Живе речи утехе: Живе речи утехе

Преподобни Иларион Велики - имендан Епископа тимочког г. Илариона

Sat, 02 Nov 2019 14:56:00 +0000

Потоцима твојих суза бесплодну пустињу си обрађивао и уздасима из дубине душе, умножио си великим трудом своје таланте. Био си свећњак свету, сијајући својим чудесима, Иларионе оче наш: Моли Христа Бога, да спасе душе наше.

Житије преподобног Илариона Великог

Презвитер Слободан Лукић: Да ли је православној теологији данас потребна Црква?

Sat, 02 Nov 2019 12:15:57 +0000

Питање које чини наслов овог текста, иако носи парадоксални призвук, заслужује да буде размотрено, превасходно у циљу афирмације позитивног одговора.

Данас се често чује приговор да теологија треба да се суочи са савременим изазовима, да изиђе из конзервативне окамењености и приступи проблемима савременог човјека и свијета на нов и креативан начин. Контра-питање би било: да ли је теологија кадра да се суочи са савременим проблемима уколико она није аутентична, укоријењена у Предање, и у живот Цркве, ако није опитна, светотајинска и црквена? Гледано са стране, богослужење и теологија могу да изгледају анахроно и конзервативно и тако ће и изгледати све док се опитно не проникне у њихов смисао, док се не доживе.

Сљедствено томе, намеће се још једно питање: ко је и какав треба да буде (данашњи) теолог? Св. Григорије Богослов каже: „ако желиш да богословствујеш буди као Мојсије“, јер богословље није ученост, оно је боговиђење. Тројица светих богослова, Јован, Григорије и Симеон су понијели назив „богослов“ управо због харизматског, опитног и пророчког карактера њиховог богословља. Темељ богословља је Божије јављање и откривање човјеку. Богословље тумачи Откривење, каже Г. Флоровски. Управо у том моменту се најбоље уочава разлика између аутентичне и не-аутентичне, беживотне, суве академске теологије. То не значи да теолог не смије и не треба да буде образован и учен.

Знамо да су Св. Оци били једни од најученијх људи свога доба. Међутим, њихова ученост је била у служби свједочења Онога Кога су видјели и чули (1Јн. 1-3). Уколико се, међутим, остане на учености и академизму, онда се не долази до теологије, остаје се у изолацији од стварности и живота. Не постоји суштински антагонизам између учености и теологије (између Цркве и Академије) али теологија иде даље од Академије, теологија је „боговиђење“. Као што је Мојсије, као парадигма богослова, провео на гори 40 дана и ноћи, разговарао с Богом, сазнао од Бога истине које је објавио свијету, тако је „потребно да богослов најприје постане црквени, светопредањски, литургијско-подвижнички човјек, да би и његово богословље било истинско свједочење о виђеноме и доживљеноме.“[1]

Како примјећује Пол Рорем, Мојсијев узлазак на гору (богословља), његов пут ка Богу, када из себе оставља трубне гласове, огањ и сијање свјетлости (2Мој. 24,18), означава Мојсијев улазак у срце литургијске тајне. И само у литургијској тајни, тј. тајни сједињења са Богом теологија бива харизматска, просвећена и освећена. У супротном, она неће бити теологија него „брбљање“ (Св. Атанасије Велики).

Суштински гледано, Бог је онај Који говори кроз богослове, а не обратно, што потврђују ријечи Апостола: Бог који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко Пророка, у ове посљедње дане говорио је нама преко Сина, којега постави насљедником свега, кроз којега је и вијекове створио (Јевр. 1,1-2). Богословље упућује на Христа јер се у Његовој Личности све испуњује. Другим ријечима, бити богослов значи бити христоносан. Ако узмемо у обзир развој богословља код нас, сложићемо се да су два најистакнутија богослова прошлог вијека – Ава Јустин и Владика Николај Велимировић. И оно што чини срж њихове теологије јесте дубока укоријењеност у Предање, у литургијско-подвижнички живот Цркве. Остварени и освједочени духоносци, они богословствују у Цркви и кроз Цркву. Њихова тема је Богочовјек-Свечовјек, а њихово богословље је потврђено и освештано личним подвигом, недаћама, жртвом и страдањем и кроз све то познањем – Бога. На њиховом примјеру се потврђују ријечи да је “сваки богослов истовремено и светитељ“. (Ј. Мајендорф).

Савремени теолошки дискурс у значајном свом дијелу је у раскораку са богословском традицијом из које су поникли великани попут Јустина и Николаја. Главна тачка у којој се то препознаје јесте недостатак подвижничке димензије у теологији. Молитва и пост су остављени манастирима, хришћанска етика је потпуно уступила своје мјесто “онтологији“, Христов позив да се нахране гладни, одјену наги и посјете болесни (Мт. 25,31-46) постаје непотребни изазов или у бољем случају нешто што није неопходно за спасење. Свето Писмо и Предање се тумаче “споља“, а заборавља се основна истина православне егзегезе да је Црква једини тумач Писма. Тражи се некакава “аутентичност“ у теологији која постаје ништа друго него протестантским духом напојен метод: “како ко хоће.“ Тако се многи данашњи теолози профилишу као “религијски философи“, теолошки “професионалци.“

Постоји пријетња да се православна теологија у својој транзицији од “вавилонског ропства“ ка “повратку Оцима“ контаминира протестантским духом либерализма и релативизма. Тако се светоотачки текстови често користе за афирмацију сопствених ставова. Геополитички моменат и политички коректан наратив који је доминантан у данашњем друштву рефлектује се и на теолошки дискурс. Постајемо „теолошки коректни“. Писмо и агиографска литература су демитологизовани и деконструисани, а управо то је оно што је протеклих деценија изражајно осликавало одступање западне теологије од Истине. Наглашава се потреба “осавремењења“ теологије при чему се ствара све већи јаз између теологије и живота. У чему је сврха дисертовања нпр. на тему исихазма а да се при томе не учини ни најмањи покушај да се опитно проникне у бескрајну тајну исихастичке молитве. Није без разлога Св. Григорије Богослов рекао: „ко су богослови-они који су прво очистили своју душу и тијело, или који су бар у процесу очишћења.“ Паламитско богословље је у 20. вијеку кроз дисертације поједних теолога враћено у средиште интересовања али је очито да се последњих година неки новији западни теолози показују као интересантнији и “животно“ важнији.

Вјероватно најсвјежији примјер како један тенденциозни приступ у теологији може довести до драматичних посљедица по цјелукупан живот и устројство Цркве јесте украјинска црквена драма. Поједини теолози виде у еклисиологији Ј. Зизјуласа главно утемељење одлуке Фанара о признавању расколника у Украјини. Жан-Клод Ларше наводи примјер једног православног теолога у Америци који је у циљу оправдања свог противљења браку и оправдања хомосексуалности – смтрајући да свака личност треба да изрази слободу у односу на природни детерминизам – употријебио ни мање ни више него теолошки персонализам Ј. Зизијуласа.[2] Ово наводим као још један примјер докле може да одведе не-црквено и ван-црквено богословствовање.

Потврђује се, дакле, да је теологија од суштинског значаја за живот Цркве. Теологија јесте критеријум распознавања онога што је истинито и спасоносно и што треба да буде предмет свједочења Цркве у свијету. Свијет коме свједочимо православну вјеру жели да чује од Цркве нешто што не може да чује од било које секуларистичке установе. Зато теологија као језик Цркве треба да буде освештана Црквом, да се не би утопила у секуларистички муљ релативизма и вриједности “овог свијета.“ Како примјећује Ј. Мајендорф, “у време Другог ватиканског концила (1965) Римокатоличка црква је била у илузији да ће се, секуларизацијом и утапањем у свет, најбоље приближити свету. То је, напротив, довело до дехришћанизације коју данас констатујемо, јер оно што људи очекују од Цркве, то је различитост и трансценденција, а не оно што срећу у свакодневном свету.“[3]

Теологија је свевремена, јер је Црква свевремена. Такође, теологија Цркве не претендује да буде “у моди“ јер је она ријеч о Богочовјеку који је увијек “авангарда.“ Зато основна одлика једног православног теолога јесте да буде способан да изрази непромјењиви садржај православног предања и учења, кроз лично духовно искуство, а у складу са теолошким и уопште духовним потребама савремене му епохе. Истинска теологија није плод људског умовања, она бива само унутар Цркве и једино ако има Цркву за своје исходиште и критеријум, она ће бити кадра да одговори на проблеме свијета и човјека.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свети Никола Кавасила: О томе да се и у Латинској Цркви Евхаристија савршава на исти начин као у нас

Sat, 02 Nov 2019 11:15:39 +0000

Оно што у потпуности оповргава њихове тврдње јесте то што ни у Латинској Цркви, на коју се они, тобоже, позивају, после речи Господњих не изостају молитве за освећење Дарова. Превидели су то зато што они не упућују молитве одмах после речи Господњих и зато што не траже изричито освећење Дарова и њихово претварање у Тело Господње, него користе друге изразе који ка истоме воде и исти смисао имају.

2. Која је то молитва? Заповеди да уздигнути буду ови Дарови руком анђелском на Твој наднебесни Жртвеник. Нека нам кажу, дакле, шта значе речи: да уздигнути буду ови Дарови! Молим ли се овим речима за просторно премештање Дарова са земље и доњих простора на небо, или за промену њихове вредности – од онога што је ниже ка ономе што је узвишеније?

Ако је реч о овоме првом, каква нам је корист од такве молитве која тражи да буду узети од нас свети Дарови за које се молимо и верујемода су са нама онако како је Христос са нама „у све дане до свршетка века“! Ако знају да је то Тело Христово, како онда не верују да је оно истовремено и са нама, и да је изнад небеса, и да седи са десне стране Оца, на начин који је само Њему познат? Како би нешто што још није постало наднебесно, могло бити наднебесно Тело Христово? И како ће руком анђелском бити уздигнуто оно што је изнад сваког началства и власти и силе, и што је изнад сваког имена?

4. Ако се, опет, моле за некакву промену вредности набоље, не знам како ће избећи крајњу хулу, јер знају да је то Тело Христово, па ипак верују да ће доспети до нечег бољег и светијег?

5. Отуда је јасно да они знају да су то хлеб и вино који још увек нису примили освећење. Због тога се моле за њих имајући на уму да је Даровима још увек потребна молитва, и моле се да ови буду уздигнути јер се још увек налазе доле и нису жртвовани, те помињу Жртвеник како би овибили положени на њега и принесени на жртву. За то је потребна и рука анђела, јер друго свештенство, ово човечанско, како вели божански Дионисије, не може без помоћи првога, анђелскога свештенства.

6. Ова молитва нема за циљ ништа друго до претварање Дарова у Тело и Крв Господњу. Јер, зацело, не треба мислити да је Жртвеник, на коме треба принети жртву, некакво место на небу које је посвећено Богу. Тако се не бисмо умногоме разликовали од оних који су говорили да је у Јерусалиму или на Самаријској гори место где треба да се клањају Богу. Али, пошто је, по блаженом Павлу, „један Бог, један и посредник између Бога и људи, Исус Христос“, само је Спаситељ Тај Који нам је у свему истински посредник и Који нам доноси освећење. Кроз шта то Он посредује и освећује? То је свештеник, свети Принос, Жртвеник… Јер, и Жртвеник, према речима Господњим, освећује жртву: „Жртвеник, који дар освећује“.

7. Према томе, пошто је само Христос Тај Који освећује, само Он може бити Свештеник и жртвени Принос и Жртвеник. Да Христос заиста јесте Свештеник и жртвени Принос, Сам је то рекао: „Ја посвећујем себе за њих“. А да је Он и Жртвеник, о томе сведочи преблажени Дионисије: „Исус, богоначално посвећење божанских духова, јесте наш пребожанствени Жртвеник, којему, сагласно са речима Писма, приступамо и посвећујемо се, и на тајанствен начин предајемо као жртва паљеница. Осмотримо својим натприродним очима тај пребожанствени Жртвеник“.

8. Свештеник се, дакле, моли да свети Дарови буду узнесени на тај наднебесни Жртвеник, што значи да буду освећени, те да буду претворени у само наднебесно Тело Господње а да притом не мењају своје место нити да са земље пређу на небо, јер видимо да су они и после молитве пред нама као што су били и пре ње. Пошто Жртвеник освећује Дарове који су на њега положени, молити се за њихово освећење исто је што и положити их на Жртвеник.

9. Какво је то освећење којим Жртвеник освећује? То је освећење принесених Дарова;оно којим је Сам Свештеник (= Христос) осветио Себе тиме што је принео Себе Богу на жртву.

10. Но, пошто је Он Сам и Свештеник, и Жртвеник, и жртвени Принос, то је као да су они свети Дарови освећени од стране онога Свештеника, да су претворени у онај жртвени Принос и да су положени на онај наднебесни Жртвеник. Због тога, ако си молитвено заискао једно од ово троје, заискао си све и добио си оно што иштеш, односно принео си жртву.

11. Гледајући на Христа као на жртвени Принос, ваши свештеници се моле да свети Дарови дођу на оно место, односно на наднебесни Жртвеник, молећи се другачијим речима и појмовима за оно исто за шта се и ми молимо. Због тога наши свештеници, пошто се помоле да се свети Дарови претворе у божанско Тело и Крв, кад помињу наднебесни Жртвеник, не ишту у молитви да Дарови на њега буду узнесени, него пошто су они тамо већ узнесени и примљени, моле се Богу да нам као уздарје пошаље благодат и дар Светога Духа. За принесене и освећене часне Дарове, каже свештеник, Господу се помолимо. Да се освете? Свакако да не, јер су већ освећени, него да буду нама на освећење; да Бог, осветивши Дарове, кроз њих освети и нас.

12. Очито је, дакле, да омаловажавање молитве за освећење Дарова, која се упућује после речи Господњих, није став Латинске цркве у целини, већ само појединаца, и то малобројних и склоних новотаријама, који су јој и по другим питањима наносили штету; то су људи који ништа друго не ишчекују „него да што год ново говоре“.

Свети Никола Кавасила

"Тумачење Литургије"

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Из Поука Светог Петра Цетињског

Sat, 02 Nov 2019 11:14:20 +0000

“Но као што благородне душе човјек, све што на виши степен у господство и у власти излази и колико се у вишему богатству и срећи находи, толикођер он све веће иште приличне његовоме благородству начине за потврдити своје достојанство благодејанијем, милостију и кротким живљењем, а најпаче благодарним срдцем к својему благодетељу, тако и неблагородни чојек, кад се види из нискога бића уздигнут ђе се није надао, заборави и Бога и душу, камо ли неће заборавит свога благођетеља, па на крилима високоумља или, љепше рећи, пребезумне гордости, безобразно летећи… пакленим и отровним духом из његове утробе дише.“

(Из посланице Бокељима, 1804. г.)

Извор: Епархија жичка

Протонамесник Дејан Трипковић: О васкрсењу сина наинске удовице

Sat, 02 Nov 2019 11:12:14 +0000

Чудо васкрсења описано у Светом јеванђељу по Луки (зачало 30, 7, 11-16) једно је од сведочанстава Његове божанске природе и позива на спасење које нам Господ преко Сина Свог упућује. Смисао и поуке ове приче у емисији „Сведочења“ објаснио је свештеник Дејан Трипковић, свештенослужитељ при Храму Васкрсења Христовог и духовник Казнено – поправног завода Ваљево.

Извор: Радио Источник

Протопрезвитер-ставрофор проф. др Драгомир Сандо: Трагање за насушном лепотом по апостолу Луки

Sat, 02 Nov 2019 11:09:40 +0000

Протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, професор Православног Богословског Факултета Универзитета у Београду, беседио је на редовној духовној вечери у Вазнесењском храму у центру Београда, 29. октобра 2019. године, на тему "Трагање за насушном лепотом по апостолу Луки". Духовној вечери присуствовали су старешина Вазнесењског храма, јереј Арсеније Арсенијевић и ђакон мр Бошко Савић, служашчи у овој цркви и професор Богословије Светога Саве у Београду, као и о. Михајло Вукчевић из храма св. Апостола Томе на Новом бежанијском гробљу.

Звучни запис предавања

Извор: Радио Слово љубве

Јеромонах Игнатије (Шестаков): Тајна Свете Русије открива се у сусрету са Светима!

Sat, 02 Nov 2019 11:07:44 +0000

Оца Игњатија Шестакова, сабрата московског Сретењског манастира, савременог руског мисионара и уредника чувеног интернет-портала Православие.ру вероватно нема потребе посебно представљати у Србији – у нашој земљи он је годинама уназад радо виђен гост. Доказани пријатељ српског народа, одличан познавалац историје Српске Цркве, човек који међу православним Србима слови за „свог међу својима“ и који, у складу са свим наведеним, перфектно говори српски језик. Ово је други интервју по реду који он даје за часопис Православни мисионар, на тему броја.

Оче Игњатије, за почетак нам реците нешто о значењу термина „Света Русија“ и о његовом историјату. Да ли се значење те синтагме мењало кроз различите епохе?

Може се рећи да појам „Света Русија“ има два значења: То је Руска земља, Русија по данашњем схватању, коју је Бог изабрао ради спасења и просвећења хришћанском вером. Односно, по овом схватању „Света Русија“ има сасвим видљиве физичке границе. Други појам је метафизички простор, сабор православних хришћана и светаца. Света Русија није толико дефинисана географијом и етничком припадношћу или државношћу, колико управо Православном вером. Привремена и пролазна Русија као да се преображава и као да је позвана да постане вечна Русија, део Царства Небеског и Небески Јерусалим. Ово је врло слично као појам Небеске Србије. Чини ми се да су ови појмови умногоме идентични по свом духовном садржају. Узгред речено, мислим да је управо због тога многим Србима тако блиска и схватљива Света Русија. Мислим као ни једном другом православном народу осим самих Руса.

У којој мери је данас жива идеја Свете Русије и како се она уопште доживљава од стране руског народа?

Света Русија је, наравно, жива, зато што је бесмртна. Она у свом највишем смислу припада вечности. Нажалост, данас се тога ни из далека не сећају сви наши савременици, Руси.

Чак би боље било рећи да не живе у складу с тим, али ипак без обзира на сва искушења и саблазни, без обзира на то што у свести нашег друштва данас практично доминира амерички начин живота који је прожет материјалним вредностима, као што је то некад био случај с комунистичком идеологијом, то не може у потпуности да заклони или да апсорбује Свету Русију.

Не само то – лично сматрам да Русија као држава, империја и цивилизација живи управо захваљујући Светој Русији. Ако не буде Свете Русије неће бити ни Русије. Заправо, ако погледамо историју своје земље у трагичном ХХ веку видећемо како одрекавши се идеала Свете Русије историјска Русија у ХХ веку стално нешто губи и остаје без нечега. Губи територију за територијом, светињу за светињом, сам руски народ се распада на делове. Чак се и Црква дели.

Али Света Русија је и данас жива, живи су њени идеали, између осталог, и кад је реч о нашој омладини, што не може да нас не радује и надахњује.

Русија је у ХХ веку прошла кроз страдања као мало која земља у историји света. У којој мери је узвишени идеал Свете Русије надахнуо руски народ да издржи Голготу која га је чекала после пада Царевине?

Мислим да можемо говорити о томе да је све оно добро што је постојало у народној души у трагичном ХХ веку било управо одраз идеала Свете Русије.

Није случајно, на пример, што су у време владавине комунистичке идеологије у Русији под којом се и тада подразумевао СССР била створена многа дела у области књижевности, поезије и пре свега филма која су била прожета дубоким хришћанским смислом и моралним учењем.

Сад, у време наизглед безграничне слободе, осврћемо се и у недавној прошлости проналазимо ове моралне идеале и примере, између осталог, за наш духовни живот, за служење ближњем и Цркви.

Зашто је то тако? Мислим да је то због тога што су творци ових дела још увек били одгајени на вишевековним идеалима Свете Русије, чак и ако тога сами нису били свесни или ако су сматрали себе неверујућим и нецрквеним људима. Они су их преузимали из руске књижевности, уметничких дела и црквене архитектуре, али што је главно, из моралних идеала у складу с којима је руски народ наставио да живи. С идеалима милосрђа, пожртвованости, подвига, љубави према сиромаштву и љубави према ближњем.

Света Русија је и даље живела у народним музејима, у дечјој књижевности и у нашим бајкама. Занимљиво је што се на тако чудесан начин пробијала и налазила место у патриотском васпитању совјетске епохе.

Руски народ је после револуције доживео праву катастрофу, прошао је кроз страдања незамисливих размера, али је управо скоро угасли огањ Свете Русије и даље грејао народну душу, уливао му је снагу, подстицао га је на стваралаштво, подвиг, а што је главно, на молитву. Многи исповедници Свете Русије су постали чувари Цркве и вере. То је било нераскидиво.

Руси и Срби имају више личности из своје историје које су изразито сличне. Примера ради, Свети Сергије Радоњешки и Свети Сава показују сличност како по духовном лику, тако по огромном значају за народе из којих су потекли. Исто примећујемо код Светог кнеза Александра Невског и Светог деспота Стефана Лазаревића, који нам изгледају као рођена браћа, како по витешком лику, тако и по духовности. У савремено доба појавила се и једна личност која и за Србе и за Русе има велики значај – руски Цар мученик Николај Романов, Свети Рус који је заштитио српски народ од уништења у Првом светском рату. Шта кажете на идеју да наше две помесне Цркве заједничким снагама саграде један руско-српски храм у коме би, један поред других, били фрескописани ликови Светитеља који су директна спона наша два братска народа?

Наша је дужност да саградимо такав храм. Не само то, сигуран сам у то да ће се такви храмови појављивати у Русији и у Србији, у свуда где живе Руси и Срби.

Данас се у Републици Српској у Бања-Луци већ гради такав руско-српски храм у част Николаја II и Царских мученика. То је Спомен-храм, храм који представља израз љубави Срба према нашем Цару-мученику Николају који је устао у заштиту истоверног српског народа 1914. године.

И овај пројекат се већ реализује, може се рећи, заједнички. Пројекат храма израдиле су и припремиле руске архитекте, а граде га сами Срби. Али, мислим да то није једини такав пројекат.

Наравно, и Београд заслужује храм у част Николаја и српских светаца. Овај град је једини главни град у свету у којем постоји Улица цара Николаја II, и где је у самом центру града подигнут величанствени споменик Николају II. То говори о многим стварима. Београд је посведочио своју искрену љубав према Цару-мученику. И верујем да ће се једнога дана и у Београду појавити такав храм. Уопште, обилазећи најразличитија места на Балкану свугде сам имао прилике да сретнем ову жељу која је спонтано или свесно потицала од различитих људи: свештеника, архијереја и обичних верника.

Постоје неки савремени теолози који критикују термин Света Русија, сматрајући да он потенцијално садржи етнофилетистичке конотације. Који је Ваш одговор на такве ставове?

Мислим да ови савремени теолози-критичари сами заправо нису спремни да бране Цркву као што су је бранили новомученици за које је појам Света Русија или Небеска Србија био жив. Они углавном с паметним изразом лица могу да критикују све што је било пре њих. Појавило се мноштво људи који због нечега све знају боље него што су знале претходне генерације исповедника вере, генерације наших предака који су сачували веру у најтежим условима. Нараштаји Руса који су преживели комунистички терор или нараштаји Срба који су сачували веру и морал у условима неколико векова турског јарма.

Ови паметни „научници“ су данас спремни да све доведу у сумњу, али се поставља питање да ли сами могу показати пример заштите вере и исповедништва који су показали људи за које појам Света Русија није био празна реч.

Наравно, мислим да се „за етнофилетистички конотацију“ може оптужити црквена традиција сваког народа: Руса, Срба, Грка, Грузијаца, Румуна, Бугара и тако даље, чак и православних Јапанаца. Код свакога се може наћи нешто што је специфично за њихово исповедање вере, што потпада под „садржај етнофилетистичке конотације“. Али, мислим да се сад више не треба тиме бавити.

Заправо је важно чувати чистоту Православне вере у оним савременим искушењима, која су често нова и по облику необична за Православну Цркву и народе који исповедају православље. Ова искушења су много јача и штетнија по јединство православља и спасење наше душе. Једно од њих је по мом мишљењу извесни верски глобализам, брисање свих граница и појмова морала. При том се ово често оправдава борбом с неким наводно застарелим појмовима и традицијом, укључујући и националну. Они се доводе у сумњу као неко невероватно зло.

Међутим, занимљива је сама чињеница да је кад се овај или онај народ придржавао своје националне православне традиције, био много моралнији и духовно јачи него сад кад смо добили неко наводно светско „истинско“ хришћанско откровење, а кад су наши морал и морални обичаји пали на невиђено низак ниво.

Чини ми се да треба да се замислимо над тим, пре свега то треба да учине ови савремени теолози, ако се, наравно, искрено руководе жељом да буду од користи Цркви, а не просто да направе каријеру, стекну популарност и прославе се својим екстравагантним идејама и поступцима. По мом мишљењу, то је најчешће испољавање извесне неукости или незнања, које, парадоксално, произилази из претерано књишког богословља.

Не бих желео да било кога увредим, али кад међу „савременим теолозима“ (а међу њима и неким српским), наиђем на извесну скепсу према Светој Русији, то по правилу говоре људи који елементарно никад нису били у Русији. Прочитали су неку критичку литературу и чини им се да су све схватили. Односно, ови научници једноставно немају искуство живог општења и сусрета са Светом Русијом. Они немају искуство литургијског општења с њом, општења с верним народом, немају додир са светињама, већ су само учествовали на богословским конференцијама и то у прилично уском кругу. Другим речима, оваква критика у суштини често не може да издржи никакву критику. И заиста, често је ова критика усмерена и на Небеску Србију и српску црквену традицију и обичаје, што је врло жалосно.

Али хвала Богу, тога нема толико много и Православна Црква Свету Русију у целини сматра својим саставним делом. Мислим да, просто, треба више да знамо једни од другима: Срби о Русима, Руси о Грцима, Грузијци о Србима и тако даље, како бисмо боље разумели једни друге и заједно ишли ка спасењу.

Кога бисте данас назвали носиоцем традиције Свете Русије и како да човек заиста препозна ову традицију?

Прави носиоци ове традиције и њен део су били и остају пре свега наши свеци, и управо упознавање с њима може истински да нам открије тајну Свете Русије. То не треба да занемарујемо. Тим пре што нам нису оставили само своја житија, већ и писано наслеђе. И заправо има их врло много, много више него што обично памтимо и знамо.

Одлично је то што је много тога преведено на српски језик: Јован Кронштатски, Оптински Старци, Јован Шангајски, Филарет Московски, Игњатије Брјанчанинов, многи наши духовни писци, и они који нису прослављени у збору светих. Од свих њих имамо шта да научимо. Све што су написали прожето је духом Свете Русије.

Али, обавезно се треба упознавати и с класичном руском књижевношћу, зато што је она саставни део наше културе, а истовремено је чуварка многих идеала Свете Русије.

Увек се много радујем кад код нам у госте дођу Срби – ученици и студенти богословије. Види се како се момцима свиђа оно што виде. Како се одвија ово живо општење. Више им ништа не треба доказивати, и ово познанство с нашом традицијом, са Светом Русијом, на видљиви начин буди и јача у њима веру. Јача у њима жељу да служе Цркви.

Исто се дешава и са свештеницима и монасима, са епископима. Света Русија ниједног човека који тражи истину не оставља равнодушним.

Мислим да је то дивна традиција и да је треба развијати: Света Русија није нека лична својина руског народа. Она припада целој васељени и ми смо спремни да је поделимо са сваким човеком који искрено воли Христа.

Извор: Православие.ру

Протојереј Андреј Ткачов: Човек у рају

Sat, 02 Nov 2019 11:06:36 +0000

Шта је то рај? Какав је био човек у рају? Да ли у нашем садашњем животу постоје стања која би могла да нам дају представу о рају?

Драги пријатељи, вероватно знате да је створени човек имао за свој живот једно слатко место. Место где је све било лепо, где је све цветало. Жене, обратите пажњу, на пример, на декорацију својих стољњака: најпре су то цветићи. На принтове на завесама: тамо су највероватније цветићи или листићи. И на шаре на одећи; на хаљинама, огртачима: тамо су, највероватније, цветићи, туфнице, и разноразни листићи. Генерално, обратите пажњу на декорацију која нас окружује, и на све чиме се украшава људски живот: свугде цртамо листиће и цветиће. То нас подсећа да је испрва требало да живимо у врту. Мислим да чак и евенки, чукчи, камчадали, који проводе по девет месеци у години у снегу и само ретко-ретко кад примете каква трава ниче из земље, осликавају, наравно, своје бунде и кожне капуте јеленима, али осликавају, вероватно, и цветићима и листићима. Јер је човеку природно да живи међу цветићима и листићима — створен је у рају и створен је за рај.

Човек је живео у рају. Не сећам чије су ове тако чудесно лепе речи: „ Адам је био у рају, и у Адаму је био рај“. То јест, не смемо живети у рају спољашње, и да се унутар себе налазимо у аду— да завидимо и мрзимо. Немогуће је бити у рају споља, а унутра се копрцати у паклу: потребно је да и споља и унутра буде рај. То је врло важна ствар. Адам је био у рају.

Постоји још неколико стања која нам дају могућност да делимично спознамо, осетимо предукус тадашњег пребивања наших праотаца — праотаца и прамајки — у рају. То је детињство: царство невиности, царство без казни, некажњиво, царство безбрижно. Од тебе се ништа не тражи, хране те, носе на рукама, љубе, мазе по глави, облаче и ти апсолутно ни на шта не утичеш и ничега се не бојиш. Само да је мама ту. Када је нема, ти: „Мама, мама!“ — паника настаје онда када поред нису они који те воле. А иначе, у принципу само: „Хоћу ово, хоћу оно“ — теби ће дати све што тражиш. Све што ти је потребно, даће ти: обући ће те, окупати, сместити у кревет, пољубити, прошетати, још једном нахранити, у свему ти удовољити.. Детињство у нормалној породици је нека копија невиности, такве безбрижности, јер још увек ни за шта не одговараш.. И ако тада почињеш да грешиш, а то већ знамо по паду. Дечије искуство греха — то је већ искуство изласка из раја. А пребивање у рају, заштићеност, нега и комфор таквог живота — то је заиста искуство неког малог раја у нормалној породици. Несрећа је и туга, када је човек лишен тог раја, када живи у дому за незбринуту децу, међу грубим васпитачима, када се старији пријатељи над њим иживљавају, када су влажне простирке и хладна пшенична каша, — то је, наравно, већ кошмар. Али тамо где је нормално детињство, тамо постоји неки осећај раја.

Уз то, Адама и Еву је Бог венчао у рају. Ева тада још није имала име, она је била само жена: „иша“. „Иш“ — муж, „иша“ — жена. Али муж је имао име, дато од Бога. Зато је већ муж назвао своју жену „Хава“ — „живот“, — када му је родила прво дете. Значи, када се венчавају људи, тада они као да улазе у кожу Адама и Еве. Они који су у браку, муж и жена, младожења и млада, жених и невеста, у суштини, налазе се у рају и добијају благослов на супружнички живот исто онако и оним речима којима је Господ Бог благословио првог човека и његову жену да владају земљом, да се размножавају и на даљи живот у царском достојанству на земљи.

Дакле, два стања нас подсећају на рај — најмање два: то је искуство срећног детињства — заштићеног, ситог, без бомби, без рата, без насиља — и искуство љубави под венцем на венчању у храму.

По свој прилици, о рају нам говори уметност, јер је Адам био, без сумње, генијалан. Он је музикално било генијалнији од Моцарта, и архитектонски од Растрелија, и математички генијалнији од било ког математичара, а ако бисмо му дали у руке шах, био би бољи од Ласкера и Алехина. Он је био генијалан, имао је чист ум. Знао је Бога, слушао је Његов глас. Сваки разговор са Богом, свака уметност, свако познање света који нас окружује и радост за тај свет док га спознајемо — и то је неки повратак у рај. Зато је наука — та позитивна радозналост, молитва и богопознање — то је повратак човека у рај. До греховног пада, наравно, јер ако се вратимо после пада у рај, мораћемо да плачемо. Адам је проплакао много столећа, због себе и жене. Зато Силуан Атонски говори да је Адамов плач природно стање човека, који је схватио,шта чини грех, какав се кошмар рађа због греха. Али оно невино рајско стање може у човеку да се поново роди ако се налази тамо где је што мање трагова људских руку.

Руке човечије увек носе печат греховне делатности. Интересантно је да су се Божији храмови градили од неотесаног камена, то јест каменорезац није тесао камен, није требало да површина буде глатка, већ да се сачува нека природна грубоћа камена, да људска рука не би обрађивала Божију творевину. То је врло важно, јер се Бог може осетити тамо где нема дела људских руку. У планинама боље осећаш Божије присуство него у граду. Или, на пример, на обали реке и мора Бога осећаш боље него, ја се извињавам, у позоришту или продавници. Или у шуми — није важно да ли цвета у пролеће или јој лишће опада у јесен, да ли је у зеленилу или у снегу. Осећаш Бога у храму боље него што Га осећаш, да кажемо, док улазиш или излазиш из метроа. Тамо где нема руку човечијих, тамо где нема људског метежа, а има Божије, — тамо такође постоји могућност да се осети рука Ствараоца и, по суштини, да се врати у рај на кратко, макар на тренутак, макар на пола минута.

Дакле: детињство, супружништво, природа, стваралаштво и молитва — то су неке тачке ослонца у којима човек може да осети шта је било у рају, а шта је било даровано, шта смо тако брзо изгубили. Јер, човек није дуго био у рају, врло брзо га је изгубио — није успео да се реализује, није успео да се развије. Он је, на пример, добио благослов на брак у рају, али га је реализовао већ изван оквира раја. Сагрешили — испали из раја и тек тада родили децу. А благослов на рођење деце добили су у рају, и све је могло бити другачије, да су успели да се расплоде у рају, размноже, роде и васпитају децу и даље да живе. Али нису успели — успели су да преваре, да сагреше и зато су већ иза рајских оквира испунили Божији благослов. Зато ми можемо само делимично осетити, наравно, само делимично — сладост рајског живота.

Да поновим: детињство, брак, молитва, уметност, уживање у природи. Не знам шта још можемо додати. Вероватно да бисмо могли додати још нешто, али ту већ употребите сопствену креативну снагу, фантазију и уобразиљу. Али ми можемо — можемо! — да осетимо да би живот могао бити другачије изграђен и све би могло бити другачије. Знате, то је као када разбијете сасуд: „Ах!“ „А срећа је била тако могућа!“ — говори Оњегин на крају познатог дела, када му је љубав исклизнула из руку. И заиста, исклизнула је из руку људских сасвим друга реалност, и само по остатку укуса, по деловима, могуће је обновити неки осећај онога што смо имали и шта смо изгубили.

Изгубили су потпуно блаженство, изгубили могућност вечног стваралаштва, изгубили могућност вечне радости и труда без греха. Молим вас да размислите о томе, са ове тачке гледишта, да бисмо схватили ко смо, зашто ми, шта нас чека и шта смо изгубили. То је врло важно да би смо се смирили и завапили Господу.

Извор: Православие.ру

Протонамесник Бранислав Ђурагић: Болест – казна за грех или благослов Божји

Fri, 01 Nov 2019 19:31:18 +0000

Презвитер Бранислав Ђурагић, настојатељ Светосимеоновског храма у Ветернику, одржао је предавање 31. октобра 2019. године, у свечаној дворани Српске читаонице Лаза Костић у Сомбору. Отац Бранислав је говорио на тему „Болест – казна за грех или благослов Божји”.

Звучни запис предавања

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Протонамесник Игор Игњатов: Духовни свет преподобног Исака Сирина

Fri, 01 Nov 2019 19:30:21 +0000

Издавачка установа Епархије бачке Беседа објавила је, 2017. године, студију Митрополита волоколамског г. Илариона Алфејева под називом „Духовни свет преподобног Исака Сирина”. О садржају ове књиге, али и о животу Исака Сирина и свестраној личности митрополита Илариона, говорио је протонамесник Игор Игњатов, парох ветернички.

Звучни запис разговора

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Презвитер Бојан Ђурђевић: О Митровданским задушницама

Fri, 01 Nov 2019 19:29:09 +0000

Поред молитава за упокојене током свете Литургије, Црква је установила и посебне дане када се сећамо наших драгих покојника. Уочи Митровданских задушница, о важности молитве за упокојене разговарали смо са презвитером Бојаном Ђурђевићем, парохом у Будисави.

Звучни запис разговора

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Протојереј Андреј Ткачов: Виолина, хлеб и упаљач

Fri, 01 Nov 2019 19:24:22 +0000

Теоријско убиство

И безбожник има потребу за вером. У нешто. На пример, у вечност материје. То је догма. Понекад мора да направи мисаони салто и да очигледно мртвој материји припише способност да рађа живот. И премда ниједна жена на свету није зачела од трупа, безбожник верује у то да је мртво способно да рађа. И не само да рађа, већ судећи по богатству живота који нас окружује, просто да избацује струје бесконачно разноврсних живих форми у виду фонтане. Жалац пчелице који је савијен у цевчицу (о чему је говорио Василије Велики), систем крвотока најситнијег инсекта (што је чудило Паскала), дужица ока (којој се и сам Дарвнин чудио) за безбожника је подједнако створила материја која ништа не осећа, ништа не схвата и ништа не жели. Материју баш брига шта је створила. Она не зна ништа о ономе што ствара.

Отприлике тако. И то је, наравно, бунило, али је просечан атеиста сасвим задовољан овим бунилом.

Вера Божија јасно учи да је Живот (Бог) прво, а Смрт (после пада у грех) се појавила касније. Еволуционисти уче да је Смрт (хладна, нежива и слепа материја) прво, а живот (и то случајно) је настао касније. Опет, вера учи да је Смрт само за неко време, а Живот (после васкрсења мртвих) је заувек. Еволуционисти човекову душу сатиру мрачним учењем о томе да је живот само за кратко време, али је зато Смрт заувек. И на фону ове, по њиховом мишљењу, вечне смрти, сам живот се претвара у мехур од сапунице и зао подсмех. Ово су вам милијарде година у мртвој васељени, а ово је ваше 70-годишње праћакање пред вечни нестанак. Лепа слика!

Атеизам и еволуционизам у суштини представљају убиство људи. Теоријско убиство које отвара врата за очигледно злостављање људске природе. Људи никад нису били тако окрутни и цинични као кад су их потпуно заокупиле безбожне идеје. Седамдесет година владавине совјетске власти биле су време владавине дарвиниста и материјалиста. Види Бог да обичан човек на земљи никад није био тако подло, организовано, непринципијелно и нечовечно угњетаван. Концентрациони логори, абортуси и друге радости „социјалистичког живота“ су плодови управо социјалног дарвинизма. Пошто је теоретски лишен бесмртне душе и вечног живота човек је лако лишен и достојанства и слободе. Из догматике увек израста пракса. А пракса безбожне догматике је ужасна.

Човек неће и не може да греши „просто онако“. У сопственим очима он не жели да изгледа као грешник и подлац, већ као поборник истине и јунак. Због тога је греху увек потребна теорија. И човек прво одвраћа поглед од Бога, а затим, оборивши га на земљу, тражи у њеној дубини или на површини аргументе за своје понашање. Грех који је поткрепљен било каквом теоријом стиче крила и шири се. И следећа генерација људи који су већ рођени у атмосфери безбожне догматике грешиће све слободније и мирније правдајући се „науком“ и мноштвом примера око себе.

Вера у то да је човек настао од животиње је врло стара. Она има назив – тотемизам. На језику једног од северноамеричких племена „тотем“ је назив за природну појаву, најчешће животињу, с којом људи повезују своје порекло. Једно племе може сматрати да је у сродничким односима с речном водом, а друго да је у сродству с плодовима дрвећа. Међутим, древни људи су најчешће прародитеље видели у орлу, или вуку, или леопарду. Индуси са својим односом према крави представљају очигледан пример и дан-данас. Преостаје нам само да се чудимо зашто се Европљанин из XIX века окренуо од светле религије Васкрсења и зашто је у својству тотема изабрао најближег рођака и прародитеља мајмуна. Наука која вечито тврди да напредује у овом случају је просто-напросто одбацила човека ка колибама древних насеобина и првобитне митологије.

Сваки филозофски речник, укључујући и оне који су издати у совјетско време, рећи ће вам да је „материја апстрактан појам“. Ви, наравно, опипавате столицу, али столица није материја, већ је само њен најситнији део. Ви лижете сладолед, али то није материја, већ опет њен најситнији део. Никад нећете моћи да лизнете, омиришете и опипате материју као такву. О материји се може само размишљати и сви наши атеисти и материјалисти су велики теоретичари који се држе лажних основа.

Материја у целини није доступна чулном доживљају и искуству, она се може схватити само умом. О њој човек може да размишља улажући напор уобразиље. Код безбожника се ова апстракција која се може појмити умом узводи у апсолут с циљем да из свести потисне идеју Бога. Био је Бог – постала је материја. Биле су заповести – постали су инстинкти. И нема више никакве одговорности. Читав трик је ради овог подметања.

Притом материја атеисте треба да буде покретна. Сила за коју се не зна одакле се појавила и кретање (аналог Духа Светог у глави безбожника) претварају материју у „слепог чудотворца“. Чудо у које верује материјалиста је настанак ствари, тела и душа из хаотичног мртвила које ништа не зна и које је према свему равнодушно. Хаос рађа хармонију, леш рађа живот не умејући да осети чак ни сенку љубави према свом породу. Управо за овакав апсурд је способна свест атеисте који нас прекорева за то да је наша свест митологична.

Многе људске науке су постале бескрајно сложене не дошавши до истине. Познавалац економије ће уколико то пожели превести жедног преко воде, односно преварити сваког непосвећеног човека помоћу стотина сложених термина и шема. Законодавац или правник ће исто то учинити с обичним човеком у својој области. Исте талмудске шикаре лажне мудрости могу нас чекати и кад се ради о питању порекла живота. Безбожни научник је у стању да баци такву терминолошку маглу на обичну душу да су ретки људи који ће притом избећи унутрашње негодовање. Али истина није само бездана. Она је још и проста. Истина се може показати на прост и свима приступачан начин. Мени се чини да сваки музички инструмент, свака кутија шибица или упаљач, и свака векна хлеба јасно говоре човеку о томе да су на свет дошли из Божијих руку, а не из мртве и равнодушне материје.

Он је другачији

Ниједној животињи није потребна ватра. Њихова тела су мудро прилагођена подношењу атмосферских промена. Њихови органи за варење се задовољавају сировом храном и немају потребе за куваном или прженом. И само човек из читавог животињског царства не може да живи без ватре. Огњиште за грејање и за припремање хране налазимо свуда где постоји човек. Пепео од ватре оставља трагове само на човековом путу. Ових трагова нема на путевима животиња. Осим тога, све животиње се плаше ватре. За њих је страшна ватра на коју нису навикли и која им није потреба. Само је човек савладавши страх и употребивши разум који му је Бог дао успео да припитоми ватру. Упаљач у џепу или кутија шибица на полици камина јаче од свих дарвинистичких проповедника говоре о томе да човек не може стати у исти ред са животињама. Човек излази из овог реда као цар. Он је другачији.

Завређује пажњу то што су древни људи митом о Прометеју јасно показали своје схватање човекове посебне природе. Ватра у човековим рукама представља једнакост с боговима и излазак из бесловесног робовања стихијама. Ватра која је украдена од становника неба. И онда није јасно шта се морало десити у душама Европљана (углавном они болују), па да се врате тотему у виду мајмуна и да се одрекну своје искључивости од почетка, ставши у врсту са свим животињама чији је циљ да служе човеку, а уопште не да буду на истој степеници с њима.

„За разлику од животиња човек испољава скоро безграничну способност прилагођавања. Он може да једе скоро се, може да живи практично у свим климатским условима и да им се прилагођава. И тешко да ће се наћи психичко стање које он не би могао да поднесе и у којем не би био у стању да живи.“

Ово је цитат из дела Е. Фрома. Он даље пише (књига „Здраво друштво“) да је човек у стању да буде миран становник и војник; слободан или роб... „Тешко да постоји психичко стање у којем човек не би могао да живи и тешко да постоји нешто што се с човеком не би могло учинити или за шта се он не би могао искористити.“

Мислите шта хоћете, али пред вама је карактеристика бића које се очигледно не може сместити у категорије „животињског“ и „еволуционог порекла“. Мајмун не живи иза поларног круга, птица не плива под водом. И само су људи од почетка „другачији“. Они све могу и сва земља је територија њихове владавине. Човек је „Бог у блату“, то је „принц у циганској черги“, али то нипошто није животиња која је израсла из бесконачног низа нижих животиња.

Тако тежак хлеб

Постоји литванска бајка о вуку и пастиру. У овој бајци се гладни вук, смирен глађу, довукао до пастира с молбом да му да нешто да једе. Пастир је вуку дао парче хлеба. Он је прогутао поклон и рекао:

– Како ви, људи, имате укусну храну! Кад бисмо ми имали такву храну, зар бисмо клали ваше овце?! Молим те, реци ми, како долазите до хране.

И пастир поче да прича:

– Прво треба поорати земљу.

Вук:

– Па може да се једе?

Пастир:

– Не. Треба засејати земљу.

Вук:

– Па може да се једе?

Пастир:

– Не. Треба чекати изданке и молити се. После тога расте оно што је засејано.

Вук:

– Па може да се једе?

Пастир:

– Не. Треба прикупити летину.

И даље ће, као што сте већ схватили, пастир причати дугу причу о томе како се пшенично зрно претвара у векну хлеба, а вук ће га сваки пут прекидати неумесним питањем: „Па може да се једе?“

На крају ће вук рећи:

– Ви, људи, имате укусну храну, али се тешко долази до ње. Пре ће бити да ћемо ми, вукови, и даље да вам крадемо овце. Зато што је тешко јести људску храну!

Тако нам обична бајка каже: људски живот није просто животињски живот. Људски живот је укуснији и тежи. Све што нас окружује је истовремено укусно (лепо, удобно...) и тешко. То превазилази снагу животиња. Њима то (осим кућним мачкама које скоро да једу људску храну) није ни доступно, ни потребно. Само је људски свет истовремено сложен и укусан. То је зато што се људски свет не налази у природи. Он је у једнаком мери природан и натприродан. Отуда потиче сва његова сложеност и пријатан укус.

Тако смо дошли до хлеба. Његово сложено порекло (орати, сејати, чекати, жети, вејати, сушити, млатити, млети, пећи) никако не одговара примату. Убрао – појео. Ископао – појео. Узео – појео. То су његове природне реакције. И апсолутно је немогуће замислити навалентно проницање гладног мајмуна у тајне природе тако да овај мајмун пооре поље, посеје жито и дуго чека на летину. А затим (Ко би га надахнуо?) да самеље жито у брашно, да умеси тесто, да стави тесто на ватру и да чека да се појави прва векна. Веровање у ову слику је много апсурдније од веровања у стварање света ни из чега силом Свемогућег Бога. Тако нам атеисти свуда цртају сличице у које човек просто не може да верује ако има савест и аналитичко мишљење.

Осећај за вечност

Време је да кажемо пар речи о виолини или о музици уопште. Али треба рећи нешто о гробљима. Животиње их немају. Животиње умиру као и људи, али немају гробља као људи. Очигледно, њихова смрт и њихов однос према смрти су другачији од нашег. Животиње не знају за тугу за покојником. Такође, нема животиња које би имале сећање на умрле и ритуал који би им био посвећен. нико од њих нема гробље. Само човек, једини у васељени не жели да се помири са смрћу и жуди за тим да је превлада. Природу смо савладали помоћу ватре. Власт над смрћу треба да освојимо помоћу обнављања везе с Богом коју смо изгубили. Такве су две основне линије општељудске историје. Немојте тражити више линија. Нема их више. Загосподарити природом и савладати смрт – то је сав човек у првобитној замисли о њему. Ево зашто неандерталци свуда у гробовима леже у пози фетуса. Ноге су им у коленима савијене тако да се дотичу браде, глава је повијена. Тако изгледа ембрион. И наш далеки предак је овим изгледом покојног тела говорио да верује у буђење и вечни живот. Он верује у васкрсење. На неко време је ушао у утробу Земље како би се касније родио за још један живот. Без писмености и кошуља од батиста овај древни човек је био много паметнији од данашњег Европљанина. Вечни живот је за њега био очекивана реалност и ниједно живо биће на свету не може се изједначити с човеком по овом осећају за вечност.

Сасвим је могуће да ни калорична векна у кутији за хлеб, ни сећање на почивше сроднике, ни уобичајена ватра на роштиљу или у огњишту неће моћи да вас убеде да вас је створио Бог и да нисте случајно настали од случајних животиња. Овде нема места за спор, јер се човек не ограничава аргументима разума. Он је потпуно мистичан (што још једном доказује његово божанско пор9екло). Можеш спорити док не промукнеш и сто пута дневно потући саговорника неспорним аргументима, човек ће свеједно изабрати оно на шта га наводи његово тајанствено срце. Оно је склоно нечему због разлога који самом човеку нису јасни. Мене лично и бели хлеб и кутија шибица у довољној мери убеђују у то да се разликујем од других створења, као и у то да имам посебну одговорност пред мојим Богом. Одговорност о којој мишеви и мачке немају појма. Подозревам да људи смишљају теорије које нас чине сроднима с царством живих бића, лишених савести управо зато да би избегли посебну одговорност.

Али рећи ћу нешто о музици. Чак нећу говорити о Баху којег кад слуша само прави мајмун може остати веран свом дарвинизму. Рећи ћу нешто о обичном соло певању младе девојке или о невештом свирању виолине детета које људи подстичу на каријеру познатог музичара. Зар ви, који сте то видели или чули крајем уха, нећете признати да је то чудо? Од најтананијих дашчица (за дно се користи јавор, за гласњачу јела) прави се врло сложено оруђе се четири струне. За врат је потребно дрво друго дрво изузетне чврстоће, па још специјални лакови, чија се производња у средњем веку чувала као тајна. Због нечега је потребан колофонијум без којег се не чује гудало и још стотину премудрости како би се на свету појавила виолина. И за вежбање треба потрошити добро туце година како би се затим окупио огроман број таквих делатника и како би се после годину проба зачуо један од Вивалдијевих концерата. Тако стоје ствари с музиком у врло поједностављеном и шематизованом виду. И да ли све то ради мајмун?

Ма молим вас! Па шта ће му све то? Тако компликована делатност је потпуно лишена овоземаљске користи. Она уопште не води ка прилагођавању организма спољашњој средини. Ове делатности су штетне или бар бескорисне с тачке гледишта опстанка, акумулације животних снага итд. Мајмуну није потребна виолина! Не само то, виолина смета мајмуну. Ето зашто сви револуционари поједностављују историју трудећи се да истерају из живота све што не схватају својим мајмунским умом.

Ако вам је тешко да размишљате о виолинама и мајмунима рећи ћу вам још простије. Или ћу чак поставити реторско питање: шта ће кози хармоника?

Сами знате: кози не треба хармоника. Ни Моцарт није потребан павијану с црвеном задњицом. Павијану је потребан Дарвин, а не Моцарт. Потребан му је да би лоповски прескочио из животињског царства у људско царство које му није својствено и како би насупрот томе, срозао човека до свог нивоа, до примате. Управо тако су поступали бандар-логови у Киплинговим џунглама.

Учите да се молите!

Непријатељи високог чела ће вас вући у царство високопарних апстракција. Причаће вам о милијардама годинама, о фосилима чудовишта, о рибама које су изашле на копно, о томе да се живот сам зачео и др. Слушајте их као што бисте причали баку Арину кад она мудро прича о Вањечки који је попио воду из баре и претворио се у јаренце. Што се каже, нека дете ради шта хоће, само да не плаче... Али кад ваш живот дође до вреле границе преласка, кад вам вечност, а не ветар, замрси косу, да се нисте усудили да се играте синантропа и аустралопитека. Тада се молите Богу Живом и Његовом Сину – Исусу Христу да се спасите од вечног кошмара и да уђете у истински живот. Тада ће вас оставити сви брбљивци и антрополози, сви еволуционисти и дарвинисти. Они ће се једноставно окренути од вас у најважнијем тренутку кад се страшна стварност приближи вашој души отрованој лажним учењима. Управо тада се молите ако умете. Молите се из све снаге ако будете могли. Ако сте у току обичног живота уопште учили да се молите.

А тога дана ћемо и ви и ја све схватити без сугестија. Страшно ће бити само то што ништа нећемо моћи да променимо. Биће касно. Зато би било добро да пре Страшног дана препознамо себе као разумно Божије створење, а не као случајну мајмунску промену. Мени у томе да то схватим помажу једноставне и обичне стари као што су шибице, фрула и ђевреци. Или: виолина, хлеб и упаљач. Моцарт, двопек од ражаног хлеба и ватра у камину.

Извор: Православие.ру

Свети Никола Кавасила: О оптужбама које нам у вези са овим понеки Латини упућују; одговори и оповргавања тих оптужби

Fri, 01 Nov 2019 19:23:15 +0000

Неки од Латина се по овом питању хватају у коштац са нашим учењем. Кажу, наиме, да после речи Господњих „Узмите, једите“, и оних које затим следе, није потребно додавати више никакву молитву да би Дарови били освећени јер су они освећени речима Господњим.

Због тога, по њиховом схватању, они који и након понављања ових речи називају Дарове хлебом и вином, као да ови још нису освећени, и моле се за њихово освећење, они не само да болују од неверја него и чине нешто што је залудно и сувишно. Да ове речи Христове заиста освећују Дарове, о томе, веле они, сведочи блажени Златоусти, који каже да је стваралачке речи, „Рађајте се и множите се“, Бог изговорио само једанпут, а оне увек дејствују; тако је и ове речи Спаситељ једанпут изговорио, а оне су засвагда делатне. Према томе, они који имају више поверења у своје молитве него у речи Господње, тиме најпре Њему Самоме приписују немоћ, затим изгледа да више имају поверења у себе; и треће, свету Тајну, једну толико велику ствар, доводе у зависност од нечега неизвесног као што је човечанска молитва – те тако оно у шта би требало непоколебиво да верују, они приказују као нешто сасвим неизвесно. Јер, није сасвим извесно да ће онај ко се моли бити и услишен, па макар он био и Павлових врлина.

2. Но, није тешко оповргнути све ово. И то најпре речима самога божанственог Јована на које се они ослањају. Испитајмо, заиста, да ли ове речи (Узмите, једите…) дејствују на исти начин као и стваралачке речи (Рађајте се и множите се).

3. Бог је рекао: „Рађајте се и множите се“. Па шта? Зар после тих речи немамо потреба низа чим другим, зар нам ништа више није потребно за рађање? Зар није потребна брачна заједница и сједињење мужа и жене, и све остало старање, без чега људски род не би могао да се одржи и умножи? Према томе, као што сматрамо да језа рађање деце неопходна брачна заједница, а после сједињења се ипак молимо Богу да нам подари децу, и не мислимо да тиме омаловажавамо оне стваралачке речи; јер, знамо да је Он узрочник рађања, али то остварује кроз сједињење мужа и жене, кроз храну и кроз све остало. Тако и овде, верујемо да је реч Божија оно што савршава свету Тајну – али кроз свештеника, кроз његове прозбе и молитве. Јер, стваралачка реч Божија није делатна кроз сва средства и у свим околностима, него је потребно много тога без чега она не остварује своје назначење. Па ко још не зна да је једино смрт Христова донела на земљу опроштење грехова! Али, знамо и то да су и после те смрти потребни и вера, и покајање, и исповест, и молитве свештеникове; и не може човек задобити отпуштење грехова уколико све ово не претходи. Дакле? Зар омаловажавамо смрт Христову и приписујемо јој немоћ тиме што сматрамо да она није сама по себи довољна уколико и ми не учинимо оно што је до нас? Уопште не.

4. Према томе, није оправдано упућивати такве оптужбе онима који се моле за освећење светих Дарова; јер, ако имају поверење у молитве, значи да не полажу наду у себе, већ у Бога, Који је обећао да ће дати онима који заишту. Смисао молитве управо захтева обратно. Јер, оно што молитеље подстиче на молитву јесте то што своје надање не полажу на себе, него верују да ће оно што траже задобити само од Бога. Управо то узвикује онај ко се моли, остављајући себе и прибегавајући Богу, јер је спознао властиту немоћ и због тога све Њему препушта. Ово није моје, каже он, нити припада мојим моћима, него си Ти потребан и Теби све препуштам.

5. Ово пре свега важи онда када се молимо за оно што је натприродно и што надилази свако поимање, као што је све у вези са светим Тајнама. Тада је заиста неопходно да они који се моле, полажу своја надања само на Бога. Јер, свете Тајне човек ни замислити не би могао да га у томе Бог није поучио; нити би иједну од њих пожелео да га Он на то није подстакао; нити би, опет, очекивао да их задобије да се није понадао како ће их задобити од Њега Који не даје лажна обећања. Према томе, не би се нико ни одважио да се помоли за њих да Бог није показао како жели да их иштемо од Њега и да је спреман да их дарује онима који их траже. Због тога овде ни молитва није неизвесна, нити је исход непознат, јер је Сам Господ, Који дарује, на много начина показао како ће радо дати оно што се од Њега иште.

6. Због тога освећење светих Тајни поверавамо свештениковој молитви не полажући наду у човечанску силу, већ у божанску, и у то да освећење не обављају људи који се моле, већ Бог, Који њихове молитве услишује – не зато што Га је свештеник за то молио, већ зато што је Истинити Бог обећао да ће дати.

7. Да је Христос показао вољу да нам подари ову благодат, то не треба ни доказивати. Јер, због тога је и дошао на земљу, принео Себе на жртву и умро. Због тога постоје и Жртвеници, и свештеници, и сва средства очишћења, и заповести, и учења, и савети – да би нам ова свештена Трпеза била прострта. Због тога је Господ и говорио да је зажелео да једе ону Пасху, јер требало је тада да Својим ученицима преда истинску Пасху; због тога је поручио: „Ово чините за мој спомен“ јер жели да ову свету Тајну увек савршавамо.

8. Према томе, какву сумњу још могу имати молиоци у вези с тим да ли ће добити оно за шта се моле, ако Онај Који им то може даровати, жели да дарује? Тако они који освећење Дарова поверавају свештениковој молитви, нити Спаситељеве речи презиру, нити свету Тајну доводе у зависност од неизвесне ствари као што је човечанска молитва, како нас Латини непотребно оптужују. Уосталом, и пресвето миро, које блажени Дионисије сматра равноправним са божанским Причешћем, савршава се и освећује молитвом. А да свето миро представља свету Тајну и да освећује, у то верници ни најмање не сумњају.

9. Молитвом се обавља и рукоположење свештеника и архијереја. Помолимо се за њега, да дође на њега благодат Пресветога Духа, узвикује рукоположник гласно према народу приликом полагања руку. Пошто се излије миро на главу онога који се рукополаже, и у Латинској Цркви служитељ се моли да на рукоположенога сиђе изобилна благодат Светога Духа. Кроз молитву свештеници дарују и отпуштење грехова онима који се кају.

10. Коначно, свештеничким молитвама савршава се и света Тајна јелеосвећења; то је Тајна која пружа исцељење телесне слабости и опроштење грехова онима који је примају, као што каже апостолско предање: „Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасти болесника, и подигнуће Га Господ; и ако је Грехе учинио, опростиће му се“.

11. Дакле, шта ће на то рећи они који не одобравају молитве у светим Тајнама? Јер, ако је незнан исход молитава, као што они веле, незнано је и то да ли је свештеник оно за шта га сматрамо, незнано је и да ли миро може да освећује; а на такав начин ни света Тајна Причешћа не може да се одржи, јер нема ни истинског свештеника ни истинског Жртвеника. Но, чак ни они не могу да тврде да реч Господња савршава свете Тајне ако је изговара Сам Господ, а не свештеник, или ако то бива без Жртвеника. Јер се и Жртвеник, на који се полаже Хлеб, освећује светим миром, а свештање мира обавља се свештеничким молитвама. Осим тога, ко ће нам поуздано даровати отпуштење грехова ако сумњамо у свештенике и у њихове молитве?

12. Не преостаје нам, дакле, ништа друго него да у потпуности занемаримо хришћанство, те да следимо њихове новотарије. Чини се, наиме, да они, ако тако тврде, пре стављају под сумњу и саму врлину, а то је веома опасно јер изумевају ствари које су стране светоотачком Предању и извесности коју врлине имају.

13. Да Бог услишује оне који Му се моле и да даје Духа Светога онима који Га траже, те да ништа није немогуће за оне који Му се са вером обраћају, то је Сам Бог рекао; и нема никаквог начина да ово не буде истина. Али, да тако исто бива и са онима који само изговарају неке од свештених речи, то се нигде не помиње.

14. Савршавање светих Тајни кроз молитву и то свих светих Тајни, као што је већ речено, а нарочито свете Евхаристије – предали су нам свети Оци, који су то преузели од апостола и њихових наследника. А међу многим другима то су Василије Велики и Јован Златоусти, велики учитељи Цркве. Према томе, оне који. њима противрече, не треба ни једне речи да удостоје верници који теже ка благочешћу.

15. А да су речи Господње о свештеним Тајнама (Узмите, једите), изговорене у виду приповести, довољне за освећење Дарова, чини се да нико, ни од апостола ни од учитеља, није рекао. Но, да су те речи, као, уосталом, и стваралачке речи (Рађајте се и множите се), које је Господ једанпут изговорио, увек делатне, и то зато што их је Он изговорио, то каже и блажени Јован Златоусти. Да оне сада, међутим, изговорене од стране свештеника, имају исту моћ само зато што их је он изговорио, о томе нигде нема ни речи. Јер, ни стваралачке речи нису делатне зато што их изговара неки човек за сваку ствар која се збива, него зато што их је једанпут Бог изговорио.

Свети Никола Кавасила

"Тумачење Литургије"

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Протопрезвитер-ставрофор Слободан Зековић: Не славите ноћ вјештица!

Thu, 31 Oct 2019 18:22:26 +0000

Драга браћо и сестре, драга дјецо нека је још једном свима срећан и благословен данашњи празник. Да нам ова Света Литургија и Свето Причешће буде на утјеху, на радост, на спасење. Да се увијек сабирамо у нашим Храмовима и да се сретамо са живим Господом и да се радујемо једни другима, како су то радили и Свети Апостоли и сви свети који од памтивијека Богу угодише.

Поменусмо у оној Јеванђељској бесједи колико је велики данашњи дан и велики празник, али не можемо данас да не поменемо да, на жалост, ево сабрали смо се ми данас овдје, јесте и радни дан и толико је колико нас има, али на жалост данас мало ће се људи, поготово наше омладине и дјеце у школама, сјетити овога дана и празника. А славимо Светога Луку и Светога Петра Цетињскога.

Највећи који се икада појавио у Црној Гори. Имамо ли већега од Светог Петра Цетињског? Немамо! Мало ће га ко данас у нашим школама поменути, али зато данас у школама се праве скарадне приредбе поводом „дана вјештица“. Замислите то? У Његошевој и Светога Петра Црној Гори, данас се обиљежава на најсвечанији могући начин „дан вјештица“.

И праве се приредбе у школама нашим гдје се дјеца наша наговарају и приморавају да демонске неке скарадне ликове и маске стављају на своје главе. Да скрнаве своје невине дјечије ликове. Чисте, анђелске. Са некаквим скарадним демоским маскама.

То је ужас и старшно шта смо дозволили да се у нашој средини, у нашим, што је најгоре, школама међу дјецом дешава. Чињеница је да смо слаби и неорганизовани и млитави у сваком погледу, али оно што можемо јесте да својој дјеци, родитељи, не дозволите да учествују у таквим приредбама. Својој дјеци, својим унучадима. Па нека их позивају и наставници и учитељице. Немојте то дозволити. Јер то је богохуљење. То је срамота. Да дозвољавамо да наша дјеца у таквим стварима учествују.

Чак ће бити, чини ми се да сам видио и неке плакате по граду, неке такве приредбе. То је срамота свију нас. Морамо против тога дићи глас и оно што можемо и што нам нико не може забранити, да свој дјеци не дозволимо у таквим дјелима да учествују.

Морамо се чувати таквих ствари, јер се на тај начин неко свјесно, а неко несвјесно, одриче и Христа и Светих Апостола и Светог Петра и свих наших светих. Нека би нас Господ и Свети Петар и Свети Лука сачували од тога зла и од свих сличних искушења. Него да останемо вјерни Христу Богу нашем, вјерни Светом Јеванђељу, вјерни нашим светим прецима.

Извор: Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару