Живе речи утехе: Живе речи утехе

Архимандрит Јован (Крестјанкин): Беседа на дан празника светих Јоакима и Ане

Sat, 21 Sep 2019 20:55:00 +0000

У име Оца и Сина и Светога Духа! Радујте се, Јоакиме и Ана, радујте се јер нам се рађа Заступница радости и живота.

Пријатељи наши! Јуче смо празновали Рождество Оне, Која је постала Мајка васцелог човечанства, Која је својим рођењем поставила почетак нашем спасењу. Једино је Она увела у васељену Христа – спасење душа наших, јер је Она једина и јер се једино Њом земаљско сјединило с небеским. Нека пред величином догађаја који се савршио у тај дан не буде места за сећање на било шта друго!

Данас, међутим, кад света Црква продужује да прославља Рождество Богоотроковице, предлаже нам да узнесемо благодарни молитвени помен и онима, којима смо обавезни за Њено појављивање у свету. То су родитељи Пресвете, Пречисте и Преблагословене Владичице наше Богородице – свети Јоаким и Ана!

Ко су они, како су живели, како су сачували своју непоколебиву веру и наду у Бога у оно време, кад се већ могло приметити њено слабљење у израиљском народу?

Мати и отац Оне, Која ће постати часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима, били су потомци од Бога благословеног рода. Јоаким, из царског рода Давидовог и Ана, по оцу из првосвештеничког племена Левијевог а по мајци из племена Јудиног, живели су у Назарету галилејском.

Сједињени савезом љубави у часном браку, они су га очували као велику св. тајну, која поставља почетак и људској и свештеној историји. Односећи се према браку као према круни и завршетку божанственог домостроја, очекивали су благословени плод као испуњење свог предодређења на земљи. Тај виши циљ живота, тј. рађање и васпитавање потомства за Бога и у Богу, подстицан је и свеопштим ишчекивањем Месије – Избавитеља и Спаситеља света – у израиљском народу. Наду многих (Израиљаца) потхрањивала је потајна мисао, која се гнездила у подсвести: “Хоћу ли ја задобити Божији благослов да послужим тако великом циљу?”

Било је очигледно да на дому ових супружника почива благослов Божији: њих је пратило богатство и свако обиље. Међутим, није било никога за кога би сабирали богатство, јер је њихов дом био без деце. Та околност их је снажила и надахњивала на духовне подвиге, на усрдност и постојаност у молитви.

Благочешће супружника, које се рађа из васцелог обраћања Богу и из наде да ће се добити оно, што се тражи, даривало је и Божији храм и Божији народ, сиромахе и путнике, богатим прилозима. У то време невидљиво се градио дом њихових душа. Трпљење, на које су се временом навикли, изродило је дубоко смирење. Будући да је израсло на чврстом уздању у вољу Божију у да је на њему почивало, то смирење их је сачувало од роптања у тренутку тешког искушења, кроз које је требало да прођу у својој старости.

Године су пролазиле. Ако су у младим годинама супружници још живели у нади да ће се испунити њихова благочестива жеља, у поодмаклим годинама су с недоумицом и жалошћу гледали на бесплодно проживљен живот. Њихова бесплодност је (према народном веровању) разобличавала побожни пар због неког непознатог греха и околини давало повода да их вређа и прекорева. То вређање се на њих обрушило утолико теже и неочекиваније зато што су они, у својој преданости Богу, већ почели да заборављају и на саму жељу да добију дете.

На један од великих празника, старац Јоаким је дошао у Јерусалим намеравајући да принесе жртву Господу. Међутим, свештеник је одбацио његов дар. Старца су дубоко заболеле свештеникове речи да жртва бездетнога не може бити угодна Богу. Неочекивани прекор погодио је срце овог праведника. Иако није знао за грех, он је ову увреду ипак прихватио као праведни гнев Божији који га је прогонио бездетношћу.

Скрушена свест о својој грешности одвела је старца у пустињу, где је у усамљеништву стајао пред Богом у молитви и посту, призивајући Божије милосрђе. Старац је на себе прихватио напрегнути четрдесетодневни молитвени подвиг.

За шта се молио, шта је тражио, због чега је уздисало његово срце? То је скривено од људских очију, и познато је једино Богу. Ми знамо да се тада савршило оно, што је људима немогуће. “Када Бог хоће, Он побеђује природни поредак… и утроба нероткиње рађа.”

Јоаким није био једини који је прихватио четрдесетодневни подвиг. Његова верна и богобојажљива супруга Ана, сједињујући се с њим у супружништву у једно биће, и сада је, у жалости, својом молитвом подражавала супруга. И она је знала шта тражи. Не заустављајући се пред природним препрекама за испуњење њене прозбе, она се молила за чудо. “Разреши болест мога срца и раздреши окове моје неплодности! Нека оно што родим буде принето Теби на дар и нека се у њему благослови и прослави Твоје милосрђе!”

Прошло је искушење које је трајало читавог живота. Живот је васпитао и пројавио праведнике. Они су читавог живота верно служили Богу, они су Га непрестано и непоколебиво призивали, они су Га призивали и онда, кад је већ било бесмислено да очекују оно што су тражили.

Колико примера знамо, који потврђују да Богу ништа није немогуће! Један покрет Његове руке – и све се у тренутку мења. Једино Он може све – и да подигне пале, и да заблуделе преобрати, и да саблажњене исправи, и да грешнике, који су починили злочине, промени и учини праведнима, и да умрле оживи, и да престареле обнови.

Ако Господ од несуштог (непостојећег, небића) твори сушто (постојеће), ако дарује биће (постање) ономе што никада и нигде није постојало, онда Му је утолико лакше да поправи оно што јесте и што већ одавно постоји. Господ савршава чудеса и твори необична дела. Међутим, Он то не чини одмах, не истога часа као одговор на прозбу, него испитујући и истражујући трпљење трпељивих и наду верних. На нама је да, по угледу на праведнике, не клонемо духом.

Да, у Светом Писму и у свештеној историји нема ниједне сувишне речи, ниједног непотребног догађаја, него се све даје живима као пример и поука за сва времена.

Након рођења њихове кћери, престарели родитељи нису дуго поживели. Испунивши обећање које су дали Богу, они су трогодишњу Девојчицу увели у храм Господњи да би била одгајена у Богу. Неколико година након тог догађаја, они су се упокојили. Јоакиму је било осамдесет, а његовој супрузи Ани, која га је надживела за две године, било је седамдесет година кад су отишли код Господа. Своју побожност, васпитану у животним непостојаностима, пренели су и својој Кћери, предавши је Богу да буде одгајена у Светињи над светињама.

На основу примера Јоакима и Ане, на основу примера свих праведника који су живели у свим временима, може се рећи да не постоји ниједно друго искушење и страховање, осим греха. Једино грех разара живот и погубљује све живо. Све остало, ма какво оно било, кратковремено је и не може да нашкоди крепком духу, укорењеном у Богу кроз испуњење обећања која су Му дата.

Зар се данас, кад прослављамо побожну породицу Јоакима и Ане и благословену Кћер Која је од њих рођена, нећемо осврнути на саме себе и на своје време, чији дух није дух стварања, него дух разарања? Зар нећемо себи поставити питање: шта је разлог и где је корен суровог и мрачног невремена које се надвило над свет и довело га на руб пропасти? Зар нисмо ми рушиоци домаће цркве, зар нисмо ми разарачи старинских правила породичног поретка, зар нисмо ми дали своју децу да их васпитавају у далекој земљи, где их хране трњем и чичком и удаљују од Оца Небеског, где их удаљују од земаљских родитеља?

Живот је тежак. Он, међутим, постаје неподношљиво тежак ако из њега протерамо Бога. Када се из дома протера Бог, на Његово место долазе зли духови, који сеју свој смртоносни коров. Мрак и тама су одавно почели да остварују своје смртоносне планове, побунивши се против породице и против материнства, које у себи крије будућност света – одгајање потомства.

Требало би да то схватимо и ви и ја, јер је то и наша садашњост и наша будућност. У томе је наша одговорност пред Богом. Страшна одговорност!

Послушајте речи, које је изрекао велики учитељ Цркве, св. Јован Златоусти: “Родитељи, који занемаре да своју децу васпитају на хришћански начин, већи су безаконици од убица своје деце, јер убице (своје деце) разлучују душу од тела, док ови и душу и тело бацају у геену огњену.”

Током седамдесет година које је наша Црква провела у заточеништву, толико је поколења одрасло у робовању мраку безбожништва, заражено материјалистичким духом стицања и гомилања. Људи су одрастали без Бога. Сада смо и ви и ја дужни да се суочимо са реалним околностима нашег живота и да својом трпељивошћу у труду и молитви покушамо да поправимо оно, што је било порушено.

Многи се сећају оних година, трагичних и за вас и за вашу децу, када је и сама жеља да децу васпитате у хришћанском духу претила опасношћу да их заувек изгубите. Родитељи су били лишавани материнства и очинства, а децу су силом одводили у интернате и сиротишта. Пред вашом децом су затварана врата у живот, затварана су им врата школских институција. Преживели смо то страшно време. Оно је, неминовно, морало да остави ожиљке на нашим срцима. А колико је само суза и бола морало да преживи материнско срце, видевши да се и оно мало, што се за детињу душу могло учинити код куће, погазило у школи!

Изливале су се сузе, изливале су се и молитве. Немојте мислити да су оне остале непримећене и неуслишане. Њих можда могу да не примете и да не чују људи, али не и Бог. За Бога то нису једноставно сузе, него крсни пут мајке – хришћанке, која је због свог детета војевала против целог света, па чак и против самог ђавола.

То није био само крст, то је било мучеништво, и то мучеништво Христа ради. Благодат Божија је свагда крепила мученике. Тако је крепила и вас у неравноправној борби за вашу децу. Она вас и сада крепи. Само да не ослаби хришћанско уверење и усмерење – наша вера. Сада је на нама да, слично праведној Ани, од Бога тражимо чудо: “Господе, разреши бол мога срца! Нека се у ономе што ћу родити благослови и прослави милосрђе Твоје!” Не сумњајте да ће се, по вери вашој, савршити чудо.

Зар није страшно и рушилачко то, што код нас, одраслих, вера остаје само на речима, не преображавајући наш свакодневни живот и пратећи нас духовним бесплодношћу, које нема живе, животне силе Духа Божијег? Међутим, тражите и то чудо, и даће вам се!

Неопходно је да сви ми сада схватимо да неодложно морамо да се спасавамо од отровног духа времена и да вратимо Богу нашу малу цркву, нашу породицу. Требало би да управо у њој запалимо кандило хришћанског живота у Богу. Само је у томе спасење света и наше лично спасење.

Ми нећемо одмах успети, биће нам веома тешко, али ми морамо да деламо ради живота у вечности.

Очеви и мајке, од Бога благословени творци и покровитељи своје деце, носе одговорност и за њих и за себе. Зар није на нама да сада, у пустињи света, где царује самоћа, сујета и равнодушност, узнемирујућа колебљивост и злоба, створимо огњиште молитве? Морамо запамтити да, где је двоје или троје сабрано у име Господње, тамо је и Господ међу њима.

Дом ће тада оживети! И један, и други, и трећи. Устројиће се безбожништвом растројени поредак унутрашњег живота породице и сваког човека понаособ. Царство Божије, које ће се вратити у душу, поново ће почети да преображава свет. Деца ће се вратити Богу, вратиће се својим родитељима из непогоде света који их окружује.

У Светом Писму, Господ више пута опомиње родитеље на њихову посебну власт и права у односу на децу, дајући им посебну силу да за своју децу посредују пред Богом. Драги моји, искористите ту силу и ту власт. Међутим, за то вам је потребна несумњива вера и одважност у молитви.

Постоји још један услов, без којег неће бити плода – то је наш свакодневни труд на васпитавању деце.

Данас мајка пролива много, много суза над децом и због деце. Какву неподношљиву тугу и бол подноси њено срце кад види да њена чеда одбацују добро и свесно одабирају зло!

Мати почиње да се моли и да тражи помоћ од Бога, али је не добија. Зашто? Зато, драги моји, што се не може полагати на Бога оно, што смо били обавезни да учинимо ми сами. Наиме, превасходно су родитељи били дужни да се побрину за децу, да у земљу њиховог срца засеју добро семе вере и страха Божијег. Ако су га засејали, требало је да затим брижљиво узгајају засејано и да га чувају од непогода рђавих утицаја. За то је потребан труд, потребан је духовни напор, потребно је стално имати на уму децу и своју одговорност за њих пред Богом.

Очеви и мајке! Запамтите да не можете да се спасете сами, без своје деце! Шта можемо да очекујемо од своје деце, ако се наша брига буде ограничила само на то да их нахранимо и обучемо? Ко ће учинити остало? Улица? Школа?

Не може се, драги моји, заборавити још једна ствар. Речи туђег човека, чак и добронамерног, делују на ум детета, док речи мајке непосредно дотичу његово срце. При том му очев пример даје снагу и енергију да те речи оваплоти у животу.

Према томе, нека се ваша брига о деци не ограничи на то да их једном недељно доведете у цркву и да их оставите да се ту понашају по сопственој вољи. Ваша брига се мора састојати у томе, да у деци васпитате страх Божији, да им улијете православне појмове, да их научите својим примером и васцелим својим животом. Проникните у живот свог детета, упознајте његове мисли. Разговарајте с њим о свему. Свакога дана, ујутро и увече, благословите своју децу, и учините то чак и онда, кад нису код куће.

Хришћанско устројство породичног живота – са постом, молитвеним правилом ујутро и увече, макар оно било и кратко, узимајући у обзир дечје могућности и заинтересованост, одлазак целе породице у храм и заједничко учешће у Св. Тајнама – невидљиво ће градити дечју душу. Оно, што је засејано у дечју душу, неминовно ће понићи у зрелим годинама.

Вековима потврђено искуство показује да крсно знамење има велики утицај на све човекове поступке и да се тај утицај распростире током читавог живота. Због тога је неопходно да се у децу укорени обичај да се често ограђују крсним знамењем, посебно пред узимање хране, пред спавање, кад се пробуде и кад полазе од куће: “Јер се крстом ограђујемо и непријатељу (ђаволу) супротстављамо.” То спасава нашу децу од многих невоља и опасности.

У старини су сматрали несрећним онога, који зна све али не познаје Бога. Блаженим су пак сматрали онога који познаје Бога, макар и не знао ништа осим тога. То не значи да су осуђивали образовање. Једноставно, мудрост Божија се ни на који начин није могла упоредити с људском мудрошћу. Постојана побожност, задобијена познавањем заповести Божијих и заповести Христових, на путу Христовом, ограђује од заблуда на путу људске мудрости.

На нама је да сада поучимо своју децу и да у њима васпитамо узвишени хришћански морал, да би живела, да би и ми живели с њима и да се свет коначно не би угушио у злу. Своју децу морамо васпитавати својим трудом и својим примером. Морамо живети по савести, морамо живети по правди.

Свагда ћемо имати на уму своју одговорност и присећати се светоотачких речи: “Младо дрвце ће расти на ону страну, на коју га приклонимо. Из новог сасуда ће се ширити онај мирис, којим га напунимо, уливајући у њега или смрадну течност или течност миомирисну и чисту.”

Јавно исповедајући у породици Божију доброту и Божији промисао, даваћемо деци прве лекције богопознања и молитве. Биће то најважнија лекција благочешћа, коју ће читавог живота сачувати у својим срцима, и која ће у овом животу сачувати дете за вечни живот.

Завршићу речима светог учитеља Цркве, Јована Златоустог: “Не постоји уметност, која би била узвишенија од уметности васпитања. Мудри васпитач ствара живи лик, на који с радошћу гледају и Бог и људи.”

Да не бисмо сада плакали због своје деце, и да не бисмо оплакивали и себе и њих када одрасту, да садашње сузе не би постале почетак будућих, нећемо немарно творити дело Божије – васпитавање деце.

Пријатељи наши, ако ни сада не осетимо опасност каква нам прети од духовне запуштености човечанства које постепено губи образ и подобије Божије, ако у себи и у својим породицама не зауставимо процес богоотпадништва и губљења вере, онда је близу време кад ће се остварити Спаситељеве речи: Али Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи (Лк. 18; 8)?

9. (22) септембар 1991. године

Преузето из књиге „Оживимо срца за Бога“,

Београд 2004.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Митрополит псковски и порховски Тихон (Шевкунов): Црква не може да понуди ништа осим Еванђеља

Sat, 21 Sep 2019 20:35:56 +0000

Митрополит псковски и порховски Тихон говорио је за „КП“ о великим пројектима Псковске епархије на Криму, успешној борби против алкохолизма и о томе на који начин привући омладину да се не бави само митинзима и хајпом на интернету.

Русија више није међу пет земаља у којима се навјише пије

- Владико, крајем августа у Пскову је одржан антиалкохоличарски форум. Зашто управо овде?

- Псковска област је једна од најпроблематичнијих по потрошњи алкохола, управо зато је Министарство просвете овде одржало форум. Имамо солидно искуство – делатност црквено-друштвеног савета за борбу против опасности од алкохолизма. Он је основан пре 10 година на иницијативу Његове Светости патријарха Кирила. Председници овог савета смо академик Лео Бокерија и ја. На форуму су учествовали представници 40 региона. Заједно с губернатором Михаилом Ведерниковом у нашој области реализујемо пробни пројекат за стварање широког система превенције међу децом и омладином. Имамо солидне методе које су се показале као ефикасне.

- А за алкохоличаре са стажем?

- У области ради добар рехабилитациони центар „Ручеј“ („Поток“), али је то посебан правац: не бих се прихватио ни специјалистичког лечења, ни рехабилитације, тиме треба да се баве стручњаци. А превентива је оно на чему можемо и треба да радимо.

- Зашто се у Русији традиционално тако много пије?

- Можда не знате, али по подацима СЗО Русија у последњих 10 година више не спада у пет земаља света у којима се највише пије. Да ли сте приметили да на улицама има мање омладине која пије, на пример, у Москви?

- Седе понекад на клупама, али су углавном старији. Моји познаници се жале да омладина сад одбија чашицу.

- Већ 10 година је у току програм који је покренут уз учествовање нашег друштвено-црквеног савета за смањење потрошње алкохола у РФ. Овај велики државни програм је тих година одобрио премијер Путин. Сећајући се кампање 80-их година могу да кажем да је тренутно у току тиха и можда једна од најефикаснијих кампања за борбу против алкохолизма у току целе историје Русије. И врло је добро што је готово незапажена, то нам је драго.

- Ви сте председник друштвеног савета Росалкорегулированија (Организација за регулисање потрошње алкохола). А које су методе овог програма?

- За ових 10 година спроведене су строге мере на спречавању продаје алкохола малолетницима. Забрањена је конзумација алкохола на јавним местима. Ограничено је време за продају алкохола. Сећате се да је донедавно вотка могла да се купи и дању и ноћу, чак и на киосцима.

Узгред речено, такође је обустављена продаја на киосцима. Повећане су акцизе, дакле, и цене, а то значи да је смањена приступачност алкохола: флаша вотке за 30-40 рубаља је донедавно била норма. Пиво је изједначено с алкохолним производима и одговарајућим акцизама. Јер мали број људи зна да се пиво продавало с олакшицама, као намирница. На телевизији је приказано мноштво спотова друштвене рекламе и филмова. И, наравно, повећавају се могућности за корисно коришћење слободног времена и бављење спортом.

- И какви су резултати?

- Постоји званична статистика Министарства здравља Русије. Пошто сам недавно морао да напишем реферат сећам се цифара. Захваљујући кампањи у току последњих година у земљи се битно смањила употреба алкохола с 15,8 литара по човеку 2008. године (по подацима СЗО је било чак 18 литара) на 9,7 литара етанола по човеку 2017. године, што одговара нивоу од 11,55 литара за лица која су старија од 15. година.

Русија је избила на прво место у свету по брзини смањења смртности и продуживања живота међу средње развијеним и високо развијеним земљама. У Русији је 2017. године остварен апсолутни рекорд дужине живота у целој историји земље, укључујући и совјетско време: 72,7 година.

Смртни случајеви услед тровања алкохолом су се по подацима Росстата смањили више од 3,5 пута, а број оболелих од алкохолизма за скоро 40%. Стручњаци СЗО су 2009. године обавили истраживања и по прогнозама из 100 младића-матураната 2009. године – у Енглеској ће пензију доживети 90 људи, а у Русији само 40. По мишљењу стручњака, главни разлог за то је алкохол. Сада је то ствар прошлости.

- Али колико су ефикасне све ове методе и програми кад постоји појам као што је „сива“ производња алкохола и „сива“ илегална трговина?

- Постоје и други критеријуми објективне контроле. На пример, број алкохолних психоза. Јер, делиријум тременсу је свеједно где и како је алкохол купљен. Дакле: обољења од алкохолизма и алкохолних психоза су у периоду од 2008. до 2017. године опала 56%. Постоји још један критеријум.

У Русији, по подацима истраживања професора А. В. Немцова, 82% убистава почине људи који се налазе у стању алкохолне опијености. Број убистава на 100.000 људи се од 2008. до 2018. године смањио више него троструко. Могао бих да наведем још много примера. Али у сваком случају, захваљујући ефикасном владином програму који сам већ помињао, и напорима друштва, заиста се одвија огроман општенационални рад. И занимљиво је да се све то одвијало и одвија без помпе, буке и друштвених потреса.

- Зар је могуће да све иде тако глатко?

- Наравно да није. Сад се лобира закон о продаји алкохола преко интернета. Даноноћно. То је веома опасно и може задати ударац свему ономе што је постигнуто у току последњих година. Не смемо то да дозволимо.

Како привући омладину без обзира на митинге и Јутјуб

- Како Црква може да привуче омладину која тежи ка уличним протестима и хајповању на Јутјубу? Каквим идеалима?

- Открићу вам једну тајну: Црква ни човеку, ни човечанству не може да понуди ништа осим Јеванђеља. И никога осим Христа. Ако вам неко каже нешто друго – не верујте. Ми заиста немамо ништа друго. Зато је оно што имамо најважније и најлепше у животу. Неко може рећи: јеванђељски идеали које проповедамо омладини једноставно нису занимљиви. Често то заиста и јесте тако. Али узрок уопште није у омладини. А још мање је у идеалима. Он је у нама: или нисмо у стању да откријемо ове идеале, или наша дела не одговарају ономе о чему проповедамо. Све је једноставно. Никога не можеш да ухватиш за уши и одведеш код Христа. Сви слични покушаји се завршавају врло лоше.

- Али прва ствар која код вас у Печорама пада у очи јесте просто неки огроман број омладине, која ради свуда у манастиру. Знам да је у току, за наше време, велики омладински волонтерски пројекат.

- Реализујемо га заједно с Министарством културе. Две хиљаде добровољаца из преко 60 региона од Калињинграда до Камчатке, углавном омладина, долази код нас у току три летња месеца. Колико могу помажу нам у ремонту храмова под руководством стручњака, у неговању башти и цвећњака. Учествују у раду на уређењу наших старих градова – Печора и Изборска. Узгред речено, волонтери су заједно с нашим монасима тако очистили и уредили центар Печора да се чак и староседеоци чуде и захваљују.

- Да ли су волонтери верници?

- Има разних, али углавном нису. Момци живе при манастиру недељу-две дана, раде по 4 сата дневно. Остало време је посвећено екскурзијама, спорту, кружоцима за рестаурацију, дискусијама, занимљивим сусретима и тематским предавањима. Али ми се чини да омладина пре свега жели да сама види шта се заправо овде дешава – у Цркви.

У манастирима, у умовима и душама православних хришћана, монаха и парохијана, због чега су уопште овде? Што се тиче манастира – монаси живе као што су живели. Њих петнаестак цело лето ради заједно с волонтерима. Ако неко пожели да поразговара с њима они ће га пажљиво саслушати и одговорити на питања. Ништа нарочито. Једино што у најмању руку треба припремити преноћиште, храну, екскурзије и организовати слободно време за две хиљаде наших врло различитих, али верујте, дивних гостију. Међутим, све се исплатило у сваком смислу!

Довољно је видети хиљаде коментара добровољаца на друштвеним мрежама да схватимо – пред нама су људи који су открили свет који им је био потпуно непознат. И ово откриће је судећи по њиховим коментарима, за многе од њих без преувеличавања било потресно, запањујуће, али безусловно срећно и радосно. Разуме се, нису „сви до једног постали црквени“, а хвала Богу, ми себи нисмо ни постављали такав фантазмагоричан задатак. Било је оних који су ушли у живот Цркве. Али сви, или скоро сви наши гости су на растанку с нама истакли да су код њих нестали уобичајени шаблони и непријатни стереотипи. Срели су се с људима који заиста живе за Бога. И могу да доведу човека до Њега.

- Код многих мојих познаника шаблони су нестали кад су прочитали ваш бестселер „Несвети, а свети“. Он је доживео већ 17 издања. Тираж износи скоро 3 милиона. Да ли сте очекивали да ће књига то доживети?

- Нисам очекивао, али ме то сигурно радује. Шта може бити драгоценије за свештеника него кад људи кажу да су захваљујући књизи стекли или сачували веру?

УНЕСКО и велики ремонт

- Као митрополит сте се вратили у Псковску епархију где сте као младић кренули монашким путем. Шта је сад овде главно за Вас као псковског архијереја?

- Парохијски живот. У Псковској епархији има изванредних свештеника, али парохијана у храмовима има много мање него у другим одвајкада православним областима Русије. Нећу се упуштати у све разлоге. Али један од техничких проблема епархије је то што већина храмова нема парохијски дом. У ствари, то није само потреба газдинства: и школа веронауке, и курсеви за оне који желе да се крсте, и школа, и разговори о Светом Писму, и омладински сусрети – то и много тога другог чини живот православне заједнице. За све то је потребан парохијски дом који треба да постане близак стотинама људи.

Градимо првих 8 таквих домова – то је важно. У епархији је започет рад службе доброчинства и људи су то осетили. Отварамо народне кухиње, сестринство за помоћ у хоспису и у болницама. Заједно с административним властима припремамо се за изградњу две средње школе од којих ће једна представљати наставак Псковске православне гимназије. Пројектујемо друштвено-спортски комплекс с породичним центром. Почињемо да градимо историјски парк „Русија је моја историја“ за Псков. Све то није нешто јединствено, већ је реализовано у многим епархијама. Само што ми у Пскову мало каснимо.

- Недавно су објављене информације о томе да је 10 старих споменика у епархији уврштено у објекте под специјалном заштитом Унеска. Многи сународници су изненада открили да је Псковска област необично занимљива, између осталог, и у овом смислу. Какав програм реализујете кад су у питању споменици којима раније није посвећивано довољно пажње?

- Ситуација везана за псковске споменике није једноставна. Многи се налазе у критичном стању, Направили смо програм за наредних 10 година и почели смо да га остварујемо. Предстоји нам много посла и он није нимало лак. Рецимо, у Псково-печерском манастиру без преувеличавања под хитно треба решавати проблем обрушавања сводова и пећина. У току су припремни радови на решавању истих проблема у Снетогорском и Мирошком манастиру. Намеравамо да оснујемо своје, псковске, радионице за рестаурацију и да школујемо стручњаке који би остајали код нас, у псковском крају. То је дугогодишњи и озбиљна пројекат.

- Да ли програм финансира федерални центар или ангажујете приватне мецене?

- Власник свих ових јединствених објеката је држава, зато се надам да ће бити издвојена и финансијска средства. У рестаурацији могу учествовати и мецене. Међутим, засад нисмо добили никакав новац.

- Видим да је овде већ у току ремонт, свуда су скеле.

- Све радимо од својих средстава и уз помоћ манастирских доброчинитеља. Иако су средства ограничена неки објекти се налазе у тако лошем стању да не смемо чекати.

- Мало је манастира у којима сам видела толико организованих група на екскурзији. Колико ми је познато, недавно је било неких конфликата?

- У току последње године живот нас је приморао да доведемо у ред рад служби за вођење екскурзија. У Пскову, у Печорама има професионалних водича. Међутим, има и изузетно активних ентузијаста без квалификације, да само чујете какве небулозе причају! Заједно са Псковским унвиерзитетом увели смо издавање државних лиценци за водиче. Прво су то доживљавали скоро као вапијући напад мрачњака на свету слободу говора. Међутим, комисија за издавање лиценци је поступала потпуно у складу са постојећим законима, осим тога, никога нисмо ограничавали: сви они који су то желели могли су да полажу испит, само да поседују знања на одговарајућем нивоу. Зато сад посетиоцима манастира више не пуне главу бесмисленим причама.

- Многи свештеници живе врло скромно, постоји ли разлика између њиховог живота у Псковској области, и рецимо, у Москви? Да ли помажете сиромашним свештеницима и њиховим удовицама?

- Истински самопрегоран свештеник је подвижник и трудбеник и у Москви, у псковском селу. Псковска епархија помаже и удовицама свештеника и нашим пензионерима – свештеницима, мирјанима који су радили у храму и потребитим парохијанима. Међутим, то се сад ради у многим епархијама. Наша Псковска треба да уради још много тога да би могла да помогне људима који данас трпе оскудицу.

„Драму за Крим сам писао у колима“

- На Криму се обавља велики рад на представи „Грифон“ по Вашој драми о шест историјских епоха Херсонеса. Како сте радили на њој и како реагују гледаоци?

- Као председник Патријаршијског савета за културу бавим се хришћанским споменицима на Криму. Заједно с историчарима и археолозима припремио сам програм за Херсонес, за рестаурацију његових објеката и специјалан програм за просветну делатност. За 3 године је нешто већ урађено. Још 1914. године је замишљен, али није реализован пројекат музеја хришћанства у Херсонесу. Веома бисмо желели да га остваримо. То ће бити и научни, и музејски центар. Тамо се пројектује вероватно једини у Русији музеј антике и Византије. Планирани су позоришне сцене и представе везане за историју Херсонеса, с античком и византијском историјом.

- Неколиким ауторима је понуђено да напишу, а на крају сте Ви то морали да учините?

- Задатак није нимало једноставан, али је прилично примењен: у јединствену повест требало је повезати различите периоде историје Херсонеса, од антике до данас. Овде је важно да се не претера с патетиком, да се на занимљив начин гледаоцима исприча нешто о овом древном и за нас историјски веома значајном месту, где смо се, као што је писао руски философ Сергије Булгаков, „родили духовно и историјски“. А Ана Ахматова је полазећи од својих личних дечјих утисака једноставно говорила: „Херсонес је главно место на свету“. Грифон је један од симбола Херсонеса и Крима, у херсонеском музеју се чува стари приказ грифона који седи.

Овај лик је узет као основа, али смо се потрудили да направимо представу не само о месту које је свето за целу Русију, већ шире – о човеку, о његовом призвању, о ономе што је главно у животу. Гледаоци засад реагују врло лепо. Колико знам, после два прва приказивања карте су распродате до краја сезоне. За успех представе су пре свега заслужни таленат и рад младог режисера Вјачеслава Игнатова и продуцента Саиде Медведеве.

- А како пишете драме и књиге?

- Нажалост, фрагментарно. Ових дана сам се возио аутомобилом с једним од мојих бивших студената. Он ми каже: „Други пут сам с вама у колима и Ви опет пишете. Први пут сте пре 12 година кориговали „Несвете, а свете“. Ја нисам професионални писац. Латим се „пера“, тачније компјутера кад за то постоји практична потреба: то је помоћ мом главном послу – свештеничкој служби.

Шта ћемо видети у Мањежу

- Чему ће бити посвећена следећа изложба поводом Дана народног јединства у Мањежу?

- Ову изложбу припремамо већ годину дана. Посвећена је 75. годишњици Победе у Другом светском рату. Из многих руских музеја у Москву ће бити донете слике посвећене овом периоду. Експозиција треба да буде дубока и темељна прича о рату, народу и човеку кроз философију уметности. Чини ми се да ће то бити правилан задати тон пред почетак јубиларне године.

О русофобии

- Из године у годину међународна амтосфера постаје све гора и гора по Русију. Шта мислите, зашто нас толико не воле у свету?

- Не бих рекао да је „све горе и горе“, није све тако једноставно. Не могу се сложити ни кад је у питању нека ексклузивна мржња према нама. Мислим да је то у већој мери наше преуваличавање негативних представа о нама.

„Не сакупљам сплетке о себи“

- Још 2013. године сам Вам поставила питање о томе зашто је међу либералима тако модерно да грде Цркву. Тада сте одговорили: нека грде. Понеки људи као званични портпарол РПЦ Владимир Легојда одговарају овим опонентима, често анонимним. Да ли на њих треба обраћати пажњу и како треба реаговати?

- Ту не постоји јединствен и универзалан одговор.

- Људи често сплеткаре о Вама, да ли читате те сплетке или Вам их можда неко препричава?

- Нешто читам, нешто ми препричају, нешто и не чујем. Не постављам себи за циљ да сакупљам све гласине и сплетке о себи.

Извор: Православие.ру

Протојереј Андреј Ткачов: Свето мировање

Sat, 21 Sep 2019 20:34:47 +0000

Дуго су Јоаким и Ана били неплодни. Тако каже Предање. Шта значи та неплодност нама је тешко разумјети, али потрудимо се! Неплодност утробе је нека дуготрајна субота.

У Старом Завјету субота се тицала не само непосредственог рада, него и односа према робовима, према земљи. Волови су били поштеђени рада у суботу, земља која је била спремна за обраду мировала је у суботу. Утроба Ане је такође мировала у суботу, није могла зачети.

А сада, удаљимо се од ових ријечи и пређимо на друге. Када су Господа Исуса убили, када је Он умро на срамном Крсту, приближавала се субота. Скинули су у журби тијело Христово са оружја казне и положили у нови гроб „да не би остала тијела на крсту у суботу, јер бјеше велики дан та субота". А жене -мироносице, које су се налазиле под јармом Закона, морале су такође чекати да прође субота, да би у зору првог дана пошле до гроба са миром у рукама. Тај суботњи покој ( мировање), за жене-мироносице био је највјероватније најтежи суботњи дан у историји Израиља. Једна ствар је када ти одмараш. Али сасвим друга је када си спреман трчати, чупати косу с главе своје, плакати, ићи било гдје, није важно куда - а ти мораш сјести и сједити на једном мјесту дан и ноћ. О! То су били веома дугачки дан и ноћ тешког нерада. Нерад је , да вам кажем, веома тежак.

Можда ви мислите да је већина људи уморна од сујете и ужурбаности ,да машта о покоју (мировању). Ни мало нисте у праву! Људи не могу другачије да живе него у сујети и покрету. Ставите их у тишину и након неког времена ће почети лупати главом у зид, да их пустите тамо гдје је бучни телевизор, гдје трепте рекаламе , гдје причају приче и трачеве. Нисте то знали? Онда ви не разумијете смисао суботњег покоја. Господ је заповиједио, наредио свом народу упражњавати ћутање и мировање. За непотребно увијек имамо снаге. А мирно и тихо сједити ми не можемо. Нарочито је тешко сједити без дјела када се нешто велико дешава. " Како то да прође без мене"? "Како то да ја не видим"? Види сви одоше а мени субота не дозвољава! Да, то је мука. Субота је мука за сујетног човјека.

А ако је субота за утробу? Ако ми хоћемо дјецу а утроба не задржава сјеме? Савремени човјек нема стрпљења. Он у служби свог егоизма има свремену медицину и техничка достигнућа. Не можемо имати дјецу – снађимо се. Узмимо туђе сјеме. Изнајмимо сурогат-мајку. Спремни смо измислити свашта , али сједити сложених руку, не, не можемо. Зар није тако? А Јоаким и Ана су чекали да прође субота. Утроба је била неплодна и ништа осим молитве нису предузимали остарјели праведници. Потребно је осјетити ту разлику између таквог схватања и овог нашег.

И на крају стрпљење се награђује ! Усуђујем се на миг завирити у собу за одмор родитеља Богомајке, само да бих могао рећи : Било је чудо! Страсти тјелесне због старости већ није било, али жеља да се роди дијете је остала. И код умртвљених тијела појавило се узајамно супружанско привлачење, и била је света блискост остарјелих праведника, и осјетише "тежину испод срца". Субота се завршила. Завршило се стрпљиво очекивање милости и окончан је свештени нерад. Наступи период недеље (васкрсења) то јест, првог дана недеље, који ће послије тога, врло брзо добити такво име. Такав вијенац добива свештено празновање. Постоји празновање грешно, које је рођено из љености и очајања. А постоји и празновање свештено, које се рађа размишљањем о томе , да не зависи све од мене у овоме свијет. Све је већ урађено. Ја сам дужан умирити се и не умарати се оним што од мене не зависи. Овакав нерад је плод вјере и храбрости пред Оним , Који све чини баш како треба.

Значи , вријеме да се и ми учимо свештеном нераду. Поједине је потребно убјеђивати да раде до седмог зноја, али зато што су лијени, али многима морамо наметнути идеју ћутања и очекивања, идеју ћутања и свештеног нерада у ишчекивању одговора Божијег, Коме и приносимо своје молбе.

Јоаким и Ана - дуго су били неплодни. Јоаким и Ана на крају добише дијете.

Јоаким и Ана мироваше суботу у неплодности али дочекаше васкрсење , родивши Матер Божију.

Да и нама дође духовна плодност после многих година константне неплодности. Нека буде тако- како Бог хоће, када ми будемо спремни.

Извор: Православие.ру

Свети Николај охридски и жички: О васпитању деце

Sat, 21 Sep 2019 20:31:34 +0000

Васпитање деце данас је остављено самој деци. Породица и школа не помажу детету у томе: породица дете само храни и одева, школа само пуни знањем, породица пуни стомак детету а школа му пуни главу.

Срце му не пуни нико осим сâмо дете и улица. Целокупно садашње васпитање омладине заснива се на мисли: човек живи једино од хлеба. Три отровне биљке успевају бујно на тој основи: себичност, прождрљивост и песимизам. Ако се васпитање одвоји од науке Христове, не губи се наука Христова него се губи васпитање и губе се прави људи. Човек школован а бескарактеран кудикамо је опаснији по себе и по друге неголи човек нешколован а бескарактеран. Овај је бескарактеран по слабости, онај по убеђењу.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

(АУДИО) Тумачење Јеванђеља: Зачало о свадби царевог сина

Fri, 20 Sep 2019 19:04:00 +0000

У четрнаесту недељу по празнику Педесетнице на Светој Литургији слушамо Јеванђалски одељак познат као одељак о свадби царевог сина.

Ово Јеванђељско зачало се налази у Јеванђељу по Матеју у 22. глави од 1. до 14. стиха.

Одељке из Јеванђеља тумачи jереј др Бобан Димитријевић, свештеник у храму Светог Цара Константина и Царице Јелене у Нишу.

http://www.agencijami.net/Uploads/RadioGlas/Audio/20190906-125546-185_27_128_46-293.mp3

Извор:

Радио Глас 92 MHz :: Тумачење Јеванђеља: Зачало о свадби царевог сина

WWW.RADIOGLAS.RS

У четрнаесту недељу по празнику Педесетнице на Светој Литургији слушамо Јеванђалски одељак познат као одељак о свадби царевог сина.

Ђакон Драган Станојевић: О свадби царевог сина

Thu, 19 Sep 2019 18:37:49 +0000

„Много је званих, али мало изабраних“, порука којом се завршава Свето јеванђеље по Матеју зачало 89, једна је од најпознатијих и најцитиранијих новозаветних мисли. Свадба царевог сина централни је догађај ове приче, која је била тема емисије „Сведочења“. Чему нас све она учи, слушаоцима Радија Источник објаснио је ђакон Драган Станојевић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и вероучитељ у ОШ „Владика Николај Велимировић“.

Извор: Радио Источник

Презвитер Зоран Филиповић: О празнику Рождества Пресвете Богородице

Thu, 19 Sep 2019 18:36:34 +0000

О празнику Рођења Пресвете Богородице кога света Црква молитвено прославља у суботу 21.септембра, разговарали смо са оцем Зораном Филиповићем, старешином храма Светог Николаја Мирликијског.

Звучни запис емисије

Извор: Радио Глас

Игуманија Домника (Коробејникова): Дозволимо Христу да нас пронађе!

Thu, 19 Sep 2019 18:35:32 +0000

Вашој пажњи нудимо беседу игуманије Домнике (Коробејникове), настојатељице Александро-Невског Ново-Тихвинског манастира у Јекатеринбургу.

На почетку беседе хтела бих да поменем једну занимљиву проповед светитеља Николаја Српског; њен назив је врло интригантан – „Жена као праобраз Христа“. Шта мислите: шта то значи? Жена представља Христа – чудно, зар не? Али ипак, то није нечија оригинална и дрска измишљотина. Сам Господ у Јеванђељу два пута говори о Себи помињући лик жене. У две приче Спаситељ говори о жени имајући притом у виду Самог Себе. Једна од ових прича је прича о жени која је ставила квасац у тесто. И смисао ове приче се, као што знамо из тумачења, састоји у томе да сам Господ ставља небески квасац у људску природу и тако човека чини новим.

И постоји друга прича у којој Господ такође Себе приказује у лику жене. Желела бих да посебно обратимо пажњу на ову причу. То је прича о изгубљеној драхми. Жена која усрдно мете кућу тражећи драхму је управо Христос. Христос нас тражи. А шта је изгубљена драхма? То је човек. Свако од нас је управо ова драхма. Христос тражи баш нас. И као што каже светитељ Николај Српски:

„Ова прича од нас захтева брзу одлуку, јер наш век брзо пролази: да ли ћемо дозволити Христу Који нас тражи да нас пронађе или ћемо се сакрити од Њега док нас смрт не сакрије и од Њега, и од овог света, ишчупавши нас из овог живота. Судбоносно питање гласи: хоћемо ли дозволити или не?“

Заиста, ово је судбоносно питање за сваког човека. И оно није упућено само људима који живе ван Цркве. Сваки човек може лако да се изгуби попут драхме која је пала у смеће или је нестала кроз рупу на поду. На пример, човек може превише да урони у овоземаљске бриге, може нешто да га заокупи, може да се ода страстима – и због тога постаје изгубљена драхма. Духовни свет је близу као и пре, Христос иде поред овог човека, свеци су око њега, благодат се излива. Али сам човек губи осећај блискости духовног света, почиње да живи тако да му свакодневица буде главна. Притом може да настави да обавља своје духовне обавезе, али то више ради по навици: чита зато што тако треба, моли се по бројаницама, али је његова молитва чисто спољашња. Свети оци често говоре о томе да монаси не треба да се задовољавају само спољашњим мољењем, односно читањем псалама и канона и да је њихово делање Исусова молитва, која представља унутрашње, истинско општење с Богом. На пример, преподобни Василије Пољаномеруљски каже да има монаха који се „по световном обичају држе само појања псалама, читања тропара и канона и задовољавају се само својим спољашњим молитвама. И не разумеју да су нам ове молитве у песмама оци дали на неко време, због наше немоћи и незрелости нашег ума како бисмо, обучавајући се помало, усходили ка истинском мољењу“, односно ка умној Исусовој молитви. Међутим, дешава се да чак и кад се моли Исусовом молитвом човек то чини само наизглед, односно умом изговара речи молитве, а његово срце не учествује у њој.

И тако човек живи као изгубљена драхма, у некој тами. А Христос га за то време тражи, пали светиљку и мете собу. Да ли ће Му човек дозволити да га пронађе? То није тешко. Подједнако лако као што отварамо врата можемо да се отворимо за Господа, и да поново откријемо духовни свет, тако да ћемо у срцу осећати присуство Бога и светаца и сетићемо се зашто живимо.

Господ има много путева. Он може да нам се открије кроз неке речи богослужења. Господ може да нам се открије и кроз сваку заповест коју испунимо, кроз смирење, покајање и самопожртвовање.

Постоји још једно делање у којем нам се Господ такође открива. Ово делање је као нека врата која су врло близу нас. О овом делању говори преподобни Никодим Светогорац:

„Кад читаш Божанско Писмо не гледај да само читаш лист за листом, већ са размишљањем проничи у сваку реч и кад те речи приморају да се удубиш или кад изазову скрушеност или духовну радост и кад испуне твоје срце љубављу, задржи се на њима. То ти се Бог приближава; смирено Га прими отворена срца, јер Сам жели да будеш Његов заједничар. [Тада остави читање и помоли се.]

И ако због тога не испуниш све што треба, односно ако не прочиташ до краја толико и толико страница, не брини се због тога. Јер циљ свих духовних вежбања, укључујући и читања, јесте да се човек удостоји да окуси Бога, и кад ти је то већ дато немаш разлога да се задржаваш на средствима.“

Погледајте како су то дубоке речи! Преподобни Никодим нас доводи пред Бога, као да нам каже: ево, Господ је пред тобом. Он те тражи кроз књигу коју читаш, куца на твоје срце. И немој да читаш тако да само прочиташ све што треба. Нека учествује твоје срце, нека оно чека Господа. И Господ Који је увек с тобом дотаћи ће се твог срца, отвориће ти духовне очи.

И то су једна од оних врата која воде у духовни свет и која су увек отворена за нас. Ако се десило тако да смо због нерада, страсти или непажње изгубили осећај за духовни живот, да смо све почели да чинимо по навици, формално, пред нама је отворен пут ка препороду, ка нашем личном васкрсењу. Почнимо с читања, дубоког и пажљивог. Читајмо као што саветује преподобни Исак Сирин:

„Нека се твој ум удуби у изучавање речи Духа, док твоја душа дивљењем ка Домостроју не буде подстакнута на узвишено разумевање и док се на тај начин не покрене на славословље или душекорисну жалост.“

Наше срце није камен. Није могуће да се не одазива на живе и снажне речи светих отаца у којима дише Свети Дух! Ако читамо с таквим циљем – да ранимо и да пробудимо своје срце, сигурно ћемо то постићи.

Читање заправо није тако једноставна ствар. Наизглед, шта има посебно у томе што отварамо књигу и читамо, добијамо задовољство? Али ако читамо улажући срце, очекујући речи од Бога, читање за нас постаје прави духовни подвиг. Јер да бисмо тако читали књигу позвани смо, као што каже старац Емилијан, да оставимо вољу свог срца и да будемо спремни да испуњавамо вољу Божију. За то је потребан херојски начин размишљања, духовна одважност. Ево шта старац каже:

„Читамо духовне књиге остављајући вољу свог срца, читамо с поверењем, с херојским начином размишљања, као да на известан начин кажемо: ‘Господе, читам Твоју књигу и испунићу све што ми кажеш’.“

Читање је истинско општење с Богом у току којег дајемо Богу своје срце да Он учини с њим оно што хоће. И кад читамо књигу с таквим расположењем Господ у наше срце усађује ревност, жељу за духовним животом и љубав. И читамо управо зато да бисмо стекли такав плод. Читамо зато што не желимо да живимо у дремежу, у тами, већ желимо да наше срце буде живо, да се свом силом обраћа Господу, светлости и животу. И такво читање нас преображава, тако да у нашем срцу може да се запали изузетна љубав према Христу. Код старца Емилијана постоје следеће речи:

„Као што су мученици стремили ка Христу и желели да пронађу неку ватру да уђу у њу и да што пре оду код Господа, тако и ти [читајући духовну књигу] осећаш како се у теби распаљује љубав према Христу.“

Заиста, кад наше срце учествује у читању, очекује речи од Господа, од читања се у нама распламсава мученички дух, храброст, извесно радосно стремљење ка Господу, жеља да све учинимо ради Њега.

И такво темељно и дубоко читање нам помаже да поново пронађемо оно главно што нам је потребно за духовни живот, или да тачније кажемо, за спасење. Односно, помаже да стекнемо жив и срдачан осећај присуства Божијег, стајања пред Богом. Преподобни Јован Лествичник каже да је монах позван да све чини с осећајем срца. Ево шта он пише:

„Монашки живот у погледу дела и речи, помисли и кретања, треба да се проводи с осећајем срца. Ако није тако, неће бити монашки.“

Прави монах ништа не чини без учествовања срца. Он и размишља, и говори, и ради, и чита, и моли се – све с осећајем срца, односно с извесним страхом, осећајем срца да је Велики Бог овде, поред њега, да га гледа. Овај осећај Божијег присуства свуда треба да буде са монахом: у келији, на послушању, у току разговора.

С таквим осећајем су живели свети оци и они су га уткали у своја дела. И ја бих пожелела да нам свети оци постану блиски, да кроз читање примамо од њих овај осећај срца. И да се касније трудимо да сачувамо овај осећај корачања пред Богом и у току свих наших послова, а посебно за време молитве.

У молитви је срдачан осећај стајања пред живим Богом – главна ствар. Чак и ако човек ништа не осећа, ако нема искуства у молитви, ако још нешто недостаје, једно увек може да чини: да се сећа присуства Божијег и да приморава себе да се срцем обраћа Богу као живој личности. Као што је, на пример, то чинио преподобни Нил Калабријски, о којем говори старац Емилијан:

„Преподобни Нил није тражио никакву чулну утеху. Био је чврсто уверен у љубав Божију према њему, веровао је живом вером и познавао је невидљивог Бога као видљивог. Могло се десити да осети да га је Бог оставио, могло му се чинити да га Бог не чује и не види, да не слуша његову молитву, али је свеједно настављао да се моли, зато што је веровао да је Бог овде, поред њега, да је сав вид и слух. Благо ономе ко не види Бога, већ гледа на невидљиво као на видљиво. Тако и ми треба да верујемо у то да нам је Бог близак и да свако време, без обзира да ли спавамо или смо будни, да ли изговарамо молитву или ћутимо, осећамо да је пред нама.

Речи ‘созерцавајући Бога’ значе: знам да је Бог овде. Бог је испред мене, Он је жив. Ако Невидљиви за мене постаје видљив, ако своје послове обављам тако као да Га видим пред собом, ако живим тако као да Га знам, доказујем да заиста волим Бога.“

Ако човек све обавља у таквом духу пред Богом Који је невидљиво присутан, он заиста живи духовним животом. Духовни свет му је близак.

Господ нас тражи као што је жена у причи тражила изгубљену драхму. И као што је она, нашавши изгубљено, позвала све другарице и сусетке да се радују с њом – тако се и Господ радује с анђелима и свецима кад нас нађе, кад види да смо поново окренули своје срце према Њему.

И хајде да дозволимо Господу да нас пронађе – кроз читање дубоких књига светих отаца обнављајмо у својој души осећај Његове блискости и чувајмо овај осећај у својој молитви и у свему што радимо.

Извор: Православие.ру

Чудо светог aрхангела Михаила у Хони

Wed, 18 Sep 2019 18:47:00 +0000

Овогодишњи Патрон Епархије бачке, Чудо светог архангела Михаила у Хони (Колоси), биће прослављен у четвртак, 19. септембра 2019. године, у храму Вазнесења Господњег у Врбасу. Света архијерејска Литургија ће бити служена са почетком у 9 часова, док ће културно-уметнички програм почети у подне.

Од 1971. године верни народ Епархије бачке прославља свога заступника пред Богом – светог архангела Михаила.

На овај дан молитвено се сећамо догађаја који се збио у фригијском граду Колоси, недалеко од Јерапоља, где је постојао храм посвећен светом архангелу Михаилу. Поред наведеног храма налазио се извор лековите воде. Овај храм саградио је становник града Лаодикије, и то у знак захвалности Богу и светом архангелу Михаилу за излечење његове неме ћерке. Архангел Михаило, јавивши се у сну оцу девојке која је била нема од свог рођења и која још није била просветљена светим Крштењем, открио му је да ће његова ћерка проговорити када попије воде са овога извора. И догодило се чудо – девојка је код извора заиста исцељена и почела је да говори. Након овог догађаја крстили су се отац, ћерка и целокупна њихова породица, а ревношћу благодарног оца подигнута је црква у част светог архангела Михаила.

Не само хришћани већ и незнабошци су почели да долазе на извор тражећи ту лека разним болестима. Тако су многи од њих, добивши исцељење, примали веру у Христа и крштавали се. У овом храму, шездесет година ревносно је служио један свештеник по имену Архип. Проповедајући Христа, не само речима већ и примером свог богоугодног живота, привео је многе пагане вери. У свом гневу на хришћане уопште – а посебно на свештеника Архипа који се никада није удаљавао од храма и био је узорни Христов слуга – пагани су одлучили да униште храм и погубе Архипа. Да би то извршили спојили су две планинске реке у једно корито и усмерили њен ток на храм. Видевши ову велику опасност свети Архип се усрдно молио архангелу Михаилу да спасе храм од пропасти. На његову молитву, архангел Михаило се јавио и, ударом свог жезла, отворио широку пукотину у стени кроз коју је надолазећа вода потока отекла и храм је спасен.

Видевши тако велико чудо пагани су се разбежали, а свети Архип и хришћани окупљени у храму славили су Бога, благодарећи светом архангелу Михаилу на помоћи. Место где се догодило наведено чудо названо је Хона, што значи пукотина.

Презвитер Александар Поповић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Maти Гликерија, игуманија манастира Ћелије: 30 година крај светог човека!

Wed, 18 Sep 2019 18:26:49 +0000

Мати Гликерија, игуманија манастира Ћелије, 72 године је монахиња, 30 година је провела са Авом Јустином, а ове године се навршило 40 година од његове земаљске кончине. Отворено и искрено, мати за радио „Источник“ најављује освећење тропрестолне заветне цркве у манастиру Ћелије, открива да је изградњом те богомоље испуњена Авина жеља, говори о годинама проведеним крај светог човека и упозорава на монашку сујету за коју верује да је израженија него код обичних људи.

Извор: Радио Источник

Светогорски манастири западних хришћана

Wed, 18 Sep 2019 07:32:16 +0000

Сви знамо да на Светој Гори данас постоји двадесет царских стваропигијалних патријарашких лаври тј. манастира. Такође знамо да је некада у историји Свете Горе тај број био знатно већи. Ко год је долазио до копнене границе Свете Горе, видео је остатке манастира Зиг (данас изван граница Свете Горе), у коме је један период свог монашког живота провео и Свети Атанасије Атонски, оснивач Велике Лавре.

До велике шизме западних хришћана (1054) на Светој Гори су постојале и монашке насеобине западних хришћана. Најпознатији је италијански бенедиктински манастир Пресвете Богородице, познат под именом Амалфићански. Добио је име по италијанском граду Амалфи. Дуго се веровало да су ови манастири запустели одмах након западног отпадништва од православља. Сулудо је замишљати да су ти монаси одмах 1054. године спаковали своје ствари и отишли назад у своје крајеве. Свако ко је живео на Светој Гори зна да је Света Гора отаџбина свим светогорцима без обзира на њихово телесно порекло. Једини логични ток живота братије ових манастира био би да су живели мирно до свог изумирања, али да нису више имали подмлатка из својих крајева. Доказ таквом размишљању налази се и у архиви Велике Лавре где се налазе документи у којима се помиње Амалфићански манастир, као активан, све до 1287. године када је прешао у власништво Велике Лавре. У документу о обнови манастира Ксенофонта из 1087. постоји потпис монаха Димитрија игумана Амалфићанског манастира. На повељи солунског метоха манастира Пантелејмона из 1169. појављује се потпис на латинском игумана манастира Свете Марије Амалфијске.

У књигама о Светој Гори, из прве половине двадесетог века, помиње се манастир Франкокастро са локалитетом изван данашње границе Свете Горе. У новијим издањима овог манастира више нема, а на његовој локацији је сада уцртан древни грчки манастир Зиг!?

На данашњем ватопедском имању се налази остатак још једног италијанског манастира, који је постојао до шизме. Манастир се звао Калеци (или Collegio). Пирг некадашњег светогорског манастира Калеци, данас је познат под именом Колицу. Обновљен је у 14. веку у време Јована Кантакузина. Према предању овај манастир су основали чланови племићке породице Калеци из Манија.

Извор: Светогорске стазе

Свети Jован Кронштатски: Мисли о молитви

Wed, 18 Sep 2019 07:18:54 +0000

Када код ближњега видиш недостатке и страсти, моли се за њега; моли се за сваког, чак и за свог непријатеља.

Ако видиш гордог и непокорног брата, који се гордељиво према теби или другима опходи, моли се за њега да би Бог просветио његов ум и загрејао његово срце огњем благодати Своје, говори: Господе, научи слугу Твога, који је у ђаволску Гордост упао, кротости и смирености, и одагнај од његовог срца мрак и бреме сатанске Гордости!

Ако видиш злобног, моли се: Господе, учини добрим слугу Твога благодаћу Твојом!

Ако видиш среброљубивог и себичног, говори: Ризницо наша нетрулежна и Богатство неисцрпно! Даруј овом слуги Твоме, створеноме по слици и прилици Tвojoj, да позна варљивост богатства, и да је све земаљско сујета, сенка и снови. Дани сваког човека су као трава или као паучина, a Ти си једини богатство, одмор и радост наша!

Када видиш завидљивог, моли се: Господе, просветли ум и срце овог слуге Твога ка познању великих, безбројних и неиспитивих дарова Tвojux, које прима из неизрецивог милосрђа Твог и због ослепљености од страсти својих заборави Тебе и дарове Твоје богате, и убраја себе у сиромахе, иако си Ти богат благом Својим. Тога ради он гледа саблажњиво на добра слугу Tвojux, којима о! неисказана Доброто обасипаш све, но свакога по сили његовој и по намери воље Своје. Преблаги Владико, скини копрену ђавола са очију срца слуге Твога и даруј му срдачну скрушеност и сузе покајања и благодарности, да се не обрадује враг због њега, да га је живог уловио и потчинио његову вољу својој вољи и да је не отргне из Tвojux руку.

Када видиш пијанога, говори срцем: Господе, погледај милостшо на слугу Твога привученог преваром стомака и телесног весеља, даруј му да упозна сладост уздржања и поста, и плодове духа, који проистичу од њега.

Када видиш страсног према јелима онога који своје блаженство у њих полаже, говори: Господе, најслађи Хлебе наш, никада потрошиви, но постојани у животу вечном, очисти слугу Твога од скверни преједања, која од њега ствара плот и туђега Духу Твоме, и даруј да спозна сладост Твоје животворне духовне хране која је Тело и Kpв Tвoja и света, жива и делотворна реч Твоја.

Тако, или на сличан начин, моли се за све који су згрешили и не усуђуј се да икога презиреш за његов грех или да му се светиш, јер тиме би се само повећале ране оних који су згрешили; исправљај саветима, претњама и казнама, које би послужиле као средство за прекидање или обустављање зла у границама умерености.

Извор: Православие.ру

Патријарх српски Павле: Жена у Цркви

Wed, 18 Sep 2019 07:13:30 +0000

Жена у Православној Цркви не може бити свештеница зато што јој је дато да буде свештеница у породици. Она је та која на детету оставља неизбрисив траг и печат. Према томе, она мора да прихвати дете да би дете прихватило њу. За то је потребна жртва. Не може се постати личност мајке без спремности на жртву.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Александар Арсенин: Религиозно узрастање интернета

Wed, 18 Sep 2019 07:06:42 +0000

Расправе о религиозности у сајбер простору су изнедриле најразличитија мишљења. Право питање у овом случају било је заиста тешко поставити, имајући у виду компликованост односа религије и масовне пропаганде, а нарочитo у светлу тадашњих нових технологија. За претходних петнаест година речено је углавном све у вези са стварањем верског идентитета на интернету као медију, тако да даље расправе на ту тему нису потребне.

Ипак, чини се да данас и поред толико написаног и изговореног на ову тему преовладава површно посматрање, чак и својеврсно магијско поклонство бесмисленим правилима из сајбер простора. Проблем не би био толико значајан да се не преноси на стварни однос према Цркви и вери. Томе свакако доприноси огроман број квазирелигијских интернет страница, где је разумевање вере заснивано на личној перцепцији аутора у чије намере и добронамерност постоји оправдана сумња! Било да своје погледе представљају као традиционалне или реформаторске, у циљу прилагођавања савременом цивилизованом друштву, ови аутори често без икаквог стварног упоришта дају пренаглашен значај свом ауторитету. Проблем настаје и у објавама парарелигијских заједница које намерно креирају провоцирајући садржај, при чему је раскорак најприметнији на страницама протестантских групација са све либералнијим ставовима у односу на традиционални религијски идентитет. Крајем прошлог века прогласом папе Јована II устоличен је и први римокатолички интернет светац – заштитник нове технолошке комуникације. Овај податак можда и не би био довољан разлог за забринутост да поклоничке онлајн заједнице на том чину не заснивају сопствена религијска правила и односе.

Посматрајући податке са једне друштвене мреже у оквиру тзв. православних тематских јединица, на узорку од 500 страница, увиђамо да је 80% садржаја у великом дисбалансу и да врши пропаганду штетног (верског) система вредности који је налик на секташко васпитање верника. С друге стране „еластичан“ приступ умногоме доприноси не само смућивању пратилаца него утиче и на међусобну поделу истински црквених људи. Процењено је да чак и до 60% једне црквено активне литургијске заједнице подлеже изнетим ставовима „верских“ онлајн аутора. Такав однос према некатегоризованом интернет садржају доводи и до стварне релативизације религиозности стварајући номиналног верника или религијског симпатизера.

Са почецима интернета Српска Православна Црква је међу првим институцијама формирала своју званичну адресу: spc.rs. У то време, као и током целе наредне деценије, СПЦ није крила своју забринутост да би виртуелни свет код једног броја верника могао да замени литургијско учествовање и заједницу у храмовима. Стиче се утисак да су такве појаве данас предупређене управо захваљујући правовременом обраћању теолога и ауторитета Цркве.

Данас у времену друштвених мрежа и непрекидне присутности интернета у нашој свакодневици, суочени смо са новом онлајн опасношћу у виду заједница које злоупотребљавају ликове светитеља и имена светиња, на тај начин привлаче велике групе пратилаца и промовишу неправославан начин упражњавања вере у животу. Како им циљ свакако није верско образовање пратилаца нити промоција било које религије, садржаји неких објава су изразито дегутантни и непримерени освешћеном кориснику друштвених мрежа. Неке од најпознатијих и најбројнијих група (чак десетак различитих страница!) злоупотребљавају име Светог Василија Острошког, као нпр. „Пријатељи манастира Острог“ или „Манастир Острог и православље“. Очигледно бесмислени садржаји које објављују наведене странице извесно сведоче о томе да њихови аутори не припадају верској организацији. Нарочито православне монашке заједнице никада себи нису дозвољавале коришћење бизарних и опскурних метода, које су сасвим супротне духу Православља. Из девијантних ставова пратилаца наведених интернет страница јасно је да оне за њих представљају својеврстан култ и начин хипнотичко општења са религијом, а никако искрено верско сабрање.

ВЕРСКИ „ИМПРЕСИОНИЗАМ“

Недавно се појавила вест на једној страници са препоруком да се слика светитеља подели члановима друштвене мреже (иначе врло учестала појава), да би на тај начин, наводно, благодат дошла у дом пошиљаоца?!? Текст је објављен уз дрску лаж да је наведена порука упућена са „званичним благословом манастира Острог“. Жалосно изненађује чињеница да велики број верника – и то оних који живе активним литургијским животом Цркве – такве објаве прихвата као упутства за понашање! Заиста је забрињавајуће да поред огромног броја поузданих и квалитетних извора Цркве, очигледно велики број верног народа не уме да раздвоји аутентичну духовност од исконструисане параверске самопромоције. С друге стране, виртуелна интерактивност лаика са свештенством искључује њихов дубински духовни однос пастира и верника, и ограничава га искључиво на информативни или, евентуално, уопштено саветодавни ниво. За осетљиве теме истинског пастирског односа са верником неопходна је лична комуникација, а никако њена медијска форма! Дакле, препорука верном народу би била да се не замајава идејом о онлајн духовницима – са изузетком врло ретких и специфичних случајева. Опасност од квазидуховништва ће увек постојати и зато смо позвани да се подробно информишемо ко су аутори који га промовишу. Осим тога, може да се догоди да иза текстова стоје проверени ауторитети, али да њихов садржај није примерен за све вернике.

Једна студија из 2018, која је изведена на великом узорку, указала је да на српском говорном подручју постоји око 12 милиона интернет страница са православном тематиком! Свеукупно са другим конфесијама интернет садржи преко 110 милиона страница верског садржаја. Узимајући у обзир да само СПЦ на годишњем нивоу објави око 10.000 званичних објава (релевантни подаци прикупљени су из базе Инфо мреже, cepis.spc.rs/tekst.php?T=140&grupaA=13), не укључујући објаве на друштвеним мрежама и приватним пројектима, садржај се умножава геометријском прогресијом, а тиме и потреба за јасном потврдом које су странице истините, а које то нису.

Једном речју: злоупотреба друштвених мрежа је велики ризик за вернике, а тај феномен је присутан и међу другим верским заједницама. У суштини, проблем настаје у недовољној верској образованости припадника црквене заједнице који некритички прихватају све што има макар само графичку форму са верским обележјима. У вези са визуелним идентитетом ваљало би подсетити да свака недостојанствена употреба лика светитеља читаоцу мора аутоматски да „укључи аларм“ сумње у ауторов кредибилитет – нпр. дељење сличица светитеља у жутој штампи. Сувишно је посебно наглашавати да ниједан здраворазумни православни верник неће на тако бизаран и дегутантан начин „мисионарити“ док крстари медијима, а нарочито не друштвеним мрежама.

Наметање вере и „мисионарење“ неутемељено у вишеслојном познавању прилика – што је, нажалост, одлика и многобројних самозваних „верских аналитичара“ – у себи крије истинску опасност по вернике, те отуда потреба да се проверени, истински мисионарски извори систематизују, умреже од стране црквене администрације и озваниче од стране црквене хијерархије. Ова идеја се оспорава као својеврсни покушај цензуре и шаблонирања црквених медија, међутим, наспрам ње стоји насушна потреба да се пшеница вере јасно одвоји од интернетског кукоља.

РАЗЛОГ ВИШЕ – ВЕРСКО ПОЛИТИКАНТСТВО

Ако пречесто злоупотребљавану фразу „извор близак врху СПЦ“ узмемо као кључ претраге интернета и погледамо наслове које ћемо добити као резултат, остаћемо затечени и запањени бројношћу искључиво компромитујућих података уперених против Цркве које тзв. извор поседује. На сву срећу, истраживање указује и да је значај података добијених од „извора“ за просечног читаоца једнак нули. Овде се намеће и неколико врло сврсисходних питања: Колико се уопште може веровати информацијама из анонимних извора? Зашто се извор крије уколико је у праву? Која је његова намера и узрок непоштовања верске заједнице којој припада? Одговори на ова питања раскринкавају лицемерје „извора“ и у самој основи дискредитују његове информације. Праћење и анализа података из медија (ЦЕПИС – обрађује преко 80 медијских кућа), показује да, чак, 30% објава у нецрквеним медијима потиче из „извора блиских СПЦ“!

Подаци којима располажемо, на основу којих је урађен преглед, указују на различите манипулативне методе и злоупотребу медија. Наша намера је да пробудимо критички став верника према садржајима који се нуде на интернету јер ће то допринети њиховој информативној чистоти, а магове „верског“ маркетинга и злонамерне политиканте лишити публике.

Извор: Православље