Живе речи утехе: Живе речи утехе

ТВ Храм: Манастир Светог Николе на Озрену – разговор са игуманом архимандритом Гаврилом

Tue, 27 Aug 2019 12:09:00 +0000

Доносимо репортажу Телевизије Храм о свештеној обитељи манастира Светог Николе на Озрену и разговор са игуманом архимандритом Гаврилом.

Митрополит псковски и порховски Тихон: Штетне навике се могу заменити само једним – животом!

Tue, 27 Aug 2019 12:07:45 +0000

Штетне навике – алкохол, дуван и дрога – се могу заменити само једним – животом. Ово је 24. августа пред новинарима изјавио један од председника црквено-друштвеног савета за заштиту од опасности од алкохола, председник патријарашког савета за културу, Митрополит псковски и порховски Тихон, у оквиру сверуског форума „За здрав живот“ који се одржава у псковском парку за спорт и разоноду „Просторија“, преноси дописник Псковске информативне агенције.

„Ни за кога није тајна да људи који прекораче границу разумног постају проклетство и за саме себе и за своје ближње. Притом је врло лако прекорачити ову границу, човек то ни сам не примети,“ – истакао је митрополит Тихон.

„Свако од нас зна несрећне људе потпуно огрезле у алкохол који кажу да нису пијанице. То је помраченост ума. Нема ништа горе него да распредамо о моралу кад је ова тема у питању, или да држимо придике. Чини ми се да је апсолутно неопходно да подсећамо и показујемо сву опасност ове границе. То је оно чиме се сад бавимо,“ – додао је.

Митрополит Тихон је истакао да је Псковска област посебан регион. „Кад се поставило питање одржавања форума посвећеног пропаганди здравог живота замолили смо да буде организован управо у Пскову, – рекао је. – Радује ме то што има тако много грађана Пскова који ће овде наћи нешто занимљиво за себе и после то испричати својим вршњацима.“

Председник патријарашког савета за културу је такође рекао да ће на иницијативу губернатора Псковске области Михаила Ведерникова у најскорије време у школама у региону бити одржани часови за ученике старијих разреда у оквиру програма „Основе безбедности животне делатности“. На овим часовима омладинци ће видети необичне спотове друштвене реклама који су на иницијативу владике Тихона у оквиру антиалкохоличарског пројекта снимили „Заједничко дело“ и филмска компанија „Радионица“.

„Занимљиви су, интересантни, тешки су и заиста страшни, али одражавају стварност, – истакао је митрополит. – Кад их погледају омладинци ће се већ сами замислити да ли брзином спринтера иду овим страшним путем или ће ипак укључити разум и преузети одговорност за свој живот, за живот својих ближњих, своје будуће деце и за саму Русију.“

Митрополит Тихон је такође истакао да засад организатори форума „За ЗЖ“ очекују да манифестација заинтересује омладину. „То је за почетак. А онда ће свако наћи начин да примени своја умећа, да се бави оним што му одговара,“ – рекао је митрополит у закључку.

Сверуски отворени професионално-друштвени форум „За ЗЖ“ одржан је у Пскову од 23. до 25. августа. Манифестација је организована на иницијативу Митрополита псковског и порховског Тихона уз подршку губернатора Псковске области Михаила Ведерникова и министарства просвете Русије.

Извор: Православие.ру

Jeромонах Игнатиjе (Шестаков): Наша деца

Tue, 27 Aug 2019 12:06:43 +0000

Данас смо чули врло важну причу – важну за вас, драги родитељи и децо. Код Христа је дошао отац напаћеног детета – ђавоиманог и месечара: овај дечак је посебне нападе ђавоиманости имао за време младог месеца, кад би на небу изашао нови месец. Отац је молио Христа да исцели сина и Господ се смиловао овом несрећнику, исцелио је ђавоимано дете – јеванђелиста Марко додаје да је овај био још и нем, а кад би га напао ђаво, он је викао, пре се чак може рећи да је рикао, и онда би пао као мртав.

Ова прича се понавља и данас. Несрећни родитељи долазе у храм, пошто их доводи несрећа и моле нас, свештенике, моле Цркву, моле Христа да исцели њихову ђавоиману децу-месечаре. Погледајте шта се дешава на улицама нашег града! И не треба далеко да идете: прођите булеварима у 9 сати увече и видећете читаву војску ђавоиманих месечара – то су наша деца, то је наша будућност, будућност наше земље, будућност нашег народа. И то је будућност наше Цркве. Они стално пију алкохол, по читаве ноћи проводе на местима својих окупљања и заиста су ђавоимани у правом смислу те речи. Несрећни родитељи ништа не могу да учине, а оне који су постављени да нешто предузимају, и који су такође очеви, родитељи, нимало не занима оно што се дешава. Зашто их то не занима? Зато што су им важни само новац и материјална добит, они никоме не желе да праве проблеме – али себи стварају проблеме.

Шта ће бити с нама пошто је толико много омладине увучено у ову ђавоиманост? Шта ће бити с нашом Црквом? Ко ће носити светлост јеванђељске вере кад од младости сами своју децу дајемо да служе сатани?

Један средњовековни аутор је писао о људима тог доба, које се, наравно, не може упоредити с оним што се данас дешава: „тако су тешили мамону у свињском обличју и скакали су у сатанском идолишту“. Данас су ова сатанска идолишта раштркана по читавом граду и у њима наша деца своје душе и своја тела дају на служење ђаволу. А ми спавамо, то нас не занима, и тек кад се то дотакне наших најрођенијих и ближњих, ми се будимо, долазимо и плачемо. Мајке плачу: „Син је игроман“; очеви плачу: „Кћерка неће ни да учи, ни да ради, три пута се разводила… Шта да радим?! Све сам јој дао!“ Они сматрају да је главна ствар обезбедити материјално благостање. Размишљају о свом бизнису, о својој каријери, о својим конкурентима. Занима их само питање: „Где је мој новац?“ И таквог човека бих хтео да упитам: „А где су твоја деца?“

Човек се врло често суочава с тим да су деца, посебно деца имућних родитеља – прави месечари. Равнодушни су према свему, ништа их не занима, на њиховим лицима је мртав израз човека који је презасићен свим у овом животу, којем више ништа није потребно. А што је главно, ова несрећна деца су изгубила, а многа нису ни стекла, најважнију способност – способност да воле. Кад већ заснује своју породицу такав човек признаје: „Оче, не могу да комуницирам са својом женом… са својим мужем… Немам пријатеља. Не умем да волим!“ Његови родитељи су се бринули само за то да иде у најбољу школу, да вози најбоља кола, све време су га чували, пазили, лечили и учили – али погрешним стварима. И одрасла је војска – читава армија – таквих несрећних и ђавоиманих месечара.

Данас смо чули како је отац једног од њих дошао код Христа и молио да му исцели сина. И он као да се чак жали на то што га је већ доводио код Христових ученика, код људи који су већ тада добили посебне дарове да исцељују и да уче и који су то чинили, али ису могли да исцеле овог несрећника. И Христос кличе: „Роде неверни! Докле ћу вас трпети?“ (уп.: Мт. 17: 17). Ове речи Христос упућује јеврејском народу, апостолима и нама. Недостаје нам вера. То звучи банално, често чујемо ове речи, али не размишљамо о њима. А Христос каже: кад бисмо имали веру као зрно горушичино, могли бисмо да померамо горе (уп.: Мт. 17: 20). То не значи да је хришћанство вера рудара који својим молитвама треба да померају горе као што је било у време богоборства: ето, све можемо, све ћемо преокренути, све ћемо поправити… Не ради се о томе. Свети оци кажу да се овде ради о способности хришћанина који поседује веру, макар и најмању, да истера читаву идолску планину демона.

Ми, родитељи, призвани смо да васпитавамо своју децу, да их исцељујемо и да им дајемо најбољи лек, а не желимо то да чинимо – просто због нашег неверја: нема у нама ни горушичиног зрна вере. И мислимо да ће све бити добро само по себи, да ћемо одвести децу у школу веронауке и да ће их тамо свему научити – и хвала Богу што таква могућност постоји. Али сви свештеници и професори веронауке треба врло много да се труде да се ова могућност прошири, да има правих учитеља, мисионара – у то пре свега треба да улажемо своје снаге и средства, да то буде учињено озбиљно, правилно и на високом нивоу, да не буде налик на циркус. Али ни сами родитељи не треба да мисле да ће дати дете у православни камп, у православну гимназију и да је то довољно. У правосалвним гимназијама сам наилазио на децу на основу чијег понашања се не би могло рећи да су из такве средине док не почнем лично с њима да разговарам.

Зато, драги родитељи, на вама лежи највећа одговорност: ви треба да будете друштвено најактивнији људи. Немојте мислити да ће неки чика решити нешто уместо вас! Ништа неће решити! Ви сами треба да будете пример, ви треба да имате веру која може да помера горе, а у томе ће вам од помоћи бити молитва и пост.

Кад апостоли насамо питају Христа: „А зашто ми нисмо могли да исцелимо овог дечака?“ – Он им каже: „Нечисти непријатељ се изгони молитвом и постом“ (уп.: Мт. 17: 21). Молитвом и постом! Пост заједно с молитвом – у томе је наша снага, то нам омогућава да јачамо веру.

Понекад имам прилике да видим чудну ситуацију: родитељи посте, а деца, која више нису мала, од по 10-11-12 година, односно и више нису деца, због нечега не посте. Зашто деца не посте? У чему је проблем? Зашто лишавате децу искуства стицања духовне снаге? Зар ће им свешеници све објаснити? Хоће ли свештеници слушати вашу децу кад дођу, већ испрљана, замазана, уништивши своју чистоту и упропастивши свој живот? Доћи ће и плакаће зато што су родитељи мислили да је вера нешто што се појављује само од себе одозго, као струја или топла вода! Не! Царство Небеско с на пором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11: 12). Зато будите добри да се потрудите макар мало, нађите времена навикните своју децу, научите их какву снагу дају пост и молитва.

Слава Богу на томе што наша деца хоће да се причешћују – хвала родитељима на овом труду, на томе што не заборављају главно, али све нас тек очекује, још много тога нам предстоји да учинимо.

Завршавају се дани поста, али не заборављајмо на молитву, на веру, на то какви страшни злочини се дешавају око нас, и на то да нам Христос даје снагу да исцељујемо ђавоизмане и месечаре и да носимо светлост јеванђељске вере. Амин.

Извор: Православие.ру

Ако ме љубите, заповести моје држите (Јн. 14, 15)

Tue, 27 Aug 2019 12:05:32 +0000

Има она прича о два голуба која су стајала на грани једног дрвета и гледала како разбојници пале кућу неког поштеног човека. Један голуб одмах одлети до реке, у свој кљунић захвати воде колико је могао, па долети до куће и полије по ватри. Настави то да ради још много пута, премда, због чињенице да је тако мали, није било никаквог ефекта на пожар. Други голуб је све то мирно гледао да би најзад, када му је досадило, долетео до свог пријатеља и упитао га: „Зашто то радиш када нема смисла? У твој кљун може да стане тек једна кап воде. Никада нећеш угасити пожар.“ Први голуб му је на то одговорио: „Можда не могу да угасим ватру сам, али хоћу да се зна на чијој сам страни био!“

У савременом српском друштву, барем код оног процента људи који „верује у нешто“, веома је тешко идентификовати референтан етички ослонац. Премда се у огромном броју ради о крштеним људима, стиче се утисак да ти људи нису развили свест о опредељивању на чијој су страни. Тачније,чини седа ти људи нису свесни да се делима, а не (само) речима показује на чијој смо страни. Колико год нам се та дела понекада чинила безначајна, морамо имати у виду да ступањем у Цркву човек урања у живот пун обавеза и подвига – а не само привилегија.

Насупрот томе, данашњи хришћанин углавном зна да је крштен и да је крштење неопходно за припадност Цркви, али његово знање остаје апстрактно. Углавном се на Цркву гледа као на степеницу до успешног световног живота, тј. на пут до стабилности, среће и здравља. Оно што је Френк Шејфер рекао за америчку нацију, може се аплицирати и на наше друштво: „Ми смо нација у којој кажемо да верујемо у Бога, док се у исто време понашамо као атеисти.“ Самим тим, поглед и на наше друштво зависиће од тога да ли судимо по ономе што говоримо или по ономе што чинимо.

Због тога је данас, можда више него икада, неопходно ревитализовати начело по коме се љубав жртвом доказује. Принцип који је, ван сваке сумње, све мање присутан. Сведоци смо да на место тог начела ступају омасовљене крилатице које, по мом мишљењу, искључиво служе за афирмацију неуредног духовног живота појединца. Па тако, често можемо чути: „Поштујем Бога, али у цркву не идем“; „Нисам неки претерани верник“; „Грех не улази у уста него излази из уста, па зато не постим“; „Нешто је згрешио па иде у цркву“; „Кад видим ко све иде, ја нећу“ итд. Тако смо данас – полако али сигурно – дошли у ситуацију да је потпуно нормално да један члан Цркве тврди да је верујући, а да се истовремено понаша као да ништа осим материјалистичког хедонизма не влада његовим животом. Такво понашање је постало бесмислица, апсурдна карикатура, у којој је гордо спојено са глупим. Наше време, напредно и богато, тако се показује духовно сиромашно и помућено.

Поступајући тако, дошли смо до тога да „љубав“ према Богу и Цркви постаје фиктивна љубав, без нарочитог смисла. Таква љубав остаје само на уснама, а срце је и даље далеко (Мк. 7,6). Будимо реални, тако празну и имагинарну љубав је много лакше практиковати. Линијом мањег отпора. Управо тада се рађа опасност да се такве и сличне крилатице дубоко укорене у јавном мњењу. То је лепо приметио и блаженопочивши патријарх српски Павле, када је рекао дачесто бива да је необразложена навика моћнија од образложених разлога, те велики број људи лако прихвати очигледно слабе доказе, који потврђују њихову навику, а тешко јаке који су томе супротни. Једноставно и тачно.

Да би у неком друштву деловао као здрава друштвена јединка, хришћанин би требао бити свестан да за нас није довољно бити добар по природи: треба бити добар по Јеванђељу. А Јеванђеље је увек једноставно, прецизно, али и узвишено. Порука Јеванђеља: „Ако ме љубите, заповести моје држите (Јн. 14,15)“, тешко да може бити конкретнија. Она у бесмисао претвара нашу фиктивну „љубав“ према Богу, али и према ближњем. Да ли стварно волиш? Докажи да је тако.

Сетимо се само Христове крсне жртве из превелике љубави. Та љубав није остала само (празна) реч, него дело. Уникатно дело – једном за свагда. Христос улази у драму људског постојања, до краја пролази кроз њу да би, на тај начин, пронашао „изгубљену овцу“, узео је на раме и вратио кући. Очигледно је да и Христос, који је за наспример par excellence, као парадигму представљажртвовање из љубави. Касније ће и његови ученици испити чашу коју је он пио (Мк. 10, 39).

Следећи те примере и ми бисмо љубав морали жртвом доказивати, не само у односу према Богу, него и према ближњем. Уколико знамо (опет по Јеванђељу) ко је наш ближњи. Прва ситна жртва за ближњег би најпре могла бити молитва. Многи људи, попут овога који пише, често изгубе из вида колику снагу има молитва за ближњег. Било да је тај ближњи још увек у телу или не. Јер, молитва је (парадоксално?) већ дело, а не само реч. Поред молитве, неопходно је бити конкретан у помагању ближњима. Без околишања, без лицемерја, без шминке…пустимо да добра дела кроје наш живот. Путоказ да успешно кројимо наш живот биће када људи по нашим делима препознају да смо Његови ученици, те да видећи наша добра дела и сами прославе Оца нашег који је на небесима (Мт. 5, 16). Св. Григорије Палама нам то потврђује: „Реч се речју противи, но живот ко ће оповргнути?“

У том светлу је интересантна и Јеванђелска прича о двојици синова (Мт. 21, 28-32). Један син је непослушан оцу речима, а послушан поступцима, док је други послушан на речима, а непослушан поступцима. Закључак ове познате приче је индикативан за све оне који покушавају да (пре)нагласе чињеницу да светост није могућа у домену људских напора, него по правилу представља дар Божији, а не природно својство. Иако тачна, та чињеница ни по коју цену не би требала да a priori омаловажи улогу добрих дела у циљу задобијања дара Божијег. Из приче видимо да су послушни синови они који живе врлинским животом, иако ништа нису обећали. Простије речено, они који нису јаки (само) на речима.

Да будемо јаки на речима, од нас ће се тражити у неком другом моменту. Имајмо у виду да ће доћи тај моменат када ћемо стати пред Господа да дамо извештај прилика које смо искористили, а које нам је Он, по својој милости, даровао. Тада нећемо моћи никога да кривимо за своју необавештеност. Свакоме је било објашњено све што је требало, свакоме на свој начин. У крајњој линији, није ни компликовано. Ако волиш Бога, држи Његове заповести. Ако волиш брата свога, покажи то на делу. Јер, ако кажеш да ме волиш, а то не показујеш својим делима, онда ти хвала на таквој љубави – хвала, али не треба…

Слободан Чавка

Извор: Теологија.нет

Јеромонах Макарије, игуман савински: Божји промисао или судбина?

Mon, 26 Aug 2019 13:14:31 +0000

Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 17. августа у 19:00 часова предавање је одржао јеромонах Макарије, игуман манастира Савине, на тему: ”Божји промисао или судбина”.

Извор: Манастир Острог

Мастер теологије - конобар на Плажном бару

Mon, 26 Aug 2019 07:00:00 +0000

Херој из сенке спрема докторат на Православном богословском факултету у Београду; новац зарађен од конобарисања улаже у бесплатне радионице веронауке за децу широм Боке Которске, а прича о њему враћа веру у људе и праве вредности.

Ово није класична прича о младићу, који трбухом за крухом конабарише, зато што није успео да пронађе посао у струци. Напротив, ово је прича о младићу који воли живот, одрастао је у изобиљу, а из чисте љубави, определио се за потпуно другачији, несвакидашњи животни пут, за многе потпуно несхватљив.

Двадесетосмогодишњи Јовица Вукасовић, мастер теологије, док спрема испите на докторским студијима на Православном Богословском факултету у Београду, током летње сезоне ради као конобар у плажном бару у родном Морињу. У отаџбину се вратио како би помогао малишанима, како каже, у овом турбулентном периоду у Црној Гори, организујући бесплатне радионице веронауке уз помоћ Митрополије црногорско приморске широм Бококоторског залива, будући да је то једини начин да се тамошња деца упознају са православном вером, јер веронаука као предмет, не постоји у образовном систему Црне Горе.

Деца широм залива чула су за вероучитеља Јовицу из Мориња, са којим могу да поделе своје проблеме, добију савет и сазнају све оно што их редовна школа не учи. Новцем који заради током лета, Јовица омогућује квалитетније услове за учење, организује бесплатне излете, па ђаци обилазе православне цркве и манастире. Он купује литературу, бојанке и слаткише, не би ли предања учинио што занимљивијим полазницима свих узраста.

Оно на чему на својим часовима потенцира је становиште да су код Бога сви једнаки, да људе не треба делити у односу на материјални положај, степен образовања или националност. Бока Которска је мултиетничка средина, и само онај ко поштује туђе, уме на прави начин да воли своје.

За свој летњи конобарски посао, каже да је частан и поштен, а да се ниједног посла не треба стидети уколико је такав. Овај младић добитник је и престижне стипендије Грчке православне цркве Светог Синода у Атини. Течно говори пет језика, рецитује француске шансоне, а за себе у шали каже да је најбољи конобар међу теолозима и обратно. Већ три сезоне полази му за руком да споји неспојиво, а колико могу да приметим, омиљен је међу колегама из плажног бара.

- Гости кафића се углавном зачуде, када чују мој животни пут, јер не могу да повежу теологију са угоститељским послом ове врсте, али ја не гледам то на тај начин. Овде вежбам смиреност и из више углова упознајем и учим да разумем људе и њихове поступке – открива Јовица за портал Круг.

Посао конобара, наглашава, ради зато што му прија рад, а не зато што је материјално приморан на то, и додаје:

- Волим да причам, да се шалим, дружим, путујем и да се осећам корисним чланом друштва. Овде сам окружен добрим, вредним људима, а себе сматрам обичним младићем из народа, који се определио да проучава веру и да живи у складу са црквеним канонима. Када прође сезона, посветим се ономе за шта сам се школовао и срећан сам што сам, на неки начин, успео да спојим своје две највеће љубави – цркву и море, јер где год да сам отишао, осећао сам носталгију и жељу да се вратим, а бавити се теологијом, у академском смислу, у Црној Гори, данас, као што знамо, није најзахвалнија опција -- признаје Вукасовић.

Када је, још као дете почео да се интересује за веру и цркву, средином деведесетих година, веронаука је била потпуна непознаница у Црној Гори, можда још већа него што је сада. Ипак, сваке недеље, заједно са дедом, одлазио је у сеоску цркву и на тај начин „упијао” знање о вери. Управо због те неубичајене љубави, у малој средини као што је Бока, често је сматран чудаком и био предмет злурадих коментара вршњака. Од њега се, као и од већине земљака, очекивало да постане поморац и тако настави породичну традицију. Своју љубав према цркви, у најранијем периоду одрастања, признаје, често је крио.

- Док су се друга деца играла пиштољима, мачевима, ја сам заједно са дедом столаром, у кућној радионици правио цркве. То је било деведесетих година, када овде људи генерално нису одлазили у цркву. Када је дете заинтересовано за нешто што није свакидашње, и родитељима је чудно. Ипак, веровали су да ће доласком адолесцентске фазе, та љубав утихнути – присећа се наш саговорник.

Баш у том адолесцентском периоду, заједно са породицом, Јовица се сели у Нови Сад. Родитељи су се надали да ће велики град да га промени, да ће од њега да направи бунтовника, мангупа. Међутим, то се није десило. У гимназији добија веронауку, која је само подстакла његову жељу да упише Православни богословски факултет у Београду, који је завршио у року, са просеком 9.3. Након основних студија, завршава мастер, после које уписује докторске студије и убрзо решава да се врати у Боку, како би младим нараштајима у својој домовини, пружио шансу да се религијски описмене.

Већину великих животних жеља Јовица је са својих 28 година већ остварио. Ипак, признаје, остала је она највећа – жеља да пронађе сродну душу са којом ће да оснује породицу, дели и добро и зло.

Знам да јунак ове приче сигурно зна да добри и храбри увек постижу своје циљеве зато што се за њих боре истрајно и часно. Ми на његовом примеру видимо колико су гобри људи срећа на свету чија нас добра страна учи да ке бити добар – племенито, али учити друге да буду добри - још је племенитије.

Извор: Епархија зворничко-тузланска / Круг

Протопрезвитер-ставрофор Бранко Тапушковић у емисији "Питајте свештеника": Господ нас позива да Му вјерујемо и да чинимо дјела љубави!

Sun, 25 Aug 2019 20:52:13 +0000

Отац Бранко: „Господ нас позива да Му вјерујемо и да чинимо дјела љубави. Само слободом од гријеха ми се присаједињујемо Богу!“

Звучни запис беседе

На почетку емисије отац Бранко је тумачио Свето Јеванђеље на Десету недјељу по празнику Педесетнице и говорио о Госпојинском посту који се завршава на празник Успенија Пресвете Богородице у сриједу 28. августа, подсјећајући и на значај овог празника за православне вјернике.

Отац Бранко је говорио и о томе како се дешава да се послушношћу тј. одрицањем од своје воље, омогућава достизање највећег степена слободе и како се ово може применити за нас, људе који живимо у свијету?

„Само слободом од гријеха ми се присаједињујемо Богу. Послушање је саставни дио човјековог живота у свим његовим сферама“- каже отац Бранко. Ово су само нека од питања на која ћете наћи одговор ако одслушате ову душекорисну емисију.

Извор: Радио Светигора

Владика Херувим: Божја смо деца, Родитељ нам је Христос а Кућа Црква Божја!

Sun, 25 Aug 2019 20:38:57 +0000

Владика Херувим: ”Божја смо деца, Родитељ нам је Христос а Кућа Црква Божја. Ту ћемо чути само речи љубави, утехе и наде. Ту ћемо се напајати са Живоносног Источника јер је то наш живот и пут и усмерење ка којем треба да идемо”.

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа осечкопољског и барањског Г. Херувима, прошле године установљен је Сабор у Шаренграду, који се одржава суботу и недељу уочи празника Успења Пресвете Богородице.

Ове године у суботу 24. августа у храму Светих Архангела Михаила и Гаврила у Шаренграду служен је Акатист Пресветој Богородици пред Њеном чудотворном иконом. Акатист Пресвете Богородице служили су свештеници: протојереј-ставрофор Милован Влаовић, парох друге парохије даљске; протојереј-ставрофор Слободан Блажић, парох боровонасељски; протојереј Миладин Спасојевић, парох мирковачки; јереј Драган Сердар, парох боровски и надлежни свештеник јереј Милош Кузмановић, парох горњопетровачки и администратор сотински. Након што смо се помолили Пресветој Богородици и Њеној чудотворној икони, сви присутни су целивали икону и били помазани уљем из кандила које гори изнад чудотворне иконе Пресвете Богородице. Верном народу се обратио беседом прота Милован Влаовић, говоривши о Пресветој Богородици, Њеном животу који је предала Господу Богу, а Господ је наградио да буде Мајка Сина Божијег и посредница између Њега и људи који се Пресветој Богородици обраћају за помоћ. После тога је у порти било приређено послужење за све присутне.

У недељу, дана 25. августа, свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Михаило Марјанац, парох у пензији, јереј Бране Миловац (Епархија бачка), јереј Милош Кузмановић, парох горњопетровачки и ђакон Срђан Лукић и Предраг Јелић.

Епископ Херувим је после заамвоне молитве одржао богонадахнуту беседу:

-У име Оца и Сина и Светога Духа!

Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен Госпојински Сабор у Шаренграду који нас у овом Светоархангелском храму са чудотворном и прелепом иконом Пресвете Богородице Шаренградске треба увек сабирати.

Радујем се што можемо данас прославити име Божје и светом Литургијом прославити Сабор. То је пуноћа заједнице и односа коју добијамо кроз свету Литургију, а добијамо и дар љубави и милости Божје којом Бог љуби и милује човека.

Данас смо у светом Јеванђељу могли чути потврду вере свакоме ко се узда у Божју помоћ. Уколико нема вере – нема ни помоћи, ни посете Божје. Морамо имати чврсту веру изграђену Јеванђељем и сведочанствима истине коју је Христос проповедао Апостолима, па и нама, да у тој вери очврснемо и да се изграђујемо. Да наша вера буде чврста и непоколебива. У времену у којем живимо често се намећу различити сурогати вере, обмањивачи који нас одвлаче од заједнице и љубави Божје. Требамо слушати глас Цркве и свето Јеванђеље и поучавати се речима живота. Јеванђеље је попу реке која непрестано тече и изнова се открива као прекопотребна истина, као храна за душу и мелем за срце. Заиста у светом Јеванђељу налазимо пуноћу живота и потврду наше вере. Свети апостол Матеј нас у светом Јеванђељу учи да морамо бити непоколебиви и чврсти у вери. Ако имамо вере рећи ћемо овој гори да се помери и помериће се. Показујући тиме заправо колика вера у човеку треба да буде. Ако имамо само мало вере у своме срцу моћи ћемо чинити чудеса, бићемо препознати као наследници и следбеници Христови. Видимо колику Бог снисходљивост има када се каже да је потребно да је само мало вере потребно да би човек чинио чуда. Не можемо бити себични да не прихватимо такав позив Божји. Бог нас позива да будемо свети и да образујемо лик Божји у нама. То образовање заправо долази кроз свето Јеванђеље. Не може бити другачијег образовања, нити може бити пуноће у образовању без Јеванђеља које даје пуноћу и саображава нас са Христом. Једни друге препознајемо у тој истини, у тој љубави и нади. Нада долази кроз Цркву. Христос страда ради нас, васкрсава ради нас да би нам отворио могућност да обитавамо са Њим у вечној заједници – у Царству Небеском. Овај живот је припрема за ту реалност. Света Литургија је праобразац Царства Небескога и свих благодатних дарова који нам се дају. Кроз свету Литургију нам се дају Тело и Крв Христова, коју треба да примамо сваке недеље и празника када се сабирамо. То је пуноћа наше вере и свих обећаних добара које је Господ оставио човеку. Морамо ходити тим путем који је заправо пут живота и вечности. Светитељи су то потврдили својим животом и чврстом вером, сведочили су распетога Христа. Ова наша заједница је христоваскрсла јер ово место има само две куће, а видимо колико се народа сабрало. То значи да нас Богородица Шаренградска сабира и даје нам наду и утеху да ништа није упражњено и заборављено. Божја смо деца, Родитељ нам је Христос а Кућа Црква Божја. Ту ћемо чути само речи љубави, утехе и наде. Ту ћемо се напајати са Живоносног Источника јер је то наш живот и пут и усмерење ка којем треба да идемо.

Нека је благословено наше сабрање овде у Шаренграду! Требамо да се сабирамо овде и да наш Сабор овде са нашим народом заживи и сабере људе из свих крајева наше Епархије, и из крајева наших суседних Епархија. Овде имамо оца Бранета из Бачке Паланке, из наше братске Епархије бачке који нас крепи снагом вере коју они имају.

Верујем да се они заједно са нама моле да наш народ остане и опстане на овим просторима. Сабрања која овде чинимо треба људе да усмеравају на Цркву Божју која је пуноћа заједнице, пуноћа наше наде и опстанка.

Нека сте благословени, нека је благословен данашњи дан у Шаренграду и нека нас Пресвета Богородица Шаренградска и свети Архангел Михаил чувају и штите у све дане живота! Амин.

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Презвитер Дражен Тупањанин: У сусрет празнику Успенија Пресвете Богородице

Sun, 25 Aug 2019 20:37:21 +0000

У календару литургијске године Православне Цркве ближи нам се спомен Успења Пресвете Богородице, који се по новом календару празнује 28. августа. Најприје ваља рећи да сам назив, тј. ријеч успење не означава успињање, тј. пењање, већ се у нашој савременој употреби приликом назива овога празника задржао стари словенски облик успение који означава уснуће, тј. жели се рећи да је тога дана успомена на догађај када је Мајка Божија заспала/успала у Господу. Другим ријечима, дан Успења сјећање је на смрт Марије, мајке нашег Спаситеља, а смрт се библијским језиком често назива сном (Мт.9,24; Дап 7,60; 1.Кор15,10…) те би се он на савременом српском језику звао Уснуће Пресвете Богородице.

Ваља примијетити приликом осврта на иконично изображавање сцене Успења да једна од специфичности иконе овога празника јесте и то да се ова смрт ликовно приказује, за разлику рецимо од сцене Христове смрти (или литерарног описа побједоносног мучеништва Стефановог у Дјелима светих апостола, над којим људи побожни учинише велики плач (Дап 8,2), као по свему радостан догађај. Ово само по себи казује нешто о доживљају који је, у вези са смрћу Богомајке, Црква искусила, као и уопште доживљај личности њене у црквеној побожности и њеној теологији, без које (теологије) овога првог и нема, јер Откровење Божије, да бисмо га у мјери потребној за обраћење срца разумјели, захтијева тумачење. Taкав приступ собом је показао сам Господ а потом и Његови апостоли, Оци Цркве као и сви остали који су проповиједали и проповиједају и данас тумачећи Ријеч Божију, знајући притом да вјера бива од проповиједи, а проповијед од Ријечи Божије (Рим.10,17).

Штавише, формулисање циклуса празника Мајке Божије од стране црквеног предања доказ је важности богословске интерпретације, без које њени празници и не би могли да се нађу у кругу богослужбене године Цркве. Сљедствено томе, то је и снажан аргумент против оних тзв. „побожних“ који неразумно потцјењују теологију супротстављајући је предањској побожности као да то нису узајамно прожимајуће стварности у једној те истој благодатној атмосфери објаве новога живота у Христу. Такви, паролама мање више познатим и сличним, попут рецимо оне „пустите теологију, то је академско наклапање, пригрлите побожност и молитву, богослужење и пост“, заправо свједоче о забрињавајуће суженом хоризонту схватања код дијела вјерника са којима имамо прилику да се сусретнемо у цркви или парохији, који за рачун једног хришћанског типа религиозности занемарују фундаметалну заповијест да љубимо Бога и свим умом својим (Мт.22,39;Мк.12,30;Лк.10,22). Ово љубљење Бога умом својим јесте неизоставни садржај хришћанског искуства живота за чије исправно разумијевање личност Богородице Дјеве виђена из перспективе саборног ума Цркве има немјерљив значај.

Оно што Богородичине празнике, па тако и Успење, чини неодољиво инспиративним и привлачним за размишљање почива на чињеници да изворе за успостављање циклуса њених празника не налазимо децидирано описане у текстовима Новог Завјета. Описи неких догађаја њеног живота које Црква прославља : имена родитеља, зачеће св. Ане, Рођење, Ваведење, па на концу и само Успење, нису дио корпуса новозавјетног текста. Имајући у виду да она јесте библијска новозавјетна личност чија се улога нарочито истиче у описима рођења и страдања њеног Сина (за разлику од других мјеста гдје се помиње релативно ријетко у поређењу са рецимо Петром и ученицима), као и то да се празници везани за друге библијске личности могу непосредно пронаћи у тексту Писма ( нпр.рођење Јованово, Усековање, часне вериге Петрове, итд.) додатно изазовно бива питање мјеста, улоге и разумијевања ових њених празника. Јасно је да је за њихово позиционирање била потребна богословска интерпретација која је уобличила искуство и формирала теотокологију, ријеч Цркве о Богомајци и њен литургијски израз – празнике. Оно о чему то промишљање заједно са својим резултатима казује велико је и тиче се буквално свих нас хришћанки и хришћана јер говори о могућности сједињења са Христом, о охристовљењу или, ријечима једне од формулација св. Павла – о облачењу у Христа (Гал.3,27). Свједочи, дакле, о могућности да будемо једно са Христом по његовој милости и вољи, у тајни Цркве. (Јн 17, 11, 21 -22).

Имајући све напријед речено у виду, није необично што су Оци Цркве формирали учење о Богородици и њене свете празнике инвентивно, као рефлексију на Христов живот. Житијни опис Успења тако неодољиво подсјећа на јеванђељске описе васкрсења, посебно у тачкама које се тичу њеног празног гроба и одсуства апостола Томе, који је, као што је познато, посвједочио на нарочит начин васкрсење Господње. Овдје се ради о истој животодавној матрици која Богородицу, а тиме и Цркву Њенога Сина, чини аутентичним свједоцима васкрсења и новог живота. Као што је њен син сагледаван очима апостолске вјере као Нови или посљедњи Адам ( 1. Кор. 45-49) тако је његова мајка очима вјере раних отаца Цркве (Иринеј Лионски, Јустин мученик…) доживљавана као Нова Ева. Овоме се може додати и интерпретација неких савремених православних теолога (Џон Бер) који сцену из јеванђеља која описује Исусово предавање мајке на старање ученику кога љубљаше (Јн. 19, 26-27) види као израз богословске генијалности писца четвртог јеванђеља у којој под крстом није напросто (иначе именом непоменути) апостол Јован, већ Црква као љубљени ученик. Црква дакле која постаје Он – Христос – тајном сједињења његовог које Дух Божији педесетнички дарује и чија мајка тајанствено бива мајком свих обучених у њеног Сина. (Слично тумачење може се узети у обзир у вези са описом пута у Емаус у Лк. 24, 13-35, гдје непомињање имена Клеопиног сапутника представља и позив свакоме од нас да се придружи Исусу на путу на коме Он отвара Писма водећи ученике преко тумачења Писма до евхаристијског познања Њега као Месије народа Божијег). Химнографија Цркве са нарочитом пажњом и љубављу такође снажно подупире доживљај Пресвете Богородице као Нове Еве и Мајке вјерних. Ваља примијетити да је у, на почетку овога текста поменутој, икони празника Успења Спаситељ представљен у Слави Својој тј. једнако као на изображењима Преображења и избављења прародитеља из Ада (тј.васкрсења), дакле као Бог који прослављен оживљује своју мајку и своју Цркву благодаћу вјечнога живота.

Овакав покушај богословског поимања Пресвете Богородице, дакле ње као живе свједокиње охристовљења, доступнога и нама као љубљеним ученицима Христовим, може у нашим данима да послужи и као мост у међусобном екуменском дијалогу Хришћана. ( Ово покушај написано је са свијешћу да, по ријечима Благовјештенског Акатиста: свака песма која се труди да се распростре на мноштво милосрђа Твог (Христе), доживљује пораз, што нико не смије да изгуби из вида, а што, опет, никако не негира заповијест о љубљењу Бога свим умом својим, већ нас опомиње да избјегавамо фанатизам и његову пратиљу – искључивост). Да бих јасније илустровао шта желим да кажем у вези са екуменским потенцијалом који произилази из онога за шта вјерујем да је исправно поимање мјеста Пресвете у Цркви послужићу се примјером из личног искуства. Наиме, у интернет кореспонденцији од прије неких десетак година са познаником, хришћанином, који припада протестантској пентикосталној традицији сазнао сам за његово искуство сусрета са теолозима римокатолицима у Сплиту, у Хрватској, коме су они, католици, били домаћини. Након прве сесије услиједио је ручак на почетку кога су католички теолози почели да пјевају Марији Богородици. Он је, да поновим његов израз остао констерниран јер никако није могао (слично већини хришћана из крила Реформације) да прихвати да неко може, уз све дужно поштовање према Марији, да јој се обраћа за молитвено посредовање јер Писмо каже да је један Бог, један и посредник између Бога и људи, човјек Христос Исус (1.Тим2,5). Држим, ипак, поштујући традицију из које овај брат долази, као и његову освједочену посвећеност Христу, у коју сам имао прилику да се лично увјерим, да је овакав став недостатан управо стога што нема у довољној мјери у виду тајну охристовљења, Тајну Велику (Еф.5,32) у којој Христос, по ријечима Православне литургијске традиције бива Онај који приноси и Који се приноси. Другим ријечима, предањско молитвено обраћање Богородици и Светима потврђује прије неголи негира Христа Исуса као јединог посредника на начин да је он један и многи у благодатном опиту Цркве, те је стога антагонизам по овом питању можда могуће превазићи или барем ублажити указивањем на ове аспекте нашег црквеног искуства. Сигуран сам да би се Мајка Божија томе радовала!

Успење Пресвете Богородице, као и свеукупна перцепција њене личности у Цркви даје нам узбудљиву и радосну могућност да Свето Писмо истински доживимо као Књигу Живота, те да се Христов живот јави у смртноме тијелу нашем (2.Кор.4.11). Живот Христов, а Успење нас томе учи, бива, по ријечима Еп. Атанасија непоновљиво поновљен у сваком хришћанину, који је рођен, као и Исус, од Духа Светога и дјевичанске мајке – Цркве. Зато је и Његова дјевичанска Мајка истинска слика његове Цркве. Библијски текст, тако, на јединствен начин бива проширен у библијски догађај и богословски уобличен у истину празника Успења Пресвете Богородице. У том догађају људи треба да препознају своју наду као наду у апсолутну будућност Новога Божијег Свијета, незалазнога Дана којег је Она, Пресвета Богомајка, Тајанствена Зора.

(Овај текст је скромни прилог великом слављу Светоуспењског требињског манастира Тврдош, у знак поштовања према Светињи у којој сам и сам угледао Зору Тајанственога Дана)

Презвитер Дражен Тупањанин

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Недеља десета по Педесетници: Еванђеље о немоћи неверовања и моћи вере

Sun, 25 Aug 2019 12:45:00 +0000

Светописамска читања:

1 Кор. 131 зач. (IV, 9-16).

Браћо, мислим да Бог нас апостоле показа посљедње, као на смрт осуђене; јер постасмо призор и анђелима и људима. Ми луди Христа ради, а ви мудри у Христу; ми слаби, а ви јаки; ви славни, а ми презрени. До овога часа подносимо и глад и жеђ и голотињу и ударце,и потуцамо се, и трудимо се радећи својим рукама. Кад нас грде, благосиљамо; кад нас гоне,трпимо; кад хуле на нас, молимо; постасмо као сметлиште свијета, свима смеће до данас. Не пишем ово да вас посрамим, него вас поучавам као своју милу дјецу. Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем. Молим вас, дакле, угледајте се на мене.

Мт. 72 зач. (XVII, 14-23).

У вријеме оно, човјек неки приступи Исусу и паде на кољена пред њим говорећи: Господе, помилуј сина мојега, јер је мјесечар и мучи се љуто; јер много пута пада у ватру, и много пута у воду. И доведох га ученицима твојим и не могоше га исцијелити. А Исус одговарајући рече: O роде невјерни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпљети? Доведите ми га амо. И запријети му Исус; и демон изиђе из њега; и оздрави момче од онога часа. Тада приступише ученици Исусу и насамо му рекоше: Зашто га ми не могосмо изгнати? А Исус им рече: За невјеровање ваше. Јер заиста вам кажем: Ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће. А овај се род не изгони осим молитвом и постом. А кад су ходили по Галилеји, рече им Исус: Син Човјечији биће предан у руке људске: И убиће га, и трећи дан устаће.

Беседа Светог Владике Никола у недељу десету по Педесетници

Од када је света и века сви народи на земљи веровали су, да постоји духовни свет, да постоје невидљиви духови. Само су се многи народи варали у томе, што су злим духовима приписивали већу моћ него добрим, и што су временом зле духове прогласили боговима, подизали им храмове, приносили жртве и молитве, и очекивали од њих све. Временом су многи народи сасвим запустили веру у добре духове и остали само са вером у зле духове, или опаке богове, како су их они називали; тако да је изгледало, да је овај свет једно тркалиште од људи и злих духова. Зли духови су све више и више мучили људе и заслепљавали их, само да би људи сасвим избрисали из памети појам о једном добром Богу и појам о превеликој богоданој моћи добрих духова.

И у наше дане сви народи на земљи верују у духове. И та је вера народа у начелу права. Они, који одричу духовни свет, одричу Га зато што гледају само својим телесним очима, и не виде га. Но духовни свет не би био духовни, када би се гледао телесним очима. Сваки човек пак, који има ум незаслепљен и срце незадебљано грехом, може целим својим бићем осетити, сваки дан и сваки час, да људи нису сами у овоме свету, једино у друштву немуште природе, у друштву камења, биља, животиња и осталих природних ствари, стихија и појава, него да се наша душа непрестано додирује са невидљивим светом, са неким невидљивим бићима. Али нису прави они народи и људи који подништавају добре духове, а зле називају боговима и клањају им се.

Кад се јавио Господ Исус на земљи, народи су углавном сви веровали у моћ зла и слабост добра. Зле силе, уистини биле су преовладале светом, тако да и сам Христос називаше вођу злих сила књазом овога света. А старешине јеврејске опет приписиваху демонима и њиховој сили чак и сва божанска дела Христова.

Господ Исус дошао је у свет, да проломи и искорени слаботињску веру људи у зло и да усади у њихову душу веру у добро, у свемоћ добра и у непобедивост и непролазност добра. Прастаро и свеопште веровање у духове Христос није побио него потврдио. Само Он је открио сав духовни свет онакав какав јесте, а не онакав, какав се чинио људима према нашаптавању ђаволском. Један добри, мудри и свемоћни Бог је господар света духовног и физичког, невидљивог и видљивог. Добри духови су ангели, и њиховој множини тешко је исказати број. Добри духови, или ангели, несравњено су моћнији од злих духова. Зли духови управо и немају никакве моћи да ма шта учине, уколико им Свевишњи Бог то не попусти. Но број и злих духова је врло велики. У једном једином полуделом човеку у Гадари, кога је Господ исцелио, становао је читав легион, то јест неколико хиљада злих духова. Ови зли духови су обмањивали људи и читаве народе у оно време, као што и данас обмањују многе грешне, да су они свемоћни; да су управо они једини богови, и да другог бога сем њих нема, као и још и да добри духови и не постоје. Но где год се Господ Исус појавио, они су бежали од Њега са ужасом. Они су познали у Њему властодршца и судију, који их може изобличити, протерати из овога света и срушити их у бездан паклени. Они су се били развашарили у овоме свету по Божјем допуштењу; навалили су били на људски род као мухе на стрвину и држали су, да им је овај свет заувек осигуран као њихово гнездо и њихова трпеза. Наједанпут се појавио пред њима Носилац добра, Господ Исус Христос, и они су од страха устрептали и завикали: дошао си овамо да нас мучиш! Нико се тако не боји мука као мучитељ других. Зли духови су мучили човечанство неколико хиљада година, и у мукама људским они су налазили себи задовољство. Но видевши Христа они су уздрхтали као од свог највећег мучитеља, и били су готови да иду из људи чак и у свиње, и у ма какву другу твар, само да не буду протерани сасвим из овога света. Но Христос није помишљао, да их сасвим протера из овога света. Овај свет је свет мешовитих сила. Овај свет је мегдан, на коме људи имају свесно и добровољно да изберу: или поћи за Христом Победником, или за нечистим и пораженим демонима. Христос је дошао као Човекољубац, да покаже моћ добра над злом и да утврди веру људи у добро - само у добро.

И данашње јеванђеље описује један пример, измећу безброј других како је човекољубиви Господ показао једном више моћ добра над злом, и како се постарао, да утврди веру људи у добро, у свемоћ добра, у победу добра.

Човек неки приступи ка Исусу клањајући му се и говорећи: Господе помилуј сина мојега, јер о мени месеца бесни и љуто се мучи, па много пута пада у ватру, и много пута у воду. Овај догађај описују још два јеванђелиста: Марко (гл. 9.) и Лука (гл. 9.) Они додају још неке појединости о болести момчета. То је био јединац у оца, и у њему је био дух нем. Кад га тај зли дух спопадне ломи га, те момче виче, у пену баца, и шкргуће зубима, и суши се. Стреле злога духа уперене су од једанпут на три стране, на човека, на сву твар Божју и на самога Бога. Шта је месец крив болести човековој? Ако он проузрокује беснило и немило код једнога човека, зашто то исто не проузрокује код свих људи? Није зло у месецу него је зло у злом лукавом духу, који обмањује човека и скрива себе: он обвињује месец, да човек не би обвинио њега. Он хоће тиме још и то да постигне, да човек помисли, да је сва твар Божја зла, и да од природе долази зло човеку а не од злих духова, отпалих од Бога. Зато и напада своје жртве о менама месеца, да би људи помислили: гле, то је зло од месеца! а пошто је месец од Бога, следствено: то је зло од Бога! Тако обмањују људе ови најпрепреденији и најсвирепији зверови.

У самој ствари све што је Бог створио добро је; и сва твар Божја служи човеку на корист, а не на погибао. Ако и има нешто, што смета човечјој телесној угодности, то опет служи души човековој у бодрењу и богаћењу духа његова. Господе, твоје је небо и твоја је земља; ти си саздао васељену и што је год у њој (Пс. 88, 11). Све је то рука моја створила, вели Господ (Ис. 66, 2). Па кад је све од Бога, мора да је све и добро. Из једног извора може тећи само оно што има у том извору, а не и оно што нема. У Богу нема зла; откуд, дакле, може зло проистећи из Бога, извора самога и чистога добра? Многи неупућени људи називају свако страдање злом. Уствари свако страдање није зло, но има страдања која су дејство зла, а има их која су лек од зла. Лудило и беснило представљају дејство зла, а само зло је зли дух, који дејствује у полуделом или побеснелом човеку.

Муке и невоље, што снађоше многе цареве израиљске који чињаху оно што је зло пред Господом, - те муке и невоље јесу дејство и последица греха тих царева. Муке и невоље, пак које Господ попушта на праведнике, нису дејство зла него лек, како за те само праведнике, тако и за све остале људе око њих, који разумеју њихово страдање као од Бога за добро послато.

Страдање, дакле, које долази од напада злих духова на човека или као последица греха, јесте од зла.

Но страдање, које Бог попушта на људе, да би их сасвим очистио од греха, истргао испод власти ђаволске и приближио к Себи, то очистително страдање није од зла нити је зло, него је од Бога и за добро је људи. Добро ми је што страдам, да се научим наредбама твојим, говори видовити цар Давид (Пс. 118, 71). Ђаво је зло, и пут ка ђаволу је грех. Изван ђавола и греха не постоји уопште никакво зло.

И тако, дакле, сам зли дух био је крив за муке и страдања онога момчета а не месец. Кад Бог по човекољубљу Своме не би задржавао зле духове и штитио људе од њих или сам непосредно или преко Својих ангела, зли духови би у најкраћем времену сатрли сав род људски душом и телом, као скакавци што сатру усев на њиви.

И доведох га ученицима твојим, и не могоше га излечити. Тако говори Господу отац болесников. Међу овим ученицима нису била тројица: Петар, Јаков и Јован. Ова тројица била су са Господом на гори Таворској, када се Господ преобразио, и заједно са Њим спустили су се они под гору, где је било мноштво народа скупљено око осталих апостола и око болесника. Не нашавши Христа жалосни отац је довео био свога сина пред Христове ученике, но ови му нису могли помоћи. Нису му могли помоћи једно због свог сопственог маловерства, друго због маловерства самога оца, а треће и због савршеног неверства присутних књижевника. Јер се каже, да ту беху и књижевници око ученика и препираху се с овима. А да је и у оца била слаба вера, види се из речи, којима он ословљава Христа. Он не говори као што је говорио прокажени: Господе, ако хоћеш, можеш ме очистити (Мат. 8, 2). Овако говори јака вера из човека. Нити он говори као кнез Јаир, кад је позивао Христа, да му кћер оживи: дођи, метни на њу руке и оживеће (Мат. 9, 18): И ово говори јака вера из човека. А још мање он говори као капетан из Капернаума, коме је слуга био болестан: само реци реч, и оздравиће слуга мој (Мат. 8, 8). Ово говори врло велика вера. Но човек с највећом вером ништа и не говори, но само се приближује Христу и додирује скут хаљине Његове, као што је чинила крвоточна жена и многи други. Не чини тако и не говори тако овај отац, него он овако вели Христу: ако што можеш, помози нам. Ако што можеш! Јадник! Он је значи морао само нешто мало начути о моћи Христовој, кад тако говори Ономе који све може. Његову слабу веру још више је ослабила немоћ апостола, да му помогну, а свакојако и злобне потворе књижевника на Христа и Његове ученике. Ако што можеш! То показује само бледи зрак вере, који је готов био мало мало па да сасвим утрне.

А Исус одговори и рече: о роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Овај укор управља Господ на све уопште, на све неверне и маловерне у Израиљу, и на све оне, који су стајали пред Њим: на оца болесникова, на ученике, и нарочито на књижевнике. О роде неверни! То јест: о роде, који си потчињен злу (то јест: ђаволу), који много верујеш у моћ зла, који ропски служиш злу, а опиреш се добру (то јест: Богу), слабо или никако верујеш у добро, и бунтовно бежиш од добра! - А зашто Господ додаје још и реч: и покварени! Да покаже, откуда је дошло неверовање, - од покварености, или још јасније: од греха. Неверовање је последица, поквареност узрок. Неверовање је дружба с ђаволом, а грех - поквареност - је пут, којим се дошло до те дружбе. Поквареност је отпалост од Бога, а неверовање тама и слабост и ужас, у који човек запада, кад отпадне од Бога. Но погледајте како је Господ пажљив и опрезан у изразима. Он не изобличава никога лично и поименично, но говори уопште. Њему није до тога, да се с људима суди, но да људе пробуди. Није Му до тога, да људе појединачно врећа и понижава, но да их освести и помогне им уздићи се. Како је ово велика поука за наше време, за наше покољење, многоглагољиво и увредљиво! Кад би садашњи људи само уздржали и умерили свој језик, и кад би престали са личним вређањима речима један другог, нестало би половине свеколиког зла у свету, и половина злих духова било би протерано из средине људи.Чујте како је велики апостол Јаков, научивши се добро од примера свога Учитеља, мудро говорио: сви, вели, погрешујемо много пута. Али ко у речи не погрешује, онај је савршен човек; може зауздати и све тело. Јер гле, и коњима мећемо ђем у уста, да нам се покоравају, и све тело њихово окрећемо (Јак. 3, 2-4).

Шта означавају речи Христове: Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Замислите једнога благороднога и просвећена човека, који би био бачен међу дивљаке, да с њима живи. Или замислите једнога великога цара, који би сишао с престола и спустио се у насеобине чергашке, не само да с чергашима живи и посматра њихов живот, него да их учи, да царски мисле и осећају и раде, благодушно и великодушно. Не би ли сваки смртан цар после три дана узвикнуо: докле ћу с вама бити? Не би ли му и сувише било дивљаштва, глупости, нечистоте и смрада и после три дана? А Господ Исус Христос, Цар над царевима, изрекао је те речи после тридесет и три године живота међу људима, који су даље стајали од Његовог благородства него најдивљији људи од најпитомијег и најблагороднијег човека, и много даље него најпрљавији чергаши од највећих царева на земљи. Премда Он није ни мерио време данима и годинама него делима и чудесима, која је починио на очиглед многих хиљада сведока, и по науци просутој и посејаној по многим хиљадама људских душа. И после свију тих дела и чудеса, науке и догађаја, који би могли испунити хиљаду година времена, и као со осолити хиљаде покољења људских, Он наједанпут види, да Његови ученици не могу да излече једнога падавичара, и да истерају једнога злог духа из човека и ако их је Он примером и речју учио, како да изгоне легионе. И чује једнога слабоверног грешника где Му говори: ако што можеш, помози нам!

Пошто је тако Господ укорео све присутне због маловерства, Он заповеда, да Му доведу болесника: доведите ми га амо! И запрети ђаволу, и ђаво изађе одмах из момчета, и оздрави момче онога часа. Тако прича јеванђелист Матеј. Остала два јеванђелиста спомињу још неке појединости, које су се десиле пре самога исцељења момчета. То су углавноме три појединости: прво, Христос пита оца, од када је та болест на сину му; друго, Он истиче веру као услов исцељења; и треће: при самом привођењу сина ка Христу уплашени ђаво с тешким мукама оставља дете и бежи. Колико има времена, како му се то догодило? упита Господ оца болесниковог. Он то није питао због себе, но због оних око себе. Он је провидео све јасно, и знао је, да је болест на момчету стара. А отац одговори: из детињства. Нека сви чују и познаду: какав ужас трпе људи од злих духова; и како је моћна Божја заштита човека, без које би зли дух давно и давно упропастио коначно и тело и душу момчета; и најзад, какву моћ има Син Божји и над најбесомучнијим злим дусима. Смилуј се на нас! говори отац детињи Христу. На нас, вели, а не само на дете. Јер страдање сина страдање је и оца, и целе куће, и целе фамилије. Ако би момче оздравило, скинуо би се терет са многих људских душа А Исус му рече: ако можеш веровати, све је могуће оном који верује. Према свакидашњем начину Божјег поступања Господ Исус и овде хоће да одједанпут учини што више добра. Једно је добро то, што ће повратити здравље момчету. Но зашто не учинити и друго добро? Зашто не утврдити веру у оцу момчетовом? И зашто истовремено не учинити и треће добро: не показати што јаче Своју моћ, да би људи у Њега веровали? И зашто не учинити и четврто добро: не изобличити неверовање и поквареност и пресмикајушче држање људи према злу, према злим дусима и греху? И зашто не учинити и пето, и шесто и седмо добро, и сва она добра уопште, која једно добро дело повлачи за собом? Јер једно добро дело увек води са собом велико друштво. Но погледајете још једном, како Господ мудро спаја строгост и снисходљивост. Када оштро изобличава неверовање, Он то говори уопште, пробуђујући веру у свију но не понижавајући никога лично. А сада, када се лично обраћа молиоцу, Он му не говори строго, но сасвим пажљиво и снисходљиво: ако можеш веровати\ Оваква пажљивост и снисходљивост Христова произвела је очекивано дејство. Отац се заплака и са сузама рече: верујем, Господе, помози моме неверју! Ништа тако не топи лед неверја као сузе. У ономе часу, кад се овај човек заплакао пред Господом он се покајао за своје раније неверје, и у њему је, у присуству Бога, нагло придошла вера као поток од набујале реке. И он је тада изговорио речи, које су остале као гласовита поука за сва покољења људска: верујем Господе, помози моме неверју. Ове речи показују да човек не може чак ни до вере доћи без Божје помоћи. Само до маловерства човек може сам доћи, то јест до веровања и у добро и у зло, или другим речима: до сумње и у добро и у зло. Но од маловерства до праве вере далек је пут. И тај пут човек не може прећи сам без Божје руке. Помози ми, Боже, да верујем у Тебе! Помози ми, да не верујем у зло! Помози ми, да се сасвим одрешим од зла и сјединим с Тобом! То значе речи: помози моме неверју.

А кад привођаху момче, док још иђаше к њему, обори га ђаво, и стаде га ломити. То је било последње попуштање Божје ђаволу, да би сав народ видео страхоту и ужас, коју ђаво може да нанесе човеку, и да се увери, како је недовољна људска моћ, чак и моћ највећих лекара у свету, да од такве страхоте и ужаса спасе један једини људски живот. Те тако да би кроз виђење ђаволске власти, и кроз осећање своје потпуне немоћи, познали величанство и божанску силу Господа Исуса. Јеванђелист Марко наводи и претеће речи, које је Господ изрекао злом духу: душе неми и глухи, ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега. Ја ти заповедам, говори Господ. Он је извор моћи и власти, и не треба да позајмљује ни од кога. Све што има отац моје је (Јов. 16, 15) рекао је Господ Исус другом приликом. А до сад, ево, и делом посведочава. Од Себе говорим; Мојом влашћу ти заповедам; Мојом моћи те изгоним. Нека народ позна да Он није један од пророка, који су чинили извесна дела помоћу Бога но Син Бога Живога, кога су пророци прорекли, и народи очекивали. Треба још обратити пажњу и на други део Христове заповести ђаволу. И више не улази у њега. Господ му наређује, дакле, не само да изиђе, него да се више не враћа и не улази у дуго мучено момче. Ово значи, да човек и после очишћења може поново навући на себе нечистоту. Једном изгнани ђаво из човека може се поново вратити у човека. То бива онда када покајани и од Бога помиловани грешник поново се врати на свој стари грех. Тада се ђаво враћа у свој стари дом. Зато Господ и заповеда ђаволу, не само да изиђе из момчета, него и да никад више не улази у њега: једно, да би Његов божански дар момчету био потпун и савршен; а друго, да би ми извукли поуку из тога, те да се после једног Божјег помиловања не би опет враћали на свој стари грех, као пас на бљувотину своју, и тиме поново излагали душегубној опасности отварајући врата злом духу, да уђе у нас и загосподари над нама.

После овога славнога чуда Христовога сви се дивљаху величини Божјој, пише божанствени Лука. О, кад би само ово дивљење величини Божјој остало трајно и неизгладљиво у душама људи! Кад не би оно убрзо прсло као мехур на води! Но Бог не сеје узалуд. Ако пропадне оно семе, које падне на пут, и на камење, и у трње, неће пропасти оно, које падне на добру земљу, него ће донети стоструки плод.

А кад беху насамо Христос и Његови ученици, упиташе Га ови: Зашто га ми не могосмо изгнати? А Исус им рече: за неверство ваше. Јер вам кажем заиста: ако имате вере колико зрно горушично, и рекнете гори овој: пређи одавде тамо, и прећиће; и ништа вам неће бити немогуће. Узрок је немоћи, дакле, неверство. Што више вере, то више моћи; што мање вере, мање моћи. Раније је Господ био дао својим ученицима власт над духовима нечистим да их изгоне и да исцељују од сваке болести и сваке немоћи (Мат. 10, 1). И они су ту власт неко време корисно употребљавали. Али по мери, како им је вера слабила, било од страха светскога или од гордости, слабила је и дата им моћ. Гле, Адаму је била дата власт над сваком твари, па ју је Адам због непослушности, лакомства и гордости проиграо и изгубио. И апостоли су, неком својом погрешком, изгубили били дату им моћ и власт. Но та изгубљена моћ може се повратити само вером, вером и вером. Зато Господ у овој прилици особито силно истиче моћ вере. Вера може горе премештати; вери није ништа немогуће. Горушично зрно је малено, но оно може да да свој укус целом суду јела. ("И јер као што горушично зрно, малено по величини својој а силно по дејству, кад је посејано на малом простору пушта много изданака, а кад узрасте може и птице прикривати - тако и вера у души врло брзо твори највећа дела. Зато имај и ти веру у Њега, да би и од Њега примио веру која дејствује Изван сила човечјих." Кирил Јерусалимски: Огласителное Поучение, V) ако имате ма и толико вере колико зрно горушично, горе ће узмицати испред вас и премештати се с места на место. Зашто онда сам Господ није премештао горе? Зато што није било потребе за то. Он је чинио само она чуда, која су потребна и корисна људима за спасење. Но зар је веће чудо премештати горе него претворити воду у вино, учинити да малена количина хлеба нарасте огромном количином, изгонити ђаволе из људи, лечити све болести, ићи по води, утишати једном речју или помишљу морске буре и ветрове? Није пак нимало искључено, да су следбеници Христови, према указаној потреби а по великој вери, чинили и чудо премештања гора. Но зар има веће горе, теже планине, страшнијег терета и море на људској души од светских брига, од светскога страха, од светских веза и окова? Ко ту планину може да покрене са душе људске и баци је у море, тај је у истини покренуо с места највећу и најтежу планину у свету.

А овај се род не изгони до само молитвом и постом. Пост и молитва су два стуба вере; два жива огња, која опаљују зле духове. Постом се утишавају и уништавају све телесне страсти, а нарочито блуд; молитвом се утишавају и уништавају страсти душе, срца и ума: зле намере и зла дела, освета, завист, мржња, пакост, гордост, славољубље и остале. Постом се чисти телесни и душевни сасуд од прљаве садржине светске страсти и похоти; молитвом се низводи благодат Духа Светога у празан и очишћен сасуд, а пуна вера састоји се у обитавању Духа Божјега у човеку. Православна Црква је од памтивека наглашавала пост као опробани лек против свију страсти телесних и као моћно оружје против злих духова. Сви они, који поништавају или одричу пост, у ствари подништавају и одричу један јасан и одлучан пропис Господа Исуса у систему људскога спасења. Молитва се појачава и продужава постом, вера се утврђује једним и другим; и још вера премешта горе, прогони ђаволе и све немогуће чини могућим.

Последње речи Христове у данашњем јеванђељу изгледа као да немају везе са опричаним догађајем. После великога чуда исцељења ђаволом поседнутог младића, када се народ дивљаше томе, наједанпут Господ почиње говорити Својим ученицима о Своме страдању. Предаће се син човечји у руке људске, и убиће га, и трећи дан устаће. Зашто Господ после овога чуда, као и после неких других чуда, говори ученицима о Своме страдању? Зато, да се после, када дође оно што мора доћи, не уплаши срце њихово. Он им то говори после великих Својих дела, да би то предсказање, као права супротност Његовим великим делима, заслугама, слави и усхићењу, с којим је био предусретан и испраћан, што боље урезало у памет ученика. Но то Он говори још и за поуку како апостолима тако и нама, да после каквих великих својих дела не очекујемо награду од људи, но да будемо спремни на најгоре и најтеже ударе и понижења чак и од оних, којима смо ми највише користили. Уосталом Господ не предсказује само страдање, убиство и смрт Своју, но и васкрсење. Тј. на крају свега биће ипак васкрсење, победа и вечна слава. Нешто по изгледу најневероватније предсказује Господ пред Својим ученицима, да би изазвао њихову веру у оно што ће доћи, да би их научио да верују, кад им се каже. Треба имати вере колико зрно горушично, и мање, па да сваки човек може с готовошћу очекивати сваког рода страдања у овоме свету знајући посигурно, да ће крај свему бити у васкрсењу. Сву славу светску и све похвале људске не треба да рачунамо ни у шта. После свију тријумфа у свету треба да будемо спремни поћи на страдање. С кротошћу и послушношћу треба да примамо све што нам Отац наш небески шаље. Не треба никад да истичемо неке своје заслуге за људе, за наш град или село, за народ, за отаџбину, нити да се бунимо, кад нас притисне страдање. Јер ако смо се и учинили нечим заслужним за људе око себе, то је могло бити због Божје помоћи. Управо свако добро кроз нас учинио је Бог. Зато је Бог сасвим у праву, да нам пошаље и страдање после светске славе; понижење после похвале; сиромаштину после богатства; презрење после уважења; болест после здравља; осамљеност и остављеност после мноштва пријатеља. Бог зна, зашто нам то шаље. Он зна, да је то све за наше добро. Прво, да би се ми научили тражити вредности вечне и непролазне, а не заносити се до смрти лажним и пролазним сјајем овога времена; а друго, да не би за сва добра дела и трудове још у овоме животу примили сву награду од људи и света, тако, да у ономе свету немамо шта више ни потраживати ни примати. Речју, да нам се не каже на капији царства небескога: идите одавде, ви сте примили плату своју! Да се не би, дакле, то десило с нама, те да не би занавек пропали са неизбежном пропашћу овога света, од кога смо и примали славу, хвалу и почасти, наш Једини Пријатељ, Господ Исус Христос, учи нас, да после највеће славе, хвале и почасти светске будемо готови примити крст. Њему нека је вечна слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

ТВ Храм: Личност и заједница - Од Сарајева до Сејшела сведочећи Свету Тројицу

Sun, 25 Aug 2019 08:24:08 +0000

Гости новог издања емисије "Лилност и заједница" на ТВ Храм били су протопрезвитер-ставрофор Сергиос (Срђан) Јаношевић и његова протиница, дипломирани филолог и филмски редитељ Весна Јаношевић. Аутор и водитељ емисије Дејан Стојадиновић.

Извор: Телевизија Храм

Радио Светигора: Косметска кандила - Архимандрит Иларион (Лупуловић) "Да сијају Васкрсењем у што већем броју косовско-метохијска кандила" (девета емисија)

Sat, 24 Aug 2019 18:46:53 +0000

Архимандрит Иларион (Лупуловић): “ Да сијају Васкрсењем у што већем броју косовско-метохијска кандила. Из Светиња и људи Косовског поморавља сија сунце вјековног предања Христове Цркве“.

Звучни запис емисије

О манастиру Светих архангела Михаила и Гаврила Драганац који се налази на путу између Гњилана и Новог брда разговарали смо са Игуманом ове Свете обитељи Архимандритом Иларионом (Лупуловићем), архијерејским замјеником Владике рашко призренског и косовско-метохијског Теодосија. Ова Светињ, према предању, носи име по Драгани кћерки ктитора ове Светиње Светог кнеза Лазара Косовског. Први пут се помиње у Раваничкој повељи 1381. године и о његовом историјату се не зна много. Драгана неки везују и за Светог Симеона Мироточивог.

„Овај примјер цркве која постојано стоји овдје пред нама, свакодневно нам даје снагу да никад не одустанемо од наших храмова који су порушени у ово наше доба, као и оних који су рушени прије њих. Да никад не одустанемо од идеје да у њима палимо кандила. И да сијају што јаче и у што већем броју косовско-метохијска кандила свједочећи Васкрсење Года нашег Христа и Васкрсење нас као народа и обнову свега онога што је ваљано и добро у нашем духовном и материјалном предању, а Косово и Метохија су богати тиме. Сваког дана човјек се богати гледајући то предање које извире иза неких брежуљака, шумица, иза сиромашних засеока гдје наиђеш на остатке средњевјековног манастира са остацима велелепних иконостаса у камену, камене пластике, по којима се види да је на том мјесту постојао духовни светионик. На слично човјек наилази и при сусрету са људима. Јер какве су ове Светиње у Косовском поморављу такав је и народ. Изненађујуће богат. Иза те просте, једноставног изгледа и спољашности, некад оронуле фасаде засија сунце вјековног предања Христове Цркве“-каже отац Иларион.

Други дио разговора са Архимандритом Иларионом (Лупуловићем) вашој пажњи препоручујемо у следећој епизоди нашег серијала емисија о светињама Косовоа и Метохије ,,Косметска кандила“ у суботу 31. августа 2019. Аутор емисије: Слободанка Грдинић.

Извор: Радио Светигора

Протојереј Андреј Ткачов: О мисионарењу

Sat, 24 Aug 2019 13:01:51 +0000

Свештеник је позван у школу да поразговара с децом. И док су кроз ходник ишли у учионицу педагог моли свештеника: «Реците им да се лепо понашају, да не пуше на одморима, да не шаљу sms-поруке на часовима, да у тоалетима не цртају фломастером гадости на плочицама.» Свештеник је позван у војску. И док је преко полигона ишао с дежурним официром у слушаоницу, официр је замолио свештеника: «Реците им да наредбе командира извршавају без роптања, да опрезно рукују оружјем, да не беже у село по вотку без дозволе, да старији не вређају много гуштере.»

Довели су родитељи дете први пут на исповест. Кажу му: «Обавезно реци свештенику да не слушаш тату и маму.» А свештенику кажу: «Баш га изгрдите да не буде тако горопадан, да једе оно што му дамо, да се не препире с нама, да слуша.»

Где год свештеник да дође и кога год да му доведу, сви пре свега желе да на свету има више послушања. Не говоре о томе да се умножи молитва и да се роди богопознање. Главно је – дај нам послушање. Архимеду је била потребна полуга и тачка ослонца да би преокренуо свет. Начелници и командири свих врста у свештенику виде полугу за преокретање мозгова потчињених у правцу послушања. То је неправилно.

Неки Цркву из времена пре револуције прекоревају за то да је била превише повезана с монархистичким режимом, да се претворила у један од његових главних ослонаца. И после је, веле, тако тешко пострадала због пада режима који је подупирала и подржавала. Можда и јесте тако, али данас од Цркве људи желе исто то – да подупире и да подржава. У Цркви не траже Цркву, већ неке њене функције, које узгред речено, ни из далека нису главне. Свака власт наилази на саблазан потрошачког односа према Цркви у својој држави. «Помозите нам да се боримо против наркоманије, реците народу да се не буни, помозите сиромашнима да стрпљиво дочекају смрт и да се нисте усудили да нас учите како ми сами да поступамо.»

Робовласници су били демонски прозорљиви мисионари. Свесно су крстили робове како би чича Тома смирено живео у колиби од сламе, смишљајући још један „спиричуел“ и како би нож узимао у руке само за сечење плодова приликом жетве. Можда је Руска Црква пре револуције и била крива, али у том случају не треба заборавити да се свим Црквама у свим хришћанским народима прети опасност да се нађу у таквом стању.

Бога не треба волети за оно што Он даје. Бога треба волети као Бога, а не као спонзора. Најбољи синови Израиља су пре Христовог доласка схватили да Тору не треба читати и проучавати «ради» нечега, већ због сласти саме Торе.

Познате су Христове речи из Јеванђеља: Милости хоћу, а не прилога (Мт. 9, 13). Ове речи су цитат из књиге пророка Осије, и имају наставак: Јер је Мени милост мила, а не жртва, и познавање Бога већма него жртва паљеница (Ос. 6, 6). Богопознање је познавање Бога, сећање на Њега које тежи ка томе да постане непрестано, учење Његових речи и испуњавање заповести. Послушање млађих старијима и потчињенима – начелницима, милосрђе, праведност у судовима, верност у браку – само су плодови богопознања. Не можемо тражити плодове ако нисмо окопавали и заливали корен. Кад се умноже греси Господ је спреман да у гневу суди становницима земље и с људима се суди, јер нема истине ни милости ни знања за Бога у земљи (Ос. 4, 1).

Сви пророци говоре о Месији, чак и ако не видимо и не разумемо то увек. И сви пророци као да једним устима и једним срцем говоре: Тада ћемо познати Господа и све ћемо Га више познавати; јер Му је излазак уређен као зора, и доћи ће нам као дажд, као позни дажд који натапа земљу (Ос. 6, 3). Не треба мислити да је овај ватрени усклик упућен само старозаветним људима. Не треба мислити да ми, који верујемо у Христа, људи Новог Завета, више немамо шта да спознајемо и да треба да смо мирни ако читамо Символ вере. Сви који знају да Бог постоји дужни су да спознају Господа, да Га траже од раног јутра до касне вечери. Не само то, синови Јеванђеља треба да осећају још већу жудњу за благодаћу од синова Закона. Исаијине и Осијине речи треба да буду ближе нама него савременицима пророка.

Историја хришћанског света је историја драматичних односа између Бога и Његових нових људи. Господ је бирао и подизао до тада непознате народе који су седели у историјској тами. Господ им је даровао Себе и било им је добро док је Он био њихово главно богатство. А кад су хтели да претворе Његову благодат у своју приватну својину или кад су почињали да се хвале Његовим даровима као својим заслугама, Он је окретао Своје Лице. Такође је могао да се гневи на људе кад су више времена посвећивали религиозној уметности: каменорезачким радовима, црквеном злату, складном појању, китњастом богословљу – и кад су заборављали на Бога као на Центар, на срце, на Извор. Кад су волели зраке и заборављали сунце – може се рећи укратко. То није било богопознње већ културна обмана у цвату, која је порасла на месту бившег богопознања. Тада су се испуњавале речи: Изгибе народ Мој, јер је без знања; кад си ти одбацио знање, и Ја ћу тебе одбацити да Ми не вршиш службе свештеничке (Ос. 4, 6)

Све је то било код Јевреја, али не само код њих. Само што се на њиховој историји ови процеси виде као на матрици. Касније су се више пута испољавали у историји различитих народа, који су спознали Бога, укључујући и наш нрод.

Кад свештеника зову у школу или у војску то је већ добро. И није страшно што га моле да утиче на потчињене како би се побољшала њихова дисциплина. Нека моле. А свештеник нека ипак својим главним задатком сматра разговор с људима о Богу. Побољшавање дисциплине ће бити пратећи производ светлих знања о Господу Исусу Христу. И преношење ових светих знања је главни задатак свештеника, јер усне свештеникове треба да чувају знање и закон да се тражи из његових уста, јер је анђео Господа над војскама (Мал. 2, 7).

Један мудри мисионар је рекао: «Кад разговараш с јеретком, немој говорити против њега, већ изнад њега.» Говорећи против ништа нећемо постићи, пошто ће човек, већ због самог инстинкта самоодржања спорити, бранити се, неће се слагати. Али ако смо у недрима наше црквене свести богати оним што немају и што не могу имати они који су отпали од Цркве, треба да знамо да им покажемо оне висине о којима још нису ни размишљали, да им покажемо блага која ису видели.

Исто је и с обичним слушаоцима. Мало је смисла у прежвакавању наредби с речцом «не»: «немојте се свађати, не пушите, не грешите, не тугујте». Ми смо диригенти. Не смемо да говоримо «не фалширајте» - треба да им дамо чист почетни тон. Осим негативне речце «не» у проповеди треба да постоји позитиван позив: «Спознајте Истину, и Истина ће вас ослободити. Тражите Бога и жива ће бити душа ваша.»

Другим речима, «хајдемо код Њега, а не код Његових дарова; код Њега Самог, а не код Његових својстава; хајдемо увис и престаћемо да се растачемо по површини».

Извор: Православие.ру

Јеромонах Макарије, игуман Савински: Јад хришћанског срца

Fri, 23 Aug 2019 19:33:17 +0000

Из архиве доносимо предавање јеромонаха Макарија, игумана свештене обитељи манастира Савина. Отац Макарије је ово предавање одржао 17. децембра 2017. лета Господњег у свештеној обитељи манастира Подмаине у Будви. На видео запису предавања благодаримо братији манастира Подмаине.