У години када се обележава 800 година самосталности Српске Православне Цркве значај Светог Саве за Србе је немерљив. Ако је Бог наш небески Отац, Свети Сава је наш духовни отац. Он је у бити српског народа. Он нас је родио у вери, поставио нас на прави пут и још увек нас својим молитвама води кроз сва овоземаљска искушења. Свети Сава је, свакако, наша најзначајнија историјска личност и најпоштованији је светац међу Србима. Његов лик и дело су утицали на нас, на нашу културу и традицију. Дух Светосавља који ми осећамо одражава се свуда око нас: у топонимима, обредима, традицији. Значај Светога Саве за Србе се може упоредити са значајем Мојсија код Јевреја, али и хришћана уопште.

 

 

Чини се да све знамо о Светом Сави. Био је принц који је одбацио овоземаљску славу зарад небеске, први српски архиепископ, законодавац и творац независне цркве, просветитељ и учитељ српскога рода, књижевник, дипломата. Међутим, Свети Сава не само што је утицао на нашу историју, културу и традицију, он је утицао и на нама блиске, братске словенске народе.

 

Од свих улога које је Свети Сава имао за живота најзначајнија је осамостаљивање Српске Православне Цркве 1219. и писања Номоканона тј. Законоправила.

 

Номоканон или Законоправило или Крмчија је зборник правила која регулишу световни и духовни живот средњовековне Србије. Реч „номоканон” је грчког порекла: номос значи грађански закон, а канон је црквено правило. „Крмчија” води порекло од старословенског придева који се и данас користи у савременом руском језику: кормчий  што значи кормилар, онај који управља кретањем брода.

 

Крмчија је написана 1219. године, а идеја водиља у овој књизи је склад духовне и световне власти. Српска средњевековна држава је прави пример земље која се владала према јеванђељском закону. О томе сведочи почетак Законоправила:

 

„СЬ Б(О)ГОМЬ ПОЧИНАЈУТЬ СЕ КНИГИ СИЈЕ ГЛ(АГО)ЛЕМИЈЕ ГЬРЬЧЬСКИМЬ ЈЕЗИКОМЬ НОМОКАНОНЬ И СКАЗАЕМИЈЕ НАШИМЬ ЈАЗИКОМЬ ЗАКОНОУПРАВИЛО“, што би у преводу на савремени српски језик значило: „СА БОГОМ ПОЧИЊУ ОВЕ КЊИГЕ КОЈЕ СЕ НА ГРЧКОМ ЈЕЗИКУ ИЗГОВАРАЈУ НОМОКАНОН, А НА НАШЕМ ЈЕЗИКУ ЗАКОНОПРАВИЛО“.

 

Крмчија је највећа српска књига. Имала је 400 листова исписаних на пергаменту, што је чинило 800 страница, димензије 24×31 цм, садржала је 64 главе, што би данас одговарало члановима закона, и гране, што би данас одговарало тачкама закона. Настала је на основи Методијевог Номоканона из 9. века, написаног око 868. године, који је био базиран на Јустинијановом зборнику. Међутим, својеврсност Номоканона Светога Саве је у слободном одабиру и распореду текстова. Приликом превођења Свети Сава је проширивао текстове својим објашњењима, скраћивао их или изнова састављао. Иако је избор текстова из византијског Номоканона, по распореду грађе до данас није пронађен истоветан византијски зборник! Свака глава која уређује духовни живот ослања се на црквене саборе, Библију и Житија светаца. Највероватније, тајна за овако добар одабир и распоред грађе у Номоканону лежи у чињеници да је Свети Сава око десет година био игуман Студенице где је током боравка и вођења написао Студенички типик – правило о животу монаха, као и Житије Светог Симеона Мироточивог. Мало после писања Крмчије, 1221. године Свети Сава је написао Синодик. Управо су Номоканон и Синодик постали правни и духовни стубови српске средњовековне државе.

 

Оригинал Савиног Законика није сачуван, али постоји око 10 преписа. Најзначајнија је Иловачка крмчија из 1262. јер је њу преписао са оригинала будимљански Епископ Теофил у Манастиру Светог арханђела Михајла у Бококоторском заливу. Постоје још Морачка, Хиландарска, Рашка, Сарајевска, Пчињска, Пећка, Дечанска и Милешевска крмчија.

 

Проучавање Законоправила је тежња ка животу у складу са Божијим Законом. Тако је 1963. године САНУ основала комисију која се бавила проучавањем Иловачке Крмчије. Највећи спорови међу научницима су били у вези са садржајем преписа Крмчија, јер су преписивачи Законоправила током векова додавали своје текстове и мењали оригинал. Између Иловачке и Морачке Крмчије научници САНУ су расправљали око десет година, али на крају Српска академија није ни издала фототипију Законоправила, већ Дечје новине 1991. године. Нажалост, препис који је најближи оригиналу – Иловачка крмчија данас се чува у Загребу у Хрватској академији знаности и уметности. Иако је у једном тренутку Иловачки препис био у Србији, наша држава га је морала вратити Хрватској због данашњих савремених закона, а Законоправило Светога Саве је и данас званичан правни кодекс СПЦ.

 

Колико је Савина Крмчија била склад духовне и световне власти и колико је била значајна за друге државе у окружењу, а посебно колики је имала значај за Русију, сведочи податак да је 1262. кијевски Митрополит Кирил тражио од бугарског кнеза Јакова Свјатослава да му пошаље „Кормчују књигу”, како Руси називају Крмчију. Тако је она у 13. веку преко Бугарске стигла до Русије где је у начињен први препис у граду Рјазану 1284. године. Тај препис је имао 71 главу.

 

Рјазанска крмчија је скоро годину дана преписивана и овај препис потврђује да је ово први српски, руски и бугарски грађански и црквени кодекс. Овај препис је имао своје редакције у древној Русији. Постојале су још Софијска, Мјасњиковскаја и Чудовскаја крмчија.

 

 

За средњовековну Русију у периоду између 13. и 17. века су карактеристични летописи – књижевне форме које су сведочиле о догађајима времена у ком су писане. Најзначајнији летопис ране руске књижевности је „Повесть временных лет” тј. „Повест минулих времена”. Иако многи руски научници данас оспоравају истинитост ове повести, форма летописа је достигла свој врхунац за време Ивана IV Рјуриковича. Нама је овај руски цар познатији као Иван Грозни.

 

Када је Иван Грозни имао само три године, остао је без оца. Иако је одмах по наслеђу постао цар, на чело Руске царевине је стао 1547. са свега 17 година. До тог тренутка о њему се бринула и одгајала га је бака по мајчиној линији – Ана Јакшић, удата Глинскаја, потомак Теодоре Немањић, полусестре цара Душана. Управо су у овој чињеници, да је венама Ивана Грозног текла Немањићка крв, укрепљене братске везе двају народа које је Свети Сава заподенуо одбегавши са двора свога оца на Хиландар заједно са руским монахом. Чак постоји легенда, која, додуше, нема историјске основе, да је круна Душана Силног тајно однета у Москву на крунисање Ивана Грозног (грозный (рус.) – страшан, силан, величанствен).

 

Ставши на чело руске државе цар Иван IV је пожелео да својој царствености подари уникатну историју света: од постања до његових дана. Тако је настао до тада највећи књижевни споменик на свету „Царска илустрована хроника” написана у 10 томова на двадесетак хиљада страна са око 18 000 сликовних илустрација на којој је радило 40 живописаца. „Царски илустровани летопис” описује догађаје од постанка света све до доласка Ивана IV Васиљевича на трон. Захваљујући баки и њеном утицају на одгајање и образовање свога унука, који се сматрао једним од најученијих људи свога времена, Иван Грозни је 4. том Летописа посветио српској средњевековној држави, династији Немањића и догађајима у Србији све до Косовског боја. Поред Косовске битке детаљно је описана лоза Немањића. Према оснивачу Српске Православне Цркве – Светоме Сави, Иван Грозни је имао велико поштовање и дивљење. Лик српског архиепископа, као наследника Византијске традиције, имао је кључни значај у формирању руске националне идеологије као православне царевине, све до прихватња идеологије Москве као Трећег Рима.

 

Колико је Свети Сава Српски, како га називају Руси, био поштован, показује податак да је његово житије било веома распрострањено у Руској средњовековној царевини – постојало је око 88 преписа. Оно је коришћено као образац за састављање житија руских светаца. У XIX веку је обележавање празника Светог Саве Српског имало политички карактер и служило је за демонстрацију „братског савеза Срба и Руса”. У Москви је све до 1917. Подворје СПЦ било место окупљања руских добровољаца за помоћ у ослободилачким ратовима Србије током XIX и XX века.

 

Данас у календару Руске православне цркве тзв. Мјасацослову постоје три српска свеца: Свети Сава, Симеон Мироточиви и Арсеније Први, којима се читају молитве за помоћ. Такође, Руска православна црква им је посветила житија. Када је отац Ивана Грозног, Василије III 1509. године зидао Архангелски сабор одредио је северну страну цркве за фреску Светог Саве и Симеона Мироточивог. Са друге стране, Свети Сава је приликом зидања Милешеве наредио да се ослика фреска Бориса и Глеба, руских светаца. Ова фреска је требало да прикаже зло које доноси свађа два рођена брата.

 

 

Без обзира на бурна историјска времена која су постојала код оба народа, везе Срба и Руса никада нису прекинуте. После пада Српске средњовековне државе, током 18. века још један Сава, гроф Сава Владиславич – Рагузински је одржавао везе између братских народа.

 

Сава Владиславич је био потомак Саве Луке из српске средњовековне породице. Отац му је био савременик Василија Острошког. Рођен је крајем 17. века у Херцеговини, а као школован човек путовао је и радио по Европи. Својим знањем и везама спајао је Османлијску империју, Дубровник и Млетачку републику. Са свега 20 година Сава Владиславич се обрео у Истамбулу и упознао једну од најзначајних личности тог доба – патријарха Доситеја, који га је повезао са руским конзулом. Захваљујући препоруци патријарха руском конзулу, као врло поверљиве личности, гроф Сава Владиславич се 1702. обрео на обали Балтичког мора и ту се упознао са Петром Великим на кога је оставио јак утисак. Јован Дучић, као потомак грофа Саве, тврдио је да је Сава Владиславич уживао велико поверење Петра I. И заиста, био му је саветник, учествовао је у важним историјским, финансијским и дипломатским догађајима, основао је руску тајну службу и први је указао Петру Великом на положај потлачених Срба у Турској империји.

 

Огромна важност његовог рада је постављање границе између Русије и Кине у дужини од 6000 км која траје у неизмењеном облику до данашњих дана. Ту је основао град Тројицосавск и саградио цркву посвећену Светом Сави Српском, као одбрану Православља на далеком истоку. Црква је пострадала крајем 18. века, али се планира њена обнова. Назив града Тројицисавск је преименован у Кјахту.

 

Утицај Светог Саве на руски духовни и књижевни, средњовековни свет се изучава скоро 100 година. Крмчија је књига која се проучава како код нас, тако и у свету, посебно словенском, а настала је 130 година пре чувеног Душановог законика.

 

Ксенија Радојичић, 

проф. руског језика и књижевности

 

 

 

*Објављено у Жичком благовеснику, 2019/2

 

 

Извор: Епархија жичка

 

Први преводи са Јеронимове латинске Вулгате на народном италијанском језику појавили су се вероватно у 13. веку. 

 

 

Ово су били прилично слободни преводи појединих библијских књига, често пропраћени објашњењима и скоро увек анонимни (осим у преводу Дела апостолских доминиканца Доменика Кавалка (Domenico Cavalca, негде из прве половине 14. века). Немац Ванделино ди Спира (Vandelino di Spira) објавио 1. октобра 1471. г. у Венецији прво издање Библије на италијанском под насловом Bibbia degnamente vulgarizzata per il clarissimo religioso duon Nicolao Malermi, касније познато као Библија д’Агосто (Bibbi ad’Agostо). Плод рада монаха Николе Малермија (Nicolò Malermi), који је делимично преводио с латинског, а делимично поправљао преводе у рукопису из претходних векова, била је Библија која је наишла на велики пријем и имала неколико потоњих издања.

 

Исте године, такође у Венецији објављена је једна Библија на народном језику, овога пута у октобру, па је позната као Октобарска Библија (Bibbia d’Ottobre), и то анонимно, а буквално се држала текстова из 13. века тосканског говора. Ова Библија је названа и Библија Јенсонијана (Bibbia Jensoniana), према имену Николе Јенсона (Niccolò Jenson), вероватно њеном штампачу. Године 1530. у штампарији Ђунти у Венецији тоскански хуманиста Антонио Бручоли (Antonio Brucioli) објавио је Il Nuovo Testamento di greco nuovamente tradotto in lingua Toscana, да би на две године касније, 1532, била објављена цела Библија, Biblia, quale contiene i sacri libri del Vecchio Testamento. Премда преводилац тврди да је преводио са изворних језика, може се сматрати да је преводио са латинског превода славног библисте Санте Пањинија (Sante Pagnini), док је Нови завет преводио са латинске верзије коју је објавио Еразмо Ротердамски 1516. године. Када је установљено да Бручоли гаји симпатије према Реформацији (мада се није званично одрекао католицизма), овај превод је 1559.г. Католичка Црква ставила на Списак забрањених књига (Index Librorum Prohibitorum). Године 1536. доминиканац Закерија да Фиренце (Zaccheria da Firenze) дао је свој Нови завет, што је био тек ретуш Бручолијевог превода, уз који је донео варијације, углавном стилистичке и формалне природе.

 

Године 1538. у Венецији је објављена La Bibbia nuouamente tradotta dalla hebraica verità in lingua thoscana старањем доминиканца Санти Мармокина (Santi Marmochino). У ствари, Стари завет је био ревизија Бручолијевог текста на начин што је умногоме користио Пањинијев латински текст, док је превод Новога завета дословна репродукција Захеријевог превода.

 

Године 1551. у Лиону је бенидиктинац Масимо Теофило Фјорентино (Massimo Theofilo Fiorentino) објавио Il Nuouo ed Eterno Testamento di Giesu Christo, сачинивши превод непосредно са грчког.

 

Године 1555. у Женеви је билингвално (италијанско-француски) објављен Нови завет старањем валденза Ђованија Луиђи Паскалеа (Giovan Luigi Pascale). Ово је прво штампано издање које је садржавало поделу на стихове. Италијански текст је био Бручолијев превод, поправљен на основу грчког, само много тачнији, док је француски текст био Калвинова поправка Оливентановог (Oliventan) превода. Паскалеа је 1560. инквизиција осудила на смрт.

 

Године 1562. довршена је још једна исправка Бручолијевог превода приписана Филипу Рустичију (Filippo Rustici), штампана у Женеви код уредника Франческа Дурона.

 

Почев од 1559. г. папа Павле IV, у покушају да контролише и спречи ширење јереси установио је Списак забрањених књига, који су касније употпунили папа Пије IV 1564. и Климент VIII 1596. године. Прописи овога списка (индекса) садржавали су, између осталог, забрану штампања, читања и поседовања превода Библије на народним језицима без претходне дозволе и писменог овлашћења бискупа, инквизитора или чак папске власти. Услед ових прописа штампање Библије у Италији је нагло обустављено.

 

У 17. веку једина Библија која је била преведена јесте протестантска Библија Ђованија Диодатија (Giovanni Diodati), која је штампана у Женеви 1607. под насловом La Bibbia. Cioè, i libri del Vecchio e del Nuovo Testamento. Nuovamente traslati in lingua italiana, da Giovanni Diodati, di nation Lucchese. С обзиром на то да је изванредно познавао јеврејски језик (био је професор јеврејског на Женевском универзититету) Диодати је сачинио први пут у Италији превод директно са изворних језика, грчког и јеврејског. Штавише, стилски гледано, његов рад се сматра ремек-делом италијанског језика 17. века. Године 1641. исти овај Диодати је окончао поправку свога рада и припремио друго издање, с тим што је псалме превео у стиху.

 

Године 1757. папа Бенедикт XIV изразио је жељу да се Библија преведе на италијански, па је опат Антонио Мартини (Antonio Martini) објавио најпре Нови завет у шест свезака (1776-1781). Мартини је преводио са Вулгате и упоредо у два ступца објавио латински са италијанским преводом. Овај превод је имао велики успех код италијанских католика и добио чак одобрење папе Пија VI, јер се држао прописа индекса забрањених књига. Много пута био је прештампаван и био је званичан превод Католичке Цркве све до прошлог века када су настале прве ревизије на основу изворног текста.

 

Године 1924. Диодатијев превод је осавремењен у светлу развоја италијанског језика и дотадашњих сазнања на пољу изворних језика.

 

Рад на ревизији био је поверен Британском и иностраном друштву, а обавио га је одбор под надзором валденза Ђованија Луција (Giovanni Luzzi). Ова нова редакција библијског текста добила је назив Риведута (Riveduta), погрешно називана Луцијева Библија.

 

Упоредо са ревизијом Диодатијевог превода, Ђовани Луци сачинио је превод целе Библије; то је она монументална Bibbia tradotta dai testi originali e annotate издата у 12 свезака 1921-1930. г. залагањем Società Fides et Amor из Фиренце. Ова Библија није имала велику распрострањеност.

 

У ово време настало је више превода у католичким круговима и надаље са Вулгате, а тек касније са изворних језика. Међу првима били су преводи А. Меркатија (A. Mercati) и других (1929) (ово је први католички превод после Мартинија), Е. Тинторија и других (E. Tintori,1931), М. Салеса (M. Sales, 1931) који је ревизија Мартинијевог превода, и, најзад, превод Ђ. Ричотија и др. (G. Ricciotti, 1939-40). Наводимо и преводе А. Вакарија и др. (A. Vaccari,1958), Ђ. Робалда (Robaldo, 1958), Ф. Нардoнија (F. Nardoni, 1960), С. Гарофала и др. (S. Garofalo, 1960), Е. Галбијатија (E. Galbiati), A. Penna, и P. Rossano (1963, ed. UTET), као и B. Mariani и др.(1964, ed. Garzanti).

 

Године 1968. Мондарори (Mondadori) је објавио Bibbia Condordata, што је превод са изворних језика, са уводом и белешкама у издању Италијанског библијског друштва. Настао је као плод сарадње католичких, протестантских, православних и јеврејских библиста.

 

Године 1981, у складу са упутствима Другог ватиканског концила из 1965. који је одлучио да је богослужбени језик италијански а не латински, Италијанска бискупска конференција је објавила Versione CEI, који је сместа постао званични текст Католичке Цркве и почео да се употребљава на богослужењима.

 

С обзиром на преку потребу да се има нови званични превод Библије, па и на ограничено време на располагању, одлучено је да се не сачињава превод изнова него да се на основу текстова на оригиналним језицима предузме темељна ревизија једног превода који је већ био у широкој употреби, наиме, превода објављеног код UTET, који је имао вредност из разлога што је био плод тројице преводилаца, па је 1974. године објављено благо поправљено његово издање. Са овим текстом касније је штампано неколико библија с белешкама и коментарима разне врсте, од којих су најпознатије La Bibbia di Gerusalemme (са свим њиховим белешкама преведеним са француских издања) и Bibbia Piemme (1995, ed. Piemme).

 

Године 2008. штампано је ново издање Библије (CEI), што је темељна ревизија превода, па је добила назив CEI2008.

 

Године 1983. кућа Сан Паоло је објавила Nuovissima versione dai testi originali, уобичајено названу Bibbia Paolinа. Ово је једнотомна збирка од 48 најбољих превода библијских књига сачињених између 1967. и 1980, а те су преводе дали италијански библистиC.M. Martini, P. Rossano, U. Vanni и други. Са овим текстом је објављено више библија: Bibbia Emmaus (1998), BibbiaTabor (1999), и Bibbia Ebron (2000).

 

Године 1985. појавила се Parola del Signore La Bibbia in lingua corrente, обично названа TILC (Traduzione Interconfessionale in Lingua Corrente); она је плод сарадње католичких и протестантских библиста. Исправљено издање је објављено 2014. године.

 

Године 1991. код издавачке куће La Buona Novella објављен је Nuova Diodati. Она се састоји од Диодатијевог превода који је само језички редигован како би књига била ближа савременом књижевном језику. Главна карактеристика овог издања је у томе што се држала текста Новога завета тзв. textus receptus-а, грчког текста који је Диодати користио у 17. веку, а који је једини тада био познат, док није узимао у обзир рукописе који су касније пронађени, а које је узела у обзир Riveduta 1924. г. Уследило је исправљено издање 2003. године.

 

Године 1994. Женевско библијско друштво је објавило Nuova Riveduta; као што назив подразумева, ово је исправка претходне Riveduta из 1924, па се може сматрати природним наставком текста који је дао Ђовани Диодатиизмеђу 1607. и 1641. године, а разликује се од њега тиме што је лингвистички осавремењен и што је исправљен на основу јерменских и грчких рукописа којих није било на 70 година раније, а још мање у време Диодатија. Године 2006. незнатно поправљена и побољшана верзија Библије објављена је под насловом Nuova Riveduta 2006. И она садржи критички апарат са белешкама и варијантама читања новозаветног текста.

 

Наводимо још два подухвата издавачке установе Biblica слична један другоме: La Parola è Vita (1981; 1984) и La Bibbia della Gioia (1997; 2006). У суштини, ово су италијанска издања енглеске парафразиране Библије „The Living Bible“.

 

Године 2014, поводом своје 100-годишњице, Друштво Светог Павла (Società San Paolo) штампало је ново издање Библије под насловом Nuova versione dai testi antichi.

 

Године 2017. под покровитељством Британског библијског друштва и Италијанског библијског друштва, а поводом 500 година од Реформације, публикован је нови превод Новога завета са грчког језика. Ово је претеча онога што ће се када Стари завет буде објављен (планирано за 2023. годину), бити названо Bibbia della Riforma. У протестантском контексту, ово ће бити први нови превод са изворних језика за последњих 400 година колико је протекло од Диодатијевог превода.

 

 

Превод: протођакон Радомир Ракић

 

*објављено у Гласнику, службеном листу Српске Православне Цркве број 7/2019.

 

 

Извор: Инфо служба СПЦ

 

Емисија ”Духовници” са протопрезвитером Срђаном Јаблановићем из Прага. У продукцији Православне епархије Бачке, емисију води и уређује Велимир - Веља Павловић. Емисија је емитована на Радио Телевизији Војводине 18. и 25. 08. 2019. лета Господњег. 

 

 

 

Извор: Православие.ру

 

Иринеј Лионски (грчки Ειρηναίος της Λυών), али и Иринеј из Смирне (грчки Εἰρηναῖος ὁ Σμυρναῖος) ‚ рођен око 135, а преставио се око † 202, Учитељ Цркве, Епископ у Лугдунуму у Галији (данас Лиону/Француској).

 

 

Овај светитељ је један од најзначајнијих богослова 2. века и један од првих систематских богослова хришћанства. Красило га је широко и дубоко образовање - владање јелинском философијом и поезијом. Његови списи су у развоју ране Цркве и хришћанског богословља били столп, утвержденије и путоказ целокупном његовом потоњем развоју. Он је архиначалник и прецептор појма „Regula fidei“ („Правило вере“).

 

Житије

 

О његовом животу је познато сасвим мало из фрагментарно сачуваних извора. Сходно Јевсевијевој Historia Ecclesiastica, Свети Иринеј Лионски потиче из Смирне, данашњег Измира, у Малој Азији. Био је ученик Поликарпа из Смирне, иако се то нигде изразито не тврди, већ само да га је у својој младости слушао. Свети Иринеј је био други епископ у Лиону, након првог Потина који је 177. за време прогона хришћана пао мученичком смрћу под Марком Аурелијем. Како је Иринеј тада био у Риму у коме је војевао против гностичких догми, борећи се и у питањима монтанизма са полемичним епископом Елевтеријем опомињући га на мир. Богу на истину се преставио након прелаза другог у треће столеће.

 

Свети Иринеј Лионски је писац многобројних књига од којих је најважније драгоцени богословски трактат Adversus haereses  (Разобличавање и побијање лажно знања или in brevi „Против јереси“) у пет књига. Фрагменти на грчком су сачувани, као и интегралан латински превод текста који је настао релативно брзо нако оригинала. На овоме месту бисмо радо подсетили на тројезично издање (грчки/латински/немачки) овог фундаменталног списа у чувеној серији „Fontes Christiani“- Irenäus von Lyon: Epideixis - Adversus Haereses = Darlegung der Apostolischen Verkündigung - Gegen die Häresien. V Bde. Herausgegeben von Norbert Brox, Herder Verlag, Freiburg. Безмало сва његова богословско-књижевна делатност била је усмерена на полемику са гностицизмом. Циљ овог дела се састоји у јасном и недвосмисленом двојењу од хетеродоксног гностичког учења. Ово дело је означено као рудник злата за изучавање историје гностичког учења у 2. веку. Оно је остало најважнији извор и након открића библиотеке у Наг Хамадију 1945. г. Дело се састоји од пет књига, које садрже опис гностичког учења Валентина, побијање гностичког учења аргументима људског ума, разматрање питања Светог Предања и Светог Писма и питање васкрсења човека. Овај спис је до нас дошао у преводу на латински језик, који је сачињен већ почетком III века. Грчки оригинал могао би се реконструисати скоро у целости на основу његових фрагмената сачуваних код Јевсевија, Иполита и Епифанија. Посебну димензију је добила Иринејева борба против Јеванђеља по Јуди, након што је 1976. г. пронађен Codex са коптским преводом овог списа из 4. века.

 

 

 

Иринеј је прослављан и као мученик. Његово мучеништво је посведочено само код Григорија из Тура. Сахрањен је  у катедрали Saint-Jean (Св. Јована Претече) у Лиону, која је доцније, њему у почаст, преименована у катедралу Saint-Irenée (Св. Иринеја). Његов гроб и реликвије су 1652.г. у безумној јарости хугеноти уништили.

 

Учење (богословље) Иринеја Лионског

 

У теологији Светог Иринеја Лионског су централна следећа питања: учење ο Светој Тројици, учење ο Логосу, учење ο Јединству бића Божјега, учење ο оваплоћењу Логоса,о еклисиолошким, сотириолошким, антрополошким питањима, као и учење ο Светом Предању и Светом Писму, и о многим другим темама.

 

Средиште Иринејевог богословља, који је утемељитељ хришћанске догматике, чини Јединство Божје, за разлику од раздвајања гностичког Бога у један број „еона“ и гностичког разликовања између једног трансцендентног „највишег Бога“ и једног нижег „Демијурга“, који је створио свет. Иринеј примењује логосну теологију коју је преузео од Јустина Философа/ Мученика, али говори о Сину и Духу као „Божјим рукама“. Христос је за Иринеја тај који је невидљивог Бога учинио људима видљивим. Иринејев нагласак на Јединству Бога одговара јединству икономије спасења. Светитељ истиче да је Бог створио свет и да од тада над њим влада. Све што се збива, збива се по Божјем плану за људе. Овај свет је „зона проблема“ у коме је човек принуђен да доноси одлуке између добра и зла (слобода воље), јер само на тај начин он морално сазрева. Свети Иринеј пореди смрт са старозаветном параболом о Јони и киту. Утврђујући против гностика аутентичност Божанског Откривења, Иринеј се позива на догматско јединство четири Јеванђеља, а онда и на Свето Предање. Док су гностичка лажна "јеванђеља" међусобно различита, Јеванђеља Цркве су међусобно сагласна зато што сва четири говоре истину. Највиша тачка у икономији спсења је Христос. Иринеј види у Христу улогу Спаситеља. Христос је нови Адам који поништава оно што је Адам починио.Тамо где је Адам због плода дрвета показао непослушност, Христос је до смрти на крсту од дрвета осведочио послушност. Иринеј први повлачи паралелу, која ће доцније имати огромну популарност, између Еве и Марије, подвлачећи опреку између заборавности према обавези од њеног апсолутног испуњења, да би констатовао: „Ева је морала бити васпостављена кроз девственост Марије, тиме што је постала заступник девствене послушности, оповргавши непослушност“) [из: Epideixis]. У Христу Иринеј види понављање људског живота. То значи да Христос пролази кроз све стадијуме људског живота освећујући живот својом Божанском природом. Спасење долази кроз отелотворење Сина Божјег као човека. За Св. Иринеја Бог је Творац, "Отац свих", он је "извор свега доброга". Наше знање ο Богу долази кроз Логос. Иринејеви претходници су Логос посматрали у космолошкој перспективи, док га Иринеј посматра шире: Логос има не само творачку него и сотириолошку и обожилачку функцију. Вечни Логос је постао човек ради човековог спасења и обожења, али и даље је остао раван и једносуштан Своме Оцу. Смрт и пролазност су казна за грех. Бог је бесмртан и непролазан; са људском природом у образу Христа сједињен, откривајући нам те квалитете. Грех првих људи састојао се у томе што су чланови човековог бића изневерили своје призвање, из чега је у бићу настала дисхармонија. Тиме је започео процес свођења човека на "само тело". Спасење се састоји у поновном успостављању хармоније човекових елемената. Али да би до те хармоније дошло, неопходно је пре тога успоставити једну другу хармонију - хармонију између човека и Бога. Она је остварена у оваплоћењу Бога Логоса. Спасење подразумева једну промену у начину живота човека, живот у заједници с Богом, у којој човек поприма и својства природе Божје - то је процес обожења човека.

 

Адам је до грехопада имао и лик и подобије. Подобије се састојало у посебној натприродној светости, бесмртности, врлинском животу, уподобљавању Богу, јединству с Њим. Адамовим грехопадом човечанство је изгубило подобије, али је оваплоћењем Логоса добио могућност уподобљења помоћу својих дела, својим начином живљења. Чин обнављања подобија сада се налази у рукама самог човека, премда може да добије подобије и као дар божанске благодати, а такође и као награду за одговарајући начин живљења. На тај начин, ομοιωσις је код Иринеја идеал духовног и, пре свега, моралног човековог савршенства, док се εικων схвата у два смисла: прво, као Логосно-подобије у телесно-духовном јединству човечје природе и, друго, као богоподобије у разуму и слободној вољи Бога.

 

Богословље Светог Иринеја Лионског је утисло неизбрисиви печат православном учењу као њена средишна парадигма. Запад је под упливом теологије Блаженог Августина.

 

Св. Иринеј Лионски цитира углавном књиге које су ушле у састав канона Новог Завета. У његовим списима нема помена Филимона, 2. Петрове, 3. Јованове посланице и Јуде. Основни критеријум истине јесте Свето Предање као преношење правила вере. Предање Цркве је свуда исто и једно због тога што оно има само један извор - Господа Исуса Христа, док су гностичка предања творевина многих људи. Истина припада целој Цркви, и зато је немогуће говорити ο апостолском прејемству без повезаности са апостолском истином - само Црква вођена Духом Светим, може да посведочи ту Истину. Епископским прејемством преноси се правило вере, а без правила вере нема ваљаног епископског прејемства. Свим четирма Јевађељима је признавао богонадахнутост („инспирацију“), вероватно као реаговање на Маркионово преиначено Јеванђеље од Луке, које је он сматрао јединим исправним Јеванђељем.

 

Свети Иринеј Лионски је на основу свога грандиозног интелекта и своје списатељске плодностиимао огроман утицај на развој хришћанског учења како на Истоку тако и на Западу. Он је у свом учењу објединио источне и западне тенденције, те је његово богословље надвремена парадигма, чија се унутрашње богатство састоји у величанственом споју система свеобухватне икономије и свеобухватног возглављења.

 

 

Извор: Инфо служба СПЦ

 

Велики богослов и учитељ Цркве – свети свештеномученик Иринеј Лионски, био је предстојатељ Цркве Божје у Лиону. Живео је и подвизавао се у другом веку. Штитећи веру и учење Цркве од јеретикâ, написао је многа значајна богословска дела. О светитељу Иринеју Лионском говорио је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду.

 

 

Извор: Инфо служба Епархије бачке

 

На јубиларном 20. Сабору православне дјеце на Цетињу ове године програм је почео приказивањем кратког документарног филма „20 година у љубави Христовој“. Филм садржи бројне фотографије и снимке начињене у току дводеценијског одржавања Сабора, а кроз аудио запис даје осврт на саме почетке, успјехе који су постигнути као и поуку и поруку садашњим и будућим полазницима вјеронауке. Урађен је у продукцији Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске.

 

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Импресивно је задржати поглед на сваком углу слова Јеванђеља. Порука Јеванђеља није једнодимензионална и не може се применити искључиво само на један контекст, па чак ни на само један век живљења. Добро је читати критички, али још боље је читати отвореног срца. Онда почиње жуборење Другог да се емитује у твојој свести. Увиђаш начине како Сам Бог размишља. Ако ти каже. Ако можеш. Без великих очекивања и големе имагинације.

 

 

Данас бих се задржао на анализи Христовог прања ногу ученицима. Неки аутори преводе тај чин као исказ љубави какав је већ постојао код Јевреја. Сада треба ући у суштину тог геста. Данас је људима тешко и руковати се. Погледати један другог. Јавити се један другом. Ако сусрета и има – недостаје дубина. Људи се не осећају. Ако се и осећају – често се не разумеју. Дакле, проблем је увек исти: љубав и однос. Само где има љубави може бити односа. Да ли је сваки не-однос губитак љубави? Не, јер се негде сусрет једноставно није догодио, па тиме ни могућност за однос. Да ли је сваки однос производ благодатног уплива? Не, јер неки се могу волети и без љубави према Богу.

 

Вратимо се Христовом гесту. У њему можемо сагледавати колико ми не чинимо способним себе ни за минимално. У данашње време, у ери овакве културе и менталитета, такав гест би се сматрао за подсмех. Свештеницима би, рецимо, било испод части да перу ноге својим верницима или један другоме. Наравно, само правимо хипотетичко поређење. Не мора нужно неки стари јудејски обичај да преживи у неком другом веку и свету где више нема места макар за сећање. У време оно саблазан је остала на нивоу да Бог уопште може постати човек. Идемо даље. Христос не исказује љубав само у овоме чину. Он то чини свим Својим свештенодејствима од тренутка Оваплоћења до Вазнесења, и не престаје да чудодејствује и благодатно изненађује од централне тачке Литургије до данашњих дана. Није, дакле, ниједан акт или чудо претежније јер се у свим огледа деловање Тројице. Зато би било неумесно, примера ради, истицати важност прања ногу од Тајне Вечере. Имају исту тежину. Као што рече један егзегета: „Свуда где се Исус креће – тамо је Црква!“.

 

Занимљива је реакција апостола Петра. Кад мало боље погледамо, он се свуда нешто буни. За све има неки коментар или „бољи предлог“. Није то нужно од његове дрскости или незнања, мада ово друго не треба превидети, јер ученик Петар и апостол Петар немају исти ниво богопознања. Пре ми се чини да од његове безазлене присности коју осећа према Христу тако смело говори, приговара или даје сугестије. А видимо да га сваки пут Христос „поклопи“ другом аргументацијом која не одговара курсу размишљања које у том моменту има ученик Петар. У светлости његовог противљења да му Христос опере ноге, можемо видети реакцију свакога од нас. Срамота доминира. Осећање недостојности. Отимање од Христа пред величином сопствене обнажености. Можда пре жеља да ми оперемо ноге Христу као она које је сузама својим и косом опрала ноге Његове, или као што је, са друге стране, Јован Претеча желео да Христос пре њега крсти неголи он Њега. Али, гле парадокса: то није Божија воља!!!

 

Христос каже Петру: „Ако те не оперем, немаш удела са мном!“. Експлозиван моменат. Чудне речи. И Петар се одмах саглашава. Ово је мистичан богослужбени моменат. Ево Цркве на делу! Бог Први показује иницијативу. Не чека да Њему дођу већ Он иде ка њима. Он први клечи. Први се савија и припрема воду и убрус. Нема асистента осим Оца и Духа. Кенозис, очишћење и одуховљење. Све три врлине Духа на једном месту у овом акту Богочовека. Логично би било наступити другачије, али Бог жели овако. Не демонстрира неку власт бахатог ауторитета, већ топлосрдачно, као када родитељ купа своју децу. Као да Христос жели да каже Петру и свима Петру налик: „Не опири се, пусти да Ја преузмем; не осећај се непријатно; не противи се због згрожености над собом!“. У суштини, одмах смо разоружани човекољубљем. Или прихваташ или не прихваташ. Нема трећег пута. Имати удела са Богом значи постати Му налик; облагодити себе прихватањем Његове љубави и еманацијом исте за друге око себе; једноставније речено: учествовати у Њему Самом. Ако сматрамо да наша воља, или наш грех (а није свака воља израз греха) немају „право“ да нас Бог „опслужује“, онда својој вољи и греху дајемо већу важност и стварност неголи Самом Богу. Наравно, треба да остане присутно осећање скромности да се од охолости не би Бог претварао у дежурног конобара а Црква кафаном разбојничком.

 

Дакле, и пре него што смо приступили Путиру, а приближи смо се прљави, неочишћени, Он је Тај који нас удостојава, припрема и чисти. Себи посвећује. Ако смо недостојни – немамо удела са Њим. Ако нас не очисти – немамо пријатељство Његовог Духа. Ако смо Га примили а кажемо да нисмо достојни да имамо удела са Њим, онда Га одричемо; пљујемо на окушану реалност Његовог присуства; шутирамо посуду из које је хтео да нас опере.

 

Велике речи: „Ако те не оперем, немаш удела са мном!“. Зар је то мало? Прљав си по својој вољи, још те други купа? Бити удостојен додира? Не противити се чак и када би скромност хтела другачије? Не опирати се чак и када величина греха жели да сакрије величину Његове љубави? Треба ово искуство лагано апсорбовати и освестити. Удео са Богом значи постати Његовој нарави налик. Бити преплављен светлошћу у којој Он Сам живи. Нема уцене. Постоји предуслов само до оне границе докле се пита слобода. Уцена не пита слободу. Предуслов није исто што и уцена. Определити се може само онај ко је слободан. Уцењен не може да бира. Онај који позива – призива у веће остварење слободе од познате. Усисавање Другим уноси у вртлог где смер ветра не иде час на једну страну добра а час на другу страну зла, већ једино у недвосмерној усмерености ка Једино Добром. Не може се бити близу светлости а не постати светлост, као што се ниједна ствар не може видети ако није обасјана. Овде се очишћење и освећење преплићу. Оно што се чисти уједно постаје освећено. Овде можемо да се опростимо од морализма. Зато ни покајање не треба да паралише човека већ да га узноси у Стварност која превазилази не само недостатке већ и постојање свега знаног у целини своје најкрасније велелепности. Толико је узвишена Тајна Христове присности са нама. Удео са Њим. Ако је шта/ко очишћено – грех више нема постојање. Ако је шта/ко освећено – улази у вечно постојање. А Бог је отишао још даље од прања ногу, чак и од смрти на крсту. Умањио је Своје обличије изменивши се једном заувек у човека. Толико је велика Његова неизмењива љубав. И ово треба сагледавати…

 

 

Никола Ђоловић

 

 

Извор: Теологија.нет

 

Име Симоне де Бовуар толико је блиско повезано са именом Жана Пола Сартра да ми се чини да када би се његово име изоставило њено би било само flatus vocis. Да би њено име постало звучно, неопходно је изговорити и његово. 

 

 

Готово увек се појављују здружено. Врло често се пренебрегава чињеница да је она веома плодан писац који је за живота објавио како дела која су плод маште, тако и дела која су плод збиље. Заправо, највећи део њеног целокупног опуса чине аутобиографска дела. Њена главна замисао је била да властиту историју пренесе на папир почевши од најранијих дана. То је и учинила почевши делом Успомене лепо васпитане девојке у коме је читаоцима предочила да је са свега две године, премда се са овим не би сложили многи психолози, имала формиран и истрајан карактер који би задобио све што би наумила, упркос строгим родитељима. На основу таквог карактера могло се антиципирати то да за њу неће постоји немогуће. 

 

Расла је у католичкој породици у окриљу родитељске љубави и била је раздрагано и здраво дете. Имала је млађу сестру са којом је читавог живота била блиска и коју је Симона из милоште звала Луткица. Отац је и сестру и њу припремио на рад како би имале сопствени мираз, тако да су обе од најранијих дана схватале да све што желе трудом и истрајношћу могу постићи. Похађала је католичку школу Дезир из које има не тако лепа искуства. Девојчице са којима је ишла у разред сматрала је незанимљивима и не превише бистрима. Дружила се само са девојчицом Зазом које ће се сећати читавог живота. Заза је на несвакидашњи начин била везана за мајку и често би патила када мајка не би била задовољна њеним жељама. Заза је умрла пре уписа факултета. Симона сматра да је узрок Зазине смрти у хиперсензибилној природи која се није могла одупрети људској суровости и немилосрдности. Симони је Зазина смрт била показатељ да човек треба преживети упркос реалности. Ма шта други људи који су нам драги чинили, наш је задатак да све то разумемо као једну од многих ситуација, а да ниједна од њих није значајна толико колико феномен живљења. Размирице у Симониној породици настале су оног тренутка када је Симона саопштила своју жељу да студира филозофију. Треба имати у виду да је реч о патријархалном друштву чији је Симона део и да је то узрок неслагања у породици. Права је реткост била да девојка настави школовање, а и када би то био случај готово никада се не би опредељивала за филозофију. Готово ниједна – сем Симоне. Њен карактер је и овога пута победио. Била је срећна на студијама јер се тада први пут осећала слободном посветивши се нечему што много воли – читању филозофске грађе. На студијама доживљава егзистенцијални преокрет који је одређен двама догађајима: први, у коме схвата да у њеном свету више нема места за Бога чије јој је постојање наметано од рођења и зариче се на атеизам и други – тренутак када упознаје Сартра. Током живота засигурно је променила неке од својих ставова из младости, док се атеизма и Сартра држала до последњег даха свога бића.

 

За чињеницу да јој је име неодвојиво од Сартровог ипак је, треба рећи, најзаслужнија она сама. Сва њена дела прожета су њиховим односом. Сартрова личност је главни покретач и инспирација њеног стваралачког надахнућа. Симона је веома сликовит пример типичног женског заљубљивања које се не осврће на спољашњост мушкарца, већ на целокупан утисак који тај мушкарац на њу оставља. Али срце не бира на начин на који разум то чини. Упознавши га, у њему је препознала то да су у њему све њене маније доведене до степена ужарености. Говорећи о њему, себи и њиховом односу, својски се трудила да да објективну, непристрасну слику тога. Ипак, увек када би говорила о њему, чинила би то са великим дивљењем. Примера ради, у Најбољим годинама пише: „У мојим очима Сартр ме је превазилазио снагом свог става; дивила сам се томе што своју судбину држи у својим рукама; али далеко да ми је то било непријатно, било ми је, напротив, угодно што га ценим више од себе.“ Имали су необичан однос; волели су се искрено и безрезервно и делили су апсолутно све, од најинтимније мисли до сваке намере и поступка који би начинили. Ипак, учинили су нешто што раније нисам сретала како у историји књижевности, још мање у реалним животима писаца; једногласно су се договорили да не пристану на брак који је за њих био само конвенција друштва, да је у њиховом односу могуће да свако од њих има љубавника, али да све што им се дешава треба да говоре једно другоме. Заветовали су се на искреност и потпуно поверење, као и на то да ће упркос многим одосима које буду остварили са другима, њихов бити главни и нераскидив.

 

Свакога дана су радили и много писали. Разговарали су о нацртима књига и често би јој Сартр сугерисао на који начи да одређену тему уобличи, како да своје ликове учини живљим, дубљим и занимљивијим, док је она његова дела ишчитавала и стилски преправљала, јер за Сартра важи то да му је мисао нејасна, упркос тежини идеје коју собом та идеја носи. Када би Симона изгубила мотивацију за писањем, упркос увек присутној жељи да се бави књижевношћу, Сартр који је имао неуморан дух увек би је бодрио. Њему је писање било природно попут дисања. Често се чини да Симона покушава да ухвати корак са њим, али касније сама признаје да је њој живот представљао највећу вредност, док је Сартру то била књижевност и писање. Како би сазревали и као личности и као писци, живели су одвоједно и до две године у различитим државама. Да Симони то није падало лако види се из тона којим о томе пише, иако никада експлицитно. Она је Сартра доживљавала као своје биће и често је тврдила да су они једно. „Велика је предност“, сматра она, „упознати са неким потпун склад“. У њеним је очима његова вредност била бескрајна. Ретко су се свађали. Чини се као да су дисали заједно. Ипак, нису били у свему слични; док је Симона обожавала да шета, Сартр је пре бирао вожњу бицикла, јер је тада могао неометано да размишља. Једном је, бележи Симона, пао са бицикла јер је до те мере био обузет неком мишљу да је заборавио да окреће педале. Симона је волела рад у уредној соби, за столом, без цигарета, док су Сартру дим цигарете и хрпа папира на столу биле услов за почетак рада. Сартр је волео да говори јавно, док је Симона нагињала повучености и приватним разговорима...

 

Ма колико се они придржавали пакта који су склопили, из Симониних реченица је видљиво колико се секирала када би у Сартров живот ушла нова жена. Са тиме се чак ни она није могла сасвим помирити, баш као што ниједна жена и не би. Ипак, трудила се да га разуме и да чини све оно што би њега усрећило. У зрелим годинама је и она имала љубавнике, али сваки однос са неким другим мушкарцем био је обојен односом са Сартром. Њихове романсе би се брзо завршавале, али је њихова љубав опстајала.

 

Не треба стећи утисак да је њихова љубав била статична, незнимљива и идилична. То никако. Симона чак и када у Једна веома блага смрт приказује себе крај самртничког узглавља своје мајке, чији живот реконструише и закључује да је мајка читавог живота патила јер ју је муж варао, помиње Сатра и одлазак код њега, који је био свакодневица, као и рад на књижевности. Интересантно је да патњу мајке везује за однос са мужем. То није случајно, јер је вероватно и она сама много патила из истог разлога. У роману Неспоразум у Москви приказан је однос између двоје супружника у зрелим годинама. Њена јунакиња се све време преиспитује воли ли тог мушкарца са којим је провела живот, јесу ли временом постали странци отуђивши се, или је све остало исто. Често ју је узнемиравало и ћутање међу њима јер је оно било речитије од било којих речи. Ово место критичари углавном виде као њену пројекцију односа са Сартром, а за овако тумачење, као што смо видели, има основа.

 

Било како било, чињеница је да је њихов однос постојао, напредовао и развијао се онолико дуго колико и њихова егзистенција. Како то да се нису раздојили упркос времену? Много би се разлога могло пронаћи, како у њиховим истрајним карактерима, осећају лојалности које су задобили васпитањем, дугогодишњом навиком... Моја је теза та да је однос који започне кроз знање – вечан. То стваралачко у човеку је активно све време и везе које подстичу на креативни акт се негују. Са друге стране, чињеница је да када младо срце некога заволи, та је љубав безразложна, искрена и чиста, самим тим – неуништива.

 

 

 

вероучитељица Ружица Милић

 

 

 

 

"Наше основно предање је хришћанско, засновано на Христовим речима на Велики Четвртак - "Чините ово у мој спомен" - из Светог Писма потиче идеја коју данас помодно зовемо - културом сећања", говори за Слово љубве Епископ пакрачко-славонски Г. Јован (Ћулибрк) позивајући верујући народ на обележавање Дана Јасеновачких новомученика. Владика подсећа да је сва историја Цркве и њена Литургија заснована на спомену на оно што је Христос учинио - "сећању на све што се за нас збило и што ће се збити, а Јасеновачки Новомученици су наставак тог крсног и васкрсног предања".

 

Звучни запис разговора

 

 

Епископ Јован подсећа на молитвена сабрања - 7. септембра у Јасеновцу где ће служити Митрополит Порфирије, Епископ диоклијски Методије и представници  Руске Цркве,  8. септембра у Манастиру Ораховица, затим 11. септембра, на дан рођења блаженопочившег Патријарха Павла у обновљеном храму у Кућанцима. Такође, посебна пажња је на петом по реду Научном скупу „Новомученици: Полиперспектива V“, у Српској православној општој гимназији у Загребу, 6. септембра.

 

Освећење обновљеног Храма Светих апостола Петра и Павла и Парохијског дома у родом месту блаженопочившег патријарха Павла, Кућанцима, биће 16. новембра, чиме ће Епархија пакрачко-славонска обележити јубилеј СПЦ, осам векова аутокефалности, за шта Владика каже "Нама је то велика радост јер је наша Западна Славонија, мала и практично нестала, дала једног од највећих поглавара Патријаршије Пећке. Поготово је то прилика да након пет година рада овде сагледамо шта смо досад урадили и прославимо велику обнову која је у току".

 

На питање како се осећа и да ли је задовољан досад урађеним, каже нам: "Радостан сам и радан, али је најважније да се умногостручио број верника о великим празницима, то не може да се упореди са оним што је било пре, а оно што предстоји је да народ потпуно заживи Литургијски".

 

 

Извор: Радио Слово љубве

 

Поводом прве годишњице од упокојења академика Владете Јеротића, о делу и духовном лику почившег професора за радио "Слово љубве" говорио је протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке и професор на Праволсавном богословском факултету СПЦ у Либертивилу. 

 

Звучни запис емисије

 

 

Питали смо уваженог проту, који је више од 40 година био у блиској и живој комуникацији са професором Јеротићем, како можемо сагледати духовни лик овог великог човека, зашто су његова свестраност и разноврсна интересовања довели до погрешних интерпретација у једном делу јавности, али и како избећи "идолизацију" самог професора, чега је он на првом месту и сам био велики противник? 

 

На себи својствен, надахнут али и веома конкретан начин, прота Милош нас откривањем финог ткања личности која је обележила другу половину 20. века у нашем друштву, поучава и упућује на који начин да разумемо не само лик и дело професора Јеротића, него како уопште и да приступамо важним животним питањима. "Духовни код био је усађен у професору Јеротићу и из тога је он, великим трудом и радом, изнедрио многе дарове", рекао је о. Милош који је подсетио да је оно што ће остати заувек иза професора Јеротића а што су људи веома волели и поштовали, "лепа, јасна, разговетна и разумљива реч".

 

 

Извор: Радио Слово љубве

 

У оквиру емисије "Под знаком питања" која је на таласима радија Слово љубве емитована 11. маја 2011. лета Господњег, теолог Милана Ивковић говори о стваралаштву. Звучни запис емисије доносимо са званичне интернет странице радија Слово љубве, Архиепископије београдско-карловачке. 

 

 

Звучни запис емисије

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

 

Вашој пажњи препоручујемо и:

 

 

 

 

 

Емисију у којој је беседио свештеник Арсеније Арсенијевић, старешина Вазнесењског храма у центру Београда и главни и одговорни уредник нашег радија, започели смо освртом на јеванђељско зачало прочитано на светој Литургији у недељу 11. по Духовима, а које говори о опраштању дугова. 

 

Звучни запис беседе

 

 

„Ова прича нас упућује на смирење и спознају сопствене грешности“ рекао је наш гост додајући да треба следити светоотачки идеал –сматрати себе најнижим у односу на целокупну Божију творевину. Зашто онда долази до претеране ревности, скретања у разне крајности, узимања себи за право да се суди другима? „Ми се молимо знајући људску слабост“ рекао је о. Арсеније говорећи управо на ту тему и појашњавајући да наш одговор увек треба да буде „љубав, праштање и трпљење кроз молитву, како бисмо исцелили и себе и друге“.

 

 

Извор: Радио Слово љубве