Живе речи утехе: Живе речи утехе

"Ко пости, душу гости"

Sat, 30 Nov 2019 11:13:20 +0000

ТВ Храм: Хришћански траг - монахиње манастира Рустово о светом Бенедикту Нурсијском

Sat, 30 Nov 2019 10:48:21 +0000

Бесплодна смоква

Sat, 30 Nov 2019 09:08:00 +0000

Можемо одмах да почнемо са одјекујућим смисловима ове јеванђељске сцене. Овде, дакле, није реч о говору у причама којима се Христос служио да допре до народа, већ је реч о конкретном догађају. Пред нама је Христос. Имамо једно увиђање у Његов доживљај. Пред нама је гладан Бог. Онај Који је толико недеља одолео глади и жеђи у пустињи, овде прави другачије иступање. Глад је толико јака да се у Христу ствара подијум незадовољства. На први поглед, Он као да Своје незадовољство не може да контролише. Јер, прилазећи дрвету смокве и неналазећи на њој плода – проклиње је речима: „Не било на теби плода никада!“ и она се смежурава у самонестајању. Овде, ипак, имамо неочекивани потез од стране Исуса Христа. На пуно места у Јеванђељу, Христос опомиње, прекорева, прети али нигде не центрира Своје делање конкретним проклетством. Као да је посреди одударање од љуботворећег делања које махом врхуне у исцељивању, праштању, проповедању, итд. на другим местима.

Морамо да се приближимо смислу. Сада следи анализа. Наивно је помислити да је овде реч о демонстрацији силе над творевином. Истина, Бог то може. Али чему? Творевина не узвраћа ударац. Немоћна је. Бог то зна. Па зашто би је онда додатно мучио? Можемо спекулисати о томе да је незадовољан Бог каналисао Свој бес проистекао из незадовољства људске средине у којој је деловао управо на дрвету да не би страдао ко од људи. Али прича, чини се, оставља много дубљи утисак да је заправо реч о нечему другоме. Биће пре да је реч о дубљој глади Исуса Христа. Јер, логично, ако је одолео толико дана и ноћи у пустињи, зашто би сада био немоћан пред једним дрветом? Каква је то дубља глад? Глад за човеком. Кратко и јасно. Бог је гладан човека. Црква је гладна човека. У том домену пост не треба да постоји. Теологија увек иде том неком сувише подразумевајућом логиком људске глади за Богом из које црпи своје системе, па и аксетику. Треба нам другачије позиционирање. На макро – нивоу. Теологија Божије глади. Јер, колико човек усходи ка Богу да се у Њему смири, ништа мање усхођење (а не само снисхођење) Бог узима на Себе да би нашао човека. Ова перспектива нам измиче. А неизмењиво је понуђена у виду распећа Бога за цео свет чије крварење још увек не престаје. Божије ране нас не дотичу, не занимају и не стимулишу пред глорификацијом сопствених рана. Тако се сила крста обеснажује не због одсуства Бога већ због одсуства човека (као што нпр. Цркве увек има али нема увек човека у њој). Ово, наравно, не значи стварање идола и култа од Христових рана.

Дрво смокве је заправо илустративан показатељ позиције човека који бесплодно (равнодушно) сусреће Бога. Било ког човека у океану човечанства. Дакле, свако од нас може бити то дрво које не може нахранити Бога. Не као да Њему заиста нешто треба (будући Тројичан унутар Себе – „Ја имам јело да једем за које ви не знате!“), него је гладан односа са човеком. Ако је „свака влас косе на глави избројана“, онда можемо само да наслутимо димензију Његове присности. Очигледно ни сами себи нисмо толико присни, када добро знамо да нико не може избројати сваку влас косе. А ово је речено за превелику, често и егоцентричну многобрижност о себи, или још дубље, за погрешну представу о себи којом своје самољубље хранимо.

Христос, дакле, чини нешто што одступа од дотадашњег деловања. Проклиње. Проклетство овде има исто значење што и уништење, субверзију, смрт. Да ли то значи да Бог користи смрт? Не, само дозвољава њену ескалацију у себи самој. Својим речима Он само „убрзава“ проблем који већ, одвојен од Њега, постоји у творевини а то је – смртност. Време као успорено протицање нас обмањује да смрти нема, или да неће ускоро доћи. Он призива финале. Дозвољава урушавање. Јер, дрво човека не доноси корист, плод, смисао. Логос у човеку није активиран. Прича о талантима се најбоље надовезује на ову причу јер је реч о човеку који је закопао свој талант не уновчивши своје потенцијале и дарове у нествореној банци Небеске штедионице („Ко са Мном не сабира – расипа!“). Да ли је било нужно да Богочовек проклиње смокву која није могла да се брани? Није било нужно. Ако је Бог свемогућ онда је могао да учини да она роди плодове? Да, могао је. Али, овај догађај усмерава на нешто друго од онога на шта очи у догађају указују. Јер ако је дрво символизам човека, очигледно је да Бог не жели да стресира, ствара пресију, без слободне сагласности човека. Даровати човеку без слободе дарове да би те волео, једнако је украсити вољено биће које те неће волети због тога какав јеси већ због онога са чиме располажеш. А Бог не жели да проституише наша бића јер баш због слободе показује да нам не жели понижење већ узвишење.

Тешко је замислити гладног Бога. Још теже Бога који проклиње човека, поред суштинске пожртвоване љубави положене на крсту. Очигледно је ово пророчки парадокс пакла (колико год били алергични на сам пакао његове преувеличаности на штету хришћанства), али можемо спекулисати да и Бог осећа Свој пакао пред тајном негације од стране човека иако Његово постојање не зависи од човека. Овим се само отвара ништа мање спекулативније питање: како онда Бог решава Своју агонију у Вечности ако и тамо човек наставља своју негацију Њега Самога? Може ли Он да окрене леђа нечијој агонији ако у Вечности не постоји позиција у којој Он Сам није присутан? Сигурно је да не може да ужива. Још мање да не зна за бесплодне. Осим ако Његово незнање не значи прекид дотока живота тако да неспознати више немају постојање уопште? Питања рађају питања. Не морамо бити претенциозни да сваком питању испијемо одговор као да он не трпи промену.

Вратимо се дрвету смокве. Бог, дакле, затиче човека пред којим је Он Сам одбијен. На више места Христос наглашава ту одбијеност употребом разних метафора. Зато остаје гладан. Није реч ни о праштању јер дрвен човек, крут и хладнокрван, не осећа своју бесплодност, своје недостатке. Не покреће га ни то да му неко прашта, ни не прашта. Дрво представља једну укорењеност. Заблуде. Овде се корење нема за Кога везати. Усамљено а самозадовољно. Која иронија. Агонија и нарцисоидност желе брак. У томе ће се и психологија сложити. Брак који врхуни у самоусахлости. Бог није равнодушан али као да је слободом човека (слободом коју је Он Сам створио) разоружан. То је тек парадокс! Његова глад се увећава немицањем човека, неодговором. Очекује рефлексију. Не само да посматра већ и да буде посматран. Искуство учествујуће узајамности. А где је глад ни незадовољство неће окаснити. Глад ствара мучнину. Мучнина – повраћање („Ниси хладан, ни врућ, избљуваћу те из Својих уста“). Следује аминовање отпадије коју је сам човек изабрао. Христос не уништава директно дрво, само, дакле, потврђује њено нестајање. То би требало да буде основна порука ове приче. Метафоре се сажимају у човеку.

Сада, када смо ушли у феномен Божије трансценденте глади, која се иманентно доказала и кроз Његово Очовечење, требали би да мало дуже задржимо свој ум на тој слици и да своје глади за смислом и садржајем свакодневнице усмеримо на глад за Њим Самим. А када намиримо своју глад у Чаши спасења Литургије, припремимо се за нове глади богопознања, умиримо струјом пневматологије. Онда ћемо се сами уверити унутар нас самих како дрво развија и рађа плодове чијим крошњама можемо да утолимо и Божију и нашу глад. Најпре глад другог спрам нас. Баш као семе горушично. Стога, ако је ко гладан мора да приђе Трпези управо да не би остао гладан. Ако неко умишља да је његова глад неутољива, треба се опомињати да је Бог огладнио за човеком још пре стварања света. И ако већ једемо Тело и Крв Његову (без људождерских инсинуација и богождерских етикетирања), онда бисмо требали управо исхраном Њим Самим да припремимо своја бића за глад Његове љубави према нама. Тако ће доћи до благодатне ситости која кулминира у несливеном сједињењу са Њим. Не само декларативно већ и физички. Јер, шта је ближе нама неголи сопствена крв у своме телу? А овде је нешто више: Сам Бог у нашим венама, нашем крвотоку. То је вода којом се дрво залива да донесе достојне плодове.

Никола Ђоловић

Извор: Теологија.нет

Свети Севастијан Џексонски, мисионар Америке

Fri, 29 Nov 2019 19:19:44 +0000

Пре шест година прослављен је повратак Архимандрита Себастијана Дабовића у западну Америку. Земни остаци првог америчког православног свештеника, апостола и мисионара, рођеног далеке 1863. године у Сан Франциску а преминулог 30. новембра и сахрањеног у Жичи 1940, пренети су у Џексон, у Калифорнију, током лета 2007. године. По доласку, били су похрањени на српском православном гробљу у Џексону, крај прве српске православне цркве у Америци, коју је он основао 1892. године.

Том приликом, у Џексону се окупио велики број православних верника који су учествовали у литургијском слављу предвођеном од шесторице православних Архијереја (из Америке, Србије, Бугарске, Аустралије, Русије). У Западноамеричкој епархији је већ установљен годишњи спомен о. Севастијану, а није мали број православних побожних свештенослужитеља који Севастијана спомињу као светога у литургијском отпусту, прибројавајући га међу свете просветитеље америчке земље, попут Аљаских Светих, Тихона, Германа, Јувеналија Рафаила Бруклинског, Петра Алеутског, Јована Санфранциског, Николаја Жичког, Варнаве Исповедника (Настића) и др.

Када је 1940. године вршио опело Севастијану Дабовићу у манастиру Жича, Св. Николај Жички је, између осталог, рекао: „Свети Севастијан, мисионар Америке.“

Архимандрит Севастијан је широм Америке познат по свом неуморном и плодном мисионарско-апостолском раду, проповедима на енглеском, српском и руском језику и неколико књига ради мисије (на енглеском). Саградивши први српски православни храм у Америци, отац Севастијан је себе уградио у темеље православља на америчком тлу. Најновије житије (полуагиографски спис јеромонаха Дамаскина Платинског, на енглеском и српском), сведочи о његовом изузетном подвигу.

Отац Севастијан је, такође, предузео мисионарска путовања до Православне мисије у Јапану, која га је дуго занимала и инспирисала. Св. Николај Жички је забележио да је отац Себастијан током свог живота прешао Атлантик 15 и Тихи океан 9 пута.

У ликовима Епископа Мардарија Ускоковића, првог српског Епископа на америчком континенту, и о. Севастијана Дабовића, првог православног свештеника рођеног у Америци, на најлепши начин је заправо овенчано дубоко саборно стремљење наших предака досељених у Нови свет.

Уврштење у Календар Светих двојице Срба, Епископа Мардарија Либертивилскога (Ускоковића), и Архимандрита Севастијана (Дабовића) представља препознавање њиховог прослављења од Господа. То је истовремено и испуњење дуга према наслеђу ових апостолских просветитеља.

Кондак Светоме Севастијану:

Рођен у Сан Франциску, / васпитан у православној Русији / огњени проповедник Речи Христове међ’ народима Америке / градитељ многих парохија / беспоштедни мисионар / сиромашан телом, а богат Духом / говорећи Истину у љубави, Севастијане Џексонски и Свеамерички Апостоле, моли да се спасе род наш православни!

Приредио монах Игнатије Марковић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Монашки призив у 21. веку – Монаштво и омладина

Fri, 29 Nov 2019 19:13:23 +0000

Монашки призив у 21. веку – Монаштво и омладина тема је којом је јеромонах Доситеј Хиландарац 28. новембра 2019. године у Бијељини је отворио циклус предавања која уочи Божића организује Мисијски фонд Епархије зворничко-тузланске са благословом Његовог Преосвештенства Епископа г. Фотија.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Протопрезвитер-ставрофор Тома Павловић: О чудима исцељења и васкрсења

Fri, 29 Nov 2019 19:08:42 +0000

Чудо исцељења крвоточиве жене и васкрсења преминуле кћери старешине синагоге, које Господ Христос чини током Свог земаљског живота, описани су у Светом јеванђељу по Луки, зачало 39. Гост емисије „Сведочења“ који је протумачио садржај ове приче био је протојереј – ставрофор Тома Павловић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву.

Извор: Радио Источник

Презвитер Арсеније Арсенијевић: Болест - Божија посета!

Fri, 29 Nov 2019 19:07:17 +0000

О Светој Тајни јелеосвећења и болести као Божијој посети, беседио је данас старешина Вазнесењског храма у центру Београда и парох и главни и одговорни уредник нашег радија, свештеник Арсеније Арсенијевић.

Звучни запис емисије

Зашто постоји потреба да се врши ова Света Тајна, откуда толико болесних људи данас, да ли само бактерије и вируси изазивају болести, или су ту присутни и други фактори? Шта је рекао св. старац Пајсије СВетогорац о савременим болестима? "Унутрашње разједање и расцепање је карактеристика нашег времена", каже о. Арсеније и додаје да нам "болест показује колико смо везани за овај свет". Питали смо нашег госта и шта је потребно да безпоговорно прихватимо било које стање које нам Господ даје, мислећи пре свега на физичку, душевну или духовну болест.

Извор: Радио Слово љубве

Мађарски преводи Светога писма*

Fri, 29 Nov 2019 11:15:22 +0000

Рани преводи Светога Писма, његово штампање и растурање с једне стране су пратили развој самог мађарског језика и његове књижевне норме, а са друге, сами су доприносили његовој стандардизацији.

У Мађарској су библијски преводиоци Бенедек Комјати (Benedek Komjáthy), Габор Пешти Мижер (Gábor Pesty Mizsér) и Јанош Силвестер (Janos Sylvester) спроводили Еразмов програм превођење и растурања Светога писма на народном језику. Да би ово постигли библисти су знали да морају изнова стварати одговарајући језички облик. Из тог разлога писали су дела и друге књижевне врсте и радили на одличном преводу саме Библије. Реформација је изискивала стварање књижевних дела на народном језику, на свим животним подручјима као што су уџбеници, катихизиси, црквеноправна документа и, наравно, Библија. У доба Реформације мађарски протестантски свештеници као зналци језика држали су се Еразмовог принципа и осетили потребу да преведу Свето писмо на мађарски.

Иначе, делови Библије садрже се већ од 15. века у кодексима Бечија (Bécsi), Минвенија (Münvheni) и Апора (Ароr).

Крајем века Реформације прва мађарска Библија је објављена у месту Вижој (Vizsoly) 1590. г., а превели су је неколицина стручњака. Први католички библијски превод објављен је у Бечу 1626. г. захваљујући Ђерђу Калдију (György Káldi) и делимично Петеру Пазмању (Peter Pazmany).

Пре данашњих важнијих протестантских превода постојали су радови католичког монаха Батора (Bathor) из 1516. г. Касније, средином 16. века то су учинили други католици, међу којима су Бенедек Комјати (Benedek Komjáthy), Габор Пешти Мижер (Gábor Pesty Mizsér) и Јанош Ердеши (Janos Erdösi). Ипак, упркос тим раним католичким преводима, протестантски превод Библије, тзв. Кароли превод (Károli) извршио је највећи утицај, посебно из разлога што су протестанти желели да читају реч Божју на народном језику.

Прву потпуну католичку Библију објавио је исусовац Калди (Káldi) 1626. г. Овај превод је поправио стручњак Таркањи (Tárkányi) и објавио 1865. године.

Од раних превода наводимо преводе Бенедека Комјатија (Benedek Komjáthy), Габора Пешти Мижера (Gábor Pesty Mizsér), Јаноша Силвестера (János Sylvester) и Гашпара Хелтаја (Gáspár Heltai).

Каролијева Библија

Најпопуларнији превод Светога писма на мађарском језику је тзв. „Каролијева Библија” (KAR), која у свом садашњем изгледу потиче из 1908. године. Калвинистички пастор места Генц (Gönc) Гашпар Кароли (Gáspár Karoli) објавио је свој превод Библије на мађарском 1590. у месту Вижој (Vizsoly), у Мађарској, па је некад позната и као Вижоји Библија (Vizsolyi Biblia). Многи Мађари који читају енглески превод Библије тзв. превод краља Џејмса из 1611.г., налазе да се преводи умногоме подударају. И данас се у мађарским црквама користи превод Псалтира Алберта Сенци Молнара (Albert Szenczi Molnár) из 1607. године.

Британско и инострано библијско друпггво, основано 1804. г., залагало се за штампање Библије на мађарском, за њено растурање и чак за текстуалну анализу. Међутим, оно је 1938. године услед политичких прилика било присиљено да прекине своју сарадњу, па је штампање и растурање Библије преузела Реформирана Црква у Мађарској, својевремено највећа Црква.

У међувремену основани Мађарски библијски савет обухватио је и православне Цркве, и сад је настала идеја да се најпре изврпш ревизија Каролијеве Библије. Међутим, донета је одлука да се са изворних језика изврши потпуно нови превод. Подухват је окончан у децембру 1975. г. да би исправљени текст превода био објављен у октобру 1990. г., на 400-годишњицу Вижоји Библије.

Године 1992. Мађарски библијски савет основао је Мађарску библијску фондацију, од које је настало Мађарско библијско друштво са 11 Цркава чланица.

Данас је у оптицају више од 12 ревизија Каролијеве Библије и нових превода целе Библије или Новога Завета или појединих књига.

Занимљив је податак да је између 1990. и 1996. године штампано 650.000 Библија, од тога 450.000 Библија у традиционалном Каролијевом преводу; 200.000 примерака нових превода, 100.000 дечјих Библија, док је 200.000 Библија послато је Мађарима исељеницима. Скоро сви преводи су доступни на интернету.

Сумарни преглед мађарских превода:

1) Хуситска Библија је била прва мађарска Библија, вероватно из 1439-1440. Превела су два Мађара хусита, некадашњи студенти из Прага, док су се скривали у Тротусу у Молдавији, данашњој Румунији. Од ње су остали тек неки фрагменти, који садрже мађарски превод Оченаша.

2) Újszövetség (Нови завет) је први сачувани превод Новога завета, a објавио га је Јанош Силвестер (János Sylvester) 1541. године; истовремено, то је прва штампана књига у Мађарској, у Шарвару.

3) Vizsoly Библија је прва сачувана потпуна Библија на мађарском, a превео ју је Гашпар Кароли (Gáspár Károli), калвинистички пастор, 1590. г. Првобитно је штампана у 700-800 примерака. Стекла је велику популарност да се и данас повремено користи као „класичан” превод (слично преводу краља Џејмса у Енглеској). Превод је ревидиран 2003. године.

4) Калдијева (Káldi) Библија представља први католички превод, a сачинио га је Ђерђи Калди (György Káldi) 1626. г. и објавио у Бечу. Ревидиран је неколико пута, а последњи пут 1997. године.

5) Библија Библијског друштва Светог Стефана (Szent István Társulati Biblia), католички превод објављен 1973. године.

6) Библија Мађарског Библијског друштва (Magyar Bibliatársulat), протестантски превод из 1975. године.

7) Библија Библијског друштва светог Јеронима (Szent Jeromos Bibliatársulat), римокатолички превод на основу Калдијевог превода и Нове Вулгате, објављен 1997. године.

*Објављено у Гласнику, Службеном листу СПЦ, бр. 9/2019, стр. 310-311

Приредио

протођакон Радомир Ракић

Извор: Инфо-служба СПЦ

Свети Апостол и Евангелист Матеј

Thu, 28 Nov 2019 20:18:34 +0000

Свети апостол и евангелист Матеј, син Алфејев, друкчије називан Левије, живљаше у Галилејском граду Капернауму. Он беше човек имућан и по занимању цариник. Једном, у време боравка Свог у Капернауму, Господ Христос пође к мору, праћен народом. Пролазећи он виде Матеја где седи на царини и рече му: "Хајде за мном!"

Чувши ове речи не само телесним ушима него и ушима срца, Матеј устаде одмах, и оставивши све пође за Христом. У радости својој Матеј приреди Господу код куће своје велику част. Господ благи не одби позив и уђе у дом Матејев. Дођоше к Матеју и многи суседи његови, и пријатељи, и познаници, - све сами цариници и грешници -, и сеђаху за трпезом заједно са Господом Исусом. А беху тамо и неки од књижевника и фарисеја. Видевши да се Господ не гнуша цариника и грешника, Hero седи заједно с њима за трпезом, они роптаху и говораху ученицима Његовим: Зашто учитељ ваш с цариницима и грешницима једе и пије? - А Господ чувши такве речи њихове рече им: He требају здрави лекара него болесни. Ја нисам дошао да дозовем праведнике но грешнике на покајање.

Од тога времена Матеј остави све и сва, пође за Господом Христом, и као верни ученик више се не одвајаше од Њега. Уcкоро затим он се удостоји да буде увршћен у Дванаесторицу апостола. Заједно са другим ученицима Матеј праћаше Господа на Његовим путовањима по Галилеји и Јудеји, слушајући Његово Божанско учење, гледајући Његова безбројна чудеса, a понекад и учествујући у њима. Наоружан од Господа чудотворном божанском силом, он са осталим апостолима хођаше к изгубљеним овцама дома Израиљева, проповедајући им Еванђеље Царства Божјег, исцељујући болесне, изгонећи ђаволе, чистећи губаве, васкрсавајући мртве. Он беше очевидац и сведок: и Спаситељевог живота, и Спаситељеве крсне смрти, и Спаситељевог васкрсења, и Спаситељевог вазнесења на небо.

После силаска Светога Духа на апостоле, свети Матеј спочетка остаде у Палестини, заједно са другим апостолима проповедајући Еванђеље у Јерусалиму и његовој околини. Али наступи време када се апостолима ваљало разићи из Јерусалима по разним народима, ради обраћења њиховог вери Христовој. Пред одлазак светог Матеја из Јерусалима, јерусалимски хришћани из Јевреја молише га да им остави писмено изложена дела и учење Господа Христа. Овој молби се придружише и остали апостоли који се у то време налажаху у Јерусалиму. И свети Матеј, одазивајући се овој општој жељи, написа Еванђеље осам година по Вазнесењу Христовом.

Отпутовавши из Јерусалима, свети апостол Матеј проповедаше Еванђеље у многим земљама. Благовестећи Христа он пропутова Македонију, Сирију, Персију, Парћију и Мидију, и сву Етиопију с краја - накрај, на коју му паде коцка, и просвети је светлошћу познања светог Еванђеља. Вођен Духом Светим он напослетку дође у земљу људождера, к народу црнокожном и звероподобном, и уђе у њихов град, зван Мирмени. Ту он, обративши неколико душа ка Господу, постави им за епископа свога сапутника Платона, и сагради им малу цркву. Сам пак узиђе на тамошњу оближњу гору, и борављаше на њој у посту, молећи се усрдно Богу да Господ обрати тај незнабожни народ. И јави My се Господ у облику прекрасног младића са жезлом у десној руци, назва му Бога, и дајући му тај жезал нареди му да сиђе са горе и пободе жезал близу врата цркве коју је он саградио. Притом му Господ говораше: Овај жезал ће мојом силом пустити корење, израсти у високо дрво, и то дрво ће донети изобилан род, који ће величином и сладошћу превазилазити свеколико друго воће а из корена његова избиће извор воде чисте. Који год се од људождера измије у тој води, добиће лепоту лица; и који год окуси од тог плода, одбациће зверску нарав и постаће добар и кротак човек.

Примивши жезал из руке Господње, Матеј сиђе са горе, и пође у град да изврши што му би наређено. Кнез пак тога града Фулвијан имађаше жену и сина који обоје беху ђавоимани. Сусревши апостола на путу, они викаху на њега дивљим и покварењачким гласовима, да би га уплашили. И говораху: Ко те посла овамо са тим жезлом на погибао нашу? - Апостол запрети дусима нечистим и изагна их; а исцељени се поклонише апостолу и кротко иђаху за њим. Сазнавши за његов долазак, епископ Платон га срете са клиром, и ушавши у град, и приближивши се к цркви, учини како му би наређено: пободе у земљу жезал дат му од Господа, - и тог часа, на очиглед свију, жезал постаде велико дрво, пусти из себе гране пуне лишћа, и појави се на њему прекрасан род, крупан и сладак, и изби из корена извор воде. Сви који то гледаху дивљаху се; сав град се слеже на такво чудо, и јеђаху слатки род са тога дрвета, и пијаху чисту воду. А свети апостол Матеј, стојећи на узвишици, проповедаше скупљеним људима реч Божју на њиховом језику; и одмах сви повероваше у Господа, и крсти их свети апостол у чудотворном извору оном. Најпре он крсти исцељену од духа злог кнежеву жену са сином њеним, па онда сав народ који верова у Христа. И сви крстивши се људождери, по речи Господњој, излажаху из воде прекрасни лицем и бели. И добијаху они не само телесну но и душевну белину и красоту, скидајући старог човека и облачећи се у новог човека - Христа.

Дознавши шта се догодило, кнез се најпре обрадова исцељењу своје супруге и сина. Али затим, хушкан од ђавола, он се разгњеви на апостола зато што сав народ хрли к њему остављајући богове своје, и намисли да га погуби. Међутим, апостолу се те ноћи јави Спаситељ налажући му да буде неустрашив и обећавајући да ће бити с њим у невољи која наилази. Када свану и апостол у цркви са вернима појаше хвалу Богу, кнез посла четири човека да га ухвате. Но када војници дођоше до храма Господњег, њих тог часа обави тама, и ови једва успеше да се врате натраг. Упитани, зашто не доведоше Матеја, они одговорише: Ми га чусмо где говори, али га не могосмо видети и ухватити. - To још више разјари кнеза Фулвијана и он посла велики број војника са оружјем, наредивши им да силом доведу Матеја; а ако се ко буде успротивио и штитио Матеја, таквога убити. Али, и ови се војници вратише без ичега. Јер када се приближише храму, небеска светлост обасја апостола, и војници, не будући. у стању гледати на њега, страховито се уплашише, побацаше оружје, па побегоше и испричаше кнезу шта им се догоди. Ужасно разјарен и бесан, кнез пође са свеколиким мноштвом слугу својих, желећи да сам ухвати апостола. Но кад се приближи апостолу он изненада ослепи, и искаше да га ко води. И тада поче он молити апостола да му опрости грех и да му просвети ослепљене очи. Апостол, сатворивши крсни знак на кнежеве очи, дарова му прогледање. Кнез прогледа, но само телесним очима а не и душевним, јер га злоћа беше ослепила, и тако велико чудо он приписиваше не Божјој сили већ враџбинама. И он, узевши апостола за руку, поведе га к своме дворцу, као да хоће да му укаже поштовање, a y срцу свом већ беше одлучио да апостола Господња спали у огњу као мађионичара. Но апостол, провидећи тајне срца његова и злу намеру његову, изобличи кнеза, говорећи: Мучитељу умиљати, зашто не приводиш крају оно што си намислио о мени? Чини што ти Сатана метну у срце, а ја сам, као што видиш, готов да све претрпим за Бога мог.

Тада кнез нареди војницима да светог Матеја дохвате и распростру на земљи полеђушке, па да му руке и ноге чврсто прикују клинцима за земљу. Када то би учињено, слуге онда, по мучитељевом наређењу, накупише много сувог грања и прућа, донеше смоле и сумпора, па све то метнуше на светог Матеја и запалише. Но кад се огањ разгоре у велику ватру, и сви мишљаху да је апостол Христов већ изгорео, огањ се изненада охлади и пламен се у росу претвори, и свети Матеј се појави жив и неповређен славећи Бога. Видевши то, сав се народ препаде од толиког чуда и узнесе хвалу апостоловом Богу. Међутим кнез се још више разјари. He хотећи да призна да је Божија сила Христовог проповедника сачувала живот и неповређеног од огња, он безаконички оптуживаше праведника називајући га врачаром. И говораше: Матеј враџбинама угаси огањ и остаде у њему жив.

Затим кнез нареди да се донесе још више дрва, грања и прућа, наслаже на Матеја, запали и одозго залива смолом. А нареди он те донеше и дванаест златних богова његових, поређа их око огња, и призиваше их у помоћ да они силом својом учине да се Матеј не избави од пламена него да се претвори у пепео. Међутим апостол се и у пламену мољаше Господу, да покаже непобедиву силу Своју, обелодани немоћ богова незнабожачких, и посрами оне који се уздају у њих. И изненада се пламен огњени са страховитом тутњавом устреми на златне идоле, и они се истопише од огња као восак, и многи неверни који стајаху унаоколо бише опаљени; а из растопљених идола изиђе пламен у облику змије и стаде вијати кнеза тако да он не Moraine побећи и опасност избећи док са смиреном молбом не завапи ка апостолу да га избави од погибије. Апостол запрети огњу, и пламен се одмах угаси и обличје огњене змије ишчезе. И кнез хтеде да с чешћу изведе из огња светог апостола, али он, сатворивши молитву, предаде свету душу своју у руке Господу. Тада кнез нареди да се донесе златан одар и на њему положи чесно апостолово тело неповређено од огња, и обукавши га у скупоцене одежде, узе на рамена са својим велможама и унесе у свој дворац. Но он још не имађаше савршену веру, зато и нареди да се изради железни сандук, у њега положи тело светог апостола, сандук са свих страна потпуно залеми оловом, па баци у море, Притом рече својим великашима: Ако Онај који је Матеја сачувао у огњу читавим, сачува њега и у води непотонљивим, онда је Он ваистину Једини Бог, и ми ћемо се клањати Њему, оставивши све богове наше који не узмогоше избавити себе од сагорења у огњу.

Пошто железни сандук са чесним моштима би бачен у Mope, свети апостол се ноћу јави епископу Платону, говорећи: "Сутра отиди на морску обалу с источне стране кнежевог дворца, и тамо узми моје мошти које су изнесене на копно".

Када свану, епископ праћен мноштвом верних отиде на указано место и нађе железни сандук са моштима светог апостола Матеја, као што му би у виђењу речено. А кнез, сазнавши за то, оде тамо и сам са својим великашима, и овога пута истински поверова у Господа нашег Исуса Христа, и громогласно исповеди да је Он Једини Истинити Бог, који слугу Свога Матеја сачува неповређеним како за живота у огњу тако и у води после смрти. И припадајући к сандуку са моштима светог апостола, мољаше од светог апостола опроштај за грехе своје које учини према њему, и свесрдно жељаше да се крсти. Епископ Платон, видећи кнежеву веру и усрдно мољење, огласи га, и научивши га светој вери, крсти га. Но када му при крштењу метну руку своју на главу и хтеде му наденути име, дође глас с неба који говораше: "Надени му име не Фулвијан већ Матеј".

Добивши на тај начин при крштењу апостолово име, кнез се потруди да буде подражавалац и апостолових дела: он убрзо своју кнежевску власт предаде другоме, одрече се сујете света, предаде се молитви у цркви Божјој, и би удостојен презвитерског чина од стране епископа Платона. А кад након три године епископ умре, јави се презвитеру Матеју, бившем кнезу, свети апостол Матеј и усаветова га да прими епископски престо после блаженога Платона. Примивши епископство, Матеј се изврсно потруди у проповедању Благовести Христове, и одвративши многе од идолопоклонства приведе их к Богу. Затим, после дугог богоугодног живота, он и сам отиде к Богу, и предстојећи са светим евангелистом Матејем престолу Божју, моли за нас Господа, да и ми будемо наследници вечног Царства Божијег. Амин.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Протонамесник Игор Игњатов у емисији "Оче, да те питам": Божићни пост је важан период духовног препорода!

Thu, 28 Nov 2019 20:06:31 +0000

На самом почетку Божићног поста, у емисији Оче, да те питам говорили смо о духовној и телесној страни поста, као и о покајању. На питања слушалаца одговарао је протонамесник Игор Игњатов, парох при храму Светог Симеона Мироточивог у Ветернику. Емисија је емитована 28. новембра 2019. године.

Звучни запис емисије

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Презвитер Владан Костадиновић: Mείζων δε τούτων η αγάπη

Wed, 27 Nov 2019 21:21:50 +0000

У неописивом низу лепота којима творевина сведочи красоту своје богосазданости, дар љубави наткриљује све. Као лек исцељења и залог живота у радости Господњој, љубав је вазда била тих лахор који је надјачао све буне и вихоре. Љубав је темељна потка којом је све што је омеђено почетком и крајем, постало оно што живи у вечности. Преображај и уздизање историје, њено покретање ка слави вечног битија представља аманет и cоnditio sine qua non за сваког ко прихвати да сведочи Љубав, за сваког ко се осмели да се вине изнад стега саможивља и уђе у радост Господара свога.

За сваку душу гладну и жедну живота, ови херојски носиоци благослова Христа распетог и васкрслог, извршитељи наума Оца небеског и делатељи Духа Светог представљају светионик и истинитог путеводитеља. Дела угодника Божијих, њихова преображавајућа љубав јесте светлост огња која просветли васељену како би онима пре нас тако и нама, али онима који тек долазе било могуће проналажење циља боготражитељског пута. Зато свако молитвено сећање на посланике радосне вести отелотвореног Логоса представља уздарје љубави, покрет ка вечности. Предстојећи текст представља малено отимање од ефемерног - помен онога што је за нас, али и целу хришћанску икумену учинио Свети Сава. Следећи пут свемудрог апостола народа – Светог Павла и висину смиреноумља светитеља којег данас прослављамо – Светог Јована Златоуста, овај угодник Божији је пре осам векова нашој заједници у Христу подарио могућност да видимо свет истине, олакшао дар усиновљења нашем роду и отворио духовне очи како бисмо и ми познали плод оваплоћене Љубави, ризницу дана невечерњег.

Стварање аутокефалне Цркве средњевековне Србије 1219. године представља право сведочанство тријумфа смирења, љубави и мира Господњег у времену које је више личило на инкарнацију апостасије и уздизање бесмисла самољубља као јединог циља моћника овога света. Пад Константинопоља под Латине 13. априла 1204., њихово господарење по Балкану, борба Ромеја са Латинима и Ромеја међу собом, чинили су мизансцен у којем је идеја о црквеној самосталности добила свој епилог.

Дванаести век је прошао у магновењу рата за ослобођење Јерусалима и целокупне Свете земље. То је био век непосредног сусрета хришћана западне и источне икумене, век неостварених шанси и уздизање бесмисла лажи и превара као сумануте антитезе основних хришћанских постулата. Сумња и неповерење међу хришћанском браћом давали су коначну садржину формалног узајаманог бацања анатеме из 1054. године. Погроми Латина из 1171. и 1182. године, латински крвави пир по Солунском залеђу и Светој Гори као одмазда, представљали су увод у катастрофу Четвртог крсташког похода. Патријарх Јован X Каматир који је непосредно пред пад Цариграда отишао у Димотику на позив Теодора Ласкариса није желео да дође у Никеју и одатле управља Црквом. Његови мотиви могу бити предмет великог броја дискусија – почев од тога да је већ био у годинама, па до тога да није желео да учествује у ромејско-ромејској игри моћи која је управо започињала. Могуће да је постапокалиптично стање некадашњег царства Ромеја и коначна располућеност некадашње јединствене хришћанске цивилизације било превише за времешног патријарха. Тек у Никеји је три године после пада Цариграда изабран нови патријарх Михаило IV Автроианос. Његов избор у новонасталој стварности за многе је био неканонски, јер је извршен ван престонице. Због супарништва новооснованих грчких државица, јерарси-митрополити тих крајева су користили овај изговор како би оправдали своју непослушност према патријарху. Истине ради, питање је колико су могли да се супротставе вољи локалних моћника и у којој мери су могли несметано да комуницирају са удаљеним патријархом када је саобраћај водио кроз непријатељску територију. Зато су многи митрополити, западног дела јурисдикције Васељенске патријаршије, постојеће стање искористили да учврсте своју канонску или псеудоканонску аутономију у односу на Никеју. Први случај канонске непослушности био је Трапезунт који се осамосталио готово истог дана када је пао Цариград.

За поље нашег видокруга нарочито је важан случај Охрида и тамошње архиепископије која се нашла у оквиру новонастале, Епирске деспотовине Михаила и његовог полубрата Теодора Дуке Анђела. Охридска архиепископија је настала политичким актом цара Василија II Македонца 1019. године, насилним присаједињењем области које су припадале Драчкој митрополији. Главу ове архиепископије све до Димитрија Хоматијана није бирао синод архиепикопије нити синод Патријаршије него га је постављао сам цар, а посвећивао цариградски првојерарх. До Хоматијанаи заједно са њим, сви архиепископи су били Грци и клирици Свете Софије у Цариграду. Па ипак, црквена власт мајке Цркве никада није признавала каноничност аутокефалности Охрида. Овоме у прилог иде и случај из времена Св. Теофилакта Охридског који је и против своје воље, на крају морао да прихвати подизање манастира у Кичеву који је био под његовом непосредном јурисдикцијом, јер је грамату за то оснивање дао цариградски патријарх без претходних консултација са Охридом. Да би себи дали на важности и натерали Цариград да уважава црквену самосталност Охрида, средином XII века настаје теорија да је ова аутокефалија наследник Јустинијане Приме из шестог века. И ова историјска самостална целина је настала царском вољом, а не као плод црквеног развоја и живела је свега десет година (535-545.), када је враћена под јурисдикцију из које је и била издвојена – јурисдикцију Рима. Фалсификат Јустинијанове једанаесте новеле је разрадио и искористио управо Димитрије Хоматијан у тренутку када је изгледало да ће човек који га је довео у Охрид и чијом је вољом изабран за архиепископа -Теодор Анђео, однети превагу над Никејом у борби за право наслеђа Ромејског трона. Настојањима овог псеудопатријарха да себи и свом владару освоји и осигура место хегемона међу грчким државицама, супротставио се поступак једног светогорског архимандрита који је представљао невиђену дрскост и удар на сујету.

Уколико бисмо у пар речи резимирали живот Светог Саве од тренутка његовог доласка на Атос, па до 1219. године то би били смирење, предавање творчевој љубави и успињање на лични Синај. У свету огрезлом на замену теза, притворност и заодевеност овосветских амбиција тобожњом духовношћу, у свету који је проживљавао лични Армагедон, искреност једног боготражитеља је пленила. Та искреност у сведочењу вере је Светом Сави донела духовни ауторитет који је био пресудан за стицање аутокефалности. Увод у то био је догађај из 1198. године када су Свети Сава и Симеон добили златопечатни сигилиј којим им је додељен опустели манастир Хиландар. Хиландар ће тако постати сведок духовне еманципације Светог Саве и његових ученика. Савина безпоговорна усмереност ка православљу од пресудног је значаја за артикулисање одређења Немањићке Србије у решавању црквеног питања неорганизоване заједнице на простору где су се преплитали разни интереси духовних и световних моћника Истока и Запада. Завршница христијанизације Срба, недовршеност црквене организације, присутност богумила, показују које проблеме је млада држава Срба морала да реши. Епархије рашка, призренска, липљанска, нишка, орошка припадале су Охридској архиепископији као некадашњи део поменуте Драчке митрополије, али читави западни делови који су се наслањали на јурисдикцију барске и дубровачке надбискупије нису били обухваћени ни једном јурисдикцијом па је и појава хетеродоксије као што су богумили и била могућа. При решавању питања аутокефалности, Свети Сава је пред собом имао Бугарски пример. Борило, бугарски владар је искористивши слабост Ромеја, затражио и добио аутокефалност од Рима. Но, историјски след ће показати да су Бугари имали мало користи од добијеног јер се аутокефалност примаса Бугарске и целе Влахије, сводила на ранг митрополита у свему зависног од Рима. Добијање круне од папе Хонорија III 1217 године, догодило се у тренутку када су вођени преговори за измирење Рима и Никеје који су услед промене стања на терену пропали. Када се у пролеће 1219. године обрео у Никеји, Сава је знао да је дошао да тражи не сопствену славу, него право на остварење домостроја Господњег за народ из којег је пореклом. Знао је да, без обзира на удаљеност од Цариграда, првојерарх Никеје јесте канонски патријарх. Знао је да једино што може понудити халабуци политичких калкулација јесте смиреност и искреност сведочења Христа васкрслог. Смирењем, али пре свега љубављу наспрам заглушујуће буке овосветских амбиција, светогорски архимандрит постаје архиепископ српских и поморских земаља. Тачно је то да је у истом тренутку постојала Ласкарисова жеља за учвршчавањем савеза против сопственог немезиса - Епирске деспотовине, али главна реч по питању давања аутокефалије припадала је патријарху Манојлу Сарантену Харитополу и његовом свештеном сабору који је изпоштовао све каноне које је потом увређени псеудопатријарх Димитрије Хоматијан спочитавао Сави. Епилог овога је било признавање духовног ауторитета младе аутокефалије у лику њеног првојерарха Светог Саве од стране осталих патријарха хришћанске икумене приликом његовог боравка у Светој земљи и озлојеђеност Охридског архиепископа. Он је 1220. године у писму напао лични живот Светог Саве прећутавши аутокефалију Српске цркве, а што је било искључиво у циљу омаловажавања новонасталог стања и Саве лично. На крају је и он сâм морао прећутно да призна канонску исправност никејског чина из 1219. године. Између Жиче и Охрида никада није било раскола, што се не може рећи када је реч о односима Охрида и Никеје где долази до раскола 1228. године због неканонског крунисања Теодора Анђела за цара и који ће трајати све до пропасти Теодорове државе десетак година касније. Док је охридски кимбал који звечи парао ионако узталасане видокруге Балкана, Сава је сачувавши свој мир, исти остављао својим ученицима, епископима које је рукополагао, роду којем се указало светло спасења.

Својим миром, Свети Сава је градио град љубави да му ни сва гротла бесмисла овог света не могу наудити. У томе је следио пут својих великих узора - Светог Јована Златоуста и Светог апостола Павла. То је пут који почива на исповедању да љубав дуго трпи, да је благотворна, да љубав не завиди, да се љубав не горди и да се не надима. То је она љубав која отвара духовне очи и која свим бићем Оцу и Сину и Светоме Духу благодари са све.

јереј Владан Костадиновић,

професор крагујевачке Богословије

"Светога Јована Златоуста"

Извор: Епархија шумадијска

Свети Никола Кавасила: О заједничком благодарењу након причешћа светим Тајнама и о молитвама на крају Литургије

Wed, 27 Nov 2019 21:13:22 +0000

Свештеник позива оне који су се причестили светим Тајнама да за то Причешће заблагодаре Богу, Који им га је предао; и то не немарно и нехајно, већ усрдно. Јер, то значе речи стојећи смерно; да благодаримо Господу не лежећи или седећи, него усправљајући и душу и тело према Њему.

2. А затим, пошто је позвао присутне да се помоле Богу и за све остало што је уобичајено, он излази изван Жртвеника, стаје пред часне двери и чита молитву за сав народ.

3. Овде ваља напоменути и следеће: после ове свештене радње и после славословља које њу прати – а пошто је извршено све оно што смо према Богу били дужни – свештеник одваја себе од општења са Богом и од оне узвишености, испушта се на општење са људима; чини то на начин који свештенику приличи: молећи се; а начин и место молитве показују да се он спушта.

4. Заиста, раније је био унутар Жртвеника и молио се тихо, тако да га нико није могао чути, и тако се обраћао Богу. А сада, изишавши из Жртвеника и нашавши се усред народа, гласно, да га сви могу чути, упућује заједничку молитву за Цркву и за сав верни народ. Затим, пошто онај принесени Хлеб, из којег је на Предложењу извадио свети Хлеб за жртву, подели на много комада, предаје га верницима јер је освештан тиме што је посвећен и принесен Богу. Са великим благочешћем верници примају комад Хлеба и целивају свештеникову десницу, јер она је малочас дотицала пресвето Тело Спаситељево, те је од Њега примила освећење, и верујемо да га предаје онима који се ње дотичу.

5. За све то време верници славослове Бога, Који је узрочник и давалац тих добара; а то славословље узето је из Писма: „Нека је благословено име Господње“; пошто то отпевају више пута, читају псалам који је препун славословља и благодарности. Који је то псалам? „Благосиљаћу Господа у свако време.“

6. Пошто Хлеб буде раздељен и пошто се оконча појање псалма, свештеник упућује народу последњу молитву; и то не само изван Жртвеника и тако да га сви могу чути, него речи молитве упућује самом народу, показујући сада већу заједницу са њим него раније. Која је то молитва? Да се спасемо, пошто се удостојимо милости Божије, јер са своје стране немамо да принесемо ништа што је достојно спасења, него своје надање полажемо у човекољубље Онога Који једини може да нас спасе. Због тога свештеник овде помиње многе заступнике који у томе могу да нам помогну, а пре свих Пресвету Мајку Божију, чијим посредовањем од самог почетка бивамо помиловани.

7. Почетак ове молитве гласи: Христос, истинити Бог наш. Не неки од лажних и такозваних богова, којих смо мноштво некада поштовали, него Онај Кога смо управо пронашли, истинити Бог наш.

8. Због тога само Њему, као Богу, приличи слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и Пресветим и благим и животворним Његовим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Свети Никола Кавасила

"Тумачење Литургије"

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Уђимо у пост као нови људи!

Wed, 27 Nov 2019 13:55:00 +0000

„Сваки нови пост прилика је да, ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо и да у та правила унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе“, казао је поводом почетка Божићног поста, протојереј-ставрофор Гојко Перовић и позвао све да, иако постимо годинама, ове године уђемо у пост као неки нови људи.

Ректор Цетињске Богословије, отац Гојко Перовић говорио је за Радио ,,Светигора“ о Божићном посту и старозавјетним пророцима, које славимо у току њега, а који су наговијестили долазак Богомладенца Христа у овај свијет.

Објашњава да би требало да нам у овом посту, а и иначе стално, над главом стоји мач, како не би упали у само неки законски оквир свега тога.

„И Господ наш и апостоли борили су се против закона и на тој критици је, између осталог, и настало Јеванђеље Господње. Наша вјера, ни у ком случају, не смије се свести само на испуњавање неких прописа, иако морамо имати и прописе, и знати, и како, и кад се пости. Ипак, наша вјера не би смјела да се претвори само у то да испоштујемо нешто што је неко, негдје, прописао и да на тај начин будемо пред собом праведни и поштени. Не смије да нам постане досадно и дозволимо себи да помислимо: Ето постио сам прошле године, или цио живот, па зашто морам баш и овај пост „, каже отац Гојко Перовић.

Посебно наглашава да је сваки нови пост прилика да ако смо до сада нешто можда и схватали чисто законски и испуњавали реда ради, сада престанемо то да радимо.

„Хајде да ове године унесемо и себе, и своја срца, и своје умове и душе у та правила, не укидајући их. Хајде да мало размислимо. Шта ми то читамо? Коме се молимо? Спроводимо ли то у својим животима и ако не спроводимо – зашто? Ако спроводимо – можемо ли то боље? Да ли то радимо да би себе смирили, избацили масноће из организма, да би нас други људи видјели како постимо? Или то радимо да бисмо Божић, празник који нам долази, прихватили свим својим бићем, умом, срцем и душом? Е, зато треба да постимо и да добро знамо да никад, ни у један пост, човјек не улази исти онај од прошле године“, наглашава свештеник Перовић.

Иако постимо годинама, отац Гојко позива да, ове године, у сриједу 28. новембра 2018. године, уђемо у пост као нови људи.

„Треба да размишљамо овако: У односу на прошли Божићни пост, за ових годину дана, пуно ствари се десило, и са мном, и са мојим ближњима. Стара изрека каже: Да сам јуче умро, не бих ово знао…Е, пошто нијесмо умрли на прошли Божић, него нас је Бог довео до капије овога поста, хајде да у њега уђемо као нови људи, са новооткривеним духовним тајнама, спремнији за молитву и да се још више приближимо Богу. Неко је можда, после силних молитава и одушевљења, мало пао па му није јасно зашто…па можда није онако понешен за све то као прије… А зашто смо живи то Бог зна, могло је одавно да нас нема…Па пошто нисмо нестали, него живимо, прилика је да у овај пост унесемо нешто ново, да се поново помолимо Богу, да поново ставимо свој организам и душу на тест уздржања и одвикавања од овог пролазног живота“, објашњава свештеник Гојко Перовић.

Позива да ове дане, колико је то могуће, посветимо другим људима и увјерава да ћемо одмах видјети да ће и свијет бити бољи: „Од нашег поста ми ћемо бити бољи, и свијет ће бити бољи.“

Подсјећајући да у току Божићног поста славимо старозавјетне пророке, који су наговијестили долазак Господа нашег Исуса Христа у овај свијет, отац Гојко каже да овај пост није распоређен као Васкршњи, гдје свака недјеља има неку своју нарочиту тему. Бог је уредио да баш у току децембра и наредних четдресет дана, славимо, не све, али већину, старозавјетних пророка, и Светог јеванђелисту Матеја који своје Јеванђеље управо почиње старозавјетним оцима и родословом Господњим. У недјеље пред Рођење Христово, славимо недјеље отаца и праотаца Христових по тијелу.

„У црквеном календару и црвеним службама тако је удешено да се сјећамо оних који су живјели прије Христа и који су најављивали да ће доћи дан Христовог рођења.Нашим душама је корисно да читамо о тим људима, славимо те пророке и људе, читајући старозавјетна штива, псалме и друго из Старог завјета. Не смијемо да дозволимо да глумимо, да се пренемажемо, правећи се да смо и сами пророци и старозавјетни људи. Потребно је да, усвајајући те текстове и размишљајући о њима, пробамо на тај начин да своје душе некако ставимо у ситуацију чекања Христовог рођења, јер ми заиста Христово рођење чекамо“, нагласио је отац Гојко.

Поновио је да се, постећи ових четрдесет дана Божићног поста, ми претварамо у старозавјетне људе и да, у ствари, и јесмо они који чекају Христов долазак. С обзиром да смо хришћани и људи Новог завјета, ми треба да упоређујемо своје животе, гледајући како то изгледа кад ми хришћани, крштени одавно, идемо у Цркву, постимо, причешћујемо се, славимо славу, а често пута, као да не знамо за Бога, као да нам је Бог далеко, као да овај наш живот и није хришћански.

„Зато, нека ови празници не буду само пуна трпеза, чаша ракије у руци и неко славље. Нека наше душе буду пуне библијских тема. Нисмо сви исти и некоме ће, читајући псалме, једна ствар бити интересантна, другоме друга, у складу са нашим годинама и животним околностима, али морамо да знамо да смо сви ми пред Господом на једном великом задатку. Ми треба да ријечи старозавјетних пророка и отаца Христових по тијелу, његових рођака и предака по тијелу који су били из израиљског народа, прије Христовог рођења, доживљавамо као своје ријечи“, казао је прота Гојко.

На свој карактеристичан начин отац Гојко је то приближио слушаоцима „Светигоре“ тако што је навео примјер из наших живота када не можемо да схватимо онога са ким се дружимо и причамо, ако се не потрудимо да то што нам говори доживимо као сопствену ситуацију.

„Ако ми се, на примјер, неко на нешто пожали, или, што је још теже, ако нам се неко похвали с нечим да не будемо љубоморни и зависни него да кажемо: Е, свака ти част. Баш ми је мило због тебе. Да Бог да ти се то умножило. Зато је овај Божићни пост нама добродошао“, истиче свештеник Гојко Перовић.

Нагласио је и да оне дане у црквеном календару, који су посвећени спасоносним догађајима из живота Господњег и Пресвете Богородице зовемо празницима, док су сви остали дани, када се славе светитељи, црквене славе.

„У томе је разлика, иако је између ова два термина јако тешко подвући јасну црту и рећи да, на примјер, када славимо Светог Јована Златоустог није празник, или да Божић није слава, јер и велики Његош рече: Нема веће славе од Божића“, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског и свима пожелио срећан и благословен Божићни пост.

Слободанка Грдинић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свети Никола Кавасила: Зашто се ова служба назива само благодарењем

Wed, 27 Nov 2019 13:52:28 +0000

Вредно је да се позабавимо и овим питањем. Јер, ако је ова служба и благодарствена и прозбена, зашто се не зове на оба начина, него само Благодарење?

2. Назив је попримила од оног својства које је претежније. Јер, више је разлога за благодарење него за прозбу, будући да смо већ примили већину од онога што смо тражили. Тако прозба представља само део службе, а благодарење целину. Наиме, оно што тражимо да добијемо, представља само део онога што смо већ добили. Јер, добили смо све што од Бога зависи, и није преостало ништа што нам није дао. Али, има и добара за које још није дошло време да их задобијемо, као што је непропадљивост тела, бесмртност и Царство небеско. Но, постоје и друга добра која смо примили, али их нисмо очували, као што је отпуштење грехова и други дарови који нам кроз свете Тајне бивају предати. Нека од добара, као што су спокој, здравље, богатство, изгубили смо зато што смо их на погрешан начин користили, и зато да не бисмо постали гори, јер смо их учинили средством зла и уживања. Или смо, попут Јова, ради веће користи лишени добара овога света.

3. Из овога се јасно види да Бог није оставио никаквог простора за прозбу, али нам је дао сваки разлог за благодарење. Но ми, изазивајући својим немаром властиту оскудицу, имамо потребу за прозбом.

4. Погледајмо за шта се Богу молимо. За отпуштење грехова. Па њега смо крштењем изобилно добили, без икаквог труда са наше стране!Зашто га онда опет тражимо? Зато што смо изнова постали криви због својих греха. Али, ко је узрочник те наше кривице? Ми сами. Према томе, ми смо и разлог за те молитве.

5. Молимо се и за то да наследимо Царство. То наследство, међутим, већ нам је предато. Јер, постали смо деца Божија, а Он је Тај Који то Царство поседује. А ко је наследник, ако не дете? И шта од очева поседа остаје изван наслеђа?Ништа. Па како онда можемо тражити оно што нам је већ предато? Пошто смо рођени од Бога и удостојени усиновљења, дрзнули смо се на оно што је усиновљењу страно, и тако смо уместо синова постали зле слуге. Због тога ми иштемо Царство, као да нам је оно нешто туђе, и као да нам никако не припада. Према томе, ми сами смо разлог и за ове молитве.

6. За телесна добра Господ је заповедио:“ Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и ово ће вам се све додати“, и „не брините се душом својом шта ћете јести (… ) и у шта ћете се оденути“. Отац ваш небески даће свакоме што му је потребно. Кад ми у нечему од овога оскудевамо, то се збива зато што смо лакомислени и неверни, и што се не држимо ове заповести – а тада је и оскудица и молитва у вези са њом наше дело. Или се то, као код Јова, збива због Промисла и човекољубља Божијег, како бисмо стекли још већа и драгоценија добра; а тада је ова оскудица, наравно, дело Божије, и она не постаје разлог за мољење и за прозбу, него за славословље и благодарење, као што је и Јов говорио: „Да је благословено име Господње“ у све векове.

7. Видиш ли да сви дарови које нам је Бог дао, воде само ка славословљу и ка благодарењу, а да смо ми узрочници молитава и прозби. Због тога, кад у својим обраћањима Богу помињемо сва добра, и телесна и душевна, помињемо их само због благодарности, без обзира на то да ли их поседујемо или не; јер, Бог нам је сва добра дао одједном, и ништа нам са Своје стране није ускратио. Имајући то на уму, блажени Апостол је поручио да благодаримо за све, рекавши: „Радујте се свагда; на свему захваљујте“.

8. Из тог разлога са правом називамо Евхаристијом ово најсавршеније и најнепосредније обраћање Богу, односно ову службу светог Причешћа, на којој помињемо не ово или оно доброчинство, него уопште сва добра која нам Бог дарује – и она која већ поседујемо и она која ћемо тек примити. Дакле, називамо је не по ономе за шта се због своје беде молимо, него по доброчинствима која нам Бог пружа; не по својој немаштини, него по богатству Његове доброте.

9. У овој служби, уистину, упућујемо Богу и молитве и благодарност; али, благодарење је дело Божије, као што смо рекли, док прозба представља плод човечанске немоћи. Благодарност се односи на више ствари, а прозба на мање, односно ово прво се односи на сва добра уопште, а ово друго само на поједина од њих. Због тога је и требало да овој служби дамо име по ономе што је узвишеније и веће, и да је назовемо Евхаристијом. Јер, тако се и човек назива словесним живим бићем; па иако једним својим делом учествује и у бесловесној природи, он је ипак назван по оном делу који је узвишенији и већи.

10. Уосталом, и први који је ову службу установио, Господ наш Исус Христос, принео је и предао нам ову свету Тајну не молећи се Оцу, него благодарећи Му; због тога и Црква, примивши ову службу онакву каква јесте и дајући јој одговарајуће име, њу назива Евхаристијом.

Свети Никола Кавасила

"Тумачење Литургије"

Извор: Ризница литургијског богословља и живота