Живе речи утехе: Живе речи утехе

Епископ западноамерички Максим у интервјуу за "Политику": Основни проблем српске црквене стварности је недостатак дијалога!

Mon, 02 Sep 2019 14:51:29 +0000

Велики јубилеј Српске православне цркве, осам векова аутокефалности, на различите начине обележавају епархије српске цркве, а данас се завршава тродневна прослава организована тим поводом у Епархији западноамеричкој. Надлежни архијереј, владика Максим (Васиљевић) у разговору за „Политику”објашњава да се јубилеј прославља у парохији Светог Саве у Сан Габријелу, делу Лос Анђелеса.

– У тој парохији је управо завршено осликавање храма сценама из живота првог српског архиепископа Саве, укључујући и композицију на којој је, уникатно у целој Српској православној цркви, детаљно представљен догађај додељивања аутокефалије 1219. године. Патријарх је послао леп поздрав, уз извињење што није могао да допутује. Стигло нам је десетак српских архијереја из свих матичних српских земаља, као и из Европе, САД, Канаде, Јужне Америке, a учествују и поглавари или представници православних јурисдикција у Америци, па ћемо имати укупно двадесетак архијереја. Стигли су свештеници и верници из свих крајева наше епархије, од Аљаске до Мексика и од Колорада до Хаваја, а онда и из других области, из Европе, Канаде, Јужне Америке – каже у интервјуу за наш лист владика Максим.

Да ли ће прослава бити повод за разговор са сабраћом архијерејима? Има ли међу вама отворених питања, будући да сте последњих месеци често били помињани у различитим новинским написима, а неретко и конфронтирани са одређеним епископима СПЦ, од писане расправе са владиком бачким Иринејем поводом става СПЦ о „украјинским питању”, заседања Светог архијерејског сабора, где су се такође јавила одређена размимоилажења, престанка радног ангажовања на Православном богословском факултету, промене назива српске цркве у Америци?

Нормална комуникација са браћом архијерејима је мој природни хабитус и она није никада била компромитована. Основни проблем српске црквене стварности не лежи у „липсандрији”, нити у недостатку љубави, него у одсуству општења које води до тежих неспоразума и неповерења. Ваљда је због тога свако епископско саслуживање у древној цркви било израз саборности. Чуди то што епископи 21. века, у ери олакшане комуникације, понекад нису у стању да једни другима предоче шта раде. Верујем да ће црква уз помоћ Божију изаћи из тренутне кризе кроз поново откривање теолошких критеријума. Верујем да је свако од актера разних дискусија ове године на свој начин бранио јединство Цркве. Моје инсистирање да ми саслужујемо са свима са којима смо до сада саслуживали нашло је потврду и у посебном саборском саопштењу поводом Украјине из маја ове године. Што се тиче мог ангажмана на универзитету, о томе ћу више рећи када прође прослава.

Због чега је промењен назив Српске православне цркве у Северној и Јужној Америци и да ли ту промену тек треба да одбори Свети архијерејски сабор?

Не постоји ниједан службени акт Светог архијерејског сабора којим је било када проглашен црквени ентитет или тело под именом „Српска православна црква у Северној и Јужној Америци”. Ове године није објављен ни прокламован никакав „нови устав” него је постојећи устав поново одштампан са амандманима који су донети на претходна два црквена Сабора како би чланови – делегати могли да их у једном документу прегледају. Измене у овом „арондираном уставу” – примљене консензусом, после дискусије, од стране свих присутних чланова Сабора (делегата) – тичу се раније донетих амандмана. Сабор из 2018. године одобрио је „територијално ограничење Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама”. Та одлука је спроведена и о томе је извештен Синод.

Назив или име црквеног ентитета који постоји на два америчка континента увек је био везан за Устав као документ који регулише рад епископâ, епархија, парохија и осталих тела. С обзиром на то да важећи устав у Америци уопште не примењује ни Канадска епархија (него се управља према свом статуту), ни она у Јужној Америци, него се он поштује само у Сједињеним Америчким Државама, логично је било да се та чињенична стварност документује и у самом Уставу.

Свако ко, и поред оваквог образложења, учитава ту некакве лоше намере (тенденције ка издвајању, тежња ка припајању некаквој другој јурисдикцији а не српској, и сличне томе бесмислице) стварно треба да се запита о својој способности да разуме чињенице. Српске владике у САД, као и свештеници, даноноћно бдију над својом паством, на сваком кораку сведоче о свом српском, светосавском идентитету и није поштено приписивати им било шта друго осим истинског сведочења и заштите нашег верног народа.

Епархија западноамеричка објавила је велику монографију на више од 1.000 страница на енглеском језику о српском хришћанском наслеђу у Америци. Шта бисте издвојили из богате историје СПЦ на америчком континенту?

Та монографија је у Америци и у свету оцењена као врхунско књижевно и уметничко остварење. Радећи на овој књизи схватио сам који су напори били потребни да се обликују наше црквене заједнице. Један свештеник је прве литургије у својој маленој заједници служио на покретној трпези са богослужбеним сасудима које је користио као свештеник-затвореник у немачком логору током Другог светског рата. Открио сам да је најстарији предмет који овде поседујемо „Служебник” који је Божидар Вуковић одштампао 1520. године, а који је као свештеник користио отац Милутин Тесла, па га је његов син, наш научник Никола, после његове смрти чувао као велику драгоценост. Књига се налази у председничкој библиотеци у држави Мисури.

У Србији је остало непримећено да смо овом књигом први пут на једном месту добили стручни и визуелни преглед српске архитектуре, српске иконографије (анализа икона, мозаика, зидног сликарства и сл.) у Америци. Пописане су све наше српске парохије и манастири и сада имамо њихов историјат у САД и Канади на једном месту. Чак и када би неко покушао да нам то отуђи не би могао, јер имамо убедљив доказ да је то наше. У сваком, случају, ова монографија је чувар нашег црквеног наслеђа са српским печатом који нико не може уклонити.

Шта су данас најважнија обележја живота наше Цркве у САД?

Црква је простор у коме добијамо укус живота вечног, што нас води саосећању према болу савременог човека. Као Црква, гледамо да се у њој осећају као код куће и наши сународници и остали житељи америчког друштва. Наши верници сликају иконе Богородице заштитнице Монтане, Аризоне, Лос Анђелеса. Отварају се нове парохије за америчке обраћенике, попут најновије мисије Св. Севастијана у Карсон ситију у Невади. Пре неколико година смо успоставили мисију међу Индијанцима и то је прва таква мисија на тлу САД, ако се изузме Аљаска. Организације попут Кола српских сестара сведоче о филантропској димензији Јеванђеља.

Укорењена у америчком друштву, наша Црква је у трајном дијалогу са верама које чине америчку стварност. То искуство нас лишава сваког тријумфализма и подстиче на дијалог ради ближњих. Уколико не учинимо више на сведочењу јединственог црквеног, преображавајућег духа, одговараћемо пред судом Божијим. Свети Сава је имао много ширу визију друштва од појединих данашњих гласоговорника светосавља.

Уколико пак америчком друштву успемо да убризгамо дух и етос наше литургије и подвижништва, тада се нећемо претворити у гето него ћемо као Црква представљати неопходни светотројични квасац историје и човечанства.

Извор: Политика

Протојереј Андреј Ткачов: Успење

Mon, 02 Sep 2019 08:38:40 +0000

Христа можемо волети као што цара воли верни поданик који живи иза седам гора и седам мора. Никад није видео како изгледа, није га погледао у очи, али га воли срцем. Окачио је на зид исечак с портретом из часописа и одбија да ради у царске дане.

А цареву мајку можемо волети само ако имамо приступ унутрашњим царским одајама и ако смо блиски животу скривеном од туђих очију, не само цара, већ и цареве породице. Треба да будемо рођени цару да бисмо волели његову мајку и друге сроднике.

Ове речи су речене да бисмо се полако приближили теми поштовања Богородице. Да бисмо по аналогији, као по нити, дошли до ове истине.

Поштовање Богородице је породична архива, породично сећање, породично предање. Онај ко поштује Жену обучену у сунце, Која је послужила Тајни Оваплоћења Бога не поштује Господа из даљине, већ Му се веома приближава. Ми нисмо робови који издалека узвикују хвалу, већ смо деца Божије породице кад указујемо поштовање Богомајци.

Њени празници су скривени. О њима можемо говорити на ухо, а посебно о Успењу. Вероватно због тога монаси толико воле овај празник.

Приближавање светлим тајнама је налик на приближавање огњу који чисти, и време је да се сетимо Мојсија који је заклонио лице кад се приближио купини која је горела (2 Мојс. 3: 6). Тако и кондак празника Успења каже: „Заштити моје помисли, Христе мој, јер се усуђујем да опевам бедем света, Твоју чисту Мајку. Учврсти ме на стубу речи и заступи се за мене у тешким мислима...“

Заступи се за мене у тешким мислима...

Монаси то боље разумеју него мирјани.

***

На дан Успења говоримо о томе да је умрла Мајка Светлости.

Изговоримо још једном ову реченицу и ставимо на њеном крају тачку по свим граматичким правилима. „Богородица и Мајка Светлости је умрла.“

***

После ових речи и ове тачке празник је могућ само у случају да се десило још „нешто“. Иначе не би било посебног празника. Наставили бисмо да славимо Ваведење у храм, Благовести и Рођење. Поштовали бисмо Њене многобројне иконе. Али Успење не би доспело на овај светли списак. Сећали бисмо га се заједно с данима спомена на упокојене праведнике, апостоле и мученике. Сећали бисмо се као што се, на пример, сећамо страдалничке смрти и славних имена Петра и Павла.

Сви свети који су се растали од тела очекују васкрсење мртвих. Они се већ веселе пред лицем Божијим и не плаше се будућности која за њих не крије ништа страшно, већ само васкрсење тела, умножавање славе и потпуни улазак у Царство. Сви они се веселе, али само душом. Не наставља да живи цео човек и док се не успостави јединство душе с телом којем предстоји да васкрсне, то још увек „није цело весеље“ и „није цела радост“.

Тако би било и кад је реч о Богомајци да после тачке у реченици о Њеној смрти не стоји више ништа. Међутим, празник постоји и ако је велики, то је зато што је гроб који није дуго чувао тело Богородице, празан. Петар и Павле чекају васкрсење мртвих. Васкрсење чекају сви свети. Али Богомајка више ништа не чека за Себе.

Њен гроб је празан истом оном светом празнином којом је обележен гроб Њеног Сина – Христа Спаситеља.

***

Желудац је сит кад је пун. Кућа је богата кад је пуна разноразних добара. А гроб је свет кад је празан.

Али не кад је празан од руку лопова, светогрдника и копача гробова, већ од непобедиве силе Васкрсења!

Управо тако је празан Христов гроб, овај извор свеопштег васкрсења. Празан је и гроб Христове Мајке. Зато је Њен празник Успења велик. Он није назван даном умирања, већ даном Успења, пошто овај смртни сан није дуго трајао.

***

Она је била васпитана на посебан начин и њена душа је рано, врло рано осетила жељу да се ни за јоту не одваја од Бога у мислима. Кроз уска врата подвижништва невидљивог за људске очи Она је ушла у пространство тајни које се откривају. Њој је била подарена сласт посебног Материнства. Њој је подарено то да за живота буде непозната и да се налази у сенци Божанског Сина. На Њена плећа је стављена тежина мајчинске бриге о Њему и немог корачања за Њим. Њено срце је било растрзано од свег оног кошмара који је уткан у појам Страсне седмице. Она је била неизрециво обрадована вешћу о томе да је Њено Најслађе Чедо живо! Зар Она да не буде обележена посебном судбином у тренутку сусрета са хладноћом смрти?

Поред све Своје скромне незапажености на страницама Јеванђеља Она – Марија је у свему другачија.

Ево цареви и велики људи света многима могу изгледати скоро као становници неба или земаљски богови, премда заправо воде живот обичног грешника. Они сплеткаре, плаше се, лажу, чине разврат и клевећу. Умиру не знајући шта их чека у будућности и спомен на многе од њих нестаје подједнако брзо као што се с асфалта спира прашина из гуменог црева. Њена истинска величина је заоденута у једноставност и непознатост.

„Јер Ми учини величину Силни, и свето је име Његово,“ – запевала је Марија тек зачевши Христа од Духа.

„Силни“ јој је „учинио величину“ и у данима Њене смрти.

С једне стране, Она је умрла у свему, као ми. Али с друге стране, у свему је другачија, није остављена у гробу.

Син Ју је повео са Собом. Очигледно, таква је Његова љубав, да није желео да над искупљенима царује другачије осим заједно с Оном Која је највише послужила тајни Искупљења.

***

Предање о празнику обилује детаљима о Гаврилу, о апостолу Томи, о извесном дрском Јеврејину Атонији. Предање чак наводи псалам који је запевао апостол Петар на челу погребне поворке која је носила тело Богородице. Све то постоји у песмама празника и иконографији. Али ми не треба увек да наводимо ове драгоцене цртице и јоте великог догађаја. Понекад се треба усредсредити на главно.

Главно је то да је Двер кроз Коју је Свевишњи ушао у свет отишла од нас кроз врата смрти.

Прво је отишла душом, као што и доликује смртнима, али Ју је затим Син васкрснуо и Она је напустила земљу и телесно. Њен гроб је празан!

Отишла је, али нас није оставила. И тропар празника нас сваки пут изнова подсећа на ову истину: „У Рођењу си девственост сачувала / У Успењу ниси оставила свет, Богородице.“

Ми, заједно с милионима других крштених људи, подижемо свој поглед ка Њој и узносимо Јој молитве. Људи који Је воле има на стотине хиљада, па чак и милиона. Тешко да се могу избројати људи спасени Њеним заступништвом.

На крају, и ми ћемо умрети. Не треба да очекујемо да овог дана до наше постеље дође арханђео Гаврило. Али треба да се молимо Богомајци.

Постеља човека на умору је слична постељи породиље, пошто се душа човека који умире с болом рађа у други живот. Покрај оба ова одра често се налази наша Небеска Мати како би донела олакшање и помоћ. Молебни канон за човека који умире у тешким мукама упућен је управо Богомајци.

Тако да је празник Њеног Успења уједно и празник наше заједничке наде у Њену будућу помоћ у оном страшном часу кад нико други не буде могао да нам помогне.

У тропару се то и каже: „Преставила си се Животу, Ти Која си Мајка истинског Живота) и Твојим молитвама избављаш од смрти наше душе.“

Извор: Православие.ру

Радио Глас: Прво издање емисије "Свештеник одговара"

Mon, 02 Sep 2019 08:00:00 +0000

Прво издање емисије "Свештеник одговара" емитовали смо у суботу, 31. августа 2019. године. На ваша питања о Православној хришћанској вери одговоре је давао протојереј-ставрофор Радован Петровић, свештеник у пензији. Емисија је на програму радија сваке последње суботе у месецу од 14 сати и репризно истог дана од 20 сати.

Звучни запис емсиије

Питања за неку од наредних емисија можете упутити на следећи начин:

- слањем на редакцијски мејл redakcija@radioglas.rs

- слањем у СМС поруци на број 0668887815

- слањем порука путем Вајбера на број 0668887815

- слањем поруке путем Месинџер налога радија "Радио ГЛАС Епархије нишке"

Извор: Радио Глас

Пријатељ Божји: Свете мошти - иконе васкрсења

Mon, 02 Sep 2019 05:59:00 +0000

Протопрезвитер-ставрофор Дарко Пејић у емисији "Питајте свештеника": Покајање је сјеме а праштање плод!

Sun, 01 Sep 2019 20:40:30 +0000

На почетку емисије отац Дарко је тумачио јеванђелску причу о праштању на 11. недјељу по празнику Педесетнице, рекавши да је покајање сјеме а праштање плод и да се најбоље по томе колико је спреман да опрости види колико је неко постао бољи човјек.

Звучни запис емисије

Отац Дарко је потом одговарао и на питања наших слушалаца, поучавајући нас благодарећи свом дугогодишњем свештеничком и молитвеном искуству.

„Добри људи својом добротом покривају недостатке својих ближњих, док их лоши својом злобом откривају. Трудимо се да се боримо за своје брачне другове и породицу, за своје ближње својом добротом и љубављу“- позива нас отац Дарко у одговору на питање наших слушалаца

„Господа и светитеље треба да носимо истетовиране у своме срцу а не на тијелу“- каже отац Дарко у одговору на питање да ли је гријех урадити тетоважу.

Емисију ,“Питајте свештеника“ са оцем Дарком Пејићем топло препоручујемо за слушање и на духовну поуку.

Извор: Радио Светигора

Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого: Свети Василије у свом времену

Sun, 01 Sep 2019 19:30:38 +0000

Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 31. августа у 19:00 часова предавање је одржао протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого, на тему: ”Свети Василије у свом времену”.

Извор: Манастир Острог

Епископ диселдорфско-немачки Григорије: Питања живота и смрти

Sun, 01 Sep 2019 19:29:11 +0000

Нико није кадар тако интензивно и искрено поставити питање о животу и смрти као млади људи. Ово говорим из личног искуства и са не баш малом дозом носталгије за жаром који сам имао у млађим годинама постављајући ова питања и тражећи одговор на њих. То је доба када постоји младићка отвореност ума, која још увијек није исфрустрирана страховима од разноразних промашаја, грешака и неуспјеха, као и доба кад не постоји довољно искустава која можда помажу у животу, али често и, на жалост, гасе ватреност срца.

Живећи у времену информатике и информација, сазнања данашњих младих генерација сигурно премашују она до којих је могла доћи моја генерација и оне прије мене. Али је без обзира на то универрзална мудрост чувеног британског пјесника и философа Томаса Елиота, који је изрекао једну изванредну мисао: “Знање је уништило мудрост, а информације ће уништити знање.” За мене ова мисао има карактер опомене јер је он, у ствари, рекао да иформација сама за себе нема никакву силу ако није у сврху знања и мудрости, као што не може имати снагу знање које није засновано на бази правилних информација, и ако није у служби мудрости која треба да буде круна свега. Мудрост пак без знања и правилних информација била би увијек у реалној опасности да буде фикција. Овдје не могу да одолим а да не цитирам једну од најпотресних порука Старога Завјета чије су егзистенцијалне посљедице неизмјериве. У старозавјетној књизи о праведном Јову, 28. гл. 28. стих, стоји записано: “Страх је Божији мудрост, а уклањати се од зла јесте разум.” Исту мисао објављује премудри Соломон:”Почетак мудрости је страх Божији”.

Ево нас пред великим и познатим питањем страха. Откуда страх и страхови, зашто људи страхују? Страх од смрти узрок је свих страхова и извор свих невоља. Тамна гробница ужасна препрека и пријетња свакоме живом. Смрт? Шта је то? Ко се не боји смрти? Ко нормалан воли смрт? Смрт је прво и посљедње питање, први и посљедњи непријатељ, проблем над свим проблемима. Нерјешива је енигма кроз цјелокупну историју човјечанства за свију и за све, за све расе, нације и религије. Сви су тражили одговор на ово једно питање које се зове смрт.

Ко сам ја и куда идем? Није ли то већ питање живота и смрти. И има ли ишта нормалније него поставити ово питање. Зато ће и рећи Соломон у својим Премудростима: Блажен је човјек који нађе мудрост и смртни који дозна разумност. Драгоцјенија је (мудрост) од драгог камења и све чесно није ње достојно. Она у десници својој држи дужину живљења, а у љевици њеној су богатсво и слава. Злоба никад неће побиједити мудрост (...). Јер су помисли смртних страшљиве, и погрешиве замисли њихове.

Стварање човјека по слици и прилици Божијој је од највеће важности за нас људе. Та карактеристика је омогућавала човјеку да општи, комуницира са Богом и да у том живом односу своје постојање чини битно другачијим. Та веза са оним који је вјечно живи Бог давала је потенцијалну могућност да човјек прекорачи границе закона и природе, и постане Бог по благодати, односно жив за живот, а не жив за смрт. Божија отвореност и добра воља за ову комуникацију јасно је давала знак да Господ то и жели. Зато ће догађај прекида те комуникације имати тако потресне посљедице по живот свијета и човјека као макрокосмичког бића у том свијету. Драматични сусрет Бога и човјека послије учињеног гријеха и крајње потресно и страшљиво понашање човјека био је знак његове смртне природе којој се окренуо.

И Божији гњев који је наступио у виду питања, и проклињања након Адамових погрешних одговора, свједочи да је дошло до прекида оне нити која их је тако дубоко везивала да су се без обзира на различитост природа слободно могли звати и бити уистину пријатељима. Бог је, дакле, желио спасење, живот за своје створење и преко њега за цјелокупну твар. Човјек је имао усађени нагон ка животу у најдубљем смислу ријечи, желио је да буде Бог тј. да живи вјечно. Грешка је била у томе што је човјек потражио извор за живот тамо гдје га не може бити, у створеној јабуци, биљци, није ни важно у чему тачно, а не у Богу. Ђаво је, наравно, учествовао као наговарач и подгријавач те самоубилачке одлуке. И, као што знамо, дошло је до изгнанства из раја.

Дошли смо у земљу далеку, не у неки нови и далеки простор, него смо се удаљили од близине Божије. Али, да ли је свијет можда постао свјетлији, слободнији, срећнији откад је Бог остављен по страни? Није ли човјек на тај начин можда лишен свога достојанства и осуђен на празну слободу, отворену за окрутне и немилосрдне изборе било које врсте? Божији поглед је нешто што приземљује само ако га се држи обликом зависности и ропства. И онда се открива као темељни услов нашег постојања негирати Бога чак и да Он постоји, јер се појам Бога сурпротставља слободи и величини човјека. Напротив, ако се препозна Његова Љубав која се изражава у Његовом погледу, открива се да је она оно што нам даје да живимо. „Ко је видио мене, видио је и Оца“, каже Исус Филипу и свима нама (Јн. 14, 9). Исусово лице је лице Божије: Бог је такав као Он. Исус је за нас трпио и умирући нам даровао свој мир, што показује какав је то Бог – не са погледом који пријети, већ са погледом који спасава.

Зато апостол Павле говори да све што је створено, и људи и природа, са жарким ишчекивањем очекује да се јави Син Божији, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости, на слободу славе дјеце Божије. Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због оног који је покори. А не само она, него и ми који прве дарове Духа имамо и ми сами у себи уздишемо чекајући усиновљење и избављење тијела нашега. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада. Такође нам и Дух помаже у нашим немоћима, јер не знамо се сами од себе молити као што треба, него сам Дух се моли за нас уздисајима неизрецивим.

Ако дакле хоћемо пажљиво да разумијевамо ове ријечи које је написао највећи учитељ Хришћанства, Апостол Павле, видјећемо да заиста и природа и ми у тој природи као бића створена и као бића Богочежњива и Богослична уздишемо уздисајима неизрецивим.

За чим?

За Животом!

А опет, зашто?

Зато што нам је Господ даровао живот. И то нам је тако даровао живот, не као готови дар, не као завршени чин, него као догађај у коме треба да учествујемо и који није дар према коме можемо да се односимо пасивно, него је више и боље би можда било рећи задатак и задата категорија. Ми свој пут крчимо, бирамо, градимо и ту се срећемо с Богом. Дакле живот је не само датост, него и задатост. Бог није хтио да будемо машине које одлично функционишу и ништа више. Ми нисмо производ Божији ми смо плод Његове Љубави. Духовни развој Запада све више иде према разноразним патологијама ума, човјек се не посматра као дар Створитеља, већ као производ. Човјек је произведен, а оно што може бити произведено, може бити и уништено. Људско достојанство ишчезава. Наши стари су још увијек разликовали разум и ум, разум у његовом односу с оним што је емпиријско и чињенично и разум који продире у најдубље слојеве постојања, бића. А разум се данас своди само на оно што се може провјерити експериментом.

Ово је велико и важно питање за сваког човјека, нарочито за човјека као икону, као слику Божију. Зато што је то питање важније од свих питања и без тог постављеног питања нећемо моћи да помогнемо ни себи ни природи око себе, нити ћемо моћи да доживимо оно што се зове усиновљење или сједињење.

Живот је дар и то није завршен процес, него је то један догађај у који смо ушли и у коме треба да покажемо многе елементе менталитета са којим бисмо могли доћи до тачке кад бисмо могли рећи на крају – ми смо добар рат ратовали, добру трку трчали и добро смо рат завршили и трку издржали. Али проблем је често та наша природа, која у себи самој посједује одређене моћи које дјелују на нас. А те моћи нису, у ствари, праве моћи које нас упућују на живот, него су прије свега моћи које нас вуку у смрт. И није тешко наћи прави одговор зашто је тако? Зато што управо та природа јесте створена и као таква она тежи да се врати у своје првобитно стање, а то је стање смрти и ништавила.

Зато су у неким далекоисточним религијама и помислили људи да то и јесте крајњи циљ живота, да се постигне ништавило. А то је велика превара и велика замка саме природе која увијек вуче на доље, према земљи од које смо узети и од које смо саздани. Зато је живот у самој својој суштини борба, процес, и свака стагнација, сваки пасиван однос према животу подразумијева то да ће природа да проговори оним својим најјачим дејством и да нас одвуче на земљу и у земљу од које смо узети.

И Апостол Павле каже о томе: “Не чиним оно што хоћу, него оно што нећу, то чиним! ”А Свети Григорије Богослов каже: “Зашто ме, Господе, ова природа моја, кад год одлучим да идем на горе, она ме већма вуче на доље?” Зато је за наше опредјељење битно то – шта ми заправо хоћемо, и кад то одредимо, да се за то чврсто држимо. Немогуће је опстати без тог борбеног приступа у коме подразумијевамо наше активно учешће у оном што нам се догађа, а догађа нам се живот. Али живот није завршен, није нам дарован као готов производ, коју ми узмемо и поједемо, па нам је сладак или нам је горак, укусан или нам је неукусан. И кад га поједемо, њега више нема.

Ствар је у томе да је живот један догађај који никад неће и не треба да се заврши поразом, а то значи нестанком. Али управо у томе је и мука. Зато што човјек некако побјегне од тога, побјегне од борбе, побјегне од тога да хоће да буде жив. И пристане на то! Али није то на нивоу рационалног, нити је то на нивоу тога да је човјек, израчунао, искалкулисао да неће да буде жив. Оно што мене забрињава јесте што је то врло често негдје подсвјесно урађено, и да је врло подмукло. Дакле негдје ми пристанемо, на овај или на онај начин на то, помиримо се и кажемо: Јесте, па ја ћу умријети.

Има и тога да се ми заваравамо другим стварима, па нећемо да мислимо о томе. Па ћемо сад да радимо ово, да радимо оно, али на тај начин опет нећемо ријешити проблем смрти, јер ће нас то питање било кад сачекати иза ћошка и ми ћемо имати велики проблем кад оно искрсне пред нама. А то ће бити кад нам умре неко кога много волимо, кад нам умре неко до кога нам је јако стало, неко из чијег односа ми црпимо радост, свој живот, своје здравље, своја осјећања или кад ми сами дођемо у ту позицију да видимо да смо болесни, да смо слаби, да имамо све више бора. И ми онда почнемо да помишљамо на то како ћемо умријети и само размишљамо о томе да ли ће тај час бити страшан, да ли ће нас бољети, да ли нас неће бољети, а то је опет по мом скромном мишљењу заваравање. Уопште није важно да ли ће бољети или неће бољети. Да ли ће нам срце престати да ради нагло или ћемо боловати пет година па ћемо умријети, то није главно питање. Главно питање је у томе да ли ми пристајемо да умремо или не пристајемо да умремо. И хоћемо ли да будемо живи, хоћемо ли да се боримо или нећемо.

Ако се догоди да пристанемо на то, онда ће неминовно сљедеће наше помишљење, сљедећи наш став бити да ми треба да будемо пасивни и да не можемо ту ништа урадити јер је смрт неминовност. А кад дођемо у тај статус или тај начин живота, онда тек настају страшни проблеми. Онда све што се догађа око нас, све дејствује на нас и ми не можемо да се супроставимо томе, јер ми немамо више потребу, ни снагу да активно учествујемо у овом, привременом, животу. И зато је та мисао, или рашчлањивање тих питања битно и битније од сваког другог питања.

Ако не поставимо конретно питање о себи и свом животу, имаћемо проблем доласка у позицију пасивности. Или ћемо отићи у претјерани активизам, који има другу димензију. Да будеш толико активан, да сам хоћеш да се сакријеш, да се превариш, да завараш самог себе да не би поставио то питање. И увијек ће се тај активизам завршавати у истој тачки у којој се завршава и пасивизам. И то је, у ствари, опет велики проблем, зато што ће кад тад и врло брзо и тај активизам одједном постати бесмислен и човјек ће имати озбиљне проблеме. Права активност се дешава у срцу. Али такође је битан и разум.

Као хришћани данас смо позвани не да постављамо границе разуму и да му се супротстављамо, већ радије да одбацимо његово свођење на подручје чињења и да се боримо за потврду његове способности да схвати оно што је добро и Онога који је добар, оно што је свето и Онога који је свет. Само се тако бије права битка у корист човјека, а против нечовјечности. Само разум који је отворен, само разум који морал не веже за субјективно подручје или који га не своди на пуку процјену, може се супротставити злоупотреби појма Бога, патологијама религије и може понудити оздрављење. Тако израња велики задатак који стоји пред хришћанима. Учинити да разум функционише у потпуности, не само на подручју технологије и материјалног напретка свијета, већ изнад свега и што се тиче његове способности да докучи истину и препозна добро, што је предуслов права и претпоставка мира у свијету.

Наука је велико добро, управо зато јер је облик надзиране разумности потврђене искуством. Али постоје и патологије науке, искривљавање њених могућности у корист моћи у којима се истовремено гази достојанство човјека. Наука може служити и нечовјечности: оружја за масовна убиства, експериметни са људима, трговина особама ради вађења органа итд. Зато мора бити јасно да се наука мора подвргнути моралним мјерилима и да се њена права нарав увијек губи када се умјесто у службу достојанства човјека стави на располагање моћи на тржишту или једноставно успјеху као једином мјерилу.

Радујемо се због чињенице да постоји Бог и да је такав какав јесте, захваљујемо Му што постоји, захвални смо за начин на који постоји, за чињеницу да га можемо спознати и љубити и зато што Он нас познаје, љуби нас и што нам се објавио. Онај који “пребива под заштитом Вишњега и почива у сјени Свемогућега” (Пс. 91,1) зна да се налази на сигурном, дубоко заклоњен од стране Онога који му пружа уточиште.

У животу увијек треба да будемо активни, а то значи живи у срцу. Та активна улога у животу, мора да буде расудљива, разборита, стабилна. Не смије да буде истрзана, и не смије да буде без неког доброг основа. Како можемо да постигнемо то да наш живот постане уистину живот? Како можемо да постигнемо то да наша кретања, наши послови, наша стремљења, наша воља, наша нада, наша осјећања буду стално пуњена животном енергијом, која не престаје, која не пролази и која нема извор свог постојања у ономе што је смрт и у ономе што је створено и што је земља? Наравно, ми као Хришћани овдје можемо да кажемо: Ми ћемо да се сјединимо са Христом и ми ћемо да живимо Христом. Али, шта то значи? Апостол Павле каже: “И ми који већ примисмо Духа и ми не знамо како да се молимо, него се молимо уздисајима неизрецивим.“ А ти уздисаји неизрециви могу врло често да буду тако страшни, тако дубоки, тако тешки да човјек може да једноставно не издржи тај удар, ту енергију која долази одозго.

И шта нам је ту Господ даровао? Мислим да нам је Господ даровао не да ми постојимо само за себе, јер нико у том случају не би издржао Његову енергију. Него нам је даровао то да можемо да држимо један другога и да на тај начин та енергија пролази кроз све нас и да је сви примамо, да се она распоређује до оне мјере, у оној мјери колико ко може да прими. Зато је заиста Црква у правом смислу те ријечи увијек и стварно заједница и Дух увијек јесте над заједницом. Никад није таква да ми кажемо: „Само ја и Бог, Бог и ја“. Него то што каже Христос: „Тамо гдје су два или три сабрана у моје име, тамо сам ја заједно с вама“. То није само тек тако нека ријеч, него како ћеш ти стати пред Бога живога један и сам?! Спржиће те, нестаћеш, престаћеш. Бићеш као нешто што не може да издржи ни најмање зрно те снаге живота.

Зато кад кажемо, да живимо, да постојимо и да јесмо Духом Божијим, то значи да живимо као заједница, јер је Дух Божији тај који конституише заједницу. И то је увијек конституише тако да она у себи има разноликост, тако да смо сви различити и да имамо различите дарове. А ти различити дарови су управо даровани да би она огромна енергија која долази одозго, дакле тај живот, могао свуда да нађе своје мјесто и да све оно што нама недостаје, сви они недостаци, буду надопуњени том енергијом уколико имамо отвореност свог бића. Јер не можеш да постојиш сам. Не можеш да постојиш ни сам са људима ако хоћеш да живиш вјечно. Бог постоји као заједница и Он хоће да и ми тако постојимо, тако се и молио Оцу: Да сви буду Једно.

Наш живот је у рукама Бога Живога, али наш Бог Живи нама дарује живот, не као јабуку, чоколаду, неки такав дар „здраво за готово“. Не, него нам дарује такав дар који ми морамо да узмемо и да га дијелимо са другима и дијелећи га видимо да се догађа чудо. Јер све што га више дијелимо, Бог нам га све више дарује! Љубав је та која има такво својство да кад се дијели, умножава се. А управо то важи и за дар живота, јер ту увијек можемо да ставимо знак једнакости – живот, слобода, љубав, све је исто у Хришћанству. И Христос и говори: “Ја сам живот.” На другом мјесту можемо да прочитамо: “Бог је љубав.”

Дакле, то све нам је потребно да знамо, да би смо могли да схватимо да ми нисмо позвани, призвани да у овом свијету постојимо сами. Али у истом том тренутку кад то схватамо, не треба да заборавимо да смо позвани да постојимо и да живимо. А кад смо већ то научили и кад већ то прихватимо, онда морамо да поставимо питање: Како треба да живимо? Кад то питање поставимо, онда ћемо, ако смо стварно Хришћани, увијек разумјети да треба да постојимо као заједница. И кад се запитамо како та заједница постоји, мораћемо да знамо да постоји тако што над њом лебди, грије је, конституише је, чува је, храни је, топлином, енергијом, животом, љубављу Дух Божији – Дух Свети.

Ми никад нисмо дошли у Цркву, а да нас није Дух Свети сабрао. Без обзира што ми врло често изгледамо сами себи и једни другима смијешни. Стварно тако и јесте, али Дух Свети некако, из неког разлога све нас позива и призива. Много је званих, али је мало изабраних, стоји у Светом Писму. Ми дишемо, и живимо, и постојимо Духом Светим. Али не сами по себи него у конкретној заједници са другим човјеком. И не само то, него и са цијелим свијетом у коме живимо. Са травом, са биљкама, са животињама, са морем. За човјека је самоћа простор жалости: човјеку је потребна љубав, а самоћа ставља на видјело баш одсутност љубави. Самоћа разоткрива губитак љубави, она је нешто што угрожава наш најинтимнију услов живота. Не бити љубљен је централно језгро људског трпљења и жалости неке особе. Посредством Духа Светога Бог је продро у нашу самоћу и разбио је. Болна је истина да је уморни савремени човјек изгубио способност да воли и, авај, много више да буде вољен.

Али како да познамо да имамо живот у себи? Па тако што људи око нас, све око нас зависи од тога. Али није у некој болесној, лудој зависности, у којој смо ми пасивни, него чак можемо да будемо толико активни да кажемо: Ја све рушим пред собом. То је један живи однос, живих људи, у коме нема то: Ја сам активан, ти си пасиван. Ја сам над тобом, ти си слабији од мене итд. Не, него – ја сам ту и имам слободу, имам љубав и тиме те потпуно обухватам, али пошто ти исто то имаш, и ти мене обухваташ и нико никог не побјеђује, нико никог не надвладава. Нико никог не доводи у зависност. Него га ослобађа и дарује му живот, и чини га живим толико и тако да једноставно из тог живог односа живих људи могу да се роде живи људи - нови људи. И да сви кажу ми хоћемо у тај круг живота. У ту радост ‘ивота.

Зашто? Зато што смо много уплашени од смрти! Али често нећемо да признамо, често се заваравамо, често као што сам на почетку говорио смућујемо сами себе или пасивизмом или активизмом. Али ако смо живи, можемо да дарујемо живот. Ако смо живи, можемо да живимо у односу са другим људима. Ако смо живи, можемо да живимо у односу са Живим Богом. Ако живимо у односу са Живим Богом, онда можемо да живимо и да превазиђемо врата паклена, тј. врата смрти. Зато је Христос дошао на земљу, зато се и оваплотио, зато је Христос и примио нашу природу - да нам покаже у самој тој природи како можемо да будемо живи. И да нам Он исти каже ту ријеч која је спасоносна: „Ја сам живот“. И да то покаже љубављу, слободом, влашћу, снагом, спремношћу на жртву.

Ако читате Јеванђеље или ако се сјећате, само погледајте како живи Христос. Он непрестано ослобађа људе око себе. Апостоли који иду, ходе са Њим, непрестано, од почетка када их Он позове, говоре: Ко си ти? А Он каже: „Хајде за мном.“, сад ја додајем – „па ћеш видјети ко сам ја“. И онда они кад виде, кад уђу у тај живи однос, са Њим који је Живот и Жив, онда и они постану живи и неће да иду из тога. Неће да излазе из тога, зато што је та љубав конкретна, није илузија, врло је опипљива и лична. Зато и каже тамо на Тавору Петар: „Господе добро нам је овде, дај да овде останемо заувијек“. Тако и ми кад читамо Свето Писмо и кад идемо на Божанску Службу и кад се Причешћујемо имамо понекад то осјећање - нећу да изађем одавде, нећу никад да престанем то бити.

То имате у разним књигама, великим романима у којима се људи баве овим тешким питањима живота и смрти. У једном од њих највећи грешник, говори једну по мом мишљењу невјероватну ријеч која га ослобађа од сваког гријеха, која каже: СВЕ НЕКА БУДЕ СА МНОМ САМО НЕМОЈ ДА СЕ ОДВОЈИМ ОД ТЕБЕ, ГОСПОДЕ. Зашто? Зато што Он јесте Живот! И то пише овдје код Светог Апостола Павла на један мало скривенији начин: “Бог све затвори у непокорност, да све помилује“. То је парадокс до парадокса. Све их је затворио у непокорност да би их помиловао! Када би то читао неки човјек који није Хришћанин, потпуно би се збунио, јер логично је да их је затворио у покорност да би их помиловао. Не, Он је њих затворио у непокорност.

И каже онда Апостол Павле: ”О дубино богатства, премудрости, разума Божијег, како су неиспитани судови Његови и неистраживи путеви Његови. Јер ко познаде ум Господњи или ко му би савјетник или ко Њему претходно даде да му буде враћено? Јер је од Њега и кроз Њега и ради Њега све, Њему слава у вијекове. Молим вас дакле, браћо, ради милости Божије да дате тјелеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу, као своје духовно Богослужење. И не саображавајте се овоме вијеку, него се преображавајте обновљењем ума, да искуством познате, шта је добра, и угодна, и савршена Воља Божија. Јер кроз благодат која ми је дата” каже Апостол ”говорим свакоме који је међу вама да не мисли о себи више него што ваља мислити. Него да мисли смиреноумно, сваки по мјери вјере како му је Бог дао.”

Да мислимо смиреноумно о себи, то је још један, врло важан баланс, али ово Павле даље говори: ”Не будите никоме ништа дужни осим да љубите један другога, јер који љуби другога испунио је закон. Јер оно: Не чини прељубу, не убиј, не укради, не свједочи лажно, не пожели ништа што је туђе, и било која друга заповијест испуњава се у овој ријечи - Љуби ближњега свога као самога себе. Љубав не чини зла ближњему, љубав је дакле пуноћа закона. И ово тим прије, што знате вријеме да је већ час да устанемо од сна јер нам је сада спасење ближе него кад повјеровасмо. Ноћ је поодмакла, дан се примиче. Одбацимо дакле дјела таме и обуцимо се у оружје свјетлости.”

”Ноћ је поодмакла”, смрт - дан се приближио, то је ‘ивот - али од нас зависи да ли ћемо да останемо у ноћи или ћемо да идемо у сусрет дану, и то је оно што сам говорио да морамо да учествујемо у том догађају - ”обуците се у Господа Исуса Христа и старање за тијело не претворите у похоте”. Тако се завршава ово што он прича.

Али оно што је стварно важно да чујете, а да се не збуне ваша срца је да то што ми гријешимо сваки дан и што гријешимо сваки час и што гријешимо не испуњујући закон и што прекшавамо заповијести Божије и све што прекршавамо или да ништа од тога не радимо, да све испуњавамо, да постимо сриједу и петак, да дајемо сиромашнима, све да испуњавамо не може нам помоћи ако љубави немамо. Ни врлина, ни не врлина. Ни добро, ни зло. А љубав је пуноћа закона. А љубав је да постоји живи однос са живим Богом и живим човјеком. А, наравно, кад постоји живи однос са живим Богом и кад постоји живи однос са живим човјеком, тек онда ћемо моћи да не гријешимо.

Човјек је обезвређиван и обешчашћиван тачно како се у стварности обезвређивао и обешчашћивао сам Бог. Морамо научити да препознајемо слику Божију на лицу сваког човјека, ма како он изгледао антипатичан или на било који начин туђ, стран. У свакоме човјеку морамо препознати судионика будућег живота којег ћемо опет сусрести на другоме свијету. У нама мора сазрети нова свијест о нашем позиву на вјечни живот, живећи тако да се појавимо пред Богом, лицем у лице, са нашим садашњим животом. Поља смрти пред којима се данас налазимо подстичу нас да се присјећамо смрти и позивају да добро живимо у садашњости у перспективи вјечности.

Ми ако макар мало пазимо на себе, знамо да увијек почнемо да гријешимо оног часа кад престане тај наш однос са живим Богом, и кад наш однос ма према чему или коме искључи живога Бога. Земља са земљом постаје једно и обоје умире. Али кад ти земљани судови који су надахнути Духом Божијим, то смо ми, имамо још ту енергију коју примамо од Духа Божијега, кад живимо као заједница, онда можемо да тим односом, том љубављу, тим животом чинимо чудеса. Можемо да будемо срећни и можемо да будемо живи, јер живот онај вјечни, непролазни почиње овдје и сада. И циљ овог живота није да се заврши у смрти, у гробу, него је циљ да се преточи из овог времена у Царство Божије.

Ако не будемо овдје и сада имали живота, нећемо моћи да га имамо ни тамо. Нећемо моћи да уђемо тамо, и зато нам је овдје борба веома важна, и зато морамо стално да се будимо. Дакле, морамо да се будимо и морамо да једни друге подсјећамо, и кад гријешимо и кад не гријешимо, да морамо да будемо живи људи. А живи људи смо кад волимо, а кад волимо онда друге ослобађамо, а кад друге ослобађамо онда и себе ослобађамо, а кад себе ослободимо онда не само што смо живи, него смо и срећни и пресрећни у животу. И нисмо збуњени, нисмо тужни, нисмо уморни, нисмо забринути, не бринемо се о томе шта ћемо јести, пити, шта ћемо обући, шта ће бити сутра с нама.

Погледајте како живе људи око нас и видјећете да имају једну луду бригу о залудним стварима. Како ћу ово, како ћу оно, да ли да овако, да ли да онако поступим, да оно јело пробам, онако се обучем, онако уредим стан, не знам ни ја шта... Није у томе проблем, него је проблем у томе што кад немаш живота, кад немаш слободе, кад немаш живог односа са живим Богом и са живим људима, ти не можеш да идеш у јединство, не можеш ни са ким да оствариш заједницу искрену и праву.

И шта онда радиш? Ти се онда само свађаш, мрзиш, клевећеш, лажеш. А и то је опет обрнута борба, која извире из вапаја да не умремо и то је велики проблем. Али ако погледате људе око нас и који су забринути за добро, и који су забринути за зло, и који чине зло, и који чине добро, видјећете оно што сам вам рекао – да нема никакве везе јесу ли добронамјерни или злонамјерни, него да има везе то да ли су живи, да ли воле, да ли су слободни. Ово је можда страшно што вам говорим, можда се неко збуни, али закон вас неће ослободити, ни испуњавање, ни неиспуњавање заповијести. Него може да нас ослободи само заједница, само љубав и живот у заједници, тј. Црква, али Црква Духоносна и Богоносна која је конституисана Духом Божијим.

Сама слобода је неријетко схваћена анархично и једноставно противинституционално и тако постаје идол. Људска слобода може увијек бити само слобода праведног узајамног односа, слобода у праведности, иначе постаје лаж и води у ропство. Нека нам Господ Човјекољубац свима дарује из своје пребогате ризнице слободе, а то значи љубави, јер једино у Цркви слобода и љубав не постоје једна без друге. А слобода није у томе да се изабере ово или оно, него је слобода једино у Исусу Христу, коме нека је слава у бесконачне вијекове.

Предавање одржано пред гимназијском омладином у Гацку,

9. фебруара 2006.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Архимандрит Михаило (Тошић) игуман Светих Архангела код Призрена гост емисије "Храм"

Sun, 01 Sep 2019 19:26:28 +0000

Недалеко од града Призрена, у сливу реке Бистрице, налази се манастир Светих архангела Михаила и Гаврила. Манастирски комплекс, опасан масивним зидом, некада су чинили: велика црква, конаци, библиотека, болница, трпезарија и мала црква Светог Николе.

Звучни запис емисије

Манастир је грађен на старијем црквишту у времену од 1343. до 1352. године, као задужбина цара Душана. О изградњи се старао старац Јаков, касније митрополит у Серезу. Посебном повељом цар Душан је даровао Светим Арханђелима 93 села и рудник гвожђа у Топлици. Цар Душан је и сахрањен у својој задужбини. Када су Турци заузели Призрен 1455. године, манастир је страдао, а од друге половине 16. века почиње његово неумитно пропадањe. Лепо обрађени камен овог манастира, Турци су искористили (1615) за изградњу Синан-пашине џамије у Призрену. Тако запуштен, манастир Светих Арханђела остао је све до 1929. године, када је др Радослав Грујић почео обимнија археолошка истраживања. После Другог светског рата остаци манастира су конзервирани. Гост овонедељног Храма је архимандрит Михаило (Тошић) игуман манастира Светих Архангела код Призрена. Аутор и водитељ: Душанка Зековић.

Извор: РТС

Свети Никола Кавасила: О славословљу на почетку свете Литургије

Sat, 31 Aug 2019 18:45:58 +0000

Почетак свете Литургије чини славословље: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“. Разговор са Богом јесте благодарење, славословље, исповест, молитва.

Прво од свих је славословље, и то најпре зато што је благодарним слугама својствено да, приступајући господару, не износе одмах на почетку оно што њима припада, већ само оно што искључиво господару приличи. Такво је, заправо, славословље.

Наиме, онај који иште, чини то јер хоће своје стање да учини бољим; ко се исповеда, оптужује себе јер жели да се тако ослободи од зала; а онај који благодари, јасно је да се радује због својих добара, те због тога благодари ономе који му их је подарио; но, онај који славослови – оставивши по страни себе и све своје – славослови Господа због Њега Самога, и због Његове силе и славе.

Коначно, и сама природа и поредак ствари захтевају да овде славословље буде на првом месту. Јер, чим приступимо Богу, сместа постајемо свесни неприступности Његове славе и Његовог величанства, те отуда долази наше чуђење, дивљење и слична осећања; стога је сасвим природно да томе следи славословље.

Свети Никола Кавасила

Протонамесник Невен Лукић: О праштању

Sat, 31 Aug 2019 13:12:41 +0000

Овонедељно издање емисије „Сведочења“ на таласима радија Источник обрађује Свето јеванђеље по Матеју, зачало 77, (18, 23- 35), које нам говори о опраштању као неопходном духовном чињењу у хришћанском животу. Зашто је важно да научимо да праштамо и у томе истрајемо објаснио је протонамесник Невен Лукић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и наставник веронауке у Ваљевској гимназији.

Задатак верске наставе је да упути децу на заједницу са Богом у Христу

Sat, 31 Aug 2019 08:53:00 +0000

Налазећи се на прагу нове школске године, са званичне интернет странице Одбора за просвету и културу Епархије пожаревачко-браничевске "Саборност" доносимо обраћање Његовог Преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског др Игнатија које је упутио свим полазницима Православног катихизиса.

Ближи се дан када ћете са својим дететом кренути у школу ради уписа у први, или наредни разред. Том приликом ви ћете се у његово име или у договору с њим изјаснити да ли ће оно учити православни катихизис, односно веронауку, или неће. Размислите добро, на вама и на вашем детету је велика одговорност. Ваш избор или савет ће можда суштински определити животни пут вашег детета. У име наше свете Цркве упућујемо вам стога ово пастирско писмо са намером да вам помогнемо у доношењу важне одлуке у вашем животу и у животу вашег детета.

Образовање човека са циљем да служи једној заједници, ма о којој служби се радило, је немогуће, чак опасно, без васпитања. Просто речено, да би човек могао да буде добар мајстор, лекар, државник, потребно је, пре свега, да буде добар човек. Једно без другог не иде. Ми као Црква, заједно са вама родитељима, а уз пристанак ваше деце, позвани смо данас да васпитавамо децу за боље сутра и њихово и наше. Ако то ми не урадимо, тј. ако не васпитамо децу у духу наше вере, урадиће неко други, али на другим основама. На каквим то основама Црква жели да васпита своју и вашу децу?

Црква полази од тога да је човек икона Божија. Бог је створио човека по своме лику као личност, тј. као апсолутно и непоновљиво биће да би се преко њега пројављивао у свету. То је, пре свега, суштина наше вере откривене у Исусу Христу, Сину Божијем који је постао човек и који је присутан преко људи у Литургијској заједници. Поштујући и волећи човека, поштујемо и волимо Бога. Човек и Бог су неодвојиви један од другог. Када, пак, одвојимо човека од Бога, човек постаје као и свако друго живинче и не разликује се од њих. С друге стране, кад одвојимо Бога од човека, онда Бог постаје идеја, која се често окреће против човека и његовог достојанства.

Дакле, први и основни циљ катихизиса јесте да упути нашу децу, будуће генерације овог народа, на другог човека као на личност, на непроцењиво благо од кога зависи и наш живот. Међутим, то се не може открити код човека другим методама осим кроз заједницу љубави с њим. Када некога волимо, онда откривамо да је он за нас личност, највредније биће које се ничим не може заменити. Другим речима, само љубав према човеку открива у њему икону живога Бога, као и то да је човек највредније биће на свету.

Други задатак веронауке јесте да упути децу на заједницу са Богом у Христу, јер се једино у заједници са Богом може остварити бесмртност за човека и створену природу као будуће васкрсење из мртвих. Бесмртност свако биће жели, а пре свега човек који је ње једино и свестан. Без остварења овог циља није могуће остварити ни претходни циљ. Живот има смисла само онда када се не завршава смрћу. Ако човек пристане на то да је смрт свему крај, онда неће бити никаквог добра, никаквог напретка, онда живот неће имати никаквог смисла, па стога ни човек неће имати никакву вредност. Та заједница се може остварити једино у Литургији као заједници са другим људима, зато што се Бог открива једино у Христу као човеку, а Христос присуствује једино у Литургији и кроз Литургију.

У обликовању наше будућности учествујемо сви, ви децо, ви родитељи, држава преко школе и ми као Црква. Једино сви заједно можемо стићи до циља.

Милошћу Божијом, Ваш епископ и заступник пред Богом,

Епископ пожаревачко-браничевски Игнатије

Извор: Саборност

Недеља једанаеста по Педесетници: Еванђеље о праштању

Sat, 31 Aug 2019 08:52:48 +0000

Светописамска читања:

1 Кор. 141 зач. (IX, 2-12).

Браћо, ви сте печат мојега апостолства у Господу. То је моја одбрана пред онима који ме осуђују. Зар немамо право јести и пити? Зар немамо право сестру жену са собом водити, као и остали апостоли, и браћа Господња и Кифа? Или само ја и Варнава немамо право ово чинити? Ко икад војује о своме трошку? Ко сади виноград и не једе од рода његова? Или ко чува стадо и од млијека стада не једе? Зар ово говорим по људском? Или не говори ово и Закон? Јер је у Мојсејеву закону написано: Не завезуј уста волу који врше. Брине ли се то Бог за волове? Или говори управо ради нас? Јер се ради нас написа: да који оре, треба у нади да оре, и који врше у нади да ће примити по својему надању. Ако ми вама посијасмо оно што је духовно, зар је много ако ми од вас пожњемо оно што је тјелесно? Ако се други користе вашим правом, како ли не би ми? Али се ми не користисмо овим правом, него све подносимо да не учинимо какве сметње јеванђељу Христову.

Мт. 77 зач. (XVIII, 23-35).

Рече Господ причу ову: Царство је Небеско слично човјеку цару, који хтједе да се прорачуна са слугама својим. И кад се поче рачунати, доведоше му једнога дужника од десет хиљада таланата. И будући да он немаше чиме вратити, заповиједи господар његов да продаду њега и жену његову и дјецу и све што имаше, и да се наплати, но слуга тај паде и клањаше му се говорећи: Господару, причекај ме, и све ћу ти вратити. А господар се сажали на онога слугу, и пусти га и дуг му опрости. А кад изиђе слуга тај, нађе једнога од својих другара који му бијаше дужан сто динара, и ухвати га и стаде давити говорећи: Дај ми што си дужан! Паде другар његов пред ноге његове и мољаше га говорећи: Причекај ме, и све ћу ти вратити. А он не хтједе, него га одведе и баци у тамницу док не врати дуг. Видјевши пак другари његови тај догађај, ожалостише се веома, и отишавши, објаснише господару својему све што се догодило. Тада га позва господар његов, и рече му: Зли слуго, сав дуг онај опростио сам ти, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара, као и ја на те што се смиловах? И разгњеви се господар његов, и предаде га мучитељима док не врати све што му је дуговао. Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрјешења њихова.

Беседа Светог Владике Николаја охридског и жичког у недељу једанаесту по Педесетници

Када је Господ Исус Христос умирао на Крсту, Он се и у самртним мукама трудио, да буде од користи људима. Не мислећи о себи него о људима, Он је издишући изрекао једну од највећих поука, коју је уопште дао човечјем роду. То је поука о опраштању. Оче, опрости им, јер не знају шта раде! Никад ни са једног губилишта није се до тада чула таква реч. Напротив, они који су до тада гинули на губилиштима, били прави или криви, призивали су богове и људе на освету. "Освети ме", то је реч, која се до Христа најчешће чула на губилиштима, па на жалост и данас чује међу многим племенима, чак и оним која се крсте светим Крстом Христивим. А Христос при последњем даху опрашта Својим ругатељима и мучитељима и убицама, моли Свога Оца небеског, да им и Он опрости, и још по врх тога налази извињење за њих - не знају, вели, шта раде!

Зашто баш ову поуку о опраштању да понови Господ на Крсту? Од безброј других поука, које је Он на земљи дао људима, зашто изабра баш ову поуку, а не неку другу, да изрекне Својим божанским устима на крају, баш на самоме крају? Несумњиво зато, што је нарочито хтео, да се ова поука запамти и испуни. У незаслужним мукама на Крсту, величанствен над сваким величанством света и узвишен над царевима и судијама земним, над мудрацима и учитељима, над богатим и сиромашним, над друштвеним реформаторима и бунџијама, Господ Исус је примером опраштања запечатио Своје Јеванђеље. Да покаже тиме, да без опраштања нити цареви могу царовати, ни судије судити, ни мудраци мудровати, ни учитељи учити, ни богаташи и сиромаси живети животом човечанским а не скотским, ни плахи реформатори и бунџије што корисно учинити. А пре свега и после свега да покаже, да без опраштања људи не могу Његово Јеванђеље ни разумети нити - још мање - испунити.

С речима о покајању Господ је почео Своју науку, а с речима праштања завршио је. Покајање је семе, опраштање је плод. Никакву хвалу нема семе, које не доноси плода. Никакво покајање нема вредности без опраштања.

Шта би било друштво људи без опраштања? Један зверињак усред природног зверињака.

Шта би били сви закони људски на земљи до неподношљиви ланци, да их не блажи опраштање?

Зар би се без опраштања могла мајка назвати мајком, и брат братом, и пријатељ пријатељем, и хришћанин хришћанином? Не: опраштање чини главни садржај свих ових назвања.

Да не постоје речи: опрости ми! и: нека ти је просто! људски живот би био савршено неподношљив. Нема те мудрости на земљи, која би могла засновати ред и утврдити мир међу људима без примене опраштања. Нити има те школе и тога васпитања, које би могло створити људе великодушним и племенитим без вежбања у опраштању.

Шта помаже човеку сва његова светска ученост, ако он није у стању опростити своме ближњем једну увредљиву реч, или један увредљив поглед? Ништа. И шта помаже човеку сто ока зејтина пред олтаром, ако свака ока није сведок бар једне опроштене увреде? Ништа.

О, кад би ми знали, колико се нама прећутно опрашта сваки дан и сваки час не само од стране Бога, него и од стране људи, и ми. би са стидом пожурили, да другима опростимо! Колико нехатних, увредљивих речи ми избацимо, на које се одговори ћутањем; колико јаросних погледа; колико неприличних покрета; па чак и недозвољених дела! И људи прелазе преко тога, не враћајући нам око за око, и зуб за зуб. А шта тек да кажемо о опраштању Божјем? За ово је недовољна свака људска реч. Реч боговска потребна је, да опише неизмериву дубину Божјег милосрђа и Божјег опраштања. Такву реч исказује нам данашње јеванђеље. Ко би други на небу и на земљи и могао исказати и описати оно што је Богу, осим јединога Господа Исуса, превечнога Сина Божјега? Нико не зна оца до син, и ако коме син хоће казати (Мат. 11, 27). Безмерно праштање Божје Господ Исус изразио је причом о великом дужнику. За ову Му је дао повода апостол Петар, који Га је упитао, колико пута треба опростити увреде брату своме, да ли до седам пута? На ово је Господ одговорио знаменитом речју: не велим ти до седам пута, него до седам пута седамдесет. Упоредите и ова два исказа, и видећете разлику између човека и Бога. Петар је мислио да је додирнуо врхунац милости, када је рекао до седам пута. Господ Исус одговара - до седам пута седамдесет! И као да Му се учинила и та мера недовољна, Господ, да би јаснији био, испричао је следећу причу:

Царство је небеско као човек цар, који намисли, да се обрачуна са својим слугама. Небеско царство не да се речима исказати нити бојама описати; оно се само да уподобити донекле ономе што се догађа у овоме свету. Господ говори у причама зато, што је мучно друкчије изразити оно што није од овога света. Овај свет је помрачен и унакажен грехом, но он ипак није сасвим изгубио сличност са оним стварним светом. Овај свет није дупликат онога света - далеко од тога - него само бледа слика и сен онога. Отуда се и могу правити уподобљења између та два света, као између ствари и њене сенке. Зашто Господ каже човек цар, а не просто цар? Прво зато, да истакне звање човека над звањем цара: већа је част бити човек него бити цар. Управо човек значи право достојанство, а цар значи службу. Друго зато, да покаже доброга цара. Тако Господ говори и о човеку домаћину, човеку трговцу, као и о човеку цару, све са истом намером: да истакне доброга домаћина, доброга трговца, као и доброга цара. Говорећи о судији, који се Бога не бојаше и људи не стиђаше (Лк. 18, 2), Господ не каже: човек судија, него просто један судија. Из овога видите, да кад Господ каже човек цар, Он тиме хоће да каже - добар цар.

Неки добар цар, дакле, намисли да се обрачуна са својим слугама. Слуге његове дужници су његови; јер прави цар не задужује се код својих слугу него слуге код њега. Обрачунавајући се са својим слугама доведоше му једнога дужника од десет хиљада таланата. Један талант износио је око 240 златних лира, или око 500 дуката; десет хиљада таланата износило је близу два и по милиона златних лира, или око пет милиона дуката. Дуг је овај огроман и за једну државу, а камоли за једнога човека. Но шта је то? Још је већи број наших греха пред Богом, наших дуговања Богу. Говорећи о дуговању слуге цару Господ мисли о нашем дуговању Богу. Зато и употребљује овако огромне, на први поглед невероватне, бројеве, који, наравно, нимало нису невероватни кад се срачунају греси свакога од смртних људи.

Па како немаше чим платити, заповеди господар његов да продаду њега, и жену његову, и децу, и све што има, и да му се плати. У то време по законима, како римским тако и јеврејским (II. Цар. 4, 1; II. Мојс. 21, 2; III. Мојс. 25, 39), осиромашели дужник могао се продати у ропство, заједно са фамилијом својом. Једна удова жена вапијаше пророку Јелисију: слуга твој, муж мој, умре, - па сада дође поверилац да ми узме два сина у робље (II. Цар. 4, 1). Оно, дакле, што наређује цар да се учини са његовим слугом дужником, наређује по праву и закону. Унутрашњи смисао ове цареве заповести јесте, да онда када наши греси превазиђу сваку меру, Бог нас лишава свију дарова Духа Светога, који чине човека човеком. Да продаду дужника значи, да се грешник лишава своје богодане личности; и његову жену - значи, да се лишава дара љубави и милости; и његову децу - значи да се лишава моћи стварања ма каквог добра. И да му се плати

- значи, да се сви богодани дарови од злог човека враћају поново Богу, као сопственику и источнику сваког добра. Мир ће се ваш к вама вратити из куће недостојне мира, рекао је Господ Својим ученицима (Мат. 10, 13).

Онда слуга паде, клањаше му се и рече: Господару, причекај ме, и све ћу ти платити. А господар се сажали на тог слугу, пусти га и дуг му опрости. Каква тренутна промена, и како јевтин откуп, и како безмерна милост! Опаки слуга, који је нагомилао толики дуг на себе, није се имао на кога обзирати, ни лево ни десно. Нико му у свету није могао помоћи, осим опет његова господара, повериоца. Он је стајао између господара и слугу. Слуге му не смеју помоћи мимо воље господареве. Једини, дакле, онај који га суди може га и помиловати. И он учини оно што је једино било и могуће и разумно учинити

- паде пред ноге господареве и замоли га за милост. Он није молио за опроштај дуга - он на то није смео ни помислити - него за причек: причекај ме, и све ћу ти платити. А човек цар - прави човек и прави цар - пусти Га и дуг му опрости. Даде му, дакле, двојну слободу: слободу од ропства и слободу од дуга. Није ли ово прави царски дар? Овако не поступају цареви земаљски.Оволику неочекивану милост може учинити само Цар небески. И Он то чини, и то чини често. Кадгод се један

грешник освести и покаје, Цар небески је готов да опрости десет хиљада товара греха, и да грешнику поврати све одузете дарове. Не само што нико не може достићи милосрђе Божје, него га нико не може ни описати. Расућу као облак преступе твоје, и грехе твоје као маглу, врати се к мени! говори Господ (Ис. 44, 22). Ко се врати Господу с искреним покајањем, томе Господ опрашта све, и поново му даје још један рок, још један мегдан, да види, хоће ли уз Господа стајати или ће Господа издати. Цар Језекија разболе се на смрт, и плачући окрете се лицем к зиду и помоли се Богу да му продужи живот, и Бог му продужи живот још за петнаест година. Зато слављаше Језекија Бога говорећи: теби би мило да извучеш душу моју из јаме погибли, јер си бацио за леђа своја све грехе моје (Ис. 38, 17). Тако је слично било и са презадуженим слугом. Он је молио свога Господара, да га овај само причека са дугом, и господар му је опростио сав дуг, дао му слободу, и сад стао да чека, да види не како ће му слуга вратити стари дуг, него како ће му се одужити за ово ново доброчинство. А ево, како му се слуга убрзо одужи:

А кад изиђе слуга тај, нађе једнога од својих другара, који му беше дужан сто гроша, и ухвативши га давлмше говорећи: врати ми што си дужан. Опроштен и ослобођен од свога господара, слуга срета другог слугу, свога дужника, према коме се сад он ставља у положај господара. Но кад се од слуге направи господар, погледајте какав је грозан господар! Док се човек цар понашао према своме дужнику ваистину и човечански и царски, дотле се тај исти дужник, кога је милост царска спасла од погибељи, понаша сада према своме дужнику горе од дивље звери; и то још за какав дуг! За сто гроша! Њему је човек цар опростио пет милиона златних дуката, а он за сто гроша хвата и дави свога дужника, и баца га у тамницу док не плати дуг! Ово се више не обрачунава човек цар са својим слугама, него слуга са слугом. И слуга поверилац хвата за гушу слугу дужника, и дави га, и тражи, да му одмах врати што му је дужан.

Паде другар његов пред ноге његове и мољаше га говорећи: причекај ме, и све ћу ти платити. Иста сцена као и мало час, када је онај опаки слуга био на коленима пред господарем. И он је пао пред ноге господара, и он је молио говорећи: причекај ме, и све ћу ти платити. И човек цар се сажалио, и опростио му десет хиљада таланата. А он се не сажали над својим дужником, који му дуговаше само сто гроша. Он се не хте смиловати, ни сажалити, ни опростити, него га одведе и баци у тамницу док не плати дуга. Тако слуга поверилац поступи са слугом дужником. Тако човек поступа са човеком. А такво поступање човека према човеку и окреће Божју милост на правду. Кад год човек проигра милост Божју, постиже га правда Божја. А правда после проигране милости је страшна. Не варајте се, говори апостол, Бог се не да наругати; јер што човек посеје оно ће и пожњети (Гал. 6, 7). У самој ствари ми се ругамо Богу, кад од Њега примамо милост а делимо око себе немилост. У самој ствари ми се подсмевамо Богу кад клечећи измолимо од Њега опроштај за своје безбројне грехе, а одмах потом бацамо у тамницу свога брата за један једини грех према нама. Не варајмо се, ваистину Бог се не да наругати, Бог се не да исмејати, Бог се не да изиграти. Ми никад нисмо далеко од Његове руке, како од оне која милује, тако и од оне која кажњава. А страшно је пасти у руке Бога живога (Јевр. 10, 31). А како је то страшно, показује се даље овом самом причом Христовом:

Видевши пак другари његови шта се догоди, жао им би врло, и отишавши казаше господару своме све што се догоди. Ко су ти другари, који видеше и којима жао би врло? То су милостиви људи, који по духовном разуму познаше шта Бог учини ономе злом слузи, а својим очима пак видеше неподношљиву пакост злога слуге, па завапише Богу. Но то се може односити и на ангеле, који се могу назвати друговима људи по томе, што су и једни и други позвани на службу Богу, као и по томе што ће, по речима самога Спаситеља, они који се удостоје онога света бити као ангели (Лк. 20, 36). Наравно, да ни милостиви људи ни ангели не морају саопштавати Богу, шта се догодило у свету, да би тобож Бог дознао, пошто је Свевишњи Бог свезнајући и свевидећи, и пошто и један и други све што виде и све што разумеју, виде и разумеју помоћу Бога. Па зашто се онда каже, да слуге видеше шта уради њихов немилосрдни другар и казаше своме господару? Зато да се покаже болећивост и сажаљивост добрих људи и ангела. Зато што је то воља самога Бога, да се сви Његови верни радују добру а жалосте од зла. Ожалошћене слуге Божје, дакле, дођоше и саопштише Господару све што се догоди.

Тада га дозва господар његов, и рече му: зли слуго, сав дуг онај опростих теби, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара као и ја на те што се смиловах? Човек цар неће да казни опаког слугу пре него му каже његов злочин. Тако ће поступити Господ и на Страшном Суду; окренуће се онима с десне стране, позваће их у вечно блаженство и објасниће им, како су они заслужили то блаженство; па ће се онда окренути онима с леве стране, отераће их у вечну муку и објасниће им, како су они заслужили ту муку. Господ хоће, да свак зна зашто прима награду или казну, те да нико не сматра, да му је од Бога неправда учињена.

Прво Бог назива слугу злим, и тиме га заувек одлучује од Себе. Јер зло са добром нема никакве заједнице. Одмах затим долази и јасно образложење, зашто Бог грешника назива злим: сав дуг онај простих теби. Бог не улази у појединости. Он не каже: ја теби опростих десет хиљада таланата, а ти не хте опростити своме другару ни сто гроша, - него просто вели: сав дуг онај, да би тиме побудио грешника, да сам мисли о величини тога дуга. Даље Господар објашњава, и шта Га је побудило, да опрости дужнику онолики дуг - јер си ме молио. И овде Господар не улази у појединости, прећуткујући оно што је претходило молби, наиме: падање на колена и клањање. Ово двоје изражава покајање, а покајање претходи молитви. Молитва без покајања не помаже ништа. Но чим је молитва скопчана с покајањем она бива од Бога услишена. Презадужени слуга је показао уистини, најпре покајање, па је онда замолио Господара, да га причека. Зато је молба његова била одмах услишена, и Господар му је учинио више него што је он захтевао - опростио му је сав дуг. Даље му Господар показује његов злочин према другару, и то у упитном облику. Зашто у упитном облику? Зашто му не каже: ја се теби смиловах, а ти се не смилова своме другару - него му говори: није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара, као и ја на те што се смиловах? Зато, да би кривац сам увидео, да нема шта одговорити. Зато, да би га господар привео у ужас ћутања, дајући му прилику да каже ако може што казати у своју одбрану. У таквом упитном облику одговорио је Господ Исус ономе момку поглавара свештеничког, који му је први ударио шамар по образу, и упитао: зар тако одговараш поглавару свештеничком? А Господ одговори: ако зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро, зашто ме бијеш? (Јов. 18. 22-23): Овакав одговор Христов морао је привести момка у ужас ћутања. Овакав одговор значи усијано угљевље просуто и на главу и под ноге. Такав начин излагања нечије кривице употребљује и човек цар у данашњој јеванђелској причи - није ли требало да се и ти смилујеш?

Настао је ужас ћутања... А после тога дошао је ужас осуде. И разгневи се господар његов, и предаде га мучитељима, док не плати сав дуг свој. Кад се милост Божја обрати у правосуђе Божје, онда је Бог страшан. Блажени Давид говори Богу: Ти си страшан, и ко ће се одржати пред лицем твојим кад се разгневиш (Пс. 75, 7)? А видовити Исаија опет: гле, име Господње иде издалека, гнев Његов гори (Ис. 30, 27)! Тим огњеним гневом разгневи се, дакле, човек цар на немилосрднога слугу, и предаде га мучитељима, то јест злим дусима. Јер зли дуси су прави мучитељи људи. Коме би се иначе предао онај, ко је због немилосрђа отпао од Бога, и кога је сам Бог назвао злим, - коме ако не главним носиоцима зла, ђаволима? Зашто се каже: док не плати сав дуг свој? Зато да се покаже, да је предат на вечно мучење. Јер пре свега немисливо је, да се дужник са толиким дугом може икада одужити; а друго што овакву коначну осуду Бог не изриче над човеком у овом животу него тек после смрти, када нема ни покајања нити икакве могућности отплате грехова, учињених на земљи.

Тако ће и отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих прегрешења њихова. Ово је закључак приче, и ово је њен главни смисао. У овим речима нема никакве двосмислице нити резерве. Онако како ми поступамо према брату своме, поступиће и Бог према нама. Ово нам је објавио Господ Исус, код кога нема незнања ни погрешке. Христос не каже овом приликом отац ваш него отац мој небески, јер тиме хоће да каже, да ако не опраштамо грехе браћи својој ми губимо право да Бога називамо оцем својим. И још наглашава Господ начин опраштања - од срца својих. И човек цар опростио је презадуженом слузи од срца свога, јер се каже: господар се сажали, а сажаљење долази са срца. Ако, дакле, не опростимо брату своме, и ако не опростимо од срца, са сажаљењем и љубављу, с нама ће Бог, Творац и нас и наше браће, поступити онако исто као човек цар са немилосрдним слугом. То јест, и ми ћемо бити предати мучитељима, бесовима, који ће нас мучити вечно у царству мрака, где је непрестани плач и шкргут зуба. А да није овако, зар би нам Господ Исус то рекао? А Он је то рекао не само поводом ове приче о немилосрдном слузи него и у више других прилика. Каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити (Мат. 7, 2). Није ли и ово истоветна та поука, без двосмислености и без резерве? Па онда, није ли Господ ту истоветну поуку ставио чак и у главну молитву, коју нам је предао, у молитву Господњу: и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим? Овим страшним речима, ми сваки дан, кад год читамо Оче наш, тако рећи, обнављамо уговор с Богом, молећи га да Он поступи с нама онако како ми поступамо са својим ближњим; да нам опрости онако како ми опраштамо; да покаже милости према нама онолико колико ми показујемо милости према дужницима својим. Како лако обавезу дајемо Богу, а како страховиту одговорност примамо на себе! Лако је Богу опростити нама онолико колико ми опраштамо другима; лако је Њему опростити свакоме од нас и дуг од десет хиљада таланата; о кад би ми с таквом божанском лакоћом хтели опростити дуг своме брату од сто гроша! Верујте, ма колики да је дуг човека према човеку, ма колики да је грех брата према брату и другара према другару, он не износи више од сто гроша према преголемом дугу, који сваки од нас дугује Богу. Сви смо ми без изузетка велики дужници Божји. И кад год помислимо да гонимо свога другара на суд због дуга, треба да се сетимо , да ми неизмерно више дугујемо Богу, који нас још причекује, још одлаже наплату, још трпи и опрашта. Ах, треба да се сетимо, да каквом мером меримо, онаквом ће се и нама мерити! И поврх свега треба, да се сетимо последњих речи Христових, које је изрекао издишући на Крсту: Оче, опрости им\ Ко има и мало неспаљене савести, тај ће се застидети од таквих сећања, и клонуће његова гонитељска рука против малих дужника његових.

Пожуримо се, браћо, да опростимо свима грехе и увреде, да би и нама Бог опростио безбројне грехе и увреде наше. Пожуримо се, док смрт није закуцала на врата и викнула: доцкан! Иза врата смрти нити ћемо ми моћи више опраштати, нити ће се нама опростити. Слава нека је Божјој милости и Божјој правди. Слава и хвала божанскоме Учитељу и Господу нашем Исусу Христу, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици Једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Епископ диоклијски Методије: Дјеца имају највећу моћ фузије и вјере!

Sat, 31 Aug 2019 08:34:20 +0000

Доносимо беседу Његовог Преосвештенства Епископа диоклијског Методија, викара Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, коју је изговорио на отварању "Трга од ћирилице", 2018. лета Господњег. "Дјеца имају највећу моћ фузије и вјере, они су најбољи лијек против кризе, против кризног менталитета", истакао је Владика Методије.

Драга браћо и сестре, даме и господо, преносим вам најсрдачније поздраве и најљепше жеље и благослове Његовог Високопреосвештенства митрополита Амфилохија и да благослов Божији буде са свима нама. Хвала митрополиту, хвала вама свима што сте ме позвали и уприличили ми част и радост да вечерас будем са вама.

Ако дозвољавате, искористио бих мало ваше пажње, времена и добре воље, да у овој јединственој прилици и на овом мјесту подијелим са вама једну причу.

„Зову ме обично Робинзон Крусо и вјерују да је то моје име и презиме. Али није тако. Робинзон је породично име моје мајке, а Крусо мога оца. Али тако су ме прозвали по обичају у нашој породици, и под тим ћу именом, нема сумње, остати познат свима не само до краја свог живота него и доцније, у успомени оних који буду читали овај опис мојих необичних пустоловина.“

Тако, са поднасловом ,,Бјекство од куће“, почиње један од омиљених романа свих нас који смо као дјеца вољели и читали, роман Данијела Дефоа, Робинзон Крусо. И ја сам, као и многи дјечаци, сањао да ћу постати Робинзон и да ћу једном пронаћи неко своје пусто острво. Сан о пустом острву било је све што смо тада, ми дјечаци, моји другови, жељели. Зар није чудно да дјечија душа толико иште пустињу. Душа нема вријеме, она је безвремена, само тада је боље и јасније чујемо.

Завршава се тај роман: „Преузео сам послије очеву радњу, научио Петка да пише и рачуна, па заједно радимо. Петка сва дјеца зову Црни Чика. Воле га дјеца јер он њима прави лукове и стријеле, ножем реже мале чамце и друге лијепе ствари. Добро се осјећа у Енглеској, само зими сједи крај пећи и нико га не може наговорити да изиђе на улицу. Нас двојица често разговарамо о животу на острву. Наумили смо да се једанпут вратимо и видимо како сада изгледа наше острво. Срећни смо и задовољни.“

Срећни смо и задовољни, то су последње ријечи овог великог романа. Робинзон као персонификација наде, спокоја, мира, послушности, прихватања, љубави.

И тај роман који је рођен у 18. вијеку остварио је невјероватно потомство. Читава констелација сјајних писаца се опробавала на тој теми, од Жила Верна кога смо сви читали, до једног од последњих робинзоноваца Умберта Ека и његовог дјела ,,Острво дана пређашњег“, модерног Робинзона на кога се Умберто Еко угледао и гдје је главни протагонист Роберто, италијански племић, на насуканом, напуштеном броду у Тихом океану и, иако може да види копно, његово неумјеће у пливању оставља га насуканог на броду и он почиње да се присјећа свог живота, лоших избора и разочарања.

Робинзон и пусто острво као мустра и образац за потоња многа дјела и само је образац великог дјела Сина Божијег, Маријиног сина, што собом носи имена Оца и Мајке, у пустињи 40 дана боравећи и пустињу свугдје собом носећи. Све исто, све лијепо. Све повезано и умрежено, преплетено. По Божијем плану који нам се открива и отвара спрам наше сопствене мјере слободе и љубави.

Умберта Ека знамо као највећег стручњака за естетику Средњег вијека и све што ради из модерне науке, он повезује са Средњим вијеком. И његова књига есеја старомодног назива ,,Списи о моралу“, танушна књига од пет есеја који кореспондирају са нашом актуелном стварношћу, подједнако оном далеком као и овом садашњом. И ове старе херцегновске куле и тврђаве које сједе с нама вечерас на овом прелу чине га достојанственијим и узвишенијим, а чине и нас достојанственијим и узвишенијим – ближима Непролазном и Вјечном. У заједници. Сједе наши стари с нама. Сједеће и с нашом дјецом. И њиховом дјецом.

Славна прошлост се не заборавља и не препушта иновацијама и помодарству, него се чврсто држи традиције. Вриједности долазе из дубине, из ризнице великог блага. Континуитет који оплемењује, који надограђује, који сарађује, који је у вјечном дијалогу. У вјечној перформативности, попут иконе и молитве. Бога љубави који од сваког дивљег предјела и дивљег човјека прави питоми врт и Сина славе. Позвање у племство духа, у духовну отмјеност је позив који непрестано стоји пред нама.

Наш народ, наша традиција, наша прошлост, су оплемењени са Извора великог богатства. Ту чашу меда духовнога испијамо непрестано. Тај трајни и непрестани дослух у тајности који од дјечијих дана отвара нас и ослобађа сваког страха да будемо људи слободни за слободну ријеч и слободну мисао. То је споразумијевање готово на граници неизрецивог, то је прелијепи сан о острву који нас никада не напушта, тај сан о Царству, то Исто што читамо и љубимо на много начина и имена.

Зато, сваку недостојност нашег лијепог језика и лијепог народа и лијепог Бога удаљимо од себе, и будимо без хромости духа, јер наш Бог није хроми, па ни наш језик ни дух не смију бити такви. Будимо и ми као и наша дјела – дјела чисте љубави по естетско-духовном критеријуму, управо оно што краси племство духа. Приврженост племенитом и узвишеном, отменом код нашег и код свих других народа исто, што нас је красило и што нас краси.

Језик је сабирно мјесто свих знања једног народа, то је још у Упанишадама записано, та дубока мисао, и највиша вриједност једне етничке заједнице. Ми се према језику често односимо с нашим немаром, а језик је у модерној лингвистици дефинисан као Институција свих институција, институција над институцијама. Ризница и чувар свих знања, комплетне културе и историје једног народа. Ми данас својим језиком често говоримо као да је туђ. Тако, онда, нажалост, буде и све друго туђе и отуђено, и историја, и култура и народ. И веза са другим народима у истом корјену и истом трајању и оном преплитању у истој мустри племенитости и узвишености. Примитивизам и снобизам, бесловеност, аљкавост, не смију бити дио нас, тај одраз и последица историјске фрустрације гдје смо изгубили способност да јасно мислимо и да се течно изражавамо. По оној народној „Говори јасно да те цио свијет разумије“ како би се избјегли непотребни неспоразуми, нејасноће, сукоби, раздори и најважније, несвјесно осиромашивање и пад, и потонуће у једну врсту самозаборава, у плитку свијест нације, управо запостављајући језичко наслеђе и језичко благо.

Јер, језик којим говоримо нисмо ми створили, ми смо га наслиједили као једно колективно благо, и то благо сачувано треба да предамо нараштајима који долазе после нас. Не да га нетакнутог вратимо и укопамо као талант, већ да га умножимо у вјери и љубави међусобној. Ми смо само једна карика у ланцу, духовном и генетском, и ми не смијемо да изневјеримо Дух цјелине.

И поново се вратимо дјеци и души дјечијој с почетка ове приче. Дјеца имају највећу моћ фузије и вјере, они су најбољи лијек против кризе, против кризног менталитета. Кад кажем дјеца ја мислим на све нас који смо млади Младенцем. Будимо као дјеца ова. Пробудимо се из идеолошких снова и вратимо се молитви, себи, заједништву, језику, трезорима културе и историје и острву у Вјечности.

Извор: Инфо служба СПЦ

Беседа јеромонаха Макарија, игумана савинског на духовној академији „Светом оцу Сави на дар“

Sat, 31 Aug 2019 08:32:53 +0000

Поводом великог празника и славе манастира Савина, Успења Пресвете Богородице – Госпођиндана, синоћ, у навечерје празника, у порти овог манастира одржана је Светоуспенска духовна академија „Светом оцу Сави на дар“ у организацији Српског културног друштва „Просвјета“ из Херцег Новог и „Трга од ћирилице“. Своје поздравано слово, отац Макарије, игуман манастира Савина почео је ријечима које су записали оци савински још давне 1877. године: Спаси, сачувај и сохрани Пречиста Богомати овај обитељски храм, Теби нашој помоћници на част славу и похвалу 1777. године подигнути.

Звучни запис беседе

„Оци су записали ове ријечи на стогодишњицу почетка зидања велике цркве манастира Савине и тиме дали један историјски печат овог мјеста да се на овом мјесту слави име Пресвете Богородице по најстаријем предању још из 11 вијека из 1030. године.“

Отац Макарије је указао на то да на основу године која је уписана на зидовима мале цркве знамо да је овдје постојала Црква Успења Пресвете Богородице 1030. године дакле скоро прије 1.000 година, прије него што је Свети Сава походио ове крајеве овде су закорачиле стопе Светих апостола који су донијели вјеру у ове наше крајеве.

„Од тог времена овдје се слави име Пресвете Богородице наше помоћнице, како кажу савински оци. И заиста Пресвета Богородица јесте помоћница свима који њој прибјегавају кроз молитву и кроз све хришћанске врлине. Она помаже и и указује да је истински живот у Њеном Сину – Господу Исусу Христу.“

Затим је игуман савински објаснио да је већина икона Богородице насликана тако да она држи малог Христа у наручју и руком показује према Њему како би свако ко стане испред те иконе схватио тај покрет руке Богородице – да је потребно да се сви обрате Њеноме Сину јер Господ Исус Христос је извор нашег живота. Онај ко се истински обраћа у духу и истини живоме Богу кроз посредништво Пресвете Богородице такав човјек ће живети вјечним животом:

„И ово мјесто потврђује да је кроз 10 вјекова слављења Пресвете Богородице опстао овај народ поред свих историјских догађаја а опстао је само зато што се чврсто држао вјере у Христа чиј је највећи печат оставио наш Свети Сава Немањић“, поручио је, између осталог, отац Макарије, игуман манастира Савина.

Традиоционална Светоуспенска духовна академија у част и славу Свете Госпође и крсног имена манастира Савина – празника Успења Пресвете Богородице посвећена је и јубилеју 800 година самосталности Српске православне цркве.

У оквиру академије, којој је присуствовао велики број вјерног народа Боке, као и г. Зоран Дојчиновић, конзул Републике Србије, изведен је богат културно умјетнички програм.

Извор: Радио Светигора