Доносимо предавање сабрата манастира Григоријат на Светој Гори јерођакона Силуана, ученика и духовног чеда великог светогорског старца оца Георгија Капсаниса, дугогодишњег игумана григоријатског, које је на тему „Хришћанска савест - унутрашња контрола“ одржао 29. септембра 2019. године у манастиру Подмаине у Будви. 

 

 

 

Извор: Манастир Подмаине

 

У оквиру Недеље породичног јединства у парохијском дому Вазнесењске цркве у центру Београда, 24. септембра 2019. године, предавање је одржала Мати Злата (Пантелић), игуманија манастира Пресвете Богородице Тројеручице у рипањском засеоку Дробњаци. Тема њеног излагања била је: „Монашки поглед на савремену породицу“.

 

 

 

У пуној сали парохијског дома Вазесењске цркве присутне је поздравио и пожелео мати Злати добродошлицу старешина храма и главни и одговорни уредник радија Слово љубве о. Арсеније Арсенијевић.

 

Мати Злата је у свом излагању, кроз бројне примере, приказала темељни однос живота у браку и монаштву. Она је појаснила које су то главе особине које постоје и у браку и у монашком животу. Од којих је љубав као жртва према другоме најважнија.

 

 

Извор: Телевизија Храм

 

Kад се пробудиш ноћу, немој се окренути на другу страну како би поново заспао. Устани, клекни пред Распетога Христа и пред Светитеље, и моли се смирено и са љубављу. Пола сата, четврт сата, десетак минута, пет… колико можеш. Наћи ћеш велику помоћ у томе. Посећуј и бденија. 

 

 

                                                                     Преподобни Порфирије Кавсокаливит

 

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

У емисији "Разговор угодни" на телевизији "Храм", гост протопрезвитера-ставрофора др Драгомира Санда, аутора емисије, био је протопрезвитер-ставрофор Живадин Протић, настојатељ београдског храма Сабора српских светитеља на Карабурми. Благодарећи телевизији Храм доносимо видео запис емисије. 

 

 

 

Извор: Телевизија Храм

 

Сагледајмо најпре све оно што се на светом Предложењу савршава и изговара, и то од самог доношења и приношења светих Дарова.

 

 

2. Наиме, зашто се они не доносе право на Жртвеник и не жртвују, него се најпре као Дарови приносе Богу? Зато што су још наши стари приносили Богу на жртву заклана телеса и крв бесловесних животиња; но, приношени су и дарови попут златних или сребрних предмета.

 

3. Изгледа да Тело Христово поседује и једно и друго својство. Јер, Његова жртва се збила касније, кад је заклан ради славе Очеве; а опет, од почетка се налазио уз Бога и представљао драгоцени Дар Њему намењен зато што је узет као првина нашега рода, али и зато што је био Прворођени, те је по Закону припадао Богу.

 

4. Због тога се ни ове твари које се сада прилажу, и које означавају оно Тело Христово, не приносе право на Жртвеник како би биле принесене на жртву, него ће се то збити касније, пошто претходно буду принесене Богу, и пошто постану и назову се часним Даровима.

 

5. Тако је и Христос поступио. Наиме, кад је у Своје руке узео хлеб и вино и показао их Богу и Оцу, показао их је приносећи их и посвећујући их као Дарове Богу. Из чега се то може видети? Из тога што и Црква то исто чини, и што хлеб и вино назива Даровима. Јер, не би она тако чинила кад не би знала да је и Христос тако чинио. Но, чула Га је како заповеда: „Ово чините за мој спомен“; и не би се она угледала на Њега да је Он Сам другачије учинио.

 

 

Свети Никола Кавасила 

"Тумачење Литургије"

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота 

 

Поред свега што је до сада речено, потребно је размотрити и ово што следи. Чини се, заиста, да ова божанствена и свештена служба освећује на двојак начин. Један начин је посредништво; јер, принесени Дарови и самим чином приношења освећују оне који их приносе и оне за које су принесени, и чине да Бог буде милостив према њима. Други начин је свето Причешће, јер нам, по речима Самога Господа, постаје истинско јело и истинско пиће.

 

 

2. Од ова два начина освећења, први је заједнички и за живе и за упокојене; јер жртва се приноси и за једне и за друге. Други начин освећења могућ је само живима, пошто упокојени не могу више да једу и пију. Па шта онда? Зар упокојени због тога не примају освећење од светог Причешћа и зар су они по томе мањи од живих? Никако. Јер, Христос и њима предаје Себе на начин који је само Њему знан.

 

3. Да би ово било јасно, размотримо шта је то што омогућује освећење, да бисмо видели да ли су душе упокојених исте као и душе живих.

 

4. Шта је то, дакле, што освећење чини могућим? Да ли то што неко има тело, или то што хита ка свештеној Трпези, или што Светињу узима у руке, или што је прима у уста, или то што једе или пије? Никако. Јер, многи од оних којима је све то могуће и који су тако приступили светим Тајнама, никакве користи за себе од тога нису стекли, и одступили су препуни сваковрсних зала.

 

5. Па шта је онда то што чини да освећени стекну освећење? И шта је то што Христос од нас тражи? То је очишћење душе, љубав према Богу, вера, жеља за светим Тајнама, воља за Причешћем, пламена ревност, жедно хитање. То је оно што нам доноси оно освећење; са тим треба да заједничаре у Христу они који приступају светом Причешћу, јер без свега тога Причешће и није могуће.

 

6. Све то, међутим, није телесно, него зависи само од душе. Према томе, све ово могу остварити и душе упокојених исто колико и душе живих.

 

7. Дакле, ако су душе спремне и приготовљене за примање светих Тајни, и ако Господ, Који освећује свете Дарове и приноси их на жртву, увек жели да освећује и да сваки пут предаје Себе, шта их онда омета да се причесте? Баш ништа.

 

8. Но, могао би неко запитати: ако неко од живих има у својој души сва ова поменута добра, па ипак не приступа Причешћу, хоће ли у истој мери задобити освећење које од Причешћа происходи?

 

9. Не свако, него само они који, попут душа упокојених, не могу телесно да приступе; као они који „се потуцаху по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским“, који не беху у прилици да виде Жртвеник и свештеника. Њих је Сам Христос невидљиво осветио овим освећењем. Откуда ми то можемо знати? Отуда што су они имали у себи живот, који иначе не би имали да нису били причасници ове свете Тајне. Јер, Сам Христос је рекао: „Ако не једете Тела Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи“. А да би то показао, многима од светих послао је анђеле да им донесу свете Дарове.

 

10. Али, ако неко не приступи светој Трпези а у стању је то да учини, њему је потпуно немогуће да задобије освећење од светих Дарова. Не само зато што није приступио, него зато што је могао да приступи, па није; јер тиме показује да у његовој души нема добрих расположења потребних за примање свете Тајне.

 

11. Јер, какву ревност и жељу за свештеном Трпезом има онај ко лако може да похита к њој, а не жели? Каква је вера у Бога код онога ко се не плаши претње што почива у речима Господњим упућеним онима који презиру ову Вечеру?[9] Како се може веровати некоме да љуби нешто, када тоне узима иако га лако може узети?

 

12. Стога уопште није необично то што Дарове са ове Трпезе Христос предаје и душама одвојеним од тела, коЈима се ниЈедан од ових греха не може приписати. Но, необично и натприродно је то што човек, који живи у пропадљивости, једе то непропадљиво Тело. А да се једно бесмртно суштаство, као што је душа, на начин који је њој подесан, причешћује оним што је бесмртно – шта је у томе необично? Па ако је Христос, по Свом неизрецивом човекољубљу и неисказивој мудрости, изнашао начин да оствари то што је необично и натприродно, како Му нећемо веровати да остварује оно што је уобичајено и што је природно?

 

 

Свети Никола Кавасила

"Тумачење Литургије"

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

У Старом Завету су такозване године јубилеја имале посебан социјални значај; били су то, између осталог, периоди преиспитивања и поравнања социјалних односа, инспирисани кључним начелима старозаветне праведности. 

 

 

Тако се Закон, као животна стварност откривења Бога његовом изабраном народу, у есхатолошкој перспективи означеној годином јубилеја, откривао као коначни суд сваке социјалне стварности. Полазећи од тог мотива, налазим за смислено да се у години јубилеја аутокефалности Српске православне цркве, или Цркве српских и поморских земаља, постави неколико питања која се тичу управо њеног места и значаја у актуелном српском друштвеном контексту. Одговори на та питања могли би да нам укажу на то на којим теолошким или доктринарним основама то место и значај у датим околностима заправо почивају и граде се. С обзиром да теолошке рефлексије представљају простор у којем се субјективни ставови и жеље, понекад и фрустрације, исувише често представљају као објективни критеријуми у које се стварност напросто уклопи (а у шта се наша теолошка јавност имала прилике, нажалост, и те како уверити управо у овој години јубилеја), причу ћу започети покушајем кратке анализе битног, можда и кључног, објективног аспекта наше црквене реалности: статистике.

 

Према добро познатим подацима из последњег пописа (2011), 84,5% становника Србије православне је вероисповести, односно, доминантно припада Српској православној цркви (наравно, треба узети у обзир вернике Румунске православне цркве у Банату, али је њихов број, за оно о чему је реч у овом тексту, у потпуности занемарљив). Према у медијима недавно објављеном истраживању PEW истраживачког центра (2018), а према којем, када је религиозност у питању, Србији припада високо десето место међу 34 европске државе, 58% становништва Србије (укупног) верује у Бога. За 34% је религија битан фактор у животу, а неких 19% каже како макар једном месечно похађа богослужења. Наравно, већ је ово драстичан пад у односу на број „православних верника“ из пописа (поготово ако узмемо у обзир да су овим процентима обухваћени и неправославни, код којих је проценат у богослужбеном смислу активних извесно већи), али су статистике, ако се ослонимо на здрав разум и искуство, заправо у много већој мери поражавајуће. 

 

Ево о чему је реч. 

 

На територији Града Београда, према резултатима истог пописа, живи око 1475000 православних, односно 88,9% укупног броја становника. У јурисдикцији пет епархија које покривају територију главног града (Архиепископија београдско-карловачка, Епархија сремска, Епархија банатска, Епархија шумадијска и Епархија ваљевска) налази се, према актуелном шематизму СПЦ (календар Црква 2019), око 190 парохијских и манастирских храмова, параклиса итд. У овај број су укључена и богослужбена места са посебном наменом, то јест придворне, болничке, војне и школске капеле, у којима богослужења нису увек редовна, а приступ је мање или више ограничен, као и храмови у изградњи. Но, занемаримо све то; нека је приступ свима дозвољен, и нека је свако од њих сваке недеље испуњено до последњег места. Уколико је, примера ради, просечан број верника који се у свакоме од њих сабирају на недељну литургију 300, ово значи да сваке недеље литургији на територији Града Београда присуствује око 3,86% његових православних становника. Уколико је тај број 200, онда је реч о 2,58%; уколико је 100, онда је 1,28%, а уколико је тај број 50, онда сваке недеље, уколико су све цркве и параклиси испуњени, литургији присуствује 0,64% православних становника главног града. Свако ко је имао прилике да види о којим је и коликим богослужбеним просторима реч, као и да се увери како је у приградским и сеоским парохијама често недељом присутно мање од десет верника, те да је број од 300 верника често недостижан и за највеће градске храмове, зна да је и најнижи узети у обзир проценат заправо веома оптимистичан. 

 

К томе треба узети у обзир и чињеницу да је број људи који живе и редовно бораве у Београду у реалности по свој прилици незанемарљиво већи од оних пописаних, те да се приближава цифри од 2000000. 

 

Зашто је све ово битно? 

 

Једноставно, једини критеријум стварне припадности Цркви, припадности у практичном смислу, не само декларативном, литургијска је активност верника коју нужно треба разликовати од традиционалне обредности; то је оно чиме је пре свега (премда не и искључиво) одређено практиковање вере. За разлику од традиционалне обредности, која подразумева веома пасиван став реципијента верских услуга који се не пита о њиховој природи и смислу, те које не утичу на садржај његовог живота мимо категорија ваља се и лепо је, литургијска активност подразумева ангажованост и иницијативу са стране верника која је таква да у садржинском смислу обликује његову свакодневицу. А таквих је практичних верника код нас проценат занемарљив до апсурда. Цифра од 19% оних који једном месечно посећују богослужења у том смислу не говори много и мале су шансе да има упоришта у реалности. Наиме, у том случају би било неопходно да је ситуација у осталим деловима Србије драстично другачија од оне у Београду, те да су у Београду и целој Србији сваке недеље на свакој литургији потпуно различити верници. А то није тако, у оба случаја. Јер, колико смо само имали градова средње величине (20000-100000 становника) који су до недавно имали готово по правилу свега један или два активна храма на своме подручју (Лесковац, Зајечар, Ваљево, Смедерево, Горњи Милановац…), а број тих храмова је у просеку и даље такав да се лако може уклопити у проценте који описују стање у Београду. 

 

Но, и када би била истинита, цифра од 19% би већ била довољан разлог да се запитамо откуда таква диспропорција. Такође, ова се цифра лако може објаснити позивањем на психолошке, социолошке и разлоге који се могу сврстати у домен верске писмености. Моје лично искуство у пасторалном раду ми указује на то да је профил просечног активног српског верника такав да је категорија од једном месечно уистину непостојећа. Људи или долазе или не долазе редовно на празничне и недељне литургије. Ако не могу доћи сваке недеље или свакога празника на литургију, они ће свакако настојати да дођу макар једном недељно или, и то само у ванредним околностима (рецимо, годишњи одмор, напоран пословни период или болест), два пута месечно. Категорија једном месечно пре указује на сасвим очекивану, па тако и нормалну жељу једног броја верника да се прикажу у бољем светлу (сами пред собом) или на чињеницу да је највећи број њих у литургијском и уопште верском погледу толико неписмен да ће сваки одлазак у цркву ради паљења свећа или куповине некаквог сувенира подвести под богослужење, поготово ако неко у том тренутку тамо нешто пева. 

 

Ова невероватна диспропорција између броја декларативних и практикујућих верника стога мора имати одраза и на нивоу социјалне доктрине и праксе Цркве, при чему нарочито треба узети у обзир чињеницу да је нико не проблематизује. Да ли то онда значи да је она, будући непроблематична, у неком тренутку постала подразумевани део те доктрине и праксе? И коначно, каква је онда њена опште друштвена природа и значење, нарочито политичка, сада независно од пројекција црквене доктрине у том погледу?

 

Српска православна црква је свакако, поједичано узевши, најутицајнија институција у српском друштвеном простору. Поред већ наведених резултата пописа, треба узети у обзир и истраживања о поверењу грађана у институције, према којима СПЦ верује 46% њих, док је негативан одговор дало 23%. 

 

Како год уклапали ове проценте у покушају да их самеримо (84,59% оних који припадају СПЦ, наспрам 46% оних који јој верују), јасно је да грађани Србије поверење у СПЦ понајмање повезују са оним што би по природи ствари морало бити на првом месту, а то је вера, и то нарочито када је у питању њено практиковање у виду учешћа у литургији. Поред свега, извесно је да број оних који верују СПЦ када је вера у питању драстично опада и када се поставе питања која се тичу не само њихове верске или литургијске активности, већ и посебних чланова вере, какви су вера у васкрсење, учење о Тројици итд. Исто важи и за етичка начела на којима СПЦ инсистира у свом јавном дискурсу; примера ради, карактеристично инсистирање на проблему абортуса по свему судећи не води смањењу броја намерних побачаја, будући да њихов број, како статистике показују, расте. Да не говоримо о другим аспектима људске интиме и међуљудских односа којима се тако радо и много баве духовници различитих звања, и то све више отворено, у медијском простору. Дакле, када је у питању садржај веровања и лични морал, одлучујући утицај СПЦ са оних 85% драстично опада приближавајући се, извесно је, већ помињаним једноцифреним вредностима. 

 

Стога се може закључити како неоспорни утицај који СПЦ има у нашем друштву нема много везе са оним што би требало да буде, полазећи од њене природе, њена основна мисија. На том нивоу овај је утицај чак, могло би се рећи, друштвено невидљив. 

 

Каква је онда његова природа?

 

Рећи како је она политичка је исто што и пословично откривање топле воде, нешто око чега ће се лако сложити како критичари, тако и панегиричари којима су уста пуна приче о СПЦ као чувару националног идентитета, државности итд. Наиме, неопходно је прецизније одредити политичку природу тог утицаја. Да ли је она пасивна или активна, конструктивна или деструктивна. Коначно, каква је њена веза са оним што је природа СПЦ као Цркве у предањском и канонском смислу те речи (већ смо видели да је на нивоу феномена она практично невидљива)? 

 

Вероватно најбољу оцену српске религиозности, и даље у потпуности важећу, дао је још Чедомиљ Мијатовић у своме делу Servia and the Servians, штампаном у Лондону 1908. Укратко, савремена српска религиозност је површна; за Србе је Црква политичка установа на тајанствен начин повезана са постојањем нације. Зато Срби не допуштају никоме да им Цркву напада, али је, када није нападнута, сами ниподаштавају. У поглављу посвећеном религиозности код Срба, Мијатовић говори и о збуњености његових побожних пријатеља са Запада услед сусрета са празним црквама у Србији, угледним јерарсима и клирицима који говоре о томе како је Србима од библија потребније оружје итд. Притом, неопходно је узети у обзир чињеницу да Мијатовић није био некакав протодругосрбијанац, већ један од најугледнијих националних радника епохе, лично веома побожан, па тако и кандидат за митрополита скопског и чак патријарха (након обједињења СПЦ; његова наклоњеност спиритизму се у потпуности уклапа у оновремени профил активног верника, но, то је сасвим друга тема). 

 

Све у свему, природа утицаја СПЦ у српском друштву је политичка и пасивна. Ово значи да СПЦ, макар током модерне историје, напросто следи политичке трендове који иду у прилог ономе што је основ и гарант њеног опстанка у том погледу, а то је, како Мијатовић каже, мистична повезаност са постојањем нације. Јачање сила које воде националној кохезији погодује положају и утицају овакве СПЦ, све друго га доводи у питање, а нарочито покушај да се поменута мистична веза ако не раскине, оно макар преосмисли (отуда, примера ради, потпуно одсуство става према, стварним или потенцијалним, неправославним припадницима српског националног корпуса, што је вероватно највећи промашај српске националне политике у модерном добу). Конструктиван или деструктиван карактер оваквог утицаја у потпуности је одређен општим политичким контекстом. У периоду борбе за национално ослобођење, он је највећим делом био веома конструктиван (у политичком смислу, и то ограниченом). Са друге стране, у периодима када је требало превазићи сопствене границе, он се показао као, потенцијално и актуално, веома деструктиван, и то на првом месту за саму СПЦ која се, нажалост, показала прилично неспособном да артикулише своје место у системима који јој га нису, на овај или онај начин, гарантовали, и то као привилегију. 

 

Отуда на први поглед невероватна чињеница да је у нашем црквеном контексту веома тешко артикулисати као проблем катастрофалну диспропорцију која постоји између броја активних и декларативних верника. Наиме, активни верници су у њему увек представљали уистину занемарљив изузетак чије постојање и број нема везе са оним што је основ постојања и утицаја Цркве. 

 

Но, шта то све ово може да значи у савременом политичком контексту и какве опасности са собом носи?

 

У знаменитој студији The Authoritarian Personality аутора Т. Адорна, Елзе Френкел Брунзвик, Данијела Левинсона и Невита Сенфорда са Универзитета Беркли, објављене први пут 1950. (New York: Harper & Brothers) на основу истраживања спроведеног током и непосредно након Другог светског рата, Теодор Адорно даје анализу неких аспеката верске идеологије с обзиром на основну тему студије. Укратко речено, смисао читаве студије био је да се дође до закључака о личним карактеристикама које појединце чине склоним и подложним манипулацији у оквиру екстремних ауторитарних десних система. Највећи део истраживања је тако био посвећен различитим механизмима и контекстима у којима функционишу предрасуде, а плод су скале којима се у узрочном и последичном смислу одређује склоност различитих типова људи према њима. Такозвана F скала (f је од fascism) представљала је покушај да се код појединаца одреде имплицитне антидемократске тежње, да се анализирају њихове особине и узроци, оно што бисмо могли назвати метафашизмом или урфашизмом (У. Еко). 

 

Да, тема је заправо фашизам, упркос томе што се данас, у атмосфери општег ревизионизма, свако проблематизовање фашизма веома лако проглашава за некакав либерални екстремизам и, различитим методама потпуног извртања и силовања стварности, управо у либералном кључу, за политичку некоректност (?!). И, наравно, разуме се да тема нису историјске форме фашизма, већ метафашистички ментални склоп који се лако може пројавити и у оквиру некаквог „левог“ ауторитарног система (коначно, истраживање је спроведено у САД, а не у фашистичким земљама). 

 

Но, на страну све ово; склоност појединца ка фашизму разматра се с обзиром на девет варијабли: конвенционализам, чиме је означена екстремна ригидност у погледу устаљених друштвених норми чији је носилац (у западним друштвима) средња класа; ауторитарна субмисија, субмисивни и некритични став према идеализованим моралним ауторитетима унутар групе (вођа); ауторитарна агресија, тенденција да се непрестано надзиру, осуђују, изолују и кажњавају они који крше устаљене норме; анти-интрацепција, противљење субјективном, имагинарном и суптилном промишљању које, као и наредна варијабла, углавном подразумева и анти-интелектуализам; сујеверје и стереотипија, веровање у постојање мистичних детерминанти судбине појединца, склоност да се мисли у искључивим категоријама; моћ и „жестина“, бахатост (toughness), заокупљеност категоријама доминације-субмисије, јаког-слабог, вођа-следбеник, идентификовање са фигурама моћи, пренаглашено инсистирање на конвенционалним атрибутима ега, претерано наглашавање снаге и моћи; деструктивност и цинизам, општи непријатељски став, презир према људском; пројективност, склоност да се верује у то како је окружење дивље и опасно, што представља пројекцију несвесних емоционалних импулса; и коначно, наглашено морализирање у погледу секса. 

 

Како сам већ рекао, у једном од поглавља Адорно анализира неке аспекте верске идеологије (можда би примереније било верске аспекте идеологије) с обзиром на налазе истраживања. Даћу кратак приказ његових закључака.

 

Најпре, он констатује да општи тренд религијске индиферентности (у погледу садржаја) не значи и одсуство религијских метода убеђивања и коришћења религије у те сврхе у ауторитарним системима, што се очитује на бројним примерима из историје немачког нацизма и италијанског фашизма. Религија је кастрирана и неутрализована у погледу садржаја, али постоје снажни механизми којима је одређена њена социјална функција. Тако, неки од кључних аспеката религијског погледа на свет какво је, примера ради, разликовање добра и зла, будући лишени било каквог специфичног садржаја (догматског, рекао бих) постају форме у којима ригидност и предрасуде добијају нарочиту убојитост (рецимо, идеја да је неки народ или социјална групација да је непријатељ Божји, будући да је непријатељ нашег поретка). 

 

Ово сугерише како између конвенционалне религијске ригидности и готово потпуног одсуства онога што се може назвати лично доживљеном вером постоји потпуна корелација. У том смислу је поново упутно сетити се примера нацистичке Немачке и огромног доприноса који су у пружању отпора нацистима дали „радикални“ хришћански покрети, каква је група теолога инсипирисаних радом Карла Барта и слични. Да цитирам Адорна дословно: „Штавише, наглашавање специфичног садржаја вере, пре него ли поделе на оне који припадају и оне који не припадају хришћанству, нужно води истицању мотива љубави и милосрђа који су закопани наслагама конвенционализованих религијских схема. Што је више људски и конкретан однос појединца према религији, то ће више његов приступ онима који не припадају такође бити хуманији: њихова патња подсећа верског субјективисту на то да је замисао мучеништва неодвојиво повезана са његовим промишљањем Христа.“ 

 

Насупрот томе, прихватање идеологије не подразумева поимање садржаја убеђења на којима она почива или треба да почива, већ управо супротно (штавише, Адорно цитира Хитлера који каже како је могуће умрети само за идеју која се не разуме). Ово је прихватање тако у највећем броју случајева напросто последица арбитрарне одлуке, мотивисана коришћу коју такав чин може да донесе (а та корист, не заборавимо, може бити чисто психолошка). Е, сада, знамо добро шта бива када се наша психолошка корист заодене у апсолутну истину. Парадоксално, поистовећење моје психолошке користи (чак и када је она, допустимо, стварна) и апсолутне истине представља порицање сваке замисли апсолутне истине.

 

Даље, постоји још један битан моменат у односу према религијском садржају карактеристичан за ригидну конвенционалну религиозност. У питању је оно што Адорно одређује као дисекцију, а тиче се арбитрарног бирања верских истина које припадници конфесије лично усвајају. Тако, примера ради, веру у Бога (који овде представља отеловљење ауторитарног система) често прати неверовање у личну бесмртност или будући живот (што је ознака потпуне субмисије). Или, видели смо на нашим примерима, веровање у Бога код оних који се декларишу као припадници Православне цркве често подразумева порицање њених основних догмата (учење о Тројици, Христовом божанству и васкрсењу), а што би се могло разумети и с обзиром на проблематичност када је у питању њихово уклапање и функционализација у оквиру ауторитарног и радикално „монархијског“ система моћи. Јер овакав некакав систем је, по свој прилици, модел по којем је на ирационалном нивоу обликована перцепција политичких односа већине у нашем друштву. Иста дисекција или селективност присутна је и када су по среди етичка питања, нарочито организовано насиље (рат) или насиље над маргинализованим групама.

 

* * *

 

Пред кризом у којој се српско друштво већ деценијама налази није могуће затварати очи. Та криза је донела изобиље како деструктивних, тако и аутодеструктивних последица. Управо је непрестани импулс ауторитарности битна повезница различитих фаза те кризе, независно од идеолошких парадигми у оквиру којих се она артикулисала. Уместо да, полазећи од сопствене природе и предања, представља алтернативу овом поретку деструкције, индиферентан однос према кључним питањима сопствене егзистенције и начела на којима почива учинио је да наша помесна Црква већ превише дуго игра улогу углавном пасивног и сервилног катализатора процеса који успостављању таквог поретка воде. Мислим да је то кључна ствар у вези са којом је неопходно да се запитамо у години јубилеја који прослављамо са разједињеном јерархијом, уплашеним и пасивним свештенством, вероучитељима чији је положај и достојанство далеко испод онога што би им се могло и морало понудити, сјајним и често празним црквама у које не може да стане ни 5% православних становника српских и поморских земаља. 

 

 

Извор: Теологија.нет

 

Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 28. септембра у 19:00 часова предавање је одржао протопрезвитер Жељко Ћалић – ”Свети Василије Острошки - свједок Царства Небеског”.

 

 

 

Извор: Манастир Острог

 

Под великим искушењима се очувало, чува се и чуваће се јединство Цркве, казао је прота др Велибором Џомићем за часопис Епархије канадске „Источник“ говрећи о актуелној ситуацији Српске цркве у Црној Гори.  Разговор, објављен у новом броју „Источника“, који је посвећен великом јубилеју наше Цркве  – 800 година аутокефалности, преносимо у цијелости: 

 

 

Протојереј- ставрофор др Велибор Џомић је рођен 1969. године у Краљеву. Парох је подгорички, старешина Цркве Светог Ђорђа под Горицом, иначе најстарије православне цркве у Црној Гори, архијерејски намесник подгоричко-колашински и координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске. Доктор је правних наука из области јавног и приватног права са ужом специјалношћу из државно-црквеног права. Члан је Великог црквеног суда СПЦ. До сада је објавио петнаестак књига из црквеног и државног права и историје СПЦ. Члан је Удружења књижевника Црне Горе и Удружења књижевника Србије (по позиву).

 

За почетак, реците нам нешто о предисторији Српске Цркве у Црној Гори.

 

– Никако се, када се говори о историји Српске Цркве, не сме заборавити да је она настала на темељима апостолског, а потом и константиновског наслеђа. То је било време јединствене Цркве Христове. И данас се у Црној Гори налазе белези тог времена почев од Диоклије, Златице, Мартинићке градине, Свача и других хришћанских светиња. То време је на том простору дало најлепше изданке који су оличени у Светом Јовану Владимиру, зетском краљу мученику, који је пострадао 1016. г. На том подручју је било више епископија јединствене Цркве, али су оне увек, у јурисдикционом смислу, биле везане за хришћански Исток. На остацима олтара тих древних храмова се види да су сви, од реда, били окренути према Истоку. Последице великог раскола из 1054. г. се нису одмах осетиле међу свештенством и народом и може се рећи да је скоро век, па чак и век и по, трајало опредељивање за православни Цариград или за католички Рим. Велику улогу у ширењу Хришћанства су код нас Словена, пре раскола, имали Свети Кирило и Методије и њихови петочислени ученици

 

На то и такво, древно, изворно хришћанско наслеђе се наслонио Свети Сава када је започео своју мисију у свом народу која је заврхунила 1219. г. добијеном и свепризнатом канонском аутокефалијом наше помесне Цркве. Важно је да се зна да аутокефалност није дата српској држави, него крштеном српском народу и његовој свештеној јерархији. У црквеном-правном и гео-политичком смислу, аутокефалност наше Цркве из 1219. г. је најчистија и беспрекорна.

 

На тим изворним хришћанским темељима је потом организована и наша Црква.

 

– Апсолутно! Треба имати у виду да Црна Гора, у државно-правном и политичком смислу, није постојала у време Светога Саве. То је била Зета која је имала извесну аутономију у средњовековној српској држави, али је била њен саставни део. На тим древним хришћанским темељима су на подручју данашње Црне Горе организоване четири Савине епископије – Зетска и Будимљанска у потпуности, а Хумска и Дабарска у мањем делу. У Савином каталогу епископија, који је сачуван у Хиландару, Зетска епископија је била прва по рангу. Појмовна одређења су јако важна и треба бити веома пажљив и прецизан када се говори о томе. Наиме, у једном делу антицрквене и антисрпске пропаганде, која није од јуче, врло често се говори да је, наводно, ”Православље у Црну Гору дошло са Светим Савом”. Православље је изворно, непромењено Хришћанство. Наша Црква није основана као некаква нова организација на том простору, него је органски везана за свеукупно хришћанско наслеђе и, пре свега, дотадашњи непрекинути апостолски континуитет.

 

Дакле, неспорна је везаност православне црквене организације на простору данашње Црне Горе за Светог Саву.

– Она се без Светог Саве и његовог равноапостолског дела не може схватити, а ни разумети. Зетску епископију је устројио Свети Сава, а у ранг митрополије је уздигао цар Душан. Она је од свог настанка била везана за Архиепископију у Жичи и Пећи, па Патријаршију у Пећи и тако је све до данас. Кад год је постојала Пећка Патријаршија, Зетска митрополија, која је од краја 15. века добила и назив Црногорска, била је везана за Пећку Патријаршију. Када је наша Патријаршија два пута силом укидана од Турака, Митрополија је остајала да функционише фактички самостално, без потчињавања Цариграду, чувајући предање и барјак Српске Цркве. Кад год се Патријаршија обнављала, први пут у 16, а други пут у 20. веку, Митрополија је била под омофором пећког, српског патријарха. О томе сведоче бројни прворазредни историјски извори. У време митрополита Петровића, а потом и за време световне кнеживине и краљевине Црне Горе, Православље је било државна вера. Изграђени су многи храмови и манастири, парохије су биле попуњене свештеницима, а основана је и богословија на Цетињу. Све је то било у функцији духовног просвећивања народа у Црној Гори, који је безрезервно имао и чувао свој српски идентитет.

 

А онда је наступио Други светски рат и оставио стравичне последице.

 

– У Црној Гори је, као и у тадашњој Краљевини Југославији, био је не само Други светски рат него и грађански рат међу браћом. Комунисти су започели своју бољшевичку револуцију и изазвали највеће крвопролиће међу браћом. Последице тог наслеђа су видљиве и данас. Побијени су најбољи синови Црне Горе, а народ је 1945. г. дочекао без духовне, интелектуалне и војне елите. Те поделе су још дубоке и трагичне. Партизани су убили Митрополита Јоаникија и скоро 130 најбољих свештеника. Убијено је и двадесетак свештеника од Италијана и Немаца. Углавном, Црна Гора је, на крају рата, готово остала без свештенства, а било их је око 200 на почетку рата. Оно мало преосталих свештеника се нашло под терором и притиском нових богоборачких власти. Многи су били присиљени да напусте своје парохије и пређу у државну службу као наставници, матичари или општински службеници. Митрополит Арсеније (Брадваровић) је 1954. г. осуђен на 11 година робије зато што се интересовао за изборе у Америци и што је навијао да победи генерал Двајт Ајзенауер. Уништено је, оскрнављено и опљачкано преко 600 парохијских и манастирских храмова. Спаљене су десетине хиљада богослужбених књига. Одузета је огромна црквена имовина која је завештавана светињама и чувана од средњег до 20. века. Присилна атеизација народа, а посебно омладине је оставила духовну пустош какве није било нигде у бившој социјалистичкој Југославији. Покушали су да тај крштени слободарски народ претворе у његову супротност. Симбол духовно уништене Црне Горе је срушена црква Светог Петра Цетињског на Ловћену и њено камење које је разбацано на Ивановим коритима.

 

Од деведесетих година 20. века је приметна велика духовна обнова у Црној Гори.

 

– Пуцањем комунистичких стега и ланаца и доласком првих слобода кренуо је и процес духовне обнове Црне Горе. Тај период се и поклапа са избором Епископа др Амфилохија за Митрополита црногорско-приморског. Пре свега, народ је током претходне три деценије масовно приступио Светој тајни крштења, а обновљано је свештенство и монаштво. Данас смо по броју свештеника негде на нивоу из 1941. г, али број монаха и монахиња превазилази сваку историјску цифру. Никада у Црној Гори није било монаштва као сада. Обновљено преко 650 обурданих и опогањених храмова, манастира и конака и, што је најважније, у њима буја духовни живот. Изграђена су и два нова, велелепна и велика саборна храма, у Подгорици и Бару. А што је најважније, под великим искушењима се очувало, чува се и чуваће се јединство Цркве које је итекако на удару. Печат тог процвата вере у Црној Гори су и нови светитељи – Свети свештеномученик Јоаникије са пострадалим свештеномученицима и новомученицима, Света два свештеномученика и 40 ђака – Мученика Момишићких и Преподобни Симеон Дајбабски. То су наши нови духовни бедеми и утврђења.

 

Пратимо ситуацију и видимо да, после Епархије рашко-призренске на Косову и Метохији, највише проблема има због константних напада на нашу Цркву у Црној Гори.

– Проблем је озбиљан, јер су евидентна настојања да се Црква кроји по мери овосветских интереса власти, а не да се поштује уставно начело одвојености Цркве од државе и право на слободу вероисповести. Атаци су дуготрајни и различити. Прво смо проглашени за ”окупаторску Цркву”, а сада имамо катастрофалан садржај Предлога закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница. Проблем је у томе што то није закон којим се на модеран и демократски начин уређује начин остваривања и заштита права на слободу вероисповести него је то, заправо, закон против Митрополије и епархија СПЦ у Црној Гори. Тако је препознат у јавности. На делу је покушај правне ликвидације стечених црквених правних субјективитета да би се, потом, од стране државе извршило одузимање храмова и остале непокретне црквене имовине из периода до 1918. г. Одавно трпимо разне притиске, а они су се, поред осталог, огледали и у шиканирању нашег свештенства без црногорског држављанства у погледу боравишних дозвола. Наши свештеници и монаси лакше добијају дозволу за боравак у Канади, него у Црној Гори коју је родила Митрополија црногорско-приморска. Кажу моћници да су све успели и да је остало да ”реше црквено питање” неком политичком аутокефалијом која са канонским предањем Цркве нема никакве везе. Е, па неће моћи!

 

Како ће се све то завршити?

 

– Бог зна, али знамо да све што долази на Цркву споља, без обзира колико је тешко, увек, у коначном изразу, буде позитивно и благословено. То је потврђено свеукупном црквеном историјом. Велики је благослов што су наши епископи, а има их пет у Црној Гори, јединствени под омофором нашег Патријарха, а око њих је свештенство, монаштво и верни народ. И нашој генерацији је велики благослов што смо у прилици и да кренимо, али и да посведочимо веру и верност Христу и Цркви Његовој. Властодршци морају да схвате да могу против свега или свакога, али тешко могу против Бога и Светог Василија. Молимо се Богу да се они врате на прави пут и да не насрћу на оно што је Божје, јер им то не припада. Ми знамо ону еванђелску реч утехе да ће се спасити ко претрпи до краја.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

На маргинама конференције Јеврејски и хришћански поглед на заједничко наслеђе, одржаној од 3. до 6. септембра 2019. године на Библијском институту Православног богословског факултета Универзитета у Београду, имали смо прилику да разговарамо са проф. Емануелом Товом. 

 

 

Проф. Тов један је од највећих светских ауторитета када су у питању текстуални критицизам, студије Септуагинте и студије Кумранских списа. Докторирао је код проф. Талмона са Јеврејског универзитета у Јерусалиму и проф. Кроса са Харварда. Проф. Тов је своју интернационалну академску каријеру градио радећи на универзитетима у Јерусалиму, Амстердаму, Оксфорду, Халеу, Упсали, Стеленбошу итд. Написао је и приредио на десетине књига и зборника текстова, као и стотине научних студија. Члан је Израелске академије наука и професор емеритус на Јеврејском универзитету у Јерусалиму.

 

Како сте се прво упознали са пољем Септуагинте и због чега сте решили да треба да се бавите управо том облашћу?

 

То се није десило у средњој школи, већ касније. Имао сам око 22 године. Дакле, прилично касно. Дошао сам у Израел из Холандије и почео да студирам Јеврејску Библију. Почео сам да студирам и старогрчки, мада сам њега већ знао из Гимназије где смо га учили. Био сам поприлично добар. Онда, у другој години основних студија чувени проф. Исак Лео Селигман ме је позвао да долазим на његов час. То је био час намењен мастер студентима. Три или четири године сам стално долазио на његове часове. Био сам јако заинтересован за те часове и одушевљен материјом, а касније сам му и посветио једну своју књигу. Он нас је учио систематски. Научио нас је да волимо да читамо Септуагинту. Он није много објављивао, али је нас научио да читамо, разумемо, анализирамо и да разумемо све нивое значаја Септуагинте. Пре свега да разумемо језик, граматику, значење и да онда видимо шта Септуагинта значи у хеленистичком свету, каква је њена теологија, а наравно главна ствар је била да се одреди однос Септуагинте и Масоретског текста. Морам да кажем да је то било пре интернета и пре рачунара. Дакле то је подразумевало доста напорног рада, рада са конкорданцама (Hatch и Redpath). Међутим, ја сам волео тај посао и био сам добар у њему. Временом сам постајао све бољи, мада своју мастер тезу нисам написао са њим, већ са професором Талмоном, који је био на истој катедри. Такође сам и докторску дисертацију написао са проф. Талмоном и проф. Кросом са Харварда. Тако да сам две године својих докторских студија провео на Харварду. Али је проф. Селигман свакако био главни кривац за то што сам заволео Септуагинту.

 

Данас је поље проучавања Септуагинте изузетно развијено и расте из дана у дан. Како је изгледала ситуација када сте Ви почињали да се бавите Септуагинтом и шта је допринело великом развоју овог поља?

 

За Септуагинту је било интереса и пре, мада свакако мање него данас. Било је интереса, нарочито у немачком свету, мање у америчком. У англосанксонском је тај интерес започео око 70-их година прошлог века. За то је вероватно најодговорнији проф. Орлински који је основао Међународну организацију за прочуавање Сепутагинте. Те конференције су дале импулс да се све више и више проучава Септуагинта. Људи су писали радове за конференције, припремали су чланке, објављивали. То није погодовало само развоју студија Септуагинте, већ и студија Таргума и Масоретским студијама. Било је и других утицаја на то да она постане глобално занимљива. Ту су такође годишњи састанци и конференције у организацији SBL-а (Society of Biblical Literature) и друге међународне конференције, једна од којих је једна била недалеко одавде – у Љубљани. Састанци истраживача су дали огроман подстицај развоју научне литературе. Приликом сусрета на овим конференцијама по правилу смо прескакали необавезно ћаскање – одмах бисмо прелазили на занимљиве детаље својих истраживања.

 

Који су то пројекти који су обележили Вашу научну каријеру?

 

Пре свега, током седамдесетих Џон Виверс ме је питао да припремим речник Септугинте. То је требало да буде огроман пројекат. Припремао сам се годину дана за њега (1974), и нисам одмакао много даље од тога. То је била велика част за младог научника попут мене. Онда сам се удружио са Бобом Крафтом у компјутеризацији таквог пројекта. Затим смо закључили да је као први корак неопходно направити базу података у којој ће бити упоређена Септуагинта са Масоретским текстом. И то је постао пројекат CATSS (Computer-Assisted Tools for Septuagint Studies). Нажалост, ни ту нисмо одмакли даље од те фазе. А то је требао да буде први корак у прављењу лексикона. Затим сам схватио да не могу да урадим тај лексикон сам, јер су ми недостајали извори да проучавам папирусе. Касније се свакако десио Мураокин пројекат и речник, али ја сам осетио да то не могу да урадим. Такође ми је био значајан и рад на свицима са Мртвог мора али и из других области. Објављивање једног од грчких свитака из Нахал Хевера је додатно унапредило моје знање раногрчког материјала. Генерално, усмеравао сам се ка главном циљу текстуалног критицизма, а то је проналажење изворног текста Библије. Уопште, мој развој је ишао од проучавања ревизија Септуагинте ка, по мени најважнијем циљу, а то је потрага за изворним текстом Библије.

 

Шта бисте Ви препоручили почетнику у пољу? Како да одабере тему за бављење? Шта је обавезна литература коју бисте ви препоручили?

 

То је увек тешко питање. Тема мора бити пажљиво договорена уз помно праћење ментора докторске дисертације. Многе књиге још увек требају интегративне студије. Сви секундарни преводи требају још доста студија. Зато је занимљиво то што овде радите. Ми не знамо пуно о словенским преводима Библије. Уз словенски ту су такође и други секундарни преводи који се морају истраживати. Затим многе књиге Септуагинте не толико Петокњижје, или Исус Навин, али још увек Књиге Царева морају бити проучаване. Јеремија и Исаија су већ урађени, али није нпр. Језекиљ. Потребно је проучавати Псалме, Премудрости. Има још много књига Септуагинте које траже пажњу. Или тема, на пример, месијански проблем, језик Септуагинте, могућност постојања палестинског грчког и тако даље. Али је јако битно да имате доброг ментора који може да вас испрати и који познаје литературу, и језик и детаље у одређеној области. Јако је тешко дати неке универзалне савете.

 

Како видите даљи развој поља, као неко ко је добрим делом учествовао у обликовању студија Септуагинте?

 

Мислим да ће бити све више и више студија и истраживања која се односе на појединачне књиге и студија о Лукијанској и другим верзијама књига и биће доста студија о техникама превода. Има још много да се ради.

 

Сада бих вам поставио неколико питања у вези са конференцијом поводом које сте и дошли у Београд. Какви су ваши утисци о Београду и конференцији?

 

Заиста сам уживао у конференцији. Имао сам прилику да научим пуно. У Београду нисам био раније, био сам у Загребу и у окружењу, али само као туриста. Драго ми је што је учествовало доста студената. Имате добре асистенте и сараднике и публика је била укључена. Свидело ми се и предавање проф. Тилија у Свечаној сали ректората.

 

Конференцију је подржана од стране Konrad Adenauer Stiftung, а они обично не финансирају научне конференције у ужем смислу, већ желе да догађаји које организују имају и друштвени утицај. Колико је важно за чланове научне заједнице да учествују у таквим догађајима који нису у строгом смислу научни, већ су отворенији ка друштву и друштвеним питањима?

 

Мислим да у земљама, као што је Србија – где се наука још увек развија, морате имати подршку друштва и шире заједнице. Морате приказати научне теме којима се бавите на нешто популарнији начин како бисте заинтересовали људе. То је уједно интересантно за њих, а с друге стране, то је и начин да дођете до нових студената и до нових људи који ће се бавити овим темама на научни, стручан начин. Мислим да KAS ради веома добар посао и да је њихова подршка у оваквим пројектима веома значајна.

 

Имали сте прилике да се упознате са особљем и истраживачима на Библијском институту Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Какви су Ваши утисци о тој младој научној организацији? Да ли има потенцијал за позиционирање на међународној научној сцени?

 

Сматрам да имате тај потенцијал. Морате наставити да континуирано ступате у контакт са професорима и стручњацима из иностранства. Имате потенцијал, јер пре свега имате људске ресурсе. С друге стране, веома је јасно да вам је потребан новац. Међутим и без новца или са мало новца, као сада, ви можете и већ чините пуно. Оно што би требали да радите више је да објављујете на немачком и енглеском. Овако, ваше дисертације и радови нису довољно видљиви. То морате да промените, како бисте могли да будете препознати у широј научној заједници.

 

Да ли ће Београд имати прилику да Вас види ускоро поново?

 

Свакако се надам да хоће. Јако ми се свидело овде, а премало сам видео. Надам се да ћемо имати прилику за нови сусрет у Београду.

 

 

Извор: Теологија.нет

 

На почетку емисије отац Јован тумачио је два зачала из Светог Јеванђеља која су се читала на Светим богослужењима на данашњу 15. недјељу по празнику Педесетнице. Говорећи о ношењу спољашњих и унутрашњих крстова он је закључио да су самосажаљење и угађање себи је наши највећи непријатељи у духовној борби.

 

Звучни запис емисије

 

Отац Јован је говорио и о светим мученицама Вери Нади и Љубави које ћемо прославити сјутра, 30. септембра. Свједочећи о страдању, за Христа Господа, ових мученица Христових које су у својим младим годинама животе своје положиле за Господа свога, отац Јован се надовезао одговарајући и на питање слушалаца зашто се данас млади све више удаљавају од Цркве.

 

 

Отац Јован је потом одговарао и на остала питања наших слушалаца, међу којима су се нашла питања о молитви, души, значају кумства и друга на која ћете одговоре наћи ако будете одслушали ову душекорисну емисију.

 

 

Извор: Радио Светигора

 

Нова књига теолога др Александра Милојкова "Вера и атеизам", доступна је на нашем порталу. Књигу можете да наручите и купите преко нашег портала, по цени од 600 динара + путни трошкови. 

 

Из предговора презвитера др Оливера Суботића

 

 

Књига „Вера и атеизам“ настала је као плод деценијског писања Александра Милојкова за часопис Православни мисионар, званично мисионарско гласило СПЦ за младе. У њој су сабрани сви текстови које је др Милојков у том периоду објавио, а тицали су се односа вере и атеизма. Она, међутим, није класичан зборник чланака – објављени чланци јесу њена основа, но они су додатно обрађени, допуњени и повезани тако да књига представља концептуално заокружену целину.

 

Један од рецензената је добро приметио да се још од времена професора Лазара Милина није појавило овакво штиво написано од стране српског аутора. У томе се потпуно слажемо: Милојков је својом књигом попунио апологетску празнину у српској теолошкој мисли која је настала пошто се професор Милин преселио у вечност. 

 

 

* * *

 

Када је реч о полемици са атеизмом, његов стил донекле подсећа на онај који срећемо код професора Алистера Мекграта, једног од водећих западних хришћанских интелектуалаца који редовно укршта копља са перјаницама новоатеистичког покрета, попут Ричарда Докинса (чије ставове, успут буди речено, и Милојков у својој књизи излаже темељној критици). 

 

* * * 

 

Александар Милојков у овој књизи оспорава ставове новоатеистичког покрета на један изузетно аргументован начин. Он у закључку наводи да је свестан да се са њим неће сложити само атеисти, већ ни неки религијски мислиоци, но то је понекад неизбежно. Ипак, додали бисмо да ће се у суштинским стварима са њим сигурно сложити сваки верујући човек. Што се атеиста тиче, др Милојков скромно истиче да му циљ није био да их убеђује у постојање Бога, већ да отклони неке стереотипе који су се уврежили под утицајем атеистичке пропаганде и да, по његовим речима „деконструише идеолошку мантру савременог атеизма“ – Ако сам ишта желео да одузмем атеизму као ставу, то је онда она самоувереност неких међу савременим и гласним атеистичким промотерима и атеистичким мисионарима, да је атеизам као став супериоран у односу на веру; да је атеизам једини рационалан закључак, док је вера ирационална; да развој науке све више говори у прилог атеизму и да обесмишљава веру у Бога – збори Милојков у закључку своје студије. Сваки објективан читалац ће се уверити да је аутор у испуњавању зацртаног циља био веома успешан.

 

Својом књигом др Александар Милојков отвара значајно поглавље у српском академском теолошком опусу 21. века. И то чини на начин достојан зрелог писца – чињеница да је Вера и атеизам његова прва књига је запањујућа, узевши у обзир њен квалитет. У том погледу, све што можемо пожелети јесте да следеће књиге др Милојкова по свом квалитету не буду испод ове.

 

Предговор аутора књиге

 

 

Књига Вера и атеизам настала је на бази мојих чланака који су објављивани у Православном мисионару, у рубрици У дијалогу са атеизмом. Чланци су дорађени и допуњени новим питањима и садржајима из ове области, те тако тематски проширени и обогаћени новим темама сједињени у књигу која је пред вама. Идеја да се у Православном мисионару покрене тема диjалога са атеизмом потекла је од главног и одговорног уредника часописа, презвитера др Оливера Суботића. Сама идеја инспирисана је мојим вишегодишњим дијалогом са атеизмом и атеистичким активистима, путем интернетa, јавног и медијског наступа. Питања која сам у књизи анализирао у доброј мери представљају одговор на атеистичке тврдње и аргументе са којима сам имао прилике да се сретнем у поменутом дијалогу, али и које сам налазио у литератури која се бави овом тематиком, у првом реду код самих атеистичких аутора. 

 

Један од темељних мотива за настанак ове књиге јесте и постојање, по мом мишљењу, насушне потребе за теолошким разматрањем изазова савременог атеизма. Када кажем да је потребно разматрање, онда не мислим на неко догматско одбацивање атеизма или на његово a prirori стигматизовање (ово би се код многих обично подразумевало у самом појму оног бити верник), већ на пажљиву, интелектуално поштену теолошку и философску анализу теистичких и атеистичких ставова и аргумената. Мислим, дакле, на анализу која се базира на ономе што је заједничко људима, били они верници или атеисти – рационалан, на аналитици заснован став и људска слобода. И  ово је кључни моменат у методологији ове књиге – рационалност и слобода.

 

Сматрам да је тематика ове књиге данас од велике важности и за вернике и за атеисте. За прве, да разумеју свет изван Цркве, те да умеју у том разумевању и да му се обрате и да га позивом – дођи и види – заинтересују за Цркву. За друге, да разумеју православни хришћански поглед на свет, те да преиспитају уобичајене атеистичке предрасуде о вери и верницима. Сматрам да ће и једнима и другима знање о оном другом и о питањима која су им заједничка помоћи да постану слободнији. Наиме, без те слободе и није могуће формирати теистички или атеистички став. Слобода до које их доводи знање о другом и другачијем (не треба да страхују) неће угрозити њихову, једну или другу, позицију. То знање ће једино угрозити, тачније, ослободиће их од – искључивости.

 

Изазов атеизма обухвата једну широку лепезу питања односа теологије и вере са различитим стваралаштвом људског духа. У првом реду то су питања односа вере и знања, вере и рационалности, теологије и природних наука, слободе. Може се одмах поставити питање: какве сад има везе изазов атеизма са односом хришћанске вере и теологије према, на пример, природним наукама? И то би питање било на месту. Јер, заиста, шта природна наука може да има са нечијим личним ставом верујем или не верујем да Бог постоји? Наука као наука – ништа. Међутим, однос природних наука и вере у Бога, у контексту атеистичког изазова вери, наметнуто је питање и зато мора бити размотрено. Наметнуо га је управо савремени атеистички активизам, и то својим неоснованим довођењем у узрочно-последичну везу науке и атеизма, атеизацијом науке или сциентификацијом атеизма. Са друге стране, није реткост да се и неки мислећи православни хришћани по питању односа вере и природних наука не сналазе баш најбоље, било да се ради о теизацији науке у виду конкордистичких теорија, или пак о критици научног увида апаратом који је изван методолошког обухвата самих природних наука. Из ових разлога питање изазова савременог атеизма обухвата и обавезно питање односа природних наука према теистичком, односно атеистичком ставу.

 

Основна идеја књиге је да читаоцима представи појам и пројаву савременог атеизма и његове аргументације у светлу хришћанског философског и теолошког погледа. Али, такође и појам и пројаву хришћанске вере и њене аргументације, у контексту питања која савремени атеизам поставља. Централну тему ове анализе представља однос вере, знања, рационалности и науке у контексту питања божанске егзистенције и теистичког и атеистичког става. Искрено се надам да ће читање ове књиге помоћи читаоцима да увиде бесмисленост било којег става који би захтевао искључивост и ексклузивност. Верујем да ће моја књига помоћи верницима да разумеју атеизам, али и атеистима да разумеју веру (у њеном хришћанском појму). Не верујем да ће књига нужно код атеиста изазвати сумњу у атеистички став и да ће их обратити у вернике. Али, верујем да ће им родити сумњу у савремене догме атеизма, поготово оне којима он апсолутно својата рационалност и науку. Надам се да ће након читања ове књиге верујући човек моћи да каже атеисти: „Верујем, али и схватам зашто ти не верујеш“, и да ће атеиста моћи да каже вернику: „Не верујем, али ипак схватам зашто ти верујеш“. Такође се надам да ће књига помоћи да се сруши нешто што неки атеисти, али и неки верници, сматрају парадоксом: да један човек може бити и верник и научник, верујуће и рационално биће; да homo religiosus, homo rationalis, homo logicus и homo scinetificus представљају једно, недељиво биће. Христолошки речником говорећи, тајна решења поменутог „парадокса“ лежи у несливеном говору о недељивости и јединству ових пројава људског бића.

 

Захвалност за настанак ове књиге најпре дугујем презвитеру др Оливеру Суботићу, који је и иницијатор њеног настанка. Иницијатор не само ове књиге, већ уопште и иницијатор и текстуализације мог дијалога са атеизмом. Оцу Оливеру се посебно захваљујем на охрабрењима у виду позитивних коментара читалаца мојих текстова у Православном мисионару које ми је преносио. Ти коментари су ме покренули да уложим додатни труд да ова књига настане и утврдили ме у разумевању важности бављења тематиком теолошког сагледавања питања савременог атеизма.

 

Захваљујем се двојици својих драгих пријатеља и колега који су били рецензенти ове књиге и у многоме помогли њеном квалитету, теолозима: ђакону Радомиру Маринковићу, референту за црквену просвету Светог архијерејског синода СПЦ, и Владимиру Пекићу, професору верске наставе у Архиепископији београдско-карловачкој.  Захвалност дугујем и колегама и колегиницама из Земунске гимназије, професорима математике, физике и хемије, чије су ми стручне консултације много помогле у писању ове књиге. Искрено сам уживао у сваком разговору са њима на тему природних наука и односом ових других према питањима вере и, уопште, метафизичким питањима. Посебно фасцинантне су ми биле теме из физике. Ако је могуће рећи, макар и у метафоричном смислу, да се наука приближила Богу, то је онда учинила, по мом мишљењу, савремена физика.

 

 

У свом деценијском искуству рада са ученицима гимназије, једна од основних порука коју им  преносим је и та да од вере не раздвајају учење и знање, нити од учења и знања веру. Вера и знање (корисних наука) - ученост, речима Светог Григорија Богослова, су два наша највећа блага. Учење је заједничко и знању и вери. Желим им да се уче и знању и вери, како би свет видели целовитијим очима. Ово је жеља коју упућујем и свим читаоцима ове књиге – да гледају свет целовитијим очима. То ће бити могуће уколико на један аутентичан начин успеју да остваре загрљај рационалности и слободе. Управо тим загрљајем као својим основним методом, ова књига, верујем, у томе им може помоћи.

 

Садржај књиге

 

Презвитер др Оливер Суботић, ПРАВА КЊИГА ЗА (НЕ)ВЕРУЈУЋЕ ИНТЕЛЕКТУАЛЦЕ

 

ПРЕДГОВОР (аутора)

 

ПОЈАМ АТЕИЗМА

 

Појам атеизма у библијском и светоотачком контексту

 

Појам атеизма у философији – од антике до просветитељства

 

Ренесанса и просветитељство

 

ЛЕПЕЗА САВРЕМЕНОГ АТЕИЗМА – СКАЛА РИЧАРДА ДОКИНСА

 

Јак верник

 

De facto верник

 

Они који нагињу теизму

 

Агностицизам – фокус преламања вере и атеизма

 

Они који нагињу атеизму

 

De facto атеиста

 

Јаки атеиста

 

АНТИТЕИЗАМ

 

Антитеизам као атеистичка идеологија

 

Антитеистичка оптужба: зло религије

 

Аргумент моралности и емпатије

 

FIDES, SCIENTIA ET RATIO

 

Вера и рационалност

 

Терет доказивања

 

Антропички принцип и хипотеза теистичког дизајна

 

Хипотеза мултиверзума

 

Хипотеза натуралистичког дизајна

 

На коме је терет доказивања?

 

Сеганов „змај у гаражи“

 

Да ли је атеизам вера?

 

 

Квазинаука и квазивера

 

Сазнајне моћо – Кантова епистемологија

 

Чулно опажање

 

Уобразиља

 

Разум

 

Субјективно и објективно

 

Научна теорија и истина

 

Бог и наука

 

Наука и идеологија

 

ФИЛОСОФСКИ НАТУРАЛИЗАМ И АТЕИЗАМ

 

Натуралистички редукционизам

 

Натуралистичка вера

 

Слобода – биће или илузија?

 

Натурализам као атеистички парадокс

 

 

ВЕРА И/ИЛИ АТЕИЗАМ?

 

 

Прилог припредио:

Уредник насловне стране Портала Поуке.орг

 

Свете Тајне изображавају Цркву, али не као символи; оне су за Цркву оно што су удови за срце, или што је корен биљке за њене гране, или што су винове лозе за чокот, као што је то Господ рекао. Јер, овде није у питању само заједничко име или сличност својстава, него истинска истоветност.

 

 

2. Наиме, Тело и Крв Христова представљају свете Тајне; за Цркву, они су, међутим, истинско јело и пиће. Кад се Црква њима причешћује, не претвара их у човечанско тело, као што то бива са другом храном, него се и сама претвара у њих, јер оно што је узвишеније, то надјачава. 

 

Уосталом, кад дође у додир са ватром, и само гвожђе постаје ватра, а не претвара ватру у гвожђе; па као што ужарено гвожђе не посматрамо као гвожђе него само као ватру, јер су његове особине у ватри потпуно ишчезле, тако је и са Црквом Христовом: кад би неко могао да је види онако како је сједињена са Христом и како се причешћује Телом Његовим, он ништа друго не би видео него само Тело Господње. Из тог разлога апостол Павле пише: „Ви сте Тело Христово, и удови понаособ“.

 

Назвао је Христа Главом, а нас телом не да би тиме показао Његово промишљање, педагогију и поучавање, уз помоћ којих се о нама стара, нити да би показао наше потчињавање Њему – као што и ми, претерујући, неке своје сроднике или пријатеље називамо својим удовима – него је имао на уму управо то што је и рекао, односно да верници, благодарећи тој Крви, већ живе животом у Христу, и да уистину зависе од Оне Главе и носе оно Тело.

 

3. Због тога никако није неприлично што се овде о Цркви говори кроз свете Тајне.

 

Свети Никола Кавасила

"Тумачење Литургије"

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота