Живе речи утехе: Живе речи утехе

Архиепископ Георгије (Вагнер): Златоустова Литургија и свети Јован Златоуст

Mon, 25 Nov 2019 19:34:19 +0000

Тема о којој би данас хтео да говорим можда је некимa од вас помало чудна. Са једне стране, већина људи који су добро укорењени у православно предање углавном и не помишљају да овде постоји некакав проблем.

Са другe стране, постоји читава литература западних стручњака – патролога и литургичара – који у наше време, готово једнодушно, поричу постојање било какве везе између великог Оца Цркве какав је био Јoван Златоуст и литургијског обрасца који носи његово име. “Литургија названа Светог Јована Златоустог није аутентична“, каже један познати патролошки приручник (Бертолда Алтанера). И познати литургичар Алфонсо Раес сабрао је у свом чланку из 1958.г. “Аутентичност византијске литургије Светог Јована Златоустог“1 , сва образложења која, чини се, оповргавају аутентичност овог литургијског обрасца. Нисам апологета и не сматрам да ми је задатак да по сваку цену браним предање које састављање ове литургије приписује Светом Јовану Златоусту.

Чињенице ме, пре свега, приморавају да подвргнем критици критичаре овог предања. Поврх тога, уочио сам непостојаност многих образложења којима се оспорава ово предање. Али има и нешто више од овога: када се упореде, са једне стране, текст великих свештеничких молитава ове литургије и, са друге стране, многобројни одељци из несумњиво аутентичних дела светог Јована Златоустог, очигледно је да се ова литургија у својим средишним деловима налази у уској вези са Јованом Златоустим. У анексу ћу као пример, навести две такве паралеле између велике евхаристијске молитве Златоустове литургије и одељака из беседа Светог Јована Златоутог. Могао бих да дам још много сличних упоредних места. Јасно је да се кључ за дубље поимање наших литургијских молитава налази управо у њиховом упоређивању са свеукупним делом Светог Јована Златоустог. Но, најпре морам да начиним две уводне напомене.

1. Прва уводна напомена Истина је да нам животописци Јована Златоустог, као ни остали његови савременици, не говоре ништа о томе да је овај светитељ био творац једног литургијског обрасца. За нека постојећа сведочанства о пореклу наших литургијских образаца, као што је спис приписан Проклу Цариградском, доказано је већ одавно да немају историјску вредност; по професору Лероју из Лувена, Псевдо-Прокло потиче из 16. века2 . У сваком случају, немамо ниједно древно сведочанство на којем би наша теза о аутентичности Злаутоустове литургије могла бити заснована. Ово би могао да буде озбиљан аргумент против аутентичности уколико је у Златоустово време увођење новог литургијског обрасца представљало ванредан догађај који би самим тим морао бити примећен од многих и који би оставио неоспорне трагове на савремену и потоњу литературу. Тешко, међутим, да се овако нешто може рећи за Златоустово доба, то јест на прелаз из 4. у 5. век. Тадашња литургија је још увек била блиска првобитној хришћанској пракси која је допуштала извесне литургијске импровизације у строгим границама јасно утврђеног усменог предања. Као и код Јевреја, у првим вековима су молитве код Хришћана, биле преношене искључиво кроз усмено предање и са извесном слободом по питању детаља. Код Јевреја је чак постојало старо убеђење по којем “онај који писмено пренесе једну молитву чини исту погрешку као и онај који спали Тору“3 . То значи да је Закон, Тора дат људима управо као Свето Писмо, али да молитве морају да представљају део усменог предања. Што се тиче Хришћанске Цркве, постоји само једна евхристијска молитва која несумњиво потиче из преникејског доба и то је молитва светог Иполита, која је, међутим, представљала само један уопштен пример за служашчег, а никако обавезни образац у данашњем смислу. Сам свети Иполит нам то потвђује4 . Још у 4. веку свети Василије нам изричито говори да је евхаристијска молитва одувек представљала део усменог предања: “…речи епиклезе (које проузносимо) у тренутку освећивања хлеба и чаше Благослова, зар нам их је неки Светитељ писмено предао?“, пита свети Василије5 . Притом је управо доба Светог Василија и Светог Јована Златоустог било без сумње класично доба писаног утврђивања литургијских образаца. Велике богословске расправе 4. века и могућност да јеретици злоупотребе извесне слободе које је допуштала богослужбена пракса првих векова – све је то дало одлучујући подстицај у процесу писаног утврђивања богослужбених образаца. И као што ћемо видети, Златоустова литургија носи печат богословских спорова тога времена који је много дубљи него што се чини.

2. Друга уводна напомена Проучавајући најстарије рукописе Златоустове литургије, налазимо се пред занимљивом чињеницом: у најбољим од најстаријих рукописа, име светог Јована Златоустог не налази се ни у једном од главних наслова обрасца, али је име Светитеља назначено изнад појединих молитава. Стиче се утисак да се име Светог Јована Златоустог првобитно налазило изнад те и те молитве и да је потом пренесено у заглавље целог обрасца. И заиста, мора се схватити да су византијске литургије у свом данашњем облику једна вишеслојна грађа и да не могу бити у целости сведене на Василијево и Златоустово време. Управо чињеница да најбољи рукописи носе Златоустово име, не у самом наслову већ само изнад појединих делова обрасца, могу ићи у прилог трагова историјски аутентичног предања. Нема сумње да цео образац Златоустове литургије не потиче од Светог Јована Златоустог, већ извесно језгро молитава, и то најпре велика евхаристијска молитва.

3. Текст велике евхаристијске молитве Потребно је сада погледати сами текст ове велике средишне молитве нашег литургијског обрасца. Древне евхаристијске молитве или анафоре (молитве дароприношења, приноса) су као једно Вјерују: оне садрже све најважније чињенице наше вере.

Први богословски исказ Златоустове анафоре је исповедање Божанске непојмљивости: “Јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увек јеси, на исти начин јеси…“ Знамо да је Божанска непојмљивост била једна од великих богословских тема Отаца 4. века – Василија Великог, Григорија Ниског, Јована Златоустог – у борби против јеретичког рационализма крајњих аријанаца, нарочито Евномија. Свети Јован Златоуст је посветио овој борби дванаест беседа о непојмљивости Божијој. Већ је кардинал Данијелу (1950. г.) показао да се четири одречна атрибута: “неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан“ налазе у једној беседи Јована Златоустог, у потпуно истом редоследу као и у наведеном одељку Златоустове литургије6 . Дубље проучавање дела овог Оца одаје нам друге сличне паралеле на којима се овде не можемо задржавати, али рецимо да се израз: “Који увек јеси и на исти начин јеси“ налази у овом смислу код Златоустог. Исповедање непојмљивог Бога наставља се Тројичним исповедањем. Одречни (апофатички) израз непостиживости Божије свесно је употребљен за три Личности Свете Тројице – Оца, Сина и Светог Духа: “Јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увек јеси, на исти начин јеси, Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети“. На први поглед, може се учинити да овде у оваквом Тројичном изразу имамо напросто једну литургијску формулацију у општој употреби. Но овај се израз понавља у нашем тексту још два пута – након благодарења за спаситељно дело Божије: “За све то ми благодаримо Теби, и Јединородноме Сину твом, и Духу твоме Светоме“ и након певања Санктуса: “Свет јеси и пресвет, Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети“. Ово свечано троструко понављање Тројичног Имена особеност је структуре евхаристијске молитве светог Јована Златоустог. Овде имамо један Тројични израз који истиче једнакост три једносушне Личности: “Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети“. Овакви Тројични изрази засновани су на Јеванђељу по Матеју 28, 19: “Крстите… у име Оца и Сина и Светог Духа“. Међутим, у историји источних литургија Тројични изрази су били нарочито актуелни у време христолошких спорова 4. века.

Око 375. г. свети Василије у богослужење у Кесарији Кападокијској уводи слична славословља. Но већ је 25 година пре тога (око 350. г.), у Антиохији, химна “Слава Оцу“ у облику “Слава Оцу и Сину и Светоме Духу…“ постала симбол никејског православља. Главни бранитељи овако формулисаног Тројичног славословља у Антиохији у то доба били су Диодор и Флавијан, који су касније постали учитељи Светог Јована Златоустог. Чини се да су антиохијски спорови 4. века који су се тицали облика Тројичног славословља у основи свечаног троструког возглашавања Тројичног Имена у евхаристијској молитви Светог Јована Златоустог. Овде је пред нама једно свесно исповедање вере. Два основна богословска исказа – исповедање Божанске непојмљивости и вера у Тројицу – праћена су у тексту наше молитве исповедањем стварања света ex-nihilo, из ничега (=из небића): “Ти си нас из небића привео у биће…“ Овде није могуће до појединости изложити значај идеје стварања из небића за Светог Јована Златоустог, као ни учесталу употребу израза “довести из небића у биће“ у његовим делима. Тврђење о стварању из небића назначује непремостиву границу 6 Sources Chrétiennes 28, стр. 20. 3 између Бога и света: са једне стране недокучива Тројица и са друге стране створени свет који је овај недокучиви Бог чудом слободе и безусловне љубави привео из небића у биће. “Иако му ништа од нас није потребно, иако је сам себи довољан, привео нас је у биће, нас који нисмо постојали“, каже Свети Јован Златоусти у једном свом делу из младости7 .

“Ти си нас из небића привео у биће, а када смо отпали подигао си нас опет и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо и даровао нам Царство твоје будуће…“ Овај одељак из нашег текста који садржи опис Христовог спаситељног дела веома изненађује. Божански домострој, Христово дело спасења доживљено је овде као нешто што се остварило не само за нас и за наше спасење, него у нама: ми смо већ – у Христу и са Христом – узведени на небо. У делима Златоустог налазимо још много тврђења сличних овом, као на пример: “Он (Бог) није одустао да све чини и дела док није подигао палу природу и ослободио је смрти и одвео на небо и дао јој богатства већа од оних која су изгубљена…“8 . Без сумње, Свети Јован Златоуст овде се ослања на одељак 2,5-7 из Посланице Ефесцима светог Апостола Павла: Бог нас “с Њим (Христом) заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу“, израз који је Златоуст много волео. За Светог Павла и Светог Јована Златоустог, ради се о Христовој људској природи која је απαρχή, залог, представник целокупног човечанства и јемац нашег спасења. Ово спасење које је човеку дато у Христу неупоредиво је веће од почетног рајског блаженства које је у Адаму изгубљено. Управо у овом смислу, на једном месту код Златоустог, Бог говори човеку: “На престолу седим царском, и ти седиш са мном кроз (личност Онога Који је) απαρχή – залог“9 . Спаситељно дело које се остварило у Христу и које се на нас односи, управо нас оно подстиче на благодарење.

Благодарност за стварање и за спасење у Христу у евхаристијској молитви Златоустове литургије почиње благодарењем за сва Божија доброчинства, чак и за она која су нам непозната. “За све то ми благодаримо Теби и Твом Јединородном Сину и Духу Твоме Светоме: за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства, која су нам учињена“. Златоуст стално подвлачи да је човек окружен Божијим доброчинствима која су му непозната. Бог је Бог непостижан и непојмљив, не само у свом Божанском Бићу, него и у својим спољашним дејствима. И хришћанин зна да нам је Бог спремио богатства која очи нису виделе, ни уши чуле (уп. Кор. 2, 9). Овде не можемо навести све Златоустове текстове који садрже ову идеју. Не могу притом да се не осврнем на један нарочито занимљив текст. Свети Јован Златоуст ту наводи молитву једног “светог човека“: “Знам, каже Златоуст, једног човека који се овако молио“. Златоусти засигурно мисли на једног од својих учитеља. Молитва коју наводи Златоуст почиње следећим речима: “Благодаримо за сва доброчинства Твоја, од првог дана до данас, која су нама недостојнима дарована, за знана и незнана, видљива и невидљива… за сва доброчинства која су нам учињена…“

Веза са нашим одељком литургије Светог Јована Златоустог несумњива је. Поставља се ипак једно питање: молитва непознатог светог човека није званичан текст једне литургије, већ засигурно лична молитва овог непознатог светитеља коју је он имао обичај да узноси пред својим ученицима. Ко је онда унео овај одељак једне личне молитве у званичну молитву евхаристијске литургије? Највероватнији одговор је да је то био сам свети Јован Златоуст који је од једног од својих учитеља позајмио овај одељак и унео га у евхаристијску молитву. Карактеристична црта евхаристијске молитве Светог Јована Златоустог је згуснутост богословских чињеница, усредсређеност богословских исказа на суштинско. Дуго се мислило да је могуће објаснити порекло Златоустове литургије намером аутора да скрати дугачке молитве које су сличиле данашњим. У стварности није реч о намери да се буде сажет и јасан, већ о намери да се све богословке тврдње саберу око једне средишне мисли. Ова намера се нарочито јасно осећа у делу Златоустове литургије после санктуса (анђеоске песме “Свет, Свет, Свет“).

Док друге евхаристијске молитве покушавају да на овом месту изложе различите тренутке у делу Божанског Промисла, и нарочито Христовог спаситељног дела, Златоустова литургија се задовољава да након санктуса наведе речи из Јовановог Јеванђеља 3, 16: “Јер Бог толико заволе свет да је и Сина својега Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни“. Једно овако промишљено усредсређивање на једну мисао управо је општа црта код Светог Јована Златоустог. У свом коментару на Јеванђеље по Светом Матеју, Златоуст даје следећу примедбу у контексту везаном за литургију: “И ако кажем да је (Бог) небо распростро, земљу и море раширио, да је пророке и анђеле послао, ништа тиме нећу рећи. Јер главница добара ова је: да ни сопственог Сина није поштедео, да би отуђене домашње (=служитеље) спасао“11. Речи из Јована 3, 16 : “Бог тако заволе свет“ за Златоустог су централне речи хришћанске поруке, и њихов садржај – тајна Крста, велики Божији знак љубави. Нису ни знаци ни чудеса ти који нам показују Божију љубав, већ Крст, каже Свети Јован Златоусти у својој последњој поруци Цариградској Цркви из изгнанства. Јеванђеље поставља Крст у средину, говорећи: “Бог тако заволе свет…» 12. Јер “Крст је… узвео на небо и посадио са десне стране престола нашу (људску) природу“, додаје Свети Јован Златоусти13. Ово су неке од средишњих идеја богословља Светог Јована Златоустог, изражене у нашој евхаристијској молитви, на које сам данас хтео да скренем вашу пажњу.

Анекс Евхаристијска молитва (анафора) литургије Светог Јована Златоустог Достојно је и праведно Тебе певати, Тебе благосиљати, Тебе хвалити, Теби благодарити, Теби се клањати на сваком месту владавине Твоје, јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увек јеси, на исти начин јеси, Ти и Јединородни твој Син, и Дух твој Свети. Ти си нас из небића привео у биће, а када смо отпали, подигао си нас опет и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо (Еф. 2, 5-7), и даровао нам Царство твоје будуће. За све то ми благодаримо Теби, и Јединородноме Сину твом, и Духу твоме Светоме; за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства која су нам учињена. Благодаримо Ти и за ову службу коју су изволео да примиш из наших руку, иако пред Тобом стоје хиљаде Арханђела, и безброј Анђела, Херувими и Серафими, шестокрили, многооки, крилати, који лебде, победничку песму појући, кличући, узвикујући и говорећи: Свет, Свет, Свет… Са овим бестелесним силама, човекољубиви Владико, и ми кличемо и говоримо: Свет јеси и пресвет, Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети; Свет јеси и пресвет и величанствена је слава твоја. Ти си тако заволео свет твој да си и Сина свога Јединороднога дао, да свако ко верује у Њега на погине, него има живот вечни (Јн. 3, 16)…

Свети Јован Златоуст (PG 48, 929 C) “И Он (Бог) није одустао да све чини и дела док није подигао палу природу и ослободио је смрти и (руко)водио на небо и дао јој богатства већа од оних која бејаху изгубљена…“ Свети Јован Златоуст (PG 62, 368): “Знам једног светог човека који се овако молио…: Благодаримо за сва доброчинства Твоја, од првог дана до данас, која су нама недостојнима дарована, за знана и незнана, видљива и невидљива… за сва доброчинства која су нам учињена… …Ти који си нас тако заволео да си и Сина свога Јединороднога дао за нас (Јн. 3, 16) удостој нас да достојни будемо твоје љубави…“ (Сматрамо да је за овакву врсту поређења потребно имати увид у јелински оригинал са којега смо се и трудили што верније да преведемо да би се виделе и разлике у детаљима; но како аутор даје једино француски превод, овде доносимо текстове само на српском језику- прим. прев)

Cа француског превео Новак Билић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свети Јован Златоуст као пасхални богослов

Mon, 25 Nov 2019 19:30:00 +0000

Архимандрит Сава Јањић: Треба разликовати свргнуће (καθαίρεσης) и одлучење (ἀφορισμός)

Mon, 25 Nov 2019 18:26:28 +0000

Одлучење (што се у западној терминологији обично зове екскомуникација) је већи степен удаљења од црквене заједнице и подразумева забрану учестовања у Евхаристији. Неко може бити одлучен на одређени период времена или трајно, у зависности од тога да ли показује спремност за покајање. Најупорнији цркворушитељи се трајно одлучују, потпадају под анатему тј. забрану било каквог контакта верних са њима и ова најтежа казна се примењује у случају проповедања од Цркве осуђених јереси или стварања пара-црквених заједница (парасинагога). Овакав случај на нашим просторима постоји код Мираша Дедејића, Немање Станковића (тзв. Акакија) и Марка Радосављевића (некада еп. Артемија) и његових псевдо-епископа које је сам поставио. Привремено одлучење од причешћа (до промене начина живота, у случају тежих грехова) данас се обично назива епитимијом и разликује се од трајног одлучења (анатеме) јер привремено одлучени може да присуствује богослужењима, али не може да се причести док се не покаје тј. промени свој живот. У случају тзв. Македонске цркве може се рећи да су њихови свештенослужитељи са својим народом у расколу и налазе се у неопштењу са Црквом (ἀκοινωνησία) до свог повратка у црквени поредак. Садашњи клирици тзв. МПЦ нису рашчињени (лишени чина) и имају апостолско прејемство, али они не могу ни да служе ни да се причешћују до повратка у заједницу са својом Патријаршијом тј. СПЦ. Донедавно је постојала могућност евхаристијског учешћа верног народа из МПЦ у храмовима СПЦ, али је од 2003. године по одлуци наше Цркве и то забрањено како би се указало на духовну опасност живота у црквеном беспоретку (анархији). Упорност у расколу доводи с временом до промене православног етоса и често завршава падом у јерес, као што је случај са римокатолицима и осталим заједницама отпалим од Цркве.

Неправославне (инославне) заједнице су се на овај или онај начин у одређеном историјском времену удаљиле од евхаристијске заједнице Цркве и с временом су прихватиле читав низ погрешних учења (јереси) од којих су нека експлицитно саборски осуђена на Васељенским и помесним саборима Цркве. У Православној Цркви данас постоји извесно неслагање око статуса римокатолика јер они по мишљењу неких епископа и богослова никада саборно нису осуђени као јеретици, иако се нека од њихових учења мање или више директно косе са утврђеним учењима наше Цркве. Традиционални православни став, барем до 1920 године, у Православној Цркви био је да су Римокатолици у јереси, а не само у расколу са Црквом. У случају разних протестантских заједница разлика је већа и озбиљнија, а тзв. оријенталне заједнице (Копти, Јермени и др) не признају седам Васељенских сабора, посебно важна христолошка учења 4. Сабора у Халкидону, и у свом календару имају саборски осуђене јеретике, што додатно отежава заједницу са Православном Црквом без обзира на културолошку сродност православним хришћанима.

Данас има православних хришћана који верују да је Црква невидљиво јединствена, али да је видљиво подељена. Ово учење не постоји нигде код православних отаца ранијих векова и дошло је у тзв. синкретистичко-екуменистичке кругове у 20. веку из протестантизма, јер су овај став посебно развили Лутер и Цвингли. За Православље Црква која живи у евхаристијској заједници је сабор неба и земље и веровање у невидљиво неподељену Цркву у којој Православна Црква тобоже сапостоји са другим "црквама" заправо је темељ за тзв. екуменистичку "теорију грана", која је страна православној еклисиологији и представља по речима Св. Аве Јустина свејерес, јер релативизује векове православне борбе за очување истините вере за коју су многи светитељи и живот дали.

Евхаристијски зато можемо да помињемо и молимо се само за оне који су у заједници са Црквом тј. који и сами учествују у евхаристијском животу канонских Цркава. То не можемо да чинимо за инославне (тј. неправославне хришћане), оне који су одлучени (под анатемом), а посебно не за припаднике других, нехришћанских религија. Оне који су на било који начин ван евхаристијске заједнице можемо да помињемо само у личним молитвама и да живимо у нади да ће и они наћи пут ка јединству које постоји само у евхаристијској заједници Православне Цркве. За инославне се стога не ваде честице на проскомидији, нити се њихова имена помињу на црквеним службама. То није знак презира, већ сведочење става да је Црква изнад свега евхаристијска заједница у којој смо заједно Тело Христово само ако смо светотајински повезани у Христу. Када се молимо за јединство цркава и сједињење свих, молимо се за очување нашег православног евхаристијског јединства, а не за "сједињење" наше Цркве са неправославним заједницама, што је био отворени апсурд у досадашњој црквеној историји.

У рана времена члановима Цркве су сматрани само они који редовно учествују у евхаристијском животу. Они који се нису причешћивали, иако су били крштени, морали су да прођу одређени пут покајања и повратка пуној црквеној заједници. Зато су код раних хришћана индиферентност (равнодушност, незаинтересованост) према Богу и евхаристијском животу сматрани својеврсном апостасијом (отпадништвом) од Цркве. Црква није клуб људи који су повезани заједничким крштењем или обичајима као припадници овог или оног народа, већ је то пре свега жива заједница верних који редовно учествују у евхаристијском животу и потврђују себе као једно Тело Христово - Цркву Божију.

Архимандрит Сава Јањић

ИЗВОР

Морамо зауставити поделе у православном свету: Архиепископ Катарски Макарије о позиву свим црквама да се окупе у Светој земљи

Mon, 25 Nov 2019 09:03:14 +0000

Патријарх јерусалимски позвао на окупљање поглаваре свих православних цркава. Упознао сам сву истинску лепоту српске душе у најтежим данима за ваш народ, каже архиепископ Макарије.

Док патријарх јерусалимски Теофил Трећи, поглавар темељне православне цркве, уочи овог викенда, богослужењима и разговорима са сабеседницима у Москви покушава да премости јаз најновијих подела, изасланик духовног поглавара из Свете земље, архиепископ катарски Макарије, у интервјуу за „Новости“, одгонетнуо је суштину поруке са значајног сусрета у престоници Руске православне цркве:

– Патријарх јерусалимски Теофил је упутио позив поглаварима свих православних цркава у свету да је спреман да у Аману окупи све њих, како би се сагледао проблем подела и нашао лек да се оне зауставе, јер не доносе добро никоме у нашој, православној заједници. Јерусалимска патријаршија, као што знате, није подржала пут једног дела Украјинске цркве да се одвоји од своје, матичне руске цркве. Напротив, јерусалимски патријарх је пружио пуну подршку Украјинској православној цркви и њеним верницима који желе да остану под окриљем Московске патријаршије. Истовремено, Јерусалимска патријаршија је спремна, као што је и била, за међурелигијски дијалог и са другим конфесијама. Само тако може да се успостави мир за добро свих, без обзира на то којој вери припадају.

Са архиепископом катарским разговарамо у Београду, непосредно пред његов повратак у Катар, а после седмодневног боравка у Србији и Хрватској, где је богослужио у манастирима пакрачко-славонске епархије, где је међу свештенством, монаштвом и народом који је после погрома остао и опстао на вековним огњиштима примљен као да је одвајкада с њима био сапатник и сапутник. Каже нам да је обрадован и охрабрен обновом манастира у овој епархији, која враћа наду народу.

Ми се, у разговору са архиепископом Макаријем, ипак враћамо вестима из Москве, које нам ексклузивно преноси.

* Да ли се позив из Москве патријарха Теофила, у чијој је надлежности и ваша, Катарска архиепископија, може тумачити и као звоно које призива на саборност угроженог православног света, који разни центри моћи желе да распарчају?

– Православни хришћани су још од времена светих апостола били пред бројним искушењима – одговара архиепископ Макарије. – Ипак смо одолевали, покајавали се и враћали светионику вере Христове, свесни да су поделе најтежи грех против љубави божанске. Поделе међу браћом, поделе у вери нашој, поделе у држави које штете бићу народа, заустављају га у томе да се унапреди у добру и у љубави за оне који долазе и чувају да се не угаси свећа вере. Верујем да ће нас то поново сабрати. Немамо право, а нема ни времена да се, као што рече српски патријарх Иринеј недавно у Славонији, не огледамо у иконама светих. Оних чија смо лица сви. Немамо право да се грешимо о оно што Бог жели. Он жели братску љубав. То морамо да знамо.

* Ви сте протекле седмице служили прву литургију у обновљеном храму у завичају патријарха Павла у славонским Кућанцима, поводом десетогодишњице упокојења омиљеног духовног вође Срба. Многи се питају: зашто баш ви?

– Учињена ми је велика част, а одговор је, мислим, у томе што сам још као студент Богословског факултета у Београду, потом и постдипломац, са патријархом Павлом служио бројне литургије у манастирима Српске православне цркве. Током тих дана, а и после неколико година, био сам сведок страдања и уздизања српског народа. Тада сам упознао лепоту српске душе. Несвакидашњу лепоту, и када се пати и када се у патњи прашта. Провео сам с вама све те тешке године рата, и свуда сведочим о томе. Верујем да ће, заслужено, ваш народ доживети спасење о коме је говорио патријарх Павле, а недавно подсетио и патријарх Иринеј у Кућанцима. Поштовање, које посебно имам према патријарху Павлу, том светом човеку – а какво је то поштовање, о томе знају архијереји српске цркве – било је, верујем, пресудно што сам почаствован да, најпре са владиком пакрачко-славонским, с којим имам готово братске везе, служим прву литургију, а потом и литургију на освећењу храма. Моје срце је пуно што сам био део узвишене, у мом сећању незаборавне литургије и почасти која ми је тим поводом указана. Сви ми који проносимо истину и истрајност православне вере треба да се угледамо на патријарха Павла. Он је путоказ како да будемо људи. Свагда и у свему. Уколико нисмо такви, уколико у себи не носимо ту доброту, скромност и племенитост, не можемо, не смемо и немамо право да од других тражимо да буду добри.

* Где је покретач доброте о којој говорите? Како, данас, можемо да је покренемо у себи и другима?

– Да се владамо по јеванђељу. То би био мој одговор. Да трпимо и истрпимо, да у свакоме гледамо брата, да у свакоме налазимо добро, а не оно што је лоше. Верујем да у свима нама има и једног и другог. Важно је да наше речи, јеванђелске, доброту пробуде. Да лоше остане иза нас.

* У околностима у којима траје и бори се за пуноћу православља у окружењу прилично агресивних других вера, није лако. Како одолевате?

– Да, није лако. Али потребно је много мудрости, толеранције, па и великог трпљења, како бисмо и у будућности трајали. Када смо истрајали готово миленијум и по у таквом окружењу, традиција, историја и све што краси нашу веру, обавеза је више да је сачувамо.

* Јерусалимска и Српска патријаршија уписују многа заједничка страдања. Ви говорите да се у невољама истрајава. Има ли у томе негде и неке границе?

– Носим велику тугу због страдања Српске цркве и народа током и крајем деведесетих, па и двехиљадитих. Погром Срба из бивших крајева некадашње заједничке, ваше, домовине. Прогон са Косова и Метохије… Када се то догађало, а био сам сведок свега, у мојим мислима је било, на пример, страдање јерусалимског свештеника, оца Филумана, свеца јерусалимског. Њега су, крајем седамдесетих, док је служио вечерњу литургију, секиром исекли са четрдесет удараца. Ко? Палестинци, наравно. Трагедија се убрзо поновила. Мајку нашег јеромонаха Јоакима мучили су, на крају је удавили, а он је од туге убрзо умро. Питате, где је та граница. Не могу да је одредим и нисам позван да је обележим. Оно што нас наша православна вера учи јесте то да нас страдање прочишћава. Да нас духовно јача. А искушења пред којима смо вековима одолевали и одолели, увек нам покажу ко је вера, а ко је невера. Тако је било и тако ће бити.

ВЕЗА СА СВИМ ДОБРИМ ЉУДИМА

УЗ ПРАВОСЛАВНЕ вернике Јерусалимске-катарске епархије у Дохи, архиепископија катарска, на чијем је челу Макарије, у своје окриље прима и око хиљаду Срба који су у ову луку бацили сидро могућег, бољег живота.

– Долазе готово свакодневно – каже архиепископ Макарије. – Траже савет, помоћ, а ја сам срећан да чувају своју веру православну и радујем се кад могу да помогнем. Али то нису једине везе које ја негујем са Србијом. Три деценије, колико трају, заиста чврсте, заиста искрене и пуне љубави, изнеговале су и бројна пријатељства, па сам ја у Србији као код куће. Увек добродошао и захвалан сам на тој вашој несвојственој доброти.

ДЕЛО РАВНО ПОДВИГУ

АРХИЕПИСКОП катарски Макарије са репортерима „Новости“ скромно је обележио три деценије своје нераскидиве везе са Србијом. У новембру 1989. Јерусалимска патријаршија га је упутила у Београд да учи српски и упише Богословски факултет, како би био спона не само између две патријаршије, већ и између Свете земље, коју су све више походили ходочасници с наших простора. Али он није био само клирик. Био је до српске трагедије током и после деведесетих, када је српској деци била потребна помоћ и када су рањеним српским војницима били потребни лекови, утеха и подршка.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Видео записи нових предавања одржаних у капели свете Петке на Калемегдану

Mon, 25 Nov 2019 08:54:17 +0000

Са званичне интернетр странице Цркве Ружице и Капеле Свете Петке на Калемегдану доносимо видео записе нових предавања која су одржана у овој београдској светињи. Вашој пажњи предочавамо предавањâ: протопрезвитера-ставрофора др Драгана Протића на тему: "Свети Сава - први српски архиепископ"; протопрезвитера-ставрофора др Драгана Милина на тему: "Модерно тумачење Библије"; протопрезвитера-ставрофора др Љубивоја Стојановића "Света Петка - служитељка благодати кроз векове". протопрезвитера-ставрофора др Предрага Пузовића на тему "Осам векова самосталности СПЦ".

Свети Јован Кронштатски: Духовни и телесни живот

Mon, 25 Nov 2019 08:53:18 +0000

Када чулом мириса осетимо нешто непријатно и нездраво у ваздуху трудимо се да изађемо из те нездраве средине или да, на сваки начин, уништимо те штетне елементе који су се помешали са чистим ваздухом. Исто тако, када у свом срцу осетиш да га нешто помућује или тишти, потруди се да одмах удаљиш овај штетни елемент који узнемирује нашу душу, например страсти, знајући да он потиче из адског бездана.

Телесни и духовни живот имају много тога сличног – духовно чуло мудрог хришћанина подједнако је изоштрено као што су код телесног човека изоштрена његова телесна чула.

Уосталом, смешно је ако се свим силама трудимо да изоштримо телесна чула, док она духовна потпуно запостављамо. Духовно чуло или чувственост се налази у срцу. Требало би да се свесрдно потрудимо да њега изоштримо и очистимо, како би се одвраћало и од најмањег злосмрадија греха и страсти, и без оклевања га удаљавало од себе.

Свети Јован Кронштатски,

Мој живот у Христу,

Београд, 2011.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свети Никола Кавасила: Колико пута се на светој Литургији помињу свети и каква је разлика међу тим поменима

Mon, 25 Nov 2019 08:52:25 +0000

Погледајмо, дакле, колико се пута и на којим местима у Литургији врши ово помињање.

2. Врши се двапут. Најпре на самом њеном почетку, кад се обавља приношење Дарова, а затим кад се они приносе на жртву. Јер, приношење Дарова одиграва се у два чина. Први је онај кад се они приносе само као првине и као заветни дарови, као што смо нешто раније већ говорили, а други је онај кад се као жртва приносе. Отуда је природно да се они, за које се ови Дарови и приносе, помињу и при првом и при другом приношењу.

3. Према томе, као што при првом приношењу свештеник говори: У спомен Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, тако и при другом каже: Сећајући се, дакле, ове спасоносне заповести и свега што се нас ради збило, односно Крста и свега другог што је Христос ради нас поднео. Наиме, оно што на овом месту представља сећање на Крст и на све оно што се после Крста збило, то у оном првом помињању представља сећање на Господа. Јер, тамо свештеник помиње Спаситеља не као Онога Који је чудеса творио, већ као Онога Који је распет и Који је умро, као што смо то на оном месту опширно показали.

4. Као што при првом приношењу каже: У част Пресвете Богородице; на заступништво светих, тако при другом приношењу каже: За све свете; особито за Пресвету Богородицу. Икао што је тамо њено првенство показао тиме што ју је поменуо пре свих светих, тако је овде, поменувши је после неких других светих, додао реч особито.

5. Па као што при оном првом приношењу свештеник после светих помиње и оне којима је потребна милост и за које се моли, односно помиње и живе и умрле, тако исто бива и при другом приношењу.

6. Но, ипак има неке разлике. Наиме, приликом овог другог чина свештеник објашњава своје приношење; јер каже: Приносимо Ти ову словесну службу, и: Твоје од Твојих Теби приносећи(… ), Тебе певамо, а у наставку наводи разлоге заово приношење, сећајући се – било на почетку било на крају – страдања Спаситељевих, сећајући се успомене светих, сећајући се спасења оних којима је спасење потребно. Док у оном првом случају наводи само разлоге за приношење, говорећи: У спомен Господа, у част Пресвете Богородице, и тако даље, где помиње и оне за које благодари и оне за које се моли. Зашто свештеник при оном првом приношењу и радњама показује оно што приноси? Зато што он одваја једну честицу од Хлеба и посвећује је Богу, а за тако нешто нису потребне речи које би то исказале. Но, приликом другог приношења, он не обавља никакву радњу, а приношење се ипак збива; но збива се на невидљив начин. Јер, жртву на тајанствен начин савршава благодат кроз литургијске молитве свештеника – према томе, потребне су речи које ће објавити овај невидљиви принос.

Свети Никола Кавасила

"Тумачење Литургије"

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Протопрезвитер Мирчета Шљиванчанин у емисији "Питајте свештеника": Сила Божија исцјељује све и сва!

Mon, 25 Nov 2019 08:50:57 +0000

У уводном дијелу емисије отац Мирчета је тумачио јеванђелско зачало на 23. недјељу по празнику Педесестнице, у којем наша Црква доноси причу о исцјељењу гадаринског бјесомучника.

Звучни запис емисије

Отац Мирчета је потом подсјетио наше слушаоце на светитељски лик Светог краља Стефана Дечанског, честитајући дечанској братији ктиторску славу манастира Високи Дечани који чува Свете мошти Светог Краља.

Говорећи о смислу и значају Божићног поста отац Мирчета је напоменуо да пост почиње већ у сриједу 27. новембра.

Међу питањима већ су се нашла питања о прослави Божића, обичају полазника и још нека на која ћете одговоре наћи ако одслушате ову емисију коју вам топло препоручујемо.

Извор: Радио Светигора

Васељенски протојереј Георгије Флоровски

Mon, 25 Nov 2019 08:41:00 +0000

Катихета Иван Костић одржао је предавање 24. новембра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду. Катихета Иван је говорио на тему Васељенски протојереј Георгије Флоровски.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свети Јован Милостиви

Sun, 24 Nov 2019 20:36:47 +0000

Свети Јован се родио на острву Кипру у кнежевској фамилији. Отац му беше кнез Епифаније. Од младости он би васпитан у побожности и страху Божјем. За њега страх Божји беше почетак премудрости. На наваљивање родитеља он се ожени и имаде деце. Али му по Божјем промислу убрзо умреше деца, а затим и жена, да би се он, ослобођен од служења телу, посветио духовном животу.

Слободан од породичних обавеза, он узнесе благодарност Богу, и од тада он без икаквих препрека стаде усрдније служити Господу, често се молећи и чинећи сва богоугодна дела. Но нарочито он беше милосрдан и милостив према свима убогима и невољнима. Због таквих врлина Бог га прослави међу људима, и то не само равнима њему него га и сам цар поштоваше и слављаше. А када патријаршијски престо Александријски остаде без пастира, цар Ираклије, по промислу Божјем, одликова овог Јована патријаршијским чином. Иако Јован то не жељаше, но приморан он прими посвећење, и постаде архиепископ Александријске цркве.

Ступивши на патријаршијски престо, Јован се као пастир словесних оваца најпре постара да паству своју очисти од јереси, која тада смућиваше Христово стадо. Ту јерес основа неки Петар, звани Фулон, иначе Кнафеј, Антиохијски псевдопатријарх; он се дрзну Трисветој песми додати хулне речи: Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, који си распет за нас, помилуј нас, - као да је у Господу нашем пострадало Божанство.

Искоренивши ово јеретичко учење, свети Јован се сав посвети вршењу заповести Божјих и добротворним делима милосрђа. Ниједан сиромах или убожјак не одлажаше од њега празних руку и ожалошћен; свима невољнима он даваше милостињу; све тужне он утешаваше не само речју него и делом; он гладне нахрањиваше, наге одеваше, заробљене откупљиваше, болеснике и путнике збрињаваше. Милостивост његова беше као огромна богата река која непрестано тече и напаја све жедне.

У почетку свога архипастирствовања блажени Јован сазва црквене економе и Даде им овакав налог: Обиђите сав град, и попишите сву господу моју. - Економи га запиташе: А ко су то господа твоја, Владико? - Патријарх одговори: Они које ви називате просјацима и ништима; они су господа моја: јер ми могу пружити сваку помоћ ка спасењу и примити ме у вечне куће своје. - Економи поступише по налогу и пописаше све просјаке које пронађоше по улицама, по болницама и по ђубриштима. Беше их на броју седам хиљада и пет стотина. И нареди свети Јован да се свима њима даје из црквених средстава све што је потребно за свакодневну исхрану.

У то време Персијанци нападоше на Сирију и Палестину, спалише свети град Јерусалим, узеше часно дрво Светога Крста и много хришћана одведоше у ропство. Тада блажени Јован посла лађе са златом и пшеницом, да откупе заробљенике и укажу помоћ свима невољнима. На тај начин он милосрђем својим многе изведе из ропства и тамница на слободу, и избави од мука. Но пошто сваки није могао долазити к њему слободно, јер слуге његове не пријављиваху свакога који је долазио к њему, то он због тога одреди два дана у седмици, среду и петак, и у те дане са неколицином благочестивих људи он сеђаше крај црквених врата, примаше свакога, саслушавши његове молбе, пресуђиваше распре међу људима, штићаше оне којима је неправда учињена, мираше завађене. При томе свети патријарх говораше онима око њега: Када је мени увек слободан приступ ка Господу Богу моме, и у молитви разговарам с Њим и иштем од Њега што хоћу, зашто онда да ближњем свом не дозволим слободан приступ к мени, да би ми казао своју муку и невољу и искао од мене што хоће? Треба се бојати Онога који је рекао: Каквом мером мерите, онаком ће вам се мерити (Мт. 1, 2).

Понекад се дешавало да к блаженом Јовану нико не дође са молбом када је он седео крај црквених врата; тада је он устајао растужен, и са сузама одлазио кући. При томе неки га понекад питаху: Зашто тугујеш и сетујеш? - Светитељ им одговараше: Сада смирени Јован ништа не нађе и ништа не принесе Богу за грехе своје. - А пријатељ његов, блажени Софроније, тешећи га говораше му: Заиста данас треба да се веселиш, оче, пошто овце твоје живе у миру, без распри и спорова, као анђели Божји.

Једном црквени економи обавестише светог Јована да међу просјацима стоје две лепо обучене девојке и просе милостињу. И упиташе га, да ли треба тим девојкама давати милостињу, као и осталим просјацима. Патријарх одговори: Ако сте Христове слуге и верни послушници смиреног Јована, онда дајите онако како Христос нареди, не гледајући ко је ко, нити распитујући за живот оних којима дајете. Знајте, ми дајемо не своје него Христово; зато дајимо онако како Он нареди. Ако пак помишљате да црквене имовине неће бити доста за тако велику милостињу, онда ја не желим да имам удела у вашем маловерју. Јер ја верујем Богу, да када би се просјаци целога света стекли у Александрију, желећи добити од нас милостињу, то и тада неће недостати наше црквене имовине.

И да би их спасао маловерја, свети патријарх им исприча ову ствар. Када, у својих петнаест година, бејах на острву Кипру, ја једне ноћи видех у сну веома дивну девојку, у сјајним хаљинама и са маслиновим венцем на глави. Ставши близу моје постеље она ме додирну и пробуди. И ја будан видех њу не у сну него на јави где стоји преда мном, и упитах је: Ко си ти, и како си се усудила да уђеш код мене? - А она, гледајући ме радосно и кротко, и смешећи се благо, рече: Ја сам најстарија кћи Великога Цара и прва међу кћерима Његовим. - Чувши то ја јој се поклоних. А она продужи говорити: Ако ме узмеш за своју другарицу. онда ћу ти ја издејствовати од Цара велику благодат, и одвешћу те пред Њега, јер нико нема тако велику слободу пред Њим као ја. Њега ја сведох с неба на земљу и побудих да се обуче у тело људско ради спасења људи. - Рекавши то она по стаде невидљива.

Чудећи се овом необичном виђењу и размишљајући о њему, ја рекох себи: Заиста се у обличју девојке мени јави Милосрђе. Јер то сведочи маслинов венац на њеној глави, који је знак милосрђа. To потврђују и речи које та девојка изговори: "Ја Бога сведох с неба на земљу и побудих да се оваплоти". Створитељ, видећи човека где пропада, зажеле да га избави од пропасти, побуђен на то ничим другим до милосрђем, и савивши небеса из милости да помилује Своје створење. Зато, ко жели да нађе милост у Бога, дужан је сврх свега имати милосрђе према ближњима и чинити милостињу. - Рекавши тако у себи, ја хитно устадох и кренух цркви у расвитак дана. Путем сретох нагог сиромаха који дрхташе од зиме. Ја скидох са себе горњу одећу, и дадох је томе сиромаху, говорећи себи: "Сада ћу дознати, је ли истина оно што видех или обмана", - и пођох даље. Пре но што стигох до цркве срете ме неки човек у белим хаљинама, спусти ми у руке завежљај, у коме беше сто дуката, и рече: "Прими то, пријатељу". Ја примих с радошћу, али се одмах покајах што примих, помисливши у себи да ми то није потребно. Зато се окренух да завежљај вратим ономе који ми га даде, али га више не видех, нити га пронађох иако га брижљиво тражах. Тада схватих да је истина оно што видех а не обмана. И од тога времена кад год сам што давао убогима, ја сам проверавао да ли ће ми Бог узвратити за то стоструко, као што је рекао. И много пута проверивши то, ја се убедих да је стварно тако. Најпосле рекох себи: "Престани, душо моја, кушати Господа Бога свог".

Једном када свети патријарх иђаше у болницу да посети болеснике, - што он чињаше два или три пута недељно - , њега срете неки странац који прошаше милостињу. Светитељ нареди слузи да му да шест сребрника. Добивши сребрнике, странац отиде. Но желећи да испита дарежљивост светитељеву, он се преобуче у друге хаљине, па другим путем опет срете блаженог Јована, и мољаше га говорећи: Смилуј се, господине, на бедног заробљеника. - Патријарх опет нареди да му се даду шест сребрника. А слуга тихо примети патријарху: Владико, та то је онај исти просјак који малочас доби шест сребрника. - Патријарх, правећи се да не чује, поново нареди да му се даду шест сребрника. Добивши по други пут исту милостињу, странац опет промени одећу, па другим путем срете патријарха, и по трећи пут прошаше милостињу од њега. А слуга опет рече патријарху: Владико, ово је онај што и први пут и други пут доби од тебе по шест сребрника; и ево сада проси по трећи пут. - Тада блажени одговори слузи: Подај му дванаест сребрника. Није ли то Христос који ме куша?

Један трговац, чије богатство потону у мору, постаде пуки сиромашак, и мољаше светог патријарха да му помогне. Светитељ му даде пет литри злата. Са тим златом трговац накупова много робе, па севши на лађу крену морем у друге градове. Али силна бура на мору поново му потопи лађу и сву робу, a он се сам једва жив спасе. И поново оде к светоме Јовану и исприча све што му се догодило. Свети патријарх му рече: Ти си имао друго злато, неправедно стечено, и помешао си га са црквеним златом које ти ја дадох. Због тога пропаде и једно и друго.

Рекавши то, светитељ му даде двоструко већу количину злата, десет литри. Међутим, трговца и по трећи пут снађе иста несрећа: сва му роба потону у мору. И он већ није имао више смелости да се јави патријарху, него сеђаше код куће и ридаше, посипајући главу пепелом и смерајући да сам себе убије. Сазнавши за то, патријарх призва трговца и рече му: Зашто падаш у очајање од муке? Уздај се у Бога, и Он те неће оставити. Сматрам да те је та несрећа снашла зато што си на неправедан начин стекао ту лађу.

Рекавши то, светитељ нареди да трговцу даду црквену лађу, пуну пшенице, па га онда отпусти. Добивши лађу са пшеницом, трговац крену морем. Но изненада дуну силан ветар, и вијаше лађу у непознату земљу. А трговац, угледавши У виђењу свога добротвора, светог Јована Милостивог, патријарха Александријског, где стоји на крми и управља лађом, испуни се надом, да ће се молитвама светитељевим ова пловидба завршити добро. И после пловидбе од двадесет дана и двадесет ноћи пристадоше уз обалу Британије. У тој земљи тада беше велика глад. И људи, дознавши да је у њихов град допловила лађа са пшеницом, веома се обрадоваше, и хитно покуповаше пшеницу. И тако трговац тај добро продаде пшеницу тамо, добивши за једну половину злато, а за другу олово. При повратку он сврати у Декапољ, с намером да прода олово. Но он нађе ла се сво олово претворило у злато. Обогативши се на тај начин, трговац се с радошћу врати у Александрију и исприча свима необично чудо које се догоди милостињом и молитвом светога Јована.

Једном приликом када светитељ иђаше у цркву, приступи му угледни благородан муж, коме лупежи беху покрали сву имовину, тако да он постаде пуки сиромашак. Сажаливши се што тако виђен и познат човек, од великог богатства изненада западе у крајњу беду, патријарх неприметно нареди слузи да каже црквеним економима, да томе човеку даду петнаест литри злата. А економи, видећи да је у црквеној благајни мало злата, оглушише се о патријархово наређење и дадоше само пет литри, а десет задржаше. Када се пак свети патријарх враћаше из цркве дома, њему приступи нека веома богата и виђена жена и спусти му у руке хартију, на којој беше написано да прилаже цркви пет стотина литри злата. Примивши хартију и прочитавши је, патријарх сазнаде од благодати живећег у њему Светога Духа, да та жена не даде све што је била наумила дати. А Бог то удеси тако зато што економи не дадоше све ономе убогом човеку, коме патријарх нареди да се да петнаест литри. Дошавши дома, патријарх призва економе и упита их: Колико дадосте човеку, покраденом од лупежа? - А они слагаше, говорећи: Петнаест литри злата, Владико, као што си наредио. - Светитељ онда изобличи њихову лаж, тврдичлук и непослушност, и рече им: Нека Бог од вас иште хиљаду литри злата, јер та благочестива жена имађаше намеру дати нам хиљаду и пет стотина литри. Али пошто ви, не послушасте мене, задржасте десет, то Бог удеси те жена задржа хиљаду. А ако мени не верујете, брзо ћете се сами потпуно уверити у то.

И патријарх одмах посла по ту жену, и у присуству економа упита је: Реци нам, госпођо, колико си, из љубави твоје к Богу, била намислила приложити злата цркви? - А она, видећи да се њена намера није утајила од светитеља, рече: Заиста, Владико, пре неколико дана ја реших и написах на хартији да ти у свете руке предам хиљаду и пет стотина литри злата. Но данас, када одвих хартију, ја нађох: реч "хиљаду" беше избрисана, не знам на који начин, а само речи "пет стотина" стоје написане. И ја помислих у себи да Господу није по вољи да твојој светињи дам више од пет стотина литри. Тако и урадих. - Чувши то, економи се силно уплашише и постидеше, па припавши к ногама светитељевим мољаху опроштај.

Једном се због најезде иноплеменика стече мноштво народа у Александрију, услед чега настаде велика глад. Хранећи безброј гладних људи, свети Јован потроши сву црквену имовину, па чак и дужан остаде хиљаду литри злата. А беше тада један клирик, који се после смрти своје прве жене по други пут ожени, и због тога се не могаше удостојити свештеничког чина. Тај клирик упути патријарху овакво писмо: Имам мноштво пшенице, коју сву желим преко твојих руку дати Христу. Поред тога још обећавам и сто педесет литри злата, само ме нроизведи за ђакона. - Светитељ га позва к себи, и корећи га што жели да за новац купи свештенички чин, говораше му: Покај се за свој грех и побој се Гијезијеве казне; а Бог је моћан да нас и без твоје пшенице прехрани у време глади. - И док му свети патријарх тако говораше, дође весник и извести патријарха да су из Сицилије стигле две црквене лађе са огромном количином пшенице. Чувши то, патријарх паде на колена и узнесе благодарност Богу што не оставља оне који се уздају у Њега.

Добро је опоменути се овде кротости, смирености и безазлености светог Јована. Два клирика бише због неке погрешке кажњени привременим одлучењем. Један од њих, смиривши се покаја се, а други се, напротив, још више огорчи, и гњеван на патријарха чињаше страшне пакости. Чувши за то, патријарх намисли да овога призове к себи, да га благо и кротко посаветује да престане са својом злоћом. Али заборави да то учини, пошто сам Бог тако удеси, да би се велика Јованова смиреност и кротост обелоданиле на корист свима. И једног празничног дана, служећи у цркви божанствену литургију, блажени патријарх Јован сети се овог гњевног на њега клирика, а сети се и речи Христових: Ако принесеш дар свој к олтару, и онде се опоменеш да брат твој има нешто на те, остави онде дар свој пред олтаром, и иди најпре те се помири с братом својим (Мт. 5, 23-24); он изиђе из олтара, приђе томе клирику, паде му пред ноге и замоли за опроштај. А клирик, видећи такво смирење свога патријарха, уплаши се, па и сам паде пред ноге његове, с плачем га молећи за опроштај. Помиривши се тако са својим клириком, свети патријарх се врати у олтар, и смело приношаше жртву, мирне савести изговарајући речи Молитве Господње: опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим (Мт. 6, 12). А клирик онај, поправивши се, стаде водити богоугодни живот, па се потом удостоји и свештеничког чина.

Но ево и други пример кротости светога Јована. Један гостионичар у Александрији веома погрдним и ружним речима нанесе срамоту светитељевом сестрићу Георгију. Дошавши к своме ујаку, Георгије му се с плачем жаљаше на тог гостионичара. А патријарх, видећи свог сестрића силно узбуђена и желећи да га умири, тобож гњеван на гостионичара, рече: Он худородни дрзнуо се да нанесе срамоту моме сестрићу! Бог је сведок, осветићу се томе увредиоцу, и поступићу с њим тако, да ће се сва Александрија чудити томе! - Умирен донекле овим речима свога ујака, Георгије престаде плакати. Тада кротки и смирени срцем Јован стаде говорити Георгију: Мили сине, ако хоћеш да будеш мој сродник, онда буди готов не само трпети увреде него и ране примити, и ради Бога све праштати ближњему. Желиш ли да се покажеш високородан? Онда ишти високородства не по крви него од врлине. Јер истинска високородност украшава себе не толико славом предака колико добрим делима и богоугодним живљењем. Умиривши на тај начин свога сестрића, светитељ дозва надзорника црквених прихода и нареди му да од гостионичара који је увредио Георгија не узима црквени разрез, који је он сваке године давао, и да га ослободи те обавезе. - Поступивши тако, свети патријарх заиста испуни обећање: уместо казне и одмазде он увредиоцу учини добро, чему се сва Александрија удиви.

Желећи да му сећање на смрт стално буде на уму, блажени Јован нареди да му направе мртвачки сандук, али да га не довршују. При томе он заповеди мајсторима да у све велике празнике долазе к њему и да пред свима громко говоре: Владико, твој мртвачки сандук још није довршен. Нареди да га довршимо, јер смрт долази као лупеж, и не знаш у који ће час доћи. - Тако свети Јован стално имађаше на уму сећање на смрт, и свагда беше готов на одлазак.

Једнога дана к светитељу дође неки богати велможа, и догоди се те он виде светитељеву постељу, која беше покривена убогим покривачем. Отишавши својој кући, велможа посла патријарху покривач, чија вредност беше тридесет шест златника, и моли га да се покрива тим покривачем. Патријарх, не желећи да увреди велможу, на велику молбу прими покривач, и покри се њиме само једну ноћ. При томе он говораше себи: Тешко теби, кукавни Јоване, јер се покриваш скупоценим покривачем, а браћа Христова просјаци смрзавају се од зиме. Колико људи без куће и крова ноћују на ветру и мразу, и једва имају малу рогожу или нешто прња! Колико нагих леже на ђубриштима и дрхте од зиме, двоструко страдајући: од глади и хладноће, по сву ноћ без сна и глади, они умиру од мраза! Авај мени! колико је убогих који као Лазар желе да се насите мрвама што падају с моје трпезе! Тешко мени! колико је у овом граду странаца и намерника, који немају где главе склонити и кукавно проводе ноћи по улицама, и тако се злопатећи благодаре за све Господа Христа! А ти, Јоване, желећи да добијеш вечни покој, овде пребиваш у раскоши и спокојству, и имаш све што желиш: живиш у прекрасним палатама, носиш меке хаљине, пијеш вино, једеш одабрану рибу. И уза све то, покрио си се још и скупоценим покривачем. Чему се онда можем надати у будућем веку? О, бедни Јоване, истину ти говорим: нећеш добити вечно царство, него ћеш несумњиво чути што и еванђелски богаташ: примио си добра своја у животу своме, а просјаци примише зла (Лк. 16, 25). Бог је сведок, да се смирени Јован наредне ноћи неће покрити овим покривачем, него ће просјаци и убожјаци бити одевени од новца, добијеног за овај покривач.

Када свану, светитељ хитно посла покривач на пијац да се прода, да би се за добијени новац купила одећа убогима. Но када продаваху покривач, догоди се да туда пролажаше онај велможа који блаженоме Јовану поклони тај покривач. Видевши да је покривач изложен продаји, велможа га купи и поново посла патријарху Јовану са молбом да се сам покрива њиме. Светитељ прими покривач, али га опет посла на продају. Велможа, видевши да је покривач поново у продаји, купи га, и опет посла патријарху молећи да се он сам покривачем послужи. Међутим скромни патријарх и по трећи пут посла покривач да се прода, но велможа га опет купи и посла патријарху. После тога блажени патријарх упути том велможи овакву поруку: Видећемо ко ће се од нас двојице уморити први, да ли ја који продајем или ти који купујеш и опет мени поклањаш. - На тај начин свети Јован доби од тог велможе много злата, које и раздаваше убогима.

Блажени умејаше и тврдице привући давању милостиње и среброљупце склонити на сиромахољубље. Знајући за неког епископа, по имену Троила, да је велики среброљубац и тврдица, свети Јован га једном одведе у болницу да посети болесне и убоге. Дознавши пак да Троил има при себи злато, он му рече: Оче Троиле, ево прилике за тебе да утешиш ову убогу браћу подавши им милостињу. - Но Троил, иако му се није хтело, од стида да се не покаже тврдица, стаде свима делити милостињу, почевши од првог до последњег; и утроши тридесет литри злата. Но потом стаде кајати се и туговати што толико злата раздаде убогима. И дошавши кући, Троил леже у постељу од муке и туге за раздатим златом. Међутим свети Јован посла по њега позивајући га код себе на ручак. Троил не оде, изговарајући се болешћу. Но патријарх, знајући да је туга за раздатим златом узрок Троилове болести, узе са собом тридесет литри злата и оде у посету болесном Троилу. Дошавши код њега рече му: Ево, донео сам ти злато које у болници позајмих од тебе. Узми га, а мени дај својеручну записку, да мени предајеш ону награду која је од Господа била одређена теби за раздато злато. - "Угледавши злато, Троил се обрадова, и примивши га одмах оздрави. Па седе и написа ово: Боже милосрдни, дај награду господину моме Јовану, патријарху Александријском, за тридесет литри злата које ја раздадох убогима, јер ми он врати моје злато.

Добивши ову Троилову својеручну записку, патријарх одведе Троила код себе на ручак. Гостећи га, светитељ се у себи мољаше Богу за њега, да га избави од таквог среброљубља. И гле, наредне ноћи Троил виде у сну необично дивну кућу, чија лепота беше неисказана, и над чијим вратима бејаше златом исписан овај натпис: "Обитељ и вечни покој епископа Троила". Троил се силно обрадова тако прекрасној, за њега спремљеној кући. Али, изненада се појави неки величанствен и страшан муж, као царски кувикуларије, и рече слугама: Господ целога света нареди да се избрише тај натпис. - И слуге одмах избрисаше. Онда тај муж опет рече слугама: Напишите овако: "Ово је обитељ и вечни покој Јована, патријарха Александријског, које купи себи за тридесет литри злата".

Пробудивши се од сна, Троила сподаде страх и туга што изгуби кућу спремљену му на небу, и укораваше себе за среброљубље. Па уставши, он одјури к блаженом Јовану и исприча му своје виђење. Блажени Јован му са својом уобичајеном благошћу даде врло корисно поучење, па га отпусти с миром. Од тога времена Троил се поправи, и постаде веома сиромахољубив и милостив према свима.

Једном лађе које припадаху Александријској цркви, препуне робе, беху на Јадранском Мору. Одједном настаде страховита бура, и лађе умало не потонуше. Опасност беше тако велика, да су морали сав терет побацати у море. To би по допуштењу Божјем, да се кушање вере светога Јована нађе много вредносније од злата пропадљивога (ср. 1 Петр. 1, 6). А лађа беше тринаест на броју; вредност пак робе која се налазила у њима износила је три хиљаде и триста литри злата. Губитак тако велике имовине, којом је свети Јован могао дуго времена хранити и одевати сиротињу, он подношаше с благодарношћу, често понављајући речи праведнога Јова: Господ даде, Господ узе; нека је благословено име Господње вавек (Јов. 1, 21). А када к њему дођоше многа од најугледнијих грађана са жељом да га утеше у тузи, он им одговори: Ја сам крив за пропаст црквене имовине; јер да се нисам погордио умом што дајем велику милостињу, не би пропало на мору тако огромно богатство. Ја се погордих раздајући не своје него Божије. И ето Бог, желећи да ме смири, допусти такво осиромашење, јер сиромаштво смирава човека. Сада ја и сам увиђам да сам гордошћу својом уништио награду своју код Бога и нанео велику штету невољнима, јер они чија је храна пропала трпеће глад. Али не мене ради него њих самих ради Господ их неће оставити и даће им све потребно.

И тако, они који дођоше да утеше милостивог Јована, сами бише утешени од њега и мудро поучени. Господ пак ускоро врати Јовану све двоструко. Жалостиви Јован даваше огромну милостињу ништима, и нарочито беше самилостан према онима којима је неправда учињена. Једном када он иђаше у цркву светих мученика Кира и Јована, к њему приступи нека јадна удовица и поче му казивати своју муку коју има од зета, молећи патријарха да је заштити. Пратиоци патријархови рекоше патријарху: Владико, када се после службе вратиш дома, тада саслушај молбу те удовице. - Светитељ одговори: А како ће сад Бог мене саслушати, ако ја њу не саслушам? - И не маче се с места док не саслуша удовицу и не учини јој по молби.

Један младић после смрти својих родитеља живљаше у великој беди. Дознавши за то, свети Јован упита оне што се десише поред њега, на који начин тај младић осиромаши, када су му родитељи били веома богати. Тада му неки богољубиви људи испричаше, да су родитељи тога младића били веома милостиви и сву своју имовину раздали убогима, а своме сину оставили само десет литри злата. Томе младићу најпре умре мајка. А кад му отац беше на самрти, он дозва сина и предложи му да изабере: или злато или икону Пречисте Богородице, и рече му: Мило чедо, од целокупног имања нашег остаде само ових десет литри злата, а све остало предадосмо у руке Христу. Зато ми сада кажи: желиш ли да теби оставим ово злато или икону Владичице наше Богородице, твоје помоћнице и хранитељке? - Младић, презревши злато, узе икону Пречисте Богородице, a замоли да се злато раздели убогима. И тако, ништима би дат и последњи иметак. А кад умре отац, младић остаде убог, и злопаћаше се у великој беди. Но без обзира на то, он сваки дан и ноћ одлажаше на богослужење и молитву у цркву Пресвете Богородице.

Саслушавши ово казивање, преподобни Јован се удиви врлини и разуму тога младића, и заволе га душом. И од тога времена он се, као прави отац сиротама, стараше о њему и размишљаше на који би га начин збринуо. И једном он тајно дозва свога економа и рече му: Желим да ти кажем једну ствар, али пази, немој никоме говорити о томе. - Економ обећа да ће чувати тајну, коју му светитељ буде поверио. Тада патријарх рече: Иди, узми стару хартију и напиши на њој предсмртно завештање од стране неког Теопемпта, и нека по том завештању испадне као да смо ја и тај убоги младић блиски сродници. Затим отиди к младићу и реци му: "Брате, знаш ли да си ти блиски сродник патријарху? Зато не доликује да живиш у таквој беди". Онда му покажи ово писаније, и реци: "Чедо, ако се стидиш да идеш к патријарху и кажеш му да си његов сродник, онда ћу му ја казати о теби".

Економ поступи по патријарховом наређењу: написа на старој хартији завештање, из кога се видело јасно да је убоги младић у сродству са патријархом. Затим дозва младића к себи, показа му завештање и рече да га је нашао међу старим хартијама његовог оца. Прочитавши завештање младић се прво обрадова, па се онда застиде што је веома убог и одевен у дроње, и моли економа да он каже патријарху о њему. Економ оде к светитељу и обавести га. Светитељ на то рече: Кажи младићу: овако говори патријарх: Сећам се да је мој стриц имао сина, али га ја нисам познавао у лице. Добро ћеш урадити ако га доведеш код мене. Донеси такође и завештање са собом.

Економ оде и доведе младића, и показа писаније преподобноме. Патријарх с љубављу загрли младића и рече: Добро је што си дошао, јер си ти син мога стрица. - Онда светитељ снабде младића великим имањем, купи му кућу и све потребно за живот, ожени га благородном девојком, и постара се да га учини богатим, славним и угледним, да би се испуниле речи псалма: He видех праведника остављена, ни деце његове да просе хлеба (Псал. 36, 25).

Свети Јован беше веома милостив и према болесницима, врло их често посећиваше, често им сам служаше, а оне на самрти исповедаше и причешћиваше и молитвама својим помагаше при њиховом одласку из овог света. Осим тога он често служаше Божанствену литургију за умрле, и говораше да Божанствена литургија, служена за умрле, веома много помаже душама покојника. У потврду тога светитељ указиваше на догађај који се недавно био десио на острву Кипру. Један заробљеник са Кипра, - казиваше свети патријарх, - находио се у Персији у тешким оковима у тамници. Његовим родитељима на Кипру би јављено да је он већ умро; и они га оплакаше као покојника. Трипуг у години они му стадоше чинити помен, доносећи за душу његову дарове цркви за вршење Божанствене службе. Но након четири године њихов син побеже из ропства и дође кући. Угледавши га, родитељи се удивише помисливши да је он васкрсао из мртвих. И радоваху се његовом избављењу из ропства, и испричаше му како су му сваке године чинили по три помена. Син их упита, у које су дане чинили те помене. Они му одговорише да су то чинили на Богојављење, Ускрс и Педесетницу. A он чувши то сети се и рече: У те дане долажаше к мени у тамницу неки величанствени човек са свећом, и окови спадаху с мојих ногу, и ја бивах слободан. У остале пак дане, ја као сужањ, опет пребивах у оковима.

Блажени Јован се веома бојаше да осуђује људе за грехе, нарочито монахе. Јер једном му се догоди те он неправедно осуди једнога монаха; и после тога он никада не осуди монаха. А то се догоди овако. Један млади монах неколико дана хођаше по Александрији са веома младом и лепом девојком. Видевши то неки се саблазнише, помишљајући да он ту девојку води са собом ради греха. И обавестише о томе патријарха светог Јована. Он одмах нареди да обоје ухвате, па пошто их добро избију, да их одвојено затворе у тамници. Но наредне ноћи тај се монах јави у сну патријарху, и показујући му своја леђа сва у ранама од немилосрдног бијења, рече му: Је ли ти ово по вољи Владико? Тако ли си научио од Апостола да пасеш стадо Христово не силом него драговољно? Веруј ми: ти си обманут као човек. - Рекавши то, он оде од њега. А патријарх, пренувши се од сна, размишљаше о виђењу, и увидевши своју погрешку сеђаше на постељи тужан и сетан. Но чим се раздани он нареди да му доведу тога монаха, јер је желео да види да ли личи на монаха кога виде у сну. И монах дође са великом муком, јер се од многих рана једва могао кретати. Угледавши га, патријарх премре, и не могаше ни речи проговорити. А када после неког времена дође себи, он замоли монаха да свуче одећу своју и покаже му своја леђа, да се увери да ли је онако изранављен као што виде у сну. једва умољен, монах стаде скидати одећу своју, и сви видеше да је он евнух. Патријарх, видећи његово тело начичкано ранама, веома се ожалости због тога, па посла по оне који беху оклеветали монаха и одлучи их из Цркве на три године. А монаха мољаше за опроштај, говорећи: Опрости ми, брате, јер то учиних из незнања. Сагреших Богу и теби. Ипак није требало да тако несмотрено проводиш у граду време са девојком, да се мирјани не би саблазнили, пошто носиш монашки лик.

Тада монах веома смирено одговори: Владико, веруј ми, нећу те слагати него ћу истину рећи. Недавно бејах у Гази, и када иђах да се поклоним гробу светих мученика Кира и Јована, увече ме срете та девојка, и павши ми пред ноге мољаше ме са сузама да јој не забраним ићи са мном. Но ја је одгурнух и нагох бежати. Али она, идући за мном, говораше: Заклињем те Богом Авраамовим, који дође да спасе грешнике и који ће судити живима и мртвима, не остављај ме! - Чувши то, ја јој рекох: Зашто ме тако заклињеш, девојко? - А она ридајући одговори: ја сам јеврејка, и желим да напустим отачку злу веру и да постанем хришћанка. Зато те молим, оче! не одбацуј ме, него спаси душу моју која жели да верује у Христа. - Чувши то, ја се побојах суда Божија, узех девојку са собом и поучих је светој вери. А када дођосмо на гроб светих мученика, ја је крстих у цркви, и ходим са њом у простоти срца док је не сместим у женском манастиру.

Саслушавши монахово казивање, патријарх уздахну и рече: Колико тајних слугу има Бог, ми бедници и не знамо. - Онда патријарх исприча свима своје сновиђење, које имаде о монаху. И узевши сто златника, нуђаше их томе монаху, али он не хте да узме ни један, говорећи: Ако монах верује да Бог промишља о њему, онда му злато није потребно; а ако воли злато, онда не верује да постоји Бог. - Рекавши то, монах се поклони патријарху и оде. Од тога времена блажени Јован стаде још већма поштовати монахе, како добре тако и оне који су сматрани за рђаве; и подиже манастир за борављење страних монаха, и пажљивије чуваше себе од осуђивања. А и стадо своје поучаваше пастир добри да не осуђују никога, па макар и тачно знали за чији грех, него да будније мотре на своје грехе а не на туђе. И догоди се да из Александрије неки младић побеже са монахињом у Цариград. И ?

Jeромонах Игнатиjе (Шестаков): Избавитељ Христос и гадарински ужас

Sun, 24 Nov 2019 20:25:02 +0000

Данас смо у излагању апостола и јеванђелисте Луке чули причу о томе како је Христос дошао с ученицима у Гадаринску земљу и како је ту срео човека који је дуги низ година био опседнут демонима. Људи су га стављали у окове, али је он ове окове кидао и пошто га је демон прогањао, бежао је у пустињу, живео је у гробовима – у пећинама ван града.

Између њих се одиграо дијалог, тачније, заправо је Господ разговарао с демонима који су заробили и запосели овог човека и заповедио им је да изађу из несрећног страдалника. Легион демона је појурио ка стаду свиња које је пасло у близини и оно се бацило у Галилејско језеро и потонуло је у његовој пучини.

Несрећни човек се исцелио и седео је покрај Исусових ногу. Није хтео да га напусти. Пастири који су били сведоци овог догађаја отишли су у град и испричали Гадаринцима о чудесном догађају који се десио и о погибељи свиња. Гадаринци су дошли код Христа, уверили су се у истинитост догађаја, видели су човека којег су сви познавали као неизлечивог болесника и ђавоиманог и обузео их је ужас – каже јеванђелиста Лука. Обузео их је ужас због онога што се десило, па су замолили Христа да напусти њихов град. А исцељени је хтео да остане са Христом, али му је Он заповедио да проповеда о ономе што му се десило.

У овој причи видимо и причу о нашем животу. Људима је својствено да се често плаше и да страхују. У принципу, живимо у сталном страху – за своје здравље, за своју децу, за своју будућност, за своју имовину, за своју земљу – бојимо се разних ствари – таква је судбина човека који је истеран из Раја: често га обузимају страх и ужас од разних опасности.

Међутим, многим људима је својствено још да се плаше свог спасења, да се плаше Истине, да се плаше Христа. Они не желе да чују за Њега. Притом ови људи наизглед живе врло пристојно и побожно у смислу да на први поглед нису некакви болесници, окорели грешници и асоцијални случајеви.

Међутим, они су у ствари у власти својих брига и страсти, дакле, живота на који су навикли. И кад почнеш да им причаш о Христу, о истини, о спасењу, о Божијим заповестима – они почињу да се љуте, прекидају вас и не желе да слушају: као да их боли да то чују, обузима их ужас зато што су се већ толико навикли на свој живот да им Истина није потребна, да им спасење није потребно. Њихов живот је и без тога добро уређен, све је у њему нормално, а јеванђељска реч као да уништава њихов устаљени мир.

Они се плаше и многих других ствари: плаше се конкуренције, плаше се својих непријатеља, плаше се за свој новац, за своју каријеру, за своју власт, али се највише плаше да ће у њихов живот доћи Христос, Спаситељ света и да ће се њихов живот променити. Они се боје као што су се бојали ови гадарински житељи којима више није било важно то што је Христос учинио такво чудо исцељења човека којем ништа није могло да помогне. Било им је важно да се њихов живот не промени.

У томе је права страхота нашег живота. Плашимо се Христа, јер да бисмо постали Његови ученици треба да изгубимо нешто у овом свету. И ђаво све нас држи за једну удицу – за нашу таштину, за нашу гордост, за то што се бојимо да нешто не изгубимо. Заиста, да бисмо постали верни Христови ученици мораћемо да се одрекнемо нечега у овом свету, а ми то не желимо. Истовремено желимо и да се спасимо и да служимо овом свету – дешава нам се тако чудна и невероватна ствар.

Апостол данас каже да је наш свет Христос, да је Христос за нас све, да је Он смисао нашег живота, да нам је Он најближи, да је Он све за нас. И зато смо ми суграђани светих и преподобних људи. Блиски смо им посредством блискости са Христом.

Међутим, свет ово не жели и ми се плашимо заједно с њим и говоримо Христу: „Господе, тачно је све што говориш, али прођи, заобиђи нас! Ми чак верујемо у Тебе, волимо Те, али је блискост с Тобом превише опасна по наш живот, и ми се плашимо да ћемо изгубити своје навике, да ћемо изгубити своју власт, да ћемо изгубити свој новац...“

Зато има тако много богатих људи који нису у стању да било кога воле. Прекомерно богатство и љубав су неспојиве ствари. А никога не могу да воле, зато што не могу да заволе Христа. Нису у стању да изгубе нешто пролазно да би стекли вечно.

Хтео бих да свима нама пожелим да се не плашимо, пре свега, свог живота и својих грехова, и да се радујемо кад Христос долази у наш дом, у наше срце и кад нас води спасоносним путем у Царство Небеско. Амин.

Извор: Православие.ру

Свети Никола Кавасила: Онима који тврде како помињање светих на Литургији представља молитву коју свештеник за њих упућује Богу

Sun, 24 Nov 2019 20:24:02 +0000

Овде су неки упали у заблуду мислећи како свештениково помињање светитеља пред Богом представља молитву за њих, а не благодарност. Не знам где су они нашли повода за таква размишљања. Јер, повода за такво веровање не могу пронаћи ни у радњама које се овде обављају ни у речима којима се служба савршава.

2. Из самих свештених радњи јасно је да оне не допуштају да се тако нешто и помисли. Јер, ако се Црква моли за светитеље, онда би свакако требало да тражи све оно што иначе увек тражи. А шта је то што тражи за умрле? То је отпуштење грехова, наслеђе Царства, покој у наручју Авраамовом заједно са светима, који су стекли савршенство. То је молитва Цркве, и осим овога она ништа више не тражи за своје упокојене. На то је ограничена наша молитва Богу. Јер, није допуштено да човек тражи све што зажели, него и у томе постоји закон и граница коју није допуштено преступити. „… Јер не знамо шта ћемо се молити као што треба, него сам Дух се моли за нас, односно поучава нас за шта треба да се молимо. Тако су ове речи схватили учитељи Цркве.

3. Према томе, погледај има ли у било којој служби или молитвословљу нешто осим онога што је речено – и нећеш ништа пронаћи.

4. Помолиће се, дакле, свештеници за отпуштење грехова оних који су без кривице као да је кривица још увек на њима; помолиће се да свети нађу покоја међу светима као да они још нису свети; помолиће се за савршенство савршених као да они још нису савршени.

5. Тако, свакако, греше – на један или на други начин. Наиме, или признају блаженство и савршенство светих, те тиме вољно празнослове пред Богом упућујући непотребне молитве за свете; а то више приличи људима који се изигравају са Божанством неголи свештеницима. Или се, опет, мислећи да тиме користе светима, озбиљно моле за њих, чиме одричу њихову славу. То не представља хулу само на светитеље, већ и на Самога Бога, као да Он, тобоже, није одржао Своја обећања којима је обећао даће прославити свете и да ће им предати Царство.

6. Оба ова начина представљају праву хулу. С једне стране, светима у потпуности признају блаженство, а са друге стране, поступају као они који светима одричу блаженство. Јер оне, за које верују да су блажени, да су уврштени међу синове и да су наследници Царства, проглашавају ненаграђенима и презренима и кривима тиме штосе на такав начин моле за њих.

7. Тако се, дакле, из самих ствари види да је неумесно сматрати да жртва коју Црква за своје свете приноси Богу, има својство прозбе.

8. Погледајмо и саме речи молитве: Још Ти приносимо ову словесну службу за преминуле увери праоце, Оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, Еванђелисте, мученике, исповеднике, подвижнике, и за сваки дух праведника, преминулог у вери. Особито за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију; за светог Јована, пророка, Претечу и Крститеља, за свете славне и свехвалне апостоле (… ) и за све твоје свете, чијим молитвама посети нас, Боже. И помени све преминуле у нади на васкрсење у живот вечни, и упокој их, Боже наш, где сија светлост Лица Твога.

9. То су речи молитве, и нема у њима никакве прозбе упућене Богу за свете, нити свештеник за њих иште нешто од онога што је уобичајено. Али, кад помиње остале престављене вернике, он одмах придодаје прозбу за њих, јер каже: Упокој их где сија светлост Лица Твога. Но, кад је о светима реч, дешава се сасвим обратно: не само да се не моли за њих, него их чак позива у заштиту. Јер, тек што помене и поброји светитеље, свештеник додаје: чијим молитвама посети нас, Боже.

10. Оно, међутим, што највише показује да ове речи не представљају неку прозбу и искање од Бога, већ благодарност Богу за светитеље, јесте то што је у ово набрајање уврштена и Мајка Божија. Јер, не би она ту била уврштена да је онима који су овде побројани, потребно икакво посредништво, и то не само од стране човечанског свештенства, него и од стране анђела; јер је она и од тих најузвишенијих духова неупоредиво светија.

11. Али, рећи ће неко, Христос је Онај Који ову свештену радњу савршава. Према томе, шта је чудно у томе ако Он и посредује за светитеље и за саму Своју Мајку?

12. Али, нема никаквог разлога да то чини; јер није то начин Христовог посредовања. Он је заиста постао „посредник између Бога и људи“, али не уз помоћ неколико речи и молитава, но Самим Собом; тиме што је Он исти и Бог и човек, сјединио је Бога са људима постављајући Себе као заједничку међу двеју природа. Мислити да Он увек посредује у молитвама свете Литургије, то је сасвим погрдно и неумесно.

13. Иако је Христос Онај Који савршава свету Литургију, ипак нећемо Њему приписати све што се на тој служби чини и изговара. Наиме, дело и циљ ове свете Тајне, односно освећење Дарова и освећење верника, Он Сам остварује, а молитве и молбе и прозбе у вези са тим приноси свештеник; јер оно прво припада Господу, а ово друго слузи. Свештеник се моли, Он испуњава молитве; Спаситељ дарује, а свештеник благодари за то што је даровано; свештеник приноси Дарове, а Господ их прима. Приноси, наравно, и Господ, али он Оцу приноси Самога Себе и ове Дарове, кад они постану Он Сам, односно кад се претворе у Његово Тело и Његову Крв. А пошто Самога Себе приноси, због тога се и вели да је Он исти и Који приноси и Који се приноси и Који прима; Он приноси и прима као Бог, а приноси се као човек. Но, Хлеб и Вино, који су још увек Дарови, приноси свештеник, а прима их Господ.

14. Којим чином Он прихвата ове Дарове? Освећујући их и претварајући их у Своје Тело и у Своју Крв. А у складу са оним што смо већ рекли, примање значи усвајање. То је начин на који Христос савршава ову свештену радњу. То је оно што сачињава Његово свештенство.

15. Но, ако и поред овога што је речено, неко ипак тврди да литургијске молитве – или све, или само поједине од њих – представљају речи Христове, тај се не разликује много од оних непобожних који су се дрзнули да оспоре славу Његову. Прочитај све молитве, и схватићеш да све речи у њима јесу речи слугу. Прочитај и ону молитву у којој свештеник помиње светитеље, а коју они дрско приписују Христу, и нећеш у њој пронаћи ништа што приличи Сину равночасном са Оцем, него све речи у њој приличе слугама. Пре свега, ово није Евхаристија само једног човека, него заједничка благодарност свеколиког људског рода;у њој благодаре људи који су сагрешили, али које ипак није напустило човекољубље Божије. Затим, ова благодарност није упућена само Оцу, него и Сину и Духу Светоме; у њој верници помињу и Мајку Божију, као што слуге помињу своју господарицу, и траже да се њеним заступништвом и заступништвом светитеља удостоје и посете Промисла Божијег.

16. Шта ово има заједничко са једним Господом, Јединородним Сином Божијим, безгрешним, Господом свега? Благодаримо, вели, Теби и Јединородноме Сину Твоме. Па зар Христос благодари Јединородноме Сину Божијем? Јер, ево, тада ће бити два сина; у складу са безумљем Несторијевим. Толико је безбожно и неразумно сматрати да Христос заступа светитеље и приписивати Му такво заступништво и посредништво!

17. Показало се, дакле, да није у томе смисао ових свештених образаца. Оно што преостаје јесте да ове речи не представљају прозбу, негоблагодарност.

18. Да, рећи ће неко, али то не допушта израз за, који очито има прозбено значење, пошто овај предлог то хоће да назначи. Но, то није обавезно; јер он не показује увек прозбу. Наиме, користимо ову реч не само када молимо, него и када благодаримо. То се може видети на многим примерима, па и у самој молитви о којој је реч. За све то, каже молитва, ми благодаримо Теби и Јединородноме Сину Твоме и Духу Твоме Светоме…, за сва знана и незнана… доброчинства, благодаримо Ти и за ову службу, коју си изволео да примиш из наших руку. Видиш ли да се реч за и при благодарењу користи. Према томе, нема никаквог оправдања за ову заблуду.

19. Тако је, дакле, немогуће да помињање светих представља прозбу. Да је то помињање благодарствено, најпре показује чињеница да није прозбено. Јер, сигурно мора бити једно од ово двоје – или прозбено или благодарствено будући да само на та два начина помињемо Богу сва она добра која нам чини, било да хоћемо да их примимо, било да смо их већ примили; тако оно прво бива прозба, а ово друго благодарност. Ово помињање показује и то да савршенство које светитељи стичу, представља највећи дар који Бог даје људима, и због тога је неприлично да Црква не исповеда захвалност Богу за своје свете. А опет, зашто савршенство светитеља називам највећим од свих дарова које Бог даје човеку? Па она цела јесте дар Божији! Јер, од свих добара која је Бог учинио роду људском, ово је врхунац и циљ: хорови светих; а због тога добра створено је за нас небо и земља и све што је видљиво. Због тога постоји рај, због тога су пророци, због тога је Сам Бог примио на Себе тело, због тога су речи Божије, Његова дела, Његова страдања, Његова смрт: да би се људи са земље преселили на небо и да би постали наследници тамошњег Царства.

20. Према томе, ако у овој свештеној служби постоји благодарност, и ако су Дарови благодарствени исто као што су и прозбени, тада је нужно да главни разлог и полазиште Евхаристије буду савршени светитељи.

21. Уосталом, шта је то што нам Евхаристија пружа? Зар није то чињеница да смо тражили и да смо тражено добили? То је свакоме јасно. Према томе, оно због чега благодаримо, истоветно је са оним што тражимо.

22. Дакле, шта је то што Црква тражи од Бога? То је оно што ју је Сам Господ научио да тражи, односно то је Царство Његово, како би га верници наследили и како би постали свети као што је свет Он Који их је на то позвао. Ако та добра Црква тражи и моли од Бога, јасно је да за њих и благодари. Наиме, моли се да верници буду савршени у светости, и зато је природно и неопходно да благодари Богу за оне свете који су већ савршени у светости. Због те благодарности Богу за светитеље, ова служба се и назива Благодарење. Јер, иако Црква на овом месту помиње и много другога, светитељи ипак представљају испуњење свих ових захтева, те она благодари за савршенство које су светитељи стекли. Јер, све што је Господ учинио, учинио је да би сабрао хор светих, а тако и Црква, када слави Бога за сва она добра, чини то гледајући на хор светих. Зато је Спаситељ предао ову Тајну благодарећи Оцу, јер је са Њим требало да нам отвори небо и да тамо сабере овај сабор првородних.[30] Дакле, Црква се на Њега угледа када Дарове приноси не само на прозбени него и на благодарствени начин. Наравно, ово показује и на друге начине, а особито молитвом у којој је садржан сав циљ свете Литургије. Наиме, пошто наброји све што нам је Бог даровао и пошто заблагодари за све, те на концу помене како је Господ дошао у телу, предао нам ове свете Тајне и поручио да и ми тако исто чинимо, молитва овако завршава: Сећајући се, дакле, ове спасоносне заповести и свега што се нас ради збило: крста, па набројавши све што после крста следи, каже: Твоје од Твојих Теби приносећи због свега и за све, Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш.

23. Видиш ли? Сећамо се, вели, Твојих доброчинстава и зато Ти ове Дарове приносимо. У томе и јесте благодарност: да Даровима указујемо почаст своме Добротвору за добра која нам је подарио. А затим, још јасније исказујући своју благодарност, каже: Приносећи Ти ове дарове, Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш. У томе је, вели Црква, смисао приношења Дарова: у слављењу, у благодарењу, у прозби, као што смо од самог почетка говорили; тако да то приношење истовремено буде и благодарност и прозба.

24. Ово чинимо, вели Црква, сећајући се две ствари: заповести коју нам је Он дао, говорећи: „Ово чините за мој спомен“, и свега што се нас ради збило. Јер, уопште, сећање на доброчинства која су нам учињена, подстиче нас на то да узвратимо, те да и ми нешто принесемо Ономе Који нам је небројена добра даровао; а сећање на заповест учи нас томе какво треба да је наше уздарје и које дарове треба да принесемо.

Приносимо Ти онај исти принос који је и Јединородни Твој Син принео Теби, Богу и Оцу; и приносећи га, благодаримо јер је и Он, приносећи Ти Дарове, благодарио. Због тога ми овоме приносу Дарова не прилажемо ништа своје; јер ни сами Дарови нису наше дело, него Твоје; јер Ти си Саздатељ свега. Нити овај начин служења представља наш изум, нити смо га ми сами зажелели, нити смо сами себе покренули на овакво служење, него си нас Ти томе научио, и Ти си нас, преко Јединороднога Сина, на то подстакао. Због тога, све ово што приносимо, потиче од онога што си нам Ти дао; све је ово Твоје због свега и за све.

25. Тако и за сам евхаристијски принос изнова дугујемо Богу благодарност јер ништа од овога приноса није наше, него је све Његов дар; јер чак и то да желимо и да обављамо приношење, није наше – Он је Тај „Који чини у вама“, како вели божански Апостол. Због тога се у молитвама и каже: Благодаримо Ти и за ову службу, коју си изволео да примиш из наших руку.

26. То је, дакле, оно што нас учи да помињање светих на светој Литургији не представља прозбу упућену Богу за њих, него благодарност.

Свети Никола Кавасила

"Тумачење Литургије"

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Недеља двадесет трећа по Педесетници: Еванђеље о гадаринским бесомучницима

Sun, 24 Nov 2019 20:22:04 +0000

Светописамска читања:

Еф. 220 (2:4-10)

Браћо, Бог, који је богат у милости, због велике љубави своје којом нас завоље, 5. И нас, који бијасмо мртви због гријехова, оживи са Христом - благодаћу сте спасени - 6. И с Њим заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу, 7. Да покаже у вијековима који долазе превелико богатство благодати своје добротом према нама у Христу Исусу. 8. Јер сте благодаћу спасени кроз вјеру; и то није од вас, дар је Божији; 9. Не од дјела, да се не би ко хвалисао. 10. Јер смо његова творевина, саздани у Христу Исусу за дјела добра, која Бог унапријед припреми да у њима ходимо.

Лк. 38 (8:26-39)

У вријеме оно, доплови Исус у земљу Гадаринску која је према Галилеји. 27. А кад он изиђе на земљу, срете га неки човјек из града у коме бијаху демони дуго времена, и у хаљине не облачаше се, и не живљаше у кући, него у гробовима. 28. А кад видје Исуса, узвикнувши паде пред њим и из свега гласа рече: Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине Бога Вишњега? Молим те, не мучи ме! 29. Јер он заповједи духу нечистоме да изиђе из човјека; јер га мучаше много година, и везиваху га веригама и ланцима чувајући га, и кидаше везе, и тјераше га демон по пустињама. 30. А Исус га запита говорећи: Како ти је име? А он рече: Легион; јер многи демони бијаху ушли у њега. 31. И мољаху га да им не заповједи да иду у бездан. 32. А ондје пасијаше по гори велико крдо свиња, и мољаху га да им допусти да у њих уђу. И допусти им. 33. А пошто изиђоше демони из човјека, уђоше у свиње; и јурну крдо са стрмени у језеро, и утопи се. 34. А кад видјеше свињари шта се догодило, побјегоше и јавише у граду и по селима. 35. И изиђоше да виде шта се десило, и дођоше Исусу, и нађоше човјека из кога бијаху изишли демони гдје сједи одјевен и присебан код ногу Исусових; и уплашише се. 36. А они што бијаху видјели, обавијестише их како се спасе бјесомучни. 37. И мољаше га сав народ из околине гадаринске да оде од њих; јер бијаху обузети страхом великим. А он уђе у лађу и врати се. 38. А човјек из кога изиђоше демони мољаше га да би с њим био; али га Исус отпусти говорећи: 39. Врати се дому своме, и казуј шта ти учини Бог. И отиде проповиједајући по свему граду шта му учини Исус.

Беседа преподобног Јустина ћелијског у недељу двадесет трећу по Педесетници

Хиљаду метара изнад земље човек се на земљи не види. А како то да човек може да смести Бога? Каква се то тајна збива и са мном и с тобом, брате и сестро? Гле, данас сте у Светом Еванђељу чули како се у човека уселио не један ђаво, него легион, безброј ђавола[2]. Где то стаде? Откуда толико простора у човеку. Шта је човек? Велика тајна, браћо, сваки је човек, и ја и ти и сваки од нас. Бескрајна велика тајна. Можемо да сместимо у себе и Бога и ђавола. Страшно је бити човек и одговорно бити човек. Толико страшно да је Бог постао човек. Нико други у овоме свету није могао да реши питање ни моје ни твоје.

Немојте мислити да је Господ Христос дошао да спасе неке људе замишљене, не. Он је дошао да свакоме од нас, и мени и теби, открије ко смо ми, шта смо ми, шта ми можемо да чинимо у овоме свету и ради чега смо у овоме свету. Нико до Њега, нико после Њега, нико без Њега никада није могао одговорити на питање шта је човек и ко је човек. Само Он, Бог Који је постао човек. Зато је у Светом Еванђељу написано и речено да је „велика тајна“ Божија – у чему? „Бог се јавио у телу“[3] –ето у томе је сва тајна Господа Христа, али у исто време у томе је сва тајна човека, свакога човека, тајна и моја и твоја. Ја не знам ко сам и шта сам док ми Господ Христос није казао ко сам ја. И ти, брате, не знаш, и ти, сестро, ко си и шта си, док ти Господ Христос не каже.

Питај Гадаринца, питај овог јадног мученика, о коме смо слушали шта говори и благовести Свето Еванђеље Господа Христа[4]. Човек који не живи у кући и у кућама него у Гробовима. Гле, није ли сав свет Гадаринац, јер и људи у овоме свету живе у гробовима. Шта је твоје тело теби? Гроб, гроб све донде док га Господ Христос није васкрсао из мртвих, и узнео се на небо са људским телом. Гле, тада си престао бити гроб, постао си биће више од Анђела и Арханђела. Тело је чудо човеково. Господ Христос је показао пут, пут којем тело људско има да прође; не само душа људска невидљива и бесмртна, него и тело. Он нам је Васкрсењем Својим пропутио пут[5], сваком људском телу у живот изнад свих небеса. Да, а до Њега и без Њега овај свет, тело моје гроб, тело твоје гроб, тело сваког човека гроб, гроб до гроба. Ми живимо у гробовима без Христа… Тек са Њим, тек са Њим ми се сусрећемо – са ким? Са Богом.

Чули сте како вапије Гадаринац: „Што си дошао, Сине Бога Вишњега, не мучи ме![6] Не мучи ме! Јер Господ Христос Бог Својим присуством мучи свако зло у човеку, на првом месту мучи ђавола, мучи сваки грех, сваку страст. А то људи безбожници (не могу то да поднесу, него дознају)[7] тек са Христом. Обратите пажњу и данас на нове и модерне безбожнике: када поменеш Христа он се сав најежи, гримасу направи, наказно лице направи. Не, не може да поднесе, не може он да поднесе присуство Господа Христа. Зашто ме мучиш? Зашто ме мучиш? – тако сваки грех пита Господа Христа, јер Господ Христ мучи грех. Тако сваки ђаво пита Господа Христа: Зашто си дошао, што ме мучиш? Тако свако зло у овоме свету мучи се. Падну кврге када се сретне са Господом Христом.

Гадаринац запомаже своју муку. Коме? Богу у телу – Господу Христу. Господ благи пита га: „Како ти је име?“ – Легеон, одговори он[8], а легеон значи безброј. Безброј нас ђавола опседа у овоме човеку. А његов, његов живот, живот јадног Гадаринца – шта је? „И Гоњаше Га ђаво по пустињи“…[9]То је живот човека у овоме свету без Бога. Ђаво стално гони човека по пустињи људских грехова. Грех сваки обећава сласти и рај. А кад га окусиш претвара се у пакао и тебе предаје у загрљај ђаволу. Свака страст обећава рај. Сваки ђаво маскира себе; не сме ђаво да покаже наказно и ружно лице своје, јер би се сваки устрашио да га гледа. А он се шминка, он се дотерује, он се маже, он маске меће на себе док те не наведе на грех, и тек када ти учиниш грех, а он открије сав отров његов. Замисли, ти човек, мали човек, не видиш хиљаду метара са земље, ти прођеш страшан пут врло брзо, пут од земље до пакла …

Господ Христос је показао између Бога и човека најкраћи пут, најкраћи пут. Није Он узалуд рекао својим ученицима: „Од сада ће бити небо отворено Анђели Божији да силазе Сину Човечијем“[10]. То се непрекидно дешава. Кад је Бог сишао у свет наш земаљски, како да Анђели непрекидно не силазе, слуге Његове Небеске? Кад је Он дошао у овај свет и постао човек, показао је да ништа није човеку ближе од Анђела. Ништа човеку ближе од Бога. И да је Бог уствари његов Рај.

Данас у Светом Еванђељу ми смо чули биографију свакога грешника. Јер, шта ђаво хоће од овог света? Шта ђаво хоће од човека? – Да га начини својим робом, да га ођаволи, да постане човек роб. И то он врло лако чини када човека заведе у страсти и сласти овога света. Ето ти, ти си стално и дању и ноћу у загрљају ђавола. Ти си већ у предворју пакла. А Господ Благи дошао у овај свет да да и теби и мени и свакоме људскоме бићу лек од греха, од свакога греха.

Највећи лек – то је Свето Причешће. Причешћујеш се самим Богом, Господом Христом, Богом који је постао човек, постао тело. Примаш (Светињу)[11] од Бога, какав грех може он да открије у теби. Ти, причешћујући се, добијаш свеоружје Божије[12] и постајеш непобедиви победник у свима биткама и борбама. Са ким? Са ђаволом. Јер, наш рат, вели Свети Апостол, није рат са телима људским, са телом, са материјом. Наш је рат са управитељима таме испод неба[13], наш је рат са ђаволима, са творцима зла. На тај рат и ти и ја мобилисани смо Господом Христом. За тај рат Он нам и даје свеоружје Своје: Свето Причешће, покајање, веру, љубав, наду, Свето Крштење, све што је дао Својој Светој Цркви. Ето, то је то свеоружје Божије којим ја и ти побеђујемо сваког ђавола на свима бојиштима. Без Господа Христа та је борба безнадежна. Та борба, ето, показана и објављена у Светом Еванђељу Његовом.

Толико је био несвестан и неприсебан човек у земљи Гадаринској да је наг и био у овоме свету. Слика, страшна слика свакога човека непокајана пред Богом. Сваки непокајани човек, то је мањи или већи грех. Мањи или већи грех, брате мој и сестро, јер грех никад не долази сам. Никада грех није један. О, вараш себе ако мислиш: учини грех! Кад га учиниш, ти већ видиш да за њим јуре пуно других грехова. Вуче нас он као на некоме ланцу, и неки ланац, огроман, ланац чији је почетак у паклу. И ти учиниш неки грех, на пример завист, мислиш: шта је то? то није ништа. А гле, завист је Јевреје довела дотле да су Бога убили.

Мали грех, јел? Не, нема малога греха. Нема малог греха човечанског. Сваки је грех огроман, док се човек не покаје због тог греха. Сваки грех убија човека, док се човек не покаје због тог греха. Свака страст, не варајмо себе, сваки непокајани грех, то је хула на Духа Светога. А та се хула опрашта, веле Свети Оци Седмог Васељенског Сабора, кад се човек покаје. И тај се грех опрашта. Јер хула је остати упорно при греху. То значи: „Христе, ја Тебе нећу у овоме свету! Господе Боже, Ти си дошао у овај свет да грешнике спасеш. Нећу ја да Ти мене спасаваш!“ То је грех! Грех је непријатељство Богу. Непријатељ је човек Богу кад чини грех.

Немој заваравати себе говорећи: „То није ништа. То је мој мали грех у мојој соби или у моме телу, у мојим мислима, у моме малом мозгу и уму. То нико не види“. О, виде сва Небеса! Благи је Спаситељ објавио да се Анђели са Неба радују кад се каје један грешник на земљи[14]. Гле, брате и сестро покајани, ако си тог момента био Гадаринац, тебе Анђели с неба љубе и радују се теби када паднеш пред Господом и исповедиш му грехе своје и покајеш се. Да, онда си победник, највећи победник, једини истинити победник у овоме свету. Људи бунцају, људи говоре о победама земаљским, о херојима, о бојиштима, о рату. Јер шта је бојиште стално на овој планети Божјој? То је борба за душу човекову, борба с ђаволима на једној страни и Анђелима на другој страни. Човек између њих. Како је моћан и силан човек! Може слободно да ходи или за Богом или за ђаволом. Е, у томе је страхота и величанство човека. Бог је дао такву силу човеку, чинећи га слободним, да човек може постати или Бог или ђаво. Веле Свети Оци: да је Бог постао човек и зато човек постао Бог.[15] То је крајњи циљ наш.

Али, ако човек неће то, ако неће Христа Господа Бога да помоћу Њега постане Бог по благодати, онда силом постаје Гадаринац, онда постаје ђаво по слободној вољи. Зато је пакао вечан. Јер слобода твоја је вечна, јер ти слободно се опредељујеш у овоме свету или за Господа Христа или против Њега. То твоје решење везује се са вечношћу. Човече, никад ниси смртан, ништа није смртно, ни грех, ни зло није смртно; али ни добро твоје, добро твоје није смртно. Свако добро веже те са Богом. Али знај, сваки грех повезује са ђаволом.

Господ Благи дошао је у овај наш земаљски свет, спустио се у блато тела људског, примио на себе ту крваву прљаву иловачу, која се зове тело човечје, и на гори Тавору показао ради чега је човеково тело створено[16]. Када је Он Божанством Својим заблистао, када се кроз тело Његово излила и прелила сва Божанска Светлост, коју је Он у Себи носио, тако да су Апостоли попадали на земљу, и показао да је тело створено да буде храм Божанске Светлости, да смести у себе целога Бога. Тело толико важно да је Господ у личности Пресвете Богомајке устоличио на Небеском престолу Њу, Која је изнад свих Херувима и Серафима… Изнад свих Херувима и Серафима. Човече, виши си и од Анђела и Арханђела!

А ми – како живимо, како проводимо свој живот? Мислимо: па то су ситнице које ја данас чиним. Ситна мала зла. У сваком малом злу, у сваком малом греху крије се сав ђаво; крије се смрт ђавола који пређе у тебе да те зароби и увуче у своје царство зла. Зато, брате и сестро, бојте се греха, једино се тога бојте. Кад је велики Свети Златоусти писао своме духовном чеду, Светој Олимпијади монахињи, он јој јавља из изгнанства, исповедник, мученик, пети Еванђелист, учитељ људи, учитељ Анђела, и пише јој: „Кћери моја, ништа у овоме свету није страшно осим греха“.[17] Грех, то је једино страшно на овоме свету. Да, зашто, зашто? Вели Свети учитељ: зато што иза греха увек стоји смрт, а у греху и у смрти увек легиони ђавола. И ти са њиме, роб пакла. Господ дошао у овај свет и вели: „Царство Небеско“! И ми читајући Оче наш сваки дан по неколико пут говоримо: „Да дође (Царство Твоје)“ [18]… то није царство твоје, како ће доћи Царство Божије. Како ћу ја данас бити у Царству Божијем? Данас и ноћас. Опет како Господ говори: „Нека буде (воља Твоја)“[19]… ако буде воља твоја. Кад испуњујеш вољу Божију, вољу Господа Христа, ти си већ у Царству Божијем, ти си већ расковао окове греха и страсти и узлетео у Небеско Царство. Сада, сада ти никакве демонске силе не могу учинити ништа. Како је лако бити Христов! Све зависи од нас, браћо, од наше слободне воље, од нашег слободног хтења.

Зато је Господ Благи, Бог љубави, Бог љубави, као последњу станицу наше историје поставио Страшни суд. Страшни суд! У том Страшном суду биће откривена сва биографија моја и твоја, сав животопис мој и твој. Све ће бити казано о мени, мени самоме најпре и својој браћи по телу, свима људима свих времена. То је Благи Господ учинио да би показао како Он по љубави и правди препушта људима да сами себи изаберу или вечно Небеско Царство, Царство Бога љубави, или царство мржње, пакао.

А ми хришћани, ми имамо сигуран лек. Данашње Свето Еванђеље баш то казује. Када су свињари побегли, свиње им се потопиле у језеру, народ који иде са свих страна виде то чудо, и гле, угледаше Гадаринца где паметан седи крај ногу Господа Исуса[20]. Свршена је тешка борба са легионима. Победио је Благи Господ Христос. Даровао Бога и даровао човека несретном Гадаринцу. Њега самог даровао њему, њега вечног. У Светом Еванђељу данас вели се: „И он оде, говорећи свима шта му учини Исус“[21]. Осетио Гадаринац да је исцељен и да је њега Бог Исус исцелио. Ништа мање од Бога.

Ето, док и ми витлани и гоњени нашим страстима по пустињама наших лудих жеља, свакодневних и сваконоћних лудих жеља, док ми не сретнемо се кроз покајање са Господом Христом, не паднемо пред ноге Његове, дотле нас витлају демони. Само кад паднемо крај ногу Његових у покајању, тада, тада ћемо бити паметни за небо и за земљу и за сва бића у свима световима. Сваки од нас то може лако доживети кад пригрли свелек, свелек који Црква Христова дели свима и свакоме: то је покајање. Ништа лакше од њега, а ништа потребније од њега. Зато је Спас и дао тај свелек као лек од свакога греха, од сваке страсти, од свакога ђавола и од свакога пакла.

Гле, шта су Светитељи? – Победници на свима бојиштима са нечистим дусима. То су прави хришћани у овоме свету. Увек односе победу над ђаволима, и преко њих и над свим гресима, и над свима смртима, и над свима хаосима. И ми вођени Светима Божијим, заслужујемо Царство Господње ако испунимо вољу Небеског Оца, како се каже у Светом Еванђељу[22].

Ето и данас, на данашњи дан, Црква слави славног Мученика Арету, старог осамдесет и три године, градоначелника града у Омиритској земљи, кога је цар због његове вере у Христа погубио. Тражио од њега да се одрекне Господа Христа, а он старац из … [23]царевине: „Ја сам уз Господа Христа. За мене Он је све“. Преко четри хиљаде људи било је око свог градоначелника. Родитељи, деца, одојчад. Нико није хтео да се одрекне Господа Христа. И безумни цар све је бацио под мач.

Тако се живи, тако се гине са вером у Бога. Тако се гине за своју вечност, за своју бесмртност, за Царство Небеско. А тако гину хиљаде и хиљаде. Ми, како вели Свети Апостол, имамо сведоке[24] који сведоче то да је Господ Христос једини Победитељ свих смрти, свих ђавола, свих грехова, једини Истинити Бог у свима световима. И Он једини даје Царство Небеско бићу што се човек зове. Њему служити уистини је вечно и бесмртно за сваког човека, Њега волети, за Њега страдати, за Њега умирати до вечне славе, једине славе бесмртне и непролазне за људско биће у свима световима. Амин.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Рoмило Кнежевић: Човек – свештеник или песник творевине

Sun, 24 Nov 2019 15:52:00 +0000

Нећу служити ономе у шта више не верујем, било да се то назива мојим домом, мојом отаџбином, или мојом црквом. И покушаћу да се изразим у неком облику живота или уметности најслободније и најцеловитије што могу.[1]

У овим речима Џојсовог јунака Стивена Дедалуса откривамо саму суштину „беспомоћности хришћанства пред савременом трагедијом човека.”[2] Шта подразумевамо под „беспомоћношћу хришћанства” и под „савременом трагедијом човека”?

Стивен Дедалус је био задивљен стваралачким могућностима које пружа језик.

Ниједној од својих ранијих страсти није се, као овој, тако свесрдно предао: чинило му се сада да је бити монах само половина од онога што значи бити уметник.[3]

Млади Стивен Дедалус не жели да служи ономе у шта више не верује. А престао је да верује у своју цркву зато што је сматрао да је човек потпуно слободан једино као уметник, а не као монах. Шта је то што уметник поседује, а што недостаје монаху или свештенику? Зашто је хришћанство само половина од онога што је уметност? У грчком језику, реч “ποιητής” означава како песника тако и творца. Зар је Христос само Искупитељ, или је можда и Творац, и песник? И ако је Христос Архипастир и Првосвештеник, зар то не значи је потребно бити песник да би се било свештеник? Можда проблем није у Христу, већ у клиру и теологији који су извитоперили Христов лик? Можда је управо ово преиначавање одговорно што се „хришћанство до данас”, према речима Николаја Берђајева, „није у потпуности открило као религија слободе”.[4]

Оци Цркве пишу да је човек свештеник, свештеник творевине. Претпоставимо да у свом пра-изворном значењу ова два појма имају једнако значење. То би значило да је Бог створио човека као песника творевине. Можда је Џојсова визија човека као песника много ближа непатвореном Божијем науму од извитопереног појма који заступа класична хришћанска теологија? Да ли је заиста немогуће замислити да појмови свештеника и песника у суштини могу бити једнаки?

Џерард Манли Хопкинс, један од најбољих писаца Викторијанског раздобља, и члан нашег Колеџа, дубоко је страдао покушавајући да помири ова два позива у свом животу. У једном писму Хопкинс се јада:

Надугачко си ми придиковао о ексцентричностима. Авај, толико тога сам о њима слушао, и још више због њих страдао, због њих сам заправо потпуно и непоправљиво уништен, у толикој мери да су моје тобожње ишчашености постале болна тема.[5]

О. Софроније Сахаров, велики руски мистик и писац, тврдио је да не можемо бити хришћани ако нисмо песници. Но, можда су ове речи само романтично виђење јединства хришћанства и поетског стваралаштва? Као што знамо, пре него што ће постати искушеник у језуитском реду, Хопкинс је спалио своје песме. Веома слично Џојсу, који је такође намеравао да постане језуитски свештеник, и који је образовање стекао у језуитском Клонгоуз колеџу, Хопкинс пише ове трагичне речи једном пријатељу:

И даље желим да пишем, а као свештеник бих то такође могао да радим, истина не толико слободно колико бих желео, тачније, ништа или сасвим мало када је реч о стиховима, а несумњиво само оно што би служило задатку моје цркве.[6]

Да ли то Хопкинс говори да може служити својој цркви само тако што ће се одрећи своје слободе? У једном другом писму, Хопкинс описује судбину уметника у Цркви:

Цвет омладине ове земље у великом броју је ушао у језуитски ред. Међу њима, колико мора бити да је песника, колико уметника најразличитије врсте! Али Језуити су до сада ипак дали тек неколицину поета. Међутим, када бисмо поближе погледали, испоставило би се, верујем, да је било нечег изузетног у околностима њиховог живота, или, како би се то рекло, неуравнотеженог у њиховој каријери.[7]

Поставили смо питање о савременој трагедији човека и о беспомоћности хришћанства. Суштина ове трагедије се састоји у томе што човек не пристаје само на слободу од – на слободу од страсти – већ тражи и слободу за – слободу за бесконачно стваралаштво. „Слобода је моћ да се ствара ни из чега”,[8] писао је Берђајев, али у хришћанству се поглавито сусрећу само закон и искупљење. Берђајев примећује:

Ниче је горео стваралачком чежњом. Када је реч о религији, знао је једино за закон и искупљење, али у њима није могао да нађе откровење о стваралачком позиву човека. И зато је омрзнуо Бога, јер је био опседнут погрешном идејом према којој је људско стваралаштво немогуће ако Бог постоји.[9]

С обзиром да је створен по икони Божијој, да би био слободан човек мора имати способност стварања сличну оној којом располаже Бог. Пред собом, међутим, имамо створени свет који, наводно, ограничава нашу слободу. Али када би свет заиста био довршен и када му се ништа ново не би могло додати, то би значило да нам Творац није подарио истинску слободу.

Могуће је, међутим, претпоставити да медијум створеног света не ограничава наше стваралаштво. Можда природа језика, музичких хармонија и боја пружа могућност неограниченог стваралаштва? У роману У трагању за изгубљеним временом Пруст пише о композитору Вентеју:

Знао је да поље које стоји музичару на располагању није некаква бедна клавијатура од седам нота, него једна несамерљива клавијатура, готово још сва непозната…[10]

Хришћанска мисао је, на жалост, пропустила прилику да нагласи како медијум створеног света пружа могућност за неограничено стваралаштво. Хришћанство схвата човека као свештеника творевине и тајна његове слободе се крије управо у овом позиву. Зато је неопходно установити да ли овако замишљено свештенство одиста оваплоћује стваралачки идеал.

Неки од најутицајнијих савремених теолога тврде да је суштина свештенства у приношењу дарова хлеба и вина на олтар, а при том се хлеб и вино схватају као симболи целокупне творевине. Свештеник, дакле, приноси дарове Богу и моли се за њихово освештавање. Значајно је то, кажу, што човек не приноси просто пшеницу и грожђе већ их прерађује у хлеб и вино.[11] Суштински чин преображавања који следи је, међутим, искључиво Божије дело. Свештеникова дужност је, чини се, сведена на то да обавља релативно пасивну молитву – и да буде пекар и винар.

Свети Максим Исповедник, један од најзначајних писаца Цркве, видео је човека као далеко активније биће. Шта значи бити активан у случају људског бића? Људско биће је, пре свега, „биће које је обдарено силом логоса”, то јест, поседује моћ да ствара и тумачи значења. Управо стога се унутрашњи смисао Евхаристије и свештенства крије у искупљивању творевине, тако што ће човек, по Максимовим речима, „понудити Богу умна значења творевине”.[12] „Умно значења творевине”, пак, јесте оно што је Хопкинс називао inscape, што су код Џојса означавали појмови quidditas или whatness,[13] а што се код Пруста појављује под именом „опште суштине ствари”.[14]

Медијум створеног света не само да не ограничава, већ захтева човеков урођени порив ка поетском стварању ex nihilo. Црквени писци схватају свет као уметничко дело а Бог се назива уметником par excellence. Хајдегер пише:

Мишљење бића јесте првобитни облик поетизовања.[15]

Да би се понудило умно значење божанског уметничког дела потребно је створити друго уметничко дело. И управо обављајући песнички позив човек постаје свештеник творевине.

„Поетизујућа суштина мишљења чува владање истине бивствовања”, додаје Хајдегер.[16] Спасење света, дакле, зависи од наше моћи да сагледамо пуну истину његовог бића, и да ту истину мислимо и изразимо на поетски начин. Али наш свештенички однос према творевини не састоји се само у томе што бисмо ми понављали значења која је Бог већ усадио у све постојеће. Берђајев тврди да Бог не може и не жели да зна шта ће човек створити. Бог жели да га човек изненади својим песничким стваралаштвом.

О. Софроније је, дакле, био у праву. Свештеници смо утолико, уколико смо песници творевине. А поета има моћ вечно-новог стварања, кадар је да обогати и прошири божанско биће, што представља слободу у њеном исконском и суштинском облику.

Хришћанство би коначно требало да себе открије и обзнани као религију поетског свештенства. Не само, дакле, као религију слободе, већ као религију у којој је слобода врховни императив. Ако то не учини, биће и даље „беспомоћна пред савременом трагедијом човека”. И цвет сваког будућег нараштаја ће говорити: „Не желим да служим ономе у шта више не верујем.”

* Проповед одржана у капели Бејлиол колеџа у Оксфорду, 29. маја 2011. године.

Извор: Теологија.нет