Живе речи утехе: Живе речи утехе

Презвитер др Оливер Суботић: Предбрачни испит

Fri, 04 Oct 2019 18:35:24 +0000

Благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Г. Иринеја започео је циклус предавања у организацији Цркве Вазнесења Господњег у Жаркову и Центра за живот на тему „Школа припреме за брак”. Након увода о самом циклусу предавања и представљања Центра за живот, прво у низу предавања одржао је презвитер Оливер Суботић. Тема првог предавања је била „Предбрачни испит”. Током предавања присутни су постављали питања на која је о. Оливер давао одговоре. У својству домаћина, предавању је присуствовао Архијерејски намесник протојереј-ставрофор Бранко Митровић, старешина храма.

Звучни запис предавања

Извор: Храм Вазнесења Господњег у Жаркову

Протонамесник Игор Игњатов: Читање је нешто што нас очишћује, што нас узводи Богу, што нас просветљује и оплемењује!

Fri, 04 Oct 2019 18:34:26 +0000

У разговору са протонамесником Игором Игњатовим, 4. октобра 2019. године, представили смо књигу „Свети Василије Велики – Догматски списи 1“, започињући на тај начин нови сегмент у Јутарњем програму – представљање одабраних издања Издавачке куће Епархије бачке Беседа. Читање је нешто што нас очишћује, што нас узводи Богу, што нас просветљује и оплемењује, поручио је отац Игор и позвао нас читамо светоотачку литературу.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свети Никола Кавасила: Зашто ови Дарови треба да буду првине човековог живота

Fri, 04 Oct 2019 18:32:23 +0000

Какав је то узрок и који је то разлог због којег је требало да ове Дарове приносимо Богу као првине свог живота? Разлог је тај што нам Бог, као уздарје за те Дарове, даје живот; а било је природно да уздарје не буде сасвим у нескладу са даром, већ да буду сродни; пошто је уздарје живот, потребно је да и дар, на неки начин, буде живот, и то нарочито зато што је један те исти Онај Који закон дара установљује и Онај Који је Давалац уздарја, односно Онај Који праведно суди и „све на вагу и по мерилима поставља“.

Он је заповедио да Му хлеб и вино приносимо, и Он нам за то узвраћа живим Хлебом и Чашом вечнога живота. Отуда, као што је апостолима за рибарство узвратио рибарством, односно за лов на рибе узвратио ловом на људе, и као што је богатоме који Га је упитао за Царство, уместо земаљског богатства обећао небеско богатство, тако је и овде, онима којима ће подарити живот вечни (односно Своје животворно Тело и Крв), заповедио да претходно принесу храну овог привременог живота; тако да уместо живота стекнемо Живот, односно уместо овог привременог онај вечни, и да се благодат покаже као награда, а неизмерна милост да има нешто од праведности и да се испуне речи: „Поставићу милост своју по мери“.

2. Но, то се не збива само у овој светој Тајни, већ и при крштењу, где живот замењујемо Животом, јер најпре предајемо један живот, и уместо њега задобијамо други. Али, предавање нашег живота при крштењу јесте изображење ислика смрти, док наше обнављање у бањи крштења представља истински живот. Наиме, пошто је Спаситељ, Који је умро и васкрсао, пожелео да и нама преда тај нови живот, заповедио једа и ми претходно Њему принесемо нешто од тог великог Дара. А шта је то? Подражавање смрти Његове. На који начин? Пошто своје тело погрузимо у воду као у какав гроб, и пошто се оно три пута укаже, Господ нас тада прихвата као да смо већ причасници Његове смрти и Његовог погребења, и чини нас достојнима Његовог новог живота.

3. Тако ствари стоје.

Свети Никола Кавасила

"Тумачење Литургије"

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Протопрезвитер Александар Романчук – Рат идентитетима

Fri, 04 Oct 2019 18:29:50 +0000

Какав је утицај црквене уније на идентитет православних народа, те како разумети мисао патријарха васељенског који је приликом доделе томоса украјинским расколницима рекао да би он могао бити проширен и на територију Белоруске православне цркве

Да ће унијати на територији Украјине поставити питање уједињења с православнима украјинске националне цркве – није новина. О томе унијати говоре годинама уназад. Сада се са стварањем и додељивањем томоса неканонској УПЦ ово питање актуелизује. Иначе, идеју је промовисао трећи унијатски митрополит Јосиф Луцкој почетком 17. века. С неким изменама она живи и данас. Треба погледати шта из тога може да произађе. Званично се Римокатоличка црква одриче тих идеја из 17. века тврдњом да унијатство не може бити начин обнове хришћанског јединства. Та мисао је била поновљена приликом сусрета патријарха Кирила и папе Франциска у Хавани. Но католичка црква се чини ипак одриче тих речи папе. Могуће је очекивати да ће унијатска идеја опет бити актуелизована и да ће уследити одговор на то, што пак може довести до отвореног сукоба две цркве. С тачке гледишта православних, унија је зло, обмана и камен о који се спотиче православно-католички дијалог – каже у разговору за „Печат“ протојереј Белоруске православне цркве Александар Романчук.

Православље и идентитет православних народа тема је Округлог стола одржаног на Институту за политичке студије на којем сте имали запажено излагање. Синтагма рат идентитетима изворно је руска. Да ли су насилни покушаји идентитетске конверзије данас највидљивији у руском свету?

Првих година 14. века, када се део РПЦ нашао у саставу паганског Литванског кнежевства које је потом постало католичко, ондашњи властодршци су говорили православнима да је неопходно да се одрекну РПЦ. Своје захтеве су објашњавали државним интересима и као услов за усавршавање црквеног живота. Православни су се дуго томе опирали и њихови представницу су дуго чували канонско јединство. Међутим, средином 15. века догодила се подела која није довела до обећаног савршенства црквеног живота већ његове деградације и урушавања поретка. Тако ослабљена црква је могла бити увучена у унију. Преци Украјинаца и Белоруса који су ушли у Унију дошли су, услед полонизације и латинизације, до тачке историјског непостојања. Тек је Полотски сабор прекинуо тај процес и омогућио Украјинцима и Белорусима културни и национални развитак.

Полотски сабор коме сте посветили свој реферат велики је догађај у православном свету. Ове године када се обележава 180 година од његовог одржавања, готово је прећутан. Зашто?

Ове године на канонској територији Белоруске православне цркве обележава се 180-годишњица овог сабора. То јесте судбоносни догађај за православне не само у Белорусији већ у целој православној екумени. Овај сабор је ставио тачку на дуги период раздора који је започет у првој половини 14. века. Средином 15. века на Бретском сабору догодио се раскол на западну Литванску, и источну Московску цркву. Ослабљена црква у Литванској републици није успела да се одбрани од притиска католика. Као и у осталим земљама у којима је католичанство било државна вера, и у Литванском кнежевству православље је било под великим притиском. Притисак је некада сплашњавао, некада био жесток, али никада није престајао. Када је постављено питање поделе канонске територије РПЦ, властодршци Литванског кнежевства одмах су поставили циљ стварања уније и потчињавања верника себи. Подела из 15. века резултирала је 1596. закључењем црквене уније и потчињавањем православних власти римском папи. То је покренуло процес полонизације и латинизације. У другој половини 18. века унијатска црква је практично угушила православни идентитет. На територији Белорусије 80 одсто народа били су католици и унијати. Међу њима се развијао процес колонизације и латинизације који се називао жупна полонизација. У унијатског цркви било је људи који нису благонаклоно посматрали како овај процес тече. Они су желели да се обнови православна црква, док је већина тежила претварању унијатске у католичку цркву. Повратак у крило православља десио се 1839. године. Овај догађај био је моћан подстицај развоју белоруске националне спознаје и белоруске културе која се темељи на православној вери. Резултат нестанка уније је белоруска култура и савремена држава Белорусија.

Кључна улога припала је митрополиту Самашком?

Митрополит Самашки је био веома талентован, духовни човек који је самостално дошао до спознаје о истини и чистоти православља. Људски квалитети које је поседовао омогућили су му да стане на чело кругова унијатске цркве који су стремили повратку РПЦ. Његова улога у поразу унијата је непроцењива.

Полотски сабор је значио враћање милион и по Белоруса у окриље РПЦ. Како се ова победа обележава на територији ваше митрополије?

Белоруска православна црква, њено свештенство и монаштво свесно је чина и значаја улоге митрополита Семашког у враћању Белоруса њиховој изворној вери и идентитету. Прошла година на канонској територији БПЦ проглашена је годином митрополита Јосифа Семашког. Два важна датума су била опредељујућа за ту одлуку, 220 година од његовог рођења, и 150 година од његове блажене кончине. Јерархија БПЦ је осветлила лик и живот почившег митрополита подсећајући белоруску јавност на његову улогу.

Како су се трагични догађаји у 20. веку који су се преламали преко територије Белорусије одразили на ишчитавање значаја митрополита и његове улоге у очувању православног идентитета?

Почетком 20. века име митрополита Семашког било је познато свима православнима, али трагични догађаји који су уследили довели су до тога да је његово име било потпуно заборављено. У међуратном периоду, 1920-их и 1930-их година, Белорусија је била подељена на два дела. Један део је припао СССР-у који је водио ратну политику против РПЦ. Резултат тога су били уништени храмови, протеран клир и угушено сећање на митрополита Семашког. Други део наше земље нашао се у Пољској. Власти ове земље уложиле су велики напор да код православних верника избришу име митрополита Семашког и значај Полотског сабора. Ове године, већ сам поменуо, обележавамо јубилеј Полотског сабора и догађај који је обновио православље на белоруској земљи. Без њега белоруски језик, култура, идентитет и држава не би постојали у виду у којем их данас препознајемо.

Да ли постоји иницијатива из РПЦ да се митрополит Семашки уврсти у календар светих?

Процес канонизације започет је почетком 20 века. Његов животопис се појавио у зборницима подвижника РПЦ, у издању манастира Светог Пантелејмона на Светој Гори. Но трагични догађаји су прекинули тај процес. Било би праведно да се то питање обнови. Убеђен сам да је он свети човек и да се поред Бога моли за нас, све православне.

Да ли је видљиво присуство унијата данас, пре свега на простору бившег СССР-а? Да ли трагови некадашње уније могу имати капацитет за евентуално нови покушај прозелитизма?

Унијатство се обновило после распада СССР-а, и највећа је Украјинска гркокатоличка црква. Она игра велику улогу у тамошњем друштвено-политичком животу. У Белорусији од почетка деведесетих година почеле су да се отварају унијатске парохије. Данас их има око 20. Белоруска гркокатоличка црква нема свог епископа и не можемо говорити о томе да они данас играју неку важну улогу. Ипак, не би требало занемарити да одређени интелектуални кругови, као и омладинске организације, показују симпатије према унијатима. То је заметак на коме унијатска црква покушава да се шири и јача у Белорусији.

Одакле креће логистика, који су путеви њиховог финансирања…

Они не уживају подршку белоруских власти. Број њихових парохијана није велики, цркава такође имају мало и углавном се окупљају у импровизованим објектима где служе литургије.

Како објашњавате симпатије које млади људи у Белорусији показују према њима?

У време распада СССР-а, и у време формирања нових држава рођено је много историјских митова. Један од њих који се пропагира је да је белоруска национална религија унијатство. С аспекта православних, пораз уније је омогућио развој белоруског народа. У време уније инсистирало се на денационализацији. То су две неупоредиве позиције. Православна црква није против обнове унијата нити се бори против њих. Наш задатак је да се утврђујемо у вери, да је сведочимо и, како каже наш митрополит Павле, људи ће сами правилно изабрати.

Да ли сукоб који тиња између Москве и Цариграда оправдава страховање да присуствујемо крају јединства православља?

Православље пролази кроз тежак период, али се надам да до раскола неће доћи.

Да ли је видљив утицај Фанара у Белорусији?

У време додељивања томоса васељенски патријарх је изрекао мисао о томе да дејство томоса може бити проширено и на канонску територију Белоруске православне цркве. Не могу рећи да у БПЦ постоји велика подршка идеји да се приклони Цариградској патријаршији. Та идеја улази споља, и лично не познајем свештеника који би био спреман да се потчини јурисдикцији Константинопоља. Предстојатељ БПЦ митрополит Павле тврдо се држи канонског јединства с РПЦ, и тешко је мислити да је одвајање од Мајке цркве могуће. Ипак, неопходно је борити се за очување канонског јединства пре свега духовног.

Какви су контакти БПЦ са Српском православном црквом?

Везе су значајне, дубоке и видљиве. Наш клир често долази у Србију, и ми смо исто тако често домаћини српском монаштву.

Идентитет православних народа

Зборник научних радова „Православље и идентитет православних народа“ објавио је Институт за политичке студије из Београда, а приредио др Зоран Милошевић, научни саветник. Ово је девета књига у едицији „расправе“ која садржи 18 научних радова аутора из Србије, Русије, Белорусије, Босне и Херцеговине и Молдавије. Зборник је посвећен у Србији мало познатом Полоцком црквеном сабору одржаном 1839. године чија је најважнија одлука повратак унијата (православних који су признали папу за врховног поглавара) у окриље Руске православне цркве. То је једина победа православних над унијом, а најзаслужнији за овај подвиг је митрополит Јосиф Семашко, којега многи Белоруси сматрају светим човеком.

С обзиром на то да Римокатоличка црква и Запад већ више векова успешно разарају православне народе, овај зборник је покушао да одговори на питање зашто православни имају кризу идентитета и како је превазићи. Тим поводом на Институту за политичке студије одржан је Округли сто на којем су учесници из земље и иностранства изнели своја виђења овог проблема.

Извор: Печат

Презвитер др Оливер Суботић: Хришћанске поруке у ери савремених комуникација са посебним освртом на електронско насиље

Fri, 04 Oct 2019 16:00:00 +0000

Дана 3. октобра 2019. год. у парохијском дому храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског господина Јована, организована је Духовна трибина на којој је јереј др Оливер Суботић говорио на тему хришћанске поруке у ери савремених комуникација са посебним освртом на електронско насиље.

На самом почетку јереј Марко Јефтић поздравио присутне и упознао их са свестраним образовањем и плодоносном делатношћу госта, указавши на његов велики значај у аутентичном проповедању Јеванђеља у савременом свету. Отац Марко је прочитао и застрашујуће податке везане за електронско насиље међу децом у Србији, које поприма обрисе епидемије. Након уводних речи јереј др Оливер Суботић је упознао присутне са историјским развојем проповеди хришћанског учења у контексту развоја технологије. Затим је говорио о напретку информационих технологија, као и изазовима са којима се човек сусреће у контексту комуникација у нашем времену. Хришћанство је до 20. века своју поруку ширило преко доступних фиксних медија. Време у коме живимо убрзано доноси велику промену на том плану, с обзиром на све већи примат динамичких, електронских медија. У том погледу је посебно важна појава тзв. нових медија, који обједињавају телекомуникационе мреже, мултимедијални садржај и могућност дигиталне обраде података.

У овако сложеној комуникационој парадигми се поставља питање судбине хришћанске поруке у свету електронских комуникација. Ово је веома сложено питање које излази ван опсега једног предавања, но начелно се може разложити на неколико најважнијих дилема. Прво питање би се односило на могућност и аспекте хришћанске мисије коришћењем информационо-комуникационе сфере. Та могућност је, чини се, сама по себи разумљива. Заиста, није спорно да савремене технологије омогућавају нове видове мисије: пренос огромне количине мултимедијалног садржаја, могућност интерактивне комуникације, слање порука на најудаљеније крајеве света и приступ подацима од стране огромног броја људи само су неке од важних могућности. Поред просторних, приметно је да су често срушене и културне баријере за пренос поруке. Доступност хришћанске литературе у електронском облику је потпуна, постоји велики број мултимедијалног садржаја и може се констатовати да хришћани прате трендове електронске индустрије. Дакле, на први поглед изгледа да је ствар једноставна – потребно је само искористити технолошке новине које су пред нама. Проблематика је, ипак, знатно сложенија…

Иако је могућност информисања великог броја људи о хришћанском учењу повећана, вреди приметити да је исто тако повећана и могућност дезинформисања, ширења хетеродоксних учења и расколничког деловања. Да ли то значи да је потребно надметање у електронском простору да би се заузело што више његових ресурса? Православно хришћанство ту врсту такмичарског духа није никада имало, а не би требало да њему тежи ни у електронском добу. Далеко је боље имати стратегију својеврсног „асиметричног“ одговора, који се своди на формирање аутономног и ауторизованог интернет простора у коме би се могле пронаћи релевантне и поуздане информације. Но, ни тиме проблем није решен. Наиме, чак и када формирамо такав мас-медијски простор (што може бити и црквена радио станица, телевизијски канал, а не само интернет сфера заокружена порталима, мада ће се у будућности свакако ићи ка обједињеном медијском решењу), то не значи да је мисија успешна – тиме што је човек информисан о одређеној теми из области црквеног живота не значи да је он и укључен у њега. Напротив, може доћи до озбиљних девијација, примера ради, да чланови потрошачког друштва у коме живимо ту информацију условно речено „конзумирају“ као сваку другу и да она на њих не остави неки посебан утицај, поготово уколико је споља „упакована“ на сличан начин. Или још горе, да сматрају да су тиме што су информисани о црквеном животу на неки начин испунили највећи део свога назначења. А можда чак и да та информација остане само једна од многих у мору осталих медијских информација и да доживи вредносну релативизацију. С тим у вези, приметно је да и на хришћанским интернет форумима велики број учесника често користи сленг који је у најмању руку неприкладан, а често се дешава да у некој озбиљној теолошкој опсервацији уочите употребу двадесетак најразличитијих смајлија, неке чудне анимације (попут крава које лижу екран монитора и сл.) или пак динамички садржај који је крајње бесловесан. Стога је потребно да свака од наведених медијских сфера има недвосмислену поруку реалног учешћа у животу Цркве (да би се добила пуноћа знања вере) и прикладан изглед (који би је вредносно разликовао од других информација у електронском свету).

Други ниво проблема је питање колико је сама комуникација међу формираним хришћанима добила нове обрисе у електронској сфери. Прецизније, колики је и какав утицај електронске комуникационе сфере на ону суштинску комуникацију коју као хришћани остварујемо међусобно у животу Цркве? Дешава се да сајбер-хришћанске заједнице форумског (а још више Facebook) типа, имају посебан етос групе. Те групе понекад показују већи степен кохезије него реална евхаристијска сабрања на којима њихови чланови учествују. Како другачије протумачити чињеницу да на неким интернет форумима постоје случајеви учешћа на одређеним темама у време док се у храмовима служи Света Литургија? Да ли је посреди формирање псеудолитургијског етоса или нешто друго? Вероватно је најбоље решење за тај проблем повремено окупљање чланова једног „виртуелног сабрања“ на реалним литургијским сабрањима при некој парохијској заједнице, но то је често немогуће извести управо због просторне удаљености чланова форума.

Но, проблем није само у просторним даљинама, већ и у релативизацији просторних близина. О чему је реч? Наиме, редовном учеснику на интернет форуму или некој социјалној мрежи је понекад ближи неко ко је удаљен десетинама хиљада километара од, рецимо, члана породице који је у суседној соби. Ово је један од кључних парадокса мас-медија, који се састоји у томе да имају моћ да приближавају људе који су, просторно гледано, удаљени, а да удаљују оне који су једни поред других.

Један од проблема јесте и померање тежишта идентитета. О томе говори велики број хришћана који се у интернет сфери појављују под различитим псеудонимима. Наравно, псеудонимност је у интернет простору веома важна тековина коју је потребно очувати, због могућности дисидентског деловања, рецимо, али је сасвим неприродна за међухришћанску комуникацију. Када се томе придодају различити аватари (малене сличице поред профила), ствар добија ширу димензију. Неко ће можда рећи да концепт електронске цркве ипак треба искористити да би се пришло младим људима, но питање које се поставља је да ли тиме спасавамо те исте људе? Најједноставније речено, прво и основно питање је како ће се и чиме причестити у таквој заједници? Ту долазимо до проблема трансформативног потенцијала неких видова савремених технологија када је реч о идентитету личности. Тај проблем долази до изражаја управо зато што је начин комуникације са другом личношћу један од видова њеног конституисања.

Постоји још један важан аспект хришћанске комуникације у електронском свету који је потребно критички испитати, а он се односи на неку врсту друштвене одговорности хришћана. Наиме, хришћански теолози су призвани и да пруже шири цивилизацијски допринос када је реч о комуникацији у електронском добу, дајући неку врсту плодне синтезе између старог и новог. Уосталом, Православна Црква је кроз своју историју увек имала ту врсту цивилизацијске одговорности према друштву у коме је деловала. Основни проблем у електронској сфери је у томе што су електронске технологије „тоталне и инклузивне“. Основни цивилизацијски проблем који је у том погледу потребно увидети је потенцијал замене традиционалних релација у човековом животу. То је посебно уочљиво код младих људи чији физички контакт постаје све површнији, док степени електронске комуникације добијају на богатству форми. Слично је и са речником – док је он у редовној комуникацији младих људи све сиромашнији, у сајбер свету он добија најразличитије форме, од класичних смајли решења до бизарних начина изражавања. Други цивилизацијски проблем који је потребно решити је тренд наметања модалитета комуникације који укидају креативност директног општења. Друштвена мрежа Facebook је класичан пример. У овом погледу се хришћани налазе између две ватре – са једне стране је примамљивост социјалних мрежа зарад што ефикаснијег ширења хришћанске поруке, док са друге стране то значи да се посредно даје подршка једном концепту који ни из далека није неутралан.

Тема електронских комуникација није интересантна само теолозима, већ и философима, социолозима, психолозима. То је тема односа човека и технологије, као и утицаја тог односа на човекову личност. Доминантна, либерално-прогресивистичка школа мишљења не даје одговор на нагомилане проблеме у том домену. Идејна нит критичке мисли свакако остаје иста: о технологији не треба само да размишљамо у категоријама њене просте примене, већ и у погледу утицаја на најдубље сфере нашег бића.

Након изузетног излагања присутни су износили своја мишљења, искуства и постављали питања. Једно и по сатно заједничарење је завршено констатацијом да најмлађе морамо најпре везивати у чврсте породичне односе, а да систем вредности морају понети из куће и своје литургијске заједнице, да би на тај начин били заштићени од изазова на које ће их живот у овом добу поставити.

Извор: Светоуспенски храм у Младеновцу

Митрополит псковски и порховски Тихон (Шевкунов): Свака Литургија је Тајна вечера!

Fri, 04 Oct 2019 09:48:36 +0000

Драга браћо и сестре! Данас смо оставивши своје уобичајене послове дошли овамо на Христову Тајну вечеру.

Свака Света литургија је Тајна вечера. Зашто се назива тајном? Кад се време Христове проповеди на земљи ближило крају и кад је требало установити Свету литургију, јеврејски првосвештеници, који су се коначно укоренили у својој злоби, већ су тражили згодну прилику да ухвате Спаситеља. И да се то не би десило за време служења Свете литургије, за време успостављања ове велике Тајне, место на којем је она обављена било је тајно.

Данас Литургија наставља да буде Тајна вечера, зато што њен смисао остаје скривен за велики број људи. Али сте се ви, православни хришћани овог града окупили овде како бисмо се сви сјединили с Богом у молитви и причешћивању Светим Христовим Тајнама.

Управо сједињење с Богом представља главни циљ људског живота. То је главни циљ, чак и ако га нисмо потпуно свесни, чак и ако га не формулишемо у том облику. Човек није створен ни због чега другог, човек ни због чега другог не долази у свет осим како би сјединио своју душу с Богом кроз веру у Њега, кроз уздање у Њега, кроз спознају Њега и сједињење с Њим у осећању љубави, наде и вере.

О томе да је Творац овог света, Творац сваког од нас, као и Промислитељ Који се на посебан начин брине за постојање нашег света и сваког од нас не говори нам само осећај да постоји Виша сила, већ и искуство сваког од нас, који смо проживели макар мало дужи животни период о којем смо иоле озбиљније размишљали.

Кроз искушења и радости, кроз срећу и незгоде, кроз падове и покајање Бог нас доводи до самоспознаје. Сјединивши се с Њим људска душа добија све наслеђе Божије: Бог је свемогућ и бесмртан и људска душа, сједињујући се с Богом постаје бесмртна и свемогућа. Господ чује и испуњава молитве овакве душе, зато што су ове молитве на корист и самом човеку и онима за које се он моли.

То је велико искуство Христове Цркве која постоји две хиљаде година, и оно треба да постане лично искуство сваког од нас. Треба да осетимо ово јединство с Богом, да га спознамо, не само на основу књига и проповеди, већ пре свега у свом животу. „Тражите Бога и жива ће бити душа ваша“ (Пс. 68: 33). Ова спознаја је највиша, најлепша, али и најтежа.

Није случајно то што сам данашњу беседу почео од тога да смо сви ми оставили своје свакодневне послове и дошли у храм на Христову Тајну вечеру како бисмо се сјединили с Речју Божијом, с Господом Исусом Христом.

У данашњем Јеванђељу смо читали како је Господ дошао у кућу код Својих пријатеља. Ту су биле две сестре: Марта и Марија. И једна се бринула да почасти госте и за трпезу, што је само по себи било исправно. То је чинила од свег срца и то је био начин на који је могла да послужи свом Учитељу, Господу Исусу Христу и својим ближњима. Друга сестра је седела покрај Христових ногу и слушала је речи Божије, упијала их је и сједињавала се с њима.

Кад је Марта с прекором рекла Спаситељу да ју је Марија оставила и да јој не помаже у кућним пословима Господ је изговорио следеће речи којих се сви сећамо: „Марта! Марта! – рекао јој је с љубављу и захвалношћу за њену бригу – бринеш се и узнемираваш за много. А само је једно потребно“ (Лк. 10: 41).

Да, наравно, треба и трпезу треба спремити, и наши кућни послови су потребни – и то је израз наше љубави према ближњем, али ни у ком случају не треба да заборавимо главну бригу – сједињење наше душе с Богом.

Није случајно што у одломку из Јеванђеља чујемо како једна жена угледавши Христа одмах после овог разговора у кући Лазара, Марте и Марије каже: „Благо Жени Која те је носила, Која Те је дојила Својим грудима, благо Твојој Мајци, благо Пресветој Богородици!“ Заиста је тако!

А шта каже Христос? Он изговара апсолутно запањујуће речи. Знамо да је Мајка Божија часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима. Нико не може да се упореди с Њом. И одједном Сам Спаситељ на усклик ове жене – „Благо утроби која Те је носила, и грудима које су Те дојиле“ (Лк. 11, 27) – каже да има још блаженијих људи. На овом свету постоје још срећнији људи. Ко су они? То смо ми.

Ово јесте запањујуће, али су то речи Самог Сведржитеља Бога, речи Свете Тројице, речи Господа нашег Исуса Христа. Још су блаженији, каже Он они „који слушају реч Божију и држе је“ (Лк. 11: 28). Ево ко је заиста блажен – они који држе реч Божију у свом срцу и испуњавају је.

Можемо бити још блаженији од Мајке Господа, зато што је Она бескрајно смирена и уступа нам ово блаженство само да бисмо се сјединили с Њеним Сином, да бисмо стекли бесмртност, да бисмо стекли велику радост да будемо заједно с Њеним Божанским Сином. Она се умањује исто као што се умањивао Њен Божански Син.

Ево на какве задатке који нам се постављају у овом животу подсећају икона Пресвете Богородице и данашње Свето Писмо.

Сад ћете приступити светом Путиру и причестити се Светим Христовим Тајнама. Бићете учесници исте оне Тајне вечере на којој су били апостоли. Исти Господ Исус Христос ће вам дати исто и истинско Своје Тело и истинску Своју Крв. Ово је главно у нашем животу, то нас сједињује с Богом, исто као и Његове речи које смо чули у светом Јеванђељу, њихово разумевање и размишљање о овим Божијим речима, молитва Богу и испуњење Његових заповести.

Све ово од срца желим свима вама, окупљенима у овом храму пред чудотворном иконом Пресвете Богородице. Окупили сте се и сами за себе, и за своје ближње за које се молите. Нека Господ благослови све вас и све оне који се налазе у вашем срцу пуном љубави. Амин!“

Извор: Православие.ру

Епископ Григорије: Наду ми даје што видим да имам с ким!

Fri, 04 Oct 2019 09:45:10 +0000

„Наду ми даје што видим да имам с ким“, каже о стању цркве у Немачкој епископ Григорије. Он је за ДW говорио о увођењу служби на немачком, проблему Kосова и разлозима што се све више Срба исељава у Немачку.

„Постојала је прича о плану 'разграничења', никада се ништа није јасно рекло, па не знам ни да ли тај план постоји“, каже о косовском проблему у интервјуу за ДW владика Григорије. „Глупа је та теза да ћемо, када се разграничимо, живети добро једни поред других. Не, ми не можемо да живимо једни поред других. И кад се разграничимо живећемо једни са другима. Први сусед је увек учесник у нашем животу.“

Епископ Диселдорфа и целе Немачке је рекао да црква има „јасан и недвосмислен став о Kосову и Метохији“. „Људи тамо морају бити заштићени и, без обзира што неко овако или онако тумачи косовски завет, тај завет схватам само као то да човек треба да штити другог човека.“

Владика је прокоментарисао и чињеницу да двадесет или тридесет година након ратова исте теме доминирају регионом. „Људи су увек били паметни толико да се после рата окрену животу. А сад се то стално подгрејава и мислим да уопште не треба кривити народ за то. Него треба кривити оне који контролишу медије, а то су на Балкану политичари. Зато су толико важне борбе за медијску слободу.“

Службе на немачком језику као шанса

Ове године се обележава педесет година епархије на чијем је челу од прошле године владика Григорије. У разговору за ДW он је поновио да је затекао хаотично стање, посебно у погледу финансија. Српска православна црква – за разлику од руске, грчке или румунске – у Немачкој нема статус „друштва капитала јавног права“ већ обичног удружења. Kако каже владика, малтене као „риболовачко удружење“.

„Нема перманентног финансирања, него се живи од прилога народа“, каже он. „Са друге стране, не можемо запослити свештеника у Немачкој као што можемо у Србији, без плате и осигурања. То је ствари компликовало код мојих претходника који су преносили начин рада из Србије овде, а то није могуће. Зато је дошло до губљења тла под ногама.“

Владика је уверен да ће, када епархија санира све проблеме, добити тај жељени статус у Немачкој. „Наду ми даје што видим да имам с ким. Постоји народ, постоје добри свештеници, убудуће можемо имати још боље свештенике, боље образоване, спремније да говоре и немачки и српски, да уче и знају теологију.“

Доласком Григорија на чело епархије се службе све више одржавају на немачком језику. „Живимо у земљи у којој је немачки главни језик. Ми већ имамо четири генерације људи овде. Али то долази највише због тога што наша деца говоре немачки као основни језик. А они су нам најважнији, они су будућност ове цркве и будућност нашег постојања овде и уопште“, наводи Григорије.

Григорије службу на немачком види као велику шансу и да се српска црква приближи другим православцима и хришћанима. „Тачно видим да католици и протестанти имају оно што ми немамо. Организацију, озбиљан прогресиван приступ, излазак проблемима у сусрет, акценат на добротворну, друштвену, културну делатност, на свеопшти живот. Они су увек имали снажан утицај и давали животу своју ноту, а од тога примали нешто корисно за себе.“

Kаже да из дубоке ране коју је оставио раскол католика и протестаната нешто може да се научи, јер људи данас у Немачкој живе једни са другима: „Моје дубоко искуство је да ране, како наше личне, тако и свеопште, не морају увек да буду смртоносне, већ и живоносне ако пустимо да кроз њих уђе благодат и милост Божија, уколико не правимо инфекције на ранама нашим ситничарењем и злобама.“

„Одговорност на сваком појединцу“

„Ми на Балкану имамо исту земљу као у Немачкој – исте планине, реке и језера, можда немамо баш такве путеве мада видим да се граде и путеви. Имамо чак и законе, али их не спроводимо“, рекао је Григорије, цитирајући једног верника у Немачкој који му је рекао: „Некад су људи ишли трбухом за крухом, а данас иду мозгом за достојанством.“

Људи који се селе у Немачку „носе свој завичај у срцу, али покушавају да и овде буду добри грађани, да буду добри људи и да буду, што је за мене као свештеника посебно важно, да буду хришћани у правом смислу те речи.“

Владика је додао да је одговорност за дешавања у Србији „на власти и опозицији, на народу, на сваком појединцу“. „У Немачкој постоји култура у којој се више плашимо да бацимо нешто кроз прозор аутомобила од грађана, него од власти и закона. Грађани ће нас први искритиковати. Док код нас се плашимо да ћемо добити батине од онога који је бацио нешто кроз прозор ако га опоменемо.“

Епископ Григорије је оценио да су односи државе Србије и Српске православне цркве већ годинама у силазној путањи. „Био сам уморан од тога да треба добро познавати неког министра или председника и да то одређује да ли ћеш остварити своја права. Један од хиљаду разлога што сам дошао у Немачку је зато што хоћу да знам на шта имам право по закону, да то добијем, а да нипошто не добијем оно на шта немам право. Онда сам миран.“

„Хришћански етос“ Ангеле Меркел

Говорећи о доласку великог броја избеглица што је тема која обузима Немачку годинама, владика Григорије је оценио да је Ангела Меркел у одлучујућим тренуцима показала „хришћански етос“ који носи из породице. Помоћ избеглицама сматра „дубоко хришћанским задатком, а не питањем хоћемо или нећемо. То једино може Немачка, то не могу мале земље.“

„Страх од странаца увек постоји и он је разумљив, али жица никада неће никоме помоћи. То доживљавам као слабост тих малих земаља, не замерам им, али морамо да увидимо да је то слабост“, рекао је диселдорфски епископ.

„Немачка је показала одговорност, Ангела Меркел је рекла ’Успећемо’. Многи мисле да је то само реч, али то јесте добра воља – велики број људи је овде нашли кров над главом, хлеб, топлоту, посао, живот из здравље, њихова деца иду у школу… из моје перспективе хришћанина и свештеника то је узвишено дело.“

Владика Григорије ипак наглашава да постоји и одговорност миграната. „То говорим и нашим људима: морамо да учимо овај језик, да учимо културу, да покажемо да смо одговорни грађани, захвални што живимо у овој земљи. Такву одговорност треба да имају и људи који долазе из земаља које су источније од нас“, закључује он у разговору за ДW.

Извор: Dw.com

Протопрезвитер-ставрофор проф. др Радомир Поповић: Свети Сава и Стефан Првовенчани имали идентичну титулу!

Fri, 04 Oct 2019 09:43:15 +0000

У уторак 1. октобра предавање на тему „Свети Сава и добијање аутокефалности СПЦ“ у осечанској библиотеци је одржао протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, редован професор Православног богословског факултета БУ.

Госта је поздравила Ана Васиљевић, директорка библиотеке, а неколико духовних песама отпевала је Милица Јокановић, ученица 8. разреда. Говорећи о процесу добијања самосталности и Савиним напорима да организује и устроји Српску цркву, отац Радомир је истакао да су први српски архиепископ и краљ имали исте титуле: Свети Сава – архиепископ српских и поморских земаља, а Стефан Првовенчани – краљ српских и поморских земаља.

Извор: Радио Источник

Ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја СПЦ гост радија "Глас"

Fri, 04 Oct 2019 09:41:59 +0000

Српска Православна Црква одржаће свечану и свенародну прославу јубилеја 800 година аутокефалности наше Свете Цркве - Светом архијерејском Литургијом у манастиру Жича 6. октобра, као и свечаном академијом у Центру Сава 8. октобра 2019. године. У Музеју Српске Православне Цркве ће у среду, 9. октобра 2019. године, бити отворена изложба "Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве 1219-2019".

Звучни запис разговора

Како је у каталогу за изложбу написао Његова светост патријарх Иринеј "изложена су највреднија дела и Светиње које су у нашој Цркви Божјим промислом сачуване од зуба времена и избегле бездушне намере, злу коб и наум непријатеља да их оскрнаве и неповратно затру", а о поставци у част великог јубилеја ексклузивно за радио Глас говорио је ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја СПЦ.

Извор: Радио Глас

Вероучитељ Надица Радовић: Учимо децу љубави и саборности, учимо их да се радују!

Fri, 04 Oct 2019 09:40:44 +0000

Почела је нова школска година а самим тим са радом су почеле и школе вјеронауке којих, хвала Богу, има доста у нашој Митрополији. О школи вјеронауке при храму Светог Ђорђа под Горицом разговарали смо са вјероучитељем теологом Надицом Радовић.

Звучни запис разговора

Надица, која је вјеронауку предавала најприје у Београду, прије доласка у Црну Гору је са нама подијелила своја искуства о вјеронауци, креативности на часовима, заједничким активностима са другим школама вјеронауке, искустивма која носи са дјечјих сабора који се сваке године одржавају на Цетињу.

Извор: Радио Светигора

Свети Никола Кавасила: О томе да се ти Дарови приносе Богу као првине људског живота

Fri, 04 Oct 2019 09:35:52 +0000

У чему је смисао таквог обличја Дарова? Стари су приносили првине својих плодова, или своје стоке, или говеда, или осталих добара.

А ми, као првине свога живота, Богу посвећујемо ове Дарове, који представљају човечију храну којом се телесни живот одржава. И не само да се живот одржава кроз ову храну, него се кроз њу и показује. Јер, апостоли су говорили за Христа: „Једосмо и писмо по Његовом васкрсењу“, како би показали да су Га видели живог. Господ је, такође, заповедио да принесу јело ономе кога је Он васкрсао из мртвих, како би храном показао да је овај жив. Природно је, дакле, да сматрамо да онај ко приноси првине хране, тај приноси првине свога живота.

2. Али, можда ће неко рећи да скоро све оно што су стари Богу приносили, може бити човеку за храну; јер, то беху плодови које ратари својим трудом производе и беху то животиње које су човеку за јело. Па шта онда? Јесу ли све то биле првине човековог живота? Никако. Јер, ништа од свега тога не беше искључиво човечија храна, већ то беше заједничка храна и осталим животињама: неком су се храниле птице и биљоједи, а неком звери и месоједи. Човечијом храном називамо ону која само човеку приличи. А припремање хлеба ради јела и прерада вина ради пића – то је само човеку својствено.

3. Такав је, дакле, смисао приношења Дарова.

Свети Никола Кавасила

"Тумачење Литургије"

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Протонамесник Миодраг Андрић: Љубав према Богу и љубав према ближњем јесу заповести којима се морамо руководити уколико желимо да живимо на хришћански начин!

Thu, 03 Oct 2019 17:51:11 +0000

Љубав према Богу и љубав према ближњем јесу заповести којима се морамо руководити уколико желимо да живимо на хришћански начин. Колико ми сами од тога одступамо и колико нас проблеми савременог света колебају у нашој искреној намери да покажемо истинску љубав према ближњем била су само нека од питања која смо разматрали у разговору са протонамесником Миодрагом Андрићем у емисији Ристрето.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Протојереј Андреј Ткачов: Шта може да промени људска срца?

Thu, 03 Oct 2019 17:45:12 +0000

Постоји жанр у историјској црквеној књижевности под називом егземпла, односно пример. То је средњовековни књижевни жанр који се састоји од мноштва животних примера који имају за циљ да код слушалаца изазову радост или одвратност, одушевљење или ужас, у зависности од говорниковог циља.

Упечатљиво и кратко испричана прича могла је боље и делотворније да утиче на душе обичних слушалаца него дуга размишљања поучног верског карактера. Разуме се, егземплее су долазиле из уста путујућих проповедника или парохијских патера. Егземпла која је у прво време била усмено оружје фрањеваца и доминиканаца временом је забележена на папиру и претворила се у зборник текстова. У богословији је зборник оваквих средњовековних поучних прича ишао из руке у руку и за њим је владала велика потражња међу ученицима који су волели да читају још нешто осим уџбеника.

Добро се сећам једне приче.

Забринут због тога што људи нерадо и у малом броју долазе у свој храм свештеник је одлучио да их продрма. Једне недеље је објавио парохијанима да ће им на следећој служби показати правог ђавола. Разуме се, идуће недеље дошло је огромно мноштво народа на молитву. Храм је био пун и сви су ишчекивали оно што им је обећано.

Патер на проповеди рече:

– Дошли сте да видите ђавола? Јасно. Иначе вас човек више не може намамити у храм. Добро, погледајте са своје десне и леве стране. Погледајте једни друге. Управо ви сте ђаволи! Од чега се састоји ваш живот? Од гордости, свађа у кући, од зависти и проклетстава, од срамотних песама, од међусобних увреда. Ваш живот се састоји од истих ствари као и ђаволов. Могу да се кладим да нисте бољи од њега. И тако даље у истом стилу. Нема сумње да су људи били зачуђени, уплашени и увређени, али да су се делимично опаметили. Истина, црква је следеће недеље опет била празна. Не треба очекивати да се људи брзо промене, а не жели баш свако да поново слуша о својим греховима. Ефекат свештеникове досетке је био делимичан и краткотрајан.

Ми смо се смејали овим примерима замишљајући како бисмо могли да их остваримо у данашње време. Тешко је замислити овакво „нетолерантно“ и разобличавајуће понашање у нашем раслабљеном веку свеопштег појачаног самољубља. Међутим, били смо у заблуди мислећи да су сличне ствари потпуно немогуће.

За време перестројке у једној од бивших балтичких република на сличан начин је поступио један угледни патер. Он је у совјетско време претрпео прогоне због вере и чини ми се да је био у затвору. Народ га је волео, а он је у односима према пастви био тих и предусретљив. Кад су после перестројке у читавом Совјетском Савезу у храмове похрлиле огромне масе људи (од којих су се неки заиста кајали, а други су долазили да им праве друштво) он је на служби рекао: „Зашто сте дошли овамо? Овде се људи моле Богу, а ево вашег бога!“ Рекавши ово просуо је на мермерни под цркве звонку прегршт ситних новчића показујући на тај начин да људи ногама стоје у храму, али њихово срце не признаје друге богове осим новца.

Ко хоће може да ме грди због примера преузетих од католика, а ја ћу и даље узимати разноразне примере од свих чим их спазим. Ако видим код древних незнабожаца, преузећу од њих. Нећу се гнушати ни примера из живота будиста или атеиста, а не само протестаната или католика, зато што онај ко жели да учи – учи од свих, а о онима који то не желе довољно је речено у Соломоновим књигама.

Уосталом, навешћу вам пример једног свеца који је наше вере. Док је светитељ Николај Жички служио на Охриду био је потресен и потиштен због равнодушности мештана према молитви и црквеној служби. Људи су постали себични и сујетни. Ништа свето их није занимало. Једном је светитељ узјахао магарца наопако и пројахао по читавом Охриду. Притом је светитељ био бос и гологлав. Људи су почели да се дошаптавају, веле, човек је полудео. Много је читао, много је размишљао, па је полудео. И следеће недеље је већ читав град био на литургији. Чекали су да Николај још нешто „испали“. А владика је служио као обично и после службе је рекао:

– Шта сте дошли да видите? Лудог Николу? Другачије више не могу да вас намамим у цркву? Никад немате времена. То вас више не занима. Друга је ствар ако треба да причате о моди, или о политици, или о цивилизацији. О томе да смо Европљани. А шта је наследила данашња Европа? Европа која је само у последњем рату истребила више људи него цела Азија за хиљаду година (ово је било речено 1920-их година, убрзо после завршетка Првог светског рата)?! Ах, браћо моја, зар ништа не видите?

Владичина проповед је оставила дубок утисак на паству, каже Николајево житије, али (наставља) није могла да заустави свеопште одступање од вере.

Свеци не могу да зауставе масовно одступништво од вере! Зар то није најстрашнија несрећа?! Жалост срца појединих праведника не ублажава свеопшту окамењеност. Ако је то закон, с њим се треба помирити, без обзира на његову суровост. Али да ли нешто ипак може да промени људска срца? О, да. Слушајте.

Исти овај свети владика Николај у књижици „Сто речи о чудима“ каже: „Кад Бог жели да уразуми народ казном и да га духовно пробуди Он чешће користи безбожнике и мучитеље него праведнике и свеце.“ Затим се укратко сећа историје Израиља која је пуна заслуженог кажњавања Јевреја због гажења закона Божијих и савести. Долазили су пророци, али их нису слушали. Међу грешницима су живели праведници, али су им се смејали. Колико год чудно звучало може се рећи: „Јеремија није поправио људе. Ни Исаија их није поправио. А Навуходоносор их је поправио.“

После вавилонског ропства Јевреји су се поправили као никада пре тога. Више није било забрањених бракова и служења идолима. Пророци нису могли да убеде народ. Успела је да их убеди вавилонска шиба. Праведници га нису научили. Научило их је тешко ропство.

Ето, то је једина ствар која преостаје Богу од мера за утицање на народ, кад људи више не слушају ни свеце, ни праведнике.

Још више чуди што управо овај, већ покајани народ, који је добио историјске лекције, није препознао Спаситеља и што је старим греховима додао нечувено – одбацивање Месије. Али то говори само о тешкој оштећености људске природе, која се не исцељује козметичким поправкама, већ захтева потпуно преуређење.

У сваком случају, Николајеве речи и историја Јевреја подижу крајичак (не откривају у потпуности већ само подижу крајичак) покрова тајне над страхотама историје наше отаџбине. Постоји сетва, а постоји жетва. И ако се сеје ветар жање се бура (уп. Ос. 8, 7). Кошмарна жетва наше недавне историје повезана је са сетвом из старије прошлости. Желели бисмо да поправимо наш народ литургијом и проповеђу, литијама и свенародним постом, речју Божијом и међусобним праштањем. Али можда су трудбеници на овој њиви малобројни и неискусни, или је сам народ добровољно глув и тврдоглав, па се грех и даље лагано шири. А то значи да предстојеће невоље попримају карактер неизбежних. Јер је то последња ствар која је највише у стању да продрма и очисти човека и да га, окренутог наглавачке, врати на ноге.

Онај ко се поправља добровољно у мирно време бољи је од хиљада оних који се буду кајали под бомбама или у гладним данима. Онај ко има савест и веру не чека невоље и несреће да би се повио у покорности и заплакао пред Господом.

И млади кромпир треба само мало огулити да би се очистио за спремање јела. А стари прво даје своју огрубелу црну кору ножу – па тек онда постаје чист.

Управо о томе говори владика Николај.

Способност за покајање и промену набоље представља главни нерв светске историје. Недостатак ове способности или одсуство жеље да се она гаји у себи објашњава велико море невоља које не напуштају човечанство.

Једном од Анђела Откровења је речено нешто слично: „Сети се, дакле, откуда си пао, и покај се, и она прва дела чини; ако ли не, доћи ћу ти ускоро, и уклонићу свећњак твој с места његова ако се не покајеш“ (Откр. 2, 5).

Тамо се често понавља: „Ко има ухо нека чује шта Дух говори Црквама“ (Откр. 2, 17).

Извор: Православие.ру

Протонамесник Игор Игњатов у емисији "Оче, да те питам": Крштење је почетак вечности!

Wed, 02 Oct 2019 14:05:00 +0000

Крштење је почетак духовног живота, духовно рађање за вечност. Оно се врши само једном – као што се физички рађамо једном, тако се рађамо и духовно. О првој светој Тајни – светој Тајни Kрштења, и о уласку детета у свети храм, односно о почетку духовног живота сваког човека, у емисији „Оче, да те питам“, разговарали смо са протонамесником Игором Игњатовим, парохом при храму Преподобног Симеона Мироточивог у Ветернику. Емисија је емитована 26. септембра 2019. године.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке