Децу најчешће одгајамо са егоизмом уместо са љубављу. Деца су дар Божији! Важно је да то не заборавимо. То значи да их треба одгајати као дарове који су нам дати, а не као свој посед. Исувише често се понашамо као да су деца наше власништво. Она нам, међутим, не
припадају, али нека нас та истина не жалости. Она првенствено припадају Богу, а затим себи самима. Деца су дар Божији нама, да се радујемо и да славимо Бога што нас је учинио сарадницима у овом предивном делу – стварању новог човека!
Недавно ми је један младић, који је постао отац, рекао:
– Знате ли какву одговорност осећам, оче, када видим ово мало биће пред собом? Какву одговорност и какву захвалност Богу за овај Његов дар!
Какав треба да буде однос родитеља и деце? То је питање. Одмах ћу вам одговорити – несливен и нераздељив – однос љубави и слободе!
Већ сам Вам рекао да, нажалост, овај однос често није заснован на слободи, већ на тобожњој љубави... Јер, волећи своју децу, често покушавамо да им наметнемо свој модел живота, онај који ми сматрамо исправним.
Зар то није истина? Зар не треба свом детету да дам истину? – питате ви. Да, али на Божији начин! Како нам је Бог дао истину и љубав? Поштовањем наше слободе!
Наравно, не говорим толико о периоду док су деца мала, иако се већ тада постављају темељи доброг или лошег у њиховим душама када је реч о породичним односима.
Суштинско питање је да ли децу одгајамо тако да могу да оду од нас и да „полете“ без нас? Да ли их учимо да буду слободна? Да ли их одгајамо тако да могу да стану на своје ноге и да им више нисмо потребни? Или, пак, налазимо радост у томе што зависе од нас?
Зависност је болест, чак и када је у питању однос родитеља и деце. Јер, у суштини, наша деца су нешто друго, нешто различито од нас, и дужни смо да их са дивљењем пратимо и бринемо о њиховом одрастању у том смислу – да одгајамо слободну личност.
Нажалост, врло често управо зависност коју подстичемо код наше деце, гуши и спутава њихову личност. То почиње већ у тинејџерским годинама. Шта је карактеристика адолесценције? Покушај детета да разуме своје ја – његова тежња ка самосталности.
То је природан процес. Али ми, често у име љубави, гушимо ту природну потребу!
Деца треба да се супротставе својим родитељима. Ако то не ураде, онда нешто није у реду! Чак и најбоља деца, па и она која су на Божијем путу, понекад се не слажу са родитељима.
Зашто се не слажу? Зато што родитељи често праве грешке – и то морамо схватити. Колико год мислимо да смо савршени, ипак грешимо.
Дете нас посматра, расте, пролази кроз кризу. Када види нашу погрешку, каже нам то. Управо се у том тренутку тестирају слобода и љубав у нашем односу. Здрав родитељ се у дубини душе радује када му се дете супротстави, што не значи да ће нужно подржати сваки његов
став.
Да не улазим у детаље, али има ситуација када родитељи не подржавају жеље детета у избору професије или животног сапутника. Умеју и да му кажу да ако изабере неку особу, може да их заборави. Тим речима. Али, можда је то погрешан избор, инсистирате ви. Па, нека је! Када Бог поштује наше право да грешимо, ко смо ми да то право ускраћујемо другима? Волимо своје дете, кажемо. Више него што га Бог воли? Више него што Бог воли нас?
Дакле, наша деца треба да одрасту искусивши љубав која поштује њихову слободу! Тек тада ће схватити колико их заиста волимо – када смо уз њих чак и када греше!
Сетите се приче о блудном сину – сетите се како је отац поштовао слободу свог детета. Да ли је он, дајући сину оно што тражи, волео свог сина? Волео га је, али је знао каква му је збрка у глави и да нема другог начина да схвати истину. Поштовао је његову слободу. Знао је куда ће га пут одвести. И није се преварио! Шта је спасило тог младића? Свест да има оца! То га је спасило! То га је вратило кући! Оца који је био извор љубави! Зато се и вратио. Син је имао исправан однос са оцем, а то је била управо очева заслуга.
Разумљиво је да желимо да наша деца не праве грешке и да не буду повређена. Међутим, дете не може истински да одрасте ако не преузме одговорност. (...)
Слобода је веома важна, јер без ње човек не може да сазри. Слобода значи одговорност. Ако дете нисмо научили да прихвати своје одговорности, то је зато што смо их преузимали уместо њега, мислећи да је све у реду јер све држимо под контролом! Али ми га волимо! – кажете. Да, али то је љубав која гуши, која не дозвољава сазревање, која не ослобађа. Наше дете није наш продужетак – оно је личност другачија од нас. Када једног дана схвати да су му
родитељи уништили живот, љутиће се на њих, замераће им, говориће им ружне речи... али тада ће можда бити касно!
Важно је, дакле, да схватимо да треба да поштујемо слободу своје деце управо зато што их волимо. Најдубљи израз љубави према детету јесте поштовање његове слободе и настојање да оно изгради своју личност! То је темељ. На томе темељу се граде друге везе. (...)
Постоји једна веома мудра изрека Светог старца Порфирија: „Сами постаните свети, па ће и ваша деца пронаћи свој пут.“ Ако многа деца не налазе свој пут, то је зато што смо ми, родитељи, себични – јер силом желимо да их спасемо, а Бог такав начин не жели!

Преузето из књиге:
Илија Лиамис, Дете моје.
Разговори са Митрополитом Павлом о браку и породици.
Издавач: Манастир Жича

У време модерних технологија и брзог писања, слања и штампања порука на мноштву апликација тешко је и замислити колико је некада давно било тешко било шта написати, а тек одштампати.

Мало је оних који знају да је прва књига у Србији одштампана давне 1537 године у манастиру Рујан надомак Ужица и то захваљујући упорности и пожртвовавности самоуког монаха Теодосија који је желео да Божије речи остану забележене и опстану вековима.

Чувено Рујанско Четворојеванђеље је заправо прва књига штампана у Србији.

„Монах Теодосије је тада импровизованом техником у дуборезу на 250 плоча од дрвета уз помоћ свеће воштанице успео да изрезбари слова за ‘Рујанско четворојеванђеље’, коју је сам у уводном делу назвао „божанском књигом“. Ту се такође наводи да је она писана под окриљем планине Поникве, у селу Врутци и при храму посвећеном Светом Георгију“, кажу за РИНУ у Туристичкој организацији регија Западне Србије.

Манастир Рујан у 16. веку био је место у ком су људи долазили на богослужења, по наду и утеху када су Турци рушили све пред собом. Међутим, врло брзо су непријатељи сазнали за постојање импровизоване штампарије у селу Врутци и у свом новом походу су је спалили и уништили.

За монахе који су тада ту живели и радили верује се да су избегли у манастир Рачу код Бајине Баште и да су ту наставили своју преписивачку делатност.

„Рујанско Четворојеванђељеје такође је доживело драматичну судбину. Услед бројних сеоба једини потпуни сачуван примерак данас се налази у Националној библиотеци у Прагу у саставу Шафарикове збирке и има укупно 300 листова. Други, делимично оштећен са 296 листова се чува у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу“, кажу у ТО регије Западна Србија.

У Србији се чувао само један примерак који је уништен током бомбардовања Београда у Другом светском рату, а данас се само један одломак од 92 листа налази у музеју Српске академије наука и уметности.

kompasinfo.rs

Извор: РИНА

- Оче, шта је лоша навика?

Лоша навика је укорењено понашање које наноси штету особи и људима око ње. Постоји много лоших навика, као што су пушење, псовање, варање, лагање, лењост, нарцизам, непримерено понашање, зависност од интернета и још много тога.

– Који од њих су најштетнији?

Тешко је рећи која је навика најдеструктивнија. Типично, такве навике цветају у бујни букет. Где је пушење и пиће, ту је и псовање, а где је псовање, ту је и разврат, и тако даље. Међутим, плодно тло за ове деструктивне навике су дубоко укорењене страсти беса и самољубља. Немогуће је замислити кротку (тиху) и "љубећу" особу која користи непристојан језик, пуши, стално вара и бави се развратом. Неко ко је неговао смирење и кротост у свом срцу и тежи ка највишој хришћанској врлини – љубави – никада неће починити таква дела.

– Како донети одлуку да их се решите?

– Човек почиње да се ослобађа лоших навика у три случаја.

Прво, када им је здравље озбиљно угрожено и када су на ивици живота и смрти. То се дешава када се особи дијагностикује тешка болест и лекар каже: „Ако наставите да пијете и пушите, живећете највише шест месеци, али ако водите здрав начин живота, доживећете дубоку старост.“ Наравно, у већини случајева људи бирају ово друго. Сви желе да живе дуго и срећно.

Друго, када људско срце дотакне свемоћна Божја благодат. То се може догодити након тешке животне кризе и дубоког покајања за сопствене грехе. Тако су се од својих лоших навика ослободили Света Марија Египатска, Свети Силуан Атонски и други светитељи.

Промена на боље може почети и молитвама вољених и оних којима је стало до нас. А. П. Чехов то веома добро описује у својој причи „Просјак“. Када нема људи око себе којима је стало до нас, тешко је мотивисати себе да урадимо нешто позитивно.

Међутим, погодне ситуације се можда неће појавити док особа не почне да тражи и јача своју веру у Бога. Бог нас не спасава без нас самих. Чак и суочена са озбиљном опасношћу, особа којој недостаје вера и страх Божији живи по принципу који је формулисао Свети Августин у својим Исповестима: „Даруј ми, Господе, целомудреност, али не још!“ Њима недостаје храбрости и одлучности да започну нови живот.

– Како почети да стичемо навике које су супротне лошим?

Као што је већ речено, пре свега, важно је ојачати своју веру. Да би се то постигло, човек не сме бити лењ у читању јутарњих и вечерњих молитава, навикавати се на пост и трудити се да долази у цркву недељом и празницима, исповеда се и прима свето причешће. Молитвом и покајањем, Божја благодат улази у душу, а са њом врлине стрпљења, милосрђа, кротости и љубави налазе место у срцу. Ове врлине, уместо дуванског дима, облаче душу и тело нествореном светлошћу Божјом. Уместо псовања, оне рађају речи које носе мудрост и радост. Уместо сталних лажи, јавља се одлучност да се заступа истина чак и до смрти. Уместо лењости, јавља се склоност ка несебичном раду без икакве сујете или гордости. Уместо разврата, истинска љубав обитава у срцу.

– Има ли неких неважних ситница у духовном животу?

Докле год човек води беспослен, раскалашан живот, верује да му ништа није важно. Као што се каже: „Пијаница све може да поднесе“. Када Божја благодат дотакне човеково срце, он се труди да живи свесно, да ни на који начин не увреди Господа. Али пошто само анђели не падају, док смо ми људи стално склони грешењу, чак и најмања склоност ка искушењу подстиче жељу да не гомиламо прљавштину у себи, већ да је одмах очистимо покајањем. Дакле, у духовном животу нема ситница. Уосталом, каже се да ћемо чак и за сваку празну реч полагати рачун пред Господом на Судњи дан (видети Матеј 12:36).

…Ко хоће да иде за мном, нека узме крст свој, одрекавши се себе, и нека крене за мном. Иначе, не може бити мој ученик нити је мене и мог учења достојан. Видите, Господ је јако јасан, јер његово учење је Светиња. То је јако битно да знамо да се не бисмо узалудно трудили. Може човек да мисли да се нешто труди, а да је јадан потпуно промашио. Не одриче се себе, а би нешто. Дешавају му се озбиљни промашаји и трауме. Види се да ту нешто није добро. Нема то благодатно навођење и онда имате симптоме: туга, чамотиња и разноразни психо-физички колапси. И као такви, браћо и сестре, можемо да будемо саблазан другима. Да други, гледајући тај наш лажни модел живота, то лажно вјеровање, лажно маскирано хришћанство, да помисле да то има некакве везе са Црквом и са Христовим учењем. Или са Христовим истинским ученицима и следбеницима. То је као да се ја сад обучем у дрес, неког кошаркашког клуба. И то она елитна НБА лига. И шетам овуда, са све лоптом. Е, то је мање смијешно од онога што ми неки чинимо мислећи да смо хришћани. Исто као што овај мисли да је кошаркаш. Јер то може да оде и у патолошке димензије. Да он стварно мисли да је то. И сад, родитељи, ако имају услова да му негде изнајмљују термине, да ипак има кош пред собом, или мало публике, родбине, уже, шире, па да се нешто ту и дешава, нека симулација. Ако не, онда је најбоље укључити што је прије могуће терапију. Да се та кондиција отопи.

Е тако и ми, умислимо да је то то. Изаберемо неки пакет, има сад разних пакета… као, ‘оћете неки хришћански пакет? Православни? Ортодокс? Ево, изволите. Инсталирате га и то је то. Или истетовирате се, зависи. Велика је опасност у томе што ми тога многи нисмо свјесни, браћо и сестре. Ми живимо тако, олако. Тек тако. Како би рекли, лакомислено. А Јеванђеље нас оштро изобличава. Јер на Суду Божијем, Јеванђеље ће бити отворено. По њему ће нам се судити. Да нисам дошао, каже Господ, и говорио им, не би гријеха имали. А овако, немају изговора за гријех. Дошао и говорио.

А кад кренемо, са Божјим благословом, пазите, ево и људи кад крећу за Јерусалим, рецимо, па се спремају. Са све оним умишљањима, фантазијама, то је тај пратећи, да кажемо, не ручни, него онај мало већи пртљаг, то су фантазије, идеје. Па се људи припремају, два-три месеца. Ипак нека припрема. Или за неки озбиљнији корак у животу. Можда ћеш да тражиш или си добио посао на неком другом континенту. Па то сада тражи од тебе извјесна одрицања. Можда и од куће и од фамилије. Врло често и од дјеце. Има људи које послови одвајају од породице по пола године, некад и дуже. Значи много тога од нас тражи припрему и тражи одрицање да би се ишло даље и успјело у тим намјерама. А видите како је то некако сумњиво, благо ријечено, само кад је однос према спасењу, то јест, према Спаситељу у питању. Ту је страховита лакомисленост. Ево, проверите себе ако се спасавате. Ако се спасавамо, шта ми радимо по том питању? Због овог другог се одричемо, а гле, кад је у питању оно најважније, ништа. Или врло мало. Убитачно површно и лакомислено.

Па ево, дијагноза, ако је тежа дијагноза, онда си стално на тим неким линијама — распитујеш се, тражиш, консултујеш љекаре, клинике. Разумијете? Ствара се нека релација у борби против болести. Врло конкретно. Од много чега се мора човек одрећи. Некад мораш за 7 до 10 дана да нађеш озбиљну своту новца. Од оних силних позајмљивања, дуговања, вересија, одједном треба да обезбедиш 200 хиљада евра ако мислиш да живиш ти или твоје дијете. И гле, тајне, можеш да их нађеш. И људи их нађу, нешто се деси. Покрене се и дође се до тога на овај или онај начин. А овамо, кад је у питању спасење, ништа. Ево недавно, један наш познаник је отишао на неку контролу, полугодишњу. И љекар специјалиста му каже: одмах, на одељење! Шта, како? Нема шта, нема како, одмах на одељење! Одмах интервенција! Разумијете? Зато што је кренуло одбројавање. Неко кардио-зачепљење, одмах!

Пазите, нама је одбројавање, али у односу на вјечност. У односу на вјечност! Кад Дух Свети потресе наше биће и кад човек дубински осјети да ствар није ни мало безазлена, да је одбројавање у току и да треба реаговати. Кад? Свети Апостол Павле каже, одмах! Е видите, то је покајање. Ако се то није десило, онда човек није у духу покајања. Јер, покајање, оно кад се деси, оно вам је као мождани удар или као срчани удар. То је озбиљна промена. И човек онда креће. И спреман је. И увијек је то благодатна интервенција. Дух Свети, кад дејствује, он те увијек Христу приводи. Ту нема грешке и нема алтернативе. Увијек ка Христу. И то не тек тако, него да га добро слушаш. Он те приводи њему, изоштрава ти пажњу на његове ријечи. Како каже Мајка Божија: Све што вам рече испуните и држите. Како каже Отац Небески на Тавору, на Јордану: Ово је Син мој, љубљени, који је по мојој вољи, њега слушајте. И како ми живимо, слушамо ли га?

Значи покајник је спреман да иде за њим. Да се одрекне себе и да крене за њим. Погледајте пример нашег Светог оца Саве? Како Растко одлази на Свету Гору? Потпуно распет. Одриче се себе, јер пазите, Растко је кренуо за Христом. Није то била нека младалачка авантура или неки дечачки хир. То је врло свјесно кретање за Христом. Није се он одрекао, како би можда неко помислио, породичног дома, родитеља, браће или некакве његове врло извјесне животне перспективе. Он се одрекао себе и постао кадар да буде ученик. И био је ученик, али истински.

Тако да треба проверити себе, озбиљна провера, генерална провера, да видимо јесмо ли ми озбиљно све ово доживели, јесмо ли ми озбиљно кренули овим путем на позив Господа Спаситеља, који је врло јасан и указује на услов да се за њим крене, а то је одрицање од старог себе, узимање Крста, дакле његовог учења, његове воље, његовог Јеванђеља, његове Цркве и кретања за њим. Ако нисмо, браћо и сестре, боље је то поправити док има времена. Да нас смртна ура, па онда и она судња не би затекла неспремне и учинила, на жалост, спремним за муку којој краја неће бити. Ако нисмо спремни за Царство Небеско, онда смо спремни за муку вјечну. А то не би требало себи да дозволимо.

Него ‘ајмо док има времена и док су врата отворена, јер она ће се једног дана затворити. И кад се затворе, они који су ушли – ушли су, а они који нису – никад ући неће. Ето, размислите, па видите, до краја године, тамо негде до децембра, до краја децембра или с почетка следеће године, тамо до фебуара, марта, па ако одлучите, ви се јавите. То је оно како свијет каже. Није журба, види, заврши ти те послове, па дођи, па се јави. Ми смо ту, чекамо те, ти си наш. То свет тако, знате, искриви и тако нас раслаби. Има се времена, полако, не треба журити. И многе је смрт у таквом настројењу затекла. 

Боље да послушамо Светога Апостола Павла. Ево, данас је тај дан. Немој чекати други. Крени! На крају крајева ‘ајмо искрено. Па таман нешто и да ми се коначно деси у животу. Разумијете? Ево, људи данас иду, па хоће да се возе овим жицама зиплајн. Или тим некаквим екстремним облицима живота. Да ли у том неком физичком маниру, или гутајући којекакве нарколајн варијанте. Само да се некако измијесте из оне учмалости. Па куд ћеш бољу промјену од оне на коју те покајање позива? Ђе ћеш бољи програм и пуноћу и блаженство, него кренути за Христом? То је пуно изненађења, пуно могућности. Ту се отварају небески хоризонти. За Христом крећеш, човјече, па то је Цар анђела! То је Владика видљивих и невидљивих свијетова! Зар мора да те преклињемо, да те умољавамо? А не запитамо се откуд да Господ позива мене оваквог? Па него шта ћу, него ћу да кренем. И то одмах!

Ево, Растко је отишао, нико није знао ђе. А данас нам сија као сунце. Данас ако њега не знаш, ништа не знаш. Онда не знаш ни ко ти је отац, ни ко ти је мајка, ни којега си пола и опредељења. Па мало да се превлачимо из мушкога пола у женски. Па онда из женскога у мушки. Е то су последице. Неће то остат’, па ја се нисам још определио, сачекајте ме још мало. Не, не, не. Крећу прогресивне пројаве гријеха и после је све мање простора да одлучиш, све се мање питаш, све те више стега страсти притиска. И, нажалост, све мање и можеш и хоћеш. И долази до, такозване, прве смрти. А то је кад духом обамреш у смислу тог покајничког искорака. Кад човјек изгуби ту снагу воље за покајањем, то је, браћо и сестре, мртав човјек. Умро је, како оци називају, првом смрћу. Она друга, физичка која следи, није то смрт, јер је он већ умро. Исто тако, човјек може да доживи прво васкрсење, прије општег васкрсења. Ако у срцу вјерује да је Исус Христос Син Божији и да је васкрсао из мртвих и то исповиједа, целим својим бићем, то је знак његовога васкрсења. Енергије васкрсења су га већ озрачиле. То је човјек васкрсења. Као што може да умре прије смрти, тако може да васкрсне духом прије него што физички умре.

Дајте, браћо и сестре, да се мало заинтересујемо и да уложимо у то. Немојте се плашити одрицања. То чега треба да се одрекнемо, то и заслужује да га се одрекнемо! И да будемо достојни Христа и његовог свештеног спасоносног учења. Па да будемо ученици и у том учењу да нађемо све што нам је потребно: и мир, и сигурност, и свијетлост, и радост, и храброст, и читав онај спектар благодатних стања и врлина и да будемо истинска дјеца, истински народ Божији, наследници Небеског Царства, санаследници Христови. Он ти нуди да будеш његов санаследник. Разумијете која је то понуда? Да будемо синови Божији! Али, далеко било, ако ту промашимо, стварно, боље да се ни рађали нисмо.

Јеромонах Рафаило Бољевић

извор

Ученик св. Јована Златоустог. 426. год. посвећен за епископа Кизичког, а 435. год. изабран за патријарха Цариградског. Управљао је црквом Божјом као мудри архијереј. За његово време догодила су се два знаменита догађаја. Прво, пренете су мошти Св. Јована Златоуста из Комана у Цариград, по жељи цара и патријарха. А у то време цароваше цар Теодосије Млађи са сестром Пулхеријом. Друго, беше велики земљотрес у Цариграду и по околини. Многа од најлепших и највећих здања попадаше од страшнога труса. Тада патријарх с царем и мноштвом свештенства, великаша и народа, изађоше на литију. И када се на литији мољаху Богу, деси се, да неко дете чудесно би узето високо у ваздух тако да се најзад не могаше очима догледати. По том се врати и спусти лагано на земљу. Упитано где је било дете одговори, да је било однесено на небо међу ангеле и да је чуло како ангели поје: свјатый Боже, сватыий крјепкiй, свјатый безсмертный, помилуй нас! Чувши ту песму почеше је сви људи у литији певати, и земљотрес одмах престаде. Од тада се одомаћи у цркви та дивна песма. А дете оно ускоро се упокоји, и би сахрањено у цркви св. Ирине. Св. Прокл послужи као архијереј 20 година и сконча мирно у Господу 446. године.

**

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ПРОКЛА, патријарха Цариградског

СВЕТИ Прокло бејаше ученик светог Јована Златоуста.[17] Он се удостоји видети како свети апостол Павле у чудесном виђењу тајно говори светом Златоусту на уво. Један цариградски великаш би оклеветан од завидљиваца пред царем Аркадијем,[18] изгнан из дворца, и лишен свог високог чина. Желећи искати помоћ од светог Златоуста он преко посредника замоли светитеља да га прими ноћу, пошто се бојао да иде к њему по дану, да га неко од непријатеља његових не би видео, па још више оклеветао пред царем.
Тада свети Златоуст позва свог прислужника Прокла, мужа побожног и свима врлинама украшеног, и нареди му да му пријави тог велможу ноћу и да га приведе к њему. Јер се Проклово послушање код светог Златоуста састојало у томе: да му пријављује посетиоце, и да их уводи код њега. А када паде ноћ велможа дође са жељом да поразговара с патријархом и подробно му изложи своју невољу. Блажени Прокло устаде, приђе врати ма патријархове спаваонице, завири кроз браву и виде Јована Златоуста где седи и пише а свети апостол Павле, нагнут к њему иза леђа, говори му на десно уво. По изгледу апостол беше сличан пророку Јелисеју, без косе изнад чела, и с великом широком брадом. Шта свети апостол говораше, Прокло не могаше чути. Отишавши пак од врата, Прокло рече великашу: He узнемируј се; стрпи се мало; јер има неко који је пре тебе ушао код патријарха, и ја те не могу увести к њему док тај не изађе.
У самој ствари Прокла беше обузео ужас, јер не могаше објаснити себи ко је то могао ући код патријарха: мимо Прокла нико није могао доћи до патријарха, а да је то јављење апостола Павла, то он знао није. Велможа је пак дуго седео, и најзад опет стао молити блаженога Прокла да га пријави патријарху: Прокло одговори: Ти сам видиш колико времена ја чекам да изађе тај што разговара с патријархом. - Уосталом, ево идем да видим кроз кључаоницу јесу ли престали са разговором. - И Прокло оде, завири и виде да посетилац још говори. Онда се Прокло врати и седе. Потом он по трећи пут приђе к вратима, завири и виде оно исто. Требало је, оче, да никога не пушташ пре мене, пошто знаш да сам у великој невољи и с дана на дан очекујем смрт. - Прокло му одговори: Веруј ми, брате, ја га нисам увео, и не знам ко је и када је ушао, нити постоји други улаз којим би неко могао ући, осим овог улаза. Ипак, причекај још мало.
Утом ce чу клепање за јутрење, и Прокло рече велможи: Сада иди с миром: од овог тренутка патријарх не разговара ни с ким, и у време одређено за ноћну молитву ни о чему другом не мисли већ свим умом погружен у молитву проводи до сванућа једино у разговору с Богом. А ти дођи наредне ноћи, и ја ћу те на сваки начин увести код њега пре свију других. - Велможа устаде веома тужан, и са сузама у очима отиде кући својој.
Наредне ноћи велможа опет дође у патријаршију. Прокло поступи као и прошле ноћи: пође да пријави велможу, али опет угледа истог светог апостола где говори на уво блаженом Јовану, па се врати не смејући да им прекида разговор. А кад клепало удари за јутарње богослужење, велможа се опет врати кући својој плачући.
Прокло се веома чуђаше и никако не могаше да схвати ко је то што улази код патријарха, и када то он улази. И зарече се Прокло да неће ни јести, ни пити, ни спавати, нити се одмаћи од врата блаженога Јована док злосрећног великаша не уведе код патријарха и не сазна ко је тај човек што улази код патријарха на необјашњив начин. Наредне ноћи споменути великаш по обичају свом опет дође. А Прокло, знајући да нико није ушао код патријарха, рече великашу: Због тебе, господине мој и брате, ја се уопште никако не помакох са овога места, и ево сада идем да те пријавим патријарху. - И одмах пође, и дошавши до врата он кроз браву опет угледа апостола где говори на уво патријарху. Тада Прокло приђе великашу и рече му: Иди, брате, кући својој, и моли Бога да ти помогне, јер како видим онај што говори патријарху од Бога се шаље пошто на невидљив начин улази к њему; а на ова врата нико осим патријарха ушао није. - Великаш оде у сузама, и потпуно изгуби наду у помоћ светог Златоуста.
Међутим када свану, блажени се Јован опомену великаша, па дозва Прокла и упита га: Није ли долазио онај човек за кога сам ти наредио да га уведеш код мене? - Да, оче, одговори
Прокло, он стварно ево већ трећа ноћ долази овамо, али ти си са неким другим разговарао насамо, и ја се због тога не усудих ући код тебе и пријавити га. - С ким сам разговарао? узврати Јован. Ове ноћи никога није било код мене. Тада Прокло описа изглед онога што је био код патријарха, и како му, нагнут одастраг, шапуће на уво. Затим Прокло, погледавши случајно на икону светог апостола Павла која је висила на зиду у келији златоустот патријарха, одједном кликну: Ево, овога управо видех где говори теби, оче! Ово је његова права слика!
На тај начин обојица, Јован и Прокло, сазнадоше да се патријарху јављао свети апостол Павле, и они оба узнесоше благодарност Богу: један - што је у своме писању био тајно надахњиван од светог апостола, а други - што се удостојио видети таког небеског житеља, светог апостола Павла.
После тога свети Јован указа потребну помоћ гоњеном великашу, а блажени Прокло, руковођен својим светим учитељем и духовним оцем, светим Јованом Златоустом, напредоваше у врлинама и усавршаваше се у богоугодном животу.
После пак прогонства и престављења светог Јована Златоуста блажени Прокло би од стране патријарха цариградског Сисинија[19] постављен за епископа града Кизика.[20] Но дошавши на свој престо он не би примљен од тамошњих клирика, палих у јерес, па се зато врати у Цариград и проживе тамо годину дана. По смрти пак патријарха светог Максимијана,[21] још док његове чесне мошти лежаху у цркви несахрањене, свети Прокло би изабран за патријарха Цариградског и на Свети Велики Четвртак узведен у овај високи чин.
Ступивши на патријаршијски престо свети Прокло мудро пасаше стадо Христово до краја свога живота. Између осталога он усаветова цара Теодосија, сина цара Аркадија,[22] да пренесе мошти светог Јована Златоуста из Комана у Цариград.[23]
За патријарховања светога Прокла у Византијској царевини догоди се велики земљотрес који се продужавао шест месеци. Од тог земљотреса срушише се многе величанствене грађевине, цркве, палате, и томе слично, а и камени бедеми градски; многа села и малене градове прогута земља; нека острва потпуно нестадоше; неки извори и реке изненада пресушише, а на сувим и безводним местима потекоше воде. Овај страшни земљотрес бејаше по целој царевини, но нарочито у Витинији, Хелеопонту и Фригији.[24] Када се у Цариграду рушаху најлепше и најтврђе грађевине, цар Теодосије и царица Пулхерија са свјатјејшим патријархом Проклом и свим житељима, изишавшаши из града, вршаху литије у пољу, са сузама молећи Господа да се смилује на људе своје. И зби се велико чудо: док преплашени народ испуњаваше ваздух молитвеним усклицима: "Господе, помилуј!" изненада једно дете усред народа би узето невидљивом силом и на очиглед свију узнесено на висину, недосежну за људски поглед, и кроз кратко време опет истим путем спуштено са висине доле. И то дете исприча пред царем, патријархом и свим народом да чу Ангеле који певају на небу песму: "Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни". - Сав народ одмах поче понављати ту Трисвету песму додавши јој молитву: "помилуј нас". И земљотрес престаде. А малишан који донесе Трисвету песму с неба тог часа предаде дух свој Богу, и би чесно сахрањен у цркви свете Ирине. Од тога времена у целој хришћанској Цркви поче се употребљавати Трисвета песма.
Свети Прокло послужи као патријарх двадесет година и пет месеци и с миром отиде ка Господу.[25]

Охридски Пролог

Рођен у Декапољу Исавријском од родитеља знаменитих и благочестивих, Сергија и Марије. Када сврши школе, хтедоше га родитељи оженити, но он одбеже у пустињу и замонаши се. Живео је на разним местима, као у Византији, у Риму, на гори Олимпиској. Где год је био, свуда је удивљавао људе својим подвизима и чудесима. Дешавало се да га је озаравала светлост небеска; да су му се ангели Божји јављали. Он је гледао красоту ангелску и слушао умилно појање њихово. Поживео дуго и богоугодно, и скончао мирно у IX столећу у Цариграду преселивши се душом у радост Господа свога.

**

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА ДЕКАПОЛИТА

ПРЕПОДОБНИ Григорије роди се у граду Иринопољу у Декапољу[1] од благочестивих и знаменитих хришћанских родитеља, Сергија и Марте. А када му би осам година родитељи га дадоше да се учи књизи; и још у младости он добро изучи Свето Писмо, и усрдно похађаше цркву ради молитве. Стремећи к небеском, он презре све земаљско: није јео укусна јела, употребљавајући просту и грубу храну; није хтео да носи богато и меко одело; сам је издржавао себе својим рукодељем, раздајући остатак сиротињи. Често се повлачио у усамљеничко молигвено тиховање, и тамо се насамо молио Богу да га удостоји бити верним слугом Његовим.
Када Григорије постаде пунолетан, родитељи његови пожелеше да га ожене, али он кришом побеже и одбеже у један пустињски манастир. Ту се он замонаши и ревносно се подвизаваше у посту и уздржању, у молитвама и свуноћним бденијима, налажући на себе сваковрсне тегобе најстрожијег монашког живовања. Међутим Григорију ускоро умре отац; а благочестива мајка његова, после дугих трагања за Григоријем, нађе га, и не само га не укори што се замонашио него одобри његову решеност да се посвети монашким подвизима. Притом она га само мољаше да пређе у други манастир где се налазио и брат његов. Повинујући се вољи своје мајке он се пресели тамо. Но када дознаде да је настојатељ тога манастира иконоборац, он као ватрени ревнитељ Православља изобличи настојатеља пред свом братијом. Страховито разјарен, настојатељ бездушно изби Григорија. После тога Григорије оде у други манастир, у коме настојатељ беше рођак његове мајке, Симеон.
Проживевши ту око четрнаест година, преподобни Григорије стече свеопште поштовање, и сви га стадоше уважавата као врлинског и светог човека. Дубоко смирен и желећи постати савршен монах, он измоли од настојатеља дозволу да се настани у усамљеничкој келији, да би, немајући никакве житејске бриге, проводио време у усамљеничком молитвеном тиховању. Настојатељ, провидећи благотворну намеру његову, додели му за подвиге једну пећину у дубокој окомитој провалији. И стаде се преподобни са још већом ревношћу подвизавати у тој пећини. Но ту, неузнемираван вревом људском, он доживе велико узнемиравање од демона који му све могуће пакости чињаху и искушења му ствараху, старајући се да га отерају из тог пребивалишта. Они су му час претили, вичући: "одлази из нашег пребивалишта, иначе ћеш много пострадати од нас", час налетали на њега, узимајући на себе изглед страшних шкорпија. Али он остајаше неповредљив и неустрашив. Када је он стајао на молитви, демони су му наносили ране и на рукама и на ногама, но он није обраћао пажњу на ране, не придајући им никакву важност. И демони су се са срамом удаљавали. Једном му се демони јавише у виду војника, претећи му смрћу; али он се прекрсти, и они нестадоше. После тога они се јавише светитељу блистајући светлошћу и говорећи да су они - Четрдесет мученика[2] и дошли су да му даду благодат и силу против демона: но он, сагледавши њихове замке, запрети им, и они поново нестадоше. Исто тако и друга искушења беху немоћна, јер благодат Божја сарађиваше му и уништаваше у њему све нападаје тела.
Ускоро после тога Господ удостоји Свог верног угодника дивне посете: Григорија обузе као неко усхићење, и њему се јави с неба блистава светлост са неисказаним миомиром, испуни сву пећину, и остаде у њој у току многих дана. - Светитељ осети да му је дужност да о овом чуду обавести свога настојатеља, и да га као човека искусна у духовном животу упита да ли је ово виђење од Бога или не, и да није оно дело ђавола, послато му да га саблазни и преласти. Пошто пажљиво саслуша Григоријево казивање, настојатељ га умири и рече му да ни најмање не сумња да је то божанска светлост која је својим миомиром отерала смртоносно злосмрадије злог духа. "Труди се у подвигу колко можеш, - заврши старац, - уздајући се у Бога који ти је помоћник".
И стварно, блажени Григорије се од тог благодатног виђења исцели и ослободи од мучне телесне болести своје и од болести душевне - саблазни телесне, којом су демони хтели да га преласте, и од свих њихових подмуклих искушења. Од тог времена блажени још више појача своје подвиге и молитве, непрестано вапијући ка Господу из дубине душе. Савладавши на тај начин ђаволова лукавства, преподобни Григорије се за своје свето и бескорисно живљење удостоји од Бога благодатног дара чудотворства. И пошто није ваљало да овакав божански саветник Цркве остане под поклопцем, Господ једном викну к њему с неба, као некада к Патријарху Авраму[3]: "Григорије, ако желиш достићи савршенство, иди из земље своје и од рода свога и туђинуј на добро своје".
Повињавајући се овом Божанском гласу, преподобни Григорије остави пећину и упути се у Ефес, да би одатле лађом отпутовао у Цариград: у то време Цркву Цариградску узнемираваше иконоборска јерес. А свети Григорије, ревнујући за чистоту Православља и славу Божију, намераваше да ступи у заштиту Православља и изобличи лажно учење јеретика. Међутим промисао Божји одлучи друкчије: сходно Божанском призиву, свети Григорије имао је сав остали живот свој провести у туђиновању, "немајући овде града који ће остати, него тражећи онај који ће доћи"[4], слично Господу нашем Исусу Христу који је на земљи био туђин и није имао где главе заклонити.[5]
Кренувши из Ефеса у Цариград, преподобни се успут заустави у Проконису, где га један сиромашак, и поред строгих наређења царева - иконобораца која су забрањивала примати монахе у кућу, срдачно прими у своју кућу Господа ради, због чега га Господ и обогати за кратко време. Одатле светитељ крену у Византију, али искрснуше неке сметње, и он по томе познаде да није воља Божја да путује тамо, зато се упути у Енос.[6] Ту он доби жестоке батине од једног коњаника, побуђеног на то ђаволом. Али праведник, трпећи ударце, мољаше се Богу да опрости нападачу. И овај, видећи кротост Григоријеву, покаја се, замоли за опроштај, и доби од преподобнога поуку да убудуће никоме не чини неправду. Одатле лаћом преподобни допутова у Христопољ,[7] па се отуда пребаци у Солун.
Пробавивши у Солуну немного дана, свети Григорије крену сувим у Коринт. Одатле крену лађом за Рим, и успут се задржа неко време у Регији.[8] Ту неки људи, видећи да преподобни ништа нема, дадоше му извесну количину злата. Но светитељ, иако није познавао дародавце, прозре по благодати Божјој да је то злато стечено неправедно. И желећи да их научи уздржавати се од неправде, он изобличи кривца, и врати неправедно стечене новце. Напустивши Регију, светитељ продужи лађом за Рим. Но за време пловидбе један путник паде с лађе у море, поред обале, где им се ваљало искрцати на копно, па ићи даље у Рим. И догоди се чудо које јасно посведочи да на преподобноме почива благодат Божја: јер он једном молитвом изнесе овога на земљу и спасе га од неминовне смрти.
Стигавши у Рим, преподобни Григорије три месеца проведе у усамљеничком молитвеном тиховању у једној осамљеној келији, тако да нико ни знао није о њему. Међутим један бесомучник обзнани његов боравак у граду: јер светитељ га исцели, истеравши из њега нечистог духа; и сви га стадоше сматрати за свеца. Тада блажени Григорије уклони се из Рима, и отпутова у Сицилију; тамо се закључа у једној кули, и провођаше време у молитвеном ћутању. Ту нападоше на њега демони, уништише му рогожу на којој је спавао, и навођаху на њега сваковрсна искушења и чињаху му разне пакости; но он их молитвом одагна. Ту он такође спасе од вечне погибије једну жену - грешницу, која је најразноврснијим заводничким лукавствима намамљивала људе, нарочито морнаре на блуд. Својим поукама и предочавањем вечних мука свети Григорије доведе ту жену дотле, да се она одрече света, прими монаштво, и место гадне телесне насладе претвори се у манастир. После тога дође к преподобноме у кулу једна бесомучна жена, и он молитвом својом прогна демона из ње. Још и друга многа чудеса сатвори преподобни на том месту. А када сви сазнадоше о томе и стадоше га уважавати, светитељ се и одатле уклони.
Једном путујући он срете војску Сарацена.[9] Један од њих појаше на бунару коња, и када се светитељ приближи, он упери копље да га убије. Но рука му се одједном укочи у ваздуху, и он је не могаше спустити. Тада он пође за преподобним молећи га за исцељење. Светитељ се руком својом дотаче његове руке, и исцели га. Даље на путу светитеља срете један страховито мучен бесомучник. Сажаливши се на њега, светитељ сатвори молитву к Богу и демон остави паћеника.
Најзад преподобни Григорије поново допутова у Солун и настани се у манастиру светог Мине. Притом он живљаше у таквој сиротињи, да није имао никакве хране, ни чиме да се покрије, а ношаше само једну хаљину која му је служила и дању и ноћу. Када би осетио несавладљиву глад, онда је излазио из цркве, и ако би видео да ко било једе у трпези, он је улазио и јео с њима нешто мало. Али потом он осети да не треба да се храни од туђег труда, и донесе одлуку да пребива у храму без хране све дотле док му Господ не пошље помоћ одозго. И Господ, који је некада прехранио пророка Илију преко гаврана,[10] и многе друге врлинске слуге Своје на чудесан начин, не остави без помоћи верног слугу Свог: по указању одозго једна богољубива удовица свакодневно му достављаше храну.
Ускоро се преподобни Григорије својим чудесима прослави у целој околини. Тако, једном дође к њему једна бесомучна жена и мољаше од њега помоћ да обнови своју малу кућицу која беше пропала. У одговор на њену молбу светитељ јој рече: Иди, почни посао, и Бог, отац сиротиње, послаће ти помоћ. - Жена с вером оде и стаде копати земљу да постави темељ. И гле, са тог места покуља силна смола. Жена је продаде, и за добијени новац не само подиже кућицу, него се још и издржаваше од продаје те смоле, и задовољаваше друге своје потребе.
Једном монаху који се у близини манастира светог Мине подвизаваше на столпу, преподобни Григорије предсказа блиску кончину, пошто му то Дух Свети откри. To исто предсказа он и неким другим лицима. Неуморно радећи над собом, свето чувајући чистоту своје душе и усавршавајући се у хришћанским врлинама, преподобни Григорије имађаше велику слободу ка Господу и припремаше себе за обиталиште Светоме Духу. С божанском љубављу он иђаше тесним путем смиреноумног подвига; непрестаним стражењем далеко одгоњаше сваки нехат и вражије нападаје, те враг ни у сну не могаше утицати на његову уобразиљу и помисли; сходно имену своме он заиста беше "будан", "стражећи,[11] у односу на сва дела и помисли, и очисти душу и тело од свих страсти. Рукоположен у чин јереја, он вршаше богослужења са срцем скрушеним и духом смиреним; охолост и сујету он ишчупа потпуно. Но више свега он чуваше чистоту Православља и у речима и у делима; поражавајући јеретике, колико је могао, он речима и списима учаше клањати се светим иконама и молитвено их поштовати по предању Цркве; многе градове он очисти од поганштине иконоборства, и убеђиваше хришћане да и саму крв своју" ако је потребно, пролију за свете иконе; а и сам беше готов примити смрт за њих, и беше добровољни мученик. Изнад свих врлина он имађаше непрекидну свету молитву, свагда устремљујући ум к Богу; песмословећи и прослављајући Бога са светим Ангелима, он још овде доби залог неизрециве радости вечнога блаженства. Једном ноћу њему се у виђењу јави Ангео Господњи и даде му пламени мач за поражавање свеколике демонске силе и одсецање од Цркве јеретичких измишљотина, а од срца - греховних страсти. Понекад је преподобни, заузет богоразмишљањем, чуо ангелско певање: он беше тако мио Богу и Ангелима, да се, још налазећи се у смртном телу, удостојавао већ бесмртних, божанствених наслада, удостојавао се слушати ангелско појање, какво "ухо не чу" (1 Кор. 2, 9), и неизразиво уживати у њима.
Проводећи у Солуну неколико година, преподобни Григорије са једним од својих ученика пође у Бугарску, која у то време беше незнабожачка, али не стигавши до ње врати се. Када га ученик упита, зашто је тако брзо променио своју намеру, преподобни одговори: Хтео сам да проведем тамо неко време, али видим тамо сунце не сија. - Овим речима он пророчки предсказа нереде који ускоро тамо настадоше, и за време којих се силна крв проли и сва земља би исцеђена. - После тога преподобни Григорије је путовао из Солуна у Византију, и одатле на гору Олимп.[12] Отуда се поново врати у Солун.
Тако се подвизавајући и на, земљи размишљајући о небесном, преподобни Григорије се приближи к одласку из овога живота. Разболевши се тешко од падавице, он лежаше непомично на одру и ватрено се мољаше Богу, да га ослободи од ове болести и замени је другом - воденом болешћу. Бог му услиши молитву: ослободи га падавице и даде му водену болест. И тело се његово тако наду, да је личило на мех, напуњен ваздухом. Оставивши Солун, преподобни с великом муком отпутова у Цариград, да тамо сузбија иконоборску јерес,[13] и више се није враћао натраг. Са собом он одведе у Цариград своја два ученика и саподвижника: Јосифа и Јована.[14] На молбу православних монаха он убрзо пасла Јосифа у Рим к папи Лаву III,[15] да тражи помоћ против гонитеља светих икона. Но на том путу Јосифа ухватише морски разбојници, поткупљени од иконоборског цара Лава Јерменина, и заточише га на острву Кипру.
Јосифу не би суђено да још једном види међу живима свог великог учитеља. Преподобни Григорије ускоро после тога предаде Господу чисту душу своју. На дванаест дана пре свог престављења њему би откривен дан његовог одласка, и он нареди да га пренесу у гостопримницу, где он 20. новембра тихо сконча.[16] Када чесно тело његово сахрањиваху, к њему се с вером приближи један тежак болесник, који није могао стојати право него му је лице било стално сагнуто к земљи. И овоме болеснику се учини да неко метну на њега руку отпозади, и он се окрену и упита онога што стајаше поред њега није ли га он додирнуо. Овај одговори да није. Из тога би јасно болеснику: да га се преко светитеља коснула сила Божија и подарила му исцељење, - и он стаде стојати право, потпуно исцељен од своје болести.
- Други човек, мучен духом нечистим, чим се приближи к сандуку преподобнота, демон га остави. - Један монах, веома мучен телесном страшћу и близак паду, са сузама мољаше помоћ, и телесна страст престаде, и он прослави светитеља и узнесе благодарност Богу.
Тако, после мучног туђиновања земног, преподобни Григорије достиже вечни покој на небесима међу светим Ангелима, које се удостоји виђати и слушати још за време земног живота свог, и сада заједно с њима прославља трисветим славопојима Једног у Тројици Бога вавек.

Oхридски Пролог
 

Увод У 24. глави Јеванђеља по Матеју наилазимо на ситуацију у којој апостоли питају Христа о тренутку и знацима Његовог другог доласка. Говорећи им о лажним пророцима, Сину Човечијем, природним (катаклизмичним) појавама, разједињењу и непријатељству међу људима, Христос изговара реченицу у којој доводи у узрочно-последични однос безакоње и љубав. Узимајући у обзир да Матеј упућује Јеванђеље Јеврејима, тачније, оним хришћанима који долазе из јеврејског народа, овде се говори у категоријама које они разумеју. У том смислу, првенствено треба размотрити појам „безакоња“ као опозит Закона, који је Јеврејима био главна водиља кроз историју Израиља и односа са Богом. Након тога, видећемо шта је он могао да представља у време Христово, као и како бисмо га тумачили данас. Закон у Старом Завету Закон за јеврејски народ представља језгро живота, које их усмерава  ка Богу. Њега Бог даје преко Мојсија, тако да заузима једно од најбитнијих места у Тори. Преко њега је народ имао практичне одреднице за живот, упутства за празновање значајних дана у години, начину приношења жртава, али је представљао и законодавни оквир и правно регулисао живот. Руковођени њиме, могли су да одреде казне за преступе, да установе одређене слободе, обавезе и слично. Поред тога, Закон је задирао у дубину међуљудских односа, као и односа човека са Богом. Дакле, он је регулисао религијско-друштвени живот у целини. Установљењем царства, за време Давида и Соломона, Закон добија физичко остварење и узвишени карактер у виду јерусалимског храма. Након пропасти јединственог царства, дељењем на Северно (Израиљ) и Јужно (Јуда), живот Јевреја постаје другачији, тако да и Закон губи на значају. Код пророка Амоса можемо срести критику стања у народу овог доба. Он директно говори: ,,Овако вели Господ: за три зла и за четири што учини Јуда, нећу му опростити, јер презреше закон Господњи и уредаба његових не држаше, и преварише се лажима својим за којима ходише оци њихови” (Ам 2, 4) и ,,Овако вели Господ: за три зла и за четири што учини Израиљ, нећу му опростити, јер продаваше праведнике за новац и убогога за једне опанке” (Ам 2,6). Огромна друштвена разлика, која се огледала у екстремно богатим појединцима и исто толико сиромашним са друге стране, култови туђих богова, на челу са Молохом, бахатост и охолост код царева, све су то били знаци да је цело друштво запало у девијацију, која је суштински показивала удаљеност од Бога. Све ово се огледало у одступању од Закона, што је довело до друштвене неправде. Ипак, Амос прави контраст, те помиње и оне који су одолели недаћама хаоса: ,,Зато ће праведници мучати (ћутати) у ово време, јер је зло време; тражите добро, а не зло, да бисте били живи” (Ам 5, 13-14). Дакле, зло време је изједначено са негацијом Закона, док су праведници они који га се нису одрекли и прекршили, а награда за то је живот (док преступање очигледно води у смрт). Закон у Новом Завету У време Христово, Закон је играо важну друштвену улогу. То видимо у Његовим сусретањима са садукејима и фарисејима. Оно што је означавало Закон као спољашњи фактор формирања човека као Божијег бића, у Новом Завету је преиначено у унутрашњи закон љубави. Тако Христос говори о љубави према Богу и љубави према човеку, тврдећи да се у томе испуњава цео Закон и пророци (Мк 22, 35-39). У говору о знацима другог доласка, Христос указује на нешто слично Амосовој критици када је реч о безакоњу – то су времена у којима ближњи окрећу леђа једни другима, где се човек посматра као употребна вредност, а не као боголико створење. Ипак, у контексту љубави према ближњем, стоји критеријум љубави према себи. Дакле, да би се ближњи волео, мора се имати љубави према себи. Фромова промишљања У књизи ,,Умеће љубави”, Ерих Фром средином 1950-их година прошлог века указује на појаве у друштву које се формира након Другог Светског рата. Пише о удаљењу човека од себе, махнитој потреби да задовољи задатост света који је све више окрутно економско-политички настројен, као и последицама таквог стања које се огледају у обезличењу човека, обликовању према систему који му се намеће, лажним слободама и материјалистичком погледу на свет. Умеће љубави о коме говори је умеће човека да се осврне на себе, да застане у времену и простору, да се сети бивствовања и доживи смисао. Фром нас подсећа на основне постулате љубави које нас одређују: ,,Волим те јер те требам/ Требам те јер те волим.“ Дакле, ова два становишта могу бити сликовити приказ човека савременог света. Безакоње савременог човека је ,користољубива љубав, која се може манифестовати према Богу и према човеку, која затамњује све оно што би требало да буде светло преображења (нису случајност велики број депресивних поремећаја и граничних поремећаја личности). Са друге стране, потреба за другим води у љубав као слободу, али је потребно умеће, што бисмо могли упоредити са трудом који називамо подвигом. Закључак Апокалиптичност тона коју носи Мт 24 је лична трагедија коју живи свако ко се нађе у овако драматичном стању које је окарактерисано као „охладнела љубав“ услед безакоња. Апатија, маловерје, страх, очајање, песимизам, само су нека од стања у низу непрегледних манифестација таквог захлађења. Посрнуће савременог човека се може детектовати као посрнуће личности. Оно што је општа карактеристика оних који ће се спасити (,,Али ко претрпи до краја, тај ће се спасити“, Мт 24, 13) је императив личне аутентичности, која се задобија у динамици односа. Насупрот томе може стајати оно што поробљава човека, једна врста хипокритичности тј. лицемерја, које намеће релативизам. Закон човека било ког времена је слобода, која је последица љубави. Она га одређује у свету, дајући му мотив да издржи до краја.

Вероучитељ Бојан Кнежевић

Извор: Жички благовесник (јул-септембар 2024)

https://mitropolija.com/2025/12/01/prepodobni-porfirije-kavsokalivit-6/

Роман свети беше ђакон цркве Кесаријске. Једном он ревносно проповедаше Јеванђеље у Антиохији. Па када би неки идолски празник и начелник Антиохијски Асклипијад хтеде ући у храм незнабожачки да принесе жртву, Роман стаде преда њ и рече му: „грешиш, начелниче, кад идеш идолима, нису идоли богови него је Христос једини истинити Бог”. Разјарени начелник стави Романа на муке, те св. Роман би бијен и струган без милости. У том часу виде св. Роман једно дете, по имену Варул, и рече Асклипијаду: „и ово мало дете разумније је од тебе маторога, јер оно зна Бога правога а ти не знаш”. Началник поче испитивати Варула о вери, и Варул изрече своју веру у Христа Господа као јединог истинитог Бога на супрот лажним идолима. Тада Асклипијад нареди те малога Варула мачем посекоше а св. Романа у тамници удавише 303. год. И тако оба ова мученика наследише царство Христово.

**

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА РОМАНА и детета BAPУЛA

СВЕТИ мученик Роман, родом из Палестине, беше ђакон цркве Кесаријске. У време гоњења хришћана од стране незнабожаца од живљаше у Антиохији, проповедајући учење и утврђујући верне, да би остали непоколебљиви у исповедању вере Христове. А када незнабожни епарх Асклипијад хтеде да тамошњу хришћанску цркву разори до темеља, свети Роман подстаче хришћане да се супротставе епарху и да му не даду разрушити свети храм. - Нама сада, говораше он својим једноверцима, предстоји борба за олтаре Божије: Асклипијад, непријатељ отачаства, хоће да нам одузме Бога, а ми ћемо добро урадити ако, бранећи олтаре Божије, паднемо рањени на прагу светога храма. Јер ма како се завршила борба, ми ћемо хришћани испасти победници: ако не допустимо да се разруши дом Божји, онда ћемо ликовати у Цркви на земљи; a ако паднемо убијени крај светог олтара, онда ћемо запевати победничку песму у Цркви на небу. - Таквим речима свети ђакон подстаче све да до смрти стоје у одбрану светога храма и да не дозволе епарху да уђе у храм и да га разруши.
У то време наступи неки незнабожачки празник, и мноштво незнабожаца са женама и децом стицаше се у незнабожачки храм. Тада се свети Роман запали божанственом ревношћу, ступи међу тај незнабожни народ и поче громогласно изобличавати њихову заблуду. Он и самог Асклипијада, када овај улажаше у идолски храм, заустави и рече му: У заблуди си, началниче, када идеш идолима: идоли нису богови него је Христос једини истинити Бог.
Епарх одмах нареди те светог Романа узеше и силно бише по устима. Потом, севши на судишту, он присиљаваше мученика да се одрекне Христа. А када увиде да је Роман непокоран, он нареди да га муче. И би Роман обешен и разним оруђима бијен и ноктима железним стружен. Но он, јуначки трпећи те муке, исповедаше Јединога Бога, Створитеља свих, и осуђиваше епархово безумље што не жели да позна истину.
Док свети мученик тако страдаше и јуначки у мукама проповедаше Христа, тамо стајаше много народа, како незнабожаца тако и хришћана, посматрајући подвиг страдалца Христова. Стајаше тамо недалеко и једно хришћанско дете, по имену Варул. Погледавши на њега, мученик рече мучитељу: И ово мало дете разумније је од тебе маторога, јер оно зна Бога правога a ти не знаш. - Епарх призва к себи дете и упита га: Којег бога ти верујеш? - Дете одговори: Верујем Христа. - Епарх га онда упита: Шта је боље, веровати једнога бога или многе? - Дете одговори: Боље је веровати једнога Бога, Исуса Христа. - Епарх га опет упита: Чиме је Христос бољи од свих богова? - Дете одговори: Христос је тиме бољи што је истинити Бог и створио је све нас, а ваши богови су демони и нису створили никога. - И многе друге ствари говораше то дете, као да беше неки мудри богослов. Јер Дух Свети, дејствујући у њему, чињаше из уста његових хвалу на посрамљење незнабожног епарха и свих идолопоклоника.
Мучитељ и сви што беху с њим дивљаху се паметном детету и мудрим речима његовим, и осећаху се веома посрамљени што не беху у стању оповргнути речи његове. Зато мучитељ нареди да Варула бију прућем без милости. После дугог шибања Варул поче изнемогавати и затражи воде. Но мајка његова, која стајаше тамо у народу и с радошћу посматраше страдање сина свога, видећи га где изнемогава и тражи воде да пије, љутито му довикну и нареди да јуначки трпи до краја. А када мучитељ нареди да дете посеку мачем, мајка га његова узе на своје руке и понесе на место посечења. Грлећи га и љубећи, она га тешаше и сокољаше да се не боји када угледа мач над главом својом. И говораше му: "He бој се, сине мој! не бој се, слатко чедо моје! He плаши се смрти: јер нећеш умрети него ћеш жив бити вавек! He страши се, цвете мој: јер ћеш бити пренесен у рајске баште! He бој се мача: јер чим будеш посечен, тог часа ћеш отићи Христу и видети славу Његову. А Он ће те примити с љубављу, и ти ћеш живети поред Њега у радости неисказаној, наслађујући се блаженством са светим Анђелима Његовим".
Тако тешећи чедо своје, побожна мајка га донесе на место посечења. А кад дете би посечено, мајка покупи крв његову у чист суд; и узевши тело његово омиваше га сузама радосницама, и слатко га љубљаше веселећи се што чедо њено проли крв своју за Христа, крв коју је од ње примило. И мајка чеоно сахрани тело синчића свог.
После посечења светог Варула, свети Роман би осуђен на спаљење. Везан, и са свих страна окружен дрвима, свети Роман, када слуге још не беху донели жара и запалили дрва, очекујући последњу реч од судије, громко.довикну испред ломаче к мучитељима: "Где је огањ? Зашто га не запалите? Запалите га! Окружите ме пламеном са свих страна!" - А када огањ би упаљен и дрва се са свих страна силно разгореше, изненада удари силна киша и угаси огањ. Свети Роман остаде жив, и ни најмање повређен од огња. После тога за смеле речи светог мученика, - јер се он ругаше незнабошцима, и осуђиваше њихово безумље, и проклињаше њихове богове, а величаше јединог Бога Христа, - мучитељ нареди да му се одсече језик. Мученик на то брзо исплази језик да га слуге одсеку. А кад богоглагољиви језик би одсечен, исповедник Христов не умуче него на надприродан начин говораше јасно без језика, као и пре прослављајући Јединога Бога. Затим мученика вргоше у тамницу, у којој он проведе дуго време, са ногама забијеним у кладе. А када испричаше цару Максимијану да мученик и после одсечења језика говори лепо, цар нареди да га удаве. Војници уђоше у тамницу, ставише мученику омчу око врата и удавише га 303. године.
Тако свети мученик Роман заврши подвиг свога страдања за Христа, у чијем Царству се он сада прославља, славећи Свету Тројицу кроза све векове. Амин.

(Охридски Пролог)

Од града Анкире Галатијске; хришћанин по рођењу и васпитању. Још у младим годинама показивао велико савршенство у свима добродетељима. Платон не скриваше своју веру у Христа Господа, него јавно је проповедаше изобличавајућн идолопоклонике због клањања мртвим тварима место живоме Творцу. Због тога би изведен на суд пред началника Агрипина, и би много истјазаван и мучен од овога. Када га началник поче саветовати, да избегне смрт и сачува живот поклоњењем идолима, одговори му Платон: „две су смрти, једна времена а друга вечна, тако два су и живота, један маловремени а други бесконачни”. Тада Агрипин удари на њ страшне муке. Између осталога нареди, те му врелу гвоздену ђулад метаху на обнажено тело; по том од коже му кајише скрајаху. „Мучи ме још љуће, довикиваше мученик мучитељу, да се види јасно твоја безчовечност и моје трпљење”. Када мучитељ напомену мученику Платона филозофа као незнабожачког филозофа, рече му мученик: „нити сам ја сличан Платону ни Платон мени, осим једино по имену. Ја учим и учим се мудрости, која је Христова, а он је учитељ оне мудрости, која је лудост пред Богом.” По том би Платон бачен у тамницу, где проведе 18 дана без хране и воде. Када се стражари задивише, да Платон могаше живети гладујући тако дуго, он им рече: „ви се ситите месом а ја светим молитвама; вас весели вино а мене Христос, лоза истинита”. Би најзад посечен мачем око 266. год. и прими венац вечне славе.

**

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПЛАТОНА

СВЕТИ мученик Платон, брат светог мученика Антиоха,[1] беше из града Анкире Галатијске,[2] од хришћанских родитеља рођен, и у побожности васпитан. Још у младим годинама он постиже савршенство у свима врлинама. И као младић, он беше зрео разумом. Христа, предвечнога Бога, Платон неустрашиво проповедаше међу безбожним идолопоклоницима и учаше прелашћене људе да познаду истину и да се од демонске заблуде обрате к Богу. Због тога он би ухваћен од неверних и приведен на суд пред обласног управитеља Агрипина. У то време Агрипин се налажаше у храму Зевсовом, и тамо седе да суди исповедника Христова. Погледавши на Платона он рече: Сав свет поштује своје богове; а што се ти, заблудели, одвраћаш од њих? - Светитељ одговори: Ви сте заблудели оставивши Бога који је створио небо и земљу и све красоте њихове, и клањате се камењу и трулом дрвету, делу руку људских.
- Агрипин рече: Младост те твоја чини дрским и непристојним. Но кажи ми своје име, како се зовеш, и из кога си града. - Светитељ одговори: Хришћанин сам. - Управитељ рече: Кажи ми име што су ти родитељи дали, јер и сам знам да си хришћанин. А цар заповеда да се нико од људи не дрзне назвати себе хришћанином. - Светитељ одговори: Родитељи ме назваше Платон; од утробе пак матере своје слуга сам Христов; грађанин сам овога града; а сада због вере стојим на неправедном суду твом и невин очекујем смрт, коју за Господа мог ватрено желим. Чини дакле што си намеравао. - Агрипин на то рече: He приличи теби, Платоне, да учиш о Распетоме, па ни само име његово да у уму свом имаш, пошто царска власт наређује предавати горкој смрти оне који Га исповедају, а оне који Га се одричу одликовати великим почастима. Зато ти саветујем да се покориш царскоме закону, да би избегао смрт. - Свети Платон одговори: Ја се покоравам моме Цару, Богу, за Њега и војујем, а времену смрт радо примам, да бих постао наследник вечнога царства. - Судија на то рече: Размисли, Платоне, шта је боље за тебе: остати жив или горко умрети? - Платон одговори: Господ ће промислити шта је боље за мене. - Агрипин узврати: Зар не знаш неизменљиве законе царске које наређују да хришћани или приносе боговима жртве или да буду убијани? Како се онда ти усуђујеш да те царске законе газиш и да друге на то наводиш? - Светитељ одговори: Ја знам законе Бога мог и чиним што наређују Његове свете и животворне заповести. А оне наређују: одбацивши демонске жртве, служити Јединоме Истинитоме Богу. Стога ја и служим Њему Јединоме, а ваше богове ниушта не сматрам. Ти пак, по царском наређењу, мучи ме како хоћеш. Та вама није ново мучити хришћане, а хришћанима - страдати за Христа.
Игемон Агрипин, човек зверске нарави, увидевши да се свети Платон не покорава безбожној вољи његовој и насупрот одговара, разјари се безмерно и нареди да га одмах нага простру на земљи и одреди дванаест војника да наизменично бију светитеља. И бише га по свему телу без милости дуго време, тако да се војници веома уморише; али се свети страдалац не умори трпећи и исповедајући име Господа свог Исуса Христа.
Затим, када војници престадоше са бијењем, игемон, бајаги сажаљевајући мученика, поче му благо говорити: Платоне, пријатељски ти саветујем: окрени се од смрти к животу. - Мученик одговори: Добро ме учиш, Агрипине, да се окренем од смрти к животу; а ја и сам бегам од вечне смрти и иштем бесмртни живот. - Агрипин љутито рече светитељу: Кажи ми, бедниче, колико има смрти? - Светитељ одговори: Има две смрти: једна временска, а друга вечна; такође и живота има два: један краткотрајан, а други бесконачан. - Агрипин игемон на то рече: Остави своје басне и поклони се боговима, да би се избавио љутог мучења. - Светитељ одговори: Ни огањ, ни батине, ни јарост зверова, ни откидање удова неће ме одвојити од Бога живога, јер заволех не садашњи век него Христа мог који је за ме умро и васкрсао.
Тада игемон нареди да светог Платона одведу у тамницу. А кад га вођаху, за њим иђаше народ који гледаше његово страдање као неку позоришну представу. Међу народом беше мноштво и хришћана. Приближивши се тамници, непоколебљиви и јуначни мученик Христов Платон обрати се народу, и наложивши му да ћути, поче говорити громким гласом: Људи који љубите истину, знајте да ја узех на себе овај подвиг страдања не ради чега другога већ ради Бога који створи небо и земљу и све што је у њима. А вас који сте Христови молим, да се не смућујете због онога што се сада дешава, јер "многе невоље имају праведници, али их од свију избавља Господ" (Псал. 33, 20). Стога ходите и прибегнимо сви заједно к тихоме пристаништу и ка Камену, о коме велики апостол говори: "а Камен беше Христос" (1 Кор. 10, 4). И немојмо малаксавати у невољама које нас сналазе за веру Христову, опомињући се да "страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити (Рим. 8, 18).
Рекавши то мученик уђе у тамницу, и преклонивши колена на земљу мољаше се Богу говорећи: Господе Исусе Христе, Створитељу и Промислитељу свих, Ти слугама Својим дајеш трпљење и победу, дај и мени смиреном и непотребном слузи
Твом да до краја долично претрпим за свето Име Твоје, и пошљи ангела Твог који ме избавља од лукавог и свезлог змаја - Агрипина, да би сви познали да нису богови они које рука људска прави, него да си Ти - Једини Истинити Бог, дуготрпељив и многомилостив и препрослављен вавек. Амин.
Кад минуше седам дана, мучитељ поново седе на судишту у храму Зевса, и нареди да доведу преда њ мученика. Најпре он поређа пред мучеником разна оруђа за мучење: железне котлове, чизме са клинцима, усијане гвоздене кревете, оштра бодила, железне нокте, точкове, и многа друга. Мучитељ то учини надајући се да тиме уплаши неуплашљивог војника Христовог. Затим му поче говорити: Драги Платоне, видећи твоју младост и високородност твојих родитеља и штедећи лепоту твога тела, пре но што те почнем поново мучити, ја ти саветујем: окуси од жртава богова наших, и буди једно с нама, знајући добро да нико од оних који се противе мени није остао жив, као што опет нико који се покори мени није био лишен почасти и дарова, обећаних мноме. Дивни Платоне, хтеднеш ли послушати мене као оца који ти даје добар савет, ја ћу ти дати за жену јединицу кћер мога брата са великим богатством, и назваћу те својим сином. - Но блажени Платон, подсмевајући се игемону, рече му: Бедни и човекомрзитељски сине ђаволов и слуго Сатанин, да сам хтео везати себе животним сластима, и да сам хтео узети себи жену, зар ја не бих нашао бољу него што је кћи твога брата. Зацело би се пре оженио робињом него њоме. Та зар ћу сада пожелети да узмем њу када се, оставивши свет, сједињујем са Христом?
Тада мучитељ, испунивши се јарости, нареди да мученика положе нага на гвоздени кревет, а да се испод кревета наложи силна ватра, у ватру долива зејтин, восак и смола, и тако тело мучениково пећи, и притом га танким прутом бити, да би се од бијења и паљења мученикове муке све више и више увећавале. Пошто мученик беше на такав начин дуго мучен, Агрипин му рече: Кукавче, смилуј се најзад на себе сама! И ако нећеш да се поклониш боговима, онда бар изговори ове речи: "велики је бог Аполон", и ја ћу одмах престати да те мучим, и ти ћеш с миром отићи дому свом. - Но светитељ одговори: He било тога, да поштедим тело своје, а души својој припремим пакао огњени.
Пошто прођоше три сата у таквом мучењу, свети Платон би скинут са усијаног одра, но тело његово показа се читаво, здраво и без икаквог трага од рана и опекотина, као да је мученик изашао из купатила. Притом веома јак диван мирис излажаше из његовог тела, тако да се сви што се налажаху ту дивљаху и говораху: Ваистину је велик Бог хришћански! - А игемон рече светитељу: Ако не желиш принети жртву боговима нашим, онда бар одреци се Христа твога, и ја ћу те пустити. - На то светитељ одговори: Безумниче и безбожниче! шта ти говориш: да се одрекнем Спаситеља мог? Зар хоћеш да постанем сличан теби, несрећниче? Није ли теби доста твоја погибао, него још хоћеш да увучеш у њу оне који су увршћени у ред Христових војника? Одступи од мене, безакониче! Ја верујем Богу моме, да ме Он неће оставити и неће дати да паднем у твоју погибао.
Тада Агрипин устаде са свога престола, и стаде сам мучити светитеља. Он ужеже гвоздену ђулад и метну их мученику под мишице, и опаљиваше му ребра. Затим два страховито усијана гвожђа положи на сисе мученику, и изиђе дим из ноздрва његових, јер сила огња досезаше до саме унутрице његове. И многи мишљаху да је мученик већ умро. Међутим након мало времена он рече мучитељу': Мала су ова мучења, крвопијо и љути псу! - Затим, подигавши к небу очи своје, свети мученик рече: Леђа своја подметах онима који ме бијаху и образе своје онима који ме шамараху; и лица свога не заклоних од руга и од запљувања.[3] He удаљуј се од мене, Господе, јер је невоља близу,[4] да не рекну незнабошци: гле је Бог њихов.[5] О, Исусе Христе, дај мени, слузи Твоме, да потпуно надвладавши ова мучења смело предстанем страшном суду Твом, довршивши овај дивни подвиг: јер теби на сваком месту владавине Твоје приличи слава, част и моћ, сада и увек и кроза све векове. Амин. - А када свети мученик рече "амин", затресе се храм, и сви се уплашише. Једино тврдоглавци не хтедоше познати силу Божју.
Потом мучитељ нареди да кожу мученика Платона исеку на кајише, и тако је одеру. А светитељ, откинувши од тела свог један кајиш који висиаше, баци га у лице Агрипину, говорећи: Безчовечни и свирепији од свих зверова, не желећи познати Бога који нас је створио по образу Своме, како се не сажалиш на исто онакво тело у какво си и сам обучен, него уживаш гледајући ломљење удова мојих? Ипак, мучи ме још љуће, да се види јасно и твоја безчовечност и моје трпљење, јер све ово ја радосно трпим ради Христа мог, да бих благодаћу Његовом нашао себи покој у будућем веку. - Агрипин на то узврати: Зашто си тако безуман, те немаш сажаљења према своме телу и не хајеш што унутрица твоја већ излази на ребра твоја, него и још не престајеш хулити богове и мене на гњев подстицати?
Затим Агрипин нареди да мученика обесе на дрвету и његово одерано тело бију дотле док остатак меса не отпадне са костију и сва се крв излије. А свето лице мучениково он тако одера железним ноктима, да ни трага не остаде од људскога лика, већ само једне голе кости. Но свети Платон, имајући слободан језик, кораше мучитеља за бездушност и проклињаше идоле и идолопоклонике. Тада мучитељ рече: Када ти не би био тако жесток и непокоран, био би сличан премудроме Платону, цару философа, који написа божанствена учења.[6] - На то светитељ одговори: Иако сам једнога имена са Платоном нисам једнога схватања са њим. Име не може ујединити оне које раздвајају веровања. Стога, нити сам ја сличан Платону ни Платон мени, осим једино по имену. Јер ја се учим, и учим оној философији која је Христова; а он је учитељ оне философије која је безумље пред Богом. Јер је писано: Погубићу премудрост премудрих"и разум разумних одбацићу (1 Кор. 1, 19; ср. Ис. 29, 14). Учења пак Платонова, која ти називаш божанственима, јесу лажне басне које вештим речима кваре умове наивних.
Када светитељ престаде говорити, умуче и игемон Агрипин, јер већ није знао више шта да му каже и шта да ради са њим; и дивљаше се великом трпљењу његовом и неустрашивим одговорима његовим. И нареди игемон да мученика одведу у тамницу и да никоме од његових познаника не допусте да му долази у тамницу. Но да свети мученик не би умро, мучитељ нареди да му се сваки дан даје помало хлеба и воде, не знајући јадник да "не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих" (Мт. 4, 4). У тамници пак мученик Христов не примаше ништа из руку идолопоклоника, и проведе без хране и воде осамнаест дана, те се тако испуни на њему реч Светога Писма: праведник ће од вере жив бити (Авак. 2, 4). Јер свети мученик се надаше на Онога који прехрани пророка Данила међу лавовима у јами, да ће Он и њега у тамници прехранити непропадљивом храном. Стражари пак, видећи да мученик не прима ни хлеба ни воде, рекоше му: Једи, човече, и пиј, да не умреш, и ми због тебе допаднемо невоље. - Но блажени им одговори: He мислите, браћо, да ћу умрети што не примам вашу храну; ви се храните хлебом, а ја се храним речју Божјом која остаје вавек; ви се ситите месом, a ja се ситим светим молитвама; вас весели вино, а мене весели Христос, истинита лоза.
После тога игемон Агрипин, видећи да ничим не може Платона одвратити од Христа, осуди га на посечење мачем. Мученик би изведен ван града. Измоливши себи време за молитву, он подиже руке своје к небу и рече: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што си светим Твојим именом заштитио мене, слугу Твога, од преваре вражије и дао ми благодат да добро завршим ток подвига који Тебе ради узех на себе. И сада Те молим, прими у миру душу моју, јер си благословен вавек. Амин. - Затим, приклонивши своју свету главу, рече војнику који је имао да га посече: "Чини, пријатељу, што ти је наређено". - И одмах би посечен.[7]
Тако се борио свети мученик Платон и умро за Христа, да би живео и царовао с Њим вавек.

(Охридски Пролог)

У част Славне Владичице наше Богородице и приснодјеве Марије

Ватопед је грчки манастир који се налази крај невеликог залива на сјевероисточној обали Атона. Овај манастир је један од најстаријих, најбогатијих и највећих манастира на Светој Гори атонској.

Према предању основао га је равноапостолни цар Константин у првој половини IV вијека, али га је у истом стољећу разорио богоотступник Јулијан. Крајем IV вијека обновио га је грчки цар Теодосије у знак захвалности Богу, због избављења од бродолома, свога сина Аркадија. Године 862. поново су га разорили Арабљани, а у X веку по савјету преподобног Атанасија Атонског, обновила су га тројица богатих мирјана, браћа – Атанасије, Николај и Антоније из Андријанопоља.

Саборна црква манастирска, једна од највећих цркава на Атону, посвећена у част Благовештења Пресвете Богородице, подигнута је у X вијеку и у њој су сачуване фреске из XVI вијека, а такође и дио мозаика.

У оваквом једном манастиру налазе се бројне чудотворне иконе, међу којима је и Јелеотичива/Уљеточива,  (грч.Елеовритис).

Међу осталим манастирским светињама чувају се дијелови животворног крста Господњег, дијелови трске, сунђера и огртача Христовог, као и јединствена, непроцјењива Ватопедска светиња – Богородичин појас. Ту су и делови моштију светих: Григорија Богослова, Андреја Критског, апостола Вартоломеја, великомученика Теодора Стратилата, Параскеве, Кирјака, Сергеја, Вакха, свештеномученика Харалампија, великомученика Пантелејмона, Трифуна, Јована Милостивог, архиђакона Стефана, великомученика Димитрија Солунског и других.

Јелеоточива икона, добила је име по сљедећем чудесном догађају:

У вријеме када је у светом манастиру Ватопеду подрумар/дохијар био преподобни Генадије (његов помен слави се 17. новембра), једне године деси се толика оскудица, да манастир остане са залихом, – од једне једине посуде уља. Желећи да сачува те посљедње капи за кандила у цркви, преподобни Генадије почне закидати од братије. Надајући се међутим на помоћ од Богородице, којој је овај свети манастир и посвећен, игуман манастира му заповиједи да слободно даје уље братији, а преподобни га послуша.

Сишавши једног јутра у манастирски подрум са мишљу да је залиха већ потрошена, на своје велико изненађење преподобни Генадије затекао је ћуп препун уља. Толико је уља било, да се преливало преко обода и обилато точило и цурило испод подрумских врата. Тада су сви монаси прославили Бога и Пресвету Богородицу која се тако матерински стара о онима који је поштују, и заблагодаривши јој радосна срца пред овом њеном светом иконом, која се и тада налазила у подруму.

Од тада се света икона Богородице Уљеточиве налази у истом подруму, а из ње се шири чудесно и неисказано благоуханије. Зову је и Подрумарка и Келарница.

Датум прослављења иконе је 30.11. по новом, односно 17.11. по старом календару.

 Чуда

Мајка Божија молитвом пред овом иконом помаже у свакодневним животним потребама, нарочито у домаћинствима гдје влада слога и једномислије, гдје се прославља име Сина и Бога Њеног.

Изображење

По доступним подацима икона потиче из 16. вијека и рад је непознатог иконописца.

Иконографски припада типу Богородице Одигитрије  (Путеводитељке). О чему нам говори десна рука Богородице која указује на младенца, Христа, који почива на Њеној левој надлактици, док у руци држи свитак – закон.

Богодјева је приказана допојасно, у тамној одежди извезеној на порубима позлатом и звијездама на раменима и часној глави Њеној – симболима непорочности Њене.

Христос, као глава Цркве, као Законодавац благосиља архијерејским знаком ИС/ХС све који иду путем савршенства. Одјевен је у стихар, одјећу весеља и ризу спасења, златне боје као Цар и Првосвештеник. С обзиром да је носи Првосвештеник, она симболизује благодатне дарове који се преко Епископа изливају на верне. Обавијен је омофором, који има изглед дуге и широке траке, која подсећа на ђаконски орар и свештенички епитрахиљ. Он симболизује – ону изгубљену овцу коју је Христос као добри пастир нашао и ставио на рамена и тако привео Богу (а пошто Епископ током Богослужења представља Христа, дејствујући у име Његово), у тој прилици он представља, прихватање, преузимање одговорности за гријехе хришћана.

Икона је на сребрно позлаћеном раму, који на крајевима изображава четворицу јеванђелиста; по ободима су угравирани хришћански симболи а ореоли Бодомладенца и Мајке су уметнички угравирани; код Младенца је нешто другачији, са угравираним латинским словим, Alpha и Omega – почетак и крај.

https://mitropolija.com/2025/11/29/cudotvorna-ikona-majke-bozije-uljetociva-jeleotociva-podrumarka/

Дочекујући почетак поста који нас ненаметљиво уводи у тајну рођења Христовог, отворимо двери сопственог срца за све оне од којих су нас одовојили време, обавезе и разноразни животни путеви и странпутице како бисмо бар мало застали, осврнули се иза себе и око себе да бисмо угледали лик Христов у себи и ближњима.

Тешко је, чини се, у времену које нас немилосрдно гази усправити очи к небу, застати и помолити се, ослушнути вапај оних који пате и постати раме за плакање и рука која даје онима којима треба, јер дани у којима трајемо воде нас, све заједно, у једну другу изопачену стварност у којој је човек човеку вук.

Христос нам, у Јеванђељу по Матеју, поручује: „Ево, ја вас шаљем као јагањце међу вукове. Зато будите мудри као змије, а безазлени као голубови“ (Мт 10, 16). Будимо мудри да бисмо спознали замке у које нас увлачи свет који је обојен ратовима, похлепом и гордошћу, али у својој дечјој безазлености сачувајмо љубав према Богу и сведочимо је у односу са ближњима.

Пост је најмање уздржавање од мрсне хране, а његова суштина огледа се у жељи и способности сваког од нас да постане бољи и Богу ближи него што је до јуче био. Пост је пут поплочан трудом и украшен љубављу, без које овај свет није ништа друго до тамница наших дарова.

Рођени смо да волимо, да будемо вољени, да дајемо и да примамо, али и да се кроз дела милосрђа и братске љубави приближимо једни другима; да се потрудимо, као истинска браћа, да измирени са собом и са онима око себе кренемо у сусрет Ономе који се ради нас и ради нашег спасења оваплотио и постао човек, да бисмо Њиме васкрснули у последњи дан.

Руке Христове за нас су увек широм раширене, Господ нас чека као отац блудног сина, да се покајемо и кренемо Му у сусрет и загрљај који не мења само живот појединца већ читав свет. У том загрљају почива наше спасење, наш прелазак из времена у вечност, из зла овог света у
вечно добро Вишњег Јерусалима.

Време још увек стоји пред нама, а пост отвара двери покајања. И зато искористимо четрдесет дана да се истински покајемо, да замолимо за опрост оне које смо можда повредили или разочарали, али и да обиђемо оне који су остављени и сами, да помогнемо онима којима ће наша помоћ бити драгоцена, као и да се обнове нарушени породични односи.

Ако не знамо којим путем требамо ићи, важно је препознати знакове поред пута, а томе нас учи Јеванђеље. Зато се изнова вратимо његовим спасоносним истинама, да бисмо Богомладенца Христа дочекали као Онога чија је жртвена љубав једини спас за човека и човечанство.

Не чекајмо да се промене људи и околности. Мењајмо себе и тиме ћемо испунити оно што Господ од нас очекује.

Желећи свима срећне, плодоносне и благословене дане Божићног поста, братски, синовски и очински поздрављам сву браћу и сестре у Христу Господу из древног манастира Рмња, у којем столује љубав Светог оца Николаја, нашег небеског заштитника и покровитеља.

Ваш молитвеник пред Господом,

Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије

Извор: СПЦ