https://www.vjeronauka.net/pravoslavne-novosti/27februar-sveti-kiril-slovenski27

Почео је Велики пост. Неко му приступа по први пут, а неко иза себе има дугогодишње искуство. Кад је у питању ношење великопосног подвига, ни у првом ни у другом случају човек није заштићен од грешака. О најуобичајенијим грешкама, и о томе како их избећи, говори старешина Петропавловског храма у Саратову игуман Нектарије (Морозов).

Да ли треба посту приступати строже или либералније?

Суштина поста, било да се ради о Божићном, Петровском или Великом посту, састоји се у томе да себи задамо одређени подвиг, и да макар у минималној мери уздржимо своје тело од његових уобичајених потреба и захтева, а истовремено да стекнемо и одређено ослобођење духа. Пост доприноси већој прибраности, смирава нас и тера да се сретнемо очи у очи са својим унутрашњим човеком и да видимо шта се дешава у срцу и у души.

Гастрономска компонента је само спољашњи фактор који помаже да човек, такорећи, утиче на самога себе. Јер борба са било којом страшћу почиње од човековог уздржавања од задовољства, привидног или стварног, које му задовољење те страсти обично доноси. А храна – то је најпримитивније задовољство, којем на овај или онај начин сви људи теже. Изузеци су веома ретки. И када се човек уздржава од одређених намирница или почне да једе мање, онда он, сходно томе, стиче навику ограничавања себе у још нечем поред тога. Тад се појављује „основа“ на којој ће моћи да се изгради борба са свим осталим страстима.

Човек, за којег црквени живот тек почиње, често покушава да што строже или, боље рећи, што буквалније испуњава оно што се односи на телесну компоненту поста; а за човека који дубље разуме црквени живот ипак је карактеристично да више размишља о оним унутрашњим променама, које за време поста треба да му се десе и којим он, уздржавањем од хране, само помаже.

У решавању питања да ли треба постити строже или, обрнуто, либералније, све се усклађује према могућностима и здрављу конкретног човека. Има људи који поседују неопходно здравље за пост на води, па чак и за сухоједеније; неко може да једе само једном дневно, неко – једном у два дана, али то је реткост. Савремени човек је најчешће толико физички и психички слаб, да ако се буквално буде придржавао Типика вероватно неће моћи да испости цео пост. Или неће моћи да иде на богослужења, или неће разумети оно што се тамо чита и пева из простог разлога што ће његов мозак, не примајући адекватну храну, бити измучен. Због тога се свако од нас мора ослањати не на то иде ли дуго у цркву и познаје ли добро црквени живот, већ на то шта би конкретно за њега у оквиру посних правила могао бити не прекомерни, и не сувише мали, већ управо реалан подвиг.

Наравно, ако човек пости по први пут, он не може знати шта је у складу са његовим могућностима, а шта није. Због тога би се, по мом мишљењу, пре приступања подвигу поста, требало посаветовати о свим питањима која су с тим у вези са свештеником код којег се човек обично исповеда и који је самим тим упознат са његовим здравственим стањем, начином живота и искуством црквеног живота. Са истим тим свештеником човек може и кориговати своју меру поста, уколико након одређеног времена осети да је узео на себе подвиг који није у складу са његовим могућностима, или, обрнуто, ако му је подвиг толико лаган да га чак и не осећа.

Штавише, потпуно је природно саветовати се по овом питању са свештеником, јер је постити а бити ван Цркве практично бесмислено. Пост је црквена установа и служи томе да човек дубље уђе у црквени живот. То је као нека врста присаједињења са животом Цркве, и ако се то не деси, онда је то само дијета, и ништа више од тога.

Понекад се човеку који је дуго у Цркви дешава да се у почетку, рецимо, трудио строго да пости, да је можда чак тиме и нашкодио свом здрављу, и затим због тога у њему долази до некаквог заокрета и јављања страха од поста. Мора да постоји разуман приступ. На пример, код многих светитеља, па самим тим и код аве Доротеја, можете срести овакво упутство за пост: одреди себи колико ћеш хране узети дневно, одузми мало од тога, и ето твог поста.

Која су правила поста за мирјане?

Међу црквеним људима влада мишљење да треба саставити друга, засебна правила поста за мирјане, због тога што су постојећа правила била писана за монахе. Али ствар је у томе што код нас заиста постоји једно исто црквено правило за све, утемељено на Типику, које се на природан начин формирало у монашком окружењу. Да ли је потребан посебан правилник поста за мирјане, као и поредак парохијског богослужења, ја не знам. Питање је прилично сложено и вишестрано. С једне стране, у томе има смисла и неко зрно разума. С друге стране, ми у Типику видимо неку врсту иконе подвижничког живота и идеалну слику којој човек треба да тежи. То намеће такав један степен подвига, који се за нас у великој мери испоставља као недостижан, али којем ми ипак и поред тога тежимо.

Заповести Христове, по речима Спаситеља, нису ни тешке ни једноставне, али када човек покушава да их испуњава, испоставља се да је то практично ван његових домашаја. Ми морамо настојати током целог свог живота да испуњавамо те заповести, ма колико то било тешко за нас. А то је теже, него поштовати правила поста или богослужења. Међутим, уколико одбијамо да се придржавамо постојећег Типика због његове сложености тражећи неки мало једноставнији правилник за себе, онда би требало саставити неке заповести за мирјане. Али то је апсурдно. Постоји једно Јеванђеље и оно је исто за све.

Онда можда и не треба ништа нењати, већ само тежити ономе што смо дужни чинити, имајући притом основу да говоримо: „Ми смо залудне слуге“ (Лк. 17, 10). Тај осећај сопствене „ништавности“ заправо и јесте оно што човек треба да постигне захваљујући посту. Јер физички јаког човека, који може да узима јако мало хране и да се радује томе, вреба друга опасност – а то је гордост. Он се може погордити као фарисеј, о којем ми слушамо у богослужбеним песмама у Недељи о митару и фарисеју. Када се пак испостави да неко покушава, али физички нешто не може да издржи, онда се он смирава. Мени се чини да је то нека врста идеалног модела.

Симбол или подвиг?

Честа грешка наших парохијана јесте то што они углавном сву своју пажњу удељују гастрономском аспекту поста, заборављајући на његову духовну компоненту. И та грешка нема толико везе са питањем „Како постити?“, колико са проблемом неправилног схватања хришћанског живота као таквог. Хришћански живот – то је скидање са себе старог човека и облачење у новог, односно константан рад над својим срцем. И хришћанин мора прво да постане добар човек, а тек затим добар хришћанин, што је повезано управо са оним променама које се дешавају у срцу. Све остало има само спољашњи карактер. Ми смо састављени од душе и тела, и обе те компоненте треба да буду подједнако укључене у овај подвиг, али на различите начине. И на првом месту је ипак оно што је изнутра.

Међутим, ту као да се јавља некакво искушење да се каже како пост уопште није важан и како се он може свести на неку симболику. Не. У свему што човек ради мора бити присутан подвиг који се приближава граници његових могућности, јер Господ истински почиње да помаже тек онда када човек чини све што је у његовој моћи: било да се ради о испуњавању заповести Христових, неким тешким животним ситуацијама, или о поменутим данима поста. И тада тај подвиг по благодати Божијој доноси плодове. Уколико човек пак сам себи поставља границу издржљивости, у смислу – ја могу толико и толико, и то је довољно, јер то и није важно – од тога нема користи. Ми морамо да покажемо чврстину своје воље, а остало ће испунити Господ. Место за врдање, свакако, остаје у свему што радимо, и само од нас зависи да ли ћемо ми у себи примећивати то врдање, борити се с њим, бити мало захтевнији, па чак можда и окрутнији, према себи или нећемо.

Један од најефикаснијих начина да се не изгуби из вида духовна компонента великопосног подвига јесте да се направи лични план, макар он био и на папиру, са јасним ставкама шта би то ја у току овог поста требало да покушам урадити. Сигуран сам да ће код сваког разумног православног хришћанина кључна тачка у том плану бити не подаци о минималном узимању хране, већ духовни захтеви према себи: требало би да за то време променимо нешто у свом животу и у својим односима са људима, па чак и у свом послу. Примећено је да када човек себе ограничава у храни, он има мању потребу да разговара и осуђује. Истина, он постаје и много раздражљивији, али знајући ту појединост, само треба бити опрезан и исправно се према томе односити.

Ни људи који су дуго у Цркви, који самим тим приступају посту мало сигурније, нису заштићени од низа грешака. Постоји популарни израз „посвећен црквеном животу“, и управо тај осећај личне посвећености представља највећу грешку. Није наш задатак да се посветимо нечему – црквеном животу, читању светих отаца или Јеванђељу. Наш је задатак да постанемо добри људи и добри хришћани и да се приближимо Богу. Сав наш хришћански живот огледа се у томе какви су његови плодови.

У Патерику има једна прича о томе како је неки брат свуда ишао и хвалио свог духовног учитеља као великог старца. И неко га је напослетку упитао: „Како са тако доброг дрвета као што је он, да никне такав један кисео плод као што си ти?“. Човек може много да чита, да буде често на службама, строго да пости, много да се моли, а да притом не стекне ни смирење, ни кротост, ни трпљење свега оног што Господ у животу шаље, ни спремност да прихвата и испуњава вољу Божију, у чему год се она састојала. И управо је то оно у шта човек треба да се удуби и чему да се посвети, а то је преданост вољи Божијој.

https://mitropolija.com/2015/02/23/iguman-nektarije-morozov-kako-izbjeci-greske-u-postu/

У молитви Светог Јефрема Сирина, коју читамо у току овога Светога поста и која садржи најдубље истине о нашем хришћанском животу, налазимо и оне ријечи у трећем дијелу молитве, које гласе: „Да, Господе, Царе, даруј ми да будем свјестан грјехова својих и да не осуђујем брата свога. Јер си благословен у вјекове вјекова. Амин.”

Ништа није теже, драга браћо и сестре, од тога да постанемо свјесни самих себе. И да постанемо свјесни, како свога несавршенства, које је уграђено у нашу несавршену људску природу, тако и наше огрјеховљености, дакле онога што је још опасније за човјека од несавршенства, јер је несавршенство својствено људској природи.

Наравно, несавршенство је и призив нама људима да се усавршавамо. То је на свој начин и дар Божији. Да смо савршени, наш труд, наш папор, наш подвиг, наш људски живот не би имао неког посебног смисла. Међутим, Бог је тако створио човјека да га је учинио несавршеним, али му је дао могућност усавршавања, могућност раста не само тјелеснога већ и духовнога. Када сагледамо тјелесни живот онда нам то бива јасно, јер знамо како од оне сјеменке, од сјемена, како се полако и постепено развија човјек, и расте. Од малога дјетета узраста у човјека одраслога, и то видимо. То се догађа пред нашим очима. А то што се догађа са тјелесним човјеком, догађа се, такође, и са духовним човјеком.

Као што из сјеменке узраста зрели човјек, тако и од онога квасца духовнога и духовнога сјемена које је Бог посијао Својом божанском руком у човјека, човјек је призван да узраста, да умножава те Божије дарове. То нам потврђује и она дивна јеванђељска прича о талантима: о пет таланата, о два таланта, о једном таланту, о даровима којима је Бог обдарио човјека, а човјек призван да умножава те своје дарове, не да их закопава. Према томе, расте и тјелесно и духовно човјек, а расте зато што је Бог улио у човјека ту моћ и тај дар и ту снагу да може да расте, да узраста и да се усавршава.

Међутим, има нешто што омета тај духовни раст човјеков, омета и његов тјелесни раст. Шта је друго болест тјелесна, било које природе, него нешто што угрожава тјелесна здравље, тјелесну снагу и тјелесни раст човјеков? А као што постоје тјелесне, постоје и духовне болести. То је управо оно што називамо гријехом. То је када човјек те богодане силе, намјесто да их усмјерава онако како је то Бог одредио Својом бесконачном божанском вољом, човјек усмјерава те силе духовне и тјелесне у погрешном правцу. То и значи гријех – погрешно усмјерити богодане силе. И намјесто да оне граде човјека, да га изграђују, оне разграђују човјека.

То и јесте трагедија људскога гријеха. Он разграђује човјека. Постати свјестан те разградилачке силе гријеха од огромног је значаја за човјека, као што је за човјека значајно да постане свјестан самога себе, свога савршенства и свога несавршенства, оних дарова које му је Бог подарио, и које је призван да умножава.

Гријех је погрешно усмјерење људске воље, људске жеље, људскога срца, људскога ума, и тиме злоупотреба богоданих сила човјекових. И човјек намјесто да расте, да узраста умножава своје дарове како је то Бог рекао, Бог одредио, човјек разара себе самога, опустошује своје биће, одлази од Лица Божијега, од Божије силе која укрјепљује човјека, која му даје снагу, и могућност да узраста у мјеру раста божанскога. На то је човјек призван. Дакле, постати свјестан свога несавршенства и постати свјестан своје огрјеховљености, то је најдубља мудрост човјекова! То је почетак мудрости, то је почетак сваког човјековог усавршавања, и духовног и тјелесног и умног и вољног.

Није случајно велики хеленски философ Сократ говорио да је почетак мудрости и почетак сваке праве философије познање себе самога: Познај себе самога! То је непрестано говорио својим ученицима велики философ Сократ. И оно његово знање да сад „знам да ништа не знам“. Познати себе значи познати своју ограниченост, своје несавршенство, јер кад то познамо, онда се у нама буди жеља да стекнемо знање. Онај који мисли да све зна, тај никад ништа научити неће!

Најмудрији су били они људи који су увијек, изнова започињали стицање свога знања, непрекидно се усавршавајући. То Сократово: „Познај себе самога“, и бити свјестан своје ограничености, да би истински могао да напредујеш и да се усавршаваш, оно је утемељено, уграђено је у Христово Јеванђеље. Шта је друго оно прво блаженство, од девет Блаженстава које је Господ изговорио на Гори, него управо то што је Сократ предосјетио, а што је Христос много дубље и савршеније знао од Сократа, као Бог и Син Божији.

Прво Блаженство, као што знамо, гласи: Блажени су сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско. Често су се изругивали хришћанима нехришћани, незналице овога свијета, који мисле да све знају – како то Хришћанство проповиједа незнање!? Сиромаштво духом? Тачно, Хришћанство почиње од тога: бити сиромашан духом значи бити скроман, бити смјеран. Значи – знати да ништа не знаш.

Значи да треба да положиш темељ свога знања, свога усавршавања, духовног и тјелесног – то значи бити сиромашан духом! Значи посједовати свијест о своме несавршенству, а још више посједовати свијест о својој огрјеховљености. Јер, само за онога који посједује ту и такву свијест има наде да ће се поправити, и да ће се непрекидно поправљати.

Зато и Свети Јефрем Сирин почиње са таквом философијом живота, васпитан на Јеванђељу. Све што је написао и што је оставио провео је кроз свој духовни опит, и познао себе, и познао своје несавршенство, и схватио да нема ничега значајнијег за човјека, него да буде свјестан грјехова својих! Обично ми људи, по своме сљепилу, по својој огрјеховљености, као што каже опет Свето Јеванђење, видимо трун у оку брата свога а брвно не видимо у оку своме (Лк. 6, 41). Гутамо камилу, а циједимо комарца, опет дубока ријеч Светог Јеванђеља.

Увијек је грешан неко други, ван нас. Увијек је крив неко други, а ми смо они који смо прави. То је негдје уграђено у огрјеховљену људску природу од прародитеља наших, Адама и Еве. Није ли Адам оптужио жену зато што се огријешио о заповијест Божију? Није ли жена пренијела свој гријех и своју кривицу на змију: змија ме преварила? Другим ријечима, Ти, Боже, јеси Онај који си змију створио, па је она мене преварила – Ти си онај који је кривац!?

Као што савремени човјек, и човјек кроз сву историју, за сва зла овога свијета, окривљује Бога – Бог је тај који је кривац за зло које се овдје на земљи догађа. Увијек се гријех свој преноси на другога, и тако се вртимо у слијепом кругу и никад не можемо да се избавимо од гријеха. Слијепци остајемо духовни.

А Пророк Божији, који је обасјан мудрошћу Божијом, каже: Гријех свој имам увијек пред собом! Не гледам гријех ближњега свога, него гледам себе: гдје сам ја, гдје је моја душа. Јер, неће ме Бог питати за гријехе ближњих мојих, него ће ме питати за гријехе моје, кад изиђем пред Страшни Суд Његов, кад се открију све тајне неба и земље. Питаће ме шта сам ја радио, шта сам ја мислио, како сам се ја понашао, неће тражити од мене да судим слугу туђега господара, као што каже Свети апостол Павле.

Ето, дакле, зашто нас Свети Јефрем Сирин непрекидно подсјећа да се васпитавамо у страху Божијем и да непрекидно проучавамо, да постајемо свјесни себе и свога понашања, свога несавршенства и своје сопствене огрјеховљености. И у исто вријеме да не осуђујемо брата свога и сестру своју.

Што је човјек свјеснији себе и свога несавршенства и своје огрјеховљености, то мање види гријехе око себе. Гријехе других. Што је човјек духовно засљепљенији, то непрекидно види око себе море грјехова у другим људима, а самога себе уздиже и проглашава за некога ко је безгрешан. И зато нас и овај свети пост, који је и дат од Цркве Божије да нас пробуди духовно, подсјећа на ту велику и свету истину кроз ријечи Светог Јефрема Сирина да будемо свјесни грјехова својих, да видимо гријехе своје и да не осуђујемо брата свога. „Јер, каквом мјером мјеримо, таквом ће нам се мјером мјерити. Не судите да вам се не суди!“ (Мт. 7, 1-2). Велике, свете ријечи из Светога Јеванђеља и света порука.

Из књиге Митрополита Амфилохија ”Пост и молитва – повратак у Очев дом” 

https://mitropolija.com/2026/02/24/mitropolit-amfilohije-budimo-svjesni-grjehova-svojih/

Овај велики и свети муж беше изванредан тумач и заштитник pравославља. Сав његов живот посвећен беше борби против Аријеве јереси, која не признаваше Сина Божјега Богом и хуљаше на Свету Тројицу. Са свог архиепископског престола три пута беше од јеретика удаљаван и прогоњен у Јерменију. Борба међу православним и јеретицима вођаше се тако огорчено да једанпут, када свети Мелетије у цркви говораше народу о божанској Тројици у јединству, његов сопствени ђакон, јеретик, притрчи владици и затвори му уста шаком. Не могући беседити језиком Мелетије бесеђаше знацима. Наиме, он диже своју руку увис, отвори најпре три прста, и показа народу, по том склопи руку и уздиже један прст. Учествовао на II васељенском сабору где му је цар Теодосије нарочиту почаст указивао. На том сабору Бог је пројавио чудо преко овога светога архијереја. Наиме, када је Мелетије доказивао аријевцима догмат Свете Тројице, он најпре диже три прста, раздвојено, један по један, па их по том склопи уједно, и у том часу показа се пред свима присутним из његове руке светлост као муња. На том сабору Свети Мелетије утврди Григорија Богослова на престолу цариградском. Раније пак он беше зађаконио Василија Великог и крстио Јована Златоуста. По свршетку сабора свети Мелетије сконча свој земаљски живот у Цариграду. Његове мошти су пренете у Антиохију.

Тропар (глас 4):

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Мелетије, моли Христа Бога да спасе душе наше.

„Пролог“ Свети Владика Николај

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорена у Цетињском манастиру на вечерњој служби у Недељу праштања 2017. године

Као што си се по милости својој смиловао и на другу блудницу која плакаше и сузама ноге Твоје омиваше и косом својом отираше, тако и овим слугама Твојим подај обилне и топле сузе у њиховом истинском покајању. Јер си сам рекао, благи Господе: Не требају здрави љекара него болесни, и дошао си не да спасеш спасене, него оне који гину. Стога, Господе Исусе Христе, Боже наш, дај овим слугама Твојим да беспрекорно заврше овај почети Свети пост, да у њему извршују заповијести Твоје, да у молитвама буду ревносни, да помоћу свих врлина угађају Теби у све дане живота свога, да би се чисте савјести, неосуђено, причестили Твога божанскога Тијела и Твоје животворне Крви проливене за сав свијет. (Из молитве у почетку Свете четрдеснице – Велики требник)

Почињемо, часни оци, драга браћо и сестре, овaј велики Васкршњи пост, који је назван пучином коју треба препливати да бисмо, очишћени водом покајања, дочекали да се сретнемо са живим Господом у Светој тајни причешћа и да прославимо Његово славно Васкрсење.

Пјевали смо и оне ријечи: „Не одврати лица Tвога од мене, јер сам тужан“ – не одврати лица Твога и Духа Твога Светога не одузми од мене. Лице Божије је оно што нас грије кроз свеукупну Божију творевину, кроз њену доброту и њену љепоту. Лице Божије је уписано у људску природу, јер смо ми створени по лику и по подобију Божијем. Пуноћа лица Божијега је најављена од Светих пророка Божијих, а јавила нам се, и открила и подарила рођењем Иконе Божије, другога лица Пресвете Тројице, Лика Његовога вјечнога – Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Он нам је открио себе, а кроз себе нам открио и Бога Оца и подарио нам Духа Светога. Открио нам тајну Бога као Бога љубави, као вјечну и непролазну Љубав; као Онога који је из љубави створио свеукупну творевину; као Онога који из љубави промишља о свеукупној творевини, и у том промислу нам непрекидно дарује своје дарове, и непрекидно нам као пуноћу тих дарова дарује Себе самога, свој лик, своју доброту, свој вјечни и непролазни живот. Зато се и молимо да не окрене лице своје од нас, да нас погледа својим божанским очима. Да нам подари чисто срце да бисмо могли да видимо лице Његово свето. Да нам подари тајну покајања, јер је и самога Господа, кад је изашао на проповијед, прва ријеч била: „Покајте се јер се приближило Царство небеско“.

Царство небеско је Дух Свети, којим дише све што дише и живи све што живи, којег је Господ и послао да нас уведе у сваку истину, и којим је обдарио Цркву своју на Духовдан. Царство небеско је у Духу Светом животворном, а да бисмо се удостојили лица Божијега и Духа Његовога Светога потребни су покајање, преумљење, промјена ума и срца, непрекидни труд над својом душом, над својим бићем и припремање наше. И кад хоћемо да посјетимо некога значајног, ми се припремамо и облачимо најбоље своје рухо. А има ли значајнијега са којим треба да се сретнемо од самога Господа? Зато је неопходно да непрекидно припремамо хаљине
душе своје и срца свога, да чистимо све што нас одводи од љубави Божије и што нас одводи од љубави према ближњима нашим. И да онда тим очишћењем и покајањем приступимо лицу Божијем. Па се молимо и Пресветој Богородици: „Покајанија двери отверзи нам, благословенаја Богородице“; молимо се Пресветој Дјеви да нам отвори двери покајања својом материнском љубављу, да бисмо могли да приступимо живоме и самоме Господу.

Почињемо дакле овај пост са овим молитвама, а почињемо га и са оном дивном, чудесном молитвом, коју непрекидно понављамо током Светог поста – молитвом Светога Јефрема Сирина, у којој је садржан сав људски труд и подвиг, и сав истински начин човјековог живљења овдје на земљи:

Господе и Владико живота мога – исповједамо Њега као Господа свога и Владику живота нашега, духа чамотиње, лењости, властољубља и празнословља немој ми дати. Чамотиња и лењост су оно што највише трује човјека и његов живот, и по савременим психијатрима то је основна болест савременог човјека. Рецимо Франкл, чувени психијатар из Беча, схватио је и увидио колико је та тзв. тугомора, сад се то назива депресијом, затровала људе. Та тугомора се јавља управо из разлога што човјек негдје у дубинама свога бића нема истинске и праве радости, а те радости нема све дотле докле човјек не повјерује у Живога Бога, и докле ту вјеру не обогати својим дјелима и својим трудом и духом свога покајања. Докле не побиједи чамотињу, докле не побиједи маловјерје, сујевјерје и сваку лажну идеологију која га трује, и докле не побиједи похот очију, похот тијела и гордост живота, који су коријен човјековога богоотуђења. Ослобођење од њих, управо путем покајања, јесте повратак ономе што називају Свети оци радостворна туга. Туга је у природи људској. Али, постоји туга која убија, која рађа смрт-тугомора којом је затрован савремени обезбожени свијет, а постоји и радостворна туга – туга по Богу, туга по Христу, туга по спасењу, туга за живим ликом Живога Бога.

Молимо се потом да нам не да опаког духа властољубља, духа гордости, а онда ни духа празнословља – испразног људског живота. Јер, није случајно речено да ћемо дати одговор на Страшном суду за сваку празну ријеч, за сваку празну мисао. И мисао и ријеч и све што је у човјеку створено је не да остане празно, него да се испуни.

Све зависи од тога чиме ћемо испунити и своје срце и свој ум и своју душу; од тога зависи човјеков живот.

Стога после ове прве и основне молбе, изговарамо и онај други дио ове молитве: Духа цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави подари ми. Цјеломудреност је здравоумље. То је цјеловитост човјекова, јединство његове душе и тијела, обједињеност, онако како их је Бог створио јединствено. Тако човјек ни срце, ни ум, ни душу, ни тијело не смије да препушта испразноме, празноме, греховноме, богоотуђујућем, него треба да здравоумно сабере себе и да крене путем не гордости, не надмености, него путем цјеломудрености, смиренумља и трпљења. Из истинског смиреноумља се рађа истинско трпљење. У Јеванђељу се не каже: „ко претрпи“, него: „ко претпи до краја“. То је трпљење истинско, па га и називамо дуготрпљењем. То је Христово трпљење: „Слава долготерпљењију Твојему, Господи“. Он је претрпио шибање, страдање и мучење, и распеће и смрт је претрпио, оставши вјеран Оцу своме и послушан до смрти на Крсту. Е то трпљење је оно за које се ми молимо. Само из тог и таквог трпљења, таквог смиреноумља и здравоумља и такве цјеломудрености рађа се права и истинска, несебична љубав. Љубав која не тражи своје, која се не горди, љубав која је христолика, која је боголика, љубав онаква какву је Бог показао преко Христа, Јединородног Сина свог према овоме свијету и призвао је и нас на ту и такву љубав, да се њоме испунимо.

Оно што је веома битно и што је суштинско у Светом јеванђељу, па онда и у овој молитви исказаној у потпуности у духу Јеванђеља, јесте молба: Да, Господе Царе, даруј ми да будем свјестан гријехова својих и да не осуђујем ближњега свога. Ту смо најслабији – сви колико нас има непрекидно осуђујемо, судимо другима. Што је човјек мање свјестан самога себе и својих слабости и својих немоћи, своје несавршености, своје огреховљености, своје духовне помрачености, то је спремнији да види ту помраченост и гријехе код других људи. Што је човјек свјеснији себе самог, то је све удаљенији од осуде других. „Не судите да вам се не суди“, „Којом мјером мјерите, том ће вам се и мјерити“ – све је то оно на шта нас позива Црква Божија у цијелом нашем хришћанском животу, а посебно нас на то подстиче управо у овом великом и светом посту, на те и такве врлине, на тај и такав труд који је закрштен управо духом покајања, духом непрекидног труда на промјени, и непрекидног служења, свим умом, срцем и душом својом, живоме Господу. Као што кажемо у оној јектенији на Литургији: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“.

То је смисао овога Великога поста, и нека нас Господ удостоји да постимо и тјелесно, а да постимо и духовно, уздржањем, да би нас заиста лице Божије обасјало; да бисмо заиста постали од дјеце мрака дјеца свјетлости. На то смо призвани ми хришћани, да би се свјетлила свјетлост лица нашега пред људима, да би људи, гледајући наша добра дјела и свјетлост која сија из нас, прослављали Оца нашега који је на небесима, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.

Простите!
Бог да прости!

https://mitropolija.com/2026/02/23/udostoj-nas-da-u-cistoti-predjemo-popriste-posta/

Родом из области кападокијске. Богобојажљив и кротак из раног детињства. Због својих великих врлина изабран за епископа града Севастије. Беше Власије велико духовно и морално светило у том незнабожачком граду. У време тешког гоњења хришћана Свети Власије храбраше своју паству и посећиваше мученике Христове у тамницама, међу којима нарочито истакнут беше славни Јевстратије. Када град Севастија оста сасвим без хришћана – једни изгибоше, други избегоше – тада се старац Власије повуче у планину Аргеос, и тамо се настани у једној пештери. Дивљи зверови познавши светог човека, прибише се око њега, и он их нежно миловаше.

Но гонитељи нађоше светитеља у том скривеном месту и поведоше га на суд. Уз пут Власије исцели једнога дечка, коме беше застала кост у грлу; и на жалбу неке бедне удовице, да јој вук уграбио беше прасе, учини силом своје молитве, те јој вук врати прасе. Мрачне судије га жестоко мучише, бише и стругаше. Својом непоколебљивошћу у вери Христовој Власије обрати многе незнабошце у веру. Седам жена и два детета тамноваху заједно с њим. Жене бише најпре посечене, потом и дивни Власије са она два детета. Пострада и прослави се 316. године.

Народ се моли Светом Власију за напредак домаће стоке и за заштиту од зверова. На Западу пак моле му се још и против гушобоље.

Тропар (глас 4):

Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Власије: Моли Христа Бога да спасе душе наше.

Историјски гледано, о овој икони може се рећи врло мало, јер су њено тачно порекло и датум њеног јављања непознати. На икони је приказана Богородица без Христа Детета, у допојасном положају. Она се јавља у руској иконографији од 18. до почетка 20. века, често на такозваним вишеликим иконама Богородице, (односно иконама на којима је на једној дасци приказано више чудотворних икона Мајке Божије).

Ова икона се често појављује и на иконама старовераца.

Одећа на Пресветој Богородици је црвене боје, и то је послужило као повод за назив иконе  – Огњевидна.

Сматра се да је икона заснована на симболици која поистовећује Богородицу са Неопаливом купином коју је Мојсије видео у Старом завету — купином која је горела у огњу, а није сагоревала.

Овде постоји веза у томе што је Богородица носила у себи Исуса, који се сматра испуњеним огњем божанства, као што видимо у Ирмосу 4. песме другог канона у канону за празник Преображења Господњег:

„Сачувао си купину неоштећену, Владико, иако је била сједињена са огњем, и показао си Мојсију тело Своје које је сијало божанском светлошћу, док је он певао: Слава сили Твојој, Господе… Јавио си се као нестварни огањ који не сагорева материјалну суштину тела, када си се појавио Мојсију и апостолима и Илији, Владико, који си један у две природе, и обе савршене.“

Тако је Богородица била испуњена огњем божанства (отуда њено огњено, црвено лице у овом иконографском типу), али није била повређена тиме што је у себи носила Исуса — као купина која је горела, а није сагоревала.

Такође налазимо да се Богородица у Акатисту назива: „Радуј се, престоле огњени Сведржитеља.“ И „Огнеобразна колеснице Слова.“

За датум прослављења иконе узет је 23.фебруар по новом, односно 10 фебруар по старом календару.

 Верници јој се моле за заштиту од несрећа, пожара, ратних страдања, као и за духовну и телесну помоћ.

Изображење

Икона о којој је реч – димензија је 355 × 300 мм, израђена јајчаном темпером и кредом на платну, преко дрвета, која приказује Пресвету Дјеву Марију допојасно, без Богомладенца.

Доња хаљина је у јасној црвеној боји која симболизује Новозаветну Цркву и искупитељску крв Исуса Христа, проливену ради спасења човечанства; док је мафорион у нешто тамнијој црвеној боји, – без икаквог спољашњег украшења.

Њено лице, прожетог црвенилом, повезује се са Мојсијевим виђењем  купине која не сагорева, као и са чудотвоном иконом Богомајке, Неопалива купина. Она дословно представља идеју Богородице као симболичне купине која је „горела огњем, а огањ је није сагоревао“ (Излазак 3, 2). То нам казује не само да је чистота Богородице остала неповређена, већ  да је и огањ божанства, представљен Њеним нерођеним Дететом, могао да гори у Њој без икакве штете.

Овај појам био је посебно прихваћен код старовераца, за које је огањ био поштован као очишћујући елемент. Иако су иконе које повезују Мајку Божију са огњем познате тек од 18. века на овамо, сама идеја може се пратити уназад до богословских текстова из VII века и Акатистне химне у част Богородице, која је састављена у знак захвалности за спасење Цариграда од опсаде неверника — Сасанидских Персијанаца, Авара и њихових словенских савезника, 627. године:

„Мојсије је у купини која је горела огњем сагледао велику тајну твога рађања, света и пречиста Дјево, а Младићи су то најјасније прасликовали када су стајали усред огња и нису изгорели. Зато ти певамо похвалу у све векове.“

https://mitropolija.com/2026/02/23/cudotvorna-ikona-majke-bozije-ognjevidna/

Поново и изнова сећам се једног несрећног случаја из моје недуге свештеничке праксе, догађаја који је у мом срцу оставио осећај узнемиравајуће и мучне горчине и бола...

То је било пре седамнаест година. У порти ми је пришла једна жена и рекла ми је да је њен отац у тешком стању, да је практично на самрти иако је свестан. Жена је хтела да зна како да му помогне с црквене тачке гледишта. Разуме се, упитао сам да ли је отац крштен. И тада је жена изјавила да се, премда њен отац није крштен, за њега ипак може урадити нешто „црквено“. На пример, може да упали свећу...

Наравно, предложио сам јој да док је отац још увек при свести поразговарам с њим... да му објасним важност крштења... и ако пристане – да га одмах крстим, а можда и причестим. Међутим... управо ово „али“ ме је потпуно покосило. Жена је одједном агресивно изјавила да јој се чини...

Чини јој се да није обавезно да се крсти... И да Господ гледа душу, срце човека, а сви ови „поповски обреди“ нису обавезни... и сад ће отићи да упали свећу за тату, а неће да га крсти и нико јој неће доказати да није у праву... Ето тако... са жаром и самоуверено...

Што сам је дуже наговарао, она је постајала само све више и више разјарена и на крају се просто окренула и отишла је не желећи да настави разговор с глупим и тврдоглавим попом...

Вероватно ћу се ове приче с болом сећати целог живота. И ове горке речи: „А мени се чини...“ звучаће у мени као звоно за узбуну, као упозорење...

До каквих дубина безумља може доћи човек који се у овом свом „чини ми се...“ ушанчио као у последњем упоришту. И таквих људи, авај, данас има много, кад су очигледно сви ауторитети уништени, сви критеријуми су пољуљани и кад се човеку са свих страна сугерише демонска мисао, да је он – лично он главно и једино мерило истине. Како је то жалосно! До каквих страшних последица доводи овакво „самоистуканство“ по речи преподобног Андреја Критског. Невоља и то ти је...

Одвикли су нас од тога да верујемо Откровењу... То јест, навикли су нас, нарочито у последње време, да истина не постоји. Или да је истинито само оно што сматраш истином. Па то је читава филозофија. Једноставна је у свом лукавству, али делује непогрешиво. У сваком човеку је превише јак значај сопственог „Ја“, превише је велика саблазан да живи „по својој памети“ и лукави то користи сугеришући најбезумније идеје под обличјем мисли самог човека. Уосталом, пре свега треба да кривимо саме себе, зато што, разуме се, никакве идеје и сугестије немају власт над човеком ако им у срцу није наклоњен и ако не саосећа с њима.

Сваки свештеник ће вам испричати неколико жалосних, а понекад и трагичних прича о људима који су поверовали својим осећањима... мишљењу... сумњама. Поверовали су не осврћући се ни на шта с ревношћу која заиста заслужује бољу примену. Поверовали су из петних жила да, авај, често човек не може да их наведе да промене мишљење. И управо то је најопаснија црта сваке самообмане, „црта“ у симболичном, граничном значењу ове речи. Чим човек престане да сумња у тачност сопствених судова и мишљења, осећаја и осећања, чим почне беспоговорно да их сматра за истину последње инстанце – прекорачује црту иза које ће му бити врло тешко да се врати. Човек се лишава управо способности да критички размишља. Ево одакле потичу овакви потпуно безумни и бесмислени поступци и какво неадекватно понашање запажамо код свих ових „самоветаца“.

Човек је сигуран да може да бира истину која му се свиђа, по души, по срцу, не схватајући да су његови душа и срце отровани грешним, страсним животом и да им је потребно марљиво и дуго чишћење, да његово срце апсолутно није у стању да разликује лукавство од истине.

Тим пре што демони делују као вешти ковачи лажног новца, а нипошто не онако грубо и примитивно као што неки то замишљају. Многи људи наивно сматрају да могу сами да разликују лаж од истине и тешко плаћају своју самоувереност. Међутим, постоје такви мајстори у прављењу лажних новчаница да само стручњаци могу праву новчаницу да разликују од фалсификоване. А врхунски „стручњаци“ у духовној области су пре свега Сам Господ, а затим Његови апостоли и ученици, свеци – сви они који су живели и живе у складу са Духом Христа и Његове Цркве, који искуствено иду путем спознаје истине.

Али шта ће нам стручњаци кад „нисмо ни ми од јуче...“

Колико је свештенику болно и тешко да свакодневно гледа безумље безбројно у својој разноврсности. То је безумље којег безумници више уопште нису свесни и које их вуче ка погибељи; безумље за које је као једини узрок послужила жеља да човек верује себи и само себи, при чему се ова „вера у себе“ често сугерише споља и представља само јефтини мамац лукавог.

Али како да човек одбаци своје „Ја“ – рећи ће неко – какав је то предлог који обезличава и уништава људско достојанство? Како да одбаци своје „Ја“ и зашто? Па зато, драги моји, зато што ми уопште не познајемо себе, нажалост, не знамо какви смо у ствари, односно какви треба и можемо да будемо. Уопште не схватамо и не осећамо шта значи бити деца Божија, већ само знамо оно своје страсно, а у принципу, врло жалосно „Ја“ сматрајући да је то нешто важно, па чак и вредно преко сваке мере. Међутим, уопште није тако. И управо одбацивши себе, узевши крст испуњавања заповести Божијих и послушања Мајке Цркве – можемо да спознамо, по милости Божијој, ко смо заправо и у овој спознаји ће постојати велико разочарење, али и неизрецива радост због тога што ћемо сазнати да нисмо ништа, што је по благодати призвано да постане дете Божије. Управо то је велика и срећна тајна самоодрицања, то је велика и радосна тајна људског живота.

Међутим, овде ће неко логично приметити: да ли то онда значи да човек уопште не може имати поверења у себе? Да не сме да верује оним доживљајима и осећањима, понекад дубоким и искреним, па чак и узвишеним које вероватно искуси сваки човек?

Узгред речено, овде ће добро доћи позната пословица: веруј, али проверавај. Тачније, сви своје помисли, доживљаје, мисли и осећања треба да поредимо с оним на шта призива и чему учи Господ, у склад у с чим живи Црква коју је Он створио. Понекад људи кажу: „Па каква је разлика да ли сам у Цркви или нисам? Помолићу се Богу, Бог је свуда, Он ме зна и помоћи ће ми...“ Ствар је управо у томе што није све тако једноставно и управо зато што нас Господ зна. Рецимо: Бог нам заказује састанак у Својој Цркви и то није само храм, већ је читав скуп веровања, установа, правила... оно устројство живота које човеку помаже да на исправан начин општи с Богом, да Га правилно слави. И замисли да неки човек одбацује ово место сусрета, који му је заказао Сам Бог и да каже: „А ја ћу да тражим Бога на другом месту. Чини ми се да може и овако...“

Шта ту може да се каже? Он може да тражи, само што тешко да ће му се Господ открити због његовог непослушања, јер „Бог се гордима противи“ (1 Петр. 5, 5), зато ће врло лако, па чак и највероватније, под обличјем „бога“ доћи кушач који с највећом слободом делује управо тамо где су присутни гордост и самоувереност. И лукави ће почети да залуђује несрећног човека, а он ће, сиромах, мислити да је посвећен у нека специјална, скривена знања и ко зна докле ће доћи у овом свом прелашћеном лудилу. Дај Боже да се овакав човек опамети, да стане и да се врати тамо где му Бог, а не лукави, заказује сусрет – у Христову Цркву.

Немојте занемаривати привидну једноставност Цркве! Ова једноставност је премудра. Она човеку открива неизрециве речи Божије истине, само ако човек буде желео да их пажљиво ослушкује са смирењем. И нека вас никад не збуњује то што неко у Цркви нешто не ради како треба. Имајте на уму да је Сам Господ створио Цркву и да је она омивена Његовом драгоценом крвљу. А ово „неко... нешто... погрешно...“ Хајде да једном заувек завршимо ову тему речима првоврховног апостола Павла: „Јер шта ако неки не вероваше? Зар ће њихово неверовање веру Божију укинути? Никако! Него, нека је Бог истинит, а човек је сваки лажа“ (Рим. 3: 3-4).

Протојереј Димитрије Шишкин

извор

Проповед на спомен на свештеномученика Илариона (Тројицког)

Данас поново, испуњени радошћу и посебном благодаћу, славимо спомен на нашег небеског покровитеља, нашег духовног сродника, сабрата и оца – свештеномученика Илариона.

Али ако је наше време тешко, какво је било њихово време, кад је Црква разарана изнутра, кад су постојали спољашњи прогони, кад су постали ругло за цео свет и кад ништа и нико није могао да их заштити осим народа Божјег? Народ је ишао за својим пастирима не остављајући их у најтежим искушењима. Али колико је било издајника у заједници архијереја и свештеника, колико је било деце свештенослужитеља која су постала прогонитељи Цркве, хулитељи и атеисти и која су се тиме поносила?

И у свем овом ужасу свештеномученик Иларион је проносио истину о Христу. А могуће је да људима као што је он и многим другим у извесном тренутку више није било важно какве регалије имају, какве заслуге, обележја и научна звања. Важно је било колико је снажан њихов дух. Да ли могу да избегну све ове саблазни? Да не издају, да се не саблазне и да једноставно не погреше. Јер многи људи су грешили кад се револуција већ десила и кад је свргнута царска власт. Многи, чак и представници царске династије, су се радовали томе. Мислили су да ће напокон наступити слобода. Ишли су улицом, сретали познанике и изражавали радост због ових дешавања. Међутим, није прошло ни годину дана, а исти ови људи су били стрељани у Петропавловској тврђави и на другим местима. Убијани су официри, свештеници и научници. Једноставно, тако је изашла, испливала је ђавоља злоба. Дешавало се оно што десетине нараштаја Руса није могло да замисли – да тако нешто може да се дешава, а што је главно, нису могли да замисле да ће то радити они, њихова деца и родбина.

И кроз овако тешко искушење свештеномученик Иларион је прошао часно и изашао је као победник. Да, свет га је заборавио на неко време. Нико га се није сећао и није говорио о њему. Ко је уопште знао име свештеномученика Илариона 1960-их, 1970-их или 1980-их година кад је већи део нашег народа уживао у плодовима новог уређења, с неким новим достигнућима и комфором? Зар је некоме било стало до мученика из 1920-1930-их година? Они су били неразумљиви, далеки и непознати. Ипак, Господ нам показује да њихов подвиг није био узалудан. И он нам свакога дана сведочи о томе да се наши проблеми, наше роптање и наши смешни разговори о томе да живимо у тешко време ни по чему не могу поредити с њима.

Данас ћемо се посебно молити свим руским новомученицима и свештеомученику Илариону да поделе с нама своју духовну снагу како бисмо у тренуцима тешких искушења (јер не знамо шта чак и врло ускоро може да се деси, као што нису знали и нису размишљали људи који су у Русији живели пре више од 100 година) како у тешким, заиста тешким тренуцима, не бисмо постали издајници, како се не би испоставило да смо просто преварени глупаци, већ како бисмо остали вери вери новомученика и исповедника руских, како бисмо остали у истом духу са свештеномучеником Иларионом и ишли заједно с њима путем спасења за Господом нашим Исусом Христом. Амин.

Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)

извор

Житије овога мученика показује јасно како Бог одбацује охолост и увенчава славом смерност и братољубље. У Антиохији живљаху два присна пријатеља, учени свештеник Саприкије и обичан, прост грађанин Никифор. Њихово пријатељство некако се изврже у страшну међусобну мржњу. Богобојажљиви Никифор покушаваше више пута да се помири са свештеником, но овај то никако не хтеде. Када наста гоњење хришћана, свештеник Саприкије би на смрт осуђен и на губилиште изведен. Ожалошћени Никифор беше пристао за Саприкијем молећи га успут да му бар пред смрт опрости, и да се у миру растану: „Молим те, мучениче Христов“, говораше Никифор, „опрости ми ако ти што сагреших!“ Саприкије се не хте ни обазрети на свога супарника, него мирно и охоло корачаше ка смрти. Но видећи тврдост срца свештеникова, Бог му не хте примити мученичку жртву и увенчати га венцем, него му тајно одузе благодат. И у последњем тренутку Саприкије се пред џелатима одрече Христа и изјави да ће да се поклони идолима. Тако беше ослепљен мржњом! Никифор преклињаше Саприкија да се не одриче Христа. „О брате возљубљени, не чини то, не одричи се Господа нашег Исуса Христа, не губи венца небесног!“ Но све узалуд. Саприкије оста при своме. Тада Никифор узвикну џелатима: „И ја сам хришћанин, посеците мене место Саприкија!“ Џелати ово јавише судији, и судија им нареди да пусте Саприкија а да посеку Никифора. Радосно Никифор метну своју главу на пањ, и би посечен. И тако се удостоји царства и би увенчан бесмртним венцем славе. Ово се догодило 260. године у време цара Галијена.
 

"Оче, благословите ме за опуштање поста, имам дијабетес." А свештеник је отворио књигу на посебно импресивном одломку, где извесни аскета каже да је боље умрети него прекинути пост. И свештеник је одлучио да је то прст Божји. Прочитао је то старици од речи до речи

„Човек неће живети само о хлебу...“

Значење телесног, физичког поста може бити само у једној ствари: „ Човек неће живети само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божјих “ (Поновљени закони 8:3; Матеј 4:4).

Са формалне, законске перспективе, сам хлеб је потпуно посна храна; то није ни месо ни млечни производи, који су искључени током поста. Јасно је да хлеб, у ширем смислу, може обухватити било коју храну. Међутим, храна може бити масна и богата, свакако непожељна током поста, или може бити скромна и једноставна, а сам хлеб свакако спада у ову другу категорију.

Али када се неки православни хришћанин током поста препусти брашну и слаткишима, опседнут свим врстама посластица са „посног менија“, и успе да се угоји, очигледно нешто није у реду са постом.

Аскетски пост се фокусира на духовну страну, што истовремено претпоставља делимично превазилажење својих физичких потреба! Да се човек, који носи образ и подобије Божије, не би водио искључиво својом физичком природом, већ да би бар мало превазишао себе, са јединим циљем да боље чује и слуша реч Божију!

Али, мера овог напора да се превазиђе самог себе неизбежно ће се разликовати. Једна је за почетнике, друга за зреле хришћане. Једна је за тинејџере, школску децу и студенте (често је тешко пронаћи било шта у складу са класичним посним обредом на менијима универзитетских кафетерија), друга за раднике који се баве тешким физичким пословима, трећа је за оне који редовно раде у православним црквама, посебно монаштво. Једна је за младе или здраве, друга за старије или болесне.

Нажалост, у данашњем руском црквеном животу преовладава формални приступ у том погледу. Многи свештеници и духовни оци дају упутства заснована на једноставном „ради/не ради“, „да/не“, указујући на одговарајуће белешке у православним календарима или Типику , који је првобитно био усмерен на монашки живот и није уређиван у Руској Цркви од времена патријарха Јоакима (крај 17. века). Формализам пастира неизбежно доводи до реципрочног формализма парохијана, који се брину да ништа не пропусте, да не „прекину пост“, прегледајући паковања колачића у продавницама за могуће додатке јаја у праху или млека у праху и постављајући иста питања из године у годину.

Поставља се питање: да ли је такав пост уопште неопходан? И те сумње неизбежно могу довести до супротне крајности, која се изражава у потпуном игнорисању поста код неких православних хришћана који су се разочарали у многе аспекте црквеног живота или су се охладили према њему, а што је одавно устаљено код католика у Западној Европи, на пример, где пост међу лаицима као такав више не постоји.

Отац Александар Мен је то истакао у једном од својих писама:

„Једино што ми се уопште не свиђа јесте укидање постова, за шта знам већ дуго. Можда је то у складу са западним начином живота, али ја то никако не могу да одобрим и саветујем вам да живите по нашем православном уставу. […] Знате, ја сам екумениста, али то не значи да сматрам западне обичаје супериорнијим од наших у сваком погледу. Могли би од нас понешто да науче.“ 

Како можемо избећи обе крајности? Ово је сложено питање и, с обзиром на различите могућности и способности сваког од нас, пожељније је индивидуално решење. Желео бих да нагласим следеће.

• „Субота је створена ради човека, а не човек ради суботе.“ Ове јеванђељске речи се читају, узгред буди речено, прве суботе Великог поста, јасно постављајући све приоритете. Не човек ради поста, ма колико то важним изгледало многим православнима, већ пост ради самог човека. То не би требало да буде „терет претежак да би се носио“, већ вежба за јачање човека, укључујући и његово физичко здравље, не само његово духовно.

Аскетизам (од грчке речи άσκησις) дословно значи „тренинг, вежбање“. Свако ко претерује са таквим вежбама неизбежно ће уложити велик напор и оштетити своје здравље! Али они који улажу мале, али подношљиве напоре да тренирају своју вољу, сигурно ће постићи корисне резултате.

• Велики пост је савршено време да покушате да превазиђете широк спектар зависности , а не само оне од одређене хране. Ако неко осећа да има више од једне зависности, требало би да уложи максималан труд у превазилажење оне која га највише мучи! Јер, како каже изрека, „Ако јуриш два зеца, нећеш ухватити ниједног“.

Они који су зависни од пушења требало би да смање број цигарета које пуше, али да и даље једу месо умерено, без обзира на дијететску строгост. Они који су зависни од слаткиша требало би да их избаце из исхране, али и даље да уживају у млечним производима. Они који су зависни од алкохола или чак пива (технички, вино је великопосно пиће, дозвољено чак и током поста суботом и недељом!) свакако треба да се уздрже од било какве конзумације. Ово су све примери, наравно, а најбоље је за  сваку особу да разговара са својим духовним оцем, са којим је успоставила однос поверења.

• Колеге служитељи , посебно млади и нови, ако неко чита ове редове! Узимајући у обзир горе наведено , молим вас да будете флексибилнији са свима који вам постављају питања о посту, узимајући у обзир њихове године, здравље, посао и још много тога, остављајући свакој особи да пости колико може. Да не би испало као прича коју ми је једном испричао један добар пријатељ:

„Један свештеник ми је рекао следеће. Служио је у сеоској парохији пре много година, његово прво служење, и био је млад. Седео је тамо, читао житија аскета, пијуцкао чај. Ушла је стара жена и рекла: 'Оче, благословите ме за опуштање поста, имам дијабетес.' И свештеник је случајно отворио књигу на посебно импресивном одломку, где извесни аскета каже да је боље умрети него прекинути пост. И свештеник је одлучио да је то прст Божји. Прочитао је то старици од речи до речи. Она је то прихватила без приговора и отишла кући. И врло брзо након тога, заиста је умрла. Након тога су држали удовца за руке јер је  хтео да убије свештеника. Али која је поента? Не можете вратити човека...“

Свештеник Филип Парфенов
 

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Једанаести од мањих пророка. Заједно с пророком Агејем побуђивао кнеза Зоровавеља да обнови храм јерусалимски. Прорекао свечани улазак Христов у Јерусалим на магарету, младету магаричину; (Зах 9, 9) и Јудино издајство за тридесет сребрника: и измјерише ми плату, тридесет сребрника; (Зах 11, 12) и бежање апостола од Христа у време Његовог страдања: удариће пастира, и овце ће се разбјећи. (Зах 13, 7) Пророк Захарија назива се Срповидцем, зато што је у визији видео срп што силази с неба да покоси неправеднике, нарочито лопове и хулитеље имена Божјег. Упокојио се последње године царовања Дарија Хистаспа, око 520. године пре Христа и сахрањен близу гроба пророка Агеја..