Живе речи утехе: Живе речи утехе

Др Ивица Живковић: О разлици између отшелништва и ескапизма

Fri, 11 Oct 2019 14:41:57 +0000

У суботу, 12. октобра, Света Црква прославља Преподобног Киријака Отшелника. Тим поводом, у емисији Пирг разговарали смо са катихетом др Ивицом Живковићем о разлици између хришћанско-аскетске праксе отшелништва и све присутнијег проблема са којим се суочава модерно човечанство - бекства од стварности.

Звучни запис беседе

Извор: Радио Глас

Протопрезвитер Немања Кривокапић: О Светом Кипријану Картагинском

Thu, 10 Oct 2019 19:31:32 +0000

,,Ристрето у пола девет” ‒ Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве

Thu, 10 Oct 2019 19:25:44 +0000

Историја Светосавске Цркве, историја и житије Светога Саве је примењена историја за наш народ и нашу Цркву. O осам векова трајања аутокефалности Српске Православне Цркве у емисији „Ристрето у пола девет“ говорили су протонамесник Миодраг Андрић и катихета Милован Крстић.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свети Никола Кавасила: О ономе шта се на Проскомидији после спомена изговара и о томе да приношење Дарова истовремено представља и благодарење и прозбу

Thu, 10 Oct 2019 19:21:32 +0000

Свештеник наставља са приносом, и вадећи по једну честицу из сваког хлеба, користи их као Дарове. Али, не говори и не чини, као на почетку, оно што је изображавало смрт Господњу; јер, сматра се да оно што је једанпут изговорено, то важи за целу службу. Наиме, целокупно приношење Дарова бива у спомен Господа, и оно у целости објављује Његову смрт.

2. Које се речи сада изговарају? У славу Пресвете Мајке Божје, … у част и спомен овога или онога светога, … за спомен и отпуштење грехова душа живих или умрлих.

3. Шта значи све то? Благодарност Богу и прозбу, а то су разлози за приношење Дарова.

4. Овако ствари стоје: ниједан дар не даје се узалуд – било да се њиме угађа Богу, било да се он дарује људима – него се приноси зарад каквог добра које се збило, или које се очекује. Заиста, даровима или узвраћамо своме добротвору за оно што смо примили, или њима угађамо ономе који је у стању да нам подари оно што још нисмо примили.

5. Чини се да се ови Дарови Богу приносе изоба разлога: и зато што смо већ примили, и зато да бисмо примили, односно и да заблагодаримо Богу, и да Га молимо – да заблагодаримо за све добро које нам је учињено, и да Га молимо да би нам добро чинио. Према томе, Дарови су израз и благодарности и молбе.

6. Која су то добра која су нам већ дата? И која су то добра која иштемо? Свакако једна иста: отпуштење грехова и наслеђе Царства. Јер, то су она добра за која нам је Он Сам заповедио да их тражимо пре свега другог; то су она добра која је Црква већ задобила, а то су и она добра за које Црква моли. Како је она стекла та добра? Икако их то још увек није стекла, те се моли Богу да их задобије?

7. Задобила их је, најпре, тако што је стекла могућност да их прими. Јер, примили су „власт да буду деца Божија“, а то је свим хришћанима заједнички дар, који нам је дат смрћу Спаситељевом. То су божанско крштење и остале свете Тајне, кроз које примамо усиновљење од Бога и постајемо наследници Царства небеског.

8. Затим, Црква је делатно већ наследила и само Царство небеско, и то кроз безбројно мноштво својих чланова које је као какво изасланство послала на небо; те чланове блажени Павле је назвао „Црквом првородних, записаних на небесима“. На тај начин је, дакле, Црква стекла та велика добра.

9. За ону своју децу која још увек хитају за наградом, и уопште за све оне који живе у овоме животу а чија је кончина неизвесна, као и за оне који су се преставили, али не са неким великим и нарочитим надањима, Црква још увек није обезбедила Царство. Због тога се она сећа смрти Господње и сећа се светих који су доспели до савршенства, али се сећа и оних који још увек нису савршени – за оне прве благодари, а за ове друге се моли.

10. Отуда први део приношења Дарова, аслично њему и други, представља благодарење, док оно што после тога следи, представља прозбу у спомен Господа, у славу Његове Блажене Мајке и у част светих наших заступника.

11. Благодаримо Ти, вели Црква, што си нам Својом смрћу врата Живота отворио, што си Мајку од нас примио, што је толику славу стекао човек између нас, што имамо заступнике из рода нашега и што си толику слободу дао људима као што смо ми.

12. Јер, речи у славу и у част значе ради славе и ради части, као што речи за отпуштење грехова значе исто што и ради отпуштења грехова. А речи ради нечега имају двојако значење:или ради онога што је већ присутно, или ради онога чему се надамо. Ко је тај, дакле, ко не зна да слава Блажене Дјеве и част и заступништво светих представљају добра која су већ сада присутна? Приношење Дарова за добра која су већ присутна није ништа друго до чисто благодарење. Из овога што је овде речено, јасно је да и речи у спомен Господа значе некакво уздарје и благодарност Њему због Његове смрти. Због тога се, дакле, приликом приношења Дарова изговарају најпре речи које указују на то да је смрт Господња била узрочник свих наших добара.

13. На послетку, свештеник упућује прозбу молећи се за отпуштење греха, за упокојење душа, и томе слично. Јер, благодарности је својствено следеће: кад се Богу обраћамо, не износимо одмах какве су нам потребе, нити тражимо оно што нам недостаје, него се најпре присећамо свега онога што смо већ примили, те због тога благодаримо и славословимо; на тај начин славу Божију постављамо изнад наших потреба.

Свети Никола Кавасила

"Тумачење Литургије"

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Владика Григорије: Чудесни људи и свјетлост Херцеговине, то је мој живот и слика коју носим!

Thu, 10 Oct 2019 19:19:00 +0000

„Оно лијепо чега се сјећам су људи, који су били добри, благи, стрпљиви, који су претрпјели живот са мном. Заиста много чудесних људи, било да су најобичнији или они који су имали неку важну улогу у друштву... А онда долази безброј тих лијепих ствари - као што је ова свјетлост херцеговачког сунца. Топлина овог камена и зеленило Требишњице, Неретве и Брегаве. И то је мој живот и слика коју носим, што испуњава и моје очи и моје срце. Велика је то привилегија и радост имати такву једну слику и носити је ма гдје да човјек пође.“

Овако ће године свог епископског службовања у Херцеговини памтити владика Григорије.

Епископ Диселдорфа и цијеле Њемачке, којем ће сутра вече у Културном центру поводом 20 година епископства бити приређена свечана академија, у разговору за емисију „У сретање празнику“ нашег радија каже да су те двије деценије за њега биле „један трен, бљесак муње, један тренутак у коме се догодило милион разних чуда“.

Са непуне 32 године је постао владика и каже да је био веома млад за тако одговорну службу.

„Било је једно страшно вријеме, посљератно. Владика Атанасије се повриједио па смо сви били око тога заузети, бринули смо се како да живимо у новој ситуацији. И та брига је моју пажњу одвраћала од тога да размишљам шта ће сада бити, него из дана у дан смо ишли даље и гледали шта да поправимо, доградимо, урадимо. Али све то у једном интезивном односу са људима, младим људима - и то је помогло јер су они увијек добри сатрудници, саборци, и у том смислу, ја сам све то лакше носио и догодило се на крају нешто много лијепо. Овај град је најљепши град који ја знам у нашем народу, гдје наши људи живе. И не кажем ја то само, то сви кажу. Сад долазе и људи које ја шаљем из Америке, Њемачке... Ево, синоћ ми је био у гостима румунски владика, који је био одушевљен тиме како један мали град може бити толико лијеп“, испричао нам је владика Григорије.

У емисији Радио Требиња епископ Григорије је говорио и о својој новој књизи „Гледајмо се у очи“, која ће вечерас бити представљена у Мостару.

Тај позив на гледање у очи, каже владика, упућен је свима који имају воље да прочитају књигу. У њој су, додаје, текстови које је објављивао у новинама и часописима, интервју у којем казује о свом виђењу свијета и животу, а који је захваљујући околностима био буран, у предратном и послијератном времену.

„Ту је и блок интересантних бесједа које су настале током времена и под неким притиском и говоре о ситуацијама у којима сам се налазио. Говорио сам и у Сарајеву пред папом и у Дубровачкој катедрали, у нашим црквама - и одатле је извучено оно што је било најзанимљивије за издавача. И на крају у књизи постоји и наслов 'У огледалу', гдје људи који ме знају, пријатељи и познаници као што је бискуп дубровачки, муфтија мостарски, Дејан Бодирога, Богољуб Шијаковић, Вук Хамовић, говоре о мени. И то је велика част за мене, али са друге стране, некако нам увијек то огледало открива нешто што можда и сами не бисмо могли да видимо“, прича владика и каже да му је посебно задовољство што је увод написао академик Љубомир Симовић, наш велики писац и пјесник.

Епископ Григорије, између осталог, у емисији „У сретање празнику“ говори и о томе како се носи са похвалама, али и критикама и злурадим коментарима на свој рачун, да ли је у Њемачкој као човјек срећан... Разговарала Сунчица Пешић.

Извор: Радио требиње

Протонамесник Филип Јаковљевић: О вери жене Хананејке

Thu, 10 Oct 2019 19:18:00 +0000

Овонедељно издање емисије „Сведочења“ за тему је имало одломак из јеванђеља по Светом апостолу Матеју, зачало 62, причу у којој је описан сусрет Господа Христа са женом Хананејком. Ко су били припадници ове друштвене групе, по чему су се разликовали од Јудеја и какав је био њихов међусобни однос, као и чему нас учи разговор Господа Христа са њом, објаснио је протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског Г. Милутина.

Извор: Радио Источник

Осам вјекова аутокефалности и десет вјекова државности

Thu, 10 Oct 2019 12:46:25 +0000

Поводом прославе 800 година аутокефалности СПЦ, манифестације која се ове године одвија широм Балкана, ми смо у Црној Гори имали бројна народна окупљања око цркава и манастира на једној (у моменту доласка српског патријарха г. Иринеја у Подластву, звонила су звона са свих 60-ак грбаљских сеоских цркава), и нападе ”научне аналитичности” од стране провладиних медија и њима блиских појединаца, на другој страни. Да ли Црква заиста траје осам вјекова или јој је постојање ограничено важењем њеног посљедњег устава? Имамо ли ”томос” из 1219? Да ли је Свети Сава ”рукоположен за архиепископа”? И остала ”стручна питања”… Апсолутни поклоници једне идеолошке догме која се не доводи у питање, претварају се у сумњичаве и посвећене истраживаче – када се ради о оном увјерењу које им се не свиђа?

Само прије три године, финансирано новцем свих нас грађана Црне Горе, имали смо шаренолику прославу 1000 година државности наше земље (1016 – 2016)! Од билборда и флајера, преко спотова и поштанских маркица, па све до приредби у којима су учествовали високи државни званичници… Неко је нашао за сходно да 1016. означи почетком наше државне историје. И тај свој проналазак уздигао је на државни, опште-обавезујући ниво. Али, то није све.

Средњовјековна феудална Зета Војислављевића, која се простирала од Косова до Херцеговине, – овом обљетницом је поистовјећена са ”теократском” територијом четири нахије из 17. и 18. вијека (која се више и није звала Зетом) – а онда је све то крунисано уставном, парламентарном монархијом с почетка 20. в. Потом је та краљевина са православљем као државном вјером, без проблема доведена у везу са атеистичком и једнопартијском социјалистичком републиком, која је била тек федерална јединица југословенске државе… итд. Од свега тога се не одузимају периоди у којима – стицајем околности – државе готово и да нема. Ето, само се таквом математиком могло доћи до импозантног миленијума црногорске државности. Збиља – добро!

Држава у којој ми Црногорци сад живимо – ни по званичном имену (без ”републике” у свом називу), ни по државним симболима, ни по друштвеном уређењу, а ни по својим границама – не може повући знак једнакости са државама које су јој претходиле у посљедњих сто година. То ипак ни једног здравомислећег човјека не омета да препозна континуитет државне мисли, једног те истог народа (истих предака и потомака) не само у протеклом вијеку, него – како видимо – цијелих 1000 година раније.

Но, кад је у питању поменути званични јубилеј, моја сазнања о 1016. години воде ме до мученичке смрти зетског краља Јована Владимира, који јесте био свети човјек, можда и једна од највећих личности наше историје, ама ништа више од византијског и бугарског вазала – у политичком смислу. Оно што би личило на прво историјско међународно признање наше државе услиједило је неких 60-ак година послије Светог Јована, па би свако научно истрајавање на принципима у вези ове теме с пуним правом обесмислило годишњицу обиљежену 2016. Али – то се онда не би поклапало са неком тамо предизборном кампањом, па – кога брига за науку.

Како то да тада не чусмо никога од истинољубаца из овог љета Господњег? Никог од оних који ”хируршки прецизно” раздавјају Црногорско-приморску митрополију (реформисану и преименовану 1931), од Цетињске митрополије, која је прије ове стајала на истом мјесту, у истим храмовима, са истовјетним свештенством (буквално – истим људима) и истим вјерним народом!? Очигледно, у агенде провладиних медија никако се не уклапа осмовјековно трајање светосавске Цркве. ”Утолико горе по истину” – кажу наши ”аналитичари” и додају:

”Средњи вијек је одавно завршио и потпуно је погрешно тражити континуитет у савременим догађајима, процесима и институцијама са нечим што се десило или се није десило прије 800 година”. Занимљиво – нема шта! Онда се даље каже да се „данашње помјесне православне цркве са националним предзнаком позивају на некакво средњовјековно насљеђе, а ипак су формиране као такве и добијају аутокефалије од Васељенске патријаршије тек у 19. и 20. вијеку”. Објективно – до сржи, што би се рекло.

Да ли да онда године трајања црногорске државности бројимо од Берлинског конгреса, а причу о државотворном миленујуму сврстамо у бајке? Или да будемо посве прецизни и научно досљедни – па да постојање ОВЕ И ОВАКВЕ црногорске државе везујемо искључиво за вријеме послије референдума 2006? Мени лично то никада не би пало на памет, и сматрао бих то несланом шалом, јер знам да је држава мојих предака постојала и на Граховцу (19. вијек) и на Крусима (18. вијек ), и у боју Црногораца за Нови (17. вијек) – пуно прије међународних дипломатских аката о независности исте. То је, за мене, иста она држава која је штампала Октоих на Цетињу, али заиста и она која је исписала Мирослављево јеванђеље, нешто сјеверније и нешто прије тога. Само, толико сам писмен да знам да је било времена у којима држава није ни постојала (без световних владара, монета, буџета, полиције, позитивних закона, редовне војске, дефинисаних државних граница…), али никада није било времена без Цркве (без владика, свештенства, богослужења у храмовима), па је отуда Црква морала да преузима ингеренције саме државе.

Дакле, препознајем и славим 1000 година црногорске државности користећи претпоставку насљедности политичких тековина код домицилног становништва, од пра-предака до мене данас, – без обзира на различитост граница, идеологија, уређења, па и имена… које је тај државни простор имао. Лијепа слика тог континуитета јесте говор црногорског краља 1910. на његовом крунисању, када се, између осталог, позива на државу Војислављевића, као темељ државе којој он тада постаје краљ.

Али будући досљедан истим принципима сагледавања, немам проблема да видим и да као хришћанин славим осам вјекова Цркве, чију је самобитност издејствовао Свети Сава 1219. Ко инсистира на административној (формалној) истовјетности тог чина са добијањем аутокефалности СПЦ из 1922. – такав би морао да упореди признање књажевине Црне Горе на Берлинском конгресу са потврдом краљевске круне коју је тадашњи римски папа дао 1077. Михаилу Војислављевићу. Није баш упоредиво – зар не?

Ових дана чујем за ”истраживачко запажање” како поменути папски документ имамо, док оргинални докумнет о аутокефалности из Никеје – немамо. Ех, ”није школа појата” кажу наши преци. Није мала ствар знати да се римски папа краљу Михаилу обратио из Рима, у потпуно редовној ситуацији, ни од кога ометан, док овамо цариградски патријарх са Светим Савом сарађује из свог ”никејског изгнанства”- прогнан из сопствене куће! Касније, српска патријаршија је у својој историји пострадала до бројних темељних разарања њених сједишта и пустошења, спаљивања архива и библиотека (Пећ, Смедерево, Београд). Коме пада на памет да ја сад претјерујем – тај не зна ништа о балканској историји. Убијани су и сами патријарси, рад Патријаршије привремено укидан. Слично се дешавало и Цариградској патријаршији. Отуда, сваког ко се озбиљно бави научним истраживањем, не чуди, што у вези средњег вијека нема бројних историјских извора првог реда – када се ради о Цркви на Истоку.

Међутим, опис самосталности коју је Српска црква добила 1219, сачуван нам је у изворима другог реда, насталим недуго послије самог догађаја. И сасвим је научно релевантан. Хагиографија је облик комуникације људи у 13. вијеку (повезује, информише и весели људе) – као што је и интернет у 21. вијеку. Коначно и најважније: појам аутокефалности је најпрепознатљивији у појави (могућности) неке црквене области да сама (без сугестије и утицаја са стране, од неког ”другог” или ”старијег” црквеног центра) бира и рукополаже своје епископе, а преко њих и ниже свештенство. А ту могућност Српска црква нема прије 1219. године – а баш од тада, има! И то без престанка, до данас (та се непрекинутост огледа и у начину функционисања Карловачке митрополије – оне која је хиротонисала Светог Петра Цетињског – у времену између 1766. и 1918). И ми на Цетињу јесмо збиља, дуго времена, сами бирали владике, али није било могућности да их сами и хиротонишемо. И ето, то вам је та фамозна аутокефалност, које – или има или нема. А Пећка (Жичка) архиепископија је има – тачно 800 година. Инсистирање на оргиналном ”томосу” из ”никејског збјега”, осим што показује елементарно непознавање историјског контекста, помало је и карикатурално, налик тражењу крштенице из његушког села Ераковићи, да бисмо ”доказали” да је Његош икада постојао! Осам вјекова пећко црквено средиште само бира патријарха и друге епископе своје помјесне цркве, а међу њима и цетињске православне архијереје.

Оно што је за мене као Црногорца најбитније, тековине те никејске дјелатности Светог Саве најпрепознатљивије су баш у Црној Гори. Моја Црна Гора је споменик аутокефалности светосавске Цркве – и збиља је ред био да ту годишњицу и ми прославимо овдје, са све патријархом на челу. Јер да није било аутокефалности Цркве са сједиштем у Пећи, не би било ни Зетске/Цетињске митрополије. Да Сава Немањић није био поштован као Свети (него да је био онакав каквим га приказују неки наши ”аналитичари”) не би његово име било штампано црвеним словом у црквеном календару штампарије на Цетињу, крајем 15. вијека, нити би његов лик био сликан у свим црногорским манастирама и црквама, од тада, до данас. Да патријарх у Пећи није био аутокефалан не би млетачки чиновник и путописац М. Болица почетком 17. вијека записао да су ”цетињски митрополити под влашћу пећког патријарха”. И не би, у истом том вијеку, Свети Василије Острошки, слава му и милост, никад био рукоположен за владику (баш руком тог патријарха). Ни Висарион Бориловић, ни Данило Петровић, ни владике Сава, Василије, Арсеније… У истом том XVII вијеку, римокатолички мисионар Леонардис пише како ”народ и Црква на Цетињу славе Светога Уроша – краља српског”. (Чудо су, добро чувани и неокрњени ватикански архиви!)

Да вјекови аутокефалности Пећке патријаршије немају везе за Црном Гором – не би било манастира Пиве, Острога, Савине, Мораче, Ђурђевих Ступова, Превлаке код Тивта. (Шта бисмо били без свих тих светионика?) Не би у манастирима Косијереву и Ждребаонику биле чуване, до данас, мошти Св. Арсенија Сремца насљедника Св. Саве и првог Пећког архиепископа. Не би, књаз Никола (исти онај који се 1910. позива на Бодина) овако говорио о Цетињском манастиру 1895: „Кроз зла времена, која су пролећела изнад српског народа, уништивши му и траг државног живота, ова задужбина Ивана Црнојевића, посљедњег независног српског владаоца, тако обилато обдарена, била је у стању да сачува у непрекидности државну мисао, коју је у оној олујини, тај мудри српски владаоц склонио под Орлов крш; и сем тога, да сачува до наших дана једину епископску столицу од оних, што је Свети Сава подигао у српској држави“…

А да то није било само неко тренутно надахнуће Николино, говори и његова пјесма „Светом Сави“ коју је написао 20 година касније, сад већ као краљ 1912. Баш на Савиндан! У тој пјесми, црногорски краљ овако пјева о својој држави:

„А да нам је она љепша,

Слобода је ресит’ мора,

Слободи је колијевка,

Немањина Црна Гора“.

(Знам да сам о овоме већ писао, али нека ми се не замјери. Деценијама радим у црквеној просвети и знам колико је корисно обновити и утврдити одређено градиво – сталним понављањем непобитних истина.)

На крају, неко се може упитати, зашто свештеник не пише о Богу, о вјери, о љубави, о људима… него пише о историји и политици? Можда ово питање и сам себи постављам, јер осјећам благу непријатност у вези тема које ми се намећу мимо мог основног нахођења? Али опет – о каквој и којој љубави да причамо, ако смо спремни да своје најпознатије претке прогласимо преварантима и окупаторима? Зар и они нијесу људи које смо позвани да волимо и поштујемо? И на шта, и на кога, ћемо ми да личимо, ако све њихово што су нам оставили, упркос јасним доказима, означимо као лаж?

Или, ако се држимо основне теме, о Богу и људима, све ово што написах могло би да стане у пет ријечи: ”Побогу, људи, шта ово радимо”?

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић,

ректор Цетињске богословије

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протопрезвитер Жељко Латиновић: Учење о вери

Thu, 10 Oct 2019 12:45:13 +0000

Који су први кораци у учењу о вери након крштења? Која је улога родитеља у на почетку духовног живота детета? Учење о вери и први кораци у развоју духовног живота у Цркви и уз Цркву само су неке од тема о којима смо разговарали у емисији „Оче, да те питам“. Гост емисије је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма и координатор Катихетског одбора Епархије бачке.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свети Jован Кронштатски: Мисли о молитви - ђаво и наша плот труде се да спрече молитву

Thu, 10 Oct 2019 12:43:00 +0000

Од преблагог и дарежљивог Бога могу да се добију молитвом вере сва духовна и неопходна материјална блага, само када би жеља за тим била искрена и молитва ватрена. И какве нам молитве Црква ставља у уста! Онакве каквима је могуће приволети Господа на сваку милост према нама, на сваки добри дар. Враг, знајући благост Божију и снагу молитве, на све начине се труди да нас одврати од молитве или за време молитве расејава наш ум, задржава нас разним страстима и пристрашћима житејским или журбом, смутњом и другим.

Ево, ти се молиш, твоја молитва врши се успешно, ти имаш унутрашње осведочење да је Господ чује и да је благонаклон према њој; имаш мир у мислима, лако ти је и сладосно на срцу; али пред крај твоје молитве због најнезнатнијег слабљења твога срца и помисли, у твоје срце убацује се некакво тешко бреме, огањ који раслабљује срце и ти осећаш крајњу тежину молитве и одвраћање од ње уместо пређашње лакоће и расположења према њој. Нe очајавај, пријатељу, то су подвале врага, који воли да нам се подсмева, посебно на крају наших благочестивих занимања, да би смо упали у униније и уједно упропастили све своје раније напоре у светом делу. Научи из тога да убудуће не гасиш свој дух ни на тренутак у току молитве, да се молиш у духу и истини нераслабљено и не обмањуј Господа у молитви ни једном речју, тј. ни једну реч не изговарај притворно, лицемерно, нека цела твоја молитва буде само изражавање истине, лира Духа Светога, и ни једном речју не служи лажи вражијој и не буди труба ђаволова. А за скидање вражијег бремена са твоје душе и за гашење његовог огња помоли се усрдно Господу, признајући пред Њим од срца своју кривицу – лицемерје за време вршења молитве, и добићеш олакшање и мир. Нe жури се, све говори и ради мирно. Успећеш. Враг ужурбава и смућује, јер од смућене ужурбаности нема користи.

Када за време молитве твојим срцем овлада униније и сета, знај да то долази од ђавола, који се на све начине труди да те заустави у молитви. Јачај, храбри се, и мислећи на Бога, одагнај то убиствено осећање. Запамтите: ако не у мислима, a оно у срцу враг често појачава хуле на име Бога Сведржитеља. У чему се састоји та хула на Бога у срцу? Сумња, неверовање, униније, нетрпљење Божијих поука и роптање, све страсти. Неверовањем у истину и благост Божију враг изригује хулу на истину, благост и свемоћ Божију; унинијем такође на Његову благост, уопште поривом људских страсти хули свеблаги Промисао и истинитост Божију.

Нe дај да те у молитви победи тело и враг, који дејствује кроз њега; не лажи језиком својим, но говори истину у срцу свом[1] (Пс. 14,3); тако мисли и осећај сам, као што говориш у молитви, а не као да ти је на језику мед, а на срцу лед; једном ће да победи враг, након тога ћеш већ морати да браниш себе, своју слободу од њега, као врагом освојено парче земље, а твоје срце ће да одступи од Господа. Ничим не потцењуј духовни живот, ништа не сматрај малим и да не заслужује велику пажњу: кроз мале грехове ђаво води до великих. Најважније при томе је: да се трудиш да будеш свагда срцем у истини. Када је теже борити се са телом, тада и покажи своју чврстину, тада немој да слабиш у борби, као добри војник Христов.

При лењости и окамењености срца људи се понекад због малодушности и нестрпљења понашају претерано слободно с Богом у молитви и дозвољавају себи разне чудне ствари у гласу и кретању, које означавају: нестрпљење, незадовољство, роптање и чак дрскост према Богу. На све начине се треба чувати од тога и савладавати своју лењост. Треба побеђивати врага и своје страсти.

Извор: Православие.ру

Свети Никола Кавасила: Зашто је Господ заповедио да то чинимо у Његов спомен

Thu, 10 Oct 2019 12:42:47 +0000

Зашто је Господ то заповедио и шта је имао на уму кад је тај спомен од нас затражио? Да не будемо незахвални. Јер, заиста, некакво уздарје којим они што примише доброчинство узвраћају својим доброчинитељима јесте и то кад се сећају њих и њихових дела кроз која су те добродетељи примили. За такав спомен људи су многе начине смислили: гробове, кипове, споменике, празнике, светковине, борбе; сви они један циљ имају, а то је да ваљани људи не буду предати бездану заборава.

2. Тако је и са Спаситељем. Он као да каже: Људи траже неке друге лекове против заборава да би се сећали оних који су им добро чинили, а ви ово чините за мој спомен. Па као што градови на споменицима записују своје јунаке и њихове победе које су им донеле спасење и благостање, тако и ми на тим часним Даровима записујемо смрт Господњу, којом је остварена целокупна победа над лукавим. У изображеним ликовима градови имају само телесно обличје својих добротвора, док ми кроз овај принос немамо само телесно обличје, него и само Тело свога Доброчинитеља.

3. То исто што је Бог у Староме Завету кроз законе одредио – да се кроз праслике остварује сада је заповедио да се збива у истини и у стварности. Јер су Пасха и клање јагњета представљали спомен на заклање оне овце и на крв која је у Египту спасла првенце јеврејске.

4. У томе је, дакле, смисао спомена.

Свети Никола Кавасила

"Тумачење Литургије"

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Др Владан Таталовић: О Светом Јовану Богослову - Апостолу љубави

Wed, 09 Oct 2019 17:27:20 +0000

Наша света Црква данас молитвено прославља светог Јована Богослова, једног од дванаесторице апостола. О животу и делу Светога Јована разговарали смо са др Владаном Таталовићем, доцентом на Катедри за Нови Завет Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Благодарећи Инфо-служби Епархије бачке доносимо звучни записи овог надахнутог и поучног разговора.

Јеромонах Петар (Драгојловић): Молитвено правило у свакодневном животу

Wed, 09 Oct 2019 17:18:21 +0000

Јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира св. Архангела Гаврила у Пиносави (Кусадку) надомак Младеновца, говорио је данас о молитвеном правилу у свакодневном животу хришћана. Питамо шта је молитвено правило, који је његов значај, да ли нас свакодневни живот води у млакост, незаинтересованост и одвраћа од молитве?

Звучни запис беседе

Отац Петар напомиње и подвлачи да је „златно и прво правило - да нема правила за давање молитвеног правила, за свакога је потребно псоебно, па је зато увек најбоље ићи код свог парохијског свештеника или свештеника / духовника који нас најбоље познаје“, каже наш гост. „Молитвено правило је само увод у оно чему тежимо – да правило или оквир временом нестаје и претвара се у оно што треба да буде - начин живота однонсо отимање ка Богу – живот у непрестаној молитви“. Питали смо о. Петра и зашто се велики број људи данас понаша као да им је Бог само помоћник (асистент) у животу и одакле креће такав начин размишљања. „Бог гледа сваку нашу мисао као реч“ напомиње о. Петар.

Извор: Радио Слово љубве

Свети Никола Кавасила: О ономе што се на Хлебу предложења савршава

Wed, 09 Oct 2019 07:53:12 +0000

Дакле, пошто на тај начин треба да се обавља спомен на Господа, изговоривши речи У спомен Господа, свештеник додаје оно што објављује Његово Распеће и смрт. Наиме, засецајући Хлеб, он изговара пророчанство старих пророка о спасоносном страдању: „Као овца на заклање би вођен“, и даље све што следи, те речима и појединим радњама, колико је то могуће, говори о томе. Обављајући неопходно резање Хлеба како би из њега извадио Дар, он то резање чини символом одласка Христовог из света, Његовог приступања Оцу, оствареног кроз смрт, као што је Сам рекао: „Остављам свет и идем Оцу“.

2. Кад одсеца Хлеб забадајући много пута копље у њега, свештеник дели пророчке речи на исто толико делова, те сваки део текста повезује са одређеним делом чина сечења како би показао да се свим тим радњама тумаче изговорене речи. Јер, као што је тај Хлеб издвојен из целине истородног хлеба да би био посвећен Богу и да би се на њему обавила свештена служба, тако се и Господ издвојио од људи, са којима је због Свога човекољубља делио исту природу, те је као овца на заклање био вођен, и узет је са земље живот Његов. Затим свештеник придодаје пророчанства која следе.

3. Положивши Хлеб предложења на свети дискос, свештеник обавља и изговара све оно чиме се објављује сама жртва и смрт Христова. Жртвује се, говори он, Јагње Божије, које узима Грех света. Изговара, дакле, и чини оно што изображава начин смрти Христове. Наиме, урезује знак Крста на Хлеб и тиме показује како се Његова жртва одиграла, односно показује да се то збило кроз Распеће; а после тога свештеник пробада Хлеб са десне стране, те раном на Хлебу показује рану на ребрима Христовим. Због тога се тај нож, којим се убод наноси, и назива копљем, а и начињен је у облику копља како би нас на оно копље подсећао. И док нам све то саопштава кроз свештене радње, свештеник изговара јеванђелске речи: „Један од војника прободе Му ребра копљем“. Тако исто чини и кад су у питању Крв и Вода, који су из ране потекли; о њима и речима говори и радњама их показује, уливајући у свету чашу вино и воду и говорећи: „И одмах изиђе крв и вода“. У томе је, дакле, спомен на Господа и приповест о смрти Његовој.

Свети Никола Кавасила

"Тумачење Литургије"

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Лик светог апостола и еванђелиста Јована Богослова

Tue, 08 Oct 2019 17:08:14 +0000

Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов био је најпре ученик Јована Крститеља, али сусрет са Исусом, чудесним пророком из Назарета, прекретница је његовог живота. Млад, најмлађи међу апостолима, он полази за Исусом, слутећи присуство Бога у новом месији, правога и целога Сина Божијег. Тако је постао не само ученик него и сведок Христове искупитељске драме, Његов најмилији ученик, „онај кога љубљаше Исус“ и највернији, умни и мудри сведок. После вазнесења Христовог посвећује се проповедању „онога што је чуо, очима својим видео, што је размотрио и што руке његове опипаше“. Као старешина првих малоазијских цркава, мучен је у прогонству на острву Патмос, умире у Ефесу око 104. године после Христа.

Јована Богослова смо упознали кроз његове надахнуте списе: Јеванђеље, Саборне посланице, Откривење. Он нам се сам можда и најбоље открио у оним далеким споменицима светог предања, који одзвањају Јовановим предсмртним речима: „Дечице, волите се. И опет велим: волите се. У томе је сва ствар.“

Управо то предање потврђује утисак који се добија читањем свих његових библијских, канонских списа: Јован је човек који живи да би сведочио једну једину истину, истину о љубави као суштини бића, у којој се открива прва и последња тајна егзистенције. Он је боговидац и више од пророка и боговица Мојсија: гледајући саму инкарнацију Сина Божијег, очима, слушајући Његову вечну реч у непосредном додиру с Њим, он срцем доживљава Исуса као правог Бога, као Божијег Сина, Логоса, који се оваплотио, императивом Божанске љубави постао човек, да волећи страда и својим страдајућим вољењем преведе човека из царства таме у царство светлости, у видело бесконачног дана Божијег, у коме је све радост, све – милост, све – живот вечни. Њега не заводи догађај чуда: он је освојен Духом којим су чуда чињена. Он осећа, и зато зна, да је Исус – Логос, а то значи: Ум, Разлог читавог света, лепота једне хармоније у којој човеку припада место важније од оног које имају анђели: изнад и пре анђела. У сусрету са инкарнираном лепотом Духа, он сазнаје шта свет треба да буде: у складу – вечна радост. У Христа загледан, открива основни закон бића – апсолутну љубав, али и љубав посвећену и на известан начин „затворену“, па зато и несхваћену, у сукобљавању са баналним токовима живота.

Љубав Божија, „састрадална“ љубав, основна је импресија светог апостола Јована коју је понео друговањем са исусом. Јован није историчар. Није хроничар или биограф. Он не казује толико „биографију“ Исуса Христа, колико је тумач те биографије, проток који је види у једној метафизичкој, космичкој димензији, и који ту, сад Божанску биографију, саопштава онима који „имају уши да чују“, ум да схвате. У средишту његовог сазнања је – мистерија оваплоћења Логоса. Од величанственог пролога о виделу у тами, у јеванђељу, па све до оног вапаја на завршетку апокалиптичке визије будућности, у Откривењу („Да, дођи, Господе Исусе!“), свака његова реч и свака мисао извире из првог богосазнања Јовановог, из откривања истине – о Богу који постаје човек да човек постане бог, бог по милости и љубави Божијој.

Ниједан други апостол није у тој мери осетио и нагласио драматични моменат у тајни спасења као апостол Јован Богослов. У сукобима светлости и таме, Божанског и сатанског, небеског и земаљског, логосног и алогосног, лежи његова истина о свету.

Погрешно је тражити у речима овог јеванђелисте покушај философског обликовања хришћанског погледа на свет, још мање – неку гностичку мистификацију синоптичарског приказања Исусовог земаљског дела у прва три јевађеља. Јован је само „теологос“, богослов, онај који је „видео“ Божанску светлост у самоме њеном стваралачком акту логосног прављења историје, у акту обожења људске природе којим се побеђује смрт и разгони мрак греха у коме свет лежи. За Јована, Бог нипошто није гностичка „тмина“ већ светлост Логоса, а то значи – смисла и ума, поретка и склада.

Рекло би се да у томе Јован није оригиналан: о Логосу пишу и антички философи, и позни хеленизам. Сличности су, међутим, само делимичне и периферне. Оно што је у Јовановој теологији битно, а што је ново и друкчије од свега што неоплатонизам зна о Логосу, то је сведочанство очевица да Логос постаје тело, да се Логос очовечио, да се Он, дакле, открива у једном сотериолошком акту апсолутне љубави. Зато Јован са својим богосазнањем не постаје философ, већ апостол. Стога се и његова мисао не обликује као философска теорија већ као непосредно казивање или сведочанство духа, откривење Тајне Божије: истина његова није у томе да Бог постоји, него да Бог воли. Сотериолошком акту оваплоћења претходи унутрашња драма љубави у тројичном Богу. Отуда Јованов Бог није Бог у кога се само верује, већ Бог који се до умирања воли. Отуда је и вера апостола Јована пре једно жудно ишчекивање сусрета са вољеним него теорија религијске философије.

Та непосредност вере, та њена поистовећеност са љубављу, и то са љубављу Божијом, тај недовршени нагон да се оваплоти, пројектује у делима, у истинском – основно је обележје светога Христовог апостола Јована.

Димитрије Богдановић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота