Рођена у Риму од родитеља благочестивих и врло богатих. Присиљена од родитеља ступила у брак с неким знаменитим младићем Апинијаном. Родивши друго дете она се тешко разболи, и рече мужу своме, да ће оздравити само тако, ако се он закуне пред Богом, да ће убудуће с њом живети као брат са сестром. Муж се закле, и Меланија од духовне радости и телесно оздрави. Пошто би Богу угодно, да им узме обоје деце, то се они реше, да распродаду сва своја имања и расточе на убоге, на цркве и манастире. Путовали су по многим земљама и градовима свуда чинећи добра дела од свог богатства. Посетили су знамените духовнике у горњем и доњем Мисиру, и од њих се много научили и надахнули. За све то време Меланија се подвизавала у строгом посту, срдачној молитви и читању Светог Писма. Имала је обичај, да сваке године три пут прочита цело Свето Писмо, Стари и Нови Завет. Са својим мужем живела је као са својим братом и саподвижником. Дошавши у Александрију, приме благослов од светог Кирила патријарха. Потом оду у Јерусалим, и настане се на Гори Јелеонској. Ту се Меланија затвори и сва предаде богомислију, посту и молитви. И проживе тако четрнаест година. Потом изађе да послужи другима ка спасењу. Основа мушки и женски манастир. На позив свога рођака, сенатора Волусијана, незнабошца, оде у Цариград, и обрати овога у веру Христову (што не могаше учинити ни сам блажени Августин). Потом се опет врати на Гору Јелеонску, где се и представи Богу 439. године у педесет седмој години свога живота.

**

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ МЕЛАНИЈЕ РИМЉАНКЕ

ДОБАР род се рађа на добром дрвету. Света грана извија се из светог корена. То ми видимо на примеру свете Меланије, која произађе од благочестивих хришћанских родитеља, у Риму. Отац јој и деда беху у броју најглавнијих сенатора. Када одрасте, Меланија свом душом жељаше да своје девичанство сачува беспрекорним, и о томе често свим срцем мољаше своје родитеље. Али пошто им она беше јединица и немаху другога наследника безбројних имања својих и богатстава, то је они у њених четрнаест година удадоше, против њене воље, за високородног и знатног младића Апинијана, коме беше седамнаест година.

Пошто се венчаше и живљаху у чесноме браку, Меланија не промени своју мисао и жељу: да чува, иако већ не девичанство, оно бар чистоту. Стога она на све могуће начине покушаваше да приволи на то свога супруга, често му са сузама говорећи: О, како би блажени били ми, када бисмо младост нашу заједно провели у чистоти, служећи Богу без телесне везе, што сам ја свагда желела и желим! Тада бисмо један друго подстицали на прекрасан богоугодни живот. А ако те сладострашће, тако својствено младости, спречава у томе и ти не можеш да савладаш телесну пожуду, онда остави мене и не ометај ми жељу.

Ево, као откуп свој ја ти дајем сва моја богатства, робове и робиње, ризнице злата и сребра, и друга безбројна имања. Све то нека буде твоје, само да будем слободна од телесних веза.

А Апинијан нити беше одлучно против тога, нити потпуно пристајаше на то, већ јој нежно говораше: То засада не може бити, док не добијемо наследника за наша имања. А кад нам се такав наследник роди, онда ћу се и ја придружити твојој доброј намери, јер није лепо да жена престиже мужа у добром делу и стремљењу к Богу. Причекајмо док нам Бог не да плод нашег супруштва, па ћемо онда заједно изабрати начин живота који ти желиш.

Меланија пристаде на овај предлог свога мужа. И Бог им даде женско чедо. Чим Меланија роди ћерчицу, она одмах даде за њу Богу завет девства, као отплађујући свој дуг: јер је желела да кћер њена сачува оно што она сама није могла сачувати, пошто су је силом удали.

Затим, припремајући се на друкчије живљење, Меланија стаде јаче обучавати себе уздржању и умртвљавању тела: она се пошћаше, телу не угађаше ни у чему, лепе хаљине и скупоцене наките женске не ношаше, у купатило не одлажаше. А када јој муж или родитељи предлагаху да оде у купатило, она не обнаживаше своје тело, већ само лице умиваше, и излазећи запрећиваше робињама да то никоме не говоре и даваше им поклоне да би ћутале. Од мужа пак она захтеваше да испуни своје обећање, и говораше му: Ето, ми сада имамо наследницу нашег имања. Зато, да живимо без телесних веза, као што си ми обећао. - Али је он не хте послушати.

Видећи да је муж њен неусаветљив, Меланија намисли да тајно бежи у непознату земљу, оставивши оца и мајку, мужа и чедо, и сва богатства: тако силно беше она обузета чежњом за Богом и љубављу за чистим животом. И она би ово одмах учинила, да је не задржаше савети неких благоразумних људи, који је подсетише на следећу апостолску реч: "Ожењенима заповедам, не ја него Господ, да се жена од мужа не раздваја"; и још: "Шта знаш, жено, да ако мужа спасеш?" (1 Кор. 7, 10. 16).

И тако, задржана надом на спасење мужа, Меланија одустаде од намераваног бегства. Али јој беше тешко вршити брачну дужност. На телу пак она ношаше грубу власеницу, и скидала је само онда када је знала да ће са мужем бити насамо, да он не би дознао за такво њено живљење. Међутим, то на неки начин сазнаде сестра њенога оца, и стаде исмевати ту власену одећу, а и Меланији подсмевати се због тога и укоравати је. Меланија је са сузама мољаше да то никоме не прича.

Ускоро после тога Меланија затрудне по други пут, и већ се приближаваше време да роди. Утом наступи спомен светог мученика Лаврентија,[1] и Меланија сву ноћ проведе без сна, молећи се с метанијима и певајући псалме. При томе она се стараше да савлада природне порођајне муке. Свану, но она не престаде са тешком молитвом. Страшне порођајне муке постајаху све страшније и страшније, а Меланија и надаље стајаше на молитви и прављаше метанија. Најзад изнеможе од свуноћног молитвеног труда и од порођајних болова, и у тешким мукама роди мушко дете, које чим би крштено отиде из овог света у небеску отаџбину.

После овог порођаја Меланија се тешко разболе, и беше на умору. А муж њен, стојећи поред њеног кревета, једва сам остаде у животу од туге за њом и од сажаљења. У своме великом болу он похита у цркву, где се с великим ридањем и метанијима мољаше Богу, просећи од Њега исцељење својој драгој супрузи. А Меланија, видећи да је прилика згодна да свога мужа приволи на своју намеру, посла му, док се он још налажаше у цркви, оваку поруку: "Ако хоћеш да и ја и ти будемо живи, дај реч пред Богом даме се више дотаћи нећеш и да ћемо до краја живота нашег обоје живети у чистоти". - Муж љубећи Меланију неисказано, и њено здравље претпостављајући своме, покори се њеној вољи и заветова се у цркви пред Богом да ће убудуће живети с њом без телесних веза.

Када се преносилац поруке врати и ово исприча Меланији, она се обрадова и поче јој бивати лакше. Јер телесна болест уступи место духовној радости, и Меланија прослави Свевишњега који јој поможе, испунивши јој преко болести заветну жељу срца њеног.

Када Меланија устаде с болесничког одра, њена кћи, дивни изданак девства, обећана Богу, отиде к Богу. Њена смрт још више орасположи Апинијана на држање чистоте, нарочито када му Меланија говораше: Видиш ли да нас сам Бог призива на чисто живљење. Јер да је Њему било по вољи продужење нашег телесног супружанства, - Он не би узео децу нашу од нас.

И тако Апинијан и Меланија, после телесног природног супружанства, ступише у духовно натприродно супружанство, и подстицаху један друго на врлине, подвизавајући се у посту, молитви, трудовима, умртвљивању тела. Они се договорише да сва имања своја подаре Христу преко убогих, а да се сами потпуно одрекну света и замонаше. Но Мела1нијини родитељи беху одлучно противу тога. И једне ноћи, када Апинијан и Меланија много туговаху због тога и саветоваху се како да се извуку из замршених мрежа овога света, њих изненада посети одозго Божанска благодат: они осетише необично диван миомир који долажаше с неба, миомир који никакав ум постигнути не може нити језик описати, и они се испунише такве духовне радости, да потпуно заборавише сву муку своју.

Од тога времена њих још јаче обузе чежња за небеским благом, а омрзну им свет и све што је у свету, и они решише да оставе све и тајно побегну некуда и замонаше се. Али Божји промисао им припреми друкчији пут ка остварењу жељеног циља.

Наиме, за кратко време умре Меланијин отац, и Апинијан и Меланија постадоше слободни за своје потхвате. Али, пошто они имађаху многа богатства, која су била обећали дати Христу, то се они не могоше одмах одвојити од света и постојбине своје. Њима беше потребно извесно време да та многобројна богатства раздаду ништима. У том циљу они се повукоше на једно своје имање у предграђу Рима, и тамо живљаху чувајући своју чистоту свесрдно и строго. А у време када овај блажени пар изабра себи такво необично и богоугодно живљење, Апинијану отпочињаше двадесет четврта година а Меланија навршаваше двадесету.[2] Заиста је велико чудо да у тим годинама, у којима обично младост гори огњем телесних страсти, овај свети пар, водећи заједно Надприродан живот, остајаше неопаљен, као Младићи у пећи Вавилонској.

А све се то зби под руководством блажене Меланије. Јер она, као мудра слушкиња Господња, будно и строго пажаше и на себе и на мужа, тако да она беше своме мужу учитељица, наставница и предводитељка на путу Господњем. Проводећи такав чудесан живот, они продаваху имања своја и нештедимице их раздаваху потребитима.

У то време Бог им посла једно искушење. Апинијавов брат Север, видећи такав живот овог блаженога пара, поче их ниподаштавати и ниушта не сматрати, и одузимати им нека имања. А када он виде да му се они не противе и не хају због одузете имовине, он поче пружати руке и на друга имања њихова, сва их присвајајући себи. Апинијан пак и Меланија, трпљаху то незлобиво, положивши наду на Бога. Њих жалошћаше само једно: што имања, намењена Христу, одлазе у руке завидљива човека, те ће се мање убогима дати. Али Господ који штити слуге своје и избавља их из руку неправедника, диже против Севера царицу Верину.[3] Она чу за богоугодни живот Апинијана и Меланије; и дознавши да им Север отима имања, дозва их к себи и указа им велико поштовање. Царица се дивљаше убогој одећи њиховој н толиком смирењу њиховом, па загрливши Меланију рече јој: Блажена си ти што си изабрала такав живот! - При томе царица говораше да ће се осветити за њих Северу. Но Меланија и Апинијан је молише да не прибегава освети, него само да усаветује Севера, да им више не чини неправде. И они рекоше: Нама је боље да нас вређају неголи да ми кога вређамо, јер нам Свето Еванђеље наређује да окренемо и други образ ономе који нас удари по једноме (Мт. 5, 39). Ми ти благодаримо, господарице, што хоћеш да нас милостиво заштитиш, али не иштемо освету Северу. Напротив, ми молимо да се њему не чини никакво зло због нас. За нас је доста, ако он од сада престане да нам чини зло и да отима оно што је не наше него Христово и Христових слугу, сиротана и удовица, ништих и убогих.

Још они молише царицу, да могу слободно без икаквих сметњи продавати своја велика имања, која су представљала градове и села не само у Италији, него и у Сицилији, у Шпанији, у Галији и у Британији. Јер Меланијини родитељи беху толико богати, да сем цара не беше нико богатији од њих. Царица испуни молбу Апинијана и Меланије, и би им допуштено да слободно и несметамо продају сва своја имања, ма где се она налазила. У Меланије се јави жеља да царевој сестри да неке скупоцене дарове, али она не хте ништа узети од понуђених јој дарова, сматрајући за богохулство узети ишта од ствари подарених Христу. - После тога Апинијан и Меланија бише са великом чешћу испраћени из царских палата на место свога боравка.

Огромност њиховог богатства, које они подарише Христу, види се и из тога што у то време нико не беше у стању купити њихову кућу у Риму по стварној цени. Тек после пожара који варвари при најезди својој изазваше у тој кући, и тиме је оштетише, она би продата по нижој цени, и сав новац добијен за њу раздат сиротињи. Може се са сигурношћу рећи, да Апинијан и Меланија показаше веће усрђе к Богу него Јов: јер Јов благодараше Бога када не по својој вољи изгуби богатство, а ови се добровољно одрекоше толиких богатстава и пригрлише сиромаштво. Спочетка им такав живот беше потужан и помучан, али им касније постаде лак и пун сваке духовне радости: јер је јарам Христов благ и бреме Његово лако (Мт. 11, 30).

Међутим ђаво покушаваше да благочестиве супруге саблазни среброљубљем. Тако, када им једном донесоше кући огромне количине злата за продата имања, ђаво им стаде убацивати у душу неку љубав према злату. Али Меланија, осетивши лукавство древне змије, тог часа јој размрска главу, сматрајући злато као блато, и нештедимице га трошећи на сиротињу. А причаше блажена Меланија о себи ово:

"Бејаше у мене једно имање са палатом на високом и веома лепом месту; оно надмашаше сва друга имања наша. С једне стране његове простираше се море, и са планине се видело како лађе плове по њему и како рибари лове рибе. А са друге стране - високо дрвеће, засејана поља, баште и изврсни виногради; на једном месту тамо беху раскошна купатила, на другом водни извори; са свих страна се разлегало певање разних птица; тамо се, у нарочито ограђеним шумама, налажаше сваковрсно звериње, и лов је бивао увек богат. И враг ми убациваше у душу помисао да то дивно имање, због његових изузетних предности, не продајем него да сачувам за себе, да бих живела на њему. Али благодаћу Божјом ја осетих и распознах да је то вражија замка, И окренувши ум свој к рајским насељима одмах продадох то имање, и добијени новац предадох Христу моме".

Када благочестиви супрузи продадоше своја имања што имађаху у Италији, њихови прилози као велике реке потекоше у све крајеве земље: јер они шиљаху богате милостиње на све стране: у Месопотамију, у Сирију, у Египат, у Палестину, црквама и манастирима мушким и женским, гостопримницама и болницама, сиротанима и удовицама, сужњима и затвореницима, и на откупљивање заробљеника и робља. И Запад и Исток испунише се даровима њихових дарежљивих руку. Понекад они куповаху читава острва, мирна и осамљена; на њима манастире осниваху, и издржавање монасима осигураваху. Они свуда свете цркве украшаваху златом и сребром, златотканим одеждама свештеничким, и огромне новце даваху на благољепије црквено.

Затим, оставивши нека своја имања у Италији непродата, они заједно са мајком блажене Меланије, која беше још жива, седоше на лађу и отпловише у Сицилију: једно, да тамошња имања своја продаду, а друго - да посете блаженог епископа Павлина, свога духовнога оца.

Ускоро после њиховог одласка из Рима, нападоше на Рим варвари,[4] и опустошише мачем и огњем сву околину града и сву Италијанску земљу. Свети супрузи, Меланија и Апинијан, добро учинише што помоћу Божјом продадоше своја имања пре ове беде. Јер оно што је имало пропасти напразно, без икакве накнаде од Бога, то се претвори за њих у стоструку награду у вечном животу. Усто они сачуваше читавим и своје времено здравље, изишавши из Италије, као Лот из Содома, пре страхотног опустошења њеног од стране варвара. Задржавши се неко време у Сицилији, и на путу к њој видевши се са светим Павлином, епископом Нолским,[5] они успешно обавише своје послове око тамошњих имања својих, па лађом кренуше за Либију и Картагину.

За време њихове пловидбе по мору, настаде силна бура која се продужи много дана. На лађи се већ поче оскудевати у пијаћој води, а веслача и послуге беше врло много, и сви они трпљаху страшну жеђ. Света пак Меланија, схвативши да њихов пут у Либију није Господу по вољи, нареди да једра окрену пут ветра, уздајући се у Господа да ће Он упутити лађу куда хоће. И тако, ношени ветром они пристадоше уз неко острво. А кратко време пре тога на то острво нападоше варвари, опљачкаше га, и много људи и жена одведоше у ропство; преосталим пак житељима тога острва поручише да, ако желе, могу откупити своје робље, иначе ће сви заробљеници бити погубљени. Острвљани се нађоше у великој тузи и невољи, пошто је мало ко био у стању да откупи своје сроднике. У то време пристаде уз острво лађа, на којој беху Меланија и Апинијан. Епископ тога острва, чувши да је уз њихово острво пристала лађа из Рима, дође да проси помоћ за откуп заробљеника. И доби више него што се надао: јер Меланија и Апинијан, сажаливши се на њих, дадоше онолико злата колико беше потребно да се откупе сви заробљеници.

Када отпловише од тога острва, дуну тих и погодан ветар, и они брзо стигоше у Картагину. Изишавши из лађе, они и тамо чињаху обилна дела милосрђа, дајући прилоге црквама и манастирима, и збрињавајући убоге и болесне. Творећи добра дела они се настанише недалеко од Картагене у граду који се звао Тагаста. Епископ у Тагасти беше Алимпије, пријатељ блаженог Августина, човек речит и учен, мудар саветодавац и наставник за све који долажаху к њему. Заволевши овога пастира, Апинијан и света Меланија богато украсише његову цркву, и много имања купише за њу. Осим тога они тамо подигоше и два манастира: један мушки - на осамдесет монаха, други женски - на сто тридесет монахиња; и осигураше издржавање тих манастира зиратном земљом и осталим. А света Меланија обучаваше себе све строжијем и строжијем посту и уздржању; спочетка јеђаше сваки други дан, затим сваки трећи, па онда остављаше себе без хране по сву седмицу, осим суботе и недеље. Бављаше се она некад преписивањем књига, пошто имађаше врло леп рукопис и писаше без погрешака, а некад прављаше одећу за убоге. Преписане Књиге она продаваше, и добијени новац сиротињи раздаваше. Врло усрдно се она бављаше и читањем Светога Писма: јер када јој се руке замараху од рада или од преписивања, онда се она предаваше читању, и тако задаваше посао очима својим. А кад би јој се очи замориле од дугог читања, онда јој је слух њен притицао у помоћ, јер је наређивала те су други читали а она је слушала. Она имађаше обичај, да сваке године трипут прочита цело Свето Писмо, Стари и Нови Завет, а најглавнија места знађаше напамет, и стално их навођаше. Спаваше она ноћу непуна два сата, и то не на постељи него на земљи на бедној крпари. И говораше: Треба свагда стражити, јер не знамо у који ће час доћи лупеж. Таком подвижничком начину живота она обучаваше и своје девојке које јој прислуживаху. Но исто тако она и не мало младића приволе да живе чедним животом и чувају своје девство. И многе неверне душе она придоби за Христа и приведе к Богу.

Пошто проживеше седам година у Картагини, у блажене Меланије се јави жеља да види света места у Јерусалиму. И она севши на лађу са мајком и Апинијаном, који јој раније беше муж а сада већ духовни брат и саподвижник, кренуше на пут. Уз погодан ветар лађа благополучно стиже у Александрију. Ту они посетише светог Кирила, архиепископа Александријског.[6] Добивши много духовне користи од разговора с њим, они опет наставише свој пут лађом и стигоше у свети град Јерусалим. Тамо они са великим умилењем и неисказаном радошћу срца обилажаху света места, која Господ наш и Пречиста Богоматер осветише својим свесветим стопама. Код Гроба Господњег блажена Меланија остајаше на молитви по сву ноћ од вечера. Ту она, - о! како топле молитве узношаше Христу Господу, плачући, метанишући, Гроб Господњи грлећи и слатко целивајући.

За време боравка свете Меланије и Апинијана у Јерусалиму, један верни пријатељ њихов продаде преостала имања њихова у Италији и посла им новац у Јерусалим. После потребног бављења у Јерусалиму, они решише да остваре још једну своју жељу: да отпутују у Египат, и посете тамошње оце пустињаке и послуже им својом имовином. И они кренуше на пут морем, а мајку своју веома стару и преморену оставише у светом граду, поручивши јој да им на Гори Маслинској сазида кућу за живљење.

У Египту блажена Меланија, са својим духовним братом Апинијаном, обилажаху пустињске оце и сабираху души својој велику корист од богонадахнутих речи њихових. У исто време они тамо указаше потребитима велику помоћ милосрдном дарежљивошћу својом. Но при томе они наиђоше тамо на не мало таквих убоштвољубивих отаца, који нипошто нису хтели узети нуђену им милостињу, бежећи од злата као од змијине жаоке. Од таквих бејаше неки Ефистион; њега они много молише да прими неколико златника, али он одби. Обилазећи његову келију и разгледајући његову пустињачку имовину, блажена Меланија нађе само рогожу и крчаг, мало сувога хлеба, и корпу у којој беше со. Она кришом спусти злато у ту корпу и покри га сољу. А кад они отидоше од старца, од њега се не утаји Меланијин поступак: јер старац одмах нађе злато сакривено у соли, па потрча за њима громко вичући да стану и причекају га. А кад они стадоше, старац им показа злато које држаше у својој руци и рече им: Мени је непотребно ово, јер |не знам нашто ћу га употребити; узмите своје себи. - Они му одговорише: Ако теби није потребно, онда га дај другима. - На то старац узврати: Коме је оно овде потребно, и ради чега? Ви видите да је место овде пусто. - Но пошто они не хтедоше да узму натраг своје злато од старца, овај га баци у реку, па се врати у келију.

После тога путници поново дођоше у Александрију; затим одоше у Нитрију,[7] бише и код аве Памва, свуда обилазећи пустињачка обиталишта, као пчеле летећи по разним цветовима и сабирајући мед. После тога они се вратише у Јерусалим, обогаћени духовним благом које добише од светих пустињака. И као што се надаху, они затекоше кућу већ готову за њих на Маслинској Гори. И настанише се у њој.

Блажена Меланија онда затвори себе у тесној одаји, положивши овакав завет: да ни она никога не виђа, и да њу нико не виђа. Само је једном у недељи посећиваху њена мајка и њен духовни брат Апинијан. И у том добровољном затвору проведе она четрнаест година. За то време престави се мајка блажене Меланије, пуна добрих дела и добре наде. Тада Меланија, приредивши сва потребна богослужења, за преминулу мајку своју, поново се затвори у још теснијој и далеко мрачнијој одаји, и проведе годину дана у њој.

Слава о блаженој Меланији пронесе се свуда, и многи почеше долазити к њој ради духовне користи. Тада Меланија изађе из затвора на спасење другима. И основа манастир, сабравши преко деведесет девојака. К њој се стекоше и многе јавне грешнице; и оне, упућиване њоме на пут покајања, вођаху богоугодни живот. За свој манастир блажена Меланија изабра игуманију, а сама служаше свима као робиња, и стараше се о свима као мајка. Она поучаваше сестре разним врлинама, на првом месту - чистоти, потом љубави, без које ни једна врлина не може бити савршена, затим смирености, послушности, трпљењу и незлобивости. У том циљу она им исприча ову повест:

"К једном великом старцу дође једном неки младић са жељом да буде његов ученик. А старац, показујући од самог почетка какав треба да је ученик, нареди младићу да узме штап и снажно бије стуб који се налазио пред вратима, и да га усто рита и удара ногама. Младић, послушавши старца, удараше из све снаге бездахни стуб. Старац упита младића: Да ли ти се успротиви бијени стуб, и да ли се увреди? Побеже ли он са свога места, и полете ли на тебе? - Младић одговори: Не! - Старац тада рече: Хајде, биј га још јаче, и бијење пропраћуј најпогрднијим речима: вређај га, ружи, срамоти, грди, и на све могуће начине куди. - Када младић и то уради, старац га упита: Да ли се разгњеви на тебе стуб када си га вређао: да ли рече што против тебе? да ли узропта или те прекори? - Младић одговори: Не, оче! Јер како може узвраћати или разгњевити се стуб безосећајни и бездахни? - Старац онда рече: Ако можеш бити као тај стуб, да се не гњевиш на оне који те бију, да не бежиш од батина, да не противречиш онима који ти наређују.

Таком повешћу блажена поучаваше сестре трпљењу и незлобивости, и тај им пример беше од веома велике користи. Тако поучавајући сестре, света Меланија у исто време подиже у том манастиру дивну цркву, и постара се те црква би освећена светим моштима пророка Захарије, првомученика Стефана и Четрдесеторице мученика.

После ових догађаја, њен духовни брат а раније њен супруг по телу, блажени Апинијан, угодивши Господу, отиде к Њему већ у монашком чину. Блажена Меланија га чесно погребе, па се и сама стаде припремати за одлазак очекујући да ће скоро умрети. Али промисао Божји продужи јој живот на спасење другима. По смрти Апинијановој она подиже још и мушки манастир, и утроши на њега већ последњу имовину своју, подаривши све на славу Божију. На тај начин она која давно духом пригрли сиромаштво, постаде и телом сиромашна.

У то време стиже Меланији писмо из Цариграда од стрица јој Волусијана Римљанина. Тај Волусијан, тада постављен за римског антипата,[8] са нарочитом поруком би послат од западног цара у Цариград к цару. Дошавши на Исток, Волусијан веома жељаше да се види са својом братаницом, преподобном Меланијом. Због тога нарочито и посла к Њој у Јерусалим, молећи је да дође у Цариград да се види с њим. Блажена пак Меланија испрва не хтедијаше да иде к стрицу, пошто се он држао идолопоклоничког незнабоштва. Али затим, по савету духовних отаца, она пође к њему, покренута надом да га обрати к Богу. На путу, у свима градовима где се светитељка заустављала, њој су указиване велике почасти, јер Бог прославља оне који Њега прослављају. Њу сретаху архијереји и свештеници, старешине градске и народ, и сви је с љубављу примаху, као да с неба долази, јер целоме свету сијаше светлост њених врлина и светог живота. И у самој престоници она би примљена с великом чашћу од цара Теодосија Млађег, од његове супруге царице Евдокије, и од патријарха Прокла. Стрица пак свог Волусијана она затече болесним. Када је угледа, стриц се удиви њеној монашкој одећи и умртвљености тела, јер се лице њено беше осушило од дугих постова и трудова, и пређашња лепота њена увенула. И Волусијан ускликну: О, каква сада изгледаш, драга Меланија!

Но нашта дуго причати! Нешто лично преподобна Меланија, нешто свети Прокло,[9] а највише богонадахнута беседа благочестиве слушкиње Христове и корисни савети њени учинише те се стриц њен одрече јелинског незнабожја и прими свето крштење. Удостојивши се Светих Тајни, он после не много дана предаде дух свој Богу, и би погребен рукама свете Меланије.

За време свог подужег бављења у Цариграду, преподобна Меланија обрати к правој вери многе из Несторијеве јереси, која тада силно смућиваше Цркву, а и многе православне сачува од отпадништва, јер јој Бог беше даровао таку благодатну мудрост, да јој не могаху ни најмање одолети превиспрене речи и замршени софизми несторијанаца. Преподобна изврсно знађаше Свето Писмо, све године живота свога читајући га и испуњујући се благодати Духа Светога. Од јутра до вечера с њом разговараху разни људи и питаху је о Православљу, и она даваше премудре одговоре, тако да се сва престоница дивљаше премудрости њеној.

Потом се блажена Меланија врати у Јерусалим, и приближавајући се кончини својој она се припремаше к доброме изласку. А даде јој се од Бога дар исцељивања, и она исцељиваше многе болести. Од тих исцељења испричаћемо нека, и тиме дати доказ о благодати Божијој која се уселила у њу.

Царица Евдокија,[10] која преподобну Меланију назва својом духовном мајком, допутова у Јерусалим, да се поклони светим местима и да посети своју духовну матер. Путем она ишчаши ногу, и нога је силно бољаше, тако да није могла ни крочити њоме. А када се света Меланија само дотаче њене ноге, нога јој одмах оздрави.

Једну младу жену мучаше ђаво, који јој тако затвори уста да их је било немогуће отворити; и она не беше у стању ни речи проговорити, нити хране окусити; и од дугог неједења више него од ђавољег мучења њој предстојаше смрт. Ту жену преподобна Меланија исцели молитвом и помазањем светим јелејем: из ње изиђе ђаво, уста јој се отворише на благодарење и славословљење Бога, и окусивши хране она оздрави.

Друга жена беше бременита, и дође време да се породи, али не могаше, пошто дете умре у утроби њеној. Кидана страшним боловима, она беше На самрти. И тој жени помогоше свете молитве преподобне Меланије: јер чим појас њен би положен на груди болесне жене, ова се одмах ослободи бремена: из ње изиђе мртво дете; и њој би лакше, и стаде говорити, а дотле не беше у стању ни речцу изговорити.

Провидевши свој одлазак к Богу, преподобна обиђе света места у Јерусалиму и околини, у Витлејему и Галилеји. А кад наступи празник Рођења Христовог, она беше на свуноћном бденију у пећини где се Господ родио, и тамо она каза једној од својих сестара, својој сродници, која се налажаше поред ње неодступно, да ово последњи пут она празнује с њима Рождество Христово. Због тога сродница светитељкина плака горко. Затим на дан светог првомученика Стефана, блажена Меланија би на свуноћном бденију у храму његовом. Тога дана у обитељи својој читајући сестрама о каменовању светог Првомученика, она им каза са своје стране да ово последњи пут она чита њима. Ова реч њена изазва велики плач код сестара, јер оне разумеше да ће светитељка ускоро отићи из овог света. А она их, по обичају свом, дуго тешаше богонадахнутим речима својим и поучаваше врлинама. Потом она уђе у цркву и помоли се говорећи:

"Господе Боже мој, Тебе изабрах и заволех од почетка; Тебе претпоставих браку, богатствима, слави и сластима овога света; Теби од рођења свог поверих тело и душу моју; Тебе ради предадох се уздржању и прилепише се кости моје кожи мојој; Ти си ме водио за десну руку моју и упућивао ме саветом Твојим; Ти и сада услиши глас мој, и нека сузе ове наврну потоке милосрђа Твог к мени, и Ти очисти све греховне прљавштине моје вољне и невољне. Даруј ми пут к Теби без икакве смутње и препреке, да ме ваздушни зли дуси не би задржали. Ти знаш, Бесмртни, смртну природу нашу. Ти знаш, Човекољупче, да нема човека без прљавштине: нема бића људског на коме враг не би могао пронаћи какву било грешност, макар један дан поживело на земљи. Но Ти, Владико, превидевши све грехе моје, постави ме чисту на суду Твоме".

Тако се мољаше преподобна Меланија. И још не беше завршила молитву, она поче осећати болове у телу. Но премда она и изнемогаваше веома од болести, ипак не престајаше од свога труда, иђаше на прописана црквена богослужења, и од изјутра говораше сестрама многе поуке. Затим се она причести Пречистим и Божанским Тајнама из руку епископа Елевтеропољског,[11] који дође са клиром да је посети. И блажена стаде очекивати да смрт наступи. При томе она тешаше своју сродницу која горко ридаше због растанка са светитељком, а такође и свима сестрама говораше речи утехе, па опростивши се са свима последњим целивом, изговори ове последње речи: "Како Господ благоизволи, тако и би".

Са тим речима она предаде дух свој у руке Божије, пошто претходно леже на прост одар, заклопи очи, и сама, као што треба, прекрсти руке на прсима својим. То би тридесет првог децембра 439. године.

На погреб преподобне матере наше Меланије стекоше се монаси и монахиње из свих манастира што беху у околини Светога Града, и сву ноћ певаху над њом псалме, па је онда чесно погребоше. А света душа њена оде у дворе Господа Христа, кога она заволе и коме усрдно служаше у све дане живота свога. И сада, учествујући са свима светима у слави Његовој, она и за нас грешне моли тамо Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, коме слава вавек. Амин.

Данас, пре него што криминалац буде осуђен, може проћи толико година да све његове жртве умру, а сам криминалац добије амнестију, буде пуштен на слободу и почне да говори:

- Па, јеси ли видео да сам био у праву?

Не постоји људска правда. Један судија долази на моја предавања; причао ми је овакве приче, а ја сам само згрозио: „О, Боже!“ У стара времена, постојала је оваква врста поузданости.

Људски односи такође долазе до краја, и ту такође почиње Кеада ^[1] . Један баца другог у Кеаду са задовољством. Ја бацам тебе, ти бацаш мене, и обоје завршавамо у Кеади.

Кажеш:

- Али још нисам стигао тамо!

Наравно, ниси, јер си у Цркви, јер се молиш: „Господе, помилуј“, и имаш благодат. Али ако све ово потпуно нестане, ако заборавимо да је икада постојало, где ће онда човек завршити? У стању парализе, некрозе. Онда, да бисмо све то вратили, биће нам потребна благодат Исповести, благодат молитве, благодат Светих тајни, благодат Свете Евхаристије, како би човек постепено могао да схвати како ствари заиста стоје и Ко га одржава.

Подржава те само Онај који те воли. И Бог те воли. И само те Он подржава, и зато си оправдан — само зато што те Он воли. Као да си се заљубио у неко јадно, јадно дете, примио га, усвојио и рекао му:

— Дођи овамо! Усвајам те!

То се зове оправдање. Узимате га, дајете му однос сродства, љубави – то је оно што Црква назива усиновљењем. То је оно што крштење чини.

Оно што наслеђујемо као резултат пада није нека врста наследне кривице, већ склоност ка злу. Зато се сетите те слике просјака на улици кога прихватате и усвајате. То је крштење.

Крштавам те у Мој начин постојања, који је живот и смрт у Божјој љубави, и од сада постајеш брат, члан Тела. Моја благодат допире до тебе, благодат долази, канали су већ отворени, и то се дешава кроз веру . Вера је поверење: Бог верује човеку, а човек верује Богу. Бог верује човеку, Он не одлази, и чим Га човек призове, Он је већ ту. Без обзира на то шта си, чак и најгори, ако кажеш: „Верујем, Христе мој!“, Он ће већ бити ту. Што значи да ти верује, поверава ти се, спреман је да ти да своје највеће.

Сетите се приче о блудном сину. Бог поверава човеку добре ствари, а човек поверава себе Богу. И то је оправдање, не зато што одједном постајете безгрешни, зато што нећете постати безгрешни, већ зато што улазите у перспективу покајања. То је важно.

У Цркви људи нису толико безгрешни колико ми замишљамо, и чим видимо да неки верник поред нас чини грех, обрушавамо се на њега са оптужбама и кажемо:

- Шта радиш?

Црква је перспектива покајања, јер у њој постајемо слични Ономе који нас воли. Видимо Га онаквим Какав јесте. Када видим да ми Христос опрашта преко мог духовног оца и прима ме изнова и изнова да бих могао да примим Свето Причешће, како да не служим другој особи коју Он воли колико и мене?

Исцељени смо Божјом милошћу, не магично, наша слобода остаје до краја, и кроз сву вечност људска слобода ће бити жива.

Тако се човек освећује. То се не дешава притиском на дугме, тако да неко одједном постане узорни пионир — у Цркви се исцељење дешава постепено, баш као што се човек постепено опоравља од тешке болести. Исцељени смо Божјом благодаћу, не магично, не потезом чаробног штапића. Наша слобода остаје жива до краја, и кроз сву вечност живеће људска слобода.

Овде нема зависности, вера не ствара зависност, вера није дрога, већ веза у коју се упуштате изнова и изнова. Или не. Када је успоставите, она вас исцељује.

Ђаво каже човеку:

- Не иди код духовног оца, већ знаш своје грехе!

Кад бисте их знали, не бисте их заборавили. Знање је знање само када је незаборавно знање .

„Ако ли се ми, који тражимо да се оправдамо у Христу, нађосмо и сами грјешници, је ли онда Христос слуга гријеху? Боже сачувај!“ (Гал. 2:17).

Покушавајући да оправдамо себе вером, почињемо да видимо да смо грешници. То раније нисмо видели јер је самооправдање деловало у нама. Некада сте мислили: „Ја сам праведан! Бољи сам од свих осталих, ја сам оно што јесам, а сви остали греше! И Бог такође греши!“ Али чим му се приближите кроз веру и видите Га, схватите: „Ах, потпуно сам збркан! Нисам тако добар као што сам мислио.“

Али да ли Христос постаје слуга мог греха? Далеко било! „Јер ако опет зидам оно што развалих, показујем се да сам преступник.“ (Гал. 2:18). Ако видим ово своје стање и одлучим да поново предузмем дела закона, шта се онда дешава? Шта ако то видим и ужаснем се? Имајте на уму да човек може бити ужаснут призором онога што носи у себи. Али контакт са благодаћу може ублажити овај страх и преобразити га у срећу. Захваљујући благодати, стичемо „срећно“ сазнање о нашем паду. Јер несрећно сазнање о нашем паду може изазвати страх код човека.

Контакт са милошћу може смирити наш страх и претворити га у срећу.

Један свети отац каже да када се човек врати Богу, Он га постепено спушта на земљу, јер треба да сиђе са свог коња, са свих коња. Ако се то не деси, онда ће те други (ђаво) оборити песницама и ударцима ногама. Али ти желиш да останеш на коњу, удараш ногама, и почиње борба без краја, јер ако паднеш са коња, повредићеш се.

Особа се плаши нарцисоидне ране, плаши се губитка слике о себи коју има – за њих је то најгора ствар која се може десити. Зато се тако снажно опиру увредама. Немојте се изненадити ако смо рањиви према некоме и ако почну жестоко да се опиру. Али ако увредите свеца, то га уопште неће погодити. Кажете му:

- Грешиш!

„Веома грешим!“, одговориће он.

А зашто? Зато што су његова нада и идентитет нова нада и нови идентитет који долази. Као што каже свети апостол Павле, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене (в. Гал. 2:20). Живим јер ме је Он заволео. И Он успоставља везу између мене и Себе која је јака јер Он то жели. Ова веза је вечна.

Али шта да радим са својим поштовањем, које је данас ту, а сутра га нема? Они који су уживали у поштовању других знају колико га је лако изгубити. „Благословен Онај који долази у име Господње!“ — а сутра: „Доле с њим! Распни га!“ Такав је човек. Ако му нарцистичка потреба наложи, одрећи ће се свих и свега, и то у делићу секунде. Тако се наносе велике ране:

- Али јуче си ми рекао да ме волиш!

- Да, волео сам те, истина. Али сада те не волим.

- Али је немогуће да ме не волиш.

- Па, како да ти кажем... Не волим те! Не осећам у души да те волим.

И још једна особа је убијена.

Данас се ово дешава са потпуном јасноћом. У ранијим временима то није било тако очигледно, јер су људи тада имали благодат и подржавали су једни друге. Али данас, самооправдање тера благодат. Бог одмах одузима Своје оправдање, и видите људе који набрајају своја достигнућа: „Урадио сам ово, па ово, па опет ово“ — али сви су пљували по њима. Ако не у лице, пошто су им потребни, онда иза њихових леђа. Сви се окрећемо од таквих људи, зар не?

Самооправдање одгони благодат. Ако почнеш да оправдаваш себе, Бог ти одузима своје оправдање.

Једна госпођа је то урадила, остала је без посла а њена најближа сарадница ми је рекла:

„Нисам је више могла поднети! Шта да вам кажем, оче? Чак и када смо причале о томе како је човек слетео на Месец, она би ме прекидала: 'Ја сам то испланирала! Мој прст је био ту!' Она је стајала иза свега што је било добро, а све њене грешке, наравно, биле су моја кривица! Ја сам била отирач којим је брисала ноге. И била сам срећна када је изгубила посао!“

Чујете ли? Јер нико не може да толерише самооправдање, јер смо ми слика смирења: Бог је смирен, ми симболизујемо Њега, ми се одмарамо у Њему. „Учите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер је јарам мој благ и бреме моје лако“ (Матеј 11:29-30). Зашто ћемо наћи покој када сазнамо да је Он кротак и смирен? Јер смо створени од Њега и за Њега. Проналазимо себе, проналазимо своје место порекла.

Јесте ли икада видели срећну особу? Она је скромна. И кротка. Кротост је повезана са смирењем. Без кротости, нема смирења. Ако постоји смирење, постоји и кротост. Али то се дешава постепено, не притиском на дугме. Али када особа једном уђе у овај процес, одмах почиње да се радује, не чекајући да се радује за десет година. Тада ће се, наравно, радовати још више, али се већ радује јер благодат скромног Христа иде испред нас, решава проблеме, даје нам стрпљење, помаже нам да превазиђемо тешкоће.

„Јер ја законом закону умријех, да Богу живим. Са Христом се разапех; А живим - не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене.“ (Гал. 2:19-20).

То су застрашујуће речи. Напустио сам закон не зато што сам све испунио, већ зато што више нисам укључен у то и знам да не могу све испунити. То је понизност. И одмах затим:

„ Разапет сам са Христом, и више не живим ја, него Христос живи у мени.“

То су страшне речи. То је тријумф. Више не живим, зар сам довољно глуп да живим овако како живим? „Распети са Њим“ значи: као што је Он распет, пошто у овом тренутку распиње моју непослушност и глупост, тако сам и ја. И ја сам на крсту – крсту несамооправдања. И тако долази благодат, и Он живи у мени.

Живим овом вером и Оним који ме воли и оправдава када то не заслужујем. Тајна Цркве је тајна Божје љубави; то је љубавна прича.

Тајна Цркве је тајна Божје љубави, то је љубавна прича.

Заиста, Јеванђеље се не може другачије објаснити. Ако питате Бога:

- Боже, зашто ово радиш? - Он нема шта да ти одговори.

- Зато што те волим.

- Зашто ме волиш?

- Волим те зато што те волим.

Јер Он је сама Љубав. Он вечно бира да буде такав. Несумњиво, Он је огромно „да“ и вама и у вашем односу. Ово „да“ је крајње оправдање, које престаје када особа почне да оправдава себе. То је наша велика невоља, и од ове тачке почиње наше ишчекивање пакла.

Рећи ћу ти шта је пакао. Можда ће ти бити од користи. Пакао је ово апсолутно самооправдање. Толико колосално да не можеш оправдати никога другог осим себе.

Патерик говори како се један саосећајни монах светог живота упутио из своје пустињске келије у скит на црквену гозбу. Ђаво, одлучивши да га искуша, преруши се у монаха, седе на камен поред пута и поче да плаче и јеца. Светитељ, пролазећи, угледа другог „монаха“ како плаче и јеца. Упита га:

- Брате, зашто плачеш?

— Зато што сам починио велики грех, и Бог ми неће опростити!

— Гледај, Бог је љубав. Није то оно што мислиш! Бог опрашта.

- Неће ми опростити!

Монах је отишао у храм, литургија се завршила, и он је стално размишљао о томе шта се догодило, вратио се назад - и поново види како „монах“ плаче и јеца и говори:

- Бог је неправедан, Он ми не опрашта!

Монах се растужи, врати се у своју келију и одлучи: „Не могу га овако оставити!“ Поче да пости и моли се за странца – и док је постио, доби поруку одозго:

„Гледај, ово није монах, него ђаво, дошао је да те искуша. Него иди и реци му оно што ти кажем: 'Устани, окрени се ка истоку и три пута завапи: 'Ја сам древно зло. Боже, буди ми милостив и спаси ме!' — и добићеш опроштај.“

Монах оде код ђавола и рече му:

„Престани да плачеш, знам ко си. Али и за тебе има спасења. Устани, окрени се ка истоку и три пута викни: 'Ја сам древно зло. Боже, смилуј се на мене и спаси ме!'“

Ђаво је одмах скочио и викнуо:

„Ја сам древна доброта, и најбоља од свих! Нека се и Он покаје за све што ми је учинио!“

Зато сам ти рекао да је пакао пакао самооправдања.

Ко је, на крају крајева, други? Жан-Пол Сартр каже да је „пакао други“. За нас православне, други може постати наш пакао само ако то дозволимо — себи и њему.

Други је наш корак ка небу. Он је наш брат, наша породица и члан Тела Христовог. Стога, када му наносимо штету, било речју или делом, ми заправо повређујемо себе. То је као када узмемо нож и повредимо неки део свог тела. Дужни смо да у свакој особи видимо лик Христа Женика. Не рађамо се као људи, али такви постајемо. И у овом процесу постоји много параметара, али главни је наша лична људска слобода.

У простору царства Божијег — богочовечанске заједнице, која се назива Црква и у којој доминира „ум Христов“ — други је наш брат и слика Божија. „Видео си човека, па си видео свог Бога“, кажу свети оци. То значи видети у другом Самог Бога, јер је он Његова слика. А оно што ће одредити наш однос са њим, нека то буде љубав аналогна оној која је карактеристична за однос човека са Богом (Павлос Мутарудис).

Други није мој пакао, али може бити ако променим своје унутрашње расположење према њему и искључим га из простора свог срца. Само један корак ме дели од могућности да окрутност свог брата видим као болест и као духовно средство за своје лично освећење, како би моја молитва могла постати основа за његово покајање. Иако видимо да је други пун трња, када имамо љубав, из тог трња ће никнути цветови. Синаксар је пун прича о паклу које су завршиле као приче о рају.

Други да постане мој рај. Цвет у пустињи. Дијамант у блату. Бело наспрам црног. Излазак сунца у пустој ноћи.

Друга особа није лоша, она је болесна. Човек се не рађа лош, већ постаје такав и ја сам крив за то... Сви смо криви...

Злоба је болест и захтева лечење. Злоба се рађа тамо где љубави нема или ју је неко убио. Злоба је злоупотреба слободе и рађа се из болесног унутрашњег покрета, из инфекције. И то је тужно...

„Али он ми је учинио нешто неправедно! Повредио ме је! Шта да радим?“ Опрости му! Да би ти се отворило небо и да би му се надао. Опрости болеснику, и овај твој опроштај биће његово исцељење.

„Како могу ово да урадим! Тешко је! Ко је икада то урадио?“ Свети Дионисије Егински је то урадио, не зато што је био светац, већ зато што је постао светац када је опростио убици свог брата. А шта је убица постао? Из дубина пакла отишао је у небеске сфере. Зашто? Зато што је опроштај Светог Дионисија постао лек за њега, корак ка рају, исцељење и преображај његовог бића. Опраштам, не да бих се претварао да сам неко и да се хвалим... Опраштам да би моје срце постало лек за другог, а мој загрљај његово спасоносно пристаниште.

Реци једну ствар: „Опраштам ти!“ Ово је глас који отвара небо. Ово је звук трубе који анђели слушају. Немојмо се заваравати да можемо опростити људском снагом. Тек када осетимо да нам Господ опрашта, схватићемо да немамо другог избора него да учинимо исто. Како можемо тражити од Бога небо када Га одбацујемо због ближњег?

Ко је, на крају крајева, други? Он је члан Тела Христовог и често је повређен... Шта ћемо онда да урадимо? Хоћемо ли га пустити да крвари?

Запамти, брате, да није Светлост крива што је у соби тама... Неко је угасио светло и тама је наступила, иначе не би могла постојати. А шта ти одлучујеш? Шта ћеш учинити за друге? Хоћеш ли им раширити руке? Или ћеш остати у паклу одбацивања?

Закључимо речима нашег Господа: „Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески; ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша“ (Мт. 6, 14-15).

о. Спиридон Скутис

(приредила Ј.Г.- Поуке.орг)

извор

ПРЕПОДОБНА Теодора подвизавала се у обитељи свете Ане. Живела за царовања Лава Исавријанца и сина му Константина.[3] Била рода знатног и славног: отац јој Теофил био патриције; мајка јој се звала Теодора. Пошто много година није имала деце, мајка јој Теодора скрушено и усрдно молила се Богу, нарочито Пресветој Богородици, да јој подари чедо. И нероткиња Теодора заче и роди ову кћер - Теодору. Када кћер одрасте, мајка је одведе цркви свете Ане, као посвећену Богу од рођења, и предаде је манастиру свете Ане, званом Ригидион. Ту она стаде живети под мудрим руководством побожне игуманије, и изучи божанствене књиге. Међутим богобојажљив и богоугодан живот младе искушенице беше страшна мука за пакосног ђавола. Зато он убаци цару Лаву иконоборцу мисао у главу, да Теодору уда за једног од својих дворјана. И Теодора би силом отргнута од сестринства, и доведена у Цариград. Но на сам дан свадбе Скити ударише на престоницу; настаде страшна забуна; цар одмах упути војску да бране престоницу од варвара; упути и самог младожењу. V првом сукобу младожења погину. Осетивши се слободна, Теодора искористи свеопшту забуну, па неприметно од свадбених гостију извуче се, оде на морску обалу, седе на лађу и радосна отпутова у свој манастир, свесрдно благодарећи Богу на промишљању о њој. А када потом један царски великодостојник; пошто се беше чуло да је Теодора у манастиру, дође по њу у манастир, он је затече већ као монахињу, и не хте је дирати него је остави на миру.
Као монахиња, преподобна Теодора силно испости своје тело, да су јој се кости виделе кроз кожу. Храна јој беше парче хлеба, и то сваког другог или трећег дана, и ништа друго. Сва јој одећа беше једна сура власеница од козје длаке. Постеља јој беше: груба простирка од козје длаке, пребачена преко оштрог камења, те и кад је спавала, спавање јој је било кратко и мучно, а често је по читаве ноћи проводила у бдењу, без сна. Не задовољавајући се тим подвизима, преподобна мати Теодора ношаше на телу железне вериге. Од тих верига она доби ране по телу; из тих рана се шираше смрад.
Подвизавајући се тако много година, преподобна мати наша Теодора блисташе сваком врлином. И таква, она пређе у нестарив и блажени живот на небесима.

Рођена у Солуну од родитеља угледних и богатих, и васпитана у вери Христовој. Оста рано сироче, и сва се предаде богомислију и молитви у дому своме. Одушевљена љубављу Христовом често говораше: "О лажни животе младих, јер или саблажњаваш, или се саблажњаваш. Боља је старост, но, ах, туга ме обузима због дужине времена, која ме дели од небесних". Потом продаде све своје имање и раздаде нишчим, а сама живљаше од труда руку својих. Држаше строги пост, спаваше врло мало и непрестано сузе пролеваше на молитви. Када би је сан савлађивао, она говораше себи: "Опасно је спавати када непријатељ мој бди". У то време издаде опаки цар Максимијан проглас, да свак може убити хришћанина где види и сретне, без суда и осуде. Једном изађе ова света девојка на улицу, да иде у цркву. Тог дана беше незнабожачки празник сунца. Неки војник виде је красну у лицу, па јој приђе с нечистом жељом и упита је за име. Она се прекрсти крстом и рече му: "Слушкиња сам Христова, и идем у цркву". Када јој дрски војник приђе ближе и поче јој безумно говорити, она га одгурну и пљуну му у лице. Војник је удари мачем испод ребара и прободе. Пострада ова света девица 298. године и би од хришћана чесно погребена, а од Бога у Царству небеском венцем славе увенчана. Над њеним гробом би подигнута црква.

**

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ АНИСИЈЕ

ЗА ЦАРОВАЊА незнабожног цара Максимијана[1] живљаше у славном граду Солуну једна девојчица по имену Анисија, ћерка богатих хришћанских родитеља, који је васпитаваху у страху Божјем, те она брже растијаше врлинама него годинама, јер родитељи је храњаху више истинама вере неголи млеком. Када јој прођоше детиње године и Анисија израсте у прекрасну девојчицу, родитељи је врло брижљиво учаху свој књижној мудрости. Умно обдарена, Анисија брзо и лако схваташе све, и показиваше на делу достојне плодове учења. Испуњена Духа Божија, она имађаше ваистину ангелску нарав, и лице јој се сијаше изванредном красотом. У то време она ретко излажаше из куће, и кријући младалачку красоту у одаји својој, она често с тугом говораше себи: "О, варљиви животе младих, јер или саблажњаваш или се саблажњаваш! Добра је старост, али, авај мени, туга ме обузима због дужине времена која ме дели од небеског". - И Анисија никада не престајаше призивати у помоћ Христа, преклањајући колена и квасећи земљу сузама.
Када Анисијини родитељи отидоше ка Господу, она постаде наследница очевог имања, и стаде размишљати шта да ради са тим богатствима. Јер пред њом беху велике ризнице злата и сребра, пространа имања, огромна стада стоке, безбројно мноштво робова и робиња, скупоцене свилене и златоткане хаљине, златан намештај, украшен разноврсним бисерјем и драгим камењем који је сијао величанственом лепотом. Гледајући све то, света Анисија говораше: Како се спасти усред толиких богатстава земаљских? Како размрскати главу старе змије, ђавола, и савладати његову силу? Знам дакле шта ћу урадити: противу змије употребићу змијско лукавство. Као што се сваке године она обнавља свлачећи са себе своју стару кожу, тако ћу се и ја избавити од својих богатстава. Јер богатства силно шкоде онима који их употребљавају на зло, и неизлечивим отровом убијају оне који их сабирају, а тврдице и недарежљиве окивају својим оковима и мрежама. Стицање имања подстиче на гњев и гомила богатства путем обмане и лажне мере; скупоцене хаљине уче охолом ходу и увлаче у грех; златне гривне и огрлице гордељиво подижу главу, јер желе да их људи виде и хвале. Стога ћу ја поступити с богатствима овако: постаћу им природна господарица пре но што она неприродно загосподаре мноме. А постаћу им заиста господарица трошећи их на добро, а уједно с тим уклањајући се и од искушења која богатства изазивају. Ја ћу им наћи јаку стражу: даћу их као у ризницу у куће удовица, сирочади и ништих. И веран је мој јемац - Господ, који ће ми узвратити не двоструко само него стоструко, додајући ми притом живот вечни. Дакле, раздаћу све, да бих све добила у целости, сто пута умножено, и раздавши све, узећу крст Христов. А када раздам све, мени ће лако бити поћи за Христом. Оставићу земаљско на земљи, да бих узаживела с ангелима на небу. Боље је избећи пагубан и нечист живот, и узажелети живот непролазан и подвиге духовне. Променићу временско за вечно: сву вредност приписаћу браку бесмртном, проводићу живот у целомудрију, и сачуваћу за Саздатеља тело моје чистим. Сад је време трговања, обавимо куповину. Гоњења и злопаћења нека ми издејствују славу на небесима. Мучитељи и муке нека ме приведу рајским утехама, а ране и тамнице нека ме уведу у дворе Христове, јер не само људи добијају награде, него се и жене удостојавају венаца.
Тако света девојка говораше себи, и са сузама се мољаше: Господе Исусе Христе, Светлости моја, Изворе бесмрћа, Корену нетрулежности, Ти си се на неисказан начин зачео у девичанској утроби, и по рођењу Свом сачувао си Пречисту Матер Твоју девичанственом! Господе благи, учини да и ја уђем у ред девственица и не будем одлучена од двора Твојих! Уврсти и мене међу мудре девојке, и удостој ме да са неугасивим светилником сретнем Тебе, да бих постала учесница славе Твоје завршивши беспрекорно подвиг свој!
Пошто се тако помоли Господу, света Анисија одмах продаде све, али не по цени колико је стварно вредело, и не на онакав начин на какав обично бива на пијацама при продавању и куповању. Јер она говораше купцу само ово: Знај, ове ствари које продајем припадају ништима и убогима. Стога одреди праведну цену, да би тиме ти и себи стекао неку награду, јер праведан је Господ, и љуби правду, и узвраћа по правди.
Пошто распродаде сву имовину, света Анисија стаде добијени новац раздавати ништима и страдалцима по тамницама. Обилазећи све тамнице, она не само даваше сужњима све што је потребно, него их и лично својим рукама служаше, нарочито оне који после силних мучења и задобијених рана не беху у стању да се сами услуже. Такве она и лечаше, превијајући им ране и мажући им мелеме. Она тешаше тужне и уцвељене; посећиваше оне који болесни лежаху, и помагаше их. Она хоћаше по трговима и улицама, и даваше обилну помоћ свима ништима, и болеснима, и онима што на ђубриштима лежаху. Притом она говораше себи: Нећу тражити себи утехе и насладе у богатствима, која на дан Суда неће вредети ни колико кап воде.
Када света Анисија потроши све до последње паре, не оставивши себи ништа, она се затвори у једној соби, и трудом руку својих зарађиваше храну телу своме, и у зноју лица свога јеђаше хлеб свој, држећи се речи светог апостола: Ко неће да ради, нека и не једе (2 Сол. 3, 10), јер хришћани треба да се хране од труда руку својих. Подвизавајући се у молитвама и посту, Анисија живљаше као бестелесна. Навикавши на подвиге и оскудан живот, она дане провођаше у трудовима и читању божанствеНих књига, а ноћи у псалмопојању и молитвама. Земља јој беше постеља; уместо меке постеље она имађаше једну рогожу, уместо топлих покривача - старе подеране хаљине. А спаваше она врло мало, јер говораше себи: Опасно је спавати када непријатељ мој бди.
При томе света подвижница проливаше обилне сузе, и уздаси њени беху многобројнији од речи што излажаху из уста њених. А беше она толико обузета божанском љубављу да када преклањаше колена на молитву, њој изгледаше Да припада к ногама Спаситељевим, и целива их, и косом својом отире прах с ногу Господњих. Та мисао рађаше у њој изворе суза, слично оној која сузама обли ноге Господу, и косом од главе своје отре (Лк. 7, 36-50). У ње беше једна непрестана жеља: да се разреши од тела и да живи са Христом (ср. Флб. 4, 23). И молећи се, она бијаше прси своје и говораше:
"Свемогући Господе Боже, Оче Јединородног Сина Твог Исуса Христа, Господа и Бога и Спаса нашега, Ти седиш на престолу славе Своје! Теби служе хиљаде и хиљаде Архангела, и предстоји неизбројно мноштво послушних Ти Престола, Господстава, Начала и Власти; Тебе хвале Херувими и непрестано славослове Серафими,[2] певајући Трисвету песму! Ти си духове који су устали против Тебе ринуо у бездане пакла, и змаја који је лишио себе благодати Твоје оковао нераздрешивим оковима, престо његов сурвао на земљу, одагнао га из небеске службе, лишио га блаженог живота, и срамну гордост његову крстом сатро! Из пречистог наручја Твог Ти си нам послао Бога Реч, предвечног Спаситеља душа наших, рођеног од Духа Светог и Марије, и Њиме потражио изгубљено, учврстио немоћно и исцелио сатрвено! Тебе призивам свим срцем својим ја, смирена и грешна слушкиња Твоја. Ти знаш помисли свакога човека; Ти си огањ, бачен у овај свет Јединородним Сином Твојим, запалио у моме срцу, и искру вере што је у мени претворио у буктињу љубави према Теби, доћи и спаси мене, недостојну слушкињу Твоју, јер Тебе желим, Тебе иштем, и к Теби се приљубљујем свом снагом својом.
"Господе Боже Сине, прими молитву моју, коју приносим Теби срцем скрушеним и духом смиреним. Не презри мене, о Исусе Христе, ради које си био на крст прикован, по образима бијен; ради које си жуч са оцтом испио, смрт горку окусио, у трећи дан из мртвих васкрсао, и на небо се узнео, и седиш с десне стране Оца: не посрами мене, и не одгурни мене из броја слушкиња Твојих, него ме удостоји хришћанске кончине на знамење светог крста Твог! Учини ме учесницом страдања Твојих, да будем достојна јавити се пред лице Твоје! Сачувај ме верном Теби! - Прикуј страху твоме тело моје; од судова твојих уплаших се (Псал. 118, 120); одврати очи моје да не гледају ништавила (Псал. 118, 37), него их отвори, молим Те, да бих видела чудеса закона твога (Псал. 118, 18). Теби сам одана од утробе матере моје, Ти си Господ мој! Отац мој и мати моја оставише ме (Псал. 26, 10), а Ти си ме, Господе, примио. Исправи путеве моје, да се не посрами слушкиња Твоја, него "учини са мном чудо доброте" (Псал. 85, 17), и испуни молбу моју, јер "Господе, пред тобом су све жеље моје, и уздисање моје није од тебе сакривено" (Псал. 37, 10).
"И још се молим Теби, Боже, Оче, помози ми да се не обрете грех на мени, слушкињи Твојој: јер Теби приносим себе на жртву кроз смирење моје. Прими ме као жртву паљеницу оваца и телади и хиљаду угојених јагањаца. И удостој ме следовати Јагњету Твоме безазленом, Исусу Христу, са којим нека буде Теби, са Светим Духом слава и част и сила кроза све векове. Амин".
Пошто се тако помоли Богу, света Анисија устаде са молитве и осени себе крсним знаком. Све то виде лукави враг рода људског, и не могаше подносити њен ангелски и небески живот. Јер он је гледаше где она већ духом борави на небу и свим срцем жели да пострада за Христа, и шкргуташе зубима на њу и покушаваше да њену собу затресе и сруши. Али видећи да је она одасвуд ограђена крсним знаком, он одбегаваше, прогоњен невидљивим батинама. Ипак, њему понекад успеваше да светитељки каткад убаци лењост и мрзовољу, али она одмах разараше његово лукавство, ограђујући себе непрестаном молитвом као бедемом. И враг истине јадиковаше и говораше себи:
"Тешко мени бедноме! Ја ангеле повукох за собом с неба, многе исполине покорих, а сада ме младићи и девојке исмевају, јер смрт љубе као живот, и овенчани њоме они хитају к небу и остављају овај свет пустим. Мене је тешила крв убијаних мученика, али њихова вера и подвизи и проповед изменише читаве градове и народе. Храмови се моји руше, прорицалишта занемљују, жртвеници се обарају, жреци моји који се раније весељаху сада су потиштени. На пропаст моју свуда се поставља крст, и царство моје већ пада: јер они који су радосни у мукама, страшни су у гробовима: они ме опаљују, бију и одасвуд прогоне; и оно што ја бејах измислио противу њих, то се сада окренуло против мене и задаје ми силну муку. Но ја ипак знам шта да урадим с њима: пронашао сам једно ново лукавство".
И одмах враг смишља ово: желећи да славу светих мученика сахрани у прашину заборава, и да њихови подвизи остану незаписани, како потоња покољења не би имала из чега сазнати о њима, црни завидљивац удеси да хришћане убијају без суда и испитивања, и то не цареви и властодршци већ најпростији и најгори људи. Свезлобни враг није схватио да Бог захтева добру намеру а не речи.
Погубивши велико мноштво хришћана Максимијан, научен ђаволом, направи се тобож изнемогао. Напивши се довољно крви он, као крволочна звер која, када се добро наједе меса и више јој се не једе, мирно пролази поред животиња, тако и овај безбожни мучитељ, пошто осети одвратност према убијању, направи се кротак, и овако говораше: Хришћани су недостојни да их убијају пред царевим очима. Каква је потреба испитивати их и судити их и записивати њихове речи и дела? Јер ти ће се записници читати и предавати из рода у род међу онима који буду држали хришћанску веру и спомен ће се њихов празновати кроз векове. Зашто да не издам наређење, да хришћане кољу као стоку, без саслушавања и вођења записника, да би смрт њихова остала непозната и спомен њихов био заглушен ћутањем?
Доневши такву одлуку, погани цар одмах разасла На све стране наређење: да сваки који жели, може убијати хришћане, без икакве бојазни, не бојећи се ни суда ни казне за убиство. - И стадоше убијати хришћане без броја свакодневно и у свима покрајинама и градовима и селима, на трговима, на путевима, и по кућама. Сваки који је срео и само распознао хришћанина, могао је одмах не говорећи ни речи ударити га чиме било, или га пробости ножем, или посећи мачем, или убити каменом, мотком, као скота. И испуњаваху се речи Светога Писма: Убијају нас за тебе сваки дан, поступају с нама као с овцама које су за клање (Псал. 43, 23; Рм. 8, 36).
У то опако и убитачно за хришћане време света Анисија, свом душом горећи од жеље да умре за Христа, изађе једном из свога стана са намером да иде у храм Господњи. А када она улажаше на такозвану Касантриотијску капију, разлеже се граја народа, јер тога дана незнабошци празноваху празник сунца и приношаху своје погане жртве. Утом један царски војник, идући према светој Анисији, када је угледа онако лепу заустави је, и нахушкан самим ђаволом, рече јој: Стани, девојко, и кажи ми куда идеш. - А она, видећи његову бестидност и дрскост и држећи да је то вражје искушење, прекрсти се на његове очи. Међутим војник се не застиде целомудреног ћутања девојчиног, него сматрајући да га она тиме срамоти и понижава, дохвати је као вук овцу, па је љутито и бесно упита, ко је она и откуда иде. А она, јагње Христово, желећи да се кротким одговором избави из свирепих руку његових, рече му: Слушкиња сам Христова, и идем у цркву. - Но бестидни војник, подстицан бесом који беше у њему, узврати јој: Нећу те пустити да идеш тамо, него ћу те одвести к жртвенику где приносе жртве боговима нашим, јер данас ми празнујемо бога сунца.
Говорећи то он покуша да јој силом скине мараму с главе, да би јој потпуно открио лице. Но она се јуначки противљаше, не допуштајући му да јој скине мараму с главе. И одгурнувши га, она му пљуну у лице, и рече: Нека ти, ђаволе, запрети Господ мој Исус Христос!
Тада војник, сав бесан, и не подносећи име Христово, извуче мач, удари њиме свету Анисију испод ребара и прободе је скроз. Света девица паде на земљу, и заједно са крвљу која се лијаше из ње предаде своју свету душу у руке Христа Бога свог, којега љубљаше и за кога свим срцем у све дане живота свога умрети жељаше. А пролазници видевши то окружише је мртву и у крви: и једни оплакиваху њену младост и љуту смрт, а друга роптаху на безбожнога цара који издаде неправедан закон да се убијају невини људи. Неки пак хришћани узеше чесне мошти њене, чесно их спремише и погребоше на две стадије далеко од Касантриотијске капије, с леве стране народнога пута. Доцније над чесним моштима свете Анисије би подигнут молитвени дом.
Ово се догоди за владавине на земљи цара Максимијана, док над нама царује у бесконачне векове Господ наш Исус Христос, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 

Ако је човек стално раздражљив и љут, то је први знак да њиме управља зли дух.

Гнев је сила којом се демони хране.

Особа која је дозволила гнев у своје срце више не може чути Бога и лако је контролишу зли духови.

Мрачне силе су зле и хране се злом.

То доводи до помрачења ума: јављају се злоба, осуђивање и жеља за чињењем грехова.

Особа почиње да суди, осуђује и клевеће – демон то воли јер се храни таквим пороцима.

Када човек чини грехе, он то у том тренутку не разуме, мисли да ради праву ствар, али заправо само демон има користи од тога.

Тако демон држи човека, и када дође суд, он неће моћи да се узнесе на Небо, већ ће сићи у пакао и тамо служити мрачним силама и патити.

Када човеком управљају зле силе, он то не разуме и живи обичним животом, док му се душа постепено прља и повлачи у мрак.

Он жели да се поврати, покаје, али не може јер су њиме други већ загосподарили.

Губи способност да опрости и осети радост, јер демон очвршћује срце и чини га тврдим.

Гордост која обитава у таквом срцу диктира своја правила:

„Зашто опростити?“ - и човек верује у те злобне мисли, не схватајући да оне нису његове.

Као резултат тога, зло у човеку се умножава, и он постаје још гори, јер срце лишено душе и љубави постаје врата кроз која улазе зле силе.

Када тама влада човеком, он тежи да контролише друге.

Такви људи улазе у туђе животе, покушавајући да наметну своја правила, дајући савете и суд, за шта сами нису способни.

Особа која жеђа за моћи и угњетавањем више не служи Богу, већ служи мрачним силама, несвесна да је постала њихов роб.

Недостатак молитве и невољност на покајање су још један знак демонске опседнутости.

Демон шапуће: „Немаш се за шта кајати, немаш грехова“, и - молитва постаје непожељна.

Они који се не моле, не теже да очисте свој духовни дом; они који се не кају, испуњавају га грехом.

Демон воли такве немирне и немолитвене људе, јер без покајања човек не успева да среди свој дом, слаби и постаје беспомоћан.

Када човек почне да се очишћује и креће путем истине, то је незгодно за демоне, и они свим снагама покушавају да га заведу, искоришћавајући старе навике.

Пут ка Богу је засејан искушењима: што ближе Светлости, то су искушења јача.

Господ упозорава: ако човек очисти своју душу од греха, али је не испуни Богом, зло ће се вратити, и ситуација ће бити још гора.

Јеванђеље каже:

„Када нечисти дух изиђе из човека... врати се... и нађе кућу његову пусту... и поведе са собом седам других духова горих од себе... и обиталиште његово постаје горе од претходног“ (Матеј 12:43-45).

Ако си се спотакнуо, не бој се да признаш своју кривицу и искрено се покајеш.

Признај свој грех и не понављај га - тада ће грех престати да те опседа, а сећање на њега ће избледети.“ (Схиархимандрит Илија Ноздрин).

Морамо знати како да препознамо присуство демона у нашим срцима, јер ако не знамо како да препознамо њихово присуство, нећемо моћи да се боримо против њих.

Знај да сваки пут када се љутиш, проклињеш или бориш против некога, када зло и мржња кључају у твом срцу - знај да демони делују у твом срцу.

Уразумите се, прекрстите се и почните борбу против демона.

свети Лука Војно-Јасеницки

извор

„Чини ми се да сам већ некада писао о овоме, међутим, тема је толико важна и тако болна да се не бојим понављања. Сигурно знате шта је пројекција? Ако се објашњава суштина пројекције сасвим једноставним речима, у питању је преношење сопственог унутрашњег стања на друге људе, приписивање њима својих сопствених осећања, мисли, намера, итд.

Свакодневне пројаве пројекције ми видимо рецимо када се човек љути на вас, али претпоставља да се ви љутите на њега. Желео би да вас обмане, али сумња да ви њега обмањујете. Са лакоћом је спреман да вас остави на цедилу у тешкој ситуацији, али је ипак уверен да се управо нас вас не сме ослонити. То јест, укратко речено: он нешто мисли, али сам не примећује да то „нешто“ он приписује не себи, него вама.

Често овај механизам психолошке заштите који непрестано ради изазива озбиљне тешкоће у међуљудским односима. И то није за чуђење. Међутим, оно што не може а да не запрепашћује (ако је заправо потпуно логично) – ова иста пројекција ствара огромне проблеме у нашим односима са … Богом.

Стално срећем људе који на почетку, од стране лица Божијег сами себи постављају најстроже захтеве, сами од стране лица Божијег себи суде најстрожим судом, сами себе одбацују од лица Бога.

А затим… затим се вређају на Бога. Зашто? Зато што је Он неизмерно строг, суров, немилосрдан. И више од тога: доспевају до стања најозбиљније неуротизације, због чега понекада једноставно напуштају црквени живот, коначно и бесповратно се разочаравајући у њега. Јер ето, управо их је црквени живот учинио таквим: искиданим, уплашеним од свега, потпуно неспособним да се одлуче на било шта, немоћним и беспомоћним, сами себи неподношљивим.

Ово је распрострањена заблуда у савременој хришћанској средини. Да ли се може избећи? Мислим да без сумње може. Само ако човек не сматра да су психологија и хришћанство „несместиви“, да хришћанину „психологија није потребна“.

Нама је потребно да много радимо на себи, да бисмо научили да у односе са Богом не доносимо оно што не треба у њима да постоји. Да не судимо о Њему по себи…

игуман Нектарије Морозов

извор

ПРЕПОДОБНИ Маркел беше родом из Сиријског града Апамије, из чувене и богате хришћанске породице. Изгубивши родитеље још у младости својој, он оде у Велику Антиохију На науку. Тамо он брзо и одлично изучи световне науке; али се у њему распламти жеља да изучи и унутрашњу духовну философију, духовну мудрост. Због тога он донесе одлуку да отпутује у Ефес, пошто је слушао да тамо има врло много људи савршених у врлинама. Отишавши из Антиохије, он пре свега раздаде сиромасима сво своје огромно имање које му у Апамији беше остало у наслеђе од родитеља. И презревши све што је у свету, он убрзо отпутова у Ефес.
У Ефесу Маркел се настани код једног побожног човека, и поче се подвизавати у врлинама под руководством слуге Божијег Промота, који беше достигао толико духовно савршенство, да је кроз затворена врата улазио у храмове Господње на ноћне молитве. Гледајући на врлински живот његов и других светих мужева Ефеских, блажени Маркел сабираше себи велику духовну корист. Као плетући себи венац од раЗних цветова, он се поучаваше разним врлинама, имајући пред собом разноврсне обрасце богоугодног живљења. У добровољном сиромаштву живећи, он трудом руку својих зарађиваше оно што му беше потребно за одржавање тела. Имајући леп рукопис, он све ноћи провођаше у молитви, а дане у преписивању књига. Те књиге он продаваше по правичној цени, па део добијеног новца употребљаваше на своје потребе, а остало раздаваше ништима. Такви беху почетци његовог врлинског живљења.
Чувши затим да у Византији живи неки ава Александар,[7] премудар и велики у делу и речи, способан да многе приведе к спасењу, Маркел остави Ефес и похита к њему. У то време божанствени Александар обитаваше са својом братијом при цркви светога Мине; касније пак он подиже на морској обали знаменити манастир, у коме заведе нови устав који прописиваше да се Бог дан и ноћ слави непрекидним псалмопојањем: братија су певали у цркви смењујући се по одређеном броју часова. Допутовавши у Византију, Маркел се упозна са једним монахом те обитељи који се звао Јаков. Овај приведе Маркела к ави Александру. А ава, провидећи у њему благодат Божију, обуче га у монашки чин, и прорече о Маркелу и Јакову да ће се и један и други удостојити многих божанских дарова, говорећи: "Андрија је први пошао за Христом, али га је Јован сустигао".
Андријом он назва Јакова, а Јованом Маркела, јер виде да обојица подједнако горе духом к Богу; иако је Јаков, слично апостолу Андрији, први узео на себе јарам Христов, онда је Маркел, слично апостолу Јовану, превазишао њега многим даровима. А Маркел ваистину беше сличан светом Јовану - девственику и Богослову, својим беспрекорним девством и богонадахнутом премудрошћу. Подвизавајући се доста времена у тој обитељи, Маркел стече дар прозорљивости. И провиде да ће се учитељ његов, ава Александар, ускоро преставити, и да ће њему бити предложено настојатељство. Маркел тајно оде из манастира, јер није хтео да он, још млад, господари над старима и да има потчињене, волећи да сам буде потчињен. Отишав из манастира, Маркел стаде обилазити околне покрајине, посећујући свете оце који се на разне начине подвизаваху, и од свакога између њих добијајући посебну корист за себе.
У то време божанствени Александар отиде ка Господу. И сва братија једнодушно жељаху да његово место заузме Маркел, и туговаху што га нигде не могаху пронаћи. Пошто не пронађоше Маркела, они за старешину обитељи поставише неког Јована, човека старог и благоразумног. Дознавши за тај избор, преподобни Маркел се одмах врати у своју обитељ, и сва се братија радоваху његовом повратку. А ави Јовану он беше веома мио, јер му беше од веома велике користи и помоћи, као десна рука.
После извесног времена ава Јован пресели манастир на усамљеније место, у Витинији,[8] према граду Состену,[9] које се звало Иринеум, што значи: "мирно". Јер то место, удаљено од народне вреве и метежа, заиста беше мирно прибежиште за монахе. Са манастиром би пренесен и његов ранији устав, прописан преподобним Александром, који наређиваше братији да у сменама дању и ноћу славослове у цркви Бога. Због тога се манастир и назвао "Обитељ неуспављивих". Сво устројство на новом месту и бриге о манастиру бише поверени Маркелу, као човеку верном у свему и искусном у сваком послу. Њему се ускоро имала поверити и сама управа над манастиром, што он и сам провиде својим прозорљивим очима, а што и другима би откривено Богом. Тако, игуман једног тамошњег оближњег манастира, по имену Македоније, човек прозорљив, прорече преподобном Маркелу, да ће бити не само пастир словеснога стада него да ће и име његово постати славно по свој земљи због великих врлина његових и светости. Притом говораше: "Многи ће јелини и варвари, научени њиме, оставити прадедовске заблуде и обратити се к Богу, и Бог ће се прославити преко њега".
Преподобни Маркел беше толико смирен, да се није либио пасти манастирску магарад, и братија га једва умолише да престане пасти бесловесну стоку он, који је достојан бити пастир словесноме стаду.
Но не прође много времена и ава Јован отиде ка Господу, и блажени Маркел би постављен за игумана обитељи Неуспављивих. И беше он веома милостив према ништима, хранећи сваки дан мноштво гладних. И Бог помагаше његовом добром служењу: јер као што Он некада умножи пет хлебова и две рибе те нахрани пет хиљада људи (Мт. 14, 16-21), тако и у обитељи Маркеловој мала количина хране се невидљиво и чудесно умножаваше, те је било довољно не само за братију него и за свакодневно исхрањивање мноштва ништих и странаца, као што ће се видети из даљег казивања.
Словесно стадо преподобног Маркела се увеличаваше, и број братије свакодневно растијаше. За тако велики број духовних људи, који се сабраше око преподобног Маркела због његових врлина, беху потребне веће стамбене просторије, већи храм за молитву, веће залихе хране и других потреба неопходних за човечији живот; а блажени Маркел у то време ове беше утрошио На исхрањивање ништих. Међутим Бог, на кога преподобни беше положио сву своју наду, не остави слуге Своје и снабде их потребним на следећи начин.
Бејаше неки човек по имену Фаретрије који поседоваше огромна богатства. Заволевши побожни живот, он дође к преподобном Маркелу водећи са собом своја два сина, два мала дечака, и мољаше да га прими за монаха. И поклони он манастиру сва своја богатства. И би он обучен у монашки чин са обадва сина своја. Од поклоњене пак имовине његове најпре би сазидана нова, камена црква, прекрасна и огромна, затим сва ограда манастирска би преуређена, и подигнуто мноштво нових келија а старе келије бише обновљене. Поред тога, би устројена и врло велика болница, такође и гостопрњмница, и остале потребне зграде. Храна, одећа и остале потребе бише набављене за манастир такође из средстава поклоњених Фаретријем. Тако Бог Промислитељ додаде све ово онима који ишту најпре царства Божијега и правде његове (Мт. 6, 33).
Слава о преподобном Маркелу и о установљеном у његовој обитељи непрестаном славословљењу Бога разнесе се на све стране. И многи се угледаху на тај устав, и увођаху га у своје манастире, узимајући себи наставнике од преподобнога. И као што из Едема истицаху реке,[10] тако и из обитељи Маркелове излажаху и распростираху се по свима манастирима, што беху у разним земљама и градовима, устави и обичаји монашкога живота и непрестанога црквенога богослужења. V сваком манастиру игумани беху монаси из обитељи преподобнога Маркела и свуда се држаше поредак "Обитељи неуспављивих", јер блажени Маркел беше чиноначалник, архимандрит, законодавац и управитељ свих тих манастира. И по пророчанству споменутог Македонија прозорљивог, многи се од јелина и варвара, под руководством преподобнога Маркела, обраћаху од заблуде незнабожачке к истинитоме Богу. И умножаваху се све више и више хорови земних ангела који дан и ноћ славослове Бога.
Но већ је време да споменемо и нека чудеса преподобнога Маркела.
Нека три епископа беху од варвара одведени у ропство. А кад се ослобођени ропства враћаху дома, пут их вођаше поред обитељи преподобнога Маркела. Они свратише к преподобноме. Он их с љубављу прими и одмори. А кад се они спремише да наставе свој пут, преподобни хтеде да им као врло убогим људима да нешто за успут. Дозвавши економа који се звао Јулијан, он га упита колико у ризници има пара. Овај одговори: Десет сребрника. - Преподобни онда нареди да се сав тај новац да убогим епископима. Али економ оде и даде свакоме епископу само по један сребрник, а остало задржа за манастирске потребе. Провидевши то духом, преподобни дозва економа и заповеди му да неизоставно и остале сребрнике да епископима. Економ оде и даде им још по два. Тако њима даде свега девет сребрника, а десети задржа за просјаке који су свакодневно долазили у манастир.
После тога један богољубив човек, побуђен Духом, дође к преподобноме и даде му за манастирске потребе деведесет таланта[11] злата. Преподобни Маркел призва економа Јулијана и са гњевом изобличаваше његов тврдичлук и говораше: Ето, Бог је хтео да нам руком овог побожног човека пошаље сто таланта. Али пошто си ти, погазивши моје намере, задржао један сребрник, то нас је наш општи Промислитељ, који је хтео да нам стоструко узврати, лишио десет таланта. - Постиђени економ паде к ногама светитељевим молећи за опроштај.
Преподобни имађаше и благодат исцелитељну. Тако, он једним додиром исцели монаха Елпидија, који у устима имађаше опаку рану. Исто тако он својим додиром исцели монаха Стефана који је силно патио од тешке стомачне болести и већ сматрао да му више нема живота: светитељ га исцели додирнувши му стомак и кичму. А када се разболе споменути економ Јулијан, и већ беше на самрти, преподобни му подари двоструко исцељење - душевно и телесно: најпре га усаветова да не прекршује заповести игуманове и да се не узда у временско богатство него да се ослања на Бога који се подједнако стара о свима. И тако, излечивши му душу, он га исцели и од телесне болести.
Треба испричати и још једну чудеснију ствар. Један Јеврејин паћаше од неизлечиве болести: имађаше на телу смрдљиве ране. Када постаде очигледно да ту сва лекарска наука и искуство не помажу Иишта, и болесник изгуби наду на излечење, он онда као последњој нади прибеже к преподобном Маркелу, том брзом и бесплатном лекару. Преподобни упита Јеврејина о вери, и када дознаде за његово зловерје рече му да не може добити исцељење док се претходно не одрекне свога зловерја и не прими хришћанску веру. Јеврејин обећа да ће одмах постати хришћанин чим добије исцељење. Снисходећи његовој молби, старац исцели болесника молитвом; и исцељени одмах прими хришћанску веру. Но не прође ни четири дана, а Јеврејин се поново врати своме зловерју. Али, њему се поврати и његова пређашња болест; као што за вером последова исцељење, тако и за одступништвом - пређашња болест. Приморан, он и против своје воље поново дође к светитељу, поново се одрече свога зловерја и присаједини побожности, и мољаше незлобивог оца за милост. Добивши по други пут исцељење, он се опет као свиња поврати у каљугу[12] и опет га постиже још страшнија болест.
Шта онда уради овај несрећник? Он опет бестидно прибеже к светитељу. И тако се то понављаше много пута. Најпосле преподобни му рече: Знај, човече, ти обмањујеш не мене него Христа, јер те исцељујем не ја него Христос, и ти не можеш сакрити пред Његовим свевидећим оком зловерје срца овог, поштујући Га уснама а срцем далеко стојећи од Њега,[13] речима исповедајући правоверје а делима држећи своје пређашње зловерје. Него хајде: одбацивши сваку обману и лукавство, обрати се свим срцем ка Христу, па ћеш се одмах исцелити не само телом него и душом. - Но бедни и безумни Јеврејин одговори светитељу: Ма шта ме снашло ја ћу трпети, али веру отаца никада оставити нећу.
Чувши то, преподобни се ћутке удаљи од њега, а Јеврејин, када одмаче мало од светитељеве обитељи, изненада паде на путу, и постаде мртав телом и душом. Дознавши за то, блажени отац заплака, и рече: "Немој кушати Господа Бога свога" (Мт. 4, 7; 5 Мојс. 6, 16).
Но да се опет вратимо на исцељивање болесника од стране преподобнога. - Човек неки по имену Кир, који доцније постаде велики у монашком животу и многима би образац врлина, пре примања монаштва располагаше огромном телесном снагом и бејаше веома искусан и вичан у борби. Неочекивано, по допуштењу Божјем, ђаво га порази гнојавим ранама од ногу до главе, као некада Јова, и иструле на њему не само сва кожа него и тело и жиле, те се виђаху само наге кости. Патње овога човека беху толико страшне, да их је немогуће описати. И њега не могаху излечити никакви лекови људски, једино Божански, које он и доби од светог Маркела. Јер када болесник прибеже к њему, и са сузама га замоли за исцељење, блажени одмах подиже к небу руке, и по обичају сатвори усрдну молитву за болесника. Затим, додирујући руком ране његове, рече: О, добри човече! не треба да те ове патње надвладају, и не доликује ономе који се бори са невидљивим непријатељима да се брине о телу. Имај наде, јер ако Свевишњега изабереш себи за прибежиште, ове ране ће побећи од тела твога.
Када то светитељ рече, болест сместа остави тога човека. И месо на телу његовом стаде расти видљиво за све -, слично ономе што се описује у пророштву пророка Језекиља[14] -, кости се покриваху, ране се месом попуњаваху, жиле се исправљаху, зглобови се учвршћиваху, кожа се навлачаше преко целога тела: и Кир, мимо сваког очекивања, брзо постаде здрав.
И даваше угодник Божји, благодаћу даном му од Бога, чудесна исцељења не само онима којих се рукама дотицаше него и онима који се налажаху на далеком растојању од њега. Тако, супрузи неког ђакона Евгенија дође време да се породи. Али се она не могаше породити; при чему јој никакву помоћ не беху у стању указати ни лекари ни бабице. Она изгуби свест, и већ беше на самрти; и све обузе очај, сматрајући да јој нема спаса. Тада муж њен ђакон Евгеније отрча к преподобноме Маркелу, припаде к ногама његовим, са сузама иштући помоћ светих молитава његових. Преподобни се помоли Господу, и благословивши хлеб даде га ђакону да га што пре положи на грудима болеснице. Чим то би урађено, жена одмах роди дете, и ослободи се болова. А када се расвести, она стаде распитивати: Где је монах што ме ослободи мука? Где је онај што ме од смрти спасе? - А кад је упиташе, ко је тај монах и какав изгледа, Она описа спољашњи облик и изглед јавившег јој се монаха. Из њеног описа сви закључише да је то био преподобни Маркел који јој се јавио и од смрти је избавио.
Својим равноангелним животом блажени отац Маркел постиже такво савршенство, да због чистоте и светости душе његове ангели живљаху заједно с њим. Сергије, игуман једнога манастира на реци Еуфрату, пошто је много слушао о преподобном, дође да га види. И виде Неупоредљиво више од онога што су му причали о блаженом Маркелу. Јер једном њих двојица стајаху заједно на молитви; и када преподобни Маркел чињаше метаније, Сергије виде где два светла ангела придржавају са обе стране светитеља и подижу га са зехмље, а лице му у време молитве сија као муња. Видевши то, Сергије сав цептијаше од страха, и душа му од ужаса умало не напусти тело.
И другим великим оцима Бог такође даваше откривења о угоднику Свом Маркелу. Јелисеј, игуман Дескога манастира, жељаше да види светитеља и да сазна о његовом животу; и када се он мољаше о томе Богу, Господ му у виђењу показа Маркела онаква какав је био по спољашњем изгледу, и откри му висину његових врлина. То Јелисеј касније исприча ученику светога Маркела Петру, када је овај био код њега.
Гавдиолу, игуману манастира у граду Помпеји, крај мора Евксинског[15] би откривено да је Маркелу дата од Бога благодат, равна благодати законодавца Мојсија. Гавдиол посведочи то Таласију, ученику преподобног Маркела. Заиста, преподобни имађаше пророчку благодат, јер што он коме прорече, то се и збиваше. Једном дође к њему један епископ велика тврдица. Блажени затражи од њега у зајам два дуката, да их разда ништима.
Но епископ га одби и не даде му, рекавши му да нема. Тада му преподобни пророчки рече: Ускоро ни свога тела имати нећеш, јер ће га гроб примити, а злато твоје припашће манастирској братији. - Тако и би. Не прође ни два дана а епископ умре, и његова имовина би предата обитељи преподобнога, сагласно његовом пророчанству.
Преподобни провиђаше оно што се на даљини догађало, да се догађа у близини. Тако једном ученици његови путоваху лађом по Евксинском мору ради манастирских потреба. На мору настаде велика бура, и живот им беше у смртној опасности. Утом им се преподобни јави, и спасе их привевши их благополучно у пристаниште. А кад они беху у граду Анкири,[16] један се од њих, по имену Павле, тешко разболе, и монаси што беху с њим помишљаху да га оставе тамо. А он, уздахнувши из дна душе, са сузама завапи: "Оче Маркеле, где су твоје молитве? Ти си ме предао Богу, а ја ево гинем; и што је најболније, гинем изван твога стада и далеко од моје братије!"
Тако са сузама говораше болесник у граду Анкири, и преподобни у обитељи чу његов плач и јадиковање, и рече своме ученику Кесарију да се један од послате манастирским послом братије налази у тузи и болести. Уставши, он се помоли за њега, и Павле тог часа оздрави. Кесарије пак забележи тај дан и час, па кад се братија вратише, показа се да је Павле оздравио у Анкири у онај час када се свети отац, провидећи његову болест, помоли за њега Господу.
Једном Бог казни земљу великом глађу. Старешина манастирске житнице Малх дође к преподобноме и обавести га да су са житом већ при крају и да ће хлеба имати једва за десет дана. Иди, одговори му светитељ, и врши своје послушање, и низашта не брини.
Држећи да се ава нада да ће им однекуда бити донесено жито у изобиљу, Малх продужи по обичају давати из житнице жито не само за потребу братије него и убогама. А кад прође пет дана, и у житници беше остало још врло мало жита, Малх опет дође к ави и извести га о томе. Но ава га и овога пута одасла да врши своје послушање, наређујући му да низашта не брине. Након два дана у житници не остаде ништа више, и Малх сав смућен дође к ави. Преподобни устаде, оде к житници, и нареди Малху да је отвори. А Малх са заклетвом увераваше аву да ни једнога зрна остало није, и да нема зашта да отвара житницу. Али је ипак отвори. И гле, Малх угледа жигницу пуну разноврсног жита, и препаде се; а преподобни га укори за неверје. И од тога времена житница не осиромаши док не мину глад: јер колико житар трошаше за један дан, он сутрадан опет налажаше житницу пуну као да јуче ни давао није. На тај начин преподобни прехрани за време глади не само братију него н велико мноштво ништих и убогих, странаца и дошљака. Дивна су сва ова дела Господња, извршена угодником Његовим Маркелом, но ево још чудеснијих.
Неки Павле, - не Онај о коме је малочас било речи -, монах у другој обитељи, смртно се разболе, и посла светитељу молбу позивајући га да дође к њему. Када посланик дође обитељи Маркеловој, он затече преподобног оца Маркела где разговара о црквеним догматима са епископом Халкидонским.[17] И светитељу беше немогуће да пође к болеснику пре но што заврши свој разговор са епископом о црквеним пословима. Но за то време болесник умре. И када преподобни стиже тамо, он затече да је над покојником извршено све што је прописано, и већ га изношаху ради сахране. А свети отац Маркел, човек велике вере, подиже к небу своје телесне и душевне очи, и као што имаше обичај усрдно се помоли Богу у тајној клијети срца свог, и метну руку своју на мртваца. А неки од присутних подсмеваху се у мислима, говорећи: Што овај старац не верује да је брат који лежи мртав, и проверава руком?
Док они тако помишљаху, а светитељ руком додириваше покојника, мртвац изнеНада оживе, па се подиже, и седећи на одру поче говорити. Све присутне спопаде ужас и трепет од страшног чуда овог, а преподобни им запрети да никоме не говоре о томе. Но величина Божија и тако огромни дарови Божији у преподобноме, не могаху се утајити.
А шта да речемо о сили и власти великога оца које он имађаше над ђаволима? Молитвама својим преподобни изгоњаше ђаволе из људи, као што велики ветар витла и развејава прашину. Једном доведоше к преподобноме четири ђавоимана, који љуто мучени од ђавола вапијаху к светитељу: Заповеди нам да изађемо, јер ти имаш власт над нама! - Међутим светитељ ћуташе, па чак и не гледаше на њих, него се само мољаше у себи Богу, говорећи: "Господе, помилуј створење Твоје!" - Јер њему беше позната вражија препреденост: оваким лукавим речима својим ђаволи су хтели да га увуку у високоумље. И док светитељ тако ћуташе ђаволи изиђоше, побеђени његовим смирењем.
Али, ко ће подробно испричати о чудесима преподобног опа нашег? Ко ће измерити благодат Божију што је у њему? Ко ће речју изразити његову велику и непоколебљиву веру, којом он могаше творити тако велика дела? Недостаће времена да се то исприча. Ево неколико од безбројних чудеса његових, довољно на духовну корист нама и на прослављење дивног у светима Својим Бога.
Једном се у Цариграду догоди велики пожар, и гораше у пламену сав град, кажњаван Богом за грехе житеља његових. И никако не беше могуће угасити неугасиву силу огња, који као страховита олуја гуташе све и претвараше све у пепео. И већ не беше наде да се макар једна кућа сачува читава од пожара, пошто сав град беше обузет пламеном одасвуд. Сазнавши за то, преподобни Маркел стаде на молитву подигавши руке к небу, и лијући сузе из очију. И одмах огањ престаде да се шири даље, и спасе се половина града; јер се сва огњена сила изненада угаси сузним капљама преподобнога, као неким превеликим кишама.
После тога догоди се ово. Неки велможа Ардавурије, син Аспаров, суров по нарави и аријанац по вери, разгњеви се на једнога од својих потчињених, по имену Јована, и хтеде да га убије. А Јован, немајући где да се сакрије, побеже у обитељ преподобнога Маркела. Ардавурије сазнаде за то и посла робове своје Да га узму, али им га преподобни не даде. Велможа поново посла робове к Маркелу са молбом, а уједно и са претњом, да му сместа преда Јована, али преподобни и ове одасла празне. Тада разгњевљени Ардавурије посла наоружане војнике, да Јована силом извуку из манастира, а мачем побију све који им се буду противили. И када војници са оружјем "на готовс" опколише манастир са намером да заузму манастирске одбрамбене зидове, братија одоше к светитељу и брижно га мољаху да Јована преда војницима, да због њега не би изгинули и они Невини. Међутим преподобни не послуша ни братију, јер беше веома милосрдан и не хтеде невина човека предати људима на смрт. А сам прибеже духовном оружју, сили часнога крста; оградивши себе њиме, он сам изиђе к војницима. И одмах све војнике спопаде силан страх: јер они угледаше крст који је сијао као сунце, и око њега веома велики огањ, муње и громови. Престрављени, војници побацаше оружје, па у ужасу побегоше к ономе који их је послао. А кад Ардавурије чу то, препаде се и сам, па укроти свој гњев и опрости Јовану.
Пошто су овде споменути Ардавурије и његов отац Аспар, неће бити наодмет да испричамо и њихов крај, о коме би откривено преподобноме. Аспар, пореклом Гот, бејаше први после цара по значају и моћи, и имађаше под собом сву грчку војску. Он имађаше два сина: старијег Ардавурија и млађег Патрикија. У многим стварима он беше противан цару, и са свим домом својим потајно непријатељствоваше против царског дома; а као аријанац, Аспар чињаше многа зла Цркви Христовој, јер много помагаше аријанце и кињаше православце. Благочестиви пак и христољубиви цар Лав,[18] назван Велики, бејаше кротак и богобојажљив, и трпљаше Аспара до извесног времена, делимично из незлобивости своје, а делимично стога што сва војна сила грчка, у којој тада беше мноштво аријанаца, беше одана Аспаровом дому, и слушаше га. Том злочестивом дому би суђено да убрзо буде уништен и истребљен. О томе преподобни Маркел имаде у сну овакво виђење: лав се бораше са змајем; али змај, огромне величине, бијаше лава репом и надвлађиваше; надвлађивани лав туговаше, и обилажаше око змаја, узаман, пошто не беше у стању да му причини никакво зло. Затим обојица, и лав и змај, заморени борбом легоше да се одморе. После кратког одмора, лав прикупи сву снагу, и изненада, као скочивши из сна, јурну на змаја са великом јарошћу, и победи га треснувши га о земљу.
На основу овог виђења ава Маркел прорече да ће Аспар погинути од цара са свим домом својим: јер виђени лав прасликоваше цара Лава, а велики змај - Аспара, који заиста беше змај који зловерјем аријанским уједа и повређује православље. Ово виђење и пророчанство ускоро се збише. Благочестиви цар Лав, жељаше по својој милостивости и доброти да помири са собом Аспара и синове његове, и да их од непријатеља начини себи пријатељима; и усто се стараше да их приведе православној вери. Зато он своју кћер Ариадну обручи млађем сину Аспаровом Патрикију, са намером да њега, свога зета, остави после себе као цара, пошто није имао сина. Али у благочестивом народу настаде негодовање: сви се уплашише да Црква Христова не буде потпуно унижена клеветама и злоћом аријанаца, пошто зет царев беше аријанац. И са тог разлога сви православни, сабравши се са епископима и свештеницима и узевши са собом светога старца Маркела, отидоше к цару на иподром[19] и рекоше му: да не узводи на царски престо јеретика, него да се царев зет или одрече аријанске јереси, или, ако то неће да учини, да му се не даје царско достојанство.
Стишавајући народ, цар Лав обећаваше да ће на сваки начин зета привести православљу. Иако се зет, премда из лукавства, присаједини православљу, ипак негодовање у народу не престајаше. У то време откри се Аспарова злоћа и завера, да се он не само домогао царске круне, него је заједно са својим синовима тражио цареву главу и намеравао убити цара. Због тога сав народ устаде против Аспарова дома, не трпећи такву подлост његову, и искаше да га на сваки начин погуби. Но Аспар, побојавши се побеже са синовима својим у Халкидон, и затвори се у цркви свете великомученице Ефимије, при чему мноштво војника стајаху око цркве осигуравајући му безбедност. Но после помирљивих речи царевих он изиђе отуда и врати се у Цариград. Ускоро затим Аспар и његов син Ардавурије бише, по наређењу царевом, убијени од Зинона; а царев зет Патрикије би послат у заточење; обручница му пак царева ћерка Ариадна би удата за Зинона, који касније, по смрти цара Лава, ступи на царски престо.[20] Тако се истреби безбожни род Аспаров, побеђен Лавом, сагласно пророчанству светог Маркела.
Но, вратимо се опет преподобном Маркелу. Када народ са епископима и презвитерима, као и са преподобним Маркелом: иђаше к цару Лаву на иподром, онда се многи од верујућих удостојише видети где ангео Божји, у облику прекрасног младића, обученог у белу одећу и опасаног златним појасом, иде са светим Маркелом и придржава га испод руке; а то они гледаху за све време док он иђаше с народом на иподром и када се враћаше натраг, све до саме манастирске капије. Довевши га до капије, ангео постаде невидљив.
Из овога се јасно види колико блажени отац наш Маркел беше мио Богу, те му Он шиљаше ангеле Своје да му служе: да га воде и чувају на путу. И збиваху се на њему речи Светога Писма: Ангелима својим заповеда за тебе да те чувају на свима путевима твојим. На руке ће те узети да где не запнеш за камен ногом својом (Псал. 90, 11).
Пошто проведе шездесет година у монашком подвигу, преподобни отац наш Маркел приближи се блаженој кончини својој. Све дане живота свог он проведе богоугодно. И изједначи се с пророцима - прозорљивошћу, с патријарсима - вером и непоколебљивим уздањем у Бога, с мученицима - свакодневним умртвљавањем тела. Он се уподоби Мојсију боговиђењем и благодаћу; он беше раван Давиду - по кротости, Петру апостолу - по ревности, Јовану Богослову - по девствености и богословљу, и свима апостолима - по благодати исцељења. Јер он беше свима извор исцељења и река чудесних доброчинстава. Када преподобни лежаше на одру болести, мноштво монаха окружаваху га и плакаху. Мећу њима беше неки, по имену Лукијан, рода велможскога, који презревши све световно ступи у монаштво, и успе у врлинама више од других; плачући потресније од других, он мољаше светитеља да га он - крманош не оставља без себе на мору земаљскога живота да се злопати усред валова искушења, него да га узме са собом. Погледавши на њега, преподобни рече: Не бој се, чедо, јер ћеш ускоро по мом одласку и ти поћи за мном.
Из околних манастира слегоше се игумани и братија, а из царскога града епископи и велможе да посете болесника, и да се опросте с њим. Преподобни свакоме даваше потребну поуку, и много разговараше с њима о стварима корисним по душу и о вечном животу. Затим он им наложи да га за кратко време оставе сама, правећи се као да хоће мало да одспава. Када сви изиђоше, он заспа блаженим и вечно мирним сном, предавши свету душу своју у руке Божије.[21] И би чесно сахрањен у цркви коју сам подиже. А блажени Лукијан неодступно плакаше на његовом гробу; и у пети дан њему се преподобни јави у виђењу, и рече му: "Зашто тугујеш? Зар не верујеш да сам умолио за тебе Бога, и да ћеш брзо бити са мном?"
У трећи дан после овог виђења Лукијан се упокоји о Господу, надживевши свога оца и учитеља осам дана. Тако преподобни Маркел и по престављењу свом испуни своје пророчанство, узевши брзо за собом, као што обећа, љубљеног ученика свог Лукијана. И блажени отац наш Маркел, са светима са којима се изједначи по врлинама, предстаде Светијему од свих светих - Господу своме у вечној радости и веселости, којих и ми нека се удостојимо молитвама његовим, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек. Амин.

Како се мудраци источни не вратише из Витлејема у Јерусалим, да јаве Ироду о новорођеном Цару, него по заповести ангела другим путем одоше у домовину своју, разјари се Ирод као звер љути и нареди, да се побију сва деца од две године и испод две године у Витлејему и по свој околини витлејемској. Та страшна заповест царева би извршена дословце. Војници његови једну децу мачем посекоше, другу о камен разбише, трећу ногама згњечише, четврту рукама удавише. И диже се плач и јаук матера до небеса: "Глас у Рами чу се, плач и ридање и нарицање много, Рахила оплакује децу своју, и неће да се утјеши, јер их нема", као што је и пророковано (Јер 31, 15; Мт 2, 18). Овај злочин над многом невином децом изврши се годину дана по рођењу Христовом 29. децембра. За то време Ирод трагаше, не би ли пронашао божанског Младенца. Искаше од Захарије сина му Јована, наравно да би га убио, пошто мишљаше да је Јован тај нови Цар. Па како Захарија не даде Јована, то по наредби Иродовој сам Захарија би убијен у храму. Био би убијен и свети Симеон Богопримац, да се ускоро по Сретењу не представи Богу. Побивши децу витлејемску, Ирод се тада окоми на старешине јеврејске, који му толковаху, где се има Месија родити. Тако уби Иркана првосвештеника и седамдесет стараца из Синедриона. Тако зло скончаше они који се саглашаваху с Иродом, да новога Цара Младенца треба убити. Потом уби свога брата и сестру и жену и три своја сина. Најзад постиже и њега казна Божја: поче се сав трести, ноге му отекоше, доњи део тела му се загноји, и из гноја црви потекоше, нос му се затвори, и смрад неподносиви распростираше се из њега. Пред сам издисај сети се, па да се они не би обрадовали смрти његовој, нареди да их све побију. Тако изврже своју нечовечну душу овај грозни владар и предаде је ђаволу у вечиту својину.

**

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТИХ ЧЕТРНАЕСТ ХИЉАДА МЛАДЕНАЦА ВИТЛЕЈЕМСКИХ

ВИДЕВШИ да су га мудраци исмејали, Ирод се веома разјари (Мт. 2, 16). А на кога се он разјари? С једне стране на мудраце који га изиграше, а с друге - на новорођеног Цара Јудејског. На мудраце се он гњевљаше што се они не вратише к њему и не обавестише га о Детету; а на Христа се гњевљаше из страха да му Он не узме царство; јер не знајући да Христово царство "није од овога света" (Јн. 18, 36), Ирод сматраше да ће Христос царовати земаљским царством.
Шта дакле уради бедни Ирод не могући одмаздити мудрацима, јер они већ беху отишли, ни убити Христа, јер се не могаше пронаћи? Он изли свој гњев на невину децу. Као што љути звер када га ране, не гледа на онога који га је ранио, већ кидише на оно што му се нађе пред очима, па то зграби, черупа и кида као да је главом онај који га је ранио; тако и Ирод, мучен гњевом и не налазећи виновнике свога гњева, устреми јарост своју на невину дечицу која му ничим не беху скривила. Он посла, као у рат, наоружане војнике те побише сву децу у Витлејему и по свој околини његовој од две године и испод, по времену које је добро дознао од мудраца (Мт. 2, 16). Јер Ирод, по казивању мудраца, памћаше време када се појавила звезда. А и по тумачењу светог Златоуста и светог Теофилакта звезда се појавила још пре Рођења Христова. А за колико време пре Рођења? Ако се она појавила у сам час Благовести, онда од Благовести Пресвете Богородице до Рођења Христова прошло је девет месеци. Мудраци пак дођоше у Јерусалим на сам дан Рођења Христова и поклонише се Христу у Витлејему па другим путем отидоше у земљу своју. Зато Ирод није одмах сазнао да су га мудраци изиграли, него је спочетка сматрао да они нису нашли тражено дете, па постидевши се своје грешке, не усудише се да му се јаве, већ постиђени отидоше тајно у земљу своју.
Затим након четрдесет дана, одигра се у храму Соломоновом славни догађај: старац Симеон и пророчица Ана[1] сретоше тамо Божанствено Детенце, донесено Богоматером у дан очишћења,[2] и сведочише о Христу, и јавно благовестише много народу о Њему. Глас о свему што се догодило у храму у дан Сретења Господња пронесе се по свему Јерусалиму, а стиже и до цара. Тада Ироду би јасно, да то заиста и јесте тражено Дете, и да су истините речи мудраца о новорођеном Цару, кога су они нашли у Витлејему, али се нису вратили к Ироду, презревши његову власт.
То страховито разјари безаконог Ирода. И он се одмах свом душом даде на посао: да помоћу разних тајних и лукавих средстава пронађе то Детенце. Али му све то би узалуд, пошто Јосиф побеже с Дететом у Египат одмах после виђења које имаде у сну. Читаву годину трагаше Ирод за Христом. После тога Ироду је ваљало због неког посла отпутовати у Рим к ћесару. И Ирод се силно узнемири што још не беше пронашао тражено Дете, јер се бојао да се у његовом одсуству не пронађе и не прослави у народу нови цар, и не одузме од њега Јудејско царство. Са тог разлога он одмах донесе одлуку у уму свом: да побије сву децу Витлејемску, еда би на тај начин убио с њима и новорођеног цара.
И тај безакони покољ деце би извршен на годину дана по Рођењу Христовом, двадесет деветог децембра. Тог дана Црква светкује и спомен њихов. А тада, од појаве звезде већ беше прошло година и девет месеци. Што пак Ирод поби сву децу од две године и испод две године, он то учини из страха и ради веће сигурности. О томе свети Златоуст каже: "Не чуди се што Ирод нареди да убијају децу од две године и испод две године. Мучитељ то учини, јер се у њему састадоше страх и јарост. Због тога Ирод постаде врло опрезан, и од великог страха он осуди на погибао и старију дечицу". - Са тим се слаже и Јевтимије Зигабен, који каже: "Ирод је сматрао да се звезда није одмах показала мудрацима, него да се Дете родило много пре њене појаве. Стога он ради веће сигурности и нареди да се побију деца од две године наниже".[3]
Децу Витлејемску убијаху на разне начине: једне убијаху мачем, друге разбијаху о камење и стење, неке удараху о земљу и ногама гажаху, неке рукама задављаху, неке раскидаху и растрзаху, неке пробадаху, неке напола расецаху. Мајке горко ридаху; њихова кукњава досезаше до неба; оне чупаху косе, раздираху одећу на себи, кидаху себе; и испунише се речи пророка Јеремије: Глас у Рами чу се, нарицање и плач велики; Рахила плаче за децом својом, и неће да се утеши, јер их нема (Јерем.31, 15 = Мт. 2, 18). Рама беше град на брежуљку, у пределима племена Венијаминова. Рахилом пак неки називаху Витлејем зато што у њему беше погребена Рахила, супруга патријарха Јакова, мајка Венијаминова. Због гроба дакле Рахилина, и Витлејем би назван Рахила. И када у Рахили, тојест у Витлејему убијаху децу, тада се у граду Рами, који се налажаше не много далеко од Витлејема, чу глас плача, ридања и великог јаукања матера које плакаху за својом побијеном децом. Плач тај унеколико описују два света Јована: Златоуст и Дамаскин. Свети Златоуст овако вели: Видећи то, мајке питаху убице: "Зашто убијате нашу децу? Какву неправду учинише она цару или вама?" И не беше никога да им одговори због чега се врши овај изненадни покољ; не беше никога да их утеши у њиховом великом болу А оне вапајно говораху к војницима: Смилујте се на нас, о људи! смилујте се на нас! Еда ли ви немате мајке? Зар не знате љубав материнску? Немате ли супруге? Зар ви нисте били љубљени од својих мајки? Зар се не бојите да се и вашој деци не деси овако нешто? Сажалите се на нас, о људи! Не лишавајте нас деце наше, него прво нас поубијајте, јер не можемо да поднесемо смрт деце наше! Хајде, пробадајте нас! Ако су вам деца наша учинила какво зло, нека онда и ми заједно с њима примимо смрт!
Тако нарицаху оне у силном болу свом; и избезумљене од туге и жалости, заборавивши стид, оне раздираху на себи хаљине своје, од силнога јада обнаживаху прси своје и камењем бијаху себе у прса, гребаху лица своја, чупаху косе себи, призиваху небо за сведока, вапијући к Богу: О, Владатељу наш, Господе! Шта значи ова велика свирепост цара? Он устаје на Твоје створење: Ти си створио, а он убија! Ти си нам даровао децу, а он их отима од нас! Зашто смо ми родиле децу на свет, када се наша дечица подвргавају тако горкој смрти?
Свети пак Јован Дамаскин овако говори о том плачу: Мајке које силне болове и муке претрпеше при рађању своје деце, сада сеђаху крај лешева поубијане дечице своје; с расплетеним косама, подижући руке к небу, косе чупајући, главе своје пепелом посипајући, небо за сведока призивајући, у сузама се купајући, оне одсутноме цару Ироду говораху као присутноме: Шта значи ова нова наредба твоја, царе, противу нас? Зар ти ниси отац твојој деци? Зар ти не знаш колика је љубав родитељска према деци? Да ли те звезда озлоједи? Зашто онда стрелама својим не гађаш небо, него сасушујеш млеко у грудима нашим? Мудраци ли ти учинише зло? Зашто онда не кренеш у рат против Персије, него Витлејем лишаваш деце? Ако се родио нови цар, и ти си о њему сазнао из књига, онда ухвати Гаврила и посади га у тамницу!
Ускоро после покоља свете деце, чији број изношаше четрнаест хиљада, казна Божија постиже и самог убицу, цара Ирода. Горак беше крај његовог живота. О томе свети Теофилакт прича ово: Ирод се поче сав трести, ноге му отекоше, доњи део тела му се загноји и уцрвља, из гноја црви потекоше, нос му се затвори, све се на њему распадаше, смрад неподносиви распростираше се из њега, и грозни цар у најстрашнијим мукама изврже нечовечну душу своју. А пред сам издисај зли цар предаде смрти мноштво знатних и угледних грађана Јерусалимских. Тако он погуби поглавара свештеничког Хиркана, и све главаре свештеничке и старешине народне, које раније питаше: "Где ће се родити Христос?" и који му одговорише: "У Витлејему Јудејскоме".
Све њих Ирод погуби мачем. А то би праведни суд Божији, те они заједно с Иродом скончаше у жестоким мукама, као што Ангео извести о томе Јосифа у Египту: "Изумреше они који су тражили душу детињу". Очигледно, тражио је не само Ирод него и сви саветници његови, главари свештенички и књижевници. Стога и умре не један Ирод него и сви који су заједно с њим тражили душу Детета. Ирод би убијен Богом, а они бише побијени од Ирода. Јер коме саосећаху, од њега и примише опаку смрт. А да су сви они смерали убити Христа и у томе били сагласни с Иродом, види се из овога: када сконча праведни старац Симеон Богопримац који изрече сведочанство о Христу у храму пред свим народом, они га онда због тога не удостојише достојног погреба, који је доликовао тако светом човеку, премудром учитељу, прозорљивом пророку и од свих цењеном старцу. Исто тако они предадоше на смрт и светог пророка Захарију зато што Он Пречисту Дјеву, која са Младенцем дође у храм ради очишћења, постави на месту за девојке, где удатим женама није доликовало стајати. О томе спомињу свети Григорије Ниски, Кирил Александријски, и Андреј Критски. - Када то видеше књижевници и фарисеји, они почеше негодовати; Захарија им се успротиви доказујући да је ова Мати и после порођаја остала чиста Дјева. А кад оии изразише своје неверовање у то, светитељ им онда образложи да је људска природа са сваким створењем потчињена Творцу своме и да је у Његовој свемоћној вољи устројавати твар Своју и учинити да Дјева роди, и по порођају остане Дјева. Са тог разлога - говораше он -, ја и ову Матер пустих на место за девојке, пошто је истинита Дјева.
Књижевници се због тога разјарише у срцима својим на Захарију као на отвореног законопреступника, и раздирани завишћу гњевљаху се на њега за две ствари: прво, што Матер Младенца он постави на месту за девојке, а друго - што се таква сведочанства изговараху о Младенцу. То своје нерасположење они Не утајише ни пред Иродом, него га открише пред њим. Но у то време Јосиф са Маријом побеже у Египат; и њихово трагање за Дететом остаде без успеха. И од тога времена књижевници беху силно кивни на светог Захарију, а уједно и на старца Симеона. А кад ускоро после тога Симеон сконча, они га не удостојише доличног погреба. Захарија пак доцније, на њихове молбе, би од стране Ирода осуђен на смрт. У време покоља Витлејемске деце свети Захарија би убијен између храма и олтара зато што не предаде сина свог Јована да га погубе.
Тако се књижевници и фарисеји осветише светом Захарији за његово сведочанство о Пречистој Дјеви и што је у храму постави на месту за девојке. Но ускоро затим и они сами бише убијени од свога цара Ирода. Каквом су мером мерили, онаквом им би одмерено. Одвојено од њих Ирод посече и седамдесет најмудријих људи који су сачињавали Синедрион.[4] Само једнога од њих он остави жива, али нареди да и њега ослепе.
У то време беху у Јерусалиму два врло мудра, чувена и вољена учитеља: Јуда, звани Аврифеј, и Матеј Гаргулоти. Њих Ирод, заједно са неким пријатељима њиховим, живе спали. Но пре тога Ирод се зверски окоми на свој сопствени дом: уби свога брата Ферора, сестру Саломију и мужа њеног из колена Давидова, жену своју Маријамну такође из колена Давидова,[5] рођеног од ње сина свога Антипатра, затим још два сина своја: Аристовула и Александра; и многе друге без икакве кривице предаде на смрт. Најзад, налазећи се на издисају, он се сети , да има у тамници много затворених Јевреја, и остави завештање својим најоданијим војницима: да чим он издахне, они сместа побију те сужње, да се Јевреји не би обрадовали његовој смрти, него да би усплакали гледајући толике људе своје побијене.
Тако злотвор погибе злом смрћу, погубивши многе заједно са собом. И одсели се у пакао са својим једномишљеницима. Света пак деца Витлејемска, побијена за Христа, настањена су са ангелима на небу, јер је царство небеско заиста такове дечице,[6] о Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек. Амин.

Дуго сам оклевао да ли да испричам ову причу. Али наша општа непажња, наша наизглед бескрајна жеља да водимо грешан, а опет безбрижан живот – све ме то још једном приморава да покренем важну тему стварности невидљивог, духовног живота. И потребе за правим ставом према њему.
Зашто је ова тема толико важна? Пре свега, зато што неки људи уопште не верују у овај други живот и, не схватајући то, постају играчке у рукама демона. Други сматрају духовни живот нечим чудним и мистериозним, али без директне везе са њима. А трећи, у свом лудилу, усуђују се да се умешају, незаштићени смиреном послушношћу Богу и Његовој Цркви, сањајући ко зна шта за себе и осуђујући себе на исмевање и уништење.
Из очигледних разлога, имена у овој причи ће бити промењена, али иначе гарантујем за аутентичност наратива.
Дакле, на Велику среду сам посетио баке у нашој болници. Оне су се унапред припремиле за исповест и причешће, све је прошло добро, и док сам ишао ходником према излазу, медицинска сестра Људмила ми је пришла. Чак и пре мог разговора са бакама, замолила ме је да одвојим мало времена да попричам са њом о озбиљној ствари. Ушли смо у нашу болничку капелу - малу собу са каучем, столом, иконама, уљаном лампом и полицом са књигама на зиду. Прво што је Људмила затражила била је дозвола да упали уљану лампу, и било је јасно да је била веома нервозна.
Коначно је почела свој говор:
– Оче... Ја... не знам ни да ли ћеш поверовати... Мислила сам да се овакве ствари дешавају само у филмовима. Али рећи ћу ти све како јесте.
Пре неколико година сам постала удовица. Прошло је неко време, и онда сам упознала доброг човека, Андреја, такође удовца, који је имао сина, Николаја. Ја сам га практично одгајила. Сада је он млад човек, могло би се рећи чак и одрастао човек: има 22 године. Заљубио се у девојку и живи са њом. И онда једног дана та девојка позове и каже: „Нешто није у реду са Кољом... Не знам шта да радим са њим!“
Отац је био код куће и одговорио је: „Одмах узми такси и доведи га овамо!“
Увела га је, а он је био као, знаш... потпуно ван себе... Посели су га у столицу, а ја сам почела да читам Псалтир... Крштена сам, верница. Истина, ретко идем у цркву, признајем, али знам понешто о цркви. И тако читам Псалтир и одједном га чујем, Кољу, како се смеје таквим... не својим гласом, језиво... Погледала сам га, а он ме је гледао испод обрва, и поглед није био његов, био је страшан...
У том тренутку сам уздахнуо, јер ми је постало јасно о чему ћемо разговарати...
„Читала сам и читала“, наставила је Људмила, „а он је некако омекшао, смирио се и као да је заспао. А онда се потпуно освестио... Али слични инциденти су му се поново почели дешавати, мада не често. И ево шта желим да вам кажем о овоме. Мој муж је из села Советское... па, то је у кримској степи. И рекао ми је да је његова бака била права, свирепа вештица, и када је умирала, стално је дозивала Андреја, да би му пренела своју моћ. А он... па, стварно не знаш где ћеш га наћи или где ћеш га изгубити — пропио се и негде одлутао, па га нису могли пронаћи. Онда је позвала његову сестру, узела је за руку и предала јој сву ту демонску моћ. Од тада, његова сестра баца чини и прориче судбину користећи неке посебне, „црне“ књиге, и то није ни крила, поготово што смо сада слободни да се бавимо било каквом врстом магије. Тако је и радила, и била је сасвим успешна. Срела је неког типа, и заједно су толико зачарали мог пасторка Кољу да је постао као зомби. Он ради као коњ, зарађује новац радећи два посла. Храни и облачи породицу. Једва је купио ауто. Али тетка и њен дечко су му га одмах одузели. И то није било чак ни преваром, већ чињеницом да је пао под такву контролу да му она једноставно каже: „Стани!“ а он иде као теле и ради шта год му каже. У основи, то је катастрофа...
И онда, десило се нешто овако... Ни ја не бих веровала да нисам видела... Наш Коља ради у фабрици конзерви. И јуче је замолио свог пријатеља да га фотографише. Види шта се десило!
Онда је Људмила, дрхтавим рукама, извадила телефон, прелистала фотографије и отворила једну за мене. Фотографија је приказивала младића у неком индустријском погону близу транспортне траке која је носила лименке. Стајао је тамо, смешио се, а над њим се надвијао демон. Сив, кошчат, са дугим, костурним прстима и главом која је личила на лобању са разјапљеним, режећим устима. А на демоновој глави било је нешто попут вела - замислите то.
Људмила је са горком иронијом рекла:
- Невеста…
Да, не дај Боже да ико има такву „невесту“... Ужасно!..
Прва помисао ми је била да замолим некога да негде пошаље ову фотографију (не на мој телефон, јер имам обичан телефон са дугметом), већ негде... није било важно - на флеш диск или у ВКонтакте... Али онда сам помислио: зашто мени и мојим пријатељима треба сва ова ђаволштина? И била би превелика част да је „реплицирам“... Зато нисам тражио да поделим фотографију.
У међувремену, Људмила је наставила да прича - Коља плаче већ два дана... Андрјуша, њен муж, једва је чекао да оде код сестре „да среди ствари“, али је рекао да се плаши да ће је убити на месту. Укратко, то је била чиста ђаволштина...
Као резултат тога, поставило се разумно питање: шта да радимо са свим овим?!
Сада је на мене ред да говорим... И шта да кажем... Као што је рекао Амвросије Оптински : давати савете је као бацати камење са звоника, али следити их је као носити камење на звоник. Али, ипак, постоје неке очигледне ствари које се једноставно не могу игнорисати.
„Реци ми, Људмила, да ли сте ти и Андреј законски венчани? Да ли сте венчани у цркви?“
- Не, оче, нажалост, не...
- А Коља са својом девојком?
- Ни он...
„Па, одатле ћемо почети... Демони се не плаше људи, они нам се једноставно смеју, нашој арогантној, непажљивој природи. Плаше се само Бога, па ако желимо некако да се заштитимо од мрачних сила, морамо учинити све што можемо да привучемо Божанску благодат у свој живот, такорећи – да стекнемо Божанску наклоност. А да бисмо то урадили, прво морамо да се помиримо са Богом. То јест, да се покајемо од срца, да почнемо да се исправљамо. Како можемо да молимо Бога за помоћ ако Николај и његова жена живе у блуду, а ти сама, Људмила, иако себе сматраш верницом и православном хришћанком, па чак, како си и сама признала, повремено посећујеш манастире, такође ниси удата за свог Андреја... Па ипак, само то је смртни грех. То јест, грех који људе лишава животворне благодати Светог Духа. Како можемо да молимо Бога за помоћ, а свесно остајемо у смртном греху?! То је бесмислено. Као што је и сам Господ рекао о овоме: Зашто ме зовете: „Господе, Господе!“, а не чините шта кажем? (Лука 6:46).“
Дакле, прво што морамо учинити јесте да кренемо путем живота по Христовим заповестима. Без овога не можемо постојати, и сами не можемо ништа учинити против злобе. Једино сам Христос нас може заштитити и спасити од сваког зла.
Још мало смо разговарали о томе. Људмила се сложила са мном, примила мој благослов и обећала да ће почети да побољшава свој живот.
***
Као што сам рекао, оклевао сам да испричам ову причу. Али док сам размишљао о њој, паралелно се развијала друга прича, слична првој, која ме је коначно навела да подсетим себе да духовни свет заиста постоји и да смо сви ми на овај или онај начин укључени у њега. Ова друга прича, међутим, има своју позадину и сама је прилично поучна и занимљива.
У нашој парохији смо имали продавачицу свећа по имену Александра. Дивно љубазна, искрена и осетљива жена. Пре седам година јој је дијагностификован рак. Исповедио сам је и причестио неколико пута, а онда је преминула. Оставила је мужа, сина и ћерку. Ћерка већ дуго живи у граду, а њен муж, Иван, је старији брат нашег црквеног старешине, Владимира Васиљевича. Али Иван никада није ишао у цркву. Онда је, изненада, толико почео да жуди за покојном Александром да је почео да долази у цркву сваке недеље на крају службе и да присуствује парастосу. Ова необична рутина одласка у цркву трајала је неколико година, све док се није десио догађај који је био и непријатан а и промисао Божији. Конкретно, син Ивана и Александре упознао је жену у граду (секташицу, како се касније испоставило), и она га је буквално завела и почела да захтева да избаци оца из куће, прода кућу и да јој да новац.
Све ово делује веома чудно. У првој причи, демони су деловали кроз жену незаштићену благодаћу, а исто се догодило и у овом случају. Међутим, проблем, наравно, нису жене, већ наша непажња и недостатак вере. Укратко, Иванов и Александрин син је почео да се понаша као неко ко је поседнут демонима, посвађао се са оцем и на крају га је избацио из куће.
Али, у сваком злу има и доброг, и Иван се на неко време настанио код свог брата, односно нашег црквеног старешине и његове љубазне жене, која прави за нас просфоре, Галине Степановне. Мало по мало, почели су да га укључују у своје кућно молитвено правило, а затим, шире, у црквени живот. И, замислите, Иван је почео да посећује црквене службе, да се исповеда и причешћује, и уопште је почео да се показује као добар и доследан хришћанин. И то упркос чињеници да је већ имао скоро 80 година. Прилично ретка појава, кажем вам, јер се не дешава често да човек у познијим годинама толико промени свој живот. Па, све је ово само предговор, мада охрабрујући, самој причи.
Дакле, Иван ми је једног дана после службе пришао и збуњено ми рекао да је почео да чује гласове. То су били гласови људи које је познавао од детињства и адолесценције, и ти гласови су почели да га подсећају на ствари које су му се догодиле пре скоро 70 година. Одмах сам схватио ко су ти „познаници“ који прилазе Ивану и замолио сам га, прво, да схвати да то уопште нису познаници, већ демони прерушени у познанике. И друго, да не реагује на њихове приче, колико год вероватне изгледале, већ да се још усрдније моли. Иван, мора се рећи, није плашљив човек и брзо је схватио ситуацију и пристао да не улази ни у какве преговоре са овим „пријатељима“, већ да се још усрдније моли следећи пут када започну свој напад. Благословио сам Ивана крстом за ову добру битку и растали смо се. Прошло је неколико дана, а онда ме је Иван срео на капији храма и узвикнуо са запањеним погледом:
„Оче, страшно је шта се дешава! Након што смо разговарали, престао сам да разговарам са њима, и само сам се молио... А они су престали да се претварају, и отворено су признали да су демони... и да им је главни циљ био да ме одврате од вере. Али најневероватније је то што сада отворено говоре: да, Бог је јачи од ђавола — и без Његовог допуштења не можемо ништа да учинимо... Али ја нисам одговарао на њихове разговоре, само сам изговарао молитву Господњу. А онда један од њих каже: 'Па, наравно... твој Борисович те је благословио крстом, али је требало да те удари тим крстом по челу...' И ја га слушам и не могу да разумем о ком Борисовичу говори. А он се подсмева: 'Зашто не знате презиме вашег исповедника...' И ја, заиста, не знам, оче. Које је ваше презиме?“
„Борисович“, кажем ја, „све је то истина, Иване. Али ипак им не треба веровати. Јер они говоре истину само да би придобили људе, да би заокупили њихову пажњу и душу, а затим, лукавством, да би их преварили и уништили. Зато је Господ забранио разговор са демонима, који су га с истинито назвали Сином Божијим. Господ је забранио комуникацију са њима управо зато што демони користе истину да чине зло. Зато не треба ни на који начин комуницирати са њима.“
Уместо тога, требало би да се усрдно молите — са понизношћу и скрушеношћу.
И не морате им веровати, само се усрдно молите. А ево шта је важно: не само да се молите, већ се молите са искреним покајањем, понизношћу и потпуним предањем Божјој вољи. Јер чак и демони могу понављати речи молитве.
„Тачно, оче Димитрије“, умеша се Иван, „тако је. Они могу да рецитују молитве и псалме... Штавише, један од њих је са мном у цркви и, страшно је рећи, чак ме учи како да се молим, исправља ме, указује ко шта ради исправно, а ко погрешно...“
„Веома је добро што си ово поменуо, Иване, јер је циљ демона управо да одврате човека од Бога по сваку цену. Чак и учећи га како да се понаша у цркви и током молитве, колико год то чудно звучало. И то не значи, наравно, да су правила непотребна, али значи да је молитва, у правом смислу речи, скрушено, смирено и потпуно предавање себе у руке Божије. То је, у суштини, молитва, и она може бити чак и беззвучна и без речи, или може бити обучена у речи молитвеног правила и Псалтира... Али она мора бити извршена у духу и истини, а не замењена пуким спољашњим поштовањем 'правила'.“
И најважније: сваки упад демонских сила у наше животе морамо схватити као ништа мање него сигнал, позив од Бога на такву молитву – скрушену и смирену.
***
Тако ствари стоје, драги моји! Увек имајмо на уму да духовни свет постоји, да смо и сами у основи духовна бића и да се за наше душе води страшна битка. Не будимо неопрезни; боримо се и одупиримо се демонима који на нас најчешће утичу кроз грешне мисли, осећања и жеље. Одупримо им се снажним поверењем у Бога и молитвом Њему. А ако на било који начин грешимо, не оправдавајући се, покајмо се, замолимо Бога за опроштај и трудимо се изнова и изнова да се усавршавамо. Немамо другог пута. Само пут покајаног и трезвеног успона ка Царству Небеском.

Свештеник Димитриј Шишкин

припрема - Поуке.орг

извор

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИМОНА МИРОТОЧИВОГ, оснивача манастира Симонопетре у Светој Гори

СВЕТОСТ и нарочиту вредност испосничког живота свог преподобни Симон пројави кроз дивне подвиге и чудеса, које учини како за живота тако и после смрти; а посебно кроз точење мира, слично светом великомученику Димитрију Солунском. Но одакле је он, био, ко су му родитељи, како је васпитан, и где је отпочео са својим подвизима, то се не зна. Што се пак тиче његовог прекрасног живота на Светој Атонској Гори, изложиће се овде.
Памтећи изреку духовних стараца, да је немогуће спасти се без послушности, преподобни Симон по доласку свом у Свету Гору најпре се постара да себи нађе духовног старца, коме би потпуно потчинио себе, те да му овај буде не само водитељ ка спасењу и светли образац савршеног подвижништва, него и строга судија његових мана и слабости. У тражењу таквог руководиоца, преподобни Симон жудно обилажаше манастире и скитове по Светој Гори. При сусрету са монасима искусним у духовном животу, он вођаше разговоре о монашким врлинама. Најзад, он пронађе себи старца, савршеног у сваком погледу подвижника. Он изложи потанко пред њим свој ранији живот, и одлучно изрази своју готовост: да старцу буде безусловно послушан у свему, да без икаквог размишљања тачно извршује сваку родитељску реч његову, као да му долази из самих уста Божијих.
Таква покорност ученикова обрадова учитеља. И старац, да би свога ученика усавршио на путу крстоносног живота и безусловне послушности, али и да му у исто време не би дао повода за сујетне помисли, стаде га не само грдити него пОнекад и бити. А блажени Симон примаше то с великом радошћу и благодарношћу. Зато помаган благодаћу, Симон туговаше и бојаше се за своје спасење, када му је старац у извесним приликама указивао пажњу и благонаклоност. На тај начин се међу њима зацари срдачна еванђелска љубав, која сачињава радост и духовних родитеља и духовне деце. Сладак плод те љубави код блаженог Симона беше његово неподражљиво молитвено страхопоштовање према старцу и оданост њему. Та оданост је ишла дотле, да је он целивао ноге старцу када је овај опавао, па чак и оно место где се старац обично одмарао после својих трудова или молитвеног стајања пред Богом.
Све је то преподобни Симон радио из чистих побуда срца. Објашњавајући то другима, он је говорио: Колико смо, с једне стране, дужни љубити Бога који нас је из небића увео у биће, толико смо, с друге стране, дужни љубити и старца, јер он, уз помоћ Божију, преображава у нама унутрашњег човека, васпоставља и обнавља образ Божји у нама, који је пао нашим нехатом и тешким гресима. - Ове речи показују како је преподобни дубоко био прожет осећањем важности и неопходности безусловне послушности старцу, а не својој вољи.
Због таког врлинског живота свог, и због таког схватања тог живота, блажени Симон брзо постаде славан у свој Светој Гори. И вршњаци његови осећаху дубоко страхопоштовање према њему, а старији га љубљаху, јер за све њих очигледни беху у њему младићу: његова старачка мудрост, његово неподражљиво трпљење у подвизима, његова строга разборитост, његова спасоносна поучност, и сврх свега његова искрена према свима љубав, која је круна свих врлина. Једном речју, прецодобни Симон постаде у Светој Гори украс свога времена и светли образац прекаљене послушности, која је непоколебљиви темељ смирености и осталих подвига монашких.
Напослетку и старац, пошто се дугим искуством убеди у Симонову истинску и безусловну послушност, промени своје опхођење с њим. Тако, родитељски пажљив према њему, он располагаше њим као послушником, а опхођаше се с њим као с братом. Штавише, он га у извесним случајевима питаше за његово мишљење и тражаше од њега савет.
Од каквих последица би за смиреног Симона она таква промена у старчевом опхођењу? Уместо да се радује томе, блажени Симон се необично ожалости, и донесе одлуку да остави старца, под изговором да тражи себи потпуно усамљеничко тиховање подвижничко. Када он то саопшти старцу, и купајући се у сузама поче молити старца да му да благослов на то, старац, иако тешка срца, даде свој старачки, духовнички пристанак на то.
Тако се преподобни Симон растаде са својим старцем, за кога он у последње време беше не толико ученик колико пријатељ и диван саподвижник. И дуго тражаше преподобни по Светој Гори такву забачену пустињу, где га нико не би могао ни знати, ни пронаћи. Најзад, уз помоћ Божију, он нађе што је желео: забачену стену са пећином у њој, на јужној страни Свете Горе, где се сада налази манастир Симонопетра, основан самим преподобним Симоном.
Ступивши у пећину, преподобни је знао да њему предстоји ратовати против невидљивих непријатеља. Помаган Духом Светим, он се обуче у духовно свеоружје: целива крст и пригрли молитву, веру, трпљење, пост и све што уништава демонске замке и узвишује човека до анђелске чистоте и детињег бестрашћа.
Тешко је замислити све Сатанине тајне мреже и лукаве борбе против блаженог Симона, који јуначки одношаше победе над Сатаном и свима мрачним подухватима његовим. Од многих таквих случајева споменућемо неколико.
Једне ноћи светитељ беше на молитви, и одједном појави се пред њим демон у виду страшнога змаја. Разјагшвши чељусти, он хтеде да прогута преподобног; али немајући пристанак неба на то, он га не могаде умртвити, мада једним ударцем свога репа тресну преподобнога о земљу тако силно, да овај једва прикупи снаге да запева с пророком: Навалише на ме зликовци да поједу тело моје (Псал. 26, 2); а ја сам као човек који не чује, и као нем који не отвара уста своја (Псал. 37, 14). Међутим страшни змај не престајаше да га бије својим репом, са намером да га толико заплаши, да преподобни од страха бар побегне из пустиње, када већ није имао од Бога допуштење да га убије. Али то не уплаши преподобнога. Напротив, иако је осећао болове, преподобни молитвено завапи к Богу и противстави Сатани име Господа Саваота, и змај ишчезе као дим испред његових очију. И тек што ишчезе демон, тиха божанска светлост се разли по пећини, замириса рајски мирис, срце светог Симона испуни се радошћу и миром, и он чу глас с неба: "Не бој се и буди храбар, послушни и верни слуго Сина мога!"
Тако, блажени Симон остаде у пећини и проведе у њој много година, не обазирући се на непрестану борбу са невидљивим врагом свога спасења и на тешку оскудицу са спољашње стране. Међутим, дознавши за његов строги живот, многи иноци Свете Горе почеше долазити к њему, и добијаху од њега веома корисне савете по своју душу. Уједно с тим он се удостоји од Господа дара прозорљивости и предзнања. Али посете од стране братије почеше сметати усамљеничком тиховању преподобнога, и он намисли да одатле пређе у још забаченије и неприступачније место. Међутим Бог, који промишља и стара се о спасењу свих и свакога, омете преподобнога у томе, и то на следећи начин.
Једне ноћи, стојећи на молитви, преподобни виде пећину своју обасјану божанском светлошћу; неисказани миомир разливаше се око њега, и чу се с неба глас к њему: "Симоне, Симоне, верни пријатељу и служитељу Сина мога! не удаљавај се одавде, ја сам одлучила да прославим ово место; ти ћеш за њега бити светлост, и име твоје биће славно".
Спочетка преподобни Симон не поклони вере овоме вићењу, бојећи се да то није нека замка нечастивога, који се уме претварати и у анћела светла. Зато он не престајаше мислити куда би се удаљио на што усамљеничкије молитвено живљење испосничко.
Једне ноћи пред Божић преподобни изађе пред пештеру, и виде ово: с неба се спусти једна звезда и стаде над стеном, где касније он подиже чесни манастир. - Ово виђење понови се неколико ноћи узастопце. Међутим преподобни Симон се ипак прибојаваше да то није нека вражија замка, и не придаваше важност томе. А када наступи Божићна ноћ, он поново виде сјајну звезду и чу божанствени глас: "Симоне! дужан си да овде оснујеш монашко општежиће. Остави своју сумњу, ја лично бићу ти помоћница. Иначе, за своје неверје бићеш кажњен!" - Овај глас чу он трипут. И у том часу, како он касније казиваше ученицима својим, он се као обрете у Витлејему Јудејском на месту пастира и чује слатке звуке ангелског појања: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља! - Не бојте се, јер гле, јављам вам велику радост која ће бити свима људима (Лк. 2, 14. 10).
После тога, говораше светитељ, страх и двоумљење оставише ме, а радост и веселост обузеше моју душу, и ја с молитвеним трепетом тајанствено созерцавах Витлејемске догађаје "велике тајне побожности" = јављење Бога у телу.
Три дана после Божића к преподобноме дођоше три мирјанина, браћа по телу, људи врло богати. Павши пред ноге његове, они му исповедише све грехе своје, па га стадоше свесрдно молити да их прими код себе, пошто се слава његова већ беше пронела по Македонији и Тесалији. Но преподобни упорно одбијаше да их прими. Најзад, они почеше преклињати да их прими бар на неколико дана.
Овако усрдно преклињање дирну преподобнога, и он их прими. И после потребног искушеништва он их обуче у ангелски образ, па их на светој Литургији причести Пречистим Тајнама.[11] И тада им он, као својој духовној деци, откри о божанственом виђењу које се неколико пута понављало над суседном стеном пећине његове, молећи их да о томе не говоре никоме док је он у животу.
Саслушавши казивање преподобнога, браћа му с љубављу понудише сво своје богатство за зидање и устројство општежића. И са благословом преподобнога одмах се дадоше на посао око тога. Материјал би припремљен, мајстори доведени, само је требало одредити место где ће се зидати црква и остале зграде. Када преподобни Симон указа на окомиту стену као на темељ обитељи, мајстори се запрепастише, и говораху му: Аво, да ли се ти шалиш или озбиљно говориш? Та погледај, ова стена је опасна за нас зидаре, а још опаснија за оне који ће живети ту. Ти како хоћеш, но ми смо против тога. -И дуго се спор вођаше око тога.
Преподобни Симон, видећи да не може убедити мајсторе да се зида на месту где он предлаже, нареди да се постави трпеза. За време обеда један од ученика преподобнога приносећи им вино, по зависти ђавољој спотаче се и са стене омаче у страшну провалију држећи у једној руци суд са вином а у другој пуну чашу вина. Поражени оваким несрећним случајем, мајстори строго приметише преподобноме: Видиш, аво, почетке убитачних последица твог неоправданог потхвата! А колико би тек сличних смртних случајева могло бити када бисмо решили да овде зидамо манастир!
Светител. не одговори ништа, само се у срцу свом мољаше Пресветој Владичици Богородици, да се не постиди он у очекивању њене помоћи. И гле! О, неисказаних чудеса Твојих, Пресвета Владичице! и ко може достојно одати хвалу величини Твојој, Брза Помоћнице! - Не прође ни пола сата, а брат који беше пао у провалију, појави се из ње са супротне стране, посредовањем Пресвете Богородице; и то се појави не само здрав и читав него и са неразбијеном чашом и са неразбијеним винским судом у рукама, из којих се не беше просула ни једна кап вина. Од овог чуда мајсторе обузе страх и ужас, и они падоше к ногама светитељу, и молећи га за опроштај говораху: "Сада нам је јасно, оче, да си ти заиста Божји човек". - И на усрдну жељу и молбу њину преподобни их прими међу своје ученике, и ускоро они бише удостојени ангелског образа. И тада, под непосредним надзором и упутствима преподобнога Симона, ученици његови, бивши мајстори, приступише зидању манастира. Али пошто је требало огроман камен поставити у темељ, светитељ им указа на један такав камен у близини, и нареди им да га пренесу. Но они, видећи да камен сви скупа не само не могу пренети него ни с места помакнути, стојаху у недоумици, не знајући шта да раде. Видећи то, светитељ приђе камену, осени га животворним знаком крста, подиже га без ичије помоћи на своја лећа, пренесе га и спусти на место где је требало. На тај начин он на делу показа истинитост речи, изговорених Господом апостолима: Заиста, заиста вам кажем, ако имате веру колико зрно горушчино, и речете гори овој: дигни се и баци се у море, биће тако (Мт. 17, 20; 21, 21; Мк. 11, 23; Лк. 17, 6).
Када би устројен манастир, коме преподобни даде име Витлејем због јавивше се звезде,[12] и братство се умножи, једном се појавише у манастирском пристаништу сарацени пљачкаши с намером да опљачкају манастир. Знајући то, светитељ се у пратњи неколицине својих ученика спусти у пристаниште и поднесе сараценима хлеб и воће. Сарацени примише то, али желећи да се докопају манастирске ризнице, они захтеваху од преподобнога да им покаже старешину манастира. Светитељ им кротко одговори да је он старешина, и да у њих ништа нема сем поднесених им дарова. Незадовољни одговором, разбојници се као дивље звери бацише на светитеља, при чему један од њих потеже мач да га убије. Но рука му се одједном осуши, а остали сарацени ослепеше.
Уразумљени таким небеским гњевом, злочинци у један глас повикаше: "Алах, Алах!" и гушећи се у сузама, смирено мољаху светитеља да их исцели. "Смилуј се на нас, аво", вапијаху они, " и исцели нас; а ми ти дајемо реч да ћемо постати хришћани". - Незлобиви старац, ученик незлобивог Учитеља Христа, дирнут невољом својих непријатеља, посла једног ученика по јелеј из кандила што је пред Спаситељем, помоли се за њих, затим крстолико помаза очи сараценима и сасушену руку њиховог друга, и сви се одмах исцелише. Поражени чудом исцељења, они не само примише свето крштење, него и остадоше у манастиру, и замонашише се.
Најзад дивни Симон стиже у дубоку старост; и би му откривено време и час одласка ка Господу. Дозвавши своје ученике, опрости се са њима, и остави им овако завештање. "Браћо моја и чеда мила о Господу, ево одлазим од вас; но ви не тугујте због тога, јер ћемо се сви ускоро опет видети. Ако добијем слободу пред Господом, онда ћу вас свагда посећивати и чувати од сваког искушења видљивог и невидљивог. Разуме се, под условом да и ви држите устав општежића, редовна црквена богослужења, и све чему сам вас научио речју и делом. Не љубите привремено богатство; бегајте од сујете; не подајте се саблазнима! Будите мирољубиви, гостољубиви; празнике светкујте духовно, а не по светски, тојест не бавите се у такве дане празнословљем, шалама и смехом; празник је освећење и просвећење душе, а то се постиже молчанијем, молитвом и читањем свештених књига. На богослужењу певајте с побожним страхопоштовањем, а не с нехатом и дерући се. Игумана љубите од душе. Ако се тога држите и после моје смрти, као што сте се држали за мога живота, онда ћу ја свагда бити с вама духом. У противном, одговараћете на Страшном и свеопштем суду".
Док светитељ говораше ову поуку, братија и ученици неутешно плакаху због растанка с њим. Напослетку, помоливши се за њих Богу, у Пресветој Тројици слављеноме, да их и после његове смрти сачува под заштитом Богоматере и свих Светих, блажени утону у ћутање, и наредне ноћи предаде своју свету душу Богу. То би 28. децембра 1257. године. Сутрадан изјутра лице преминулог праведника засија дивном светлошћу, у присуству свега братства. Извршивши опело над преподобним, они га с молитвеним страхопоштовањем и сузама спустише у гроб.
Ред је да споменемо и нека посмртна чудеса блаженог оца нашег Симона, да бисмо знали каву слободу има он пред Господом.
Један од братије свештене обитељи преподобног оца нашег Симона, налазећи се под утицајем сатанског искушења, грђаше подвижника Христовог и не признаваше га за свеца, и није хтео да са осталима празнује годишњи спомен његов. И једном, када сви оци вршаху бденије преподобноме, овај несрећни брат, витлан сумњом и неверовањем у светост блаженог оца Симона, изађе из цркве, оде у своју келију, и леже да спава. Тада се њему јави у сну преподобни Симон, сав обасјан муњеликом светлошћу, праћен двојицом својих ученика, и рече му: "Зар се теби, несрећниче, не свиђа слава којом ме прослави Бог?" - Рекавши то, преподобни даде знак ученицима који беху у његовој пратњи, те ови положише хулника ничице на земљу, и преподобни га неколико пута удари штапом по петама, тако да се овај несрећник пробуди од бола и безмерног страха. Пробуди се и виде да су му ноге отечене. Обузет изузетним ужасом, он одмах оде у цркву, паде игуману пред ноге, и исповеди му све своје грехе према преподобноме. Затим, обраћајући се братији, он рече: "Опростите ми, оци! сада сам се убедио да је преподобни отац наш Симон дивно прослављен Богом. Одсада и ја верујем и клањам се њему као једноме од древних светитеља, какви беху: Антоније, Јевтимије, Сава Освећени и остали". Затим повисивши глас, он ускликну пред иконом преподобног Симона: "Благодарим ти, угодниче Божји, што ме избави од демонског искушења, насиља и погибли!" - И тада он, лијући сузе, усред цркве исприча свему братству о јављењу преподобнога у небеској слави, И сви они прославише Бога, који не жели смрти грешнику, него да се обрати и жив буде.
Други брат у обитељи преподобнога дуго се бораше са демоном блуда. Али немајући снаге да истраје у подвигу, он с молитвеним страхопоштовањем паде пред свету икону преподобнога оца Симона, и са сузама га моли да га избави од овог искушења. После тога, помазавши се јелејем из кандила које је тихо горело пред иконом преподобнога, он се потпуно ослободи од прљавих демонских и нечистих узбуђења тела.
Једном, приликом празновања годишњег спомена светитељевог, у току великог вечерња уђе у цркву неки монах Сава, из обитељи светога Дионисија на Олимпу, и приђе светој икони преподобнога оца Симона да је целива. Али, видевши да је икона врло мала, он се увреди и рече: "Нећу да се клањам таквој икони". Разуме се, ово он учини из незнања а не из неког омаловажавања светитеља. И преподобни отац наш Симон исправи овога брата на следећи начин. Када овај монах оде из цркве у келију, дату му за одмарање, он заспа. И види у сну: кров на келији се отвори, и страшни змај, који пламеном дисаше а димом и смрадом одисаше, разјапи чељусти да га прогута. При том змај проговори човечанским гласом и рече: "Теби се не свиђа мала икона светитељева; и ти си с негодовањем изашао из цркве не сачекавши крај службе. Знај дакле, ти си мој, ја ћу те прогутати". Рекавши то, змај се с ужасном хуком баци на њега. Несрећни Сава, ван себе од страха и ужаса, завапи: "Преподобни Симоне, помози ми!" - и тог тренутка се пробуди, и преплашен похита у цркву, паде на колена пред икону преподобнога, и с љубављу је целива неколико пута. Присутни се зачудише промени овога брата, јер му лице беше бледо као у мртваца. Тада он исприча свима како због незнања настрада од Сатане. Притом један од стараца примети: "Мала икона, брате мој, за топлу веру и побожност, за чист ум и непорочно тело, ничим се не разликује од велике. Зато пази: указуј достојно поштовање светитељима и свештеним иконама њиховим, па биле оне мале или велике". - Исправљен на тај начин, брат узнесе славу Богу и благодарност преподобноме.
Такви су подвизи и чудеса преподобног оца нашег Симона. Молитвама његовим нека Господ и нас удостоји царства Свога вечнога. Амин.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

У време опаког цара Максимијана Херкула цветаше вера хришћанска у Никомидији и увећаваше се из дана у дан. Једном цар бавећи се у томе граду, сазнаде о множини хришћана и напредовању цркве хришћанске, па се огорчи веома и смишљаше план, како да их све погуби. У том се приближи празник Рождества Христова, и цар сазнавши да се сви хришћани о том празнику скупљају у цркву, нареди, да се тога дана црква опколи војском и запали. Када се сви хришћани сабраше у цркву, после пола ноћи, и почеше торжествено празновање, војници окружише цркву, да не пусте никога ван, и царев изасланик уђе у цркву и објави хришћанима цареву заповест, да одмах или принесу жртву идолима или сви да буду сажежени. Тада архиђакон, јуначки војник Христов, распали се ревношћу божанском, па поче храбрити народ подсећајући верне на три отрока у пећи вавилонској. "Погледајте, браћо", рече, "на жртвеник у олтару Господњем и разумите, да се на њему сада за нас жртвовао Господ и Бог наш истинити; па зар ми да не положимо за њега душе наше на месту овом светом!" Народ се одушеви да умре за Христа, и сви који беху оглашени, крстише се и миропомазаше. Војници тада зажегоше цркву са свих страна, и хришћани, двадесет хиљада њих на броју, сагореше у пламену певајући славу Божју. За пет дана потом гораше црква, и дим неки дизаше се из ње с опојним и дивним мирисом, и нека чудна златозарна светлост показиваше се на том месту. Тако славно скончаше многобројни људи и жене, девојке и деца, и примише венац вечне славе у Царству Христовом. Пострадаше и прославише се 302. године.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ ДВАДЕСЕТ ХИЉАДА МУЧЕНИКА НИКОМИДИЈСКИХ

У ДРУГОЈ години царовања цара Максимијана,[1] када се већ припремаше гоњење на хришћане, света вера Христова цветаше као многоцветно пролеће, и пастири и учитељи Цркве као духовне ластавице и славуји отворено објављиваху догмате православне вере. Мећу њима беше тада и свети Кирил, славни епископ Никомидијски, украшен праведним животом и даром речитости. Благодарећи његовој проповеди, хришћанска вера стаде допирати и до царских палата Максимијанових. Многи од најбољих слугу царевих почеше се одвраћати од идола и приступати Христу. Када за то сазнаде Максимијан, он намисли одмах кренути у гоњење Цркве Христове, али му у то време беше на прагу рат са варварима. Зато он реши да најпре удари на спољње непријатеље и победи их, па да затим објави унутрашњи рат, не непријатељима већ својим поданицима - хришћанима, који беху корисни по царство, јер својим молитвама и правоверјем утврђиваху отачаство. А када он крену из Никомидије и отиде у рат противу Етиопљана, светлост свете вере сијаше још јаче, просвећујући неверне; и увећаваше се војска Христова у то време и спремаше се за предстојећи подвиг.
Бејаше у то време у Никомидији једна прекрасна девојка, одгајена у царским палатама, по имену Домна. Цар је предаде својим поганим боговима на чување девичанства, и начини је при своме дворцу главном идолском жречицом. По промислу Божијем Домни дође до руку књига новозаветних списа: Света Дела Апостолска и Посланице светог апостола Павла. Читајући ту књигу, она се поче просвећивати душом. И радоваше се она што пронађе такву ризницу духовну, и дивљаше се великом веровању хришћана у Јединога Бога, и туговаше душом што се дотада налазила у тами незнања и ноћи заблуде. Желећи пак свим срцем да се што потпуније упозна са хришћанском вером и да јој се придружи, она не оклевајући призва к себи једну девојку - хришћанку, ћерку знаменитог сенатора; и поучена од ове, она ноћу тајно од свих оде к светоме епископу Кирилу. Он је довољно поучи из Божанственог Писма, и осенивши је крсним знаком огласи је,[2] па је повери једном светом ђакону, по имену Агапију, да она под његовим руководством припреми себе постом и молитвама за свето крштење. Домна све што јој се наређиваше обављаше тајно, и нико није знао о томе осим једног евнуха њеног, сличног њој по доброј нарави, који се звао Индис и који је заједно с њом приступио светој вери и такође се припремао за крштење. А кад се наврши време одређено од епископа, Домна, и Индис бише крштени. И тако девојка, којој беше не више до четрнаест година, после првог рођендана њеног - телесног, роди се и другим рођењем - духовним.
Вративши се у дворац, Домна се ничим другим не бављаше већ сво време провођаше у молитви, посту и читању Светога Писма. Једном, читајући Дела Апостола, она дође до места где стајаше написано: Колико их год бејаше који имађаху њиве или куће, продаваху и доношаху новце што узимаху за то, и метаху пред ноге апостолима (Д. А. 4, 34-35). Тада света Домна одлучи да и она уради то исто. И покупивши сву своју имовину: злато и сребро, драго камење и бисерје, скупоцене хаљине и сву девојачку спрему, ома тајно однесе своме духовном оцу, светом Кирилу, и метну све то пред ноге његове као пред ноге апостолске. При том га мољаше да сав новац што добије за то, својим рукама разда невољнима. Тако стварно и би.
Убрзо после тога свети Кирил се престави к Богу. А Домна, све његове поуке чувајући дубоко у срцу свом, стараше се да и дању и ноћу угоди Богу, усрдно Му служећи са својим једномишљеником и духовним братом, Индисом евнухом, са којим се она заједно и роди од воде и Духа (ср. Јн. 3, 5). Поучавајући се у закону Господњем, они се свакодневно пошћаху све до вечера, а касно увече њихова трпеза беше хлеб сув и вода. Храну пак одређену им од цара, и давану им сваки дан, они тајно сву раздаваху ништима, и тако храњаху гладне.
Проводећи такав богоугодни живот, Домна и Индис се, као град који на гори стоји, не могаху сакрити, иако су на све могуће начине и веома брижљиво радили да то сакрију. Њихова побожност се обелодани, као светилник испод поклопца и благо пронађено у пољу,[3] пошто је Бог хтео да ово двоје светих постану пример вернима а посрамљење невернима. Дакле, старешина дворских евнуха, који уједно беше управник двора и начелник царске трпезе, сазнаде за свакодневно пошћење Домне и Индиса. Па место да се удиви таквој строгости њихова живљења, он се лати насиља, и бијаше их дуго, приморавајући их да кажу на шта су употребљавали добијену храну. Али они скриваху своју врлину и никако не хтедоше да кажу. Тада један евнух, Персијанац по пореклу и незнабожац по вери, приступи к старешини евнуха и поче му причати о њиховој врлини као о неком злочину, клеветајући их и ружећи их. Причајући старешини о кротком и чистом животу Домне и Индиса, и о њиховом уздржавању од хране, и о томе како они добијану храну раздају царевим противницима, убогим хришћанима, он на крају рече: Ако хоћеш да сазнаш истину, ти отвори њихове сандуке, па ћеш се уверити да моје речи нису лажне.
Тада старешина евнуха, уједно и управник двора, узе кључеве од Домне и Индиса и оде да прегледа њихове одаје и сандуке. Отворивши их, он ништа не нађе сем часнога крста, Новог Завета, двеју рогожа простртих на земљи, земљане кадионице, свеће, и малене дрвене кутије са Пречистим Тајнама.[4] А где је злато, - упита их онда старешина, - где су скупоцене хаљине, и остале драгоцености и накити?
Пошто не доби одговора, он поново стави на муке Домну и Индиса; али и тиме ништа не успе. Тада он нареди да их одведу на друго место и држе у затвору, док он не извести о њима цара. А када свету девојку извођаху из њеног обиталишта да је воде у затвор, она кришом узе књигу Нови Завет и сакри је у својој хаљини, јер књига беше мала и могла се лако сакрити; исто тако и Индис узе малену кутијицу са Божанским Тајнама. И обоје бише затворени, и дуго време глађу и жеђу морени; јер неправедни мучитељ тако пресуди: да од глади умру они који гладне храњаху. Од дугог неједења млада девојка се разболе телом. Али Онај који се стара о птицама и зверима и насићује све што живи,[5] Бог - Промислитељ, не презре слуге Своје дуго мучене глађу: једне ноћи Он им посла ангеле Своје, који их обасјаше у тами небеском светлошћу, поставише чудесну трпезу - небеску храну и необично пиће, па отидоше. Домна и Индис се окрепише јевши и пивши са предложене им трпезе, и заборавише на пређашње злопаћење. Утешени јављењем ангела и насићени ангелском храном, лица им веома сијаху, и они, седећи као у палати радости, запеваше Давидов псалам: Нека се салом и уљем насити душа моја, и радосним гласом хвалиће те уста моја (Псал. 62, 6).
Ускоро после тога дође старешина евнуха да види јесу ли Домна и Индис побеђени глађу, пошто је сматрао да ће их на тај начин приморати да му се покоре. Али када их угледа радосне, светла лица и веселе душе, он одбаци јарост и свирепо држање, пошто тиме ништа не могаде постићи, па се заодену притворном кротошћу, и нареди им да се врате у своје раније обиталиште. И поново им поче давати све у изобиљу, као и раније: храну и одело, злато и сребро, и девојачке наките и украсе. Но света Домна поново тајно раздаваше ништима све, не само храну него и скупоцене хаљине. Видећи пак мноштво ништих који се стицаху к њој као к својој хранитељки, она узе свој појас, украшен бисерјем и драгим камењем, и све остале наките и спрему, и посла ђакону Алимпију да све то прода, и да добијени новац употреби на исхрану гладних. Размишљајући затим на који начин да се избави од становања са грешницима и живљења у дворцу, пуном идолопоклоничких гадости, света Домна се сети Богородитеља Давида, који бежећи од Саула направи се луд пред царем Гатским Ахисом (1 Цар. 21, 10-15). Тако се и она направи луда, и стаде падати, пуштати бале, дрхтати и викати. Када за то сазнаде управник двора и старешина евнуха, би му жао ње, и недоумеваше како би је излечио. Но чувши да хришћани исцељују такве болести, он дозва хришћанског епископа, светога Антима,[6] прејемника светог Кирила, и повери му девојку да је исцели до царева повратка из рата, а евнуха Индиса додели да јој служи. Епископ, разумевши Духом Домнину (намеру, прими је радо, и одасла је у један девојачки манастир. А Домна се неисказано радоваше и весељаше што се избави од становања међу незнабошцима и што се удостоји живети међу хришћанима.
Након неког времена Максимијан се у тријумфу врати из рата. Своју победу над непријатељима приписујући не Свевишњем Богу, силноме у биткама, него својим бездахним идолима, он намисли да им узнесе благодарност тиме што ће им принети погане жртве и што ће отпочети са гоњењем хришћана. Стога он припреми усред града гледалиште, изнесе тамо из својих палата идоле златне и сребрне, постави их на царске престоле, овенча их венцима, па им стаде приносити на жртву угојене теоце. Жрецима пак цар нареди да телећом крвљу окропе присутни народ. А хришћани који се налажаху међу гледаоцима, одмах стадоше излазити из гомиле, да не би били оскврњени тим незнабожачким кропљењем. Када то примети, цар стаде громко викати обраћајући се народу:
"Куда то одлазите, о људи! претпостављајући таму светлости и не верујући у постојање ових богова помоћу којих се држи васељена? Зар ви не видесте победе и тријумфе? Зар ви не видесте како се много блага додаје пређашњем благу, и како је све у миру, како нам сваки дан придолазе нова блага, и ми сада поседујемо таква блага каква раније имали нисмо? Зар ви не видите како расте наша слава, како се проширује царевина, како нам се покоравају једни градови, а други ће нам се покорити? Зар ви не видесте како освајамо царства других народа, и како све бива по Жељи срца нашег? По чијем промишљању све то бива, ако не по промишљању ових богова којима служимо? Нека вас у то убеде благопријатне промене у ваздуху, умерене кише, и од богова давано изобиље плодова".
Тако говораше безакони цар, приписујући постојање ономе што не постоји, и намеравајући да говори још многе друге ствари, али Господ, чији су сви судови истинити и праведни (Псал. 18, 10), не допусти лажи да се даље хваста и превазноси над истином, него усред ведрог и сунчаног дана изненада затутња страховита грмљавина, небо покрише тамни облаци, и настаде страховита олуја са силном кишом, муњама и градом. Очигледно овим се обелодани гњев Божји на незнабошце: те једни, уплашивши се громова, попадаше на земљу као мртви; други нагоше бежати, обарајући и газећи један другога, због чега многи изгубише живот; а сам цар, пренеражен и преплашен, са стидом побеже у дворац. Тако се гледалиште растури, и богомрски празник са поганим жртвама разори. А реке надођоше од силне кише и поплавише поља и уништише сав труд земљорадника, пошто беше време жетве.
И све ово би, да би незнабошци познали крепку руку Јединога Бога који је на небесима. Али то не разумеде злоћом ослепљени тврдоврати цар: уместо да позна силу Бога Истинога, он се отисну у још веће безумље, објављујући рат Ономе који је страшан царевима земаљским и одузима им живот (Псал. 75, 13).
Ускоро после тога, не налазећи Домну и Индиса међу жрецима који служаху двадаесторици најглавнијих лажних богова његових што беху у дворцу, цар упита где су они. Чувши да је Домна померила памећу, и налази се код људи који умеју да лече ту болест, а Индис јој додељен да је чува и да јој служи, Максимијан се силно разгњеви на старешину евнуха који их је ослободио служења боговима, лиши га чина, и да би га што више понизио и осрамотио одреди га да служи камилама у Клавдиопољу.[7] Дозвавши затим Индиса, цар га врати на пређашњу дужност: да служи боговима што су у царском дворцу. Но Индис и надаље служаше Јединоме Истинитоме Богу у кога је веровао, а цар то није знао.
У то време Максимијан поче отворено гонити Цркву Христову, рушећи свете храмове, и зидајући незнабожачка идолишта. И у свима крајевима царевине он постави за игемоне људе опаке: да без милости муче хришћане. Сам пак цар беше најпрви и најсвирепији мучитељ: убијао је и уништавао хришћане и проливао невину крв као воду. Понекад је покушавао да их преласти лукавим речима, да би затим љутим мукама уморио оне који се не потчине лукавој обмани. Трагајући за свјатјејшим епископом Антимом који де негде крио и не налазећи га, Максимијан једном сам уђе у хришћанску цркву са мноштвом наоружаних војника, као вук у стадо. Обративши се народу, он покушаваше да их, час ласкама час претњама, привуче све својој заблуди. Напослетку рече: Одступите од своје ништавне вере! ако то не урадите, онда казна неће задоцнити. Видите овај храм у коме сте се сабрали: убрзо ћу га спалити заједно с вама!
Тада хришћански презвитер свети Гликерије јуначки иступи против цара и неустрашивим речима посрами безаконика. Јер он рече цару: "Царе, нити дарова које нам обећаваш желимо. нити се твојих претњи бојимо. Све што је у свету - сматрамо као сан; а не претрпети за Христа најљућа мучења - сматрамо за казну себи и штету. Ти се хвалиш победом над варварима, а доживљујеш поразе од хришћанских жена и деце, јер је очигледно да је сила Христа нашег непобедива. Ко не памти скорашне громове и муње, и необичан град и кише? Многи од вас изненада помреше, и плодови земаљски од неочекиване поплаве пропадоше. То би јасан доказ гњева Божија, изазваног тиме што ти све приписа лажним боговима твојима а не Богу истиноме. Не бојимо се ми твојих гоњења, јер имамо небеско оружје од Цара свих којим се наоружавамо и заштићујемо, као што си ти сада окружен и заштићен својим оружјеносцима. И ми, противстајући теби, чврсто се надамо да ћемо однети чудесну победу: јер ми бијени - надвлађујемо, и падајући - побеђујемо".
Мада се цар, слушајући ове речи, силно гњевљаше у срцу свом, ипак изиђе из цркве не учинивши никоме никакво зло. А благочестиви народ који се налажаше у цркви, узносећи славу Богу, хваљаше блаженог Гликерија због такве неустрашивости његове. Међутим цар, не могући дуго задржати у себи јарост своју, брзо нареди те ухватише Гликерија и доведоше преда њ на неправедни суд. И без икаквог ислеђења, цар одмах нареди да Гликерија душмански бију. И мучитељи бише мученика све док не изнемогоше А за то време биров викаше: Мање говори, Гликерије! не буди горд, ни бунтован, ни непристојан! поштуј цара и римске законе! - А мученик, будући јачи од својих мучитеља, узвикиваше к своме Небеском Цару: Господе Исусе Христе! као што си ме укрепио да говорим о Теби, тако ме укрепи и да страдам за Тебе, да би ме Ти због ових страдања удостојио веће награде.
Ове речи још јаче распалише јарост Максимијанову, падајући као уље на огањ. Сам цар мучитељ настојаваше да џелати што силније туку мученика и задају му што страшније ране, те се земља напоји његовом крвљу, и показаше се наге кости пошто месо отпаде с њих, и сви удови тела мученикова бише умртвљени. Једино још језик светога страдалца слободно збораше: Хришћанин сам! слуга сам Христа, јединог истинитог Бога! Он је једини - Господ мој, Он једини - Цар мој!
Пошто не беше у стању да и даље слуша такве речи Гликеријеве, цар мучитељ издаде наређење да Гликерије буде спаљен изван града. И неустрашиви страдалник Гликерије би миомирисна жртва Богу и благопријатна паљеница.
Ускоро опет наступи богомрски незнабожачки празник. Поведоше цареве жртвене животиње ка дворском идолишту дванаест главних богова. Посматрајући жреце који иђаху у белим хаљинама, и не видећи међу њима Индиса, цар упита где је он. А Индис у то време, обукавши се у врећу и затворивши се у својој одаји, туговаше и плакаше због погибије незнабожаца. О томе обавестише цара. Цар одмах дозва к себи Индиса, и видевши га у одећи туге и плача разумеде у чему је ствар, па не питајући га о његовој вери и животу нареди да му ставе окове на руке, ноге и око врата, и тако окована баце у тамницу. Затим поче поново распитивати о Домни, заборавивши на раније своје речи, и у гњеву, као пијан, често понављаше: Где је Домна? где је жречица Дијане и Минерве? - Њему поново одговорише да је она скренула памећу, и да ју је због тога старешина евнуха одаслао из дворца.
Опоменувши се тада старешине евнуха, цар нареди да му одсеку главу, и да свуда траже Домну. За ово царево наређење сазнаде се и у манастиру где беше Домна. Игуманија манастира Агатија, видећи да је немогуће сакрити Домну, она јој по мушки остриже косу и обуче је у мушко одело. Оградивши је затим сузном молитвом, она је пусти из своје свете обитељи, да се као мушкарац крије међу мушкињем, еда се не би сазнало да је девојка.
Када они што тражаху Домну, нигде је не могоше пронаћи, цар се још страшније разгњеви и нареди да се сви манастири поруше и све монахиње насилно обешчасте и осрамоте. И одмах се по граду почеше чинити такве напасти и разарања, као да су варвари упали и пљачкају. Монахиње које беху јаче телом, побегоше у горе и пустиње, и кријаху се по пећинама и провалијама земаљским, волећи више да живе са зверима него са безаконицима, и да буду поједене од зверова него да падну у руке поганих људи. Оне пак од монахиња које не похиташе да побегну, бише ухваћене, па једне одвучене на суд и мучење, а друге у народна блудилишта - на оскврњење. Но сила Христова укрепљаваше све те монахиње и чуваше их неосрамоћене и необрукане. Мећу њима бејаше једна по имену Теофила. Она беше нешто изузетно међу њима, и као луна међу звездама сијаше она међу монахињама својом красотом и лепотом, благородством и животом. Када је бестидни војници силом вуцијаху у блудилиште, она подиже и очи и руке к небу и са сузама вапијаше:
"О, Исусе мој, љубави моја, светлости моја, дисање моје, чувару девичанства мога и живота мога, погледај на невесту Твоју! Погледај на мене, Жениче мој невидљиви, и брзо ми притекни у помоћ, да не буде нарушен завет девичанства мога данога Теби, јер ево већ нема више времена ни за молитву! Не предај зверовима душу која исповеда Тебе, да вуци не растргну овцу Твоју! Сачувај невесту Твоју, Жениче мој! Заштити девичанство моје, Изворе чистоте, да се прослави име Твоје, слављено од ангела!"
Док се она тако мољаше, Бог јој припремаше испуњење молитве њене. Када је уведоше у нечисто обиталиште јавних грешница, к њој уђе један војник, пун нечисте похоте, да оскврни беспрекорну невесту Христову. Но чим јој се приближи, он тог тренутка паде на земљу мртав, и лежаше крај њених ногу. А други војници који стајаху напољу и чекаху да он изађе, почеше се љутити на њега што се тако дуго задржава, пошто и сами жељаху да уђу тамо. Најзад један између њих, распаљен похотом, изгуби стрпљење и уђе унутра. Али га одмах ужас спопаде, јер угледа свога друга где лежи мртав на земљи. Но када још угледа он и неприступачну светлост која обасјава свету девојку, он тог.часа изгуби вид, и ослепевши стаде рукама пипати зид да изађе напоље, али не могаше. Тако исто пострадаше и многи други који бестидно и са прљавом похотом улажаху к девојци.
То сазнадоше сви који тамо беху, и заједно дођоше не због похоте него да виде шта се то збива, и угледаше девојку која пристојно седи и чита малену књижицу - Свето Еванђеље, које она имађаше код себе, а поред ње стоји прекрасан младић, који сијаше неисказаном светлошћу и посматра муњеносним очима. Угледавши младића, незнабошци се од силног страха дадоше у бегство, а други викаху: Ко је као Бог хришћански? - А када наступи ноћ, светлосни младић онај изведе Теофилу одатле, одведе је до Велике цркве, и увевши је у паперту рече јој: "Мир теби!" па отиде.
Свету девојку Теофилу обузе и страх и радост: страх - што је остави њен заштитник, а радост - што се читава избави из руку безаконика. И пришавши црквеним вратима она стаде лупати да јој отворе, јер хришћани, сабравши се за вршење свуноћне молитве Богу, беху изнутра затворили врата из страха од незнабожаца. Један од ђакона упита изнутра ко то лупа. А кад чу и распозна Теофилин глас, он обавести о томе присутни народ у цркви. Када отворише врата, сав народ похрли к светој девојци, јер свима беху познати и њено високо порекло и њен свети живот. О, како радосно и са каквим сузама сви они узношаху хвалу Богу, када сазнадоше како се она спасла од насиља незнабожаца и каквом је милошћу обасу Господ, сачувавши јој крепком руком девичанство! јер она не сакри преславна чудеса Божија, која треба не скривати него објављивати. И света девојка павши ничице окваси црквени под сузама радости; и сви узнесоше Христу Господу општу благодарност.
У то време неки од најзнатнијих велможа и главних дворских достојанственика царевих бише оптужени цару да су хришћани. Међу њима беше неки Доротеј, прослављени војсковођа и веома заслужан грађанин, који је носио титулу намесника Италије; а с њим беху Мардоније и Мигдоније, и други угледни достојанственици, чувени по својим заслугама, но далеко чувенији по својој вери и побожности. Када их доведоше пред цара ради ислеђења, цар их најпре изружи, па затим нареди те их без милости дуго бише, онда у окове оковаше, и у тамницу вргоше. И сваки дан хватаху и мучаху хришћане, и на разне начине убијаху.
Утом дође празник Рождества Христова,[8] и требало је принети Новорођеноме богату жртву. Зато се сви верни слегоше цркви. Тада незнабожноме цару приступише незнабожне слуге и рекоше: Царе! данас је велики празник у хришћана; они булазне као да је ово дан рођења њиховог Бога, и сви су се слегли у цркву да одпразнују овај догађај. Зато поступи тако, да лов не умакне из мреже: нареди војницима да заузму улаз у њихову цркву и нека се пред вратима цркве намести жртвеник боговима нашим, а гласници нека нареде хришћанима да одмах изађу из цркве и сместа принесу жртве боговима нашим. А ако они не послушају, онда ти поступи с њима како је угодно твојој царској вољи. Но ако хоћеш да усвојиш наш предлог, онда уради овако: нареди да војници опколе цркву, запале је и погубе све хришћане непокорне теби. Истребивши на тај начин одједном људе опасне и штетне по твоје царство, ти ћеш убудуће бити без бриге.
Они још не беху довршили своју реч а Максимијан их раздрагано прекиде ускликнувши: Кунем вам се великим боговима, ја сам давно помишљао на то, и не знам шта ми је било да ту замисао досада не приведем у дело! А вама, о богови, нека је велика благодарност што урадисте тако да и слугама мојим благовремено дође на ум замисао, корисна по наше царство. И цар одмах нареди својим главним телохранитељима да са мноштвом војске оду и око хришћанске цркве наслажу кудељу, струготине и друге лако запаљиве предмете, и да строго са исуканим мачевима чувају све излазе из цркве, да не би ниједан хришћанин побегао из цркве. Када све то би урађено, у цркву уђе гласник послан од цара, и ставши насред цркве повика громко говорећи: О, људи! Господар васељене Максимијан који ме посла к вама предлаже вам да изаберете једно од двога: или изишавши из цркве одмах принесите боговима жртву на жртвенику који је већ спремљен пред вратима цркве, па ћете остати живи; или пак, ако не послушате, сви ћете овде заједно погинути, јер је огањ већ готов и црква је сва унаоколо обложена суварцима. Зато бирајте брзо шта хоћете.
Рекавши то он умуче. Тада архиђакон, који стајаше код олтара а срце му беше запаљено огњем Божанске благодати, обрати се народу овим'речима: О, мила моја браћо и једномишљеници! Еда ли не знате шта учинише у Вавилону Три Младића, чијем се непоколебљивом јунаштву и јачини у вери ми неисказано дивљасмо када пре неколико дана празновасмо њихов спомен? Они, не као усред огња стојећи већ као посред нежног цвећа шетајући, и сами песму певаху и сву створену природу на слављење Господа свих призиваху! И ми њих не само величасмо, него и жељасмо да постанемо заједничари њихових венаца. Угледајмо се дакле на та Три Младића, пошто нас и само данашње време призива томе: јер и цар Максимијан је сличан цару Навуходоносору; но иако се они разликују по имену, али су слични и сложни по насилништву и безбожништву. И неће ли нас бити срамота када они, младићи, и притом само три на броју, па још немајући пред собом ниједан пример великодушног подвига за истиниту веру, подвизаваху се онако славно; а ми смо далеко многобројнији од њих; толико многобројнији као да нас је безброј; поред тога многи су међу нама већ и стари, и ми имамо пред собом тако много примера јуначких страдања за Христа; и нас, толике на броју и такве, неће ли бити срамота да се покажемо привезани за овај краткотрајни живот, бојажљиви и малодушни, и да не искористимо ово садашње време које нас позива на подвиг, као велико преимућство, и да не презремо привремени живот ради Бога који нас је створио и предао на смрт душу Своју за нас, и да ми својом смрћу не дамо сведочанство наше јаке и непоколебљиве вере?! Ваистину, то би била неизмерна срамота. Ја говорим ово, када никаква награда не би уследила за нашим страдањем. Али, страдања овога века мала су према наградама, одређеним нам у ономе свету: вечни и безболни живот за овај кратки и бедни, непролазна слава за презрење пролазне славе, неодузимљива богатства и весеље које се никад не претвара у тугу. Та зар ћемо пожелети да још на земљи живимо? Није ли нам боље, користећи ову благопријатну прилику, да се постарамо отићи што пре ка оној слави умирући за Христа? Погледајте, о браћо, на жртвеник у олтару Господњем и разумите, да је истинити Господ наш и Бог принесен на њему сада на жртву за нас. Па зар ми сада да не положимо душе своје за Њега на овом светом месту? Па зар да их не принесемо Њему на жртву, као неки принос?
Тако говораше свети архиђакон, и сви се запалише жељом да умру за Христа, и једногласно ускликнуше: Хришћани смо, хришћани, царе, и твоје лажне богове не поштујемо!
Ово би достављено Максимијану. Он одмах нареди да се црква спали са свима хришћанима што се налажаху у њој. У том међувремену верни у цркви издвојише оглашене што беху међу њима и распоредише их у четири групе, да би се могло што пре обавити на њима свето крштење. А после крштења и миропомазања, сви бише причешћени Светим Тајнама. Док се то збивало, војници по наређењу поганога цара потпалише свуда око цркве наслагану кудељу, суварке и остало; зидови црквени се брзо запалише, и огроман пламен са свих страна покуља увис, продре унутра у цркву и стаде брзо гутати све. А хришћани горећи, громко кликтаху к Богу, и певаху песму Трију Младића призивајући сву твар ка песмопјенију. И не успеше они ни отпевати своја песмопјенија, а већ сви предадоше своје свете душе у руке Господа свог, и постадоше благопријатна жртва Безазленоме Јагњету, закланоме за свет. Број спаљених беше двадесет хиљада.
Тако ова дивна војска светих мученика пређе из земаљске Цркве у Небеску, да тамо вечито празнује празник непрекидне радости.
У току пет дана потом гораше црква, и дим неки дизаше се из ње с опојним и дивним мирисом, и нека чудна златозарна светлост показиваше се на том месту. Максимијан пак, сматрајући да је побио и истребио све хришћане што их је било у граду, бављаше се играма, коњским тркама и разним приредбама нозоришним.
У Никомидији бејаше близу позоришног гледалишта огромно идолиште незнабожачке богање Церере.[9] Једном цар Максимијан са војском и народом дође к овоме идолишту и приношаше жртве богињи. Тада један од војника, по имену Зинон а по чину војвода, покренут ревношћу за истиниту веру и не могући гледати такво незнабожје, стаде (на једну узвишицу, и обраћајући се цару кликну: У заблуди си, царе, приносећи жртве мртвоме камењу и немоме дрвећу. То је несумњиво демонска обмана, која своје поклонике води у погибао. Расуди, Максимијане, и обративши к небу своје телесне очи заједно с духовним очима, познај Творца из Његове видљиве творевине. Кроз твар познај какав је Творац, и научи се побожно поштовати Бога, коме су пријатни не крв и жртвени дим бесловесних животиња већ непорочне душе људске и чиста срца људска!
Чувши то, Максимијан нареди да Зинону камењем разбију уста, развале лице и избију зубе, па да га затим једва жива одвуку изван града и тамо посеку мачем. Тако свети мученик Зинон би овенчан венцем мучеништва.
У то време свети Доротеј са Индисом и осталом дружином сећаше у оковима. Блажени епископ Антим често их из свога скривалишта посећиваше посланицама својим, укрепљаваше их, саветоваше их да буду чврсти у вери, и побуђиваше их на подвиг. Једном незнабошци ухватише и доведоше цару Антимовог ђакона Теофила, који је ишао к мученицима са епископовом посланицом. Прочитавши ту посланицу, цар се испуни јарости, јер тамо беше написано не што је њему угодно већ што је светима корисно. Зато цар нареди да му одмах доведу Доротеја са његовом дружином. Када их доведоше, цар бесно погледа на њих, укори их, па им даде да прочитају посланицу Антимову. А они, угледавши ђакона, обрадоваше се душом, и издалека га поздрављаху светим погледима и радосним лицима; читане пак речи светитељеве они слагаху у срцима својим. А цар, крвнички гледајући ђакона, са бесом му рече: Кажи ми, бедниче, ко је тај што ти даде ово писмо, и где се скрива?
Ђакон се најпре у срцу помоли Богу, па онда неустрашиво одговори: Ову посланицу дао ми је пастир, који, налазећи се сада далеко од свога стада, даје му савете и побуђује га на побожност. Нарочито сада, када је сазнао за најезду вукова и других зверова, он громко наређује својим овцама и јавља им шта треба да раде. А речи које он говори нису његове (него су узете од нашег Врховног Пастира који је рекао: Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28). Ето, ја те обавестих ко ми је дао ову посланицу, а где је он, то ти казати нећу. Било би очигледно безумље када бих ја , који сам толика добра добио од свога пастира, постао његов издајник. Он ће се и без нас ускоро показати: јер се не може сакрити град кад на гори стоји (Мт. 5, 14), као што је то рекао Божански глас.
Не будући у стању даље слушати смелу ђаконову реч, цар нареди да се ђакону сместа одреже свети језик његов, па затим изван града убити ђакона камењем и стрелама. После тога цар на разне начине погуби и остале свете мученике: Доротеју одсече главу, Мардонија сажеже огњем, Мигдонија живог затрпа земљом у јами, а Горгонија, Индиса и Петра баци у море везавши им о врат воденично камење. И тако ови сјајни мученици Христови завршише свој подвиг и отидоше ка Господу једним путем, иако преко разних смрти.
У то време света Домна се кријаше на једној гори у пештери, хранећи се пустињским биљем што је расло око пештере. Чувши за смрт светих мученика, она се радоваше духом што они пређоше из плачевне долине земаљског живота у жуђени крај вечнога весеља. Но нарочито се она радоваше због свог духовног брата и једномишљеника Индиса, заједничара њеног у духовном рођењу њеном крштењем. А плакаше она због себе што једино она од свију њих не отиде с њима ка Господу истим путем мучеништва, и припремаше себе за подвиг иштући помоћ с неба.
Затим она сиђе са горе и уђе у град, одевена у оно исто мушко одело у које је беше обукла њена духовна мати Агатија. Не нашавши Агатију коју је тражила, светој Домни би јасно да је она са мноштвом других монахиња изгорела у цркви, и плака горко, не због њене смрти него због тога што се она не удостоји да заједно с њом умре за Христа. И стојећи на месту спаљене цркве, света Домна плакаше и ридаше квасећи пепео сузама својим. А када се спусти ноћ, она оде на морску обалу, где Индис са осталим мученицима би потопљен. Рибари пак који стајаху тамо и припремаху мреже за ловљење рибе, угледавши свету девојку и због мушког одела сматрајући је за мушкарца, рекоше јој:. Ходи, младићу, и помози нам; па ако што уловимо, доделићемо и теби један део.
Она им радо приђе у помоћ. Када они бацише мрежу у море, па је затим стадоше извлачити на обалу, они осетише да је мрежа веома тешка, и једва је извукоше на земљу. Ноћ беше пуна месечине, и опи угледаше мноштво риба, и усред њих тела трију мученика: Горгонија, Индиса и Петра. Рибаре спопаде страховит ужас, и они брзо скупише мреже и рибу, а тела светих мученика положише на земљу, па хитно седоше у чамац да отплове на другу обалу. Притом они зваху и тобожњег младића да иде с њима, али он не хтеде. Тада му они дадоше за труд нешто рибе и мало хлеба, па отпловише. А света девојка Домна приђе к телима мученика, распознаде свакога, нарочито драгога Индиса, и стаде их с неисказаном радошћу грлити и целивати и топле сузе обилно проливати. А када се подиже, она угледа на мору лађу где са спуштеним једрима пристаје уз обалу. Одмакнувши се од тела светих мученика, Домна приђе к лађи, и обраћајући се морнарима показа им рибу. Сматрајући да се риба продаје, капетан лађе упита за цену, пошто је желео да је купи. Но Домна му одговори да је узме забадава. Капетан се лађе у недоумици, и рече јој: Тако ти Христа, кажи ми стварно, пошто продајеш рибу?
Чувши име Христово, света Домна разумеде да су на лађи хришћани, и исприча им о телима светих мученика, о свима мучењима њиховим, о именима њиховим. Тада капетан лаће са својим пријатељима одмах изнесе чиста платна и мирисе, уви тела светих, па их однесоше ка градским бедемима, недалеко од потока близу градске капије, где свети Доротеј са својима би погубљен. Тамо они чесно погребоше тела светих мученика. А капетан, познавши да је Домна једне вере с њима, и сматрајући је притом за младића, стаде је молити да иде с њима на лађу. "Останимо нераздвојно заједно до краја живота нашег", говораше он. Но она, не пристајући на то, налагаше му да продужи свој пут. "Ја ћу остати овде, - рече она -, јер је близу крај живота мога; и ја нећу да се тело моје одваја од тела светих, са којима за живота бејах сједињена духом и вером".
Тада јој капетан даде довољно злата, не за какву телесну потребу, пошто њој то не требаше, већ за мирисе и тамјан, да њима кади гробове светих мученика, па оде својим путем. А света Домна дан и ноћ провођаше крај гробова светих мученика, кадећи их, омиомирујући их, и молећи се са сузама.
Међутим, не беше могуће да се дело светлости сакрије пред онима што су у тами, и да се жеља свете Домне за мучеништвом не оствари, јер она отворено чињаше оно што доликује побожности и поштовању светих. И цар би обавештен да некакав младић обилази хришћанске гробове и прекађује их. Цар се насмеја и рече: Треба и тај да погине истом смрћу с њима, да би личним искуством сазнао да је људима, који после смрти ништа не знају, узалуд указивати такво поштовање.
Рекавши то, цар одмах посла да јој одсеку главу. И света Домна би убијена мачем у време када се она мољаше крај гробова светих мученика. Чесно пак тело њено незнабошци спалише огњем. У то време, после дугих мучења, би мачем посечен и свети мученик Јевтимије. Тако се Никомидија украси својим мученицима као звездама, допуњујући број двадесет хиљада дивним Гликеријем и преблаженим Зиноном и Теофилом, којима се присајединише Доротеј, Мардоније, Мигдоније, Индис, Горгоније[10] и Петар, и три свете девојке - монахиње: Агатија, Теофила и прекрасна Домна, а завршетак свег]]>28782Fri, 09 Jan 2026 21:16:10 +0000https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B8-%D1%81%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B4%D0%B0-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE-%D0%B4%D1%83%D1%85%D0%B0-r28780/

Не можемо да не приметимо да је живот савременог човека, па и савременог монаштва, у последњих педесет година претрпео више промена него у претходним временима. Много шта би се ту могло рећи, али ограничићу се на своје скромно искуство и проблеме са којима смо се сусретали ми, као монашка заједница, током протеклих двадесет пет година.

Некако спонтано се догодило да смо се ми, као сестринство, а потом и братство, окупили деведесетих година око архимандрита Пајсија Танасијевића, након његовог доласка са Свете Горе у манастир Светог Прохора, 1993. године. Та духовна со пресудно је утицала на наше формирање. Окупили смо се у тим тешким и по много чему преломним годинама, што би се рекло – на голој ледини. Када читам оца Серафима Роуза или оца Лазара Абашидзеа, видим да је то била клима у којој су се и они формирали. Иако су то два краја света, може се рећи да смо пролазили кроз исте проблеме и дилеме. Оно што се у нашој монашкој генерацији на први поглед могло приметити била је болна чињеница да нам недостаје ослонац у претходницима. Такође, приметно је да старијем монаштву наше Цркве недостају наследници. Ретко је у ком српском манастиру опстала комбинација старије и млађе генерације. Нити смо се ми, монашка генерација деведесетих, накалемили на њих, нити су се они показали отворени да прихвате млађу, по много чему другачију монашку генерацију. Стиче се утисак да то није просто генерацијски раскорак, већ, рекло би се – вековни прелом духовне грађе човека, промена духа.

Дух савременог човека умногоме се разликује од духа претходних генерација, које су изнеле на својим плећима живот Цркве после Другог светског рата – у том можда најделикатнијем периоду савременог доба. Тако да је ново вино тражило мехове нове. Но, ново ткање није увек и добре чврстине, само зато што је ново. Традиција у великој мери носи у себи сигурност ослонца и утабану духовну стазу. Међутим, као да се код нас, у искуству Цркве 20. века, то није догодило. Ово већ само по себи говори о особености монашког живота у 20. и у 21. веку. „Монаштво је и даље у свету”, каже отац Серафим Роуз, „упркос свом надсветском циљу, и његово стање не може да не одражава стање света који му је савремен. Истинско православно монаштво по својој природи је непријатељско према принципу модерне удобности. Стална делатност монаха јесте да себи не угађа, да се жртвује, да се срцем и душом предаје нечему што је изнад њега, вишње. То је управо супротно савременом животу и због тога није чудно што је монаштво данас толико слабо; оно не може а да не одражава општу раслабљеност православног живота данас.”[1] На другом месту пише: „Како су само љубав према Православљу и одлучност да се истраје крхки код данашње младежи.”[2]

Када смо пронашли Господа, ту непролазну лепоту (мислим на монашку генерацију која је деведесетих дошла у манастир), схватили смо, заплетени у многе преварне утехе овог света, да је оно што смо доживели и претходно била лепота – али лепота која празни. Наглашавам то у случају наше генерације, јер су њено трагање, њено губљење и налажење, били болнији него оно претходних генерација. Огрејани тим огњем, кренули смо ка Господу не размишљајући много шта нас на том путу чека, као што је то својствено човеку који воли. Заљубљени у Христа, јер само заљубљен човек може без страха и много премишљања да се баци у бурно море монашког живота. Бурно и сверадосно.

Но, шта се дешава даље, како живети монашки живот, шта бива касније у овим условима које ми затичемо у манастирима овог века? Прекинут континуитет традиције, старо и ново монаштво, нема духовних руководитеља – учитеља монашког живота. Често у светоотачкој литератури читамо: „вежба у молитви”, „духовне атлете” и слично. Ниједна ствар, наука, техника, не учи се сама од себе; потребан је руководитељ, неко ко је прошaо тај пут. А да ли у данашњим манастирима налазимо искусне руководитеље духовног живота или се задовољавамо само испуњавањем спољашњег поретка? Да ли нас неко пита кроз шта пролазимо у унутрашњем смислу? Има ли руководитеља на путу којим смо кренули? Очекујемо одговор: нема. Међутим, није баш тако. Чињеница је да је пастира мало, а жетве много – али, то не сме постати изговор. Отац Василије Ивиронски на једном месту пише: „Свака овца која улази и излази кроз врата и храни се храном љубави у слободи, постаје пастир по благодати.”[3]

Видели смо многе монахе који су деведесетих година дошли у манастир, немајући никога за учитеља осим Бога, али су их њихова верност и љубав према Богу уздигли до истинских благодатних стараца и руководитеља, чије искуство није ништа мање од отаца првих векова. Управо је у недостатку старца благодат Божија постала њихов руководитељ. Благодат Божија надахњује и подржава, просветљује и води човека. Жеља да се живи за Христа, да се жртвује за заједницу, надопуњује многе недостатке и низводи благодат Божију да садејствује нашем незнатном труду.

Задржала бих се на једном моменту унутарњег живота, жили куцавици духовног бића једне монашке заједнице, на нечему што би у две речи могло да се изрази као: јединство духа – које је темељно начело настанка и опстанка једне монашке заједнице. Јединство духа произилази из чињенице да је једна личност духовно рађала и подизала једну монашку заједницу, те се временом формирaло, искристалисало здраво језгро, око кога су се окупили и други који су у том јату пронашли сродност духа. „Иста отворена врата која воде слободи, воде и јединству. Слободи неспутаваној, која је постала топло гнездо. Јединству љубави, које има ширину и чистоту отвореног простора.”[4]

Са једне стране, за здрав монашки живот, здраву монашку заједницу, потребна је личност оца или матере, која својом жртвом и личним подвигом живи за живот заједнице, дајући јој духовни тон и боју, односно јединство духа. Са друге стране, сестре, братија, личним подвигом самоодрицања и послушности уграђују се у то здање. Старешина је, свакако, пресудна личност у оснивању и одржавању духа јединства једне монашке заједнице. Према речима једног светогорског игумана: „Монашки живот се живи са одређеном особом. То није прихватање идеологије или задовољавање неких чежњи; нити је примена принципа пронађених у књизи. Монашки живот значи: ’Ја пратим некога.’ И тако у центру монашког живота јесте одређена особа, а та особа је старац.”[5]

Старац је човек слободе, који ти оставља простор да се оствариш као личност. Он је на природан и ненаметљив начин ауторитет, што не оставља простор за самовољу, али не искључује духовну вежбу. Он је, дакле, човек слободе и ширине, човек смирења и љубави, из чега природно произилази његов ауторитет. То је љубав коју не желиш да повредиш и она те нагони да мењаш себе. Отац Василије Гондикакис каже: „Истински учитељ нас води тамо, у царство слободе, где немамо потребе за учитељем; да се лично уравнотежимо, да нађемо извор који тече или може да потекне у нама; да пијемо са свог извора; да читаво биће наше постане текући извор.”[6] Старац Емилијан на једном месту пише: „Старац за нас није тек неки човек, он је тајна скривена од векова. Не гледамо га по телу, наш однос је богоносан, а ми смо личности које говоре (разговарају) о Богу.”[7] Или, на другом месту, отац Василије Гондикакис пише: „Требало би да старац буде за ученика чист ваздух охрабрења, да му дарује здравље и лични апетит за животом. Из бића његовог (старчевог) исходи љубав која дарује простор слободе другоме, што му даје могућност да оствари себе. (…) Старац (старица) је за тебе духовна тајна, тачка додира неба и земље. Ако са тим осећајем не долазиш код старца (старице), онда је он за тебе просто један човек, један отац (мати), једна вољена личност.”[8]

Враћам се на чињеницу да се ми некада изговарамо тиме да нема учитеља духовног, унутарњег делања. Чини се да то јесте тако, међутим, то је у неку руку изговор. Бог жели да ми живимо духовно, жели да нам помогне, да нам се да. Он просвећује разум главе породице, оца (матере); уколико живи за ту породицу, Бог му помаже, мимо наших људских слабости. Он ће му дати разум да управља и руководи душе које су му поверене на путу спасења. Уколико жели живот по Богу, уколико постоји спремност да живи и жртвује се за братију (сестре), Бог управља све на добро. Чак и када неки, па и многи од подређених не слушају, и тада заједница напредује у Христу и достиже пуноћу.

Када кажемо да отац или мати имају људских слабости, не мислимо на неке озбиљне недостатке. Пастир стада Христовог мора да се одликује моралном чистотом, да живи чисто и свето. „Чисто” значи у моралној чистоти, а „свето” подразумева његов свештени однос са Богом, док остало можемо назвати људским слабостима, које допуњује благодат Божија. Зато ипак нема изговора што нема пастира. Сваки хришћанин, сваки монах јесте по благодати пастир и може то да буде. Уколико то нисмо, то је ствар наше недоследности и недавања. Или се дајемо, али не на плану изграђивaња душа – пре свега своје душе, па и душе свог ближњег. Трудимо се, умарамо, али у пословима који се тичу спољашњег уређења. Наравно да је и то потребно, али је на другом месту. Ове речи и мене саму прозивају. Много је тога у нашем животу за шта нема изговора. Трудимо се у спољашњим стварима, живимо спољашњим животом и не носимо призвук, мирис неког другог света, нечега што није од овог света, што је сведочанство да Бог постоји.

Оно што сам приметила као проблематичну црту савременог човека, што отежава и одржавање манастира, а и лични напредак у једној заједници – осим чињенице да „нема пастира” (која није објективно мерило) – јесте несталност савременог човека, потреба за мењањем, својеврсно неверство, невезивање. Сигурна сам да такав човек не може духовно да напредује. Имала сам прилику да чујем жалосне речи: „Али, ја волим да мењам, шта ћу кад сам таква” или „Све је у реду, али ја сам индивидуалиста”. Најчешће су то промене без краја и смисла, које душу доводе до несрећног губљења. Јер, налажење је само у давању. Човек који се не даје, не може да нађе себе и осети пуноћу живота у Христу. Наравно, пре него што се дамо, добро размислимо коме се дајемо и ради Кога. Управо везивање, други у нама, јесте оно што даје лепоту и вредност нашем монашком лику. Па у некоме препознајеш Светог Старца Пајсија, у некоме Старца Емилијана, у некоме оца Георгија…

„Дошао сам овде да умрем за Христа. И моја верност је моје сведочанство.”

Непоштовање било каквог ауторитета несрећна је одлика савременог света: човек је одан само себи, ауторитет самоме себи – јер то не угрожава његово ја – и на крају остаје несрећно сам, у својој самодовољности. Из овог разлога, ми смо помало аутистична генерација. Човек данашњег доба (па и монах) често иде у ову крајност, до живота у беспоретку и невезивању, који назива слободом. Овде бих нагласила као важно: оданост и поверење Мајци Цркви, њеним канонима, поретку, надлежним епископима.

Следећа болна ствар коју примећујемо у данашњим манастирима јесте појава да се мало ко бави душом. Манастир не може да има неки status quo – ни тамо ни овамо. Или напредује или назадује, иако можда то тако не изгледа. Зашто се то дешава? Зато што се ми у манастирима не бавимо душом, унутарњим делањем. То је разлог што многи манастири и њихово устројство не задовољавају савременог човека који тражи истину. Само истина може да задовољи насушну глад човекове душе: истина о себи и истина о Богу. Унутрашње делање јесте истински живот једне монашке заједнице. Темељне вредности тог делања су молитва и стражење, односно исповедање помисли. Мерило су свети оци.

Следећа ствар коју бих нагласила као битну карактеристику савременог доба јесте зрелост савременог човека. У претходним временима, што је човек млађи, а самим тим и чистији, ступао у манастир, то је више могућности имао да успе и напредује у духовном смислу. Савремено монаштво, бар како је моје искуство показало, одступа од тог правила. Ризичнији и нестабилнији, да не кажем мање зрели, показали су се они који су врло млади дошли у манастир, који нису имали животног младалачког искуства, нису ни у чему направили испад, искорак; који нису испољили противљење, нити на неки младалачки начин (у стилу облачења, понашања, кроз музику) изразили своју слободу. Не желим да кажем да се преко греха долази до искуства, грех деформише човека; хтела сам да кажем да је савременом човеку својствена нека врста радозналости, неповерeња, можда површности, а можда и дубине трагања и презира према лажи, према лажним нормама, формализму, лицемерју. Из тог разлога њему је потребно да испита, да опипа, као Тома. Такав човек, који је на неки начин у своје време направио искорак и поново сам изабрао пут Божији, показао се (како је моје искуство са сестрама показало) зрелији и истрајнији у ношењу свог животног, монашког крста. Највећи број оних који су млади дошли у манастир, иако на почетку, наизглед, врло зрели, касније су, у одређеној старосној доби, почели да испољавају ствари својствене пубертету и извесну површност. Или, још горе, одлазили би у другу крајност – у осећај сопствене исправности и у скученост у шаблон, где нема места за разумевање ближњег, другачијег човека, за саосећање са човеком савременог доба. Чини се да је та праведност, исправност, та самодовољност гора од греха. Стиче се утисак да је то разлог што се млађа монашка генерација није накалемила на старије генерације. Не знам да ли сам у праву, просто сам размишљала о томе на овај начин.

Не могу да се отмем утиску да савремено монаштво у нашој, Српској Цркви, па и уопште у целом православном свету, показује разлике и специфичности које га чине посебним у искуству Цркве. У том смислу, од великог су значаја дела оца Лазара Абашидзеа, оца Тихона Шевкунова и посебно савремених светих отаца, као Светог Старца Пајсија (чије поуке имамо на српском захваљујући преводима сестара из манастира Светог Стефана), што чини савремено Добротoљубље. Код Старца Пајсија налазе се смернице за унутрашњу борбу са помислима, за изградњу доброг настројења. Старац Емилијан је до танчина објаснио како се гради и одржава монашка заједница и њени унутрашњи односи. А Свети Старац Порфирије је апостол љубави и слободе, и сведочи како се човек данашњице не може ставити ни у какву форму и шаблон. Светост је могуће достићи и усред Атине, ван свих правила и норми које обавезују. Његов живот и његове поуке то показују.

Изгледа као да се савремено монаштво у великој мери разликује од монашког начина живота претходних векова – не по суштини, већ по проблемима и особеностима стицања те суштине и држања оне нити која води ка њој. Током протеклих педесетак година у великој мери се та нит изгубила, у смислу континуитета и традиције и ослонца у претходницима. Верујем да ће добри Бог имати то у виду када буде судио нама – савременој, раслабљеној монашкој генерацији.

Резимираћу:

1. Јединство духа је предуслов за опстанак једне монашке заједнице; њено темељно начело јесте: јединство духа; јединство се гради. Њен темељ је старац, а жртва, саможртвена љубав – принос.

2. Поверење, као основ унутрашњих односа. „Живим за тебе, ти си мој живот. То је моје биће које је другде.” Он постаје твој, ти постајеш његов. Збратимили сте се у простору дубоком, у простору који припада свима и сви у њега стају.

3. Послушност, као начин живота и суштински монашки принос.

4. Поредак, скроман поредак, према сопственим снагама једне заједнице. Њега отац (мати) својим духовним слухом ослушкује, одмерава ритам и пулс живота конкретне заједнице и мења га по потреби. Дисање и живот сваке конкретне монашке заједнице су индивидуални. Круто држање установљеног поретка није добро као ни беспоредак. Оно може да зароби заједницу у оквиру „морања”, формализма и, уколико се поредак (типик) по сваку цену испуњава, у оквиру духовне гордости, у ком случају нам други грех не треба. Самодовољност и учауреност у сопствену удобност је атмосфера у којој заједница не напредује.

5. Свакодневно исповедање, којим се чупа греховни коров и одржава стражење, пажња над собом. (Свакодневна исповест не значи бескрајно окретање око себе – постоји и таква крајност.)

6. Искреност, као начин на који се нивелишу унутрашњи односи. То се некада подразумевало, али данас, како сам приметила, има људи којима је искреност као стил живота потпуно страна.

Завршићу речима оца Георгија Капсаниcа, који је у једном од последњих обраћања братији пре упокојења рекао следеће: „Јединство има велики значај у општежићу, као што и сарадња има велики значај. Нека се међу вама не стварају групе, нека не буде спорова, нека не буде подела, па да једни подржавају једног, други другог. То је погубно. (…) Ретка је појава да постоје братства која су јединствена, нарочито када су велика по броју. Због тога благодарим Богу и надам се да ће ми опростити грехе када види да сам се трудио по овом питању. (…) Али, да бисмо сви имали мир, треба да имамо и смирење. (…) Сећам се како неколико пута нисам могао да спавам целе ноћи од бриге, јер поједини оци нису били са мном у миру. А ја од жалости нисам могао да се умирим. (…) Сложно братство личи на рај. Несложно братство личи на пакао. Зато, оци, потрудимо се да очувамо јединство. (…) Надам се да ће наша Пресвета Богородица и свети заштитници нашег манастира помоћи да задржимо овај драгоцени дар, који се зове јединство. „Јединство вере и заједницу Светог Духа”, за које се молимо на Светој Литургији. (…) Заиста нас је благодат Божија духовно сјединила за сва времена, и такву свезу не може лако раскинути ни време ни таштина овог света. Захваљујемо за ово Господу.”[9]

Истински верујући човек не очекује ништа од живота. Не очекује ни здравље, ни радост. Истински верујући не тражи ни живот, нити се боји смрти. Он тражи Богочовека Христа!

Ништа нас не спречава да живимо у Христу од данас! Црква нам даје тај безвремени простор! Она нам даје и време, јер управо се у времену, на овом свету родио Христос, ту смо Га видели. Црква нам даје и време и вечност, њена врата су отворена, наше усавршавање нема краја. Она – Црква стоји тиха, не узбуркава, не решава ствари како ми очекујемо, по некој правди. Само светли, теши, све подноси и чека.

[1] Јеромонах Дамаскин, „Сабраћа”, у Отац Серафим Роуз, Житије и дело, том 2 (Света Гора Атонска: Манастир Хиландар, 2007).

[2] Исто

[3] Архимандрит Василије Ивиронски, Светлост од светлости (Призрен 2015).

[4] Исто

[5] Отац Максим Симонопетритски, Благодат и установљење светогорског манастира.

[6] Архимандрит Василије Ивиронски, Светлост од светлости.

[7] Архимандрит Емилијан, Трезвеноумни живот и правила подвижничког живота (Манастир Жича, 2014).

[8] Архимандрит Василије Ивиронски, Светлост од светлости.

[9] „Беседе блаженопочившег архимандрита Георгија Капсаниса”, Преподобни Григорије, бр. 39 (2014). Преузето са веб сајта манастира Хиландара.

извор