припреми људе за веру кроз проповед покајања. Он је претеча првог доласка, смиреног доласка искупљења. А Илији предстоји да буде пророк и претеча другог Христовог доласка.

Све су то тајне које су се криле од премудрих и разумних, али које су касније откривене деци. А сад Илија с љубављу гледа Цара Израиљевог, Који је уједно и Јагње – невино и које треба да буде заклано.

***

Тамо где живи Илија време протиче на другачији начин. На земљи теку године и преплићу се векови. А саговорници анђела – Енох и Илија – не морају да их примећују, пошто живе у близини Бога за Којег је хиљаду година као један дан. Међутим, наступиће време кад ће човечанство представљати једну грешну целину попут испреплетеног змијског клупка. Биће то бескрајно гордо и бескрајно развратно човечанство. Оно ће одбити да се клања Истини и заволеће лаж. Из овог неизлечиво болесног човечанства као горки плод отровног дрвета појавиће се човек који ће волети себе толико снажно као што отац лажи – сатана – воли себе. Овај човек ће се упоредити са Христом и већина људи неће бити у стању да разликује ову грубу лаж од истине. И тада ће Илија прекинути своје непрестане молитве и доћи ће међу људе како би посведочио Истину.

„Истински Месија је већ долазио, – рећи ће он народу Израиља. – Онај кога ви узносите и у којег се уздате је преварант.“ Илија се неће плашити да каже истину. Неће се плашити ни да умре за истину, попут Јована који је дошао да проповеда покајање у истом духу као што је Илијин.

А сад гледа Христово лице које блиста попут сунца, Његову одећу која је постала заслепљујуће бела и будућност се његовом пророчком оку открива јасније него што се обичан човек сећа прошлости.

***

Шта се то десило тамо на гори?

То је било Царство Божије које је дошло у сили. Тако је Христос рекао пре Преображења: „Заиста вам кажем: има неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Царство Божије да је дошло у сили“ (Мк. 9: 1).

Христос Који сија као сунце. Људи који Му се клањају. Слава Божија која освећује праведнике. Управо то је Царство Божије које је накратко показано малом броју изабраних, али које на крају векова и времена очекује све оне који су записани у Књизи Живота.

Један од људи који су били на гори тог дана – Јован – ће временом видети још више дивних откровења. Он ће видети Небески Јерусалим за који ће рећи да „град не потребује сунца ни месеца да му светле, јер га слава Божија осветли, и светлост је његова Јагње“ (Откр. 21: 23).

Тако ће Јагње Које је постало светилник на Тавору за петорицу изабраних постати извор светлости за велико мноштво људи који поју: „Нека буде светлост Господа Бога нашег на нама!“, „У светлости Твојој видећемо светлост“, „Боже, буди милостив према нама, благослови нас, просветли лице Твоје на нама и смилуј нам се.“

***

Оно што се десило на Тавору је врло драгоцено. Овај догађај нас учи у Кога заправо верујемо и Кога називамо Спаситељем.

То није само Човек и Учитељ.

То је Бог пророка, Давалац Закона, најслађи Саговорник древних праведника, вечно сијање Очеве славе, Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога истинитог.

То је Онај Ко је изнад Мојсија. Онај пред Ким стоји Илија.

Он је Светлост истине Која просвећује сваког човека који долази у свет.

И будућу наду обасјава таворски сјај и најављује нам будуће светло Царство.

И само обиље плодова које освећујемо тог дана говори нам о сласти и радости, о богатству и лепоти будућег и предстојећег Царства које неће имати крај.

Чак је и воће данас извор мисли за радосно и слатко богословље. Јер о Цару је скривено речено: „Шта је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима; желех хлад њен, и седох, и род је њен сладак грлу мом“ (Песм. 2: 3).

Извор: Православие.ру