Живе речи утехе: Живе речи утехе

Протонамесник Велимир Врућинић: Важно је сачувати светињу брака!

Wed, 16 Oct 2019 14:18:03 +0000

Зашто је брак света Тајна? Који је циљ брачне заједнице између мушкарца и жене? Брак и брачни живот који су у сагласју са животом у Цркви, теме су о којима смо говорили у емисији „Оче, да те питам“. Гост у студију био је протонамесник Велимир Врућинић, настојатељ храма Светих равноапостолних Кирила и Методија на Телепу.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић за радио „Источник“: О јубилеју, закону, веронауци, богословији…

Wed, 16 Oct 2019 14:16:43 +0000

Приликом свог недавног боравка у Ваљеву (11. октобар), протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, говорио је за радио „Источник“ о положају Митрополије црногорско-приморске у Црној Гори, о закону који је на штету СПЦ а који држава жели да донесе, затим о јубилеју СПЦ – 8 векова самосталности, али о смислу и значају верске наставе и Цетињске богословије, као најстарије школе у Црној Гори. С обзиром да из године у годину све мањи број ученика уписује богословије и теолошке факултете, проту питамо и „зашто деца неће у попове“?

Извор: Радио Источник

Протојереј Андрај Ткачов: О творевини

Wed, 16 Oct 2019 14:13:32 +0000

О томе шта је свет око нас, о творевини руку људских и руку Божијих, о привременом и вечном. И о томе, како човек да склони поглед са привременог и, напокон, угледа вечно.

Исповедамо да свет има Творца. Творца неба и земље. „Творац“ на грчком је „песник“ Који је створио небо и земљу, и све што је у њима (Пс. 145, 6). Он је Творац и поред тога је Стваралац. Та мисао је врло важна за човека, јер ће човек живети у два света. Човек живи у свету природе и у свету друге природе, то јест у цивилизацији. Ма где човек да дође, он гради себи дом, производи оружје за рад, риболов и лов, шије одећу, подређује себи неког из животињског света: јелене, псе, слонове и друге. То је почетак цивилизацијских напора.

Људи живе у две природе. По једној природи, ми ходамо по земљи, од земље се хранимо и у земљу се враћамо. А по другој природи, људској, живимо у цивилизацији. Људи имају много плодова цивилизације: вишеспратнице, асфалтни путеви, или просто кована монета, присуство власти — цара, кнеза, велможе, начелника, полицајца... — закони. Ето та друга природа засењује прву: цивилизација потискује природност. И ако би нас преселили, избацили у природу, под чисто небо, под дрвеће, уплашили бисмо се. Потребне су нам камене куће, кредитне картице, топли радијатори. Већ се бојимо да живимо са природом, јер смо људи цивилизације. Друга природа замењује прву — одатле једна интересантна ствар: верујемо у цивилизацију, али не верујемо у Творца неба и земље. Ми Га одбацујемо од себе цивилизацијом: каменим зградама, транспортним средствима, телекомуникационим средствима, геџетима... Потискујемо из свог сазнања веру у Оног Који је створио воду и све што живи у води, ваздух и све што лети у ваздуху, земљу, небо, море, звезде и друго.

Природни човек сасвим природно верује у то да је свет прекрасан, да је свет Божанствен, чудесан и да он може имати чудесног и Божанственог Творца. А савремени човек који је окружен делима својих руку, то јест каменом, бетоном, стаклом, пластиком, верује у то да је он све створио. Верује свемогућој науци, верује у разне технологије и то засењује најпростију истину.

Једна од главних истина састоји се у томе да свет има Творца, и ако цео свет умре, ја се извињавам, својеручно га нећеш створити: нећеш оплодити, размножити и нећеш обновити све. Ако изненада све птице стропоштају на земљу и цркну, човек ништа неће урадити. Уопште, треба бити свестан да једна мува има више талента, памети, снаге и премудрости од било ког „боинга“, или „спејс шатла“, „“Бурана“, било ког „Титаника“. Сваки брод, водени или свемирски, није раван премудрости једне живе муве, једног живог мрава, или комарца. Ми то заборављамо, јер смо се удубили у цивилизацију, и дела руку људских нас терају да сумњамо у дела руку Божијих.

Ми, хришћани, исповедамо да постоји Бог, да постоји Творац неба и земље, свега видљивог и невидљивог, да постоје бактерије, молекули, атоми... Све: и оно што око види, и оно што се види само уз помоћ микроскопа или компликованих инструмената. Значи, Он је Творац свега. Али то заснивамо на вери у људска дела. Морамо да се смиримо, да бисмо се вратили на простоту и схватање таквих простих и очигледних истина. Изађи до реке, забаци удицу на изласку сунца, погледај како вода трепери, како риба игра, како се сунце буди. Схвати да је људско привремено. Да ће се бетон окрњити, асфалт ће напући, а живо ће остати, и живо није од човека, оно је од Бога.

Дакле, свет има Творца.

Јевреји су имали заповест о суботи. Имали су закон да празнују суботу, како не би заборавили да је свет створен. Створила га је Личност, Бог, Који је благ и мудар, и то треба памтити. Смисао празновања суботе се састоји у простој ствари: свет је створен, свет има Творца, и све је већ урађено — смири се! Празновање суботе било је јеврејима као подсећање да не пројављују никакву власт над светом. Зашто јевреји не смеју да пале ватру суботом? Јер је паљење ватре нешто прометејевско, украдено од Бога. Зашто не смеју да носе обућу са ексерима на ђоновима? Јер не смеју да показују своју власт над васељеном. У суботу се треба примирити. Треба имати на уму да је Бог створио свет. Бог је све већ урадио. Ништа нећеш додати. Ништа нећеш изнети из света и ништа нећеш унети у свет. У томе је смисао поштовања суботе. Скренуо бих вашу пажњу, драги хришћани, да православци такође празнују суботу — уз недељу. Недељу, свакако, више — то је дан искупљења. Субота је спомен на стварање. Јер свет има Творца, Премудрог Творца, а ти се немој гордити, врати се на своје место.

Јер ако се дете роди, то није твојом снагом, већ Божијом; ако трава расте, то није твојом мудрошћу, већ Божијим благословом. Ако Ти, Господе, одједном не дозволиш, неће се ни дете родити, ни трава израсти, ни хлеб проклијати, ни кише неће бити, и ово ће бити и оно ће бити. Јер Бог командује светом.

Свет има Творца, Господ Му је име. Та најпростија мисао тражи да буде дубого усвојена у свест савременог човека. Ипак, човек се противи тој мисли. Он се моли Богу, али је заправо сигуран да је он сам власник живота. То је лаж. Власник живота је Господ. Косу на глави не смемо направити белу или црну без Његове дозволе и сагласности. И све што имамо, све је Његово. Нокат расте Његовом снагом, дете одраста, пролазећи разне стадијуме у одрастању — све је Његова премудрост и Његов благослов. Тако да ми, говорећи о томе да је Господ створио свет, неизоставно говоримо о смирењу савременог човека.

Наши летови у ваздух, наше пловидбе по морима, наше размене мисли уз помоћ телефона ништа не значе, јер како смо били слабашни, такви ћемо и остати. Прорачунато наше дисање, тако ће и остати прорачунато. Како је од Бога зависио сваки гутљај наше пљувачке, тако и сад зависи. Ево Јов говори Богу: „Када ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?“ (ср. Иов 7, 19) — то јест, ја ни пљувачку не могу да прогутам без Божијег допуштења. Или ћу се загрцнути њом, или ће грло пресушити, ако Он тако зажели.

Савремени човек треба да се присети најпростијег: свет има Творца, и овај свет је чудесан само зато што је Творац његов чудесан. Изучавајте створења Божија и препознајте руку Ствараоца. Ево слике. Гледаш: то је Васнецов, ово Суриков, а ово Ајвазовски. Одмах можеш погодити: Ајвазовски је насликао море. А ово је „Девојчица са бресквама“, Серов. А ова „Незнанка“, Крамској. Руку уметника препознајемо по непроцењивим платнима. Али зашто не препознајемо по непроцењивим платнима света Божијег, по свему ономе што је створио, Уметника? Постоји Уметник, пољубите Његову руку.

Свети Јован Кронштатски се ујутру молио у свом врту и целивао цвеће. Док је целивао цвеће, говорио је: „Љубим руку која вас је створила“. Велика рука Господња, та искусна рука, којом је Он много створио. Није ваљда да човек неће да схвати да овај огроман свет има Творца, и рука је Његова достојна да је целивамо? Спознајте Бога у Његовој творевини и немојте сумњати да постоји Бог и да свет има Творца, име му је Господ.

Извор: Православие.ру

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Црква и проблем отуђења савременог човека

Sun, 13 Oct 2019 21:53:30 +0000

Предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије на тему "Црква и проблем отуђења савременог човека". Предавање је одржано 10. октобра 2019. године у Великој сали Градске библиотеке у Чачку, у склопу прославе великог јубилеја - 800 година самосталности Српске православне цркве.

Организатори предавања су Удружење Ирмос и Градска библиотека "Владислав Петковић Дис". Предавање је организовано у склопу пројекта "Само дела љубави остају", чији је носилац Удружење Ирмос, а суфинансијер Град Чачак. Програм је водила Ана Ранђић, професорка књижевности, а појао је хор "Слово љубве".

Извор: Удружење Ирмос

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Празнични покров

Sun, 13 Oct 2019 13:50:29 +0000

Поводом празника Покрова Пресвете Богородице доносимо предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије. Цетињски парох је ово предавање одржао 11. октобра 2015. лета Господњег.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свети Никола Кавасила: О славословљу на почетку свете Литургије

Sun, 13 Oct 2019 09:09:54 +0000

Почетак свете Литургије чини славословље: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа.

2. Разговор са Богом је благодарење, славословље, исповест, молитва.

3. Прво од свих је славословље, и то најпре зато што је благодарним слугама својствено да, приступајући господару, не износе одмах на почетку оно што њима припада, већ само оно што искључиво господару приличи. Такво је, заправо, славословље.

4. Наиме, онај ко иште, чини то јер хоће своје стање да учини бољим; ко се исповеда, оптужује себе јер жели да се тако ослободи од зала;а онај ко благодари, јасно је да се радује због својих добара, те због тога благодари ономе који му их је подарио; но, онај ко славослови оставивши по страни себе и све своје – славослови Господа због Њега Самог, и због Његове силе и славе.

5. Коначно, и сама природа и поредак ствари захтевају да овде славословље буде на првом месту. Јер, чим приступимо Богу, сместа постајемо свесни неприступности Његове славе и силе и Његовог величанства, те отуда долази наше чуђење, дивљење и слична осећања; стога је сасвим природно да томе следи славословље.

6. Настављајући, сазнајемо за Његову доброту и за Његово човекољубље, а томе следи благодарност.

7. Потом сагледавамо преобиље те доброте и богатство Његовог човекољубља, и налазимо да наша злоба представља довољан показатељ тог преобиља и тог богатства – јер, иако смо такви, Он не престаје да нам чини добро. Заиста, ова нас чињеница, и пре свих осталих, може поучити колико је Бог човекољубив, зато што нам је она најближа, што је у нама и што нам је пред очима. А кад се пред Богом присећамо својих грехова, то је оно што се назива исповешћу.

8. Четврта по реду је молитва. Заиста, после ових мисли којима указујемо колика је доброта Божија према нама и колико је Његово човекољубље, сасвим је оправдано сматрати да ћемо задобити све оно за шта се молимо. Бог је добар према нама чак и кад смо грешни – какав би тек према нама био кад бисмо се променили и кад бисмо, исповедајући најпре своје грехе, задобили оправдање! Јер, речи пророчке веле: „Кажи најпре све грехе своје, да се оправдаш“.

9. Отуда славословље заузима прво место у разговору са Богом. Зато свештеник, пре било које друге молитве и свештене радње, славослови Бога.

10. Зашто, међутим, слави тројичност Божију, а не Његово јединство? Јер он, уистину, не каже: Благословен Бог, или: Благословено Царство Божије, него одвојено помиње божанска Лица, говорећи: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа. Тако говори због тога што су људи, кроз очовечење Господа, по први пут спознали да је Бог у три Лица. Наиме, све што се на светој Литургији савршава, представља увођење у тајну очовечења Христовог. Отуда је и било потребно да у самом почетку ове службе заблиста и буде објављена Света Тројица.

Свети Никола Кавасила

"Тумачење Литургије"

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Презвитер Александар Чавка: Брата и мене, просфора је одхранила!

Sat, 12 Oct 2019 19:38:21 +0000

Презвитер др Оливер Суботић: Еванђеље о вери жене Хананејке

Sat, 12 Oct 2019 19:33:08 +0000

И изишавши оданде Исус отиде у крајеве тирске и сидонске. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво! А он јој не одговори ни ријечи. И приступивши ученици његови мољаху га говорећи: Отпусти је, јер виче за нама. А он одговарајући рече: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева. А она приступивши поклони му се говорећи: Господе, помози ми! А он одговарајући рече: Није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима. А она рече: Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових. Тада одговори Исус и рече јој: О жено, велика је вјера твоја; нека ти буде како хоћеш! И оздрави кћи њена од онога часа (Мт 15, 21–28).

У име Оца и Сина и Светога Духа.

У нашим православним светињама у којима постоје чудотворне иконе и мошти често се воде и књиге сведочанстава у које се уписују они који су добили исцељење или неку другу помоћ. Када погледате та сведочанства, пажњу одмах привуче чињеница да ту нема само потписа православаца, већ и неправославних хришћана, a често и нехришћана. То значи да Бог не гледа ко је ко, већ да помаже свима који га искрено моле, поготово ако то чине пред светињом. Такав један догађај је забележен у данашњем Јеванђељу, у коме се говори о молитви једне жење незнабошкиње, Хананејке. Оно нас учи каква треба да буде наша молитва да би била услишена, и то на примеру незнабожне жене која се молила искрено, отворено, једноставно, упорно, срдачно... а надасве са вером и смирењем. Пођимо редом.

Хананејка прилази Христу и моли за своју кћерку за коју каже да је мучи ђаво (в. Мт 15, 22). Она не украшава свој исказ, не увија га у нешто неодређено нити оправдава себе и своју кћерку. Она једноставно, искрено и директно говори о чему је реч. Но Господ је оставља без одговора (в. Мт 15, 23). И нама се често дешава да се Господу молимо, али да је са друге стране ћутање. Тада најчешће прибегнемо и заступништву Светитељâ, који су пријатељи Божији, да нам и они помогну. У данашњем Јеванђељу апостоли подстакнути виком ове жене моле Господа да јој укаже помоћ, али Христос на то одговора да је послат само изгубљеним овцама дома Израиљева (в. Мт 15, 23–24). Свети Теофилакт Охридски, чувени тумач новозаветних списа, нам открива да Христос не помаже одмах Хананејци не само да би се показала њена јака вера, већ и зато да Јеврејима не би дао повода да кажу да је он дошао незнабошцима, а не њима. Овако им указује на то да је послат прво њима и да је управо Он тај Месија кога чекају.

Но и после таквог одговора Хананејка не одустаје и показује други важан квалитет молитве: упорност. Она се баца пред Христа и говори: „Господе помози ми!“ (Мт 15, 25). И ми смо дужни да стално вапијемо „Господе помилуј“ или још боље „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“. Ова молитва мора да у нашем срцу буде што сталнија и што упорнија да би призвала благодат Духа Светога. На ову другу молбу Хананејке Господ одговара да „Није добро узети хлеб од деце и бацити псима“ (Мт 15, 26), на шта се она дубоко смирава, отвара своју душу до краја и одговара да је то тачно, али и да „пси једу од мрва које падају са трпезе господара њихових“ (в. Мт 15, 27). Њој је јасно да су незнабошци у духовном смислу они који се удостојавају мрвица и смирује се до краја пред Господом. На такво крајње смирење Хананејке, упорну молитву и јаку веру Господ коначно потврдно одговара и исцељује њену ћерку речјом (в. Мт 15, 28). Поменути блажени Теофилакт опет лепо примећује да су у потоњим вековима незнабошци удостојени не само мрвица, већ самога Хлеба који са неба долази (ср. Јн 6, 32–35) јер су временом постали деца Божија и Нови Израиљ.

Ми данас имамо као наслеђе најдивнију и најистинитију православну веру, имамо свете тајне Цркве, имамо благодат Духа Светога која у њој обитава, али наше молитве су најчешће неуслишене. То је зато што немамо квалитет молитве жене Хананејке, а надасве немамо њену веру и смирење. Стога је потребно да се смиримо до праха и пепела и наша молитва ће бити дејствена: ако ништа, смиримо се бар пред примером ове жене незнабошкиње која поучава све нас који смо крштени у правој вери. А када се смиримо, наша молитва биће дејствена и плодоносна, јер се „Бог гордима противи, а смиренима даје благодат“ (в. 1Пет 5, 5), амин.

[1] Ауторизована верзија литургијске беседе изговорене у Недељу 36. по Духовима, 10. фебруара 2013. године у храму Вазнесења Господњег у Жаркову.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Недеља седмнаеста по Педесетници: Еванђеље о истрајности у вери и молитви

Sat, 12 Oct 2019 19:29:56 +0000

Светописамска читања:

2 Кор. 182 зач. (од пола) (6:16 - 7:1).

Браћо, ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: Уселићу се у њих, и живјећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ. 17. Зато изиђите из њихове средине и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се нечистог, и ја ћу вас примити, 18. и бићу вам отац. и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ. 1. Имајући, дакле, оваква обећања, о љубљени, очистимо себе од сваке нечистоте тијела и духа, творећи светињу у страху Божијему.

Мт. 62 зач. (15:21-28).

У вријеме оно, дође Исус у крајеве тирске и сидонске. 22. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво! 23. А он јој не одговори ни ријечи. И приступивши ученици његови мољаху га говорећи: Отпусти је, јер виче за нама. 24. А он одговарајући рече: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева. 25. А она приступивши поклони му се говорећи: Господе, помози ми! 26. А он одговарајући рече: Није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима. 27. А она рече: Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових. 28. Тада одговори Исус и рече јој: О жено, велика је вјера твоја; нека ти буде како хоћеш! И оздрави кћи њена од онога часа.

Беседа Светог Владике Николаја жичког у недељу седамнаесту по Педесетници

Нико не може осетити сласт добра без истрајности у добру. Јер на путу ка добру прво се сретају горчине па онда сласти.

Сва је природа препуна поуке о истрајности. Зар би младе шибљике постале моћном шумом, кад би се уплашиле од ветрова и снегова? И зар би реке биле толико корисне, да не теку коритима истрајно удубљеним? Извршују ли мрави самоубиство, кад им точкови разоре кућу на друму, или поново и истрајно граде другу? Разори ли неки бездушник гнездо ласти у својој кући, ласта ће се без протеста удаљити у другу кућу и изнова градити себи гнездо. Ма што чиниле непогоде и људи против биљака и животиња, ове ће увек задивити људе несаломљивом истрајношћу у извршењу задатка даног им од Бога. Докле год посечена или покошена биљка има довољно снаге да поново расте, она ће расти. И докле год једна рањена и осамљена животиња има и мало снаге да живи, она ће живети и вршити своју дужност.

Сав свакодневни живот људски је препун поуке о истрајности. Само истрајан војник односи победу; и истрајан занатлија усавршава свој занат; и истрајан трговац богати се; и истрајан свештеник поправља људе у својој парохији; и истрајан молитвеник усавршава се до светитеља; и истрајан уметник открива унутрашњу красоту ствари; и истрајан научник проналази правила и законе у односима ствари. И најдаровитије дете неће никад знати да пише, ако се не буде истрајно вежбало у писању; нити ће човек са најлепшим гласом бити добар певач без вежбања у певању. Гле, ми смо навикли да сваки дан опомињемо друге на истрајност и да бивамо опомињани од других на истрајност у својим обичним домаћим пословима. Истрајност је ваљда једина добродетељ, у коју нико не сумња и коју свако препоручује. Но сва та пословна истрајност, о којој чујемо сваки дан, јесте само наша школа за унутрашњу истрајност у области духовној. Сва та спољашња истрајност у глачању и култивисању ствари, у сабирању богатства, знања и умења, јесте само слика оне дивовске истрајности коју ми треба да имамо у глачању и култивисању нашега срца, у исхрани и богаћењу наше душе, нашег унутрашњег непропадљивог и бесмртног бића.

Свето Писмо, најзад, учи нас сваком својом страницом истрајности у духовној области; учи нас како речима тако и највећим примерима истрајности и неистрајности људске. Два најужаснија примера неистрајности у добру показују се у Адаму, праоцу људског рода, и у Јуди, најпре апостолу а потом издајнику. Обојица су били стављени добротом Божјом у најнепосреднију близину Бога: Адам је био с Богом у Рају, Јуда с Христом на земљи. Обојица су почели послушношћу према Богу а завршили вероломством. Јудина је судба утолико страшнија од Адамове што је он већ имао пред собом пример Адамов. Неистрајан је био у борби и Саул, зато је и полудео; неистрајан и Соломон, зато му се царство разделило. Но какву дивну и готово надчовечанску истрајност показује Аврам у вери у Бога! И Јаков у кротости! И Јосиф у целомудрености! И Давид у покајању! И праведни Јов у трпљењу! Какав божанствен пример истрајности показује Пресвета Дева Марија у чистоти! И праведни Јосиф у богопослушности! И апостоли у богопреданости и у христољубљу! Заиста толико има очигледних и јасних примера у Светоме Писму о томе како истрајност у добру на крају побеђује и бива крунисана, да нико од нас који га читамо неће имати изговора, да није знао или није био поучен. Како су то могли знати стотине хиљада светитеља, девственика и мученика од Христа до данас, а ми да не знамо? Није да не знамо, него не смемо да истрајемо. А знати и не истрајати у добру повлачи за собом двогубу осуду. Ко не зна за пут добра па не пође њиме, биће шибан мало. Но ко зна за тај пут па не пође њиме, биће шибан много.

Пут ка добру иде уз брдо, а врло је тежак у почетку за онога ко је научио ићи по равници или низ брдо. Ко пође путем добра, па се врати, тај се не може задржати на месту одакле је најпре пошао уз брдо, него се сурвава далеко ниже у таму и пропаст. Зато Господ и говори, да није приправан за царство Божје ниједан ко метне руку на плуг па се обзире натраг (Лк. 9, 62).

Данашње јеванђеље говори о прекрасном примеру истрајности у вери и молитви једне обичне жене, и то једне незнабошке. Да би тај пример као живи огањ пао на савест свих оних, који се зову вернима, но који су у вери и молитви као тврдо и хладно камење!

Отиде Исус у крајеве Тирске и Сидонске. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика к Њему говорећи: смилуј се на мене Господе сине Давидов! Моју кћер врло мучи ђаво. Одакле отиде Исус? Из Галилеје, из земље израиљског народа, који је происходио од благословенога Сима. Куда отиде? У крајеве где су живели Хананци, потомци проклетога Хама. Од благословених, дакле, изиђе Господ и дође међу проклете. Зашто? Зато што благословени заборавише Бога и посташе проклети, а неки од проклетих признаше Бога и назваше се благословеним. Пошто је укорео књижевнике и фарисеје због формалног држања спољашњих обичаја а преступања заповести Божје о милосрђу и о поштовању родитеља, Господ узе Своје ученике и пређе у земљу незнабожачку. Зашто Он оде међу незнабошце, кад је раније наредио ученицима да иду само људима дома Израиљева (Мат. 10, 10)? Прво зато што - како вели премудри Златоуст - свака заповест ученицима не веже Њега. Друго зато што је видео, да Га Јевреји одбацују, и провидео, да ће Га на крају потпуно одбацити. Бог је веран Своме обећању: Он је обећао преко пророка послати Спаситеља народу јеврејском. Бог је то и учинио. Но народ јеврејски преко својих главешина одбацио је Спаситеља. Али како је Бог богат у путевима за извођење Свога плана, дело спасења тим јеврејским одбацивањем Христа није се ни задржало а још мање пропало. Спаситељ прелази границу народа јеврејског и иде међу друге народе. Доследан и веран своме завету Господ и своје ученике шаље најпре народу јеврејском, но по Распећу васкрсли Господ упућује ученике свима народима. Најзад, и трећи разлог: Господ је хтео још једном да застиди изабрани и благословени народ вером незнабожаца, да би га тако привео покајању и повратио к Богу. Први пут је Он то учинио са примером римског капетана у Капернауму, који је као Римљанин припадао племену Јафетовом и који је показао узориту веру у Христа Господа. Јафетовце и Хамовце дакле, призваће Цар небесни за трпезу царску када Симовци, као изабрани и првозвани, одбију позив. То је требало да буде опомена и укор. Но наравно, Јевреји су остали упорни до краја, због чега су и били одбачени од Одбаченога.

Погледајте сад, колика је вера жене незнабошке! Она изађе у сусрет Господу; она Га ослови Господом и сином Давидовим. Нема сумње, она је чула за Христа Чудотворца, јер се глас о Њему разнео био и по околним народима. А сада је сазнала била, да је Он дошао у те крајеве. И она је са радошћу и великом вером појурила к Њему. Како јеванђелист Марко описује, Господ је био ушао у једну кућу јер шћадијаше да нико не чује за Њ.

Очигледно је, да је Господ тиме хтео да покаже још јаче колика је вера у незнабожаца. Он се неће наметати, но они ће Га тражити. Шта више: Он ће се крити од незнабожаца, но неће се моћи сакрити. И не може се сакрити. Силна вера жене Хананејке пронашла Га је. Народ кога је Он призивао није Му хтео прићи, док људи који живе у тами и сена смртној траже Га; и налазе Га чак и онда када се Он од њих скрива.

Запазите, да жена не говори Господу: смилуј се мојој кћери, него: смилуј се на мене! Кћер јој је полудела; њу мучи ђаво; међутим мајка моли Господа, да се на њу смилује. Зашто? Зато што у своме лудилу кћер и не зна ништа за себе; она и не осећа ужас и муку коју мајка, као свесна, осећа. Из ових се речи у исто време види велика мајчина љубав према кћери. Зло свога детета мајка трпи као своје сопствено зло. Онај ко би се смиловао њеној кћери, смиловао би се њој, несрећној мајци. А у том страшном положају мајке ко би уопште и могао учинити ма какву милост њој, ако не учини милост њеној страдалној кћери? Нема сумње, да је због полуделе девојке ожалошћена цела кућа и сви сродници и пријатељи куће. Нема сумње, да се суседи склањају далеко а непријатељи злурадују. Кућа је опустела као гробље. Из ње се чују бесомучни крици и лудачки смех побеснеле кћери. Зар жалосна мајка, може о нечем другом да мисли и снева, да говори и моли? А можда је још свесна била и неког свог греха, коме је могла приписивати зло своје кћери. Зато и говори: смилуј се на мене!

А он јој не одговори ни речи. Није био обичај Христов, да не одговара на питања и молбе људи. Он је одговарао чак и Сатани, Своме кушачу у пустињи. Он је оћутао само питања својих неправедних судија и мучитеља: Кајафе и Пилата. Зашто, дакле, да ћутке пређе Он преко молбе ове несрећне мајке? Зато да би се отвориле очи онима који не виде, те да виде оно што Он види. Зато да би жена што јаче изразила своју веру у Њега, како би то видели и сазнали и сви пратиоци Христови.

И приступише ученици његови и мољаху га говорећи: отпусти је, како виче за нама. А он одговори и рече: ја сам послан само к изгубљеним овцама дома Израиљева. Видите, како је мудро учинио премудри Господ, што није одмах учинио жени по вољи, и што је оћутао њену молбу! Већ се јавља сажаљење код ученика према бедној молитељки. Отпусти је - значи: или јој учини по молби, или јој јасно откажи, да не би викала за нама. На ову молбу Својих ученика Господ одговара, да је Он послан само к изгубљеним овцама Израиљевим, то јест народу јеврејском. Зашто Господ тако одговара? Прво зато, да покаже верност Бога Своме завету; а друго зато, да би код ученика изазвао размишљање, да су и незнабошци деца живога Бога, и да и они потребују помоћи и спасења. Он овим још даје прилику ученицима кроз ову бедну жену са силном вером, да се они сами узбуне против скучених појмова јеврејских, као да Бог води бригу само о Јеврејима, и као да је Бог тобож само Бог Јевреја. Господ нарочито говори, као што су сви Јевреји говорили, да би се ученици замислили и сами дошли до уверења, да је схватање њиховог народа погрешно; и да је то схватање утолико више погрешно, уколико се њихов народ изметнуо и од Бога одметнуо и Христа Господа одгурнуо и презрео. Господ Исус не жели да учи Своје ученике само речима него и живим догађајима из живота. Место речи у овоме случају Он пушта догађај са женом незнабожачком, да буде незаборавна поука ученицима. Он је управо и зато прешао границу јеврејске земље и дошао у крајеве незнабожачке, да би овим крупним догађајем поучио Своје следбенике - Но да видите даље, како жена Хананејка даје израза својој непоколебљивој вери у Христа Господа:

А она приступи и клече пре њега говорећи: Господе, помози ми! Она је уверена била, да ако јој Христос не помогне, нико јој у свету не може помоћи. Она је несумњиво обиграла све лекаре и употребила све незнабожачке гатарије, но без успеха. Бесомучна кћер остала је бесомучна. Но ево Исцелитеља од свих мука и болести! Она је чула за Њега; она је веровала у Њега и пре него Га је видела. Но сада, када Га је видела, у њој се све више и више разгоревала вера у Његову божанску моћ. Он може што нико не може; Он све може само ако хоће! Жена верује неодољиво да Он може, и труди се да Га само приволи да учини оно што само Он може - Он и нико други у васцелом пространом свету. Зато кад Он оћута њену прву молбу, и кад се не обазре на њу чак ни после молби Његових пратилаца, она истрча пред Њега, паде на колена и завапи: Господе, помози ми!

А он одговори и рече: није добро узети од деце хлеб и бацити псима. Страшна реч! Но Господ опет не говори од Себе, него говори језиком савремених Јевреја, који су само себе сматрали децом Божјом, а све остале народе псима. Овим Господ хоће да силно револтира ученике Своје против јеврејске злобне искључивости. Овим Господ хоће да искреше у души ученика ону мисао коју је доцније у очи рекао књижевницима и фарисејима говорећи: тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да уђу који би хтели (Мат. 23, 13)! Гле, они који су названи децом постали су као пси, а ови који су сматрани за псе, ево, враћају се и постају децом Божјом. Но, наравно, Господ није хтео укорети само Јевреје него и незнабошце. Ови су названи од Јевреја више из злобе псима, но у овоме називу има и много истине. Јер су незнабошци у Тиру и Сидону, исто као и они у Египту и другде, давно давним одступили од правога и живога Бога и предали се на службу демонима који и јесу пси гори од свих паса. Христос овим не укорева ту жену лично него укорева њен народ, и све незнабожачке народе, што служе демонима кроз кипове и друге мртве ствари, кроз разне гатарије и кроз нечисте жртве.

Тада ова изузетна жена - већа по вери и од изабраних Јевреја и од презрених незнабожаца - одговори Господу:

Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају с трпезе њихових господара. Тако дивно одговара ова смирена жена! Она не одриче да припада оним народима који се могу псима назвати. Нити се она - мада боља од Јевреја - либи да назове Јевреје господарима. Она је брзо схватила сликовне и преносне речи Спаситељеве. Јер од велике вере долази и мудрост, од велике вере долази и погодна реч: Толика је њена кротост пред Господом и толика љубав према болној кћери, да њу не вређа ни назвање псетом! Пред Пречистим Господом ко се збиља од грешних људи не би осетио као нечисти пас? Само онај Ко и у свој грешној нечистоти својој има зрак вере. Нисам достојан да под кров мој уђеш! рекао је Господу незнабожачки капетан у Капернауму. А сад ова жена незнабожачка не стиди се назвати себе псетом пред Господом. Док год се човек не осети грешан, не може ни један корак крочити ка спасењу своме. Многи и многи велики светитељ Цркве, чистији и светлији од милиона других људи, није се стидео називати себе псетом.

Тако осећају сви истински пробуђени људи, који се отрезне од пијанства земаљских и телесних страсти и увиде своје унижење у блату греха. Док то човек не осети, он се љуљушка у смрадној колевци греха, и не може нити увидети потребу вере нити имати веру. Док год пас не би осетио срамоту од тога што је пас, не може пожелети да буде лав, и док год не би жаби засмрдело блато у коме живи, не може пожелети да се дигне и полети попут орла. Сирота жена из ове приче дубоко је осетила немоћ незнабожачког света, његово унижење, његову прљавштину, и блато и гној и срам целог његовог бића. Она је жудела за нечим моћнијим, светлијим и чистијим. И то за чим је жудела наједанпут јој се открило у Христу, и то у највећој мери и у највећем блеску. Зато она не одступа од Њега; зато и подноси да јој Он каже, да припада породу паса. Не само подноси, него и сама признаје! Но у свој недостојности свога порекла она проси бар мрве онога животворног хлеба што је Бог послао Израиљу. Хлеб је Христос и мрве су ма и најмања милост Његова. Гладни пси, који немају ни мрва, задовољиће се и мрвама.

О, жено! велика је вера твоја; узвикну Господ, - нека ти буде како желиш. И оздрави кћи њезина онога часа. Пошто је довео ствар до врхунца, тада тек Господ узвикну ове речи. Да је ова жена била рођена кћи Аврамова, она не би могла јасније показати своју веру него што је показала. Ко год је имао очи да види и уши да чује видео је и чуо је. Није било нужно ствар даље затезати. Чак и Јуда неверник могао је видети велику веру жене Хананејке. И Петар маловерник. И Тома сумњичар. Ниједноме од Својих апостола Господ не изрече оволику похвалу. Коме од њих рече: велика је вера твоја? А свима је пак једном довикнуо: о маловерни! Да ли само једном? Није ли их један пут чак прекорно уврстио у род неверни и покварени (Мат. 17. Он их је зато и превео у пределе Хананејске, да их кроз веру ове незнабожачке жене, која није знала ни закон ни пророке, научи великој вери, и великој моћи вере. Господ је постепено школовао ученике Своје у школи вере. Са овим догађајем у земљи незнабожачкој Он им је дао добру лекцију, и њоме усавршио њихово школовање. Гле, колика је вера у ове жене, која све што је научила у своме роду о овоме свету и животу, било је погрешно! Која је научила да су сунце и месец, и животиње и камење богови! Која је рођена и живела у средини мрака, незнања и срама. Која је најзад припадала Хананејцима, то јест, ономе злом племену што га је Бог протерао из Земље Обећане, да би направио место народу јеврејском, Своме негда изабраноме народу. Ваистину много поуке, много повода за размишљање о Божјим путевима, и много разлога и за апостоле и за њихов народ за стид и покајање.

Апостоли су ову поуку схватили и усвојили, ако не одмах а оно доцније, утврдили су себе у вери, посејали веру Христову по целоме свету, за ту свемоћну веру изгинули и себе прославили. Но да ли смо ми схватили и усвојили ову поуку? Данас је Црква Христова у свету Божји народ изабрани, ново царство и ново свештенство. Погледајте пак, како се Господ Исус омаловажава међу народима хришћанским! Како су крштени људи постали не само род маловерни него и род неверни и покварени! Како верују у све више него у Христа, и траже потпору и помоћ своме животу од слепих и глувих ствари и елемената око себе више него од Свемоћнога Христа Господа! Како су због тога већ сами себе ужасно казнили, јер су постали унили и озлобљени, немоћни и несрећни! Такви су били Јевреји у време доласка Христовог на земљу. Хришћански народи држе кључ од царства небесног, но данас они мало улазе у то царство, а међутим не дају да уђу који би хтели. Јер пред нехришћанским народима показују се они гори, злобнији, себичнији и земљанији од самих ових народа. Тиме они одбијају нехришћанске народе од Христа, и спречавају им да уђу у царство за којим ови народи чезну. Само мрве падају са царске Христове трпезе пред ове народе, и они те мрве купе и једу. Но како да се они, незнабошци, нахране до сита кад Европљани и Американци, који седе за царском трпезом као господари, духовно гладују и жеђују? Не ће ли доћи ускоро крај Божјем дуготрпљењу? Неће ли Господ ускоро одбацити оне који Њега одбацују, као што је то већ једном са једнима учинио, и огласити избране за неизбране а неизбране за избране, благословене за проклете а проклете за благословене?

Но шта остаје нама да радимо у овом богоборном поколењу? Ништа друго него оно што је радила и жена Хананејка: да се истрајно молимо живоме и Свемоћноме Христу Господу, и да Му с вером вапијемо: Господе, смилуј се на нас грешне! Јер ако је Божја воља, да се промени једно избрање и створи друго; ако је Његова света воља да узме царство од хришћанских народа и преда га другима; ако је казна за грехе близу - ипак са одбацивањем хришћанских народа неће бити одбачени сви хришћани, као што са одбацивањем народа Јеврејскога нису одбачени сви Јевреји. Они између Јевреја, који су признали Христа и после разорења Јерусалима, спасени су као и они, који су Га признали за време Његовог бављења на земљи. Јер многи су се Јевреји чак доцније покрстили, и неки од њих постали и великим светитељима Цркве Божје. И они од њих који се данас обраћају Христу спасавају се, као што су се спасавали и многи њихови праоци пре одбацивања и промене избрања. Јер Богу није толико стало до држава колико до људи; и Богу није толико стало до народа колико до спасења појединих живих душа. Зато не треба се уплашити и рећи: пропашће садашње хришћанске државе и народи, дакле - пропашћемо сви. Нека буде са државама и народима што је нужно да буде - никад ниједан верујући у Господа неће пропасти. Једног јединог верујућег имао је Бог у Содому, праведнога Лота, и њега једнога спасао је онда када је пустио пропаст на Содом.

Угледајмо се, дакле, на истрајну молитву и силну веру бедне жене Хананејке, и не клонимо духом ни за један час. Истрајно верујмо старајући се непрестано, да огањ вере наше не охладни. Истрајно уздижимо молитве своје ка живоме Господу, како за себе тако и за целу Цркву Божју, и за сав род људски. И вера ће - само вера - ојачати нашу душу и растерати сваки страх и сваку сумњу из ње, а молитва ће разведрити дух наш и напунити нас радосном надом, здравим мислима и пламеном љубављу. Нека милостиви и човекољубиви Господ Исус поткрепи нашу веру и услиши нашу молитву, због чега слава Му и хвала заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Протојереј Андреј Ткачов: Човек - појава са знаком питања

Sat, 12 Oct 2019 19:10:20 +0000

Књига „Не бој се, само веруј“ представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста.

На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује.

Беседа друга

У прошлој беседи смо разговарали о Богу, о томе зашто човек треба да размишља о Њему. А ко је човек? За шта га је Бог створио? Који је главни задатак у његовом животу?

На питање које се тиче човековог животног задатка, одговор је једноставан: Царство Небеско.

Са питањем „ко је човек?“ је теже.

Гаврило Романович Державин је написао оду „Бог“, у којој је покушао да поетски да одговор — у својој суштини црквени одговор — на питање ко смо, и зашто смо овде. Он пише, обраћајући се Богу:

Где одредио си крај тварима телесним,

Где задао почетак духовима небесним,

И Мноме везао свих бића нит...

Ето шта је пре свега човек: он представља карику која везује целу васељену. Сам Господ је тако желео и тако је Он учинио. Тако и јесте: човек спаја видљиви свет са невидљивим.

Зато што је човек биће које истовремено живи у два света. Он живи у свету мисли и идеја, у свету молитве, свету морала, који се не могу прстима опипати — и при томе он живи у апсолутно конкретном, тродимензионалном свету, који зна за горе и доле, лево и десно. Он живи у времену. Али, умом својим је ван времена и срцем ван времена живи. О томе — познати пасаж Державина: „Цар сам —роб сам — црв сам — Бог сам!“ Ја сам све, обједињујем у себи неспојиво, подједнако сам велики и ништаван.

Али одакле сам, „тако чудесан“ проистекао?

Одакле проистекох? — незнан;

Сам од себе нисам мог'о.

Створење твоје сам, о Створитељу

Твоје премудрости твар,

Живота извор си, доброте Даритељу

Душа моје душе и цар.

Ти јеси, Ти си ме створио, а значи и ја јесам. Державин ломи атеистичку логику, јер атеизам говори: ја постојим, и ја измишљам богове. Не! Ти, Господе, постојиш, а значи да и ја постојим. Ако Ти постојиш, постоји и човек.

Ради правде твоје неопходно било,

Да би смртну бездан препловило

Бесмртно биће моје;

Да дух мој у смртност одевен буде,

Да кроз смрт обновљен будем,

Оче! – у бесмртно Твоје;

Човек је парадоксално биће. О човеку можемо говорити само у парадоксу. Ради се о лику који сам себе не разуме. Он је самом себи вечна загонетка. Заиста, ко сам ја: да ли сам просто животиња или сам цар животиња? Или уопште нисам одавде, али сам због нечег ту? То је вечити проблем. Човека треба посматрати као проблем — пре свега због човека као таквог. Треба посматрати као на лик који сам себе оцењује — и као на неку свепланетарну појаву.

Вољен је јер је последњи; вољен је јер управо он веза између видљивог и невидљивог. Анђеоско постојање нам је блиско, и стога певамо псалме, певамо „Алилуја“ и говоримо: „Свјат Господ Саваоф“ — исто као серафими и херувими.

Међутим, разумемо и животиње, јер су сисари и могу рађати, или само воле живот, пливају у водама, лете у ваздуху...Све њих можемо разумети, можемо да крекећемо са паткама, пливамо са делфинима, стилом делфина...

Благодарећи снази ума можемо да летимо у ваздуху авионом, можемо да се молимо са анђелима на литургији... Можемо све. Поред свега тога, човек је најслабије живинче, ако га посматрамо као део животињског света. Дуг је процес претварања у самосталног прегаоца. Ждребе, када се роди од кобиле, истог трена стаје на ноге. Оно је слабо, пада, али се само креће и тражи виме. Колико само бесаних ноћи мајка проведе поред кревеца, док новорођенче не прохода! Човек је најслабији. Ништа не види, не прича, ништа не разуме... Нема ни панцир, ни канџе, рогове, ни крила— ништа. Он је најслабије биће на свету.

Без обзира на то — он је домаћин света. Испоставља се да је слабост залог његове власти над светом, и како видимо, сви слушају човека. Велики во дозвољава да њиме управљају. Паметни коњ са мудрим очима и напрегнутим мишићима, смирава се пред јахачем. Крава нам даје млеко, пас нас брани зубима, овца даје крзно, пчела — мед и жаоку. Подредили смо себи свет зато што нам је Бог једном тако рекао. Он је рекао да ми, људи, треба да живимо у овом свету, управљамо и владамо њиме. То и чинимо.

Човек је цар, али нејаки. Слаб је докле год се узда у сопствену снагу, и врло је моћан, када је са Богом. Интересантно је да је у шаху најслабија фигура краљ. Али, дати мат краљу значи крај шаховске игре. Убиство краља је крај, иако је краљ најмање борбена фигура на шаховској табли. Имамо топове, ловце, пешадију, коње — они ратују, разне стратегије се разрађују. Најозбиљнија фигура је краљица, она ради шта пожели. А краљ је најслабији, али његов пораз представља крај партије и потпуну предају. Човек је попут тог слабог краља, физички слабог, али умно врло моћног, који може да натера овцу да да крзно, пса да га чува зубима, коња да служи мишићима; који покреће цео свет око себе, како је и речено: „Ти си цар света, царствуј овде! Буди цар и домаћин. Имаш мој Лик, Ја сам Цар, дакле и ти си цар. Цар овог видљивог света. Командуј, управљај њиме.“

Човек је вољено биће, једини који спаја неспојиве ствари — духовно и телесно; у коме је хармонично оваплоћен живот, вегетативни и духовни. Вегетативни— то су нокти и коса: сечеш их, ништа не боли. То је нека вегетација, лишена осећаја. Вегетативни живот се манифестује у томе што човек мора да једе, расте, да се размножава; при томе он је савршени сисар, мора да зна свој род, да се доји, рађа потомство...Човек је истовремено и анђео, дух. Може да се моли, може да пренебрегава физичко зарад духовног, ради пнеуматике. У њему је све. Може бити и биљка, и дрво и баобаб. Делимично су индуси у праву, зато што заиста човек може бити шта год пожели. Камен, дрво, бизон, свиња, анђео, звезда, брилијант, грумен прљавштине... Човек у себи садржи све. Он је микрокосмос.

И Господ га воли. Господ је ставио неки улог на човека. Господ нас једноставно воли као Своја створења. Он воли и Себе у нама, јер се Он одражава у нама. „Себе у мени одражава, / као Сунце у малој капи воде“, — пише Державин. Али Он је ставио још већи улог на нас, јер морамо да оправдамо Његово име испред Васељене, испред сваког живог бића. Морамо да посрамимо ђавола. Ево књиге о Јову. Јов није само праведник који страда, и то је тачка у којој се спајају сва енергетска поља духовне борбе. „Јеси ли видио слугу мојега Јова? Нема онакога човјека на земљи, добра и праведна, који се боји Бога и уклања се од зла“ (Јов 2, 3). Такав треба сваки човек да буде.

Човек који зна за Бога и који се удаљава од зла, разоткрива ђавола , трпи све, прославља Бога и задобија вечност, — то је човек по Божијој замисли. Такав треба да буде човек. Ми једноставно још увек не знамо ко смо. Како светитељ Јован Богослов обазриво говори: „Децо, не знамо ко ћемо постати. Знамо само да ћемо видети Њега, онаквог какав је“. Не знамо ко смо и шта ћемо постати. Заиста, загонетни смо сами себи. Процват психологије, на пример, или антрополошке филозофије у вези је са тим што је човек неисцран. Много је интересантније комуницирати са човеком, него са звездама. Са човеком, а не са морским дубинама. Са човеком, а не са ветром, олујама. Јер је у свету све усмерено на човека. Шта замислиш, то ће бити. Како кажеш, тако ће се догодити. Како сагрешиш, тако ће бити. За шта се помолиш, то ћеш добити. На примерима светитеља то видимо. Видимо како се стихија смирује, како су животиње послушне пред њима. То јест, светитељи нам показују огољено какав човек треба да буде. Човек не треба да буде онакав каквим га видимо. Наш саговорник, сапутник, особа до нас у транспорту, на улици, у телевизору — нису онакви какви би требало да буду. Човек треба да буде другачији. Црква нам говори: то још увек није човек, то је нека могућност човека. Човек се не рађа као „готов производ“, већ као могућност.

Ако бисмо неку особу након рођења отргли из породице, од људи, она неће одрасти и бити као родитељи. У руској породици се роди дечак, ми га узмемо од родитеља и сместимо га у породицу индуса, где се разговара на хинди језику — дете руски језик никада неће препознати, говориће на хиндију. Ако бисмо га дали у јерменску породицу, било би јерменско дете. Васпитаваће се у оним оквирима, језичким принципима и животним традицијама које му ми задамо. А ако бисмо га узели од људи и дали, на пример, мајмунима? На ком би језику говорио? Ни на једном. Уколико човек до треће године не чује људску реч, него живи са мајмунима, вуцима, псима, са ким год, он ће се чешати ногом за уво, јешће са пода преврнувши чинију, лајаће на звезде и ни на једном језику неће говорити. Такав је човек — не чињеница, већ могућност. Човек се још мора и васпитати.

Није довољно само зачети и родити, треба направити човека, омогућити му да схвати појам добра и зла, усадити навике — говорне, социјалне, научити га да се труди, зарађује, поштује рад, итд.

Према томе, човек је велика, благословена загонетка, откривена Богу. Чини ми се да је чак и Њему интересантно шта се са нама збива. Ми нисмо дефинитивна и крајња појава. Ми смо појава са знаком питања, и у зависно од тога да ли знамо за Бога или не, развијамо се у потпуно различитим правцима. Ово можемо рећи о човеку у савременом свету.

Извор: Православие.ру

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић за ТВ "Галаксија": Верујући човек је увек на правом путу јер зна где иде!

Fri, 11 Oct 2019 18:34:00 +0000

У кратком интервјуу за Телевизију "Галаксија" из Чачка, протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић је говорио о хришћанском животу у 21. веку, посебно истакавши да су верујући људи они који васколики свој живот утемељују на црквеном етосу, препуштајући се вољи и бомоћи Божијој. Према речима Цетињског пароха и ректора Цетињске богословије: "Наша Црква после 800. година аутокефалности има снагу да на благодатан, благословен и пастирски начин решава савремене проблеме, због тога нам ових 800. година посебно значи".

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Монах др Павле (Кондић): Осам вијекова Савиног пута

Fri, 11 Oct 2019 18:30:27 +0000

Док су 7. октобра 2019. године звона у манастиру Жича објављивала радост прославе 800 година самосталности Српске православне Цркве у хришћанској Васељени, монах др Павле Кондић је, за трпезом љубави у манастиру Свете Тројице- Стањевићи говорио о путу Светог Саве у живот вјечни.

Звучни запис беседе

Извор: Радио Светигора

Преподобни Киријак Отшелник - Михољдан

Fri, 11 Oct 2019 14:47:32 +0000

Пустињиј житељ и в тјалеси ангел, и чудотворец показалсја јеси богоносе оче наш Киријаче; постом, бденијем, молитвоју небеснаја дарованија пријим, исцјељајеши недужнија и души вјероју притекајушчих к тебје. Слава давшему тебје крјепост, слава вјенчавшему тја, слава дјејствујушчему тобоју всјем исцјељенија.

Преподобни Киријак Отшелник је рођен у граду Коринту, у време цара Теодосија Млађег. Отац му је био презвитер Свете Саборне Цркве. Свети Киријак се назива Отшелником због својих честих пустињачких усамљивања. Још од детињства, време је проводио читајући Свето Писмо и дивећи се Богу како је од почетка света све премудро уредио за спасење људско. У осамнаестој години пође он у Јерусалим, где посети света места, и презими у манастиру Светог Сиона. Ту се почео подвизавати и отиде у пустињу преподобном Јевтимију, који га с љубављу прими и предаде га светом Герасиму на реци Јордану, који му нареди да живи код њега у општежићу манастирском и да буде послушан. И ту се млади Киријак показао спреман да изврши све трудове, са благодарношћу Богу, не дајући себи одмора.

Након што се упокоји преподобни отац Јевтимије, Киријак се пресели у његову лавру у пустињу. Заветова се на ћутање, једини разговор би са Богом. Након тога он се пресели у Сикијски манастир, где би примљен као искушеник, обављајући сва послушања и дужности те након четири године би постављен за ђакона, а затим за презвитера и канонарха. У том послушању проведе пуних осамнаест година, али ни то га не задовољи те напусти и тај манастир и оде у пустињу и поведе са собом једног ученика. Чинио је чудеса, јер беше велики угодник Божији. Прочуо се као велики подвижник надалеко те многи долазише к њему у пустињу, једни ради благослова, други ради исцељења, а трећи да разговарају са њим и добију какав користан савет за душу. Није желео славу, те се повуче у још дубљу самоћу у пустињу, али и ту га људи пронађоше, доносећи своје болесне ради исцељења, јер свети Киријак својом молитвом исцели многе и из многих истера демоне. Својом молитвом и речју он је сатирао безбожно учење јеретичко, заблуделе је одвраћао од заблуде, а православне утврђивао у вери. Овај велики угодник Божији се упокојио у Господу у 109. години живота.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свети Никола Кавасила: О томе зашто се Дарови покривају и о речима које свештеник том приликом изговара

Fri, 11 Oct 2019 14:43:32 +0000

Све што је изговорено и учињено при Жртвовању хлеба, а чиме је представљена смрт Господња, имало је само снагу изображења и символа, док је хлеб и даље остајао хлеб.

Наиме, једино што је хлеб попримио јесте то да је постао дар Богу, и зато представља символ Тела Господњег у Његовом првобитном узрасту, јер и оно Тело је од самог почетка било Дар, као што је већ речено. Зато свештеник набраја и приказује на хлебу она страдања која је Христос претрпео док је још био новорођенче и док је у повоју лежао. Јер, док изнад дарка поставља такозвану звездицу, он каже: И дошавши, звезда стаде над местом где беше Дете; а затим придодаје оно што су пророци још у давнини говорили, а што Њему као Богу приличи, да не би људи, због Његовог Тела и због свега што у вези са Њим могу видети, мислили о Њему приземно и на начин који је недостојан Његовог Божанства. „Речју Господњом небеса се створише.„ „Господ се зацари, у красоту се одену.„ „Врлина Његова покри небеса, и земља се напуни хвале Његове. „

2. Изговарајући ове речи, свештеник покрива Хлеб и Чашу скупоценим прекривачем и кади их са свих страна. Јер, и сила оваплоћенога Бога испрва је била скривена, све док није дошло време чудеса и сведочанства са неба. 5 Но, они који су за Њега умели да кажу: Господ се зацари, у красоту се одену, и који су умели да кажу све оне остале богодоличне речи, они су Га признавали, поштовали Га као Бога и тражили своје уточиште код Њега. Имајући то на уму свештеник над покривеним Даровима изговара речи: „Закрили нас окриљем крила Твојих“, и кади их са свих страна.

3. Пошто све то изговори и обави, и пошто се помоли да се сва добра ове свештене Службе остваре у складу са њеним светим циљем, свештеник ступа у Жртвеник, стаје пред свету Трпезу и започиње Литургију.

Свети Никола Кавасила

"Тумачење Литургије"

Извор: Ризница литургијског богословља и живота