Живе речи утехе: Живе речи утехе

Свети Никола Кавасила: О томе како Бог увек прима свете Дарове

Thu, 21 Nov 2019 15:08:34 +0000

Из овога што смо до сада говорили, јасно је да се овом свештеном службом освећују сви верници. Но, вредно би било видети да ли се то увек збива.

2. Ово свештенослужење представља приношење Дарова; али дарови не бивају увек прихваћени од Бога, него има случајева када због неваљалства оних који их приносе, бивају презрени и одбачени. Много је примера за то како код старих тако и код оних који живе у доба благодати. Испитајмо, дакле, да ли се можда и ови Дарови понекад не приносе узалуд, па пошто нису примљени, и не освећују онако како то служба обећава; а то све зато што их не приносе увек врлински људи, него их понекад чак и они неваљали приносе.

3. Да Бог заиста и те Дарове одбија кад је нечист онај ко их приноси, то је очито из онога што Црква чини. Наиме, онима за које зна да су смртно сагрешили, не допушта да такве Дарове приносе; а ако се они на тако нешто и дрзну, она их не прима, него их одбацује заједно са њиховим Даровима. Али, пошто Црква не познаје добро све те људе, него већина од њих остаје незнана, а божанска Трпеза ипак прима њихове Дарове, шта о тим Даровима треба да знамо? Јесу ли неприхваћени од стране Бога и јесу ли лишени свакога освећења? Ако је то тачно, незнано је кад су освећени – јер, углавном, или сумњамо у начин приношења тих Дарова, или нам је он у потпуности непознат. И тако ће верници, приступајући светим Тајнама колебљиво и без вере, остати без икакве користи од њих.

4. Шта бисмо о овоме могли рећи? Да се приношење Дарова савршава у два чина. Најпре верник од своје куће приноси Дарове и предаје их свештенику у руке, а затим Црква те исте Дарове приноси Богу. Прво приношење, кад је грешан онај ко прилаже, бива узалудно и никакве користи приложнику не доноси управо зато што „је грешан; јер, то што се приноси није само по себи одбојно Богу, будући да је сва творевина Божија добра.

5. Оно друго приношење Дарова, међутим, које врлински људи чине у славу Бога и у славу светих, за спасење васељене и за сваки добри захтев уопште, ништа не може омести да буде добро примљено. Јер, никаква нечистоћа од руку онога који их је најпре донео, није остала на Даровима;него, пошто остају чисти и пошто су чисти они који их сада приносе, бивају освећени и освећују оне који се моле. И никаква прљавштина греха никада не може почивати на бесловесним и неживим стварима, јер грех је болест воље, па само словесна бића могу бити упрљана грехом.

6. Али, ако су Дарови које грешници приносе увек чисти, зашто их онда правило Цркве не прихвата? Да би посрамила оне који их приносе како би научили колико је велики гнев Божији против њих, јер Он чак и Своја створења, којима нема шта приговорити, због њих одбија и презире; и да се, поучивши се томе, уплаше и поправе свој живот. Но, самим Даровима Црква никакво неваљалство не приписује. Због тога нема никакве сметње да ови Дарови буду прихваћени и освећени, јер њихово друго приношење обављају честити људи.

7. Могао би, међутим, неко рећи: па нису честити ни сви свештеници који обављају принос, него неки од њих болују од великог неваљалства;на тај начин наше речи долазе под сумњу. Наиме, кад се деси да су оба приносиоца Дарова богомрски, што може да буде, како ће се онда постићи то да Дарови буду угодни Богу и да их Он прими, односно да буду свети и освећујући? Никако;него ће тада уистину бити неприхватљиви; и увекће бити под сумњом пошто су сумњиви и начинионих који их приносе службу савршавајући. Јер, Апостол каже: „Ко од људи зна шта је у човеку осим духа човекова који је у њему?“ Тако ће бити много неверице и сумње у вези са службом, и нигде никакве извесности; а причешће светим Даровима неће донети никакве користи верницима који се без вере причешћују.

8. То ће рећи и у таквој недоумици ће бити онај ко сматра да је свештеник сам господар приношења ових Дарова. Наравно да није; оно главно што остварује ово приношење јесте благодат која освећује – јер приношење Дарова садржано је у њиховом освећењу – а свештеник је у свакој прилици њен служитељ. Јер, он од себе ништа не приноси, нити се усуђује да учини или да каже нешто по свом расуђивању и по свом уму, него само оно што је од благодати примио – било да је то чин, или реч, или дело; поступајући на начин који му је одређен, он узвраћа Богу оно што је од Њега добио. И тако су Дарови увек богоугодни и од Бога прихваћени јер су увек принесени на начин који је Њему угодан.

9. Колико је значајно да ли је приносилац Дарова по себи неваљао? Јер, његово неваљалство ништа не придодаје Даровима нити тај принос чини горим – као што неки лек који је начинио човек неук и невешт лекарском умећу, ништа не спречава да донесе оздрављење; довољно је да га је овај начинио по заповести лекара и по упутству за припремање које му је дато. Такав лек, заиста, неће бити узалудан због неукости онога који га припрема, него ће бити спасоносан због умећа онога који је дао упутство за његово справљање. Јер, од неукости служитеља ништа није примио, него је потпуно начињен лекаровим умећем.

10. Тако и овде, божанска благодат све остварује. Свештеник је само њен служитељ, који чак ни тај дар служења нема по себи – и њега је од благодати стекао. Јер, свештенство је то: сила која опслужује светиње.

Свети Никола Кавасила

"Тумачење Свете Литургије"

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Христо Јанарас: Може ли природна (нагонска) религиозност бити интегрисана у догађај Цркве

Thu, 21 Nov 2019 15:00:29 +0000

Догађај Цркве дејствује (то јест конституише делатну реалност) онда када наставља начин (животну динамику) овоплоћења Божијег, односно онда када у себе интегрише плот света (материју, научно познавање материје, осећај за лепоту материје, актуалну људску цивилизацију и њене историјске производе: језик, уметност и технологију). Шта заправо значи да догађај Цркве у себе интегрише плот света? Значи да одваја плот света од аутономије индивидуалне употребе и преображава је у заједничарену реалност љубавног-евхаристијског односа.

Уколико се то догађа са свеукупном плоти створеног света, потчињеном пропадљивости и смрти, уколико мртвоносна плот може да се преобрази у начин остваривања слободног и неограниченог живота, зашто да не закључимо да интеграција може да обухвати и природну (нагонску) религију? Уколико црквени преображај смрти у живот није напросто интелектуална конструкција и полазиште индивидуоцентричних психолошких извесности, већ нада која као заједничарено поверење чини ипостас оних ствари на које се надамо, као и искуствену потврду („проверу“) ствари које не видимо, зашто бисмо из ове интеграције и преображаја изузимали нагонску религиозност човека?

Религиозност је природни нагон, инстинктивна потреба човекове природе, која је често изван контроле логике и расуђивања. Могли би је упоредити са нагоном глади, то јест потребом за самоодржањем кроз узимање хране (што је стожер биолошког постојања), или са репродуктивним нагоном, то јест са инстинктом који је у служби продужења врсте.

Учешће у догађају Цркве не укида узимање хране, не уништава глад или задовољство уживања у укусу, као што не укида задовољство општења мушкарца и жене, радост ероса и рађања деце. Учешће у заједничком подвигу за циљ има да индивидуални догађај претвори у заједничарени догађај: узимање хране у заједничарење у храни, репродуктивно спајање у иконизацију односа између Христа и Цркве – индивидуално преживљавање у сапрожимање живота, нужност самоодржања и овековечења индивидуе у самопревазилажење и љубавно самоприношење.

То је „тајна“ Евхаристије, то је и „тајна“ Брака. Реч „тајна“ у Цркви означава сваки догађај који (не концептуалним, већ обредним језиком, језиком партиципационе драматургије) пројављује црквени начин постојања – пројављује (као ипостас онога на шта се надамо) да „су побеђени закони природе“, да се одреднице-нужности природе преображавају у слободу љубавног заједничарења у животу.

Уколико је, дакле, Евхаристија тајна која у црквени начин интегрише природну потребу за самоодржањем, а Брак тајна која у исти начин интегрише природну потребу за сексуалношћу – која тајна би могла да у Цркву интегрише природну потребу човека за религијом?

На језику хришћанске литературе и богослужења, свеукупни догађај Цркве – Црква у свакој својој пројави – назива се такође тајном. Црква је остварење и пројава Тројичног начина постојања. Тај начин остварује се и пројављује сабирањем „тела“ Цркве у циљу сваке појединачне светотајинске радње, а на првом месту на вечери Евхаристије. Евхаристијско интегрисање човекове хране-живота рекапитулира начин упућености сваког сегмента живота на Оца, а сваки сегмент живота интегрише се у догађај Цркве као љубавна упућеност.

Према томе, можемо се усудити и констатовати (уз напомену да је језик немоћан да у потпуности означи егзистенцијално искуство): Црква је тајна у оној мери у којој на сваки сегмент свога живота преноси начин Евхаристије. Окупљање епископâ, које иако није по дефиницији црквени Сабор, то постаје онда када функционише тако што отеловљује начин Цркве. Сликарско платно постаје црквена Икона онда када њен стил и тематика допуштају да она буде у служби „узлажења“ посматрача „до прволика“ [оригинала], у служби личног односа. Канцеларијско организовање активности и потребâ одређене епископије постаје црквено онда када је у служби љубавног приношења (а не када је њен приоритет ефикасност у пословима).

Могли бисмо на основу реченог да закључимо да је „тајна“ која природну потребу човека за религијом интегрише у Цркву, заправо, Евхаристија: начин конституисања свеукупног црквеног живота. Отуда евентуална религизација догађаја Цркве постаје непосредно и најпре уочљива на месту где се савршава Евхаристија, као и при самом савршавању Евхаристије: лако постаје уочљиво да ли се Иконе, драматургија, певање, поезија химни и осветљење простора „узносе“ као и хлеб и вино, или се аутономизују са циљем да буду у служби индивидуалног стварања утисака, индивидуалне емоционалне стимулације и индивидулног тражења „спасења“.

Црква (то јест тело сачињено од лаика које је конституише) није оклевала да у себе интегрише елементе религије и утелови их у сопствени начин постојања и живота. Преузела је известан религијски вокабулар, односно појмове као што су: откровење, богослужење, закон, заповести, жртва… Преузела је практичне ствари као што су: пост, молитва, уздржање, коленоприклоњење… Символичке форме као што су: крштење у води, помазање уљем, тамјан, литургијске одежде, сасуди…. и још много тога другог. Црква је све то преузела [интегрисала] мењајући преузетом смисао и улогу: преображавајући употребу у однос, индивидуоцентричне циљеве у приоритет љубавног заједничарења, јуридички карактер у позив на самопревазилажење и самоприношење. На претходним страницама разасути су покушаји да се лоцира и искаже нови садржај који у Цркви попримају многе од раније поменутих речи и пракси.

Црква и религија су две реалности – некомпатибилне и неускладиве – као што су живот и смрт, слобода и нужност, ерос и себичност. Простора за компромис нема и једна реалност побија другу. Црква, међутим, благовештава уклањање непремостивих супротности, искуствено потврђује да је разрушен „преградни зид“, да смрт може бити претворена у живот, да нужност може да донесе плод слободе – довољно је да се ухватимо у коштац са себичношћу. Покретач превазилажења сваке супротности је екстатична [иступајућа] љубав, истински ерос који је и начин истинског (Тројичног) постојања – узрочно начело свега постојећег. Уколико човек успе да одбаци и саму претензију постојања и живота његове индивидуе, препуштајући се љубави Очевој, тада нестаје и супротстављеност између смрти и живота, нужности и слободе.

Религија је нагонска себичност, а Црква подвиг слободе од себичности. Без нагонске себичности својствене природи, не бисмо знали ни за подвиг слободе од природе, не би нам била позната личност као ипостас слободе. То значи да би без инстинктивног нагона за религијом црквени подвиг одустајања од религије остао безипостасан [непостојећи]. Кажемо подвиг, што подразумева и неизбежни неуспех и промашај циља подвига. Вероватно из тог разлога, могућност али и динамика религизације прати догађај Цркве на Њеном историјском путу – трајно je искушење, скандал [камен спотицања], али такође и поље испитивања слободе.

Са пшеницом расте и кукољ – све до жетве. Сваки покушај „чишћења“ носи опасност да се са коровом ишчупа и пшеница. Тек ће се жетвом дефинитивно одвојити себичност од ероса, како би слобода постала неизменљива.

Извор: Теологија.нет

Преподобни Јустин Ћелијски: Постанак духовног света

Wed, 20 Nov 2019 17:45:00 +0000

Трипостасни Бог је своју творачку силу пројавио најпре у стварању духовног света. Он је из ничега створио сва духовна бића, обдаривши их по своме премудром благовољењу животом и духовно моралним особинама. Створена да буду извршиоци и весници воље Божје, ова су духовна бића названа анђели. А назив анђео (άγγελος) име је не природе него дужности, и значи: гласник, весник.[1] У Светом Откривењу на неким местима реч „анђео“ употребљава се у преносном смислу и означава људе које је Бог бирао за веснике своје воље у свету.[2] Ово изједначавање анђела и људи по називу потекло је због исте службе коју анђели и Божји изабраници врше међу људима. Али, било би погрешно на том основу изједначавати анђеле и људе по природи и бићу, јер Свето Писмо, у већини случајева и у главноме, под именом анђела разуме бића своје врсте, која се разликују и од Бога и од људи својом посебном природом и постојањем, својом самосталном личношћу и својствима.

Да су анђели заиста посебна бића и личности, сведочи нам Свето Откривење на разне начине. У самом почетку Библије износи се како Бог поставља херувима са пламеним мачем пред врата Едема да чува пут ка дрвету живота,[3] што јасно показује да је херувим самостално биће, посебна личност, која свесно и драговољно испуњује вољу Божју. Анђели изводе Лота из Содома.[4] Патријарх Јаков види анђеле како силазе и узлазе по лествицама које стоје на земљи, а врхом додирују небо где Господ Бог стоји.[5] Овим се анђели јасно разликују од Бога и од људи као нека међубића, нижа од Бога а виша од човека. У књизи Јова анђели се називају синовима Божјим који кличу од радости када Бог ствара звезде[6] и који свагда претстају Господу кад год Он то зажели,[7]али у којима Бог, и поред тога што су Му тако блиски, налази недостатке своје врсте.[8] Све то показује анђеле као самостална бића, као слободне личности, које имају свој посебни начин постојања и живота.

У Светом Откривењу налази се читав низ сведочанстава о јављањима анђела као стварних, личних бића, која посредују између Бога и људи. Тако, пророк Давид види анђела Господња где по заповести Божјој мори народ;[9] анђео Господњи јавља се пророку Илији и даје му упутства поводом болести цара Охозије;[10] пророк Исаија види шестокрилне серафиме где окружују престо Господа Саваота славећи Га, од којих један слеће к њему и жаром се дотиче уста његових говорећи му: Ево, ово се дотаче уста твојих, и безакоње твоје узе се, и грех твој очисти се;[11] пророк Језекиљ види многооке херувиме, који видовито прате сва догађања у васељени;[12] пророку Данилу се неколико пута јавља арханђео Гаврил и открива му будућу судбину његовог народа;[13] пророку Захарији се у неколико махова јавља анђео Господњи и саопштава му вољу Божју.[14] На стварности оваквих јављања анђела људима у Откривењу и заснована је вера људи у анђеле као лична бића и Божје веснике.

Новозаветно Откривење нарочито изобилује појавама анђела и сведочанствима о њима. У историји новозаветног човечанства анђели учествују од самог почетка па све до апокалиптичког завршетка. Ту су измешани анђели са људима као браћа по вери, љубави и нади. Нови Завет се отвара јављањем арханђела Гаврила Захарији са вешћу да ће жена његова, нероткиња Јелисавета, родити сина — Јована Претечу,[15] и јављањем истога Арханђела светој Деви Марији са благовешћу да ће родити Спаситеља света.[16] Приликом Спаситељевог рођења у Витлејему јавља се мноштво анђела који славослове новорођеног Богомладенца.[17] Анђео се неколико пута јавља у сну праведном Јосифу, дајући му потребна упутства.[18] Анђели се јављају и служе Господу Исусу у пустињи пошто је победно кушача.[19] У Гетсиманском врту анђео се јавља Спаситељу и крепи Га.[20] Анђео одваљује камен са гроба Спаситељева.[21] Анђео први објављује Мироносицама благовест да је Господ васкрсао.[22] При Спасовом вазнесењу анђели се јављају Апостолима и објашњавају им тајну вазнесења и другог доласка Спаситељевог.[23] Анђели учествују у животу младе Цркве: анђео се јавља и ослобађа Апостоле тамнице;[24] анђео упућује Корнилија на пут спасења;[25] анђео се јавља апостолу Петру у тамници и изводи га из ње;[26] анђео удара првог црквоборца Ирода који умире изједен од црва;[27] анђео се јавља апостолу Павлу и објављује да му ваља путовати у Рим пред ћесара.[28] Апокалипсис сав припада њиховим јављањима и дејствима.[29] Све ово очигледно показује да су анђели самостална бића и чудесне личности које учествују у целокупном новозаветном домостроју спасења, извршујући вољу Божју као посланици Божји.

Новозаветно Откривење обилује не само јављањима светих Анђела, него и учењем о анђелима. Једно се другим потврђује, разјашњује, допуњује. Сам Спаситељ, објашњавајући причу о кукољу, говори о анђелима као бићима реалним, не мање реалним и очигледним него што је реалан и очигледан Син Човечји, свет, синови царства и синови зла.[30] Својим учењем Господ саветује да не презиру ниједног од малих који, вером у Њега, стреме у Царство небеско, јер анђели њихови на небесима једнако гледају лице Оца небескога.[31] То значи да су анђели не само самостална, лична бића, него и да су веома блиски Богу и имају велику вредност пред Њим. О томе говоре и Спаситељеве речи људима: Всякъ, иже аще исповесть мя предъ человеки, и Сынъ человеческiй исповесть его предъ ангелы Божiими; а отверпйся мене предъ человеки, отверженъ будетъ предъ ангелы Божiими.[32] Неотступно и увек верни Господу Христу са Њим ће доћи „и сви свети Анђели“ приликом другог доласка његовог у слави.[33] Одговарајући садукејима који су одрицали постојање анђела[34] Господ Исус не само потврђује да анђели постоје, него показује и начин на који постоје: Въ воскресенiе бо ни женятся, ни посягаютъ, но яко ангели Божiи на небеси суть.[35] Када пламени ученик употребљава нож да заштити свог божанског Учитеља, Спаситељ осуђује његов поступак речима: Мислиш ли ти да ја не могу сад умолити Она свога да ми пошање више од дванаест легиона анђела?[36] Све ове речи о светим анђелима Спаситељ не би ни изговорио када анђели не би постојали као бића самостална, лична, света и блиска Богу.

Христоносни Апостоли уче што и Господ о постојању светих Анђела. Апостол Павле заклиње свога ученика Тимотеја да се нелицемерно држи светог учења, и то га заклшье пред Богом и Господом Исусом Христом и избранима његовим анђелима.[37] Анђели с неба гледају све шта се дешава са хришћанима у свету.[38] У Цркви Христовој анђели се уче истој божанској мудрости којој и људи.[39] Они су увек на служби Богу,[40] и Црква их је препуна.[41] Апостол Петар јасно разликује Пророке и Апостоле од Анђела.[42]

Ово богооткривено учење Црква је увек брижљиво чувала и од старине у својим символима исповедала веру у Бога као Творца духовног, невидљивог света. Тако се у древном символу јерусалимске (а слично и у символима антиохиске, кесариске и кипарске) цркве вели: „Верујем у једнога Бога Творца неба и земље, свега видљивога и невидљивога.“ Та општа вера нашла је свој израз у првом члану васељенског Никејоцариградског Символа вере, и тиме је занавек сакционисана једином, светом, саборном и апостолском Црквом. Одлуком VII Васељенског сабора да се, упоредо са светим иконама Спаситеља и Светитеља, имају побожно поштовати и свете иконе светих Анђела, Црква је још једном на саборски начин исповедила и потврдила васељенску веру своју у постојање бестелесних анђела као бића стварних, личних, самосталних и светих.

2. Анђели нису ни у ком смислу самоникла и самобитна бића, него је њих створио Бог као и сва створења. Свето Откривење јасно сведочи да све што постаде — Богом постаде,[43] следствено и анђели. Осим тога у Старом Завету се изрично говори да је Бог створио анђеле. Јездра се обраћа Богу речима: Ти си сам Господ једини, Ти си створио небо и небеса . под небесима и сву војску њихову, земљу и све што је на њој, мора и све што је у њима, и Ти оживљаваш све, и војска небеска Теби се клања.[44] Да се овде под војском небеском разумеју анђели види се из контекста (Лк. 2, 13), где се анђели називају војницима небеским. Апостол Павле јасно сведочи да је анђеле створио вечни Син Божји: кроз Њега би саздано све што је на небу и што је на земљи, видљиво и невидљиво, били Престоли, или Господства, или Поглаварства, или Власти: све се кроза Њ иза Њ сазда.[45]

Док Свето Откривење јасно учи да је Бог створио анђеле, дотле у њему није јасно кад су створени. Судећи по већ наведеном месту из књиге о Јову где се вели да су Анђели клицали од радости кад је Господ створио звезде,[46] и на основу свега реченога о првобитном небу, као и на основу библиске повести о кушању првих људи у рају од змије, односно палог духа,[47] што претпоставља да је свет духова пре тога постојао и да се у њему већ био десио неки морални преврат који се завршио отпадништвом од Бога неких духова, — мора се закључити да је Бог створио анђеле пре материјалног света. Богонадахнути тумачи божанског Откривења: свети Златоуст, свети Григорије Богослов и свети Дамаскин уче да је Бог створио анђеле пре материјалног, видљивог света.[48] А молитвена мисао Цркве каже да су анђели „тваремъ начатокъ.“[49]

3. Природа анђела је бестелесна, духовна, јер су они духови (τά πνεύματα).[50] „Желиш да знаш, пита блажени Августин, име природе анђелове? Ево њега: дух. Желиш да знаш његову дужност? Ево ње: анђео. По бићу своме он је дух, а по дужности анђео“.[51] Као духови анђели су невидљиви, разумни, слободни, бесмртни, бестрасни. Све ове особине чине да се природа анђела не може изразити категоријама људске мисли и речи, те у ствари „само Творац зна облик и дефиницију (το είδος και τον δρον) анђелске суштине“.[52] Пошто су анђели савршеније природе од људске, то ми не можемо са тачношћу (μετά ακριβείας) знати шта су они по природи.[53]

О духовности природе анђела Свето Откривење говори и на посредан начин називајући их невидљивима (τά αόρατα),[54] тј. недосежнима за наша чула. По учењу Отаца анђели када се и по вољи Божјој јављају достојним људима, јављају се не онакви какви су по себи у својој невидљивој суштини, него у неком преображеном облику (έν μετασχηματισμό)), у каквом би их људи могли видети.[55] Ма да су анђели духовна створења, ипак се њихова духовност мора разликовати од духовности бића Божјег, јер је духовност Божја апсолутна, бескрајна, безгранична, а анђелска је релативна, коначна, ограничена. На то, у извесном смислу, указује свето Откривење када вели да Бог и у анђела својих налази недостатке.[56] Свети Оци и Учитељи Цркве слажу се у мишљењу дасу анђели бића релативно духовна, бестелесна. Када неки од њих говоре о телесности анђела, они под њом разумеју: или најфинија тела, светловидна и етирна, која немају ништа заједничко са материјалном телесношћу, или нарочити облик постојања, или просторну ограниченост. С друге стране, они Оци који заступају потпуну бестелесност анђела, кад је сравњују са бестелесношћу Божјом, налазе за потребно да јој припишу извесну вештаственост. То схватање свети Дамаскин овако формулише: „Анђео је биће разумно, слободно, бестелесно (ασώματος)… Бестелесним и невештаственим (άϋλος) назива се у сравњењу са нама, јер у сравњењу са Богом, јединим несравњивим, све изгледа грубо и вештаствено (παχΰ τε και ΰλικον); једино је Божанство истински невештаствено и бестелесно.“[57]

Иако су анђели бестелесни, духовни, ипак су ограничени у просторном погледу, јер свудаприсутност припада једино Богу. На такву ограниченост и несвудаприсутност анђелску указује Свето Откривење када изображава анђеле како силазе с неба на земљу или узлазе са земље на небо,[58] што показује да они не могу истовремено бити и на небу и на земљи. Они се находе тамо где дејствују, јер су и они на известан начин ограничени местом (circumscripti loco).[59] Анђели су ограничени (περίγραπτοι), вели свети Дамаскин, јер када се находе на небу, њих нема на земљи, а када их Бог шаље на земљу, они не остају на небу, и не могу у исто време бити и дејствовати и овде и тамо. Пошто су они умови (νόες), то се находе у местима мисленим (έν νοητοΐς τόποις), и нису ограничени на телесан начин (ού σωματικως περιγραφόμενοι). Они не узимају на себе облик на телесан начин (σωματικώς), нити се простиру у три димензије, него духовно (νοητως) присуствују и дејствују тамо где им је наређено, при чему их ништа не може спречити: ни зидови, ни врата, ни катанци, ни печати.[60]

С обзиром на будућност анђели су бесмртни, тј. не могу умрети,[61] али им та бесмртност припада не по природи, већ по дару и благодати Божјој, јер све што има почетак по природи мора имати и крај.[62]

Анђели су савршенији од људи[63] и по природи, и по уму, и по вољи, и по моћи, и по сили.[64] Али пошто су они бића саздана и ограничена, то и њихово духовно развиће и усавршавање има својих граница. „Сви су Анђели створени Богом кроз Логоса и освећењем од Духа Светога достигли савршенство, учествујући у светости и благодати по вредности и чину.“[65] Анђели постоје вољом Оца, ушли су у биће дејством Сина, и усавршили се присуством Духа.[66] Освећење и усавршавање анђела подвиг је у коме они учествују свим бићем својим: и вољом, и умом, и осећањем. „Савршенство анђела је освећење, и истрајност у њему.“[67] Они имају освећење не из саме суштине своје, него од Духа Светога, и послушношћу остају у њему.[68] Они су се, дејством благодати Светога Духа, толико усавршили и утврдили у добру и светости, да су постали неподвижни на зло. „Отъ Святаго Духа освящаеми Ангелстiи Собори, на зло пребываютъ недвижимы, еже къ первому благому восхожденiю обожаеми.“[69] Анђели су сада непокретни на зло не по природи (ού φύσει), него по благодати (άλλα χάριτι) и по својој привржености једино добру.[70]

Непокретни на зло дејством благодати Божје и својом љубављу према божанском добру, добри Анђели су вавек свети и светли.[71] Али они су свети и светли по дару Божјем, а не самостално и независно. Они су највернији поседници и преноситељи светости и светлости Божје. „Анђели су, по речи светог Дамаскина, другостепене светлости (φωτά δευτέρα), умне, које своје светљење добијају од првобитне и беспочетне Светлости.“[72] Анђели, као φωτά δευτέρα, осветљавани пречистом Светлошћу, примају то озаренье, по мери природе своје и чина; они су тако упили и утиснули у себе Добро, да су постали другостепене светлости, те могу просветљавати (φωτίζειν) и друге изливањем и предавањем Прве Светлости.[73] Не грешити — припада Богу, а и Анђелима због њихове близине Богу[74] коју су они искористили да се добровольно утврде у добру за вавек. Бог је Светлост највиша, неприступачна, неизречна; а друга светлост (δεύτερον φως) је Анђео, нека врста отицања Прве Светлости (του πρώτου φως απορροή τις) и заједничарење, који добија светљење приврженошћу и послушношћу Првој Светлости.[75] Анђели су прва бића од Бога и око Бога; они први пију од Прве Светлости, и просветљавани речју истине сами су светлост и одблесци савршене Светлости (τελείου φωτός απαυγάσματα).[76] Они гледају Бога лице у лице, созерцавају вечну истину, схватају у Логосу законе и принципе твари, и имају удела у божанској вечности.[77] Све то указује на њихову неисказану радост, блаженство и савршенство.

Поред свега таквог савршенства Анђели су ипак бескрајно далеко од тога да се њихово савршенство ма у ком погледу може поредити са Божјим савршенством. Савршенство је њихово савршенство твари, и у границама сазданих твари. Тако, на ограниченост њиховог савршенства указује Свето Откривење када тврди, да нико (значи: ни анђели) осим Духа Божјег не зна дубине Божје,[78] да анђели не знају будућност која је једино Богу извесна,[79] не знају потпуно тајну искупљења у коју желе завирити,[80] па не знају ни помисли срца људских.[81] Они својом сопственом силом не могу ни чудеса творити, јер је Бог творяй чудеса единъ.[82] Бог и у њима налази извесне недостаткею[83] Проникнута овом богооткривеном истином свети Оци уче да Анђели, при свој својој умности, која је много виша од људске, не знају нити могу знати природу Божанства.[84] Свесни недокучивости Божје природе, Анђели крилима заклањају лица своја славећи Господа Саваота, јер највиши степен мудрости производи највиши степей страхопоштовања и побожности.[85] Анђели созерцавају Бога уколико им је то могуће (κατά το έφικτόν αύτοΐς), и тиме се хране.[86] Упоређени са човеком, Анђели су далеко савршенији од њега; упоређени са Богом, они се показују ограничени и несавршени, јер су твар, и јер се савршенством својим, ма како оно било велико, крећу у границама своје богоздане природе.[87]

4. Анђелски свет је по броју неизбројив. Свето Откривење сведочи о томе. Пророк Данил говори о хиљадама хиљада анђела[88]; свети тајновидац Јован у Откривењу види анђеле чији је број неисказано велики[89]; сам Спаситељ говори о легионима анђела[90]; Еванђелист Лука говори о мноштву небеских анђела који славослове новорођеног Богомладенца[91]; апостол Павле вели да се верни сједињују кроз Цркву са безброј анђела (μυριάσιν αγγέλων)[92]; други долазак Господа Христа на земљу биће праћен непрегледним мноштвом светих Анђела.[93]

Свети Оци сматрају да је блажена војска светих Анђела безбројна, и мноштво бестелесних Сила бескрајно, те су бројеви које ми употребљавамо малени да означе њихово безбројно мноштво. „Редови небеских бића не могу се избројати. Многе су блажене војске надсветских духова; оне премашују немоћну и уску меру наших материјалних бројева“[94]. Анђела је тако много, да они превазилазе сваки број.[95]

5. Анђели се разликују и деле међу собом по савршенству и чину. Свето Откривење јасно говори о тој разлици и подели међу њима. Када апостол Павле хоће тачније одреди шта је све Јединородни Син Божји створио на небу, он вели: Темъ создана быша всяческая, яже на небеси…, аще престоли, аще господствiя, аще начала, аще власти.[96] Осим ова четири степена Свето Откривење разликује још пет степена небеске јерархије: Серафиме,[97] Херувиме,[98] Силе,[99] Арханђеле[100] и Анђеле.[101]

Исповедајући ову богооткривену истину о подели и разлици међу светим Анђелима, Црква их кроз свете Оце дели на три чина, а сваки чин на три реда. Таква је подела изражена у древном црквеном спису „О небеској јерархији“, који се приписује светом Дионисију Ареопагиту. Ту се небеске Силе, с обзиром на савршенство природе и близине Тросунчаном Божанству, деле на три јерархије (iεράρχιαι), и свака јерархија на три лика (χόροι). Вишу јерархију (έπάρχιαι) сачињавају: Серафими, Херувими, Престоли; средњу јерархију (μεσάρχιαι): Господства, Силе, Власти; нижу јерархију (ύπάρχιαι): Начела, Арханђели, Анђели. Виша јерархија добија светлост од Тросунчаног Господа, средња је добија од више, а нижа од средње.[102] То бива „саобразно њиховој природи и чину“ (κατά την άναλογίαν της φύσεως και της τάξεως)[103].

„Анђели се разликују један од другога светлошћу и положајем (τω φωτισμό) και τή στάσει), било да њихова светлост зависи од њиховог положаја, или да њихов положај зависи од њихове светлости; и они просветљавају један другога (αλλήλους φωτίζοντες), јер превазилазе једни друге чином или природом. Јасно је да виши Анђели предају светлост и знање нижима“.[104]

Учећи увек тако о светим Анђелима Црква је на V Васељенском сабору осудила Оригеново мишљење,[105] по коме су сви бестелесни духови саздани потпуно једнаки по природи, и првобитно нису били подељени на степене, него се то десило када је један известан број њихов пао и отпао од Бога.[106]

6. Анђели живе на небу, и имају један посао: да славе Бога и служе Његовој божанској вољи.[107] Свето Откривење показује то и доказује. Свети боговидац Исаија види Серафиме како круже око престола Божјег кличући: Святъ, Святъ, Святъ Господь Саваотъ; исполнь вся земля славы Его[108]; христољубљени Јован, погружен у апокалиптичке визије, сведочи како небеске Силе покоя не имутъ день и нощь, глаголюще: Святъ, Святъ, Святъ Господь Богъ Вседержитель, иже бе, и сый и грядый.[109] Пророк Данило види где Ветхiй деньми седи на престолу небеском, тысяща тысящь (Анђела) служаху Ему, и тьмы темъ предстояху Ему.[110] Сам Спаситељ изјављује да Анђели выну видятъ лице Отца небеснаго[111], и непрестано испуњују вољу Божју и на небу и на земљи, служећи на тај начин остварењу Божјег плана о свету и човеку.[112] Анђели су моћни, вели свети Дамаскин, и готови на извршење Божје воље, и по својственој им брзини одмах се појављују тамо где им божански миг нареди.[113]

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свети Никола Кавасила: О томе да је освећење савршеније код упокојених

Wed, 20 Nov 2019 17:41:19 +0000

По питању освећења, душе ослобођене од тела имају предност у односу на оне које живе у телу. Наиме, кроз молитве свештеника и посредством светих Дарова, оне се очишћују и задобијају отпуштење грехова ништа мање него душе живих. Оне, међутим, више не греше, нити својим старим сагрешењима придодају нова, као што то већина живих чини, него или им се у потпуности опрашта свака кривица, или им се бар сагрешења стално одстрањују. Тако бивају спремније и ваљаније за заједничарење са Спаситељем, и то не само од већине оних који живе у телу, него и од њих самих кад би се налазиле у телу. И само то што су од тела слободне, чини их много подобнијима за причешћивање светим Тајнама него што би им то било могуће да су у телу.

2. Тамо, уистину, постоје многи и различити „станови“, где ће свака мера врлине бити награђена, и ништа неће остати без плате од стране праведнога и човекољубивога Судије. Јер и они који су највећих одличја достојни, који су савршени и који су наследници савршеног блаженства, као што је апостол Павле и они њему равни, на чистији начин у том спокоју уживају после смрти него онда кад су били у овоме животу; тако и они који су до каквог умеренијег спокоја доспели, сасвим природно у њему више уживају отишавши одавде него што су то могли живећи са телом.

3. Показали смо, дакле, да свако упокојење душа и свака награда за врлину, била она мала или велика, није ништа друго него овај Хлеб и ова Чаша, који достојно причешћују и једне и друге, односно и живе и умрле. Због тога је Господ ову Вечеру назвао ужитком светих у будућем веку, да би показао да тамо, осим ове Трпезе, нема ничега више.

4. Стога се ова свештена служба Евхаристије савршава и за умрле као и за живе. Па пошто се, као што је већ речено, живи освећују на два начина, тако се и умрли освећују на два начина;те ни по чему упокојени нису мањи од живих, него су у нечему и већи.

Свети Никола Кавасила

"Тумачење Литургије"

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Митрополит Амфилохије: Бог је испунио своју творевину безбројним чудесима и уградио у своју творевину небеске тајне у виду ангела!

Wed, 20 Nov 2019 17:26:37 +0000

Беседа Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, изговорена на Аранђеловдан 2009. лета Господњег, на литургијском сабрању у београдском Саборном храму Светог архангела Михаила.

... Господ је сакрио од мудрих и разумних, а открио безазленима, открио дјеци. То су ријечи, драга браћо и сестре, из Светог Јеванђеља у којима ми сазнајемо да су многе тајне које су сакривене онима који су мудри, који су разумни, или који мисле да су мудри. Оно што је њима сакрио, открио је онима који су невинога, чистога и безазленога срца. Многе су тајне сакривене од људског ума, људског разума, а једна од тих тајни која је сакривена од разумних људи јесте управо тајна наше небеске браће, Светих Архангела и Ангела, Херувима, Серафима, Господстава, Власти и осталих небеских чинова. Наше небеске браће створене руком Божијом, што је већ објашњено на првим страницама Откривења, када се говори како је Бог створио Небо и земљу. Под Небом богомудри људи су управо подразумијевали небеску, ангелску војску, небеску нашу браћу, који потврђују да човјек није сам у васиони као разумно биће. Бог је испунио своју творевину безбројним чудесима и уградио у своју творевину небеске тајне. Једна од најсветијих тајни управо јесте постојање наше небеске браће. И, с друге стране, наш живот се прожима са животом свеукупне творевине Божије, и кроз то постоји прожимање између земаљске и небеске браће, између ангелске војске и људи који су на земљи.

Свеукупно предање свето, живо предање то посвједочује. Безбројни су свједоци те велике и свете истине да је наш живот сједињен са животом Архангела Михаила, да небеске силе уграђују себе силом Божијом и Божијим благословом, у творевину, нарочито у људску историју и у људски живот. /.../

Девет је ангелских и архангелских чинова који се помињу, у предању, Божијем Откривењу, који учествују у историји свијета својим дејством и својим присуством. Посебно мјесто међу њима заузима Св. Архангел Михаило, па Св. Архангел Гаврило. Михаило, који је вјерност Божија и доброта Божија, што значи његово име. Гаврило, који је сила и крепост Божија. Гаврило, који се толико пута, и у Старом и у Новом Завјету јављао као благовјесник тајни Божијих. То је онај Гаврило који се јавио и Пресвјетој Дјеви и објавио јој радосну вијест, а преко Ње и свима нама о рођењу Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа, другог лица Пресвете Тројице. Међу њима се помиње и Рафаило. Рафаило који значи: исцјељење Божије. И друга дивна имена, као што је име Ангела и Архангела Урила, који значи: огањ Божији. Други значи: узвишење Божије, прослављање имена Божијег. И тако редом, сваки од њих је свједок, носилац Божијих тајни. А сви заједно, једним устима и једним срцем, прослављају Оца и Сина и Духа Светога. Јер, и то је посвједочено, да када је Сатанаил, Луцифер отпао, када се одрекао Бога, а Господ нам то свједочи како га је видио, Сатанаил је као муња пао са неба. Његовим доласком је он поражен, понижен, када је он посумњао у Бога у својој гордости, онда је Архангел Михаило рекао: "Стојмо добро, стојмо са страхом!" – и тиме је призвао све остале небеске силе архангелске да стану са Божијим страхом и да запјевају ову пјесму коју ми пјевамо непрекидно на Светој Литургији: "Свјат, свјат, свјат Господ Саваот! Исполн небо и земља слави Твојеја" – "Свет, свет, свет је Господ Саваот! Пуно је небо и земља славе Његове!" Ангелска пјесма, која постаје и наша пјесма. Пјесма коју поју небеске силе око престола Божијег, неизрецивог и неисказивог, а онда и ми овдје на земљи, њихова браћа, на њихов начин, њих изображавајући, и ми такође појему ту пјесму, тако да одјекује иста пјесма и славословље Богу и на небу и на земљи.

Управо ћемо сада, на Светој Литургији, изговарати оне ријечи које то потврђују: "Иже Херувими тајно образујушче и животворјашчеј Тројицје, трисвјатују пјесан припјевајушче" – ми који Херувиме тајно изображавамо и животворну Тројицу прослављамо, сада одбацимо сваку земаљску бригу да би примили, на архангелски и ангелски начин, Господа Христа и да би ми, на ангелски начин, прославили Господа на небу овом дивном пјесмом и свједочанством да је Бог Отац и Син и Дух Свети. Зато и пјевамо три пута: "Свет, свет, свет..." Пјевају ангели и пјевамо и ми заједно са ангелима, њих изображавајући и на тај начин исказујући и своју вјерност живоме Господу, своје јединство и заједништво са нашом небеском браћом.

По вјерним предањима, сваки народ има свог Архангела који управља његовим животом. А исто тако, и сваки човјек на земљи, особито онај који је крштен, има ангела чувара који га прати и који га подстиче и управља путем који води у живот вјечни. И ако су небеске силе испунила славословља имена Божијег, онда и ми који смо овдје, њихова браћа на земљи, призвани смо да непрекидно Бога славословимо. Ако је њих Господ испунио огњем Својим, небеским, вјечним, непролазним, и свјетлошћу, онда смо призвани да будемо носиоци истога огња небескога и те силе божанске. Није ли Господ рекао, када је са малом дјецом био, "то је са Бога и са неба"? О, када би се хтјело да се тај огањ распламса! Огањ Васкрсења Христовог, Свјетлост Његовог Преображења, Свјетлост лица Његовог, која обасјава сваког човјека који долази на овај свијет. Тај огањ, на коме се грију наша небеска браћа, којим се ми просвјећујемо и освећујемо, којим су се просвјећивали и освећивали сви свети пророци и апостоли, свети Божији угодници и носиоци силе Божије.

Том свјетлошћу и огњем небеским се хранио и њиме се освећивао и анђео наше Цркве Светосавске, блаженог спомена наш Патријарх Павле. Сав свој живот је усмјерио у том правцу, од дјетињства свог непрекидно чезнући да буде смјерни носилац тога огња Божијега. Па, и сами сте свједоци, не само док је био са нама тјелесно и док је свједочио Господа и проповједао Јеванђеље Његово, него и на његовом самртном одру, како је дивно његов лик сијао, испуњен небеским миром, небеском добротом. /.../

Каже се за једног древног пустињака да се непрекидно молио Богу да га не прослави међу људима. А Господ му подари тај огањ, ту свјетлост, тако да је лице његово засијало и било узвишеније од свјетлости сунца. Исто тако, и наш анђео наше Цркве Светосавске /.../ није тражио земаљску славу, славу од људи, него се уклањао, живјећи тихо и скромно и безазлено. И, ево, Господ није услишио његове молитве да га не прослави, него га је прославио и народ Божији који се сабрао, њих стотине хиљада да га испрати и био свједок како је Господ прославио тог Свог угодника, тог ангела Цркве наше, који је изображавао својим животом ангелске силе и хранио се Хљебом Живота.

Нека би Господ и његовим молитвама, и молитвама свих Светих, молитвама светих Архангела и Ангела и свих небеских сила, и нама подарио тога огња ангелскога, небескога, и нека би нас учинио вјесницима Своје Славе у све дане нашега живота и у вјекове вјекова. Амин.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Протопрезвитер Мирчета Шљиванчанин: О смислу прослављања крсне славе

Wed, 20 Nov 2019 17:21:47 +0000

Jeдинствен обичај – крсна слава вјековима постоји као породични празник код Срба, као и код оних савремених народа чија је етногенеза или везана са српску народност, или са њима блиско географски везана. Остали православни народи у начелу славе храмовне славе и имендан.

Звучни запис разговора

Слава је била и остала синоним за ријеч „дом“, „породица“. У много чему је тако и данас, или би требало да буде. О крсној слави, поријеклу и обичајима данас говоримо са координатором катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске протојерејем Мирчетом Шљиванчанином.

Извор: Радио Светигора

Свештеник Александар Мазирин: О суштини, узроцима и путевима за превладавање савремене кризе у односима између Цркава

Wed, 20 Nov 2019 17:20:42 +0000

„Журнал Московске патријаршије“ наставља разговор о кризи у међуправославним односима и неканонским одлукама и поступцима Патријарха цариградског Вартоломеја. У априлском броју за 2019. годину упознали смо читаоце с историјском фабулом. У једном од чланака доктор црквене историје, магистар историјских наука свештеник Александар Мазирин објашњава у чему се, по његовом мишљењу, састоје заблуде актуелног поглавара Фанара и зашто канони не дају никаква ексклузивна права цариградским патријарсима. Чланак је објављен у „Журналу Московске патријаршије“ (бр. 5, 2019) (PDF верзија).

Стојте и држите се предања... (2 Сол. 2:15)

У току последњих месеци православни свет се налази у кризи какве вероватно није било од времена Великог раскола од пре хиљаду година. Очигледна је сличност између ових догађаја. Исто као и онда водећа катедра (тадашња Римска, а данас Цариградска) претендовала је на искључивост свог положаја и првенство власти над другим Православним Црквама, што је за православну свест неприхватљиво. Тада је то довело до отпадања римских папа од православља, а данас је тим путем кренула Цариградска патријаршија.

Први без једнаких?

Украјинско црквено питање које се нашло у епицентру насталог сукоба ни из далека нема локални значај. Оно је открило проблем изузетних размера и показало је таква извртања еклесиологије од стране Фанара која се тешко могу квалификовати другачије осим као јерес.

Цариградски патријарх је отворено прогласио себе главом свих православних патријараха и поглавара, при чему то више није приватно мишљење, већ више него званично – у Томосу о „даровању аутокефалије“ такозваној Најсветијој Цркви Украјине. Тврдећи по давнашњем угледу на римске папе да стоји на челу све Православне Цркве, које место цариградски патријарх оставља Христу Којег је Црква од апостолских времена исповедала за своју Главу (Еф. 1: 22)?

Проглашавајући себе за поглавара све Православне Цркве патријарх Вартоломеј мисли да може да учини да се није десило оно што се десило (да укине предају Кијевске митрополије Московској патријаршији која се десила пре 300 и нешто година) и напротив, непостојеће постојећим (да безблагодатну лажну хијерархију украјинских расколника једним потезом пера учини благодатном).

Примајући у „постојећем чину“ расколнике-полусамосвјате 1) и дарујући им „атуокефалност“ патријарх Вартоломеј истовремено игнорише канонску Украјинску Православну Цркву која притом не превазилази све локалне аутокефалце заједно, већ и саму Цариградску патријаршију. Притом се ово чини у очигледној противречности са ставом осталих Помесних Цркава и с категоричним одбијањем да питање изнесе ради решавања на нивоу целог православља.

Патријарх Вартоломеј и његови апологети отворено објављују и спроводе у живот учење о томе да међу поглаварима Православних Цркава он није први међу једнакима, већ први без једнаких (primus sine paribus)[ii] 2). Притом изјављују да узрок његовог првенства није Црква, већ он лично, попут Бога Оца и Пресвете Тројице 3).[iii] Шта је то ако не еклесиолошка јерес?[iv] Јерес која се додатно продубљује извртањем православног учења о Богу-Тројици, пошто се историјски условљени променљиви односи између помесних Цркава у овом лажном учењу пореде с ванвременским односима унутар Тројице приписујући им елемент субординације (сапотчињености)[v], што већ представља корак ка аријанству.[vi]

За образложење наводних искључивих права цариградских патријараха они се позивају на 9. и 17. правило IV Васељенског сабора. У њима се каже да ако „некога увреди његов митрополит“, може да се суди преко Цариградског престола. Међутим, по тумачењу најугледнијих канониста (треба истаћи да су грчки) овде се не ради ни о каквој светској јурисдикцији овог престола и цариградски патријарси апелације од „увређених“ клирика могу да примају само у границама своје канонске територије која се у складу с 28. правилом истог овог сабора ограничава Понтијском, Азијском и Тракијском облашћу (то је углавном територија данашње Турске).

Тако је Јован Зонара (XII век) јасно писао да „цариградски патријарх није судија над свим митрополитима без изузетка, већ само над онима који су му потчињени“. Затим је објаснио да сиријски митрополити подлежу суду патријарха антиохијског, Палестине – јерусалимског, Египта – александријског.[vii] Преподобни Никодим Светогорац (XVIII-XIX век) је у свом тумачењу „Пидалиона“ (грчке „Крмчије“) апсолутно недвосмислено писао да је „цариградски поглавар први и једини судија над митрополитима који су му потчињени – али на над онима који се потчињавају осталим патријарсима“.[viii] Дакле, канони цариградским патријарсима не дају никаква ексклузивна права.

Треба истаћи да се у истом овом 17. правилу IV Васељенског сабора на које фанариоти толико воле да се позивају, говори и о максималним роковима за покретање епископских спорова о границама канонске територије – 30 година. Уколико су цариградски патријарси имали било какве жалбе на московске у вези с Кијевском митрополијом, требало је да их поднесу пре 300 година. И апсолутно апсурдно звуче изјаве о томе да Фанар може да „одузме“ аутокефалију Московској патријаршији која је саборно потврђена још у XVI веку.

Претпоставке и предисторија настале кризе

Иако пре годину дана тешко да је ико могао да замисли тако брзо погоршавање ствари у светском православљу, настала криза није случајна и нипошто се не своди на став патријарха Вартоломеја. Може се рећи да је он зрео деценијама, па чак и столећима. Претпоставке за његов настанак делимично имају етнофилетистички (давање предности националним интересима у односу на општецрквене – ред.), а делимично геополитички карактер. У овој ствари и корупција има свог удела.

Најдубљи фактор који се појавио готово на самом почетку, а који подрива црквено јединство јесте културно-религиозни шовинизам који је својствен неким грчким делатницима, који они узвишено називају јелинизмом. Наравно, нико не може негирати величину византијске хришћанске културе или игнорисати чињеницу да су и књиге Светог Писма Новог Завета и већина светоотачких дела и најважнија дела црквене књижевности настала на грчком језику. Од свог настанка Христова Црква се налазила у тесном додиру са светом хеленистичке културе и много тога је преузела од њега.

Међутим, без обзира на све то Црква је од апостолских времена увек исповедала да у Христу нема ни Јелина, ни Јудејца, ни Скита (Кол. 3: 11). Ниједан народ, без обзира на то какав траг да је оставио у црквеној историји, не може претендовати на било какву верску ексклузивност и не може на основу тога захтевати поглаварство над другим хришћанским народима и њихово потчињавање. Без обзира на то, било је и има таквих претензија од стране грчких духовних вођа (не свих, наравно).

Гласност јелинских претензија на црквену владавину пре свега је условљена политичком ситуацијом. Јасно је да је након што су Турци освојили Цариград, кад је Русија постала једина православна држава, чијем заступништву су Грци стално били принуђени да прибегавају, Фанар у односима с Руском Црквом хотимице или нехотице морао да обуздава своје амбиције. Премда су други православни народи на територији Османског царства истовремено врло добро искусили јарам, не само турски, већ и фанариотски.

Године 1917. свргнута је православна монархија у Русији после чега је Руска Црква према којој је држава имала покровитељски однос постала жестоко прогоњена. Практично у исто време Турска је доживела тежак пораз у Првом светском рату, а Грци су се нашли на победничкој страни надајући се да ће ускоро моћи да оваплоте у живот „Велику идеју“ препорода некадашње величине своје државе с престоницом у Цариграду. У званичним издањима Цариградске и Александријске патријаршије објављивани су патетични чланци о томе да ће „грчка нација бити срећна и поносна да види“ како Цариград „напокон постаје центар православља, а његов епископ се уздиже изнад нација и племена, и постаје видљиви глава и карика која повезује све православне федеративне Цркве“.[ix]

Посебне наде у смислу коначне победе над Турцима Грци су тада повезивали с Великом Британијом и да би ојачао савез с њом Фанар је покушавао да се максимално зближи с Англиканском Црквом изражавајући спремност да пристане на разноразне уступке. По сећањима енглеског бискупа који је преговарао с фанариотима 1920. године они су му у кулоарима отворено говорили: „Ако Енглеска успе да нам освоји Свету Софију са задовољством ћемо признати сваку њену хиротонију и сложићемо се практично с било којим учењем.“[x]

Међутим, Енглеска им није помогла у критичном тренутку. Безумни поход грчке војске на Малу Азију (с покушајем да освоји континенталну Анкару) претворио се 1922. године у страшну катастрофу. После тога се поставило питање да ли ће Цариградска патријаршија уопште задржати своје историјско седиште. За Фанар је почело време, с једне стране, борбе за опстанак, а с друге стране несавладиве експанзије по целом свету с покушајем да надомести губитак црквеног удела на својој канонској територији стичући га на другим местима и за рачун других помесних Цркава, пре свега за рачун Руске Цркве коју су прогањали бољшевици.

У таквој ситуацији лако се може објаснити кокетирање Фанара с расколницима-обновљенцима који су се 1922. године појавили на руској сцени. Православни народ у Русији је са своје стране осећао одвратност према новим расколницима видећи у њима помагаче богобораца. Међутим, за Фанар су обновљенци били занимљиви по томе што су, с једне стране, били спремни да подрже његове претензије на власт у православном свету (што нису могли очекивати од Његове Светости патријарха Тихона против којег су се расколници борили), а с друге, преко њих су лако могли да се обрате бољшевицима за помоћ, пошто ови не само да су у својим рукама држали власт у Русији, већ су чак стекли одређени утицај на присталице Кемала Ататурка који су победили у Турској. Црквени модернизам који су обновљенци декларисали такође је био занимљив Фанару у ситуацији започетих реформи помоћу којих је Православна Црква требало да се приближи с припадницима других вера (календарска реформа итд.).

Чим је настала самовољна „Највиша црквена управа“ обновљенаца, главни бољшевички координатор раскола Л. Д. Троцки је обавештен да је московски представник Цариградске патријаршије архимандрит Јаков (Димопуло) пожурио да саопшти обновљенцима да би „‘његов господар његова светост васељенски патријарх’ (Мелетије Метаксакис – аут.) могао да допутује на сабор у Москву, да призна Највишу црквену управу, учествује у суђењу патријарху Тихону, једном речју, да учини све што је Највишој црквеној управи потребно, укључујући свргавање Тихона ‘по свим канонским правилима’. Он је ставио на знање колико то укупно кошта: враћање до доласка у Москву ‘његове светости’ зграде цариградског патријарха и 10.000 турских лира“.[xi]

Можемо претпоставити да патријарха Мелетија лично у овој ствари није привлачио новац и зграда бившег подворја Цариградске патријаршије која је постала општинска и коју је она раније користила као извор прихода, већ управо могућност да целом свету покаже да може да суди Патријарху московском и да једном заувек утврди примат своје власти.

Међутим, други представници Фанара у складу са својом традицијом нису заборављали ни на материјалну страну. Тако је наследник Мелетија (Метаксакиса) патријарх Григорије VII 1924. године потписао Томос о аутокефалији Пољске Цркве (разуме се без било какве сагласности на то Руске Цркве) због тога што је пољска влада платила Фанару 12 хиљада фунти стерлинга у доларима. Пољски премијер В. Грабски се распитивао „да ли се благослов може добити јефтиније“, али му је објашњено да је „у сличним ситуацијама раније Фанар тражио много веће износе“.[xii] Притом је 12 хиљада фунти плаћено само за копију томоса који је предат пољском амбасадору. Сам документ је требало свечано донети у Варшаву, што је било учињено идуће године и што је додатно пољску државну благајну коштало приличан износ који је потрошен на пријем и поклоне члановима високе грчке делегације.

Четрдесетих година ХХ века политичка ситуација се поново битно променила услед Другог светског рата. Совјетско руководство је одустало од ранијег уништавања Руске Православне Цркве и чак је помало почело да помаже јачању њеног спољашњег положаја. Цариградска патријаршија више није могла да је игнорише као 1920-1930-их година.

У то време се Фанар у потпуности преоријентисао на Сједињене Америчке Државе које су на цариградску катедру успеле да поставе америчког архиепископа Атинагору (Спиру). Он је пред генералним конзулом САД у Истамбулу отворено изјавио да као „камен-темељац“ своје делатности као патријарха „види у пропагирању америчких идеала“. Амерички дипломата је чак био шокиран таквом отвореношћу и написао је свом Стејт департменту: „Био бих склон да препоручим да чинимо све што зависи од нас како би патријарх у свом потпуно објашњивом проамеричком настројењу користио тананије изразе и да наше будуће односе с њим градимо толико деликатно да избегнемо његово превише блиско асоцирање с нама“.[xiii] Можда је Фанар после тога почео да користи „тананије“ речи, али никуд није нестало његово асоцирање с америчком владом.

Као што видимо, патријарху Вартоломеју и његовом окружењу се у току последњих година учинило да је геополитичка ситуација постала веома повољна за реализацију давнашњих тежњи Фанара да утврди своју хегемонију у светском православљу. Прво је предузет покушај да се то учини „милом“ преко Критског сабора, чији смисао се, наравно, није садржао у потписивању неколико најављених декларација, већ у потврђивању новог модела управљања Православном Црквом с васељенским патријархом који нема једнаких на челу.

Након што је по милости Божијој овај покушај пропао Фанар је прешао на борбу за своју потпуну власт „силом“ користећи курс Запада у правцу изолације Русије и тежњу украјинског руководства да раскине последње преостале везе између Кијева и Москве. Притом је апсолутно очигледно да и сам Фанар користи силе непријатељске према Православној Цркви како би је уништио изнутра.

Како треба реаговати на непријатељске поступке Цариграда?

Руска Православна Црква се не бори за првенство, власт, територију или нешто слично. Идеја из XVI века да је „Москва – Трећи Рим“ не представља идеологију Руске Православне Цркве која остаје аполитична. Још 1923. године је свети патријарх Тихон писао да „сви покушаји с било чије стране да потичу, да се Црква увуче у политичку борбу треба да буду одбачени и осуђени“.[xiv]

Наравно, треба донети организациона решења ради заштите Цркве од опасности папизма. Јасно је да је модел међуправославне сарадње која се гради на специјалним овлашћењима цариградског патријарха и на коју је Руска Православна Црква пристала 2016. године уочи Критског сабора, престао да буде актуелан. Цариградски патријарх је злоупотребио огромно указано поверење – како би утврдио своју еклесиолошку јерес. Слагати се после тога с његовим искључивим правима значи повлађивати овој јереси.

Треба бранити чистоту канонског предања које чува Православна Црква и одбацивати све покушаје његовог папистичког извртања, без обзира да ли оно потиче са Запада или са Истока. Треба детаљно и са свих страна показивати и догматску, и канонску, и морално-етичку неодрживост претензија и поступака Цариградске патријаршије. Тим пре што и сам патријарх Вартоломеј одбацује чак и оне који су му некада били потпуно лојални (на пример, руску Западноевропску архиепископију).

Ако Руска Православна Црква буде чврсто стајала у Христовој истини, сви искрени православни људи, укључујући и Грке, увериће се у вапијуће погрешне поступке патријарха Вартоломеја и његове околине. Тада ће црквена криза коју је он изазвао бити превладана.

Извор: Православие.ру

Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого: (Н)и једно (н)и друго

Wed, 20 Nov 2019 16:18:19 +0000

Када сам се, као студент Богословског факултета први пут сусрео са Весником Српске Цркве (гласилом Удружења свештеникâ Српске Цркве), остао сам задивљен писменошћу и активношћу оновременог свештенства (ријеч је о периоду од краја XIX до првих деценија XX вијека).

Са благом сјетом сам размишљао о томе колико би једна ренесанса свештеничке (и не само свештеничке!) богословске есејистике била неопходна нашој Цркви данас. Зато сам задивљен, неисказиво обрадован и усхићен најновијом размјеном мишљења између српских свештеника и изврсних теолога – оца Слободана Лукића (изврсног бившег студента и драгог пријатеља), оца Дражена Тупањанина (доказаног пријатеља и човјека који највјероватније највише чита у цијелој нашој помјесној Цркви), оца Оливера Суботића (изврсног свештеника и познаваоца савремености и уједно носиоца једног истинског етоса исихазма) и г. Стевана Јовановића (који ме одушевио својим проницљивим писањем). Како је и сама размјена мишљењâ била тако плодотворна и разнолика и инспирисала неколико различитих праваца мишљења, желио бих да са оцима и хришћанском црквеном јавношћу подијелим нека моја размишљања која су инспирисана њиховим, а која, осим питања исихастичког манастира и смисла академске теологије, можда и не одговарају директно на постављена питања, већ нам можда нуде нови приступ проблему. Нека ми буде опроштено што ће ми, услијед мањка теолошко-списатељских способности, стил бити видљиво мање деликатан од онога који су оци успоставили као стандарди њихове комуникације.

Академска и(ли) аскетска теологија: декоративност суштине између менаџерске праксе и финансијске метафизике

Најприје морам да кажем да ми се чини да су и академска и аскетска теологија данас у суштини декоративно-периферни моменти у свакодневици (не и у животу!) Цркве. Свакодневица је углавном и на парохијском и на епархијском нивоу окренута квантификацији, нарочито оној финансијској (сви битнији идејни или други спорови у нашој помјесној Цркви су уобличени и вођени као финансијски спорови), па ту ни академска ни аскетска теологија немају много шта да траже, осим као позорница и декорација за проблематику буџетских прихода и расхода. Отуда ми се донекле и сама расправа чини као интимни крик за релевантношћу и једне и друге, а чини ми се да и не постоји разлог зашто бисмо их снажно раздвајали и разликовали. Можда ће, ипак, актуелизовање питања управо у форми или-или омогућити постављање једног поља разумијевања у коме ће се бар неколико свештеника и вјероучитеља, садашњих или будућих, подсјетити на своје идеале, оне разлоге зашто смо изабрали да будемо служитељи Тајне, а не литургијски техничари ни парохијски менаџери. Можда ћемо у овој дилеми рехабилитовати једну изгубљену суштину, смисао бављења богословљем Цркве изван диктатуре лажне „праксе“ која се намеће као сурогат πράξις-а. Јер одавно су, изгледа, у свакодневици циљ и средство замијенили мјеста, те служимо да бисмо буџетовали, умјесто да буџетујемо да бисмо служили. Биће да се, ипак, ствари окрећу на боље, чим су се браћа, сестре и оци спремно одазвали да пишу, са много дара и жара.

Прије расправе факултет и(ли) манастир: вратити институције својој сврси постојања – потрага за изгубљеном нормом

Али оно што данас углавном можемо да не видимо у (лажној) дилеми „академизам или исихазам“ јесте чињеница да су спољашњост, унутрашњи проблеми, недоречености и недосљедности теолошког академизма и популарног исихазма потпуно идентичне. И један и други себе доживљавају (код представника мање талентованих од браће и отаца из ове наше мале школе мишљења) као једини спасоносни пут, као једино рјешење проблема које Цркви безобразно намеће онај други. То, уосталом, чак и није случајно стање ствари у српској црквеној стварности данас, будући да су и једна и друга (и академска и поп-исихастичка теологија) код нас актуелизоване у оквиру истог неопатристичког покрета који је и сам увезао једну врсту пост-модернистичког субјективног захвата у Цјелину Стварности. Иако никада не смијемо заборавити реалне заслуге за извјесно подсјећање на актуелност отачке теологије данас, постојало је нешто ужасно деструктивно у том подухвату: један узлет субјективности као јединог мјерила Цркве.

Свједоци смо да је управо захваљујући неопатристичкој интервенцији у „жабокречини“ дотадашњег српског црквеног живота (који је заиста боловао што од једне друштвене устајалости и маргиналности због комунистичке репресије, што од неадекватног, ка-самом–себи-усмјереног испразног и већ потрошеног традиционализма без осмишљавања Предања) са временом у потпуности дошло до пражњења институција. Како неопатристички просветитељ у свом бого-свједочењу у начелу посједује мистичко и тајно знање, али почесто и академску титулу, он може али и треба да буде и професор Богословског факултета, и епархијски архијереј, архијерејски намјесник (иако парохијско свештество није имало ни изблиза тако велики значај и домет у рецепцији неопатристичких постулата). члан свих могућих комисија, представник Цркве у свему и свачему и члан свих могућих делегација, игуман свих могућих манастира у својој епархији и духовник многих изван своје епархије. Проблем са овим није у томе што један честити човјек и притом боготражитељ не би могао да буде нешто од овога, већ у томе што већ деценијама ми живимо стварност унутар које постоје мјерила и управитељи стварности који су све ово, а свако од ових служења захтијева цијелог човјека. Професор на факултету мора да редовно држи предавања и да се саживи са својим студентима – иако се данас под „редовна настава“ подразумијева само „она по распореду“. Професор мора да објављује и чита и да чита и објављује, да неуморно држи популарна предавања на богословске теме и тако учини „академску“ теологију животом Цркве. Један епархијски архијереј не смије да спава двије ноћи прије него што донесе одлуку камо ће премјестити свештеника и зашто. Један игуман манастира мора да у душу познаје сваког искушеника и монаха и све њихове односе, сва лутања и повратке, све немире и изливе благодати. Један архијерејски намјесник треба три литургије да одслужи прије него што размисли како ће завађену браћу помирити прије него што њихове тужбе прослиједи, уредно таксиране, епархијском архијереју. Све комисије и делегације захтијевају пажљиве припреме и читања. Ако радимо ово све до пола, онда не смијемо да се чудимо да су резултати половични.

Али проблем није само у половичним резултатима. Проблем је у томе што сваки нормалан поредак захтијева осмишљавање ингеренција, поштовање норми и начелно непреклапање функција и обавеза. Парадигма неопатристичких носитеља свега је управо уништила сва од поменутих начела, па ниједна од институција више није могла да сасвим несметано обавља свој посао. И онда долазимо до стања у коме јесмо: како је субјективна процјена неопатристичких носитеља благодати једина у стању да процјени шта је и када добро, све институције у посљедњих 30 година, а нарочито у посљедњих десет постоје само као форме једног те истог, а то је: остварење личних пројекција. Институције, уређења, ако ћемо по српски, управо постоје да спријече да било чија воља може да буде мјерило сама по себи. Чак и најблагословенија иницијатива мора да прође неколико промишљања, саборни ум Цркве. У том саборном уму зна се ко коси а ко воду носи и када и како то чини. Бити свима све не значи бити свугдје свако. У ситуацији у којој постоје јасне институције и надлежности, немогуће је да се лични односи па чак и идејна размимоилажења преносе кроз све институције Цркве. Неопатристичка теологија је, штавише, огадила само поимање институције (није Црква институција већ Тијело Христово!), али бескрајно бројне заједничке литургије и причешћа некадашње браће нису их учиниле обавезним према Тијелу Христовом. Онда би било спасоносно да бар постоје институције.

А када нема институција, онда се све поставља пост-модернистички контекстуално. Исти аспект црквеног етоса може и не мора да буде мјеродаван, у зависности од тога колико је ономе ко се на њега позива користан. Сјећам се ситуације у којој су исти људи тврдили да не треба мијешати црквено-епархијске обавезе и обавезе на једном Богословском факултету када се радило о „туђем“ колеги, док су врло радо помијешали идентичну функцију и ангажман на Факултету када је на њих дошао ред. Све се контекстуализује и онда рационализује само на основу једног параметра: шта мени/мојима у том тренутку одговара. Све рационализације су могуће, само није могућа нормативизација и јасно и благословено устројство према коме свако ради свој посао на њиви Господњој. Примјера за овакав приступ има безброј, али се људи углавном сјећају оних других. Проблем није у томе да су људи неморални. Када су норме већ годинама схваћене као „растегљиве“, када је сваки нормативизам поистовјећен са „морализмом“, онда се појављује постмодерни ситуациони морал (добро је оно што мени у тренутку одговара) који заправо јесте негација вриједности. Као људи, иначе, склони смо да интерпретирамо норме онако како нама одговара. Али данас немамо по сриједи тај свељудски порив за благошћу система, него негацију нормативизма – нисмо ми ни одабрали шта све од канонског Предања и постојећих уставно-статутарних рјешења јесте а шта није релевантно данас (јер реалије на које се поједини канони односе нису постојеће): неопатристика је у име „слободе“ још неочишћеног и не-без-страсног субјекта прогласила крај норме и зато живимо у ужасно доба насиља субјективизма. Дивови су изградили најприје себе, на рушевинама норме. Сада се дивови буздованима кољу. И ми гледамо. И питамо се понекад: како је могуће да сви ти истински великани неопатристичке мисли могу да са собом држе људе у дубоким моралним каљугама, идејне противнике (са којима немају ниједан заједнички дан живота ни мисао) док са данашњим огорченим противницима, некадашњом браћом дијеле и Аву и Хљеб живота који су појели? Могу, јер је једини критеријум већ тридесет година – богоносивост њихових личности и субјективна процјена те богоносивости ко, када и какву улогу може да има у њиховим великим пројектима.

Дакле. Најприје вратити надлежности и садржаје институцијама изван ситуације и контекста. Не тако да оне буду поља пројекција и конфликата, чак ни пуста поља „каналисања“ благодати него чврсте стварности са својим унутрашњим животом, смислом и садржајем.

Савршеност и завршеност: чему учење ако већ све знамо, чему усхођење ако Бога посједујемо и заступамо?

Оно што данас карактерише готово све манастире, све средње богословске школе и све богословске факултете јесте унутрашња противрјечност њиховог смисла и онога што се у њима саопштава као елементарни етос тих институција. Наиме, и богословије и факултети и манастири би требало да буду мјеста гдје људи живе и уче се и гдје се уче да је учњење, напредовање, стални човјеков подвиг, нешто што нам је насушно потребно, живот сам. Ми нисмо дошли да се интимизујемо са једним знањем него са животом Цркве. Да живот коме нема краја постане наш живот. Манастир, богословија, факултет: ако ичему вриједе, научиће нас да нас још ничему нису научиле осим да тражимо Бога у Тијелу Богочовјека.

Данас, међутим, највећи дио ових поља боготражитељства заправо свом исписнику или подвижнику сугерише да је ту и нигдје другдје свештено поље спасења. Све остало јесте поље опасности, одступања, апостасије. И није онда чудо да је једини облик одношења свих тих училишта Цркве – презир. Сопствена гордост и богопретплаћеност и презир других. Бинарни код у коме се вртимо и који уништава ткиво Цркве. И који негира, уништава, лишава смисла сами смисао манастира, факултета, богословије. Јер када један манастир, богословија или факултет приликом монашења, рукоположења, додјељивања дипломе говоре свом посвећенику (буквално или сугестивно): „ти си завршен. Све што треба да знаш – знаш, други те могу само покварити“ онда је проблем у томе што смо несавршени пошли у свијет завршени. А то је ужасан акутни проблем данашњих хришћана, па и служитеља можда понајвише.

Дакле, питање није само „да ли нам је потребан један исихастички манастир у Београду?“ (или било гдје другдје јер се учење, као и служење не завршава похађањем Богословског факултета) него питање јесте: „да ли је данас могуће остваирти једну било монашку било академску заједницу, која би као основни етос којем је у стању да поучи људе и да им га пренесе био етос служења, непрекидног учења и усавршавања, а не етос гордости, елитизма, затворених парадигми стварности које се касније свима намећу као једино исправно мјерило свега у Цркви?“. А свједоци смо да су и поједине високошколске установе и поједини професори, манастири и њихови проминентни оци, у Београду, Фочи али и на другим мјестима увијек претицали своје реалне заслуге и достојанства једном ужасавајућом гордошћу која је све плодове рушила и обезврјеђивала и која је успостављала бинарни поглед на свијет у коме постојимо са једне стране ми, смирена и Предању досљедна елита, људи који могу и разумију а са друге стране мрак незнања и заосталости, поље непрекдине и метафизичке затуцаности и урођене жаборкечине. Академска теологија и манастир треба да нас уче једној од најбитнијих лекција сваке науке. Учење и служење никада не престају, и што нам је више дато, више ће се тражити од нас.

Нико заиста образован, васпитан ни паметан не би био кадар да за себе и свој Факултет каже да јесте „најбољи факултет у Православљу“. Ниједан културан и нормалан васпитан човјек са кућним васпитањем (оставимо на тренутак хришћанску ненападну скромност) не би био у стању да каже како је он, његова теологија и његов критеријум оцјењивања – „мјерило памети и православности“. Ниједан пристојан и присебан професор средње школе не би требало да буде у стању да на матури каже својим ђацима да послије матуре нема више шта у животу да се научи. Нико, васпитан, нормалан и позван на сузе за свијет не би могао да тврди да је само његов манастир и њему слични манастири поље спасења и боговиђења. Ниједан од ових примјера није измишљен. Од добрих професора, монаха, људи Цркве нећете то чути, али од многих „у Цркви“ данас хоћете. Ако ће нас академска теологија остављати себељубиве а аскетска чинити човјекомрзитељним – непотребне су и једна и друга.

„Ко ти ископа око? Брат у Христу? А зато је тако дубоко…“ Приватизација божанског и вишак емотивне реакције

Ако узмемо да су и Богословски факултет и исихастички манастир позвани да остваре не једну идеолошку профилизацију, сигурно не једну завјереничку интимност и не један етос гордости, како онда да их уопште замислимо и остваримо?

Један од суштинских проблема који се данас постављају пред нас јесте проблем припадања. Код нас се у позном ХХ вијеку ствар опет радикализовала тако што се припадање остваривало или кроз елитизам или се на елитизам одговарало индиферентношћу. Схема је препознатљива: млади студенти почну да траже више од својих професора Богословског факултета који су уједно и духовници. Затим се ова елита концентрише на неки манастир (или други богослужбени простор). Тако се са временом из (позитивног) момента боготражилаштва рађа (негативни) момент елитизације. Чак ни он сам по себи не би морао да буде лош да га не прате двије промјене у погледу на свијет, промјене у суштини деструктивне за Цркву.

Најприје, појављује се један специфичан облик црквеног расизма. Само људи из одређеног манастира, из одређене епархије, само они иницирани у круг непосредно блиских идеалном епископу-духовнику-научнику-организатору-менаџеру јесу истинска Црква. Тако се ткиво Цркве, њена топографија спасења која је описана само Крстом и Васкрсењем кида и раздјељује на оне „благодатне“ и (хм…) „мање благодатне“ црквене заједнице. И онда се људи који живе у њима, ни криви ни дужни, разврставају на „првокласне“ еклисијалне ипостаси и оне другокласне, трећекласне итд.

Припадање елитном кругу не порађа углавном већу ревност за богословље, академско или аскетско (мада се то код људи може десити) већ га најчешће замјењује. Више и није потребно читати Свето Писмо и Свете Оце: ту је наш благодатни Сведржитељ благодати и тумачења да нам укаже на реторику, мисао, квази-теолошки садржај који треба да репродукујемо да бисмо и сами били дио истог „благодатног“ наратива. Једно од мојих највећих изненађења као предавача на ПБФ Св. Василија Острошког било је просјечно слабо знање кандидата из „најблагодатнијих“ епархија. Замјенивиши реториком богословље, харизмом својих великана боготражилаштво, они нису ни осјећали потребу да читају и уче. Они који знају све сугерисали су им да им се даје све.

Но овај елитизам има своје ужасно лице у катастрофалној емотивној суровости која се манифестује једном када се пређа братства у елитизму прекине. Тада се губе сви обзири. Свједоци смо тога одавно, од браће која су од „стубова Православља“ постала „расколници“ до данашње незаустављиве безочности обрачуна дјеце и унука Великог Оца. Откуда овај ужасавајући сувишак емотивне реакције? Да ли само због приватизације божанског, због осјећања да ће Црква неминовно пропасти ако се управо ово и ниједно друго персонално и идејно рјешење не наметне на извјесно мјесто – рјешење које, самим тим што јесте моје, гарантује да ће све бити благословено.

Ако погледате у Добротољубље, можда ћете примијетити да је и у старој духовој литератури присутан тај моменат кварљивости односа и људи чак и највећих подвижника. Па, ипак, некако недостаје тај моменат насиља, обрачуна. Разлога може бити разних, али ми се чини један од елементарних знакова различитости временâ некад и сад јесте стварни исихазам (у ширем смислу) ранијих епоха. Подвижник, макар још не сасвим излијечен од свих слабости, учио је да се прво остави пројектовања црквене стварности. Зато, чак и када се древни Оци нису разумијевали, нису имали потребу да униште оног другог. Са друге стране, хиљаду вечери у Каруљи неће направити исихасту од човјека који је спреман да уништи сасвим, без милости и изузетка, браћу своју ради сопствених пројекција шта би то Црква требало да буде. Зато: да, исихазам нам је данас потребан као никада, али не као фолклор, као егзотика, него као став читаве Цркве.

Када ће и богословски факултет и исихастички манастир имати смисла: само и једино ако из и једног и другог буду излазили људи који су свјесни својих слабости и блгодати Божије која нас лијечи, свјесни домета свога (не)знања и потребе за служењем. Људи који својим дипломама и бројаницама неће гађати друге и наметати своје виђење Цркве него ће апостолски од срца вапити. Господе, дометни нам вјере!

А све је могуће оном који вјерује.

Извор: Теологија.нет

Љубав није емоција, љубав је начин постојања

Wed, 20 Nov 2019 15:31:00 +0000

Данас када се говори о врлинама као дејствима (енергијама) које бивају у природном кретању човекове воље, обично се размишља на моралистички начин. Дакле, врлине се гледају као одређена својства која треба да имамо да би нас Бог више волео и да бисмо задобили спасење као награду. У том контексту и се и страсти гледају као особине човека које Бог не воли и због којих ће нас казнити, па их избегавамо да бисмо ”били бољи” и да би нас други више ценили. У таквом размишљању људи обично пре или касније осећају отпор према Божијем ауторитету и на Бога почну да гледају као неког деспота који прави каталог прихватљивих и неприхватљивих начина понашања и у зависности од тога како се ми понашамо нас награђује или кажњава. Данашњег човека који је посебно развио једно болесно-самољубиво осећање бунта према било каквом ауторитету и који апсолутизује слободу до анархије овакве мисли одводе у још већи бунт и живот у греху, при чему се саме страсти и грех прихватају као саставни део наше природе. Од Цркве се у таквој ситуацији очекује да ”хуманизује” своја правила и прилагоди их палом човеку, јер су тобоже древни оци и светитељи живели у неком другом времену. Претварање хришћанства у једну идеологију анархичне радости у којој нема ни одговорности, ни поретка који гради љубав је отворено фалсификовање наше вере. На хришћанском западу то већ увелико видимо, што се одразило и у уметности где је, како приметио један православни писац, Христос Пандократор замењен сладуњавим и насмејаним Исусом који је ”пун разумевања за наше ситне слабости”.

Блуд као и све друге страсти нису дејства која долазе из природног настројења човекове воље. Поседовање репродуктивних органа и полног нагона за размножавањем није начин постојања који је намењен човеку за вечност, већ је саставни део наше природе у којој живимо у овом садашњем стању. Пре-падно стање човека је било тако да није било полног размножавања какво нам је сада познато, нити икаквих страсних покрета. По учењу једног броја отаца Бог је наменио човеку размножавање на другачији начин, а по другима Човек није постојао као после-падна индивидуа и био је ближи оној реалности будућег постојања у којој ћемо сви бити истовремено и многи и један у Христу.

Ово је јако комплексна тема, али за нас је важно да разумемо да страсна пожуда са свим маштаријама и помислима није природни начин човековог постојања, а још мање ралност која ће постојати у будућем веку. Према неким богословима полни нагон је последица човекове жеље да себе обесмрти тако што верује да ће његови потомци продужити његово биолошко постојање. Оно се наравно продужује у виду генетског наслеђа који се преноси, али личност сваког појединог човека или жене се не продужује у њиховој деци и то је трагика човекове жеље да биолошки задобије вечност без Бога. Блуд је деформисани природни полни нагон који нема за циљ ни продужење сопственог постојања, већ искључиво жељу за уживањем са свим својим разним девијантним облицима (који неретко подразумева понижавање других и њихово коришћење за сопствени ужитак). Зато живот у блуду не само да не јача човекову способност за заједницу са другим, већ још више изолује човека у свом самољубљу и отуђује га од аутентичног односа са другима, одводећи га још даље од Бога у самоизолованост и духовни мрак.

Човек савладан овом страшћу скрнави своје тело које је позвано да буде храм Духа Светога (1Кор 6.19-20) а душевним делом своје личности губи способност за здраву заједницу. Љубав која долази од блуда, није зато љубав према другоме, већ псеудо-љубав којом ”љубећи” друге љубимо сами себе. Зато они који су савладани овом страшћу не желе заједницу као обавезу и одговорност, што је нормално за природну љубав човека и жене, него траже живот у лажној-слободи која је ништа друго него анархија. Не треба помињати колико живот без обавезе и одговорности деградира човека и уводи га у велике проблеме из којих тешко налази излаз (нежељена трудноћа, полне болести, разбијање породице, бол који се наноси ближњима). Блудна страст деградира човека до те мере да он или она после нису у стању да живе у здравој породичној заједници јер другога доживљавају као пројекцију свог самољубивог и болесног ЈА. Колико живот у блуду отвара врата за друге страсти не треба говорити. Све страсти као неприродни начин кретања човекове воље су узајамно повезане и хране једна другу, и зато се не може борити против блуда ако се не бори и против осталих страсти.

Супротно стање блуду јесте целомудреност. Целомудреност не значи неопходно живот у целибату, већ обухвата и одговоран и честит живот у брачној заједници где се полни нагон који би иначе био усмерен ка уживању преображава у саможртвени однос љубави према супружнику или супружници и посебно према деци. Целомудрен брак зато природно води ка љубави према Богу и вечно ће се наставити изнад контекста брака, који неће постојати у вечности. Црква је увек посебно поштовала девичанство као начин живота будућег века, али никада није забрањивала брачну љубав. Највећи пример живота у девствености дао је сам Господ који је будући Бог постао човек и самим својим животом показао да у будућем веку неће бити ни мушког ни женског (уп. Мт. 22.30). Апостол Павле нам у 1Кор глава 7 даје важне савете у овом погледу и помиње значај девичанства, али не као норму понашања за све, већ као модел живота који своје коначно исходиште има у есхатологији. Зато брак и девственост нису супротстављени јер хришћански брак који је благословен као икона љубави Христа према Цркви заправо води ка есхатолошкој целомудрености у којој неће бити полова.

Из свега овога је сасвим јасно да живот у било којој врсти блуда, било предбрачног или прељубе у браку, а посебно разни девијантни облици блудне страсти деградирају човека као личност и отежавају његово спасење, односно вечну заједницу љубави у Богу. Овде треба направити разлику. Блудне жеље и помисли као последица пале човекове природе нису саме по себи грех уколико се човек против њих бори целомудреношћу и трудом у врлини, посебно молитвом која сасеца страсне помисли и оздрављује ум човека враћајући га у његово богомдано стање. Међутим, у складу са том логиком и блудни грех није ни само конкретно учињено блудно дело, већ и стање у коме човек свесно прихвата и подстиче пожудне мисли и фантазије ради личног задовољства. Зато Господ и каже ”А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је починио прељубу у срцу своме” (Мт. 5.28) У аскетској традицији наше Цркве разликују се просте помисли од сложених, тј. оних у којима се поред самих помисли присаједињује и грешна жеља праћена фантазијама, што се најчешће завршава и са самим грехом у делу.

Млади хришћани зато треба да озбиљно размишљају о томе да су позвани да заживе аутентичном љубављу према ближњима и да предбрачним полним односима олако не ризикују да кроз пожуду себе учине неспособним за одговоран живот касније у браку. Неодговоран и ”либералан” однос према овом питању, а све под изговором да људе под сваку цену треба сачувати у Цркви и не наметати им тешка бремена, води до све већих компромиса, па се онима који живе у отвореном греху дозвољава учешће у Евхаристији, а све под оправдањем да никоме не треба да судимо. Упозорити некога ко ризикује да изгуби вечни живот и да се грехом отуђује од Бога није осуђивање, јер би онда свети оци који су о томе много писали сами били судитељи ближњих. Схватање слободе у Христу као анархије у којој више нема ни правила ни поретка, већ нека апсолутна и само-умишљена ”љубав” један је од најозбиљнијих проблема у животу Цркве нашег времена, али то је тема о којој се може посебно говорити.

Архимандрит Сава Јањић

ИЗВОР

О Чуду над чудима

Tue, 19 Nov 2019 15:57:20 +0000

Не проповедамо ми, хришћани, чуда, него Христа – чудо над чудима, чудесно јављање самог живота, саме светлости, саме радости и љубави у овоме свету. Онима који знају Христа нису потребна ни чуда ни докази, јер, Он Сâм – жив и пун љубави – обитава у њиховом срцу, испуњавајући га Собом. Тада, било на врхунцу радости или на самом дну патње, човек чује Његов глас: „Нећу вас оставити сиротне: доћи ћу к вама. Ја сам с вама до свршетка века. Не бојте се, ја сам победио свет“. И нема на свету чудеснијег од овог чуда.

Протопрезвитер Александар Шмеман,

Беседе на Радију-Слобода 2, Каленић,

Крагујевац 2017, 180.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого: У име вишње славе небеске

Tue, 19 Nov 2019 15:15:42 +0000

Поријекло и историја славе

Данас се може чути неколико верзија о поријеклу и историји прослављања одређених светитељских дана као породичне славе тј "славе дома". Једна од теорија, коју су

пласирали наши етнолози (В. Чајкановић и други) говори да је слава својеврстан остатак паганског прослављања словенских божанстава која су приликом крштења замјењивања хришћанским светитељима.

Ова теорија је нарочито била форсирана за вријеме комунистичког идеолошког притиска јер је, са једне стране, славу приписивала пред-хришћанском "слоју" нашег народног бића, а са друге стране, омогућавала је много којем патријархалном домаћину да нађе "рупу у закону" и образложи зашто наставља да слави славу иако је "раскрстио са Црквом".

Друга теорија каже да се слава пренијела са саборног прослављања светитеља као храмовног и сеоског заштитника на породицу, дом као "малу Цркву". Како год да је било - слава данас постоји као породични празник код Срба, као и код оних савремених етнија чија је етногенеза или везана са српску народност, или са њима блиско географски везана. Остали православни народи у начелу славе храмовне славе и имендан.

Слава је кроз вијекове била битан чинилац очувања нашег народног бића. Са временом је постајала централни годишњи догађај једног дома. Све се у једном дому пдређивало слави. Спремало се да се гости што боље дочекају, укућани су се мирили и сарађивали, све је постајало радосно и свечано. Слава је била и остала синоним за ријеч "дом", "породица". У много чему је тако и данас, или би требало да буде.

Шта су обиљежја славе?

Често се чује да "слава није јело и пиће, него колач и свијећа". Тако и јесте, али морамо да знамо зашто јесте тако.

Најприје, слава је дан када себе подсјећамо на хришћанске светитеље, наше Оце. Сваки од њих говори нам и данас да је хришћански живот - стални труд да будемо људи врлине, па је потпуно бесмислено славити врлину - фештом некултурног преждеравања и пијанчења.

Међутим, подједнако је битно не само да слава није "јело и пиће", него да је "свијећа и колач". Свијећа и колач су кроз вијекове сачували самосвијест Срба, чак и оних у најудаљенијим и најзабаченијим крајевима, да припадају православној Цркви.

Зато је бесмислено, штавише, противрјечно самом карактеру славе да, на примјер, на дан славе нико од укућана не оде у Цркву, на литургију. Слава је за дуге вијекове турског ропства била сјећање на литургију.

Отуда "колач" (хљеб) и вино, као подсјећање на причешће, кум (негдје домаћин, негдје "долибаша") који колач "ломи" и прелива вином - као подсјећање да то чини свештеник на Евхаристији. Чак је и први назив са хришћанску литургију, у Дјелима Апостолским "ломљење хљеба" - баш како то данас каже и српски домаћин у Херцеговини и на Романији. Ипак, ПОДСЈЕЋАЊЕ НИЈЕ ЗАМЈЕНА.

Ако смо кроз вијекове ропства морали да се подјећамо, по нашим шумарцима и планинским селима да јесмо Православни, данас нам је одлазак у Цркву доступнији и слободнији. Зато можемо да се подсјетимо и да не заборавимо старе обичаје, али то не значи да не треба да одемо у Цркву на дан на који се подсјећамо да припадамо Цркви.

Многи се данас питају да ли је "правилније" да се колач "носи у Цркву" и тамо "пререже" са свештенством (и окупљеним народом, браћом и сестрама по Богу и Цркви!) или да се "однесе прекадња" у цркву, а сам "колач" "ломи" на обичајни начин. Ни једно ни друго није неправилно: суштина јесте да слава треба да нас повеже са нашим црквеним и народним бићем.

На жалост код нашег народа се уврежио читав ноз сујевјерја по питању самог славског обреда, на примјер оно да "не ваља" да се колач "сијече" ножем - иако свештенство сваке недјеље Свето Причешће припрема управо тако што ножићем у облику копља исјеца онај дио хљеба (просфоре) који касније постаје Тијело и Крв Христова! Страх од ножева има упориште у старим митолошким слојевима и никако не може бити одлика православног хришћанина, управо као ни било који други облик ситничарења (о чему ће још бити ријечи).

Много су лијепе старе "славарице" које се и данас дају чути у појединим нашим крајевима. Многе од њих су управо забиљежиле старе проте, што говори да засигурно нису "анти-црквени" чин. Напротив, свака славарица у суштини јесте сажета литургијска молитва "проскомидије", коју свештеник говори када припрема Хљеб и Вино за Свету Литургију. Кроз славарицу је народ сачувао памћење и на такве битне догађаје напе црквене историје као што је Први васељенски сабор, који се на Романији помиње тако што "читач" говори да се слави и "ва славу и чест 318 богоносних отаца штоно у Нићеји сабор сабороваше, Арлију (=Арија) безумног осудише, вјеру православну утврдише и нама у аманет оставише, да и ми вјерујемо".

Управо зато је битно да се на слави чују и црквене молитве, у најмању руку Молитва Господња ("Оче наш"), а добро је да се полако каже и Никејско-цариградски Символ вјере и то са једним посебним разлогом: наиме, често се чује, приликом "наздрављања" једна реченица која се одомаћила у Херцеговини и на Романији, а то је "у име Бога И Свете Тројице". Како Хришћани вјерују у Бога који јесте Света Тројица, треба да се подсјетимо Никејске цјере и да кажемо У ИМЕ БОГА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ (дакле: без "и"!) Слава треба да буде празник хришћанства које се чува КРОЗ преношење, а не "традиције" која негира хришћанство.

Шта се доноси за славу?

Данас је постало модерно да се на славу доносе читаве кесе пуно "милсти" или "милоштва", како кажу у Крајини. Старији свијет се сигурно сјећа да се на славу носила наранца, чоколада, а у Старој Херцеговини посебан хљеб са коцком шећера у средини ("гурабија").

Обичај ношења "кеса" усталио се због преношења славе из старе родитељске куће у стан, па се на славу иде као "у госте", а ионако се ријетко виђамо, од славе на славу. Није да је носити кесу за славу јерес, али јесте један од облика тужног малограђанског менталитета у коме се касније "мјери" и одмјерава ко је, колико, коме и шта донио за славу. То је већ противно духу и смислу славе која треба да нас обједињује у великоме, а не да раздјељује у ситницама.

Такође, вријеме празновања славе није означено никаквим каноном, као ни дужина празновања. Код нас се, као и у свему, претјерује, па једни славе "Ивкову славу" од три дана, док нас понеко суздржано позове "на ручак, у 14.ч, молимо будите тачни".

Ни једно ни друго није баш примјерно и показује или разметање или суздржаност. Колико ћемо бити некоме на слави и када ћемо доћи зависи од могућности домаћина (треба бити обзиран и оставити простора у кући и снаге код домаћина и за друге госте!), али и од наших обавеза. Слава не треба да буде повод за кафанско понашање, али свакако да са блиским људима треба да подијелимо много радости, смијеха, а, ако је обичај, и пјесму и шалу, све са мјером, и све са осјећањем да суштина славе јесте прослава хришћанске саборности, а не боемског живота.

"Чији је обичај старији?"/"исправнији"?

Једна од чешћих расправа на нашим славама јесте она о "исправнпсти обичаја".

Иако је и сама народна мудрост одавно постала свјесна да "колико села - толико је и обичаја", то не спрјечава нашег човјека да кори и прекорава друго село да "мјењају обичаје" и да "не славе по најстаријем = нашем обичају".

Чак постоје и колективни прекори, па се, рецимо, Срби из Херцеговине често "саблазне" када оду на славу у централну Србију (а вјероватно да важи и обратно). Наши људи се бескрајно расправљају "да ли се за Аранђеловдан прави жито?", а на Романији да ли се каже "за раја и покоја" или "Бог да прости душе проставуше" (престављене, упокојене душе), а, ако се добро сјећам, у Боки Которској спрема се "кршњак", али не и жито (нико се и не сјећа да се икад спремало.)

Сама расправа тј свађа о "обичајима" супротна је духу славе као празника саборности и јединства "браће Срба". Дакле, једино што може бити проблематично јесу они облици пренаглашњеног понашања (пијанчење, неумјесна и вулгарна шала, свађа, итд).

Ако се домаћин напије за сопствену славу или му се свађају гости - ниједан "правилан" обичај неће га опрати пред лицем Бога и рода, као што и удовица која слави са сином и кћерком, све са пет гостију и скромном трпезом, може да "не проведе све по обичају" па да њена жртва буде велика пред Господом.

Начело "милост хоћу, а не жртвоприношење" важи и овдје, баш као и заповјест Христова да оставимо дар на улазу у храм и да одемо да се најприје помиримо са братом својим, па да онда приступимо са даром. Тако је и са славом: најприје да се помиримо и живимо као браћа, па као браћа можемо говорити. Све што нас раздваја, укључујући и лажну ревност - није од Бога.

То важи и за теме на слави. Уколико смо добри домаћини - треба да пазимо да не дође до огорчених расправа, најчешће политичких и спортских, наријетко личних и породичних. На славу зовемо кумове, пријатеље, родбину. Треба да водимо рачуна о томе да одемо на славу код оних које и сами зовемо на славу. Ту треба расуђивати разумно: без болесне ситничавости ("нећу му на славу, није ни он нама био"), али треба да његујемо реалан однос љубави и поштовања.

Славити посебно или са оцем?

Често питање које се појављује јесте "да ли син слави док му је отац жив?" или, у другом облику "може ли син славити ако му отац не "преда" славу?"

Одговор није увијек једноставан. Данас људи живе у становима више него у сеоским кућама, а готово нико не живи у старој сеоској задрузи гдје је "домаћин" био апсолутни ауторитет и господар укућана. Колико је то добро или лоше - посебна је прича, али тако јесте. У начелу не постоји правило које би ријешило ствар једнозначно. Сваки пунољетан човјек, способан да има и храни породицу, већ јесте "домаћин" и могао би да слави славу. Похвално је да синови воде рачуна о родитељима, али, уколико постоји добра воља и сагласност, није проблематично (штавише, препоручљиво је) да син слави код себе, а отац код себе. Сваки родитељ настоји да његово дијете буде у свему способно да живи и напредује - то је наш животни успјех - па нема разлога да тако и не размишљамо када говоримо о прослављању Светитеља. И поред везаности за родну кућу и земљу, свака наша породица се сјећа да се некад "старином" доселила однекле и да је са собом понијела и крсну славу. Зато је боље да млади људи од почетка имају осјећај да славе свога заштитника. Ако већ постоји јасна одлучност да отац и син заједно славе, онда је с годинама син дужан да преузме све више обавеза, а не да се понаша (како често бива!) као почасни гост на својој слави.

Мрсна или посна слава?

Такође, врло је често питање да ли се слава прославља са посном или мрсном трпезом. По овом питању су црквени канони јасни: постоје славе које су увијек "посне" славе (нпр. Никољдан или Лазарева субота), постоје оне "мрсне" (Стјепањдан), док већина наших слава може "пасти" у сриједу или петак када се прослављају са посном трпезом или у неки други дан (када се прослављају са мрсном трпезом). Оно што је битно јесте да, било да је посна или мрсна, слава треба да буде спремљена са љубављу, без разметања, без претјеривања у количини и избору хране.

Међутим, овдје се увијек чује неколико типских "контрааргумената" од стране оних којима је "деда увијек имао прасе за Никољдан, па ћу, вала и ја!" или је "поп благословио моме дједу да може да има брава или овна) за славу". Најприје: поклоњење свачијем дједу, али ничији дјед није важнији ни битнији од Светих Отаца Цркве, ако се дједом користимо да бисмо оправдали сопствену нецрквеност - онда смо на погрешном путу на коме дјед сигурно није желио да нас види. На крају, свака од тих "традиција" и "обичаја" сигурно нису старији од Цркве Божије.

Такође, уколико се заиста десило да је некада некоме (што је данас тешко провјерљиво) неки свештеник благословио да може те године, због суше или немаштине, да прослави славу са месом (кога је на селу било више него рибе) то не значи да је то правило, него невоља. Само да напоменемпо да је Св. Патријарх Павле врло често скретао пажњу да се славска трпеза припреми достојанствено и према црквеном канону.

Желио бих, ипак, да скренем пажњу и вјерујућим хришћанима да, када се већ заподјене расправа о начину прослављања славе, сваку ријеч треба вагати и додатно поразмислити. Управо је Св. Патријарх Павле говорио да "аргументи треба да су нам јаки, а ријечи слабе" а не обратно - ријечи пуне горчине, а аргументи слаби. Понекад је потребно годинама са љубављу причати са човјеком. Скренути пажњу је похвално, али свађати се и лупати некога канонима по глави - контрапродуктивно, а тиме и лоше.

Протопрезвитер-ставрофор проф. др. Дарко Ђого

Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици

Док буде човека биће и уметности

Tue, 19 Nov 2019 15:14:17 +0000

Док буде човека биће и уметности - разговор са Владимиром Коларићем. Разговор водила Јелена Марковић.

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе у преводилац. Дипломирао је драматургију и докторирао теорију драмских уметности, медија и културе на Факултету драмских уметности Универзитета уметности у Београду, са тезом „Филм и књижевност: Трансформација књижевног текста Ф. М. Достојевског у филмовима Живојина Павловића“. Аутор је збирки приповедака „Луталице“ (2006) и „Рат љубави и друге приче“ (2007) и теоријских књига „Хришћанство и филм“ и „Cultural Policy of Yugoslav Self-Management“. Запослен је као организатор истраживања у Заводу за проучавање културног развитка и предаје на Високој школи за комуникације у Београду. Редовни је сарадник Драмског програма Радио Београда. Члан је Српског књижевног друштва и Удружења драмских уметника Србије.

Са Владимиром Коларићем је разговарала филмска редитељка Јелена Марковић.

Владо, већ првим текстом у овом броју „Нашег трага“ („Уметност и очи вере“) отвараш питање човекове слободне воље из перспективе православља и дајеш посебно место уметности као сведочанству о снази те воље. Зар те две ствари заједно не представљају терен који би данас скоро свако најрадије заобишао? Откуда ово твоје специфично интересовање?

То интересовање и није тако специфично. Повратак религиозности као глобални тренд, са посебним облицима у пост-комунистичким земљама, природно је поставио питање социјализације и културације религије, односно њене улоге и деловања у култури и друштву. Верујући човек живи у друштву као и свако други, служи се и изражава важећим културним формама и језицима, а његова религиозност је важан сегмент његовог живота, заправо одређујући, јер се тиче основних питања смисла. А и уметност би требало да се тиче неког смисла. Хришћанство при томе има снажан нагласак на личности и личној слободи, која потиче из благодати а не из закона, и природно је да се уметник ту препознаје, јер уметност је пре свега лично стваралаштво, које донекле потврђује и уцеловљује личност ствараоца. Бог нас није створио по налогу и на основу или према пропозицијама неког закона, него као акт личне слободе и љубави, и тиме трајно обележио наше биће. Закон нам само помаже да се понегде оријентишемо, али оно како смо, због чега и за шта смо створени, то је слобода. Све ово је снажно посведочено и врло темељно и суптилно формулисано у православној теологији и предању.

Да ли би данас у Србији било могуће да дође до проминентног јавног дијалога око питања слободне воље? Ако да, како би то изгледало, а ако не, онда из којих разлога?

Јавни дијалог о слободи воље? Слобода воље је философско и религијско питање, и пре свега нешто до чега човек долази кроз лично искуство. Када се говори о јавном, дакле друштвеном дијалогу, обично се говори о питањима попут грађанских или медијских слобода, слободе говора и деловања. То су важна питања и она имају извор у онтологији и антропологији, односно одговору на питање шта је за нас човек, а шта друштво. Закон треба да штити слободу појединца, а људи би требало да буду смелији да јавно сведоче своја уверења и да им јавни дијалог не буде стран. Код нас је то повезано са механизмима контроле које људе чврсто, због елементарне егзистенцијалне сигурности, везују за државу или одређене транс-државне центре моћи. Ту се питање слободне воље, као личног избора и чина, радикализује, јер је често доведено у везу са могућношћу елементарне егзистенцијалне угрожености. Али питање слободе воље је увек радикално питање, само је негде, на пример у потрошачком друштву, то мање очигледно, у чему и јесте његова највећа опасност.

Када пишеш да репресивни системи сматрају за опасну ону уметност која изражава да свет није само материјалистичка фаталност и да као људи имамо слободу да макар по нешто бирамо, може се разумети да имаш веома широк поглед на ту „опасну“ уметност. Да ли ти неко замера због тога што тај твој поглед не поставља ни тематске ни идеолошке границе?

Код нас, како си већ напоменула, не постоји отворен и озбиљан дијалог о важним питањима, па је тешко очекивати озбиљне реакције на ваше ставове, који нису ни таблоидни нити су идеолошке пароле. Пре ће вас игнорисати и налазити разне успутне или формалне аргументе којима би покушали да вас „сузе“, ако сте, како си рекла, „прешироки“. Али ја не могу да се одрекнем љубави и интересовања за богатство људског стваралаштва и могућности.

Да не буде забуне, шта би то били репресивни „овосветски“ системи, односно да ли се ови садашњи разликују од оних из прошлости и по чему? Да ли се унутар тих система мења позиција уметности, нарочито оне „опасне“?

„Овај свет“ су речи које oписују онтолошку стварност палог света, која превазилази ову или ону идеологију или репресивни систем. Али сваки репресивни систем почива на логици „света овога“ и то се не мења. У нашем историјском и цивилизацијском циклусу „овај свет“ се испољава кроз првенство материјалног и материјалних вредности у свим видовима, у које спадају и идолотрија нације, расе, класе или родних одређења, на пример. Посебна околност је моћ технологије да утиче на свет, нашу перцепцију света па и на сам антрополошки идентитет људског бића. Уметност се мора ухватити у коштац са свим тим, по могућности не у служби механизама насиља и контроле, како год их именовали.

Била сам сведок да је твоја књига „Хришћанство и филм“ изазвала велико интересовање претежно међу теолозима. Ти си теоретичар филма, али си и сам уметник. Постоји ли шире интересовање за ову твоју књигу међу филмским теоретичарима, публицистима и уметницима? Како то објашњаваш?

Од многих теолога сам добио похвале, што ме радује. Нисам имао теолошке претензије, јер нисам теолог, али сам се трудио да све што пишем буде теолошки засновано. С тим што за сваког верујућег и нема разлике између теологије и живота; она је рефлектовање живота у вери, али и само искуство тог живота. Нарочито су добро реаговали млађи људи, чак средњошколци, који би волели да се мало другачије приступа питањима односа вере и културе, од оних нажалост уобичајених. А то вероватно имa везе и са тим да би волели да се другачије приступа питањима њихове личне слободе. А код нас је теорија филма у слабом стању, и ту генерално нема много заинтересованости за туђи рад, мада, ако ћемо право, и нема много особа који би могли да се сматрају теoретичарима филма, када узмемо у обзир образовање, научни ниво, континуитет и домете у раду. Али задовољан сам укупним пријемом моје књиге, који је знатно бољи од очекиваног.

Чула сам и прочитала више пута да осредњост и баналност које одликују највећи део уметничке и културне продукције данас, односно кризу уметности, објашњаваш као последицу кризе стварности. Мада другачијим речима, кризу стварности смо и овде додирнули. Шта мислиш, да ли ће безначајна уметност нашег времена оставити дубље последице на будуће генерације него што ће дубок бити траг ретких релевантних дела? Или, може ли релевантна уметност данашњице померити нешто у перспективи стварности?

Оставиће последице свакако, јер лоша уметност искривљује и мути нашу перцепцију стварности и себе самих. Не треба потценити моћ уметности у том смислу, па ни у временима кад се уметности по правилу не придаје велика моћ. Ипак, док буде човека биће и уметности, па и оне уметности потребне човеку, која прочишћава погледе. А човека ће свакако бити.

* Интервју је објављен као сегмент темата посвећенпг Владимиру Коларићу у књижевном часопису „Наш траг“ (1–4/2019). Поред овог разговора, темат се састоји од три Коларићева текста раније објављена на сајту Теологија.нет и приказа књиге „Хришћанство и филм“, које су написали Милош Милојевић и Светозар Поштић.

Извор: Теологија.нет

Свети Никола Кавасила: О посредништву Христовом

Tue, 19 Nov 2019 15:13:22 +0000

Заиста, Христос је Посредник, чијим посредовањем до нас доспеше сва добра која нам је Бог даровао; или, боље рећи, која нам увек даје. Јер, Христос није посредовао само једанпут засвагда и све нам предао, а затим то посредовање напустио, него увек посредује, и то не речима и молитвама, као што то чине свештеници, него делом. А којим то делом? Тиме што нас сједињује са Собом и што нам Собом предаје Своје благодати у складу с тим колико је свако од нас достојан и колико је очистио себе.

2. Као што светлост и сама од себе пружа могућност за гледање, па кад ње нема, тада нема ни гледања, тако и сједињење са Христом треба увек да буде у душама, наравно, уколико желе да живе и да нађу покоја. Наиме, ни око не може видети без светлости, нити у душама може бити истинског живота и мира без Христа; јер само је Он Тај Који нас спријатељује са Богом, Који нам пружа тај мир. А без тога мира постајемо непријатељи Божији, и нема никакве наде да постанемо причасници Његових добара.

3. Према томе, ко се од самог почетка није сјединио са Христом, или се сјединио али није остао сједињен, тај је још увек непријатељ и туђинац божанским добрима.

4. Заиста, шта је то што је спријатељило Бога са човечанском природом? Свакако чињеница да је Свога љубљенога Сина видео као човека. Тако се Он мири са сваким човеком уколико овај поседује обличје Јединороднога и носи Његово Тело, и уколико се види да је једнога духа с Њим. Без тога сваки човек је, сам по себи, онај стари човек, непријатељ Богу – човек који нема ништа заједничко са Богом.

5. Дакле, ако треба да верујемо да душе кроз молитве свештеника и кроз приношење свештених Дарова задобијају упокојење, треба онда најпре да верујемо да то бива на начин на који је човеку једино могуће наћи покоја. Који је то начин, то је већ речено: да се спријатељимо са Богом и да не будемо непријатељи Његови. Како то постићи? Тако што ћемо се сјединити са Богом ишто ћемо постати једнога духа са Његовим љубљеним Сином, Који је једини по вољи Оца. То је могуће остварити кроз свештену Трпезу, која је, као што смо својим речима и показали, заједничка и живима и умрлима.

Свети Никола Кавасила

"Тумачење Литургије"

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

ТВ Храм: Путујући Шумадијом – "Ево оца Петра"

Mon, 18 Nov 2019 20:38:12 +0000

Јасеница, у којој се налази Манастир Светог Архангела Гаврила у Пиносави, предодређена је за легендарне приче. Разлог лежи у чињеници да су у њој у средњовековном дворцу Некудиму боравили деспоти, Стефан и Ђурађ, на њеној територији смрт је задесила старијег сина Светог кнеза Лазара Хребељановића, и деспотицу Јерину, супругу сина Вука Бранковића.

На јасеничком подручју налази се знатан број селишта, манастиришта и црквишта. У њој се родио вожд Првог српског устанка Ђорђе Петровић Карађорђе. У њој је у једној мрачној завери и страдао у Радовањском лугу. У јасеничкој области отпочела је новија српска ратничка историја, која је извела српски народ из вишевековног турског ропства, али се догодила и Ђакова буна, једна од првих у ослобођеној Србији кнеза Милоша. У предговору књиге „Ржан“ Драгутина Паунића, Радојко Николић је о становништву Јасенице записао: „Становници горње, планинске, Јасенице махом су пореклом динарци, а доње, равничарске – Косовци и Јужноморавци, што је учинило да се у њој остварило сусретно прожимање две различите досељеничке струје: епско-ратничке и лирско-радишне.“ Игуман манастира у Пиносави, јеромонах Петар, у наставку приче говорио нам је о свом доласку у Шумадију, завршетку изградње Зимске капеле и потреби духовне обнове народа.

Извор: Телевизија Храм