Фарисеји са Иродовцима, ова непринципијелна коалиција била је део јеврејске интелектуално духовно-политичке клике, која је по питању римског пореза – око кога су се и сами размимоилазали – искушавала Исуса, унутар Јерусалимског храма. Први, Фарисеји били су посвећени изучавању И тумачењу Мојсијевог закона и нису благонаклоно гледали на порез.

Други, Иродовци, били су колаборационисти који су Јеврејиина Ирода, Галилејског клијентелистичког Римског тетрарха уважавали као локалног „Јеврејског цара“, и наравно, подржавали су плаћање пореза. Ипак и једни и други, у контрасту са револуционарним зилотима – борцима за национално ослобођење и сличним радикалним месијанским групама, били су део опортунистичке елите која је амортизовала народни отпор. Фарисеји нису ишли до краја у противљењу Риму, а Иродовци су у служби Римском окупатору нашли довољно простора за Јеврејског „цара“, и могли су се провући као она врста „патриота“ сличних колаборационистичким слугама окупатора из времена другог светског рата какве данашња антикомунистичка ревизионистичка историја сматра национално заслужнима.

Након уводног улагивања Исусу, како им је познато да он није лицемер, лицемерно му је постављено контраверзно питање: „треба ли давати порез цезару или не“ (Мк12, 14)? Уколико би на њихово питање Исус одговрио потврдно, и сам би испао колаборациониста, изгубивши подршку доброг дела народа, а ако би његов одговор био негативан, могао би моментално бити ухапшен као бунтовни преступник Римског закона.

На тако лукаво постављено питање осмишљено да дискредитује испитаника који би изабрао било коју од две једино понуђене алтернативе, Исус најпре тражи да му се покаже порезни новац на коме се налазио за сваког поштоваоса Мојсијевог закона безакони лик (2Мој 20,4) и бласфемични натпис: „Август Тиберије Син Божанског Агуста“ – уз додатак који превазилази сваку меру на позадини: „Првосвештеник“, дискредитујући тако своје кушаче иза којих су стајали „зли виноградари“ из Његове (код Марка И Луке) непосредно претходеће приче, тј. „првосвештеници, тумачи писма и старешине“ (Мк11,27), што уопште поседују такав недопустиви идол, у чијем су у ствари поседу.

И потом када му је хулни новац показан Исус је дао одговор какав је тадашње слушаоце запрепастио, а њега самог водио даље, сигурним путем ка Голготи.

Наиме, у Јеванђељу прича даље иде овако:

„И рече им (Исус): Чији је ово лик и натпис? А они му рекоше: Цезарев. И одговарајући Исус рече им: подајте (узвратите – αποδοτε) цезарево цезару а Божије Богу. И задивише му се“ (Мк 12, 16–17).

За разлику од Исусових, наши савременици углавном нису тако запрепашћени ни задивљени Христовим одговором, сем, можда, као мудром досетком.

Ушима и очима већине данашњих слушаоца-читалаца ове приче, након проласка кроз филтере капиталистичке модерене, просветитељства, деизма, пост-модерне, тј. буржујске секуларизације и неолибералног пост-секуларизма у ком као хиљаде цветова цветају new age духовности, Исусов одговор звучи сасвим природно и очекивано. Шта би друго могло рећи „Мило детенце Исус, које не уједа и ништа не кошта“ (по изразу Ернста Блоха), а још доноси и профит, него: Дајте цезару цезарево а Божије Богу, свакоме његов део, световни: држави с њеним апаратима, а духовни: религији и њеним институцијама – уколико желите да тако искористите своје људско право на слободу вероисповести.

Али Исусови непосредни слушаоци, у „предреволуционарној“ ситуацији тадашње Јудеје која се још није била охладила ни од претходних револуционарних покушаја (Дап 5,37), балансирајући усред фракционашких борби месијанских група (сјајно карикираних У „Житију Брајановом“ Монтипајтоноваца), нису познавали нама сасвим „природну“ одвојеност политике и „духовности,“ И били су потпуно запрепаштени (εθαυμασαν) Исусовим одговором.

„Узвратите цезарево Цезару а Божије Богу“, пригушен је, али малтене дословни, ехо револуционарног Макавејског поклича: „Узвратите незнабошцима њихово уздарје и чувајте наредбе закона“ (Мак 2,68). Што је тада значило узвратите незнабошцима дару за меру и држите се Бога који ће вас подржати у борби. Маквејско: „Узвратите незнабошцима њихово уздарје“ одјекује у Исусовом: „Узвратите цезарево Цезару“, А тадашње „и чувајте наредбе закона“ у садашњем„а Божије Богу.“

Запрепашћујући енигматични одговор Исуса који је још као дечак био сведок револуционарних дешавања у Сепфорису надомак његовог Назарета и крвавог данка Риму за то у виду распећа невероватног броја Зилота, одмах је препознат, с правом или не, и као прикривени али несумњиви позив на револуцију, па је пред Римским намесником Пилатом оптужен управо да „забрањује давати цезару порез, И говори да је он Христос цар“ (Лк 23,2).

Христос говори и поступа управо супротно од онога како се данас обично схватају његове речи. Оне никако не значе афирмацију поделе на небеско и земаљско, или на духовну и световну власт, итд., још мање представљају некакво бланко помазање касније „симфоније Цркве и државе“. Христос не пориче конкретног цара Тиберија, у име евентуалног праведног – Јеврејског Цара, па макар то био најправеднији замисливи цар – сам Исус као Месија. Одрицањем ове могућности као ђавољег искушења (Мт 4, 8 – 10; Лк 4, 5 – 6) Христос је и започео свој месијански рад (Јн 5, 17). У конкретној историјској ситуацији Цезар и његов порезни новац били су незамисливи без квази божанских атрибута, тако да, у датим околностима, негирајући њих Христос негира сам концепт цара и поданика и новца који је веза међу њима.

Новац везује Цара и поданике и раздваја људе. На том конкретном плану манифестује се универзално отуђење. Ово добро илуструју Марксове речи: „Ако је новац веза која ме веже за људски живот, привезујући друштво уз мене, повезујући ме са природом и човеком, није ли новац веза свих веза? Зар он не може разрешити и свезати све везе? Није ли зато, такође, и универзални посредник сепарације“ (Карл Маркс, Економски и филозофски манускрипти 1844).

Христос као да својим одговором овде поново каже: „Не можете служити Богу и мамону“ (Мт 6, 24), зато дајте мамоново мамону и пођите за мном!

Поћи за Христом и дати Божије Богу значило би придружити се месијанској заједници која није заснована на новцу као вези субординације (тада патроната а данас капитала) „изражене у комплетној доминацији мртве материје над човеком“ (Карл Маркс, Економски и филозофски манускрипти 1844), већ на свези (политичке) љубави (ἀγάπη).

Јубилеј
Заједница је централна стварност хришћанства и кључни концепт хришћанског светоназора, а заједница коинōниа, нужно укључује заједничка добра коина, тако да је њихову прерасподелу у том правцу Исус најавио, речима пророка Исаије, у својој почетној програмској месијанској беседи у синагоги у Назарету:

„Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовестим (да објавим добру вест) сиромасима… да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати, да ослободим потлачене; и да проповедам пријатну годину Господњу“ (Лк4, 18–19) – овде Исус цитира прорка Исаију (Ис 61,1–2) који упућује на Књигу Левитску (3Мој 25).

Наравно ова „година пријатна Господу“ (Κυρίου δεκτόν) је година „јубилеја“ непријатна богаташима и тлачитељима. Наиме свака седма година је „суботна“, и тад је земљу требало остављати необрађену а природни њен род препустити на употребу сиромасима, док је седам пута умножена суботна година – Година Јубилеја, када су робови ослобађани, дугови опраштани, а земља поново редистрибуирана без обзира на то што су је неки од богаташа једноставно наследили.

Свакако Христос не проповеда да је сад, просто, поново дошла још једна законска педесета година и да се треба придржавати закона у вези са тим, премда би и то било неприхватљиво за тадашње моћнике, већ да су се месијанска очекивања везана за наступање трајне Године Јубилеја у месијанском добу – и социо еконмских промена везаних уз њу, коначно испунила у њему као Месији (Лк 4, 21).

Читаву Христову активност: његове беседе, чуда, сталне позиве: хајде за мном!“, његово иначе неразумљиво инсистирање на одрицању од свега што се има (Лк 27,33) као обавезујуће да би се уопште било његов ученик, па чак и ороштај дугова из оченаша, треба посматрати у светлу ове програмске беседе, а не тек у смислу индивуализованог аскетизма заснованог на спиритуализованим читањима јасних, али скандалозних Христових речи. Комунизам добара прве хришћанске заједнице најпрецизније описан у Делима Апостолским заувек остаје пардигматски пример месијанске организације: „И имаху све заједничко“ (Дап2,44), кроз егалитарну редистрибуцију унутар читаве заједнице „и тековину и имање продаваху и раздаваху свима како је коме било потребно“ (Дап 2,45). Последица такве прерасподеле је то да је „благодат велика била на свима њима. Јер нико међу њима не беше у оскудици“ (Дап 4, 33–34). Дакле ефективна егалитарна прерасподела је велика Божија благодат.

Једном је, у току расправе о глади у Кини, Симон Вејл запрепастила Симон де Бовоар, узвративши на њену опаску како „човек не живи само хлебу,“ речима да је највећа благодат утолити (нечију) глад хлебом. Према томе управо је земаљско небеско – тј. благодат, али и небеско је земаљско у Христу – у коме је трансцеденција иманентна до мере да јој се може тепати са „Аба“.

Можда би у се наше време, у коме га слуге и робови капитала протерују на небо, Христос сложио са Хегеловом духовитом инверзијом његових речи, „Тежите најпре за храном и одећом, и Царство Божије ће вам се само додати“ (Хегел; писмо Карлу Лудвиг фон Кнебелу, 1807).

Милост мира
У сваком случају, Христова смрт и васкрсење показују да егалитарно заједништво има космичке и есхатолшке димензије.

Хришћанима је добро познато да за Цркву, као месијанску заједницу, узвраћање Божијег Богу, јесте евхаристијска пракса узвраћања творевине творцу као Христовог тела (принесеног на крсту) на основу његовог очовечења, смрти и васкрсења. У том светлу, сам Исус је дао цезарево цезару, поставши Он лично (генерички или саборни човек) крвави порез принесен слушкињи Сатане – свакој држави. Јер, јеванђеоски гледано, сва царства – све државе овога света су „ђавоље“, што Лукино Јеванђеље сажима у две реченице: „И изведе га ђаво на гору високу и показа му сва царства овога света за трен ока. И рече му ђаво: Теби ћу дати сву власт ову и славу њихову, јер је мени предана, и коме хоћу дајем је“ (Лк 4, 5–6).

Према томе, Христос је узвратио цезару цезарево: леш осуђеног, измученог, и разапетог човечанства – од сада мртвог свакој власти. и Божије Богу: Целог слободног Божијег човека – сваког човека, читаво човечанство, сва бића и космос.

Свакако у историји овакво ослобођење је процес, месијански процес. Поставши првина овог процеса који је у Њему као Месији конститутивно довршен, Христос већ унапред представља „скок човечанства из царства нужности у царство слободе“ (Антидиринг) И почетак преокрета који се неће зауставити док све отуђене друштвене односе не револуционише у неотуђене, па ни тада, имајући у виду есхатолошки хоризонт космичке деалијенизације: „Постаде (отуђено) царство овога света (неотуђено) Царство Бога (Отк 11, 15).

Ново вино у нове мехове
Маркс у својим Филозофским забелешкама, ставља у уста персонификоване економије следећу команду: „све ваше морате учинити таквим да се може продати, тј., таквим да је корисно“ Дакле све – до самог људског тела и душе, треба да има сврху изван себе. Према томе, етика капитализма (заснована на разменској вредности) може се сажети у изокренути Кантов категорички императив: Поступај тако да човечанство у својој личности као и у личности сваког другог човека никада не употребљаваш у исто време као сврху него увек само као средство. Сва бића су „средства,“ тј. у последњој инстанци, новац као нумерички топос општег отуђења (а у нашем пословном језику „средства„су метонимијски израз за новац). Све је новац, баш како Павле, у крштењској фрази посланице Колошанима, каже за Христа да замењује све друштвене категорије које у њему умиру, па их у месијанској заједници више нема: „него је – уместо свега осталог – све у свему Христос“ (Кол 3,11). Чини се да је управо то тачка у којој је новац упоредив са Христом и отуђење у новцу са „отуђењем“ у Христу.

Међутим, за разлику од новчаног облика комодификованих бића која будући роба имају своју тржишну цену, облик Христа (2 Кор 3, 18) бића чини непроцењиво „скупим“ у мери у којој је свети Дух у њима непроцењив (1Кор 6, 20)). Дакле „у Христу“ бића се не покоравају економским законима понуде и потражње (1Кор 7,23), пошто нису средства за тржишну размену, него су вредност у себи. То што бића у Христу (слично истинскима уметничким креацијама по Марксу) имају непроцењиву инхеренту вредност, тј. апсолутну вредност – вредност Апсолута, не значи да је ова вредност не-друштвена, јер и природа непроцењве „вредности“ апсолута/Бога није недруштвена, већ, по светом Васиљу Великом, природа Божија су Отац и Син и Свети Дух, дакле општење/заједница личности (природна заједница/κοινωνία φυσική), односно „друштво“. У Христу сва природа може бити такво неинструментално, безинтересно друштво које није подређено било каквој сврси изван себе, нити је отуђено у безлично средсво за нешто друго, већ је присно и лично.

„Човек је – по Марксу – зоон политикон у најбуквалнијем смислу, не тек друштвена животиња, него животиња која може индивидуирати једино усред друштва“ (Карл Маркс, „Grundrisse“).

Ако је тако, а хришћански концепт месијанске као онтолошке заједнице показује да јесте, онда квази-хришћанска, неолиберална флоскула: „не мењај друштво него себе!“ нема смисла, јер све што приписујемо јединки припада заједници у којој се она конституише. Тако је и сама „свест од почетка друштвени продукт и остаће тако све док постоји човек“ (Карл Маркс, Немачка идеологија). Зато промена свести – метаноиа, већ значи да се нешто мења на плану читаве природе. Таква промена природе набоље, замислива је уколико узмамо за истинуту шесту тезу о Фојербаху, према којој:„људска суштина није апстрактум који је својствен појединачном индивидууму, већ је у стварности она свеукупност друштвених односа“ (Карл Маркс, Тезе о Фојербаху), из чега следи да се променом друштвених односа мења и људска природа која је њихова свеукупност, и последично природа уопште.

Свеукупност, пак, друштвених односа у капитализму се појављује у форми новца. У новцу као реалној апстракцији, отуђена је читава стварност – притом отуђење можемо мислити, али се са њим не можемо борити мимо његове истроијске форме (капитализма, феудализма, робовског рада) која је данас: неолиберални капитализам.

За разлику од универзалног еквивалента новца, Христос није име за бићима страну апстракцију у којој би она била отуђена, већ за њих саме у месијанском процесу. А то је „онима које води Дух“ (Рим 8, 14) иманентни процес разотуђења у, такорећи, „бићу врсте“ (а „рећи да је човек биће врсте – по Марксу – исто је што и рећи како се човек уздиже изнад сопствене субјективне индивидуалности, да препознаје у себи објективну универзалност, и тако транцедира себе као коначно биће… и види се као универзално и зато слободно биће“ – Карл Маркс, Економски и филозофски манускрипти 1844).

Међутим, месијански процес није непрекинути хармонични континуум природе и историје, нити је револуција друштвена ентелехија. Револуционарни субјект и месијански каирос онемугућују конзистеност сваког система и подразумевају револуционарне прекиде на тачкама преласка из старог у ново, што је истовремено и борбена процесија ка новом „друштвеном човеку“ и победничка гозба у њему: Смрт старог и васкрсење у новом (Јн 12, 24; Рим 6, 6; 6, 8; 6, 11; 1Кор 15, 36; Кол 3, 3; Отк 21, 5 ).

Радујте се са мном јер нађох драхму коју изгубих
Апстраховање бића у новцу зрели научни Маркс у капиталу као и млади „хуманистички“ Маркс у Париском манускрипту, пореди са њиховом унивезализацијом у Христу, посматрајући оба процеса као отуђење у друго-бићу (Anderssein).

Међутим, ова два процеса нису исто.

Док капиталистичка организација света поништава сва лична својства сваког бића, сводећи све на њихов универзални еквивалент – новац који им одузима суштину тако да не постоје ни за себе ни за другог, већ једино за безлично друго капитала; универзализација у генеричком човеку, у саборној личности у Христу, афирмише универзалност у сингуларности сваког појединачног бића које постоји за себе колико постоји за друге – тако, вредност једне пронађене изгубљене драхме није мања од вредности преосталих девет, а једна изгубљена овца чак вреди више од преосталих деведесет девет. Овде сваки поједини члан скупа има „већу“ вредност од скупа, јер личности се не збрајају (Лк 15, 4–9).

Речи младог Маркса о преображају природе у новом друштвеном човеку као да описују баш ово:

„Људска суштина природе постоји тек за дружбеног човјека; јер тек овде она за њега постоји као веза с човеком, као његов опстанак за другога и опстанак другога за њега…Тек му је овде његов природни опстанак постао људским опстанком, и природа је за њега постала човеком… дакле, довршено суштинско јединство човјека с природом, истинско васкрсење природе, спроведени натурализам човека и спроведени хуманизам природе“ (Карл Маркс, Приватно власништво и комунизам 1844).

Као што зрели Маркс није одбацуио своју младалачку визију, него ју је конкретизовао у историјском процесу еманципације у односу на стварне услове отуђења у капиталистичким односима производње; ни месијански универзализам не потире Марксову визију, него је, ако је веран себи, већ садржи али се њом не исцрпљује, превазилазећи је свекосмичким и есхатолошким хоризонтом своје наде.

Ово међутим мора бити конкретизовано и у оном „овде и сада“ наше историјске егзистенције каква не сме остати индифернтна према класној борби као што то није био ни јевађеоски Христос – који није био задовољан тиме да се новац троши на милостињу сиромашнима, пре него на његово (револуционарно) месијанско дело које своју шансу/каирос има само у одређеном непоновљивом историјском часу (Мк 14,6 – 9), од чега ништа не може бити важније (Лк 10, 41- 42).

Према Лукином јеванђељу, Месијина мајка, Богородица Марија, месијанско дело дефинише овако:

„Збаци моћнике са престола и подиже понижене. Гладне испуни добрима а богаташе отпусти празне“ (Лк 1, 51–52).

Маријина протесна песма која објављује наступајући месијански друштвени преокрет, кроз историју је била увек поново забрањивана: У Индији под Британском колонијалном управом, у Аргентини, у Гватемали, у Ел Салвадору, и широм света где год су је покрети за правду усвајали као своју.

Добра вест је да је револуционисање свих димензија постојања у Христу постало могуће и да месијанска заједница може бити фронт отпора моћницима и богаташима, а слободна територија понижених и гладних који са Месијом већ једу победнички обед – док се не испуни у Царству Божијем (Лк 22, 16).

А по речима Христа:

„Време се испунило
И Царство Божије се приближило“

Зато „Промените свест/μετανοειτε
И верујте у добру вест/πιστευετε εν τω ευαγγελιω“ (Мк 1, 15)

Александар Суботић

Извор: Теологија.нет