Живе речи утехе: Живе речи утехе

Свети пророк Захарија и Света праведна Јелисавета

Tue, 17 Sep 2019 20:48:13 +0000

Родитељи Светог Јована Претече и Крститеља Господњег. Захарије беше син Варахијин, од рода Авије, из племена Аронова. Беше началник свештеника из рода Авијева, које држаше осму чреду служења у храму Јерусалимском. Жена му беше Јелисавета кћи Совије, сестре Свете Ане, матере Пресвете Богородице.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПРОРОКА ЗАХАРИЈЕ И СВЕТЕ ПРАВЕДНЕ ЈЕЛИСАВЕТЕ, РОДИТЕЉИ СВ. ЈОВАНА ПРОРОКА, ПРЕТЕЧЕ И КРСТИТЕЉА ГОСПОДЊЕГ

Свети пророк Захарија, отац светога Јована Претече и Крститеља Господњег, беше син Варахијин, од рода Авије, из племена Аронова. Он имађаше жену Јелисавету, која такође бејаше из племена Аронова; она беше сестра свете Ане мајке Пресвете Богородице Свето Еванђеље сведочи о њима да беху украшени свима врлинама и провођаху живот беспрекорно. Свети еванђелист Лука вели за њих: Бејаху обоје праведни пред Богом, и живљаху у свему по заповестима и уредбама Господњим без мане (Лк 1, 6). Очигледан доказ чесног живота љиховог јесте свети изданак њихов чесни и славни пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован. У Светом Писму је речено: По родовима њиховим познаћете их (Мт. 7, 16): од доброг дрвета род не може бити рђав; да се збуде по речима Светога Писма: Ако је корен свет, то су и гране (Рм. 11, 16). Стога и света грана Јован могла је израсти из светог корена.

Свети Захарија, отац Претечин, свештениковаше у Јерусалиму за царовања Ирода. Он бејаше од дневне чреде Авијине, тојест од рода Авије, чија је чреда падала осме седмице. О тим чредама казује се следеће: Цар Давид, видећи да се Ароново племе толико намножило да је немогуће било да сви заједно служе у храму, раздели Аронове потомке на двадесет четири чреде или лика, да би они једни за другима, сваки држећи своју седмицу, вршили службе у храму. У свакој посебној чреди цар изабра по једног најчеснијег мужа и постави им га за началника, те је сваки лик имао свога главног свештеника; а сваки лик је имао више од пет хиљада свештеника. Но да међу главним свештеницима не би било спора око тога који ће од њих са ликом својим служити прву седмицу, који другу, који трећу, и тако редом до двадесет четврте, они бацише коцку, и по коцки направише распоред; и држаху се тог распореда све до нове благодати, јер потомци свакога свештеника држаху свој ред према коцки која је пала њиховом претку. Осма чреда паде свештенику Авији (1 Дневн. 24, 10), чији потомак беше и свети Захарија; стога он у току осме седмице и вршаше службе у храму, началствујући над осталим свештеницима своје чреде.

Једном када Захарија служаше према својој чреди пред Богом, догоди му се да по обичају свештенства уђе у храм Господњи да кади, и гле, њему се јави анђео Господњи који стајаше с десне стране олтара кадионога. Видевши анђела Захарија се уплаши, али анђео одагна страх од њега рекавши: „Не бој се, Захарија“. И утеши га објављујући му да је молитва његова благопријатна Богу, и да му ње ради Господ дарује милост: благосиља жену његову Јелисавету, иако је нероткиња и временита, да му роди сина Јована, имењака благодати, који ће рођењем својим обрадовати не само родитеље него и многе људе. Анђео објави Захарији и то, да ће син његов бити велики пред Богом не телом него духом; и да ће бити такав постник и уздржаник, као нико други. И стварно, то сведочи за њега и сам Господ Христос, говорећи о њему: Дође Јован Крститељ који ни једе хлеба ни пије вина (Лк. 7, 33). Анђео предсказа за њега, да ће се он још у утроби матере своје напунити Духа Светога и да ће многе синове Израиљеве обратити ка Господу Богу њиховоме; да ће бити Христов Претеча у духу и сили пророка Илије, и да ће припремити народ за пријем Господа Спаситеља (Лк. 1 , 8-17).

Слушајући све то, Захарија се чуђаше и не вероваше ономе што говораше анђео, зато што Јелисавета беше нероткиња, и обоје већ беху стари. И рече Захарија анђелу: По чему ћу ја то познати? јер сам ја стар и жена је моја временита. – Одговарајући анђео рече му: Ја сам Гаврил што стојим пред Богом, и послан сам да говорим с тобом и да ти јавим ову радост. И ево, онемићеш и нећеш моћи проговорити до онога дана док се то не збуде; јер ниси веровао мојим речима које ће се збити у своје време.

Пошто се у овом разговору са анђелом Захарија задржа у олтару, народ који беше у храму чуђаше се што се он забави. А кад Захарија изиђе не могаше да им говори него им знацима показиваше да је онемио. Тада људи разумеше да је имао виђење у олтару (Лк. 1, 18-22).

А кад Захарија заврши своју чреду врати се кући својој, која се налазила у планинском крају, у Хеврону, граду Јудину. Јер тај град бејаше један од оних градова који коцком припадоше племену Јудином и бише одређени за становање свештеницима (Ис. Нав. 21, 13; 1 Дневн. 6, 65).

Када се зби речено анђелом и нероткиња Јелисавета роди Јована, Захарија чим написа то име на дашчици, одмах му се отворише уста и одреши језик, и он стаде говорити благосиљајући Бога. И испуни се Духа Светога Захарија, и пророкова говорећи: Благословен Господ Бог Израиљев што походи и избави народ свој, и подиже нам рог спасења у дому Давида слуге свога, као што говори устима светих пророка својих од века … И ти, дете, назваћеш се пророк Вишњега, јер ћеш ићи напред пред лицем Господњим да му приправиш пут (Лк. 68-70.76).

А када се роди Господ наш Исус Христос у Витлејему, и мудраци дошавши са Истока казаше Ироду о новорођеном Цару, тада Ирод посла војнике у Витлејем да побију сву децу, при чему нарочито спомену Захаријина сина Јована, о коме је много слушао. Јер Ирод беше сазнао све што се збило у време рођења Јованова, пошто страх беше ушао у све околне житеље и све се то беше разгласило по свом планинском крају Јудеје, и сви Јудејци говораху о томе. И сви који то чуше, метнуше у срце своје говорећи: Шта ли ће бити из овога детета? (Лк. 1, 66 ). Сетивши се тог тренутка Јована, Ирод помисли у себи: „Неће ли тај бити цар Јудејски?“ И одлучивши да га убије, Ирод одвојено посла убице кући Захаријиној, али они ие нађоше светог Јована. Јер када безбожни покољ деце отпоче у Витлејему, кукњава и запомагање чуше се у Хеврону, граду Јудином, где живљаху свештеници, пошто се налазио не много далеко од Витлејема. Житељи брзо дознаше ради чега је та кукњава. Тада света Јелисавета узе своје дете Јована, коме беше година и по дана, и побеже с њим у горе. А свети Захарија у то време беше у Јерусалиму на својој свештеничкој дужности у храму, у време своје чреде. Кријући се по горама, Јелисавета се са сузама мољаше Богу да је заштити са дететом. И када са врха горе угледа војнике који су марљиво тражили бегунце, она у страху повика каменој гори: „Горо Божја, прими матер с дететом!“ И одмах се отвори стена и сакри у себи мајку и дете од убица који су их гонили. И не нашавши онога кога су тражили, убице се празни вратише цару. Тада Ирод посла к Захарији у храм наређење, да му преда сина свог Јована. Свети Захарија одговори на то: Ја сада служим Господу Богу Израиљеву, а о сину мом не знам где је.

Разгневљени Ирод по други пут посла к њему, и нареди да убију самог Захарију ако им не да свога сина. Свирепе убице појурише као зверови да изврше наређење, и с јарошћу повикаше на свештеника Божјег: Где си сакрио сина свога? Дај нам га, јер цар наређује; а ако нам не даш сина, онда ћеш одмах погинути. – Свети Захарија одговори: Ви ћете убити тело моје, а Господ ће примити душу моју. – Убице онда скочише на Захарију и убише га пред олтаром. Крв Захаријина просу се по мермеру и стврдну се као камен, и оста тако као сведочанство злочина Иродова.

Јелисавета пак с Јованом, Богом чувана, борављаше у стени која се отвори. По Божјем наређењу тамо се створи пећина, протече извор воде и израсте родна палма над пећином, препуна рода. И кад год је мајка са сином хтела да једе, дрво се савијаше пружајући им род свој, па се затим опет усправљаше. Четрдесет дана по смрти Захаријиној престави се у пећини и света Јелисавета, мати Претечина, а младенац Јован оста у пустињи, храњен ангелом и чуван Божјим промислом све до дана јављења свог на Јордану.

Извор: Ризница литиргијског богословља и живота

Свештеномученик Петар митрополит Дабробосански

Tue, 17 Sep 2019 20:44:56 +0000

Митрополит дабро-босански Петар Зимоњић је рођен 24. јуна 1866. године у Грахову, у породици чувеног свештеника Богдана Зимоњића, јунака херцеговачке буне из 1875. године, која је у народу и историји забележена као "Невесињска пушка". Богословију је завршио 1887. године у Рељеву, а Богословски факултет 1893. године у Черновцима, после чега је именован за суплента, а наредне, 1895. године, за професора богословије у Рељеву. Монашки и свештено-монашки чин је примио 8. септембра 1895. године. На дужности професора богословије остао је до 20. јуна 1895. године када је прешао на дужност конзисторијалног саветника у Сарајеву. Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 1903. године изабрао за епископа захумско-херцеговачког. На трон захумско-херцеговачких епископа устоличен је 27. маја исте године. На тој дужности је остао све до 7. новембра 1920. године када је изабран за митрополита дабро-босанског.

Радио Светигора: Житије Светог свештеномученика Петра, митрополита Дабробосанског

Митрополит Петар је као захумско-херцеговачки епископ унео у Херцеговину дух мира и утехе за српски православни народ на тим светосавским и световасилијевским просторима. Митрополит се храбро борио за верску аутономију Срба у Аустро-Угарској, која је била озбиљно нарушена. Био је велики патриота те је и на тај начин стекао велику подршку српског народа.

Његов долазак у Српску Босну означио је јачање верске активности, што је нешто касније резултирало и верском аутономијом српског православног народа. Био је Архијереј Српске Цркве у времену када је римокатоличка црква појачала прозелитизам у тим крајевима. Његово држање је у многоме представљало утеху за српски народ у времену анексије Босне 1908. и Првог светског рата 1914. године. Одликован је Орденом Светог Саве првог степена, Белим орлом другог реда и Карађорђевом звездом. Други светски рат га је затекао на дужности дабро-босанског митрополита у Сарајеву. С обзиром да је Сарајево било бомбардовано у априлском рату, митрополит Петар се привремено склонио у манастир Свете Тројице код Пљеваља, где је остао до другог дана Васкрса 1941. године, када се вратио у Сарајево. Међутим, тада су у Сарајеву и другим градовима увелико трајала хапшења и убијања Срба. Многи су му предлагали да привремено напусти Митрополију и пређе у Србију или Црну Гору. Он је све предлоге такве врсте одбио речима:

Ја сам народни пастир те ме веже дужност, где сам делио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и поделим, и према томе мора се са народом судбина делити и остати на своме месту.

Немачка патрола, која је бројала шест официра и војника, упала је у зграду Митрополије 27. априла 1941. године. Имали су задатак да претресу Митрополију. Један немачки официр му је том приликом рекао: "Јесте ли Ви тај митрополит који је захтевао рат са Немачком?" и нагласио је да би га због таквог става требало убити.

Митрополит Петар му је на то одговорио:

Господине, Ви се љуто варате. Ми нисмо за рат криви. Ми никога нисмо напали, али се немојте варати, ми се не дамо поубијати. Ми нисмо кап воде која се да прогутати него народ који има право на живот!

Митрополит је, с обзиром да је тумач лоше превео његов одговор немачком официру, поновио одговор на чистом немачком језику што је Немце изненадило. Они су после кратког времена напустили Митрополију не извршивши претрес. Митрополита је почетком маја 1941. године телефоном позвао католички фратар Божидар Брале, који је био наименован за усташког повереника за Босну и Херцеговину, и саопштио му наредбу да у току истог дана нареди свим својим свештеницима и црквеним општинама да више не употребљавају ћирилично писмо и да промене печате на латиницу, а да ће, уколико то не изврши у наведеном року, бити позван на одговорност. Митрополит му је на то одговорио:

Ћирилово писмо се не може укинути за 24 часа, а осим тога, рат није завршен!

Овакав став митрополита Петра представљао је повод за његово хапшење, које се догодило 12. маја 1941. године. Митрополит је, пре него што је ухапшен, позвао своје свештенике ради давања упутстава о даљем раду. Неки свештеници су га питали да се привремено склоне у Србију, али митрополит им је рекао: "Останите са својим парохијанима, па шта буде народу нека буде и вама". Сви свештеници су га послушали. Многи од њих су касније мученички пострадали, а неки су дочекали крај рата те су сведочили о држању митрополита Петра у тим тешким данима.

Дана 12. маја 1941. године у 16,30 часова у митрополију су дошли усташки агенти и саопштили су да митрополит Петар мора одмах да крене са њима у "равнатељство" ради саслушања. У "равнатељству" је задржан три дана. Дана 15. маја, Митрополит је у пратњи двојице усташких агената дошао у Митрополију, узео неке личне ствари и саопштио је да га воде у Загреб. У Загреб је приведен 17. маја увече и затворен је у полицијски затвор у Петрињској улици, у ћелију број 34 на трећем спрату. Са њим су били затворени и прота Милан Божић, др Душан Јефтановић и др Воја Бесаревић. Сутрадан су га фотографисали и узели му отиске прстију. У усташкој картотеци је заведен под бројем 29781. Одатле је после неколико дана спроведен у логор Керестинац код Самобора. У Керестинцу су му обријали браду, скинули мантију и страшно га мучили. Одатле је спроведен у Копривницу, а потом у у Госпић или Јасеновац. У подацима Комисије за прикупљање података о страдању Срба у Другом светском рату постоје сведочанства, која су дали Јова Фуртула и Јова Лубура из сарајевског среза. Према тим сведочењима, митрополит Петар је после великог мучења убијен у Јасеновцу, а потом је бачен у ужарену пећ за печење цигле. Митрополит Петар је у тешким данима српске историје непрестано бдио над богоповереним му народом, а потом је поделио судбину свога народа, коме је у Христу служио.

Епископ др Атанасије Јевтић, наследник митрополита Петра Мученика на трону захумско-херцеговачких епископа, у својој књизи "Српска Црква у Другом светском рату" навео је да је Свети Архијерејски Синод СПЦ својом представком број 86 из 1941. године тражио од Комесаријата Министарства правде, а потом и од Министра правде да се путем немачких војних власти ослободе затвора и интернације Његово Високопреосвештенство Митрополит дабро-босански Господин Петар Зимоњић и Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Господин Сава Трлајић. Дана 20. септембра 1941. године под бројем 2015 упућена је представка Фелдкомандантури бр. 599 у Београду којом је такође тражено да се Митрополит Петар и Епископ Сава пусте из интернације. Под бројем 322 од 17. фебруара 1941. године достављена је путем Претседништва владе представка Светог Архијерејског Синода заповеднику Србије ради обавештења о судбини Високопреосвећеног Митрополита дабро-босанског Петра и Преосвећеног Епископа горњокарловачког Саве и о њиховом ослобођењу из интернације уколико су још у животу. Истим актом умољени су Г. Г. Министар правде и Министар унутрашњих послова да се заузму за што скорије избављење представника Српске Цркве. Претседништво Министарског савета Обр. 828 од 24. априла 1942. године одговорило је да је штаб командујућег генерала и Заповедника у Србији саопштио да се на основу извештаја усташке надзорне службе Митрополит Петар и Епископ Сава не налазе ни у једном од концентрационих и радних логора у Хрватској и да се други подаци о њиховом боравку нису могли утврдити. Свети Архијерејски Синод се и после тога у више махова интересовао за њихову судбину али без икаквог успеха (В. Бр. 322 и Пов. бр. 425 из 1942. године). После завршетка Другог светског рата, сазнала се права истина о страдању и великом мучеништву митрополита Петра Зимоњића.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Епископ пожаревачко-браничевски др Игнатије: O раду Богословског факултета

Tue, 17 Sep 2019 20:40:31 +0000

Његово Преосвештенство Епископ браничевски др Игнатије (Мидић), декан Православног Богословског факултета Универзитета у Београду, говорећи за Радио „Слово љубве“ о раду ове угледне образовне институције, позвао је све заинтересоване да се упишу на основне студије и најавио да је рок за пријаву продужен до следеће недеље.

Звучни запис разговора

Владика је подсетио да се у овој високошколској установи изучава Православна као и компаративна теологија, уз многе одсеке за шире знање, да студије трају четири године, уз додатне – мастер и докторске.

Епископ Игнатије је истакао да Богословска наука коју негује овај факултет није занат већ одговор на кључна питања човека и сврхе живота. У наставку чујте шта све изучавају, а и шта све након завршетка студија на Богословском факултету Универзитета у Београду, могу да раде његови дипломци.

Извор: Радио Светигора

Протонамесник Филип Јаковљевић: Све је спремно за освећење цркве у манастиру Ћелије!

Tue, 17 Sep 2019 20:38:31 +0000

Протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског Милутина, рекао је за радио „Источник“ да се припреме пред освећење тропрестолне заветне цркве Преподобног аве Јустина у недељу 22. маја у манастиру Ћелије приводе крају, те да ће све бити спремно за велики догађај који ће увеличати више од 10 Епископа СПЦ, али и гостију из сестринских помесних цркава.

„Долазак је потврдио и Епископ берлински Марко из РПЦ који је лично познавао Аву Јустина и чији је пријатељ био“, каже отац Филип који позива верујући народ да дочека Архијереје у 8 часова, а освећење са Светом Литургијом почиње у 9 часова у недељу.

Извор: Радио Источник

Презвитер Ђорђе Стојисављевић: Равноапостолни просветитељ и Архиепископ наш Свети Сава

Tue, 17 Sep 2019 20:36:55 +0000

Презвитер Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник и сабрат Светосавског храма на Новом насељу, одржао је 14. септембра 2019. године предавање у Успенском храму у Новом Саду, на тему Равноапостолни просветитељ и Архиепископ наш Свети Сава.

Звучни запис предавања

Смисао живота Светога Саве био је преображавање људскога бића умирањем за овај свет и у одбацивању привременога ради вечности, оне истинске непролазне вечности у коју Господ сваку душу људску зове, рекао је отац Ђорђе. Предавање је одржано у оквиру вишедневне манифестације Госпојински дани, коју је организовало братство Светоуспенског храма у Новом Саду.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Презвитер Душан Михајловић гост емисије "Храм"

Tue, 17 Sep 2019 20:34:53 +0000

Гост овонедељног Храма је свештеник Душан Михајловић, настојатељ мисионарске парохије Светог владике Николаја Охридског и Жичког Српске православне цркве у Сантјагу де Чилеу, престоници ове државе у Јужној Америци.

Звучни запис емисије

Занимљива је биографија нашег данашњег госта-од диригента до свештеника, мисионара у Чилеу. Отац Душан Михајловић, основне и магистарске студије (дириговање) завршио је у Русији, где је неколико година радио као диригент, где је основао Словенски симфонијски оркестар, који је бројао 104 музичара у ансамблу. По повратку у Србију ради као диригент у Српском народном позоришту у Новом Саду, а у два наврата, од 2001 до 2004, био је директор Опере позоришта. А онда, у одређеним годинама, животни пут га води ка свештеничком позиву. У Русији, Самари, 2011. дипломира на Православном богословском факултету.

У Чиле одлази 2012. године, по благослову свога надлежног архијереја, митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија, који је 2011, на територији Латинске Америке организовао нову, Буеносаиреску и централно-јужноамеричку епархију Српске православне цркве. За разлику од Аргентине, Венецуеле, где је СПЦ имала своје православне заједнице и парохије, у Чилеу није било ничега. Године 2012, у Чиле, са супругом и децом, одлази наш данашњи гост јереј Душан Михајловић као настојатељ мисионарске парохије. Шта га је чекало у Сантјагу де Чилеу, како ова парохија изгледа данас и који су планови за будућност, чућете у данашњем Храму. Аутор и водитељ: Душанка Зековић.

Извор: РТС

Свештеник др Оливер Суботић: Да нам дрвеће не заклони шуму: o „дарвинистичком“ спору из другачије перспективе

Tue, 17 Sep 2019 12:57:00 +0000

Када ме је претпрошле године један свештеник обавестио о покретању иницијативе више десетина академских грађана Србије који траже да се Дарвинова теорија еволуције живота у школама убудуће изучава са критичким предзнаком, одмах сам даo свој потпис за ту петицију. Допала ми се њена основна идеја: да се у наставном процесу јасно наведу и слабости наведене теорије, као и да се деца упознају са чињеницом да постоје и другачија гледишта о свету и човеку. Потпис сам, у то време, дао у знак подршке афирмацији критичког мишљења у српском образовном систему, с обзиром да би развијање таквог мишљења требало да буде једна од његових основних одлика. Са друге стране, предавати деци било коју научну теорију као непорециви аксиом – управо онако како се у пракси данас предаје Дарвинова теорија еволуције у нашим школама – не само да није исправно, него је и опасно, будући да шаље поруку да је критика непожељна у неким темама.

Постоји низ питања која бих и данас желео да поставим онима који заступају мишљење да деци треба некритички предавати ову теоријy. Зашто се на часовима биологије не помињу и очигледне слабости теорије еволуције? Зашто се на часовима историје не изучава друштвени утицај поменуте теорије, попут страшних историјских последица дарвинизма примењеног као теоријска подлога за тоталитарне друштвено-политичке моделе власти у 20. веку? Зашто се у старијим разредима, који имају социологију као предмет, не отвори расправа о томе у којој мери је социо-дарвинизам имао утицаја на појаву „учених мајмуна” (израз Павла Евдокимова) који су направили, а потом и искористили атомске бомбе на Хирошими и Нагасакију? На та и слична питања волео бих да чујем смислен одговор. До сада га нисам добио од оних који мисле другачије када је ова тема у питању.

Када се поменута иницијатива у виду јавног документа-петиције појавила, доживела је лавину негативних реакција у српском друштву. Потписници су у медијима етикетирани као фундаменталисти, незналице, петиционаши... Такве етикете су, нажалост, присутне и данас. У погледу самог текста петиције, критичари су се усмеравали на слабости у формалном смислу (које су несумњиво постојале), али не и на његову суштину, која се тицала (поновимо то још једном) потребе за критичким ставом према Дарвиновој теорији еволуције.

Оно што је, међутим, било крајње изненађујуће за мене лично јесте полемика која је убрзо настала у српским богословским круговима на ову тему. Још више ме је изненадила чињеница да та полемика и даље траје – тако је ових дана у живој дискусији у интернет простору наведен и део из моје књиге О Камену одбаченом, у коме сам детаљно изложио свој став о овој теми. Томе што сам већ написао немам шта да додам или да одузмем, осим што ћу за потребе овог текста навести само то да је центар богословског спора који још увек тиња у томе да ли се човек и животињски свет разликују суштински или по степену развоја (питање Творца није домен у коме се споримо јер Дарвинова теорија еволуције нема капацитет да о томе уопште говори, ма колико је припадници новоатеистичког покрета употребљавали за ту сврху).

Имајући у виду овај феномен, али и друге богословске потресе које православље доживљава на глобалном нивоу, осетио сам потребу да напишем текст који се тиче ширег богословског контекста целе проблематике, онако како га лично доживљавам, крајње искрено и отворено. Сматрам да је тај шири контекст неупоредиво важнији од саме полемике која се тиче Дарвинове теорије еволуције и да је од неизмерног значаја за будућност наше помесне Цркве.

За почетак, направио бих једну малу дигресију. У време док сам био студент информационих технологија на ФОН-у, професори су нас често упозоравали да приликом пројектовања информационих система (а касније и самог процеса програмирања у ужем смислу) не изгубимо целовиту слику проблема који решавамо и да нам се не деси да од дрвећа (многих детаља) пропустимо да видимо шуму (проблем у целини). Тако је и у животу - некада човек мора да застане мало, да се мислено одаљи и занемари детаље, да би имао целовиту представу о неком питању. Када је реч о очигледном неслагању у српским академским богословским круговима у погледу става према Дарвиновој теорији еволуције, као и потреби њене критичке опсервације, лако се може десити да од дрвећа нећемо видети шуму и да се изгубимо у гомили детаља и аргументације коју ова полемика са собом носи. Наиме, суштински проблем у целој овој полемици није сâмо неслагање српских академских богослова у погледу Дарвинове теорије еволуције – то је „дрвеће“ односно појединачни детаљ који открива симптом нечега далеко дубљег. А то дубље је „шума“ коју ћу у наредним пасусима покушати да скицирам.

За почетак, навешћу догађај који се десио на Светој гори средином 20. века, а записан је у књизи о Старцу Јосифу Исихасти коју је написао његов верни ученик, о. Јефрем Филотејски. Једнога дана, у скит старца Јосифа Исихасте дошао је непознати посетилац. Старац је том посетиоцу рекао да код њега постоји неки озбиљан проблем, иако га је први пут видео у животу. Рекао је и то да не може рећи конкретније о чему је реч и затражио је да дође до његове келије после поноћи, пошто се он помоли Богу. Те вечери се кроз духовни разговор са Старцем открило да је посетилац био академски богослов који је написао књигу у којој брани теорију еволуције. Када му је то исповедио, упитао је старца Јосифа како је знао да уопште постоји проблем, а овај му је одговорио да је осетио велики смрад од њега чим му се приближио. После разговора, старац Јосиф га је оштро укорио за јерес, рекавши му да није добродошао у његову келију све док се не одрекне свог неправославног става.

Шта можемо закључити из овог чудесног догађаја? Облагодаћени светогорски Старац је енергијама свог ума директно прозрео какав је „мирис“ Дарвинове теорије еволуције и колико је опасан покушај да се она подржи или оправда од стране академског богословља, тачније оне врсте богословља која се ослања примарно на разум. Управо ту се налази одговор на питање дубљег узрока дебате која је још увек актуелна међу српским теолозима: она се суштински тиче метода академског богословља којим оно долази до истине.

Криза која је у нашем времену очигледна има нечег сличног са оном која се десила у време Светог Григорија Паламе. Да је којим случајем Варлаам Калабријски наш савременик, уверен сам да би он захтевао да се Дарвинова теорија еволуције апсолутно уважи од стране теологâ, будући да је Варлаамов богословски метод било заснован на примату разума и философском приступу. Истовремено, Варлаам би био признат за „прогресивног теолога“ од стране лево-либералних медија и интелектуалне елите савременог друштва. Са друге стране, уверен сам да би Свети Григорије Палама, попут Јосифа Исихасте, својим молитвено-облагодаћеним умом прозрео оно што се у теорији еволуције не види разумом и указао на опасност од појаве да се она богословски оправдава. У поменутој јавној сфери би, сасвим сигурно, био окарактерисан као заостали светогорски калуђер.

Суштинска тема о којој данас треба да разговарамо није толико конкретан богословски спор који се тиче једне научне теорије, већ однос ума и разума у православном предању, а следствено томе, њихов поредак у православном богословљу. Наиме, тек када је срце очишћено од страсти и ум од помисли, односно када је човек на ступњу просвећења и када ум функционише на природан начин, тада и разум добија своје право место у богословљу и терминолошки прецизно уобличава претходно стечено искуство богопознања. Ако ум, као око душе, није на ступњу просвећења (што је случај код већине нас) и не испуњава услов за чисто богословствовање, онда је неизмерно важно да човек верно следује искуству оних који су тај ступањ достигли и које је Црква препознала као поуздане руководиоце у области богословља. Уколико, супротно томе, разум има претензије да преотме трон облагодаћеног ума, онда се отвара широк пут ка рационализму у вери, чије су последице страшне и можемо их јасно видети на западној теологији после Великог раскола.

Претходно речено не значи да је академско богословље само по себи штетно, напротив. Аутор овог текста је толико тога научио управо током академских богословских студија и овај текст не треба учитавати као борбу против научно стеченог знања или оспоравање научног метода у домену проучавања историје богословске мисли. Академско богословље је несумњиво потребно и корисно, поготово пастирима Цркве у 21. веку, али оно ни у коме случају није довољно, још мање може бити примарни израз хришћанске вере, а нипошто не сме себи дозволити да се одвоји од благодатног опита Цркве. Пример равнотеже у том погледу је у наше време показао блаженопочивши игуман Григоријата, о. Георгије Капсанис, у чијој су личности подвижништво и професура били спојени на крајње складан начин. Нажалост, такви примери су реткост – сведоци смо да савремено академско богословље све више постаје философски дискурс који нема силу да исцељује човека, чиме је његов сотириолошки аспекат под великим знаком питања. У крајњем случају, уколико се потпуно одвоји од благодатног опита Цркве, оно води директно у јерес.

Када све претходно речено имамо у виду, у неку руку је и добро што се јавила поларизација ставова међу српским богословима када је реч о Дарвиновој теорији еволуције. Таква ситуација је, на један посредан начин, поставила важно питање професорима богословских наука: да ли су спремни да у својим богословским ставовима верно следе Светитеље, једине истинске богослове Цркве, људе који (по речима Светог Григорија Паламе) имају искуство разликовања створених од нестворених енергија? А они су сви одреда - почевши од Светог Теофана Затворника, Јована Кронштатског, Нектарија Егинског све до Луке Војно-Јасенецког, Јована Шангајског, Николаја Жичког, Јустина Ћелијског и Пајсија Светогорца – изразили јасно негативан став када је реч о теорији еволуције, конкретно оном њеном делу који се тиче односа човека и животињског света.

Овом приликом ми у сећање долази чувена мисао Достојевског, који је једном приликом рекао да би уз Христа остао чак и када би му неко [научно – прим. О. С.] доказао да истина није са Христом. Упитајмо се сви које себе сматрамо православним хришћанима: да ли смо и сами спремни да својим личним ставом будемо уз облагодаћене људе који су стекли ум Христов (ср. 1Кор 2, 16), чак и ако нас искушавају научне теорије које говоре супротно? Пред тим питањем треба да се испита сваки хришћанин, а пре свега сваки „учитељ Израиља“ (уп. Јн 3, 10).

У вези са свим претходно написаним, навео бих на крају и важно запажање архимандрита Софронија Сахарова, једног од ретких истинских богослова 20. века, човека који је успео да споји јак интелект и облагодаћен ум, учећи се богословљу на „пустињској катедри“ Светог Силуана Атонског. У једној од последњих беседа пре свег упокојења, Софроније говори о парадоксу да је у женевском Светском савезу цркава присутно око 200 доктора теологије, али да сваки има неку своју теорију које се међусобно не слажу. Свети Старац ту илустрацију користи да би своја духовна чада усмерио ка истинитом методу богогословља: оном који не извире из диплома и докторатâ, већ из благодатног опита Цркве.

Имајући то у виду, уместо исхитрене апологије разних научних теорија у жељи да се направи мост према науци по сваку цену, академско богословље данас треба да покаже мало више смирења и приклони главу „пустињском универзитету“ и његовим „професорима“, облагодаћеним људима просвећеног ума. Јер, нагласимо то још једном: православље није вера професорâ (то је протестантизам) већ Светитељâ – примарни израз наше вере дали су људи који су стекли просвећен ум, очишћено срце и разум који се смирио пред Тајном Оваплоћеног Бога.

Пред Српском Црквом данас, када славимо 800 година аутокефалије, нема већег задатка од тога да бројаница и богословље опет постану јединствена целина. С тим у вези, као свештенослужитељ коме је наша помесна Црква дуже од једне деценије поверила вођење неколико мисионарских структура, осећам личну одговорност да исповедим да је мисионарски задатак од првокласног значаја за нашу Цркву формирање једне монашке обитељи у престоном граду Србије у којој би се неговао исихастички метод молитве. Ми још увек имамо монахâ који су искусни у умном делању и који су дорасли том позиву. У једној таквој београдској „Оптини пустињи“ студенти Православног богословског факултета би пре и после академске наставе могли да се уче ономе што у школским клупама не могу наћи, а то је метод умне молитве, налажење духовног срца и његово чишћење од страсти.

Уколико наши студенти - будући пастири Цркве ту главну „лекцију“ савладају, све друго ће им се само по себи додати (ср. Мт 6, 33), а наша Црква у будућности неће имати богословских спорова попут овог на који трошимо своје снаге већ пуне две године.

О празнику Светог пророка Мојсеја Боговидца,

Београд, лета Господњег 2019.

Презвитер Оливер Суботић

парох жарковачки,

главни уредник Православног мисионара и

заменик мандатног епископа задуженог за Мисионарско одељење СПЦ

Извор: Поуке орг

ТВ Храм: Разговор угодни - Сања Лубардић

Tue, 17 Sep 2019 08:18:28 +0000

Гошћа овонедељне емисије "Разговор угодни" на Телевизији Храм, била је Сања Лубардић. Аутор и водитељ емисије је протопрезвитер-ставрофор Драгомир Сандо.

Извор: Телевизија Храм

Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић у емисији "Питајте свештеника": Господ је крајеугаони камен који држи Цркву у свим временима!

Sun, 15 Sep 2019 20:53:43 +0000

Отац Момчило Кривокапић: „Господ је крајеугаони камен који држи Цркву у свим временима“.

Звучни запис емисије

Протојереј-ставрофор Момчило Кровокапић архијерејски намјесник бококоторски, који је 7. септембра прославио пола вијека свештеничке службе, на почетку емисије тумачио је Свето Јеванђеље на 13. недјељу по празнику Педесетнице, објашњавајући да је Господ наш Исус Христос онај крајеугаони камен који држи Цркву у свим временима.

Говорећи о празнику отац Момчило је говорио о Црквеној Новој години коју смо прославили у суботу 14. септембра.

Отац Момчило је, одговарајући на молбу нашег слушаоца да нас проведе кроз садржај Свете Литургије, објаснио и шта значе ријечи: Горе имајмо срца.

Отац Момчило је, на молбу наших слушалаца, подијелио са нама и своја сјећања на лијепе тренутке из своје педесетогодишње свештеничке службе.

Извор: Радио Светигора

Епископ др Јован (Пурић): Христос хлеб живота

Sun, 15 Sep 2019 19:06:00 +0000

Доносимо предавање Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића), на тему: Христос хлеб живота. Владика је ово предавање одржао 17. септембра 2006. лета Господњег у Духовном центру Црквене општине Подгорица.

Hristos_hljeb_zivota.mp3

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Недеља тринаеста по Педесетници: Еванђеље о злим виноградарима

Sun, 15 Sep 2019 13:31:22 +0000

Светописамска читања:

1 Кор. 166 зач. (XVI, 13-24).

Браћо, бдите, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се. 14. Све да вам бива у љубави. 15. Молим вас пак, браћо, знате за дом Стефанинов да је првенац из Ахаје, и да себе посветише служењу светима; 16. Да се и ви покоравате таквима, и свакоме који помаже и труди се. 17. А радујем се доласку Стефанина и Фортуната и Ахајика, јер ми они попунише ваше одсуство; 18. Јер умирише дух мој а ваш. Уважавајте, дакле, такве. 19. Поздрављају вас Цркве азијске. Поздрављају вас много у Господу Акила и Прискила са домаћом својом црквом. 20. Поздрављају вас сва браћа. Поздравите се међусобно цјеливом светим. 21. Поздрав је мојом руком, Павловом. 22. Ако неко не љуби Господа Исуса Христа, нека је анатема. Маран ата. 23. Благодат Господа нашега Исуса Христа с вама. 24. Љубав моја са свима вама у Христу Исусу. Амин.

Мт. 87 зач. (XXI, 33-42).

Рече Господ причу ову: Бијаше човјек домаћин који посади виноград и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и сагради кулу, и даде га виноградарима, и отиде. 34. А када се приближи вријеме бербе, посла слуге своје виноградарима да приме плодове његове. 35. И виноградари, похватавши слуге његове, једнога избише, а једнога убише, а једнога камењем засуше. 36. Опет посла друге слуге, више него прије, и учинише им тако исто. 37. А најзад посла им сина својега говорећи: Постидјеће се сина мојега. 38. А виноградари видјевши сина, рекоше међу собом: Ово је насљедник; ходите да га убијемо, и да присвојимо насљедство његово. 39. И ухватише га, па изведоше напоље из винограда, и убише. 40. Када, дакле, дође господар винограда шта ће учинити виноградарима оним? 41. Рекоше му: Злочинце ће злом смрћу погубити, а виноград ће дати другим виноградарима, који ће му давати плодове у своје вријеме. 42. Рече им Исус: Зар нисте никада читали у Писму: Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла; то би од Господа и дивно је у очима нашим.

Беседа Светог Владике Николаја охридског и жичког у недељу тринаесту по Педесетници

Ништа ружније у овом свету нема од неблагодарности, ништа увредљивије и душегубније. Јер шта може бити ружније него кад човек затаји и забашури учињено му добро дело? А шта ли тек ругобније него кад човек врати милост немилошћу, верност неверношћу, част бешчашћем, доброту подсмехом. Оваква неблагодарност навлачи црни облак између неблагодарног с једне стране и пречистога Ока небеског с друге стране, које је сама светлост без примесе таме и сама доброта без примесе зла.

Људи се срде и на животињу неблагодарну, мада животиња често застиђује људе својом благодарношћу, својом искреношћу и верношћу. А шта чине људи за животиње, да би им животиње биле благодарне? Близу до ништа, изузев срачунатог интереса људског да се да мало а прими много. И преко десетоструке награде, којом животиње плаћају људима све услуге око себе, људи очекују поврх свега и благодарност од животиња.

Људи се срде много више на неблагодарна човека. Јер човек човеку може учинити несравњено већу услугу него ма која животиња, али може и доживети несравњено већу неблагодарност од човека него ли од животиње. У овоме свету благодарност добија свој прави божански сјај и неблагодарност своју праву паклену ругобу само у човеку, само у човечјем роду. Јер ниједна жива твар у свету не може бити ни толико благодарна нити толико неблагодарна као што то може човек. Најблагодарнији човек најближи је савршенству. Благодарност његова према свима Божјим тварима око њега чини га најбољим грађанином ове звездане васионе; благодарност према људима чини га најбољим грађанином друштва људског; а благодарност према Творцу васионе и према људима чини га достојним грађанином царства Божјега. Но шта су сви дарови васионе и свих људи на земљи, које један смртан човек може примити, према несравњивим и безбројним даровима које он даноноћно од Бога прима? И шта је сва наша благодарност, коју дугујемо тварима и људима, према неизреченој благодарности коју дугујемо Богу? Гле, и све добре дарове, које примамо од света и од људи, примамо у самој ствари од Бога кроз свет и људе. А колико још дарова уз то дарује Бог свакоме од нас непосредно, саопштавајући их у духу нашем без посредника, и то од рођења - чак и од пре рођења - па до саме смрти! Колико ли тек дарова дарује Господ Христос свима крштеним душама, колико духовних блага, колико благодатне силе! И за све ово не бити благодаран, то значи не само изгубити своје човечје достојанство, него спустити се ниже и од сваке животиње и од сваке твари у пространој васиони. Да би спасао људски род оволиког понижења, Господ Исус је - и без Своје личне потребе - често јавно уздизао благодарност и хвалу Богу (Мат. 11, 25; 14, 19; 26, 26-27), Исто су тако чинили и свети апостоли непрестано хвалећи Бога (Дела Ап. 2, 47), и благодарећи Му не само за доброчинства према њима лично, него и према другим људима. Не престајем захваљивати за вас пише апостол Павле вернима у Ефесу (Еф. 1, 16) учећи их у исто време, да захваљују за све у име Господа нашега Исуса Христа (Еф. 5, 20). Исто тако и Црква Божја, по примеру апостола, до дана данашњега непрестано узноси хвале и благодарења Господу Живоме, и непрестано опомиње верне своје, да никад не забораве и не сустану благодарити Богу за све што им Бог шаље. Нема ниједног богослужења које Црква не почиње са речима: благословен Бог наш! Нити има иједног које Она не завршује речима: Слава теби, Христе Боже, надеждо наша, слава Теби! А Црква то чини зато да би се у души верних дубоко урезала мисао, и песма, и молитва беспрекидне благодарности Богу, тако да сваки може казати за себе као Псалмист: похвала је његова свагда у устима мојим (Пс. 34, 1).

Од свих пак примера људске неблагодарности према Богу најцрњи и најужаснији је пример неблагодарности народа Јеврејског према Господу Исусу Христу. Тај пример описује у данашњем јеванђељу сам Господ у виду једне пророчанске приче, - приче о човеку домаћину и злим виноградима. Ову причу испричао је Господ у храму Јерусалимском пред главарима свештеничким и старешинама народним, и то на самом домаку Свога последњег страдања и крсног Распећа.

Бејаше човек домаћин који посади виноград, и огради га плотом, и ископа у њему пивницу, и начини кулу, и даде га виноградарима, и отиде. Као што на другом месту Господ каже човек цар, тако и овде човек домаћин, да тиме означи доброг домаћина, или Бога. Јер ма колико да је човек немоћан и понижен у овоме свету Бог се не стиди називати се човеком. Човек је ипак у васцелом свету главно и најдрагоценије створење Божје, те зато се Бог и назива човеком, да би тиме показао превасходство човека над сваким другим створењем у свету и Своју превелику љубав према човеку. Само помрачени ум незнабожаца и богоотпадника називао је Бога именом природних појава и предмета, огњем, сунцем, ветром, водом, камењем, дрвећем, животињама, тек не именом човека. Хришћанска вера једина подигла је човека високо изнад све створене природе, и једино човека удостојила, да се Свевишњи Творац може назвати његовим именом. Виноград означава народ израиљски, кога је Бог изабрао, да кроз њега проведе спасење целога рода људског. Сам Бог назива народ израиљски виноградом Својим (Ис. 5, 1). Плот око винограда означава законе, које је Бог дао народу изабраном и којима га је као зидом оделио од осталих народа. У Израиљу постави закон, који даде оцима нашим, да га предаду деци својој (Пс. 77, 5). Пивница означава обећање Месије, правога Спаситеља рода људског, којим се обећањем народ изабрани појио кроз векове као животворним пићем. Таквим животворним пићем само је Господ Исус Себе називао говорећи: ко је жедан нека дође к мени и пије (Јов. 7, 37; 4, 14) и који мене верује неће никад ожеднети (Јов. 6, 35). Кула означава стари жртвени храм, праобраз свете Цркве Божје после доласка Христова. И сам Господ (Мат. 16, 18; 21, 42) а и апостоли (Еф. 2, 20) уподобљавају Цркву једној грађевини. Под виноградарима разумеју се старешине народне, свештеници и учитељи. Шта означавају речи и отиде? Зар може Бог отићи и удаљити се од Својих људи? И отиде означава, с једне стране, да је Бог устроивши и учинивши све што је требало за спасење људи, оставио им слободну вољу, да искористе све дарове Божје за своје спасење; а с друге стране реч отиде означава стрпљење Божје према гресима људским и безумним делима против њиховог сопственог спасења, - стрпљење и дуготрпљење Божје, које превазилази сваки ум људски.

А кад се приближи време плодовима, посла слуге своје виноградарима да приме плодове његове. Као што и обичан човек домаћин шаље слуге своје у одређено време, да приме плодове од виноградара, тако и Бог шиљаше Своје слуге, Своје избранике народу Израиљском, да потраже плод духовни од свега што је Бог дао томе народу на обделавање. Пророци су слуге Божје а плодови од винограда јесу све добродетељи, које проистичу из послушности закону Божјем. Посла слуге своје виноградарима, то јест на првом месту старешинама народним, свештеницима, књижевницима и учитељима, који су најпозванији да уче народ закону Божјем и речју и примером, и који су одговорни Богу како за себе тако и за народ. Јер њима је дато више власти и више мудрости, а коме је више дато више се од њега и тражи. Ови прваци и вођи народни, ако не због чега другог, требали су из благодарности према Богу да приме изасланике Божје с поштовањем и љубављу, са којом би примили самога Бога. А шта они учинише?

И виноградари похватавши слуге његове једнога избише, а једнога убише, а једнога засуше камењем. Ето како знају људи да враћају зло за добро! Ето црне неблагодарности људске! Пророци су напомињали старешинама народним закон Божји, вољу Божју, доброчинства Божја. Пророци су истицали спасоносност, красоту и сладост закона Божјег, тражећи његову примену у животу сваког појединца и целог народа. Они су у име Бога тражили добра дела као плодове божанског закона. Но тих добрих дела нису налазили, и они су остајали као посленици, који су изашли у виноград да беру грожђе, но грожђа нису нашли. И не само да су их старешине народне пустиле празних руку, него су их похватали, исмејали, наружили, једне били, друге побили, треће камењем засули. Тако су на пример пророка Михеја били, Захарију пред олтаром убили, Јеремију камењем засули, Исаију тестером престругали, Јовану Претечи главу мачем посекли.

Опет посла друге слуге, више него пре, и учинише њима тако исто. Друге слуге то су опет пророци. Што год се изабрани народ више кварио и отпадао од Бога, то је милосрдни Бог слао све више Својих пророка, да народ опомињу, да народне старешине накарају, да не би сви пропали као бесплодне лозе, које се секу и у огањ бацају. Но и ове друге слуге. Божје не прођоше боље од првих. И њих старешине народне, свештеници, књижевници и учитељи бише, побише или каменоваше. И што год се стрпљење Божје већма продужавало, то је неблагодарност људска према Богу бивала већа и одвратнија.

А најпосле посла к њима сина свога говорећи: постидеће се сина мојега. Све слуге Божје бише посрамљене; све опомене Божје одбачене, сва доброчинства Божја презрена. Људско стрпљење у оваквом случају исцрпло би се до краја. Но Божје стрпљење је веће од стрпљења и најстрпљивијег лекара, који лечи безумнога. На десетину оволике неблагодарности људи би одговорили гвозденом песницом. А гле шта благоутробни Бог чини: место гвоздене песнице Он шаље Сина Свога Јединороднога! О, неисцрпна доброто Божја! Ни најбоља мајка не би показала толико милости и стрпљења према рођеном чеду Своме, колико је Живи Бог показао према створеним људима Својим. А кад се наврши време, говори апостол, посла Бог сина својега јединороонога (Гал. 4, 4). То јест, кад се наврши време Божјег чекања, да Израиљ донесе плода; и кад се наврши време зла и безакоња старешина народних; и кад се најзад наврши време Божјег стрпљења. Кад виноград беше као пламењачом опаљен и плот око винограда проломљен, и незнабожачка поплава пуштена у виноград, и пивница у винограду засушила, и кула у винограду претворена у разбојничку пећину - тада изненадно дође у виноград Син човека домаћина, Син Божји Јединородни. Знао је Бог унапред, да се виноградари неће снебивати ни најмање, да учине са Сином Његовим оно исто што су учинили са слугама Његовим. А зашто онда вели: застидеће се сина мојега? Да застиди нас тим речима, нас који ни дан-данас не примамо с дужним поштовањем и љубављу Сина Божјега међу нас. И да још покаже, до каквог је бестидства била порасла неблагодарност људи у народу изабраном, толико милованом благодјејањима Божјим. Ево, чујте, до какве гнусобе је било порасло то бестидство богозаборава и богомрскости:

А виноградари видевши сина рекоше међу собом: ово је наследник; ходите да га убијемо, и да нама остане наследство његово. И ухватише га, па изведоше напоље из винограда и убише. Како је ово савршена слика онога што се ускоро по том десило са Господом Исусом! Као год што би зли виноградари убили сина човека домаћина, да би тако приграбили себи виноград, тако су јеврејски првосвештеници, фарисеји и књижевници, уистини и убили Господа Исуса, да би они народ потпуно притиснули својом влашћу и својим апетитом. Шта ћемо чинити? решаваху међу собом вођи народа јеврејскога: ако га оставимо тако, сви ће га веровати (Јов. 11, 47-48). И на предлог Кајафе решише да Га убију. Узалуд све искуство од хиљаду година, да се Божји човек не може убити, јер као убијен он силније живи и јаче прети, и теже притискује савест. Гле, њихови су преци побили толике Божје пророке, па су им ускоро морали дизати споменике. Морали су, јер су им убијени пророци постајали страшнији у смрти него за живота. Они су имали очи да виде, али нису могли видети; памет су имали да памте шта је било кроз хиљаду година са убијеним а шта са њиховим убицама, али нису упамтили нити су могли да се сете. Ходите да га убијемо! Најлакше решење људско, но и најнеуспешније, од Каина до Кајафе, и од Кајафе до последњег убице на земљи! Убити праведника значи само послати га назад Богу, од кога је и дошао; а то опет значи ставити га у неосвојиви положај у борби, и наоружати га непобедивим оружјем, и учинити га хиљаде пута јачим него што је био кад је у телу ходио по земљи. Шта да говоримо? Убити праведника значи помоћи праведнику да победи, и осудити себе на пораз и коначну пропаст. Шта је знао првосвештеник јеврејски Кајафа, кад ово није знао? Знао је мање од ништа; јер да је његово знање било само ништа, он се ни онда не би решио, да убије Христа, и тиме самога себе - а не Христа - сурва у вечиту пропаст. Ходите да га убијемо! Јер сав народ оде за Њим. Тако говораху. Ми остасмо сами; без власти, без части, без новца. Ко ће нам служити? Ко ће нас хвалити? Кога ћемо варати? Кога ли глобити? Зато убимо Њега, и наследимо оно што, ево, Он наслеђује: народ, виноград наш, који смо ми и до сада држали, и бербу сами уживали. - Своје решење зли виноградари су убрзо привели у дело. Ухватише га, изведоше напоље из винограда и убише. Погледајте, како Христос до самих појединости провиђа оно што ће се с Њим десити. Сви јеванђелисти говоре, да су Јевреји извели Христа иза града на Лобно место, Голготу или Костурницу, која се налазила ван зидова Јерусалима. То и значе речи изведоше га напоље из винограда. Но те речи значе још и то, да ће старешине јеврејске одбацити Христа, одсећи Га од народа израиљског, одрећи Га се као Израиљца, бацити Га преко плота свога народа, и предати Га као туђина туђинцима, Римљанима у руке, да Га ови суде. Као дође, дакле господар од винограда шта ће учинити виноградарима оним? Тако упита Господ Исус старешине народне. Кад дође господар, вели Он; а у почетку приче рекао је - и отиде. Кад дође господар - то означава крај стрпљењу господареву. Кад буде крај стрпљењу Божјем, тада ће бити и почетак Његовом гневу. Но кога овде замишља Господ Исус под господарем, самога Себе или Оца Свога? Свеједно је. Ја и Отац једно смо, рекао је Он. Главно је, да ће и Божјем стрпљењу и обести виноградара бити крај убрзо после убиства Сина Божјега.

Шта ће учинити Господар злим виноградарима? Ко то пита, и кога? Управо сам Господар пита то зле виноградаре. То осуђени на смрт пита Своје судије и убице. Како језовит разговор између Једнога пред смрћу и других пред злочином! Обично они, који су пред смрћу, збуњени су и не знају шта говоре док су судије - ако су праведне - присебне. Овде је сасвим обрнут случај. Христос, који зна за тајно решење старешина да Га убију, присебан је и зна шта говори, док су Његове неправедне судије збуњене и не знају шта говоре. Тако сваки злочин одузима човеку две ствари: храброст и памет. Ево, дакле, шта они одговарају Христу:

Рекоше му: злочинци ће злом смрћу поморити, а виноград даће другим виноградарима, који ће Му давати плодове у своје време. Видите, како не знају шта говоре! Сами себи изричу пресуду! према јеванђелистима Марку и Луки изгледа, да је сам Господ исказао ове речи. А према Матеју јасно је, да Господ њих пита, да се они изјасне, шта мисле. Како не може бити никакве противречности код јеванђелиста, то је највероватније, да је најпре сам Господ исказао, шта ће човек домаћин учинити са злим виноградарима а шта са виноградом својим, а потом, да је Он и њих упитао за мишљење. Они су најпре потврдили оно што је Господ рекао и сложили се са Њим, но одмах, као досетивши се, да се то на њих односи, узвикнули су - према Светом Луки - да не буде! Видите из овога њихову збуњеност и противречност! - Но који су то други виноградари, којима ће домаћин предати виноград? Пре свега треба знати да ће и виноград бити нови као и виноградари. Од Христа па на даље прошириће се виноград Божји на цео род људски, и неће се састојати само из народа Израиљског, него из свих народа на земљи. Тај нови виноград називаће се Црквом Божјом, а посленици - или виноградари - у њему биће апостоли, светитељи, оци и учитељи Цркве, мученици и исповедници, епископи и свештеници, благочестиви и христољубиви цареви и царице, и сви остали служитељи у томе винограду Господњем. Они ће давати плодове у своје време. То после Христа постаје изабрани род, царско свештенство, свети народ (I Петр. 2, 9). Јер са Христом престаје изабранство народа јеврејскога, и изабранство прелази на све верујуће у Христа по свима народима на земљи.

Да не буде! Тако рекоше зли виноградари Сину Божјем, када се досетише, да се ова страшна прича на њих односи. Без тих речи, које наводи јеванђелист Лука, била би празнина у јеванђељу Матејевом; јер се не би разумело, зашто је Господ рекао ово што следује. Међутим после тих речи старешина јеврејских постају разумљиве речи Христове: зар нисте никад читали у писму: камен који одбацише зидари, онај поста глава од угла; то би од Господа, и дивно је у очима вашим. Камен је очигледно сам Христос; зидари су старешине, свештеници и књижевници јеврејски; угао је спона измећу Израиља и незнабоштва, између старог изабранства и новог, између старе Цркве и нове. Христос је на томе углу, на свршетку старога и почетку новога; Он призива у царство Своје и Израиљце и незнабожце са истом љубављу, пошто се и једни и други у време доласка Његова показаше као јалово дрвеће. Нарочито Израиљци; јер они Га одбацише, као што зидари одбацују какав непотребан камен. Како се љуто зидари преварише! Гле, одбацише главни темељац живота људског, историје људске, историје свега створенога света! У самој ствари они Га не одбацише, но замахнуше да Га одбаце, те сами бише одбачени: Он се пак утврди на углу новог зидања, Новог Стварања. То би од Господа, и мудрије и праведније није могло бити. И дивно је у очима вашим. То јест: читајући Свето писмо (Пс. 117, 22) и вама се чак чини, да је ово дивно од Господа, пошто не знате на кога се ове речи односе. Не знате, да је страшан овај камен. Јер сваки који падне на тај камен разбиће се, а на кога он падне сатрће га (Мт. 21, 44; Лк. 20, 18). И ваистину упорни Јевреји су се разбили о тај камен, и Он их је сатро. Спотакли су се о њега као о камен саблазни и разбили се још док је Господ Исус био у телу на земљи. А доцније, по Распећу и Васкрсењу, тај камен је на њих пао и сатро их. Јер после кратког времена пошто су зли виноградари убили Сина Домаћинова, навали на Јерусалим римска војска предвођена Титом, и град разори а Јевреје разјури из њихове домовине, и расели их по целоме свету. И деси се с Јеврејима нешто горе и страшније него са народима, који су грешили и у гресима својим помрли, као што су били Асирци, Вавилонци, Феничани, Мисирци и други. Десило се с Јеврејима нешто слично као и с Каином. Јер Бог недозволи, да ма ко убије Каина, а међутим обележи на њему знак убице и најури га да се скита по свету. Но Каина је постигла тешка казна одмах после првог му злочина, а Јевреје није. Они су убијали и каменовали Божје пророке једног за другим, а Бог је трпео, одлагао казну, чекао покајање, и слао све нове и нове пророке. Тек када су и Спаситеља убили, постигла их је праведна казна. Понекад Бог одмах шаље казну на преступника, а понекад одлаже ту казну и одлаже, тако да људи помисле, да казна никад ни доћи неће и да ће преступник остати некажњен. Кад је Маријам, сестра Мојсејева, осудила свога брата одмах је постала губава по целоме телу: и гле Маријам беше губава, бела као снег од губе (V. Мојс. 12, 10). Када су Датан и Авирон осуђивали старешине своје, земља се под њима отворила и прогутала их - и отворивши земља уста своја прождре их (IV Мојс. 16, 32). Ананије и Сапфира присвајали су и затајивали црквено имање, зато су тренутно пали мртви (Дела Ап. 5, 5). Но Бог не кажњава сваког злочинца одмах. Напротив, баш већи део злочина и греха не бивају кажњени онога часа када се учине, него доцније, или чак доцније или и по смрти грешника. Кажњавање греха бива по премудром домостројству Божјем са овим светом. Кад не би Бог кажњавао Једне грешнике одмах после учињеног греха, ми би очајали чекајући Божју правду; а кад не би Бог стрпљиво одлагао казну других грешника, како би се ми научили стрпљењу према онима који нас вређају? Најзад и то, што Бог неке тешке грешнике никако не кажњава за живота овде на земљи, служи нама свима за појачање вере у будући Суд Божји, који неће мимоићи ни онога грешника кога су сви судови на земљи мимоишли. Авај ономе, који се некажњено наслађива својим греховима до саме смрти! Њему не завидите! Јер је примио у овоме животу што је желео, и у ономе неће имати шта да прими осим - осуде. Кад је Господ Исус без иједног Свога греха онако ужасно страдао и намучен био, како да не страда и свако од нас грешних, кога Бог колико толико воли? А ко много греши а нимало не страда није ни најмање сличан Христу, те неће ни имати никаква удела с Њим у Царству Божјем. Страхујмо, ако је сав наш живот протекао без муке и страдања а са многим неискајаним гресима. А радујмо се, ако смо издржали много мука и страдања, и овим се користили покајавши се пред Богом и поправивши путеве своје. Нека нико не каже и не помисли: могу одложити покајање пошто је Бог тако стрпљив. И кад је тако дуго трпео Јевреје, потрпеће и мене још коју годину да се не преваримо; може Бог према Свом Промислу и потрпети нас још коју годину без покајања, а може Он спустити Своју тешку руку на нас кроз који сат или минут. Одлагање покајања чини покајање све тежим и тежим, пошто навика грешења све јаче и јаче утврђује корене греха у нама, све већма и већма помрачује ум наш и камени срце наше. И ми тада и безвољно корачамо од тешког греха све тежем и тежем, исто онако као и зли виноградари који су најпре убијали пророке, па најзад убили и Сина Божјег. Шта онда можемо очекивати за себе, него оно исто што су дочекали и зли виноградари? Угаони камен који је од Бога намењен био за дом нашега спасења, издиће се изнад наших глава и сатрће нас. Јер Господ, који је силан у милости, силан је и у правди.

Пожуримо, дакле, да се користимо милошћу док нам се милост обилно нуди. Не чекајмо, да се рука милости уклони од нас и да се рука правде спусти на нас. Не одлажимо припремање плодова у винограду душе наше; него будимо спремни, да кад слуге Домаћинове дођу дамо им одмах спремне и сабране плодове. Сваки дан ангели Божји сабирају душе људске и односе их из овога света као берачи грожђе из винограда. Наш ред не може нас мимоићи. О, да се наши плодови не покажу "трули"! О, да се наше душе не покажу штуре! О, ангели хранитељи, освестите нас, подржите нас и помозите нам пре него куцне последњи час! О, Господе Исусе, смилуј се на нас! Теби нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Празник Сабора српских светитеља

Sun, 15 Sep 2019 13:27:46 +0000

Део беседе преподобног Јустина Поповића изговорене 1973. године, у манастиру Ћелије код Ваљева, на дан празновања Сабора српских светитеља:

Душа често заспала у гресима. А око нас, изнад нас бруји благовест Господа Христа: „Хајдете, све је готово”. Царство небеско је сишло на земљу, јер је Бог сишао на земљу. Господ Христос је постао човек и, гле, Царство небеско спустило се на земљу. А ви људи, ви спавате мртвим сном греха!

Дивни светитељи наши – од Светога Саве до данашњега дана – сви се они одазваше позиву Господа Христа: „Хајдете, Царство небеско је готово, дошло је, уђите у њега”. И дивни светитељи српски уђоше у њега да би и нас, све Србе, повели у то чудесно, у то беспрекидно славље Господње. И сви наши светитељи сведоче да је заиста Господ дошао у овај свет, дошао је да човека васкрсне из свих његових грехова, васкрсне из свих његових смрти. Јер сваки грех је мала смрт, сваки грех је мали гроб. Светитељи српски, васкрсавајући себе из свих својих грехова, побеђујући све грехе и све страсти, очистили су себе и служили Господу и стекли живот вечни још на земљи, стекли истину вечну, правду вечну и то дали српскоме роду, отворили Царство небеско за српски род и народ. Сетите се светога кнеза, великога цара Лазара на Косову. Шта је урадио? Он се определио за Царство небеско и цео народ са њим, сав српски народ – причестивши се, испунивши себе Господом Христом – пошао је на велику голготску жртву косовску и положио живот свој за Царство небеско, за истину вечну, за правду вечну, за живот вечни. То су нам дали наши велики свети цареви и краљеви. Одазвали се Господу Христу.

А ми Срби данашњи, шта ми данас радимо? Ми поступамо ко оне рђаве слуге Божје. Ми прогонимо из душа својих и са земље своје светитеље своје. Ко се данас држи Светога Саве, ко се данас држи светитеља српских?

Гле, и ово је њихова задужбина, светог краља Драгутина и све српске велике обитељи, сви велики манастири су нам од тих великих светитеља Божјих остали. Ради чега? Да ми у њима, вођени српским светитељима, и сами стекнемо Царство небеско, јер Црква Божја на земљи јесте Царство небеско.

Нека би Благи Господ, преко српских светитеља, покајао српски народ, у целини га покајао да нађе свој пут у Царство небеско. А наћи ће га идући за свим својим светитељима, ако слуша њихове наредбе, њихове заповести, јер за све њих, браћо моја, важила је једна велика и света истина: свето Еванђеље Христово. Они су живели по једноме правилу: све за Христа, Христа ни за шта! И ми, ако хоћемо да будемо достојни Срби, достојни потомци тако славних и вечних Срба, онда да одбацимо у себи сваки грех, да пригрлимо Еванђеље Господа Христа и спасавамо себе од свакога греха, вођени и руковођени дивним светитељима српским, на челу са Светим Савом. Амин.

Извор: Инфо служба Епархије бачке

Протопрезвитер Остоја Кнежевић: Светитељи Божији, наши старији сродници

Sun, 15 Sep 2019 13:18:20 +0000

Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 14. сепембра предавање је одржао протопрезвитер Остоја Кнежевић, на тему: Светитељи Божији, наши старији сродници.

Извор: Манастир Острог

Црквена нова година (начало индикта)

Fri, 13 Sep 2019 17:50:00 +0000

Створитељу све твари, који си времена и лета оставио у Својој власти, благослови годишњи круг благошћу Твојом Господе, сачувај у миру и град Твој, молитвама пресвете Богородице, и спаси нас.

Радио Светигора: Црквена нова година

Беседа Епископа крушевачког Давида на почетку Црквене нове године (начало индикта)

Житије праведног Исуса навина

Преподобни Симеон столпник

ГОСПОДЕ БЛАГОСЛОВИ НОВО ЛЕТО ДОБРОТЕ ТВОЈЕ!

Први Васељенски Сабор определио је да година црквена почиње првог септембра. Месец септембар је био код Јевреја почетак нове грађанске године (2 Мојс. 23,16), месец збирања плодова и приношења жртви благодарности Богу У време овога празновања Господ Исус је ушао у синагогу у Назарету, отворио књигу пророка Исаије и прочитао речи: "Дух је Господњи на мени; за то ме помаза да јавим еванђеље сиромасима; посла ме да исцелим скрушене срцем; да проповедам заробљенима отпуштење и слепима прозрење; да ошустим потлачене; да огласим годину милости Господње" (Лк. 4, 18-19; Ис. 61, 1-2). Још је овај месец септембар знаменит у историји хришћанства што у њему цар Константин Велики одржа победу над Максенцијем, непријатељем вере Христове, а тој победи следоваше слобода хришћанске вероисповести у целој римској царевини. Дуго времена је и грађанска година у хришћанском свету рачуната као и црквена од првог септембра; па се је она пренела на први јануар најпре у западној Европи, а потом и у Русији у време Петра Великог, и у остале православне земље.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота