Живе речи утехе: Живе речи утехе

ТВ Храм: Тајна празника - Ваведење Пресвете Богородице

Tue, 03 Dec 2019 14:48:45 +0000

Протонамесник Бранислав Ђурагић: Свето Писмо и Свети Оци

Tue, 03 Dec 2019 11:09:00 +0000

Презвитер Бранислав Ђурагић, настојатељ Светосимеоновског храма у Ветернику, одржао је предавање 1. децембра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду. Отац Бранислав је говорио на тему Свето Писмо и Свети Оци.

Звучни запис предавања

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Митрополит Амфилохије и Христос Јанарас у емисији „Парохија на делу“ у Атини

Mon, 02 Dec 2019 20:36:01 +0000

Црква је потпуно другачија стварност, за разлику од религије. То је догађај који се одвија у оквиру односа у заједници.

У Пиреју у недељу, 20. октобра, у оквиру програма емисије ΕΝΟΡΙΑ εν δράσει (Парохија на делу), одржан је редак сусрет две веома важне особе – представника светске православне теологије, у „Парохијском архондарикију“ Благовештењске цркве.

Високопреосвећени митрополит Црногорско-приморски, г. Амфилохије Радовић и професор емеритус философије на Универзитету Пантеон и писац Христос Јанарас учествовали су у занимљивом разговору, који је обухватио различите проблеме. Разговор је водио протојереј Спиридон Цимурис, теолог.

Црква, истина и искуство

Први део разговора односио се на Цркву онако како се она чини нашим очима, са много проблема, али и наде.

Теме о којима се разговарало биле су мисија Цркве, Црква и религија, Црква као Христово тело.

Господин Јанарас је истакао да су та питања болна. Престали смо, нагласио је, да разликујемо Цркву од религије.

Религија је догађај који је усредсређен на појединца.

Бирам веру која има одређене обавезе, има морал, испуњавао га ја или не. Ствари су у религији изграђене на начин да заштитите его. Црква је потпуно другачија стварност, за разлику од религије. То је догађај који се одвија као однос у заједници.

За Цркву, Бог је тројична заједница личности, Оца, Сина и Светога Духа. Тајна истинског постојања је у дефиницији Бога из Светог писма, а то је „Бог је љубав“. То је Његов начин постојања.

Света Тројица је све, истакао је заузврат Митрополит црногорски. То је корен постојања, само постојање. Све што постоји у Њему налази подршку, опстанак, прави начин постојања.

А у Божанској литургији, у „Благословеном Царству …“ Црква заиста постоји као догађај, а не као идеологија, као религија.

То је Царство, а Црква је тело Христово. Црква позива све да постану удеоници Тајне.

Црква је позив на преображај кроз покајање, позив на промену живота. Отварање свог постојања искуству тајне Бога као Љубави.Христова величина је у Његовој жртви, у љубави без граница. Он даје Себе и непрестано преноси тајну Божанствене љубави у Цркву као своје тело и крв. Кроз Тело и Крв Христову повезујемо се са Богом и повезујемо се једни с другима. То је заједница вечности, тај сусрет са Христом.

А то је Тајна Цркве, наставио је Митрополит. И велико је Божје дело што ова Тајна опстаје и данас у свету. Упркос свим искушењима и прогонима Цркве, ова Тајна се дарује читавој Васељени.

Као што је господин Јанарас нагласио, наша Црква је живела свој најаутентичнији период, за време турске окупације, када није било где да се проповеда, само делима. И све је било дељење.

Да запалим свећу у кући, да умесим просфору, да постим, да освештам нешто, да одем на причешће што је био централни друштвени догађај. Све ово нису били извори зараде, то је очигледно. Дељење је чин, а не идеолошка одлука.

Велики је Божији благослов да смо чланови Тела Христовог, напоменуо је Митрополит црногорски. То је јединство засновано на самом постојању света и постојању Бога.

Саборност

Друга тема разговора била је о саборности као начину живота у Цркви.

Овакав начин живота је Богочовечански, нагласио је Високопреосвећени, понављајући речи свог старца, Светог Јустина Поповића. Христов начин живота је једини начин живота за човека.

Први пад Адама је порицање Божје речи која даје живот. То је обоготворавање створеног света (створеног постојања) без Бога и Његове речи.

Ствари су повезане, приметио је господин Јанарас. Када кажемо да је вера постала убеђење, учење одмах постаје разумско учење. Убеђење је засновано на доказима. Дакле, онда подучавање није педагогија, руковођење, већ испирање мозга.

Знање није само кад нешто разумем. Прво треба да се догоди просветљење, што онда значи да искуствено делим оно што знам.

То је разлика код западног човека- ако сам разумео онда постојим. То је друга култура. Ми смо то узели и покушали да применимо и у Православљу.

Сабор у Цркви био је некад израз очинства. Данас свештенике називамо очевима али духовно се не рађамо.

Због тога се одржавају сабори, који су општа сабрања више јерархије. Очинство значи рађање, оживљавање.

На сабор је једном дошао образовани пастир, свети Спиридон, узео је циглу и показао све, каже господин Јанарас. Јер светитељ је знао како треба рађати.

Како поново пронаћи те ствари и рећи такве ствари. И како да их потражимо као што би тражили да утолимо жеђ. Јер, до неког времена, епископи су били свесни тог очинства. Данас је сабор административно тело. Ствари су повезане. Када се истина не проповеда, него преноси, када знање није самопоуздање, већ просветљење, тада очинство може да обавља свој посао, сабор може да обавља свој посао.

Овај сукоб између знања и живота Цркве као стварног просветљења и преображаја, посебно је био присутан у 14. веку, у време светог Григорија Паламе, приметио је Митрополит црногорски.И у свом учењу, које је било учење Цркве, суочио се са учењем Запада.

Том приликом Митрополит је нагласио:

Комуникација са Богом није идеологија, али је од суштинског значаја. Бог се као сам живот даје и заједничари ( улази у однос ).

Саборност и примат

Дискусија се, затим, фокусирала на службу Првог међу једнакима у оквиру саборног постојања.

Служба Првогa у сабору је служба односа, приметио је господин Јанарас.

Током времена њему је поверено да буде гарант јединства. Да буде тамо и да служи јединству. Да свештенослужи јединство епископа.

Као пример једног таквог Првог (међу једнакима) Високопреосвећени је навео блаженог спомена српског патријарха Павла.

На сабрањима јерархије он није владао, већ је себе давао као жртву. Такав примат, то је право очинство.

У складу са тим, господин Јанарас се такође осврнуо на личност блаженог спомена Васељенског патријарха Димитрија.

Димитрије је остао упамћен као велики патријарх. Благослов и осмех свуда. Његово присуство је сламало кости.

Потребан нам је повратак у прва три века цркве, наставио је Митрополит црногорски, када је Црква била под прогоном. Црква је одувек имала дух мучеништва у себи.

И данас се опет ослања на ту жртву Господа, на Богочовечански начин постојања. То је једини вечни начин постојања за Цркву.

А ако данас Црква заиста жели бити Једна, Света, Саборна и Апостолска, пре свега треба да се ослободи етнофилетизма, људских тежњи и примата папског типа. Треба да се врати да буде онаква каква је била у прва три века. Истинска саборност је она коју имамо у Делима апостолским и у животу Цркве кроз векове. Примат у духу жртве, а не власти.

Закључак

Као закључак, г.Јанарас је навео цитат из књиге „Лавсаик“, који каже да је језик Цркве апокалиптичан онда када пројављује презривост . Језик који не робује само закону и ограничењима све спашава.

Дао је, такође, и личну изјаву о Митрополиту Амфилохију, примећујући емотивно да је у његовим очима овај старац прави сведок. Био је сведок догађаја на Косову и г.Јанарас му се захвалио што му је дао наду.

Његово Високопреосвештенство поменуо је и свог старца св.Јустина Поповића, који је студирао у Србији, Енглеској, Русији и Грчкој, али највише је научио од једне бакице у подножју Партенона. Она га је подстакла да провери и напише 12 томова „Житија Светих“.

Ово је тајна Цркве, очинства и мајчинства у Цркви.

Превод са грчког:

Љиљана Поповић

Лектура:

Василије Ускоковић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ђакон Никола Дувњак: Пост је време благословеног савладавања бројних искушења!

Mon, 02 Dec 2019 20:31:51 +0000

У току је Божићни пост. Тим поводом, саговорник у емисији „Гост Радија“ је ђакон Никола Дувњак, ђакон при храму Рођења Светог Јована Крститеља у Бачкој Паланци. Ђакон је подсетио на историјат и правила Божићног поста, а говорио је и томе како се човек данашњице у току поста носи с ововременским искушењима.

Звучни запис емисије

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Православна идеологија васпитања

Mon, 02 Dec 2019 20:30:27 +0000

[Свештеник Илија Шугајев, Једном за цео живот: Разговори са ученицима виших разреда о браку, породици и деци, прев. Марина Тодић, Београд: Видик 2009]

Васпитање без идеологије практично је незамисливо. Идеологија као систем васпитавања може да буде и хришћанска: ако држава почне да васпитава младе генерације на примеру хришћанских мученика и подвижника, ако узме заповести Божје као моралне норме и ако се буде оријентисала на хришћанску хијерархију вредности. Треба да се чувате ако у вашој породици не буде никакве идеологије. Дрво расте право ако тежи ка сунцу. Лишите га извора светлости и оно ће бити наказно. (206)

Овако о хришћанском васпитању пише руски православни свештеник Илија Шугајев у књизи „Једном за цео живот. Разговори са ученицима виших разреда о браку, породици и деци“ (2005). Руси су вероватно једини народ хришћанске или постхришћанске цивилизације чији се интелектуалци (свештеници и лаици), без већег устезања изјашњавају као идеолошки опредељени. Остатак света опрезан је пред идеолошком свешћу, видећи у њој, макар потенцијално, искривљени начин мишљења. Не само предавања младих свештеника о породичним питањима, већ и читава, годинама припремана и усаглашавана социјална доктрина руског архијерејског сабора, па и православна проповед код Руса у целини, дефинишу се и интонирају у идеолошком кључу.

Разлози за то нису тајна. Сведочити Христа није једина брига руске јерархије наших дана. Она је, осим тога, заокупљена и другом мисијом: да руско православље представи као основу једне самобитне хришћанске цивилизације која ће моћи да парира декадентном западном свету. Зато се хришћанска вера у Русији проповеда апокалиптичким тоном који обилује оштрим, претећим сликама упозорења, распаљује осећај угрожености и мобилише људе на борбу за одбрану „традиционалних вредности“.

Не сматрамо да је проблем у томе што неко заузима критички став према стандардима и нормама живота у данашњем свету. Од православних теолога се и може очекивати да предлажу решења за проблеме у које је савремено човечанство запало руководећи се мерама индивидуализма, конзумеризма и глобализма западне цивилизације. Међутим, духовни живот православног хришћанства не може се без остатка сводити на идеје и ставове одређених група или оружје у полемичким расправама. Овакав начин супротстављања традицијама Запада очигледно није теолошки промишљен, нити мотивисан љубављу према живом човеку и детету нашег доба.

Књига младог руског свештеника ни по чему не одудара од тренда манифестованог на свим нивоима глобалне руске мисије. Оно што нас забрињава јесте њена широка распрострањеност и некритичка прихваћеност у нашој средини. Ово штиво је, на пример, са нарочитом препоруком дељено вероучитељима од стране катихетског одбора једне од највећих српских митрополија. Наслови руских пастира који нису навршили ни трећу деценију живота (Илија Шугајев, Павле Гумеров) годинама су најпопуларнија и највише препоручивана духовна литература код Срба заинтересованих за православно учење о породици и васпитању. Иста читалачка публика радије као православну усваја идеологију руске социјалне доктрине неголи савете старијих и духовно искуснијих светогорских отаца или православних подвижника јужних и западних средина.

Колико се ова идеологија може поистоветити са наслеђем светоотачког духовног предања хришћанског истока и од колике помоћи она може бити младима који траже упутства за излажење на крај са брачним и родитељским дилемама савременог живота?

Већ у првој реченици своје књиге Шугајев истиче мотив због којег се определио да публикује своја предавања – то је вапај очајања због онога што се дешава у савременој породици (9). Није чудо што његови ставови проистичу из катихетског, а не из духовно саветодавног или пастирског искуства. Мали број људи у савременом свету могао би у „вапају очајања“ да пронађе утеху, подршку или решење за сопствена искушења. Међутим, интерес руског свештеника није толико у томе да пружи руку помоћи данашњем човеку колико да се обруши на „савременост“ и плодове цивилизације коју су неки други градили.

„Савремено индустријско устројство живота уништава друштво изнутра и највише разлаже породицу… Наравно, натурална привреда се више не може вратити, али молим вас да се не одушевљават превише достигнућима цивилизације, већ да имате на уму чиме ћемо морати да платимо ова достигнућа. Ако се јасно намеће питање избора – шта је за нас важније: плодови цивилизације или стабилна породица – несумњиво је да ћу изабрати стабилну породицу“(204-205) – сигуран је млади православни свештеник.

На више места он осликава „истинску“ породицу у прилично мрачним бојама. Најпре тврди да је после рађања деце породица налик на „два теглећа коња упрегнута у таљиге које вуку прљавим разлоканим путем“ (51). На другом месту он поново износи слику о коњима који, овога ута, вуку кола по беспућу: „Права породица почиње тамо где човек каже: Готово! Сад је за мене на првом месту породица, а затим све моје личне жеље. Нећу да радим оно што ја хоћу, већ оно што је корисно за моју породицу“. Следи занимљиво тумачење љубави као одговорности: „Одговорност значи да су ти везане руке и ноге. Мораш да се бавиш спортом са децом, мораш да радиш с њима домаћи, мораш… мораш… мораш…“ (183).

Илија Шугајев настоји да одушеви своје младе слушаоце за овај животни пут служећи се методом упозорења да је „опасно одрицати се од улоге која је Богом предодређена“ (148). Породица је, наиме, жив организам. А у сваком организму постоје различити органи који испуњавају различите задатке. Овде аутор још једном прибегава слици осујећеног дрвета којем корење штрчи из земље а гране се повијају да би се храниле из земље – опет инсистирајући на изразу наказно: „Какво наказно дрво ће то бити? Овако изгледају савремене породице у којима су мушкарци женствени, а жене мужевне. Врло наказна слика“ (153). Типично идеолошки начин резоновања огледа се у наредним редовима: „Народ је жив организам, а његове ћелије су породице. Ако се наруши породично устројство народа, друштво се озбиљно разбољева“(185).

И док се у документима Другог ватиканског концила Римокатоличке цркве породица произвољно дефинише као „привилеговано место љубави“, руски свештеник иде још даље тврдећи да је породица „једино место у којем човек изучава школу љубави“ (185). А савремено устројство живота, шта год то значило и на кога се год односило „нимало не подржава јачање породице, већ је напротив уништава“ (186).

Шугајев сасвим неосновано предочава хијерархију вредности која треба да важи за савремене православне породичне људе: Бог – породица – друштво – личност: „Породица стоји на другом месту после Бога, много изнад друштвеног служења, а тим више изнад личних интереса“ (187). Ни после дужег трагања нисмо успели да пронађемо разлоге за овакав редослед у древном предању Цркве. Исто тако, тога нема ни у савременом богословском образовању, које се у Србији на свим нивоима теолошког образовања, од верске наставе у школама до факултетских студија, темељи првенствено на вредностима везаним за личност. Темељи овог учења, међутим, јасно се распознају у одређеним друштвено-политичким схватањима којима су склони руски пастири новијих времена.

Руски свештеник тврди да је породица нормална средина за васпитавање пре свега зато што у њој постоји јасна хијерархијска структура. Устројство надређених и потчињених и насилно потискивање сукоба за њега је добра алтернатива савременој демократији и причама о ненасилном решавању конфликата у грађанском друштву: „Ако желимо да одгајимо правог грађанина, крајње је пожељно васпитање управо у породици. Цело друштво је организовано хијерархијски. Постоји руководство и постоје потчињени“ (189).

„У породици“ – наставља Шугајев са својим произвољним нацртом – „постоји хијерархија, што је веома важно, али за васпитање је веома важно да она буде правилна: отац – мајка – дека и бака – старија браћа и сестре – ја – млађи. Ова правилна хијерархија не сме да се наруши. Родитељи децу од раног детињства уче да су свађе ужасне и потпуно недопустиве у њиховим животима“ (190). Шугајев наставља указивањем на разлоге коначне пропасти породице у савременом друштву, а они се налазе у – одласку одраслих укућана на посао (!): „Када је из породице на посао отишао отац – то још није најстрашније, али ако из породице одлази мајка, породица коначно пропада“. По њему, ово није само друштвена већ и лична трагедија савремених људи: „Зашто се данас код многе деце откривају психички поремећаји? Зато што је породица која је увек била јак штит, заштита за дечју душу, данас уништена“ (196).

Аутор види узроке уништавања породице пре свега у преиспитивању родних и узрасних улога, односно у променама до којих је дошло у хијерархијским односима потчињавања жена и деце мушкарцима. Мушкарац мора да буде глава породице, јер је то био и увек раније: „глава породице, домаћин на својој земљи и у својој кући“ (204).

Сабрат и вршњак Шугајева, свештеник Павле Гумеров, аутор још једног популарног издања о православној идеологији породице (Домаћа црква: Породични живот у савременом свету, друго допуњено и проширено издање Епархије бихаћко-петровачке и манастира Клисине) се још концизније фокусира на улогу и идеал пожељног православног мушкарца: „Младићима желим једно: да буду мушкарци“ (28). У својој бризи за примерено васпитање девојака, он иде тако далеко да тврди: „Познато је да се већина силовања дешава због непристојног понашања жена… Јер мушкарац је, као што је познато из медицине, више склон узбуђењу него жена“ (27-28).

Али вратимо се карактеристичним местима из Шугајевљеве књиге „Једном за цео живот“ у којима се износе носећи вредносно-идеолошки судови: „Не треба заборавити да разлике између полова проистичу из устројства породице и ударац по овим разликама биће ударац по породици. А све те (феминистичке) организације подржава Запад да би коначно уништио руску породицу и ослабио нашу домовину“ (156). Према конструкцији Шугајева, стабилност породице зависи искључиво од социјалних (родних) улога мушкараца и жена чија се исправност мора потврдити и држати далеко од сваке сумње.

Ставови да Запад подржава баш све невладине организације са искључивим циљем коначног уништавања Русије звуче у најмању руку наивно. Међутим, то не смета њиховом ширењу и усвајању у различитим православним (не само руским) срединама, чиме се православни хришћани данашњице доводе у амбивалентну и напету позицију духовног противљења цивилизацији којој сами припадају.

Тачно је да се вредности ове цивилизације коренито разликују од Шугајевљеве хијерархије вредности и идеала породице засноване на родним и узрасним поделама. Савремени свет већ дуже време трага за новим уређењем породице, које ће моћи да обухвати и уважи целокупан опсег духовног трагања, слобода, права и достојанства људи данашњице. Многа истраживања у области породичних студија руковођена су бригом за потребе живог човека, препуштеног евидентном страдању и притисцима од стране неодговарајућих и противречних социјалних модела из ближе и даље прошлости. Водећи се мотивима радикалног хуманизма, западни свет нашег доба разрачунава се са својим сопственим „великим причама“, међу којима у значајније спадају култ породице и педагошки хибрис из доба модерне и просветитељства. У условима тог освешћивања, свет од хришћанског истока очекује, ако не светлост и реч спасења, оно макар постојано и здраво духовно сведочење. Најмање што је свету потребно од православних хришћана данашњице јесте културни и национални ресантиман, наметање колективистичких патријархалних образаца какви више не функционишу ни у друштвеним срединама Истока.

Запањујући је начин позиционирања у односу на те напоре који у име православних хришћана предлаже Илија Шугајев. Такво позиционирање огледа се у два елемента: прво, охол и потцењивачки став према труду науке, философије и социјалне етике савременог света, без икакве намере да се у тим просторима мисаоног стваралаштва понуди и свој, православни допринос, а друго: нуђење крајње застарелих и нехуманих решења заклоњених балдахинима тобоже божанског права. Ево шта би, према овом руском аутору, требало да буду основна обележја идеологије православних породица: „Жена је чуварка домаћег огњишта. Од ње зависи атмосфера у породици“ (153). „Мушкарцу је Богом дато право да доноси одлуке. Управо он то и треба да чини“ (165). „Жена не треба да покреће расправу у присуству деце и да срозава очев ауторитет“ (166).

Чини се да оваква идеологија постепено прераста и у неку врсту митологије православне породице. Није познато где данас постоје огњишта, нити шта би у православним домовима она требало да симболизују. У стварном животу жени је такође „Богом дато“ право доношења одлука и све док се она у породици сматра слободном и одговорном личношћу мушкарац не треба самостално да одлучује у њено име. Постоји његов ауторитет оца, али постоји и једнако значајан ауторитет мајке – који такође не треба срозавати. У многим случајевима мајка се мора супротставити ауторитету свог супруга и „покретати расправе“ како би заштитила децу од његових притисака и насиља. Да ли ће то она чинити и пред децом или само иза њихових леђа није ствар која пресудно утиче на квалитет православног родитељства.

Међутим, овде је и само родитељство употребљено као полигон супротстављања и доказивања „исправних“ родних улога. Тако аутор указује и на (благо речено) необична научна открића која су њему самом занимљива: „Занимљиво је да по психологији развоја по полу, отац треба да се бави васпитавањем дечака од његове треће године. До треће године деца су ‘бесполна’. Она су уз мајку и мајка их исто васпитава. После три године деца треба да добијају потпуно различито васпитање“ (218).

Породична идеологија коју Илија Шугајев представља као православну протеже се и на разликовање улога (дискриминацију) по узрасту. Потчињавање није прописано само за жене, већ и за децу као део популације, односно као групу људских бића. „Дете не сме да има било какве привилегије, било каква посебна права која би му давала предност у односу на родитеље. Оно мора имати јасне представе о породичној хијерархији и мора да зна своје место у породици“ (193). То што савремено дете и жена те представе углавном немају и што се њихово место у породици не зна узнемирава нашег аутора до те мере да он прети, упозорава, окривљује и застрашује.

Више од тога, мотивисан вапајем очајања пред савременим животом, он скицира читаву идеологију потчињавања и васпитавања, приписујући јој снагу православног учења. Ни свештеник Павле Гумеров, мада уопштено мирнијег духа и блажих тонова, не пропушта да на одређеном месту истакне општу паролу: „Деца морају знати где им је место“ (103). „Ако сте купили детету компјутер“ – пише отац Павле (рукопис је објављен 2009. године) – „онда га ставите под строгу контролу“. Не тврдимо да руски пастири у својим идеологијама не дају довољно места општењу са децом, али се ово општење највећим својим делом своди на притисак, надзор и контролу. О последицама које такав однос са родитељима оставља на децу они не брину.

Оно што највише иритира Илију Шугајева јесу питања о сексуалности. Многи мисле да православна проповед данашњице нема одговор на већину дилема из ове области или тај одговор, у најмању руку, не изражава никакав јасан, недвосмислен и јединствен саборни став. Наш аутор, међутим, категорички тврди: „Младић и девојка падају у блуд? Готово је! Они сад скоро да нису у стању да створе стабилну породицу. Вероватноћа да ће се ускоро растати сада је врло велика. Чак и ако ускоро ступе у брак, њихова породица ће бити унакажена“ (87). Према православној идеологији Илије Шугајева, прво настаје духовна веза, а затим телесна. Уколико се деси обрнуто – породица ће бити унакажена. Овде он поново прибегава својој омиљеној немаштовитој метафори младице, односно дрвета, посађеног наопако – корењем на горе а лишћем у земљу (88).

Колико надмен, несимпатичан, духовно безосећајан и пастирски небрижан став према деци овог времена, у чијем свету могућност предбрачних сексуалних односа није страна и од којих је велики број том искушењу подлегао пре него што је и дошао у додир са православном идеологијом васпитавања и породице! Уместо делатне пажње и конкретнијих савета у Христовој љубави – недвосмислена осуда, обесхрабривање, презир, предсказање унакажења и пропасти. Колико ли тек мисионарски неодговоран дискурс сведочења вере пред световним окружењем које у сексуалном општењу не уочава никакав „блуд“ већ легитимну вредност живота. Како би доказао своје категоричне исказе, Шугајев црта табеле и разматра варијанте. Једна од варијанти је и ова: „Ви не попуштате, а младић вас не оставља. Он је добар“. Друга је ова: „Он је добар, а ви попуштате. Овде стављам велики знак питања. Нико не зна како ће се даље развијати ваши односи. Људска психологија је оваква – што јефтиније нешто добијемо, тим мање то ценимо“ (90).

Аутор наставља са уверавањем износећи причу о младићу који је огрезао у развратни живот. Међутим, то га није удаљило од наводно за мушкарце типичног става: „без обзира на своје развратно понашање у дубини свог срца он је свеједно схватао да његова будућа супруга треба да буде невина“ (91). Шугајев се без устезања позива на аргумент тзв. телегоније, који показује на примеру коња. Наиме, на потомство женке утичу сви њени ранији полни партнери. „Ефекат телегоније“ – тврди он – „односи се и на људе и то у много јасније израженој форми него у животињском свету“ (93). Након пуне две стране навођења нечега што личи на научне доказе, наш аутор поентира овако: „Ево, управо се ту подигла завеса са ове тајне! Данас званична наука не признаје појаву телегоније, јер би то чврсто затворило врата разноразним сексуалним револуцијама, од чијих се плодова лако згрће огроман новац“.

Верификујући своју православну идеологију полних односа аналогијама са вредношћу тржишне робе и фамозном хипотезом о телегонији, Шугајев не преза ни од најблаже речено, исхитрених и непроверених теза које представља као непобитне чињенице. Најпре, он тврди да се „тема зачећа у Цркви ретко разматра нашироко – не зато што је непристојна већ зато што је веома узвишена“ (72). Не желимо да доводимо у питање узвишеност теме, али разлог њеног табуизовања у пракси новијих поколења Цркве далеко је од сваког побожног поштовања. Шугајев тврди да се православни супружници и данас „труде да се моле пре свог сједињења“ (74). Ако таквих случајева и има, они пре чине изузетак који потврђује правило да се данашњи супружници на томе не труде. Тако је у Србији, а тако и у савременој Русији.

После свега, руски свештеник изјављује да блуд настаје тако што „омладину у њега увлаче сопствени пријатељи, руковођени подсвесним болом због чињенице да су они пали, а други нису“(87). Овакво објашњење смисла савремених сексуалних слобода оставићемо без коментара.

Најзад долазимо до саме идеологије васпитавања деце, коју млади православни проповедник презентује а његова домаћа и наша читалачка публика некритички прихватају као православну. „Родитељи имају власт и неопозиви ауторитет, зато што испуњавање своје воље могу да остваре на силу. Вољу својих родитеља дете је принуђено да поштује, а да у својим поступцима узима у обзир и жеље своје браће и сестара – то је већ добровољна ствар“ (129-130).

Смисао васпитавања деце по Шугајеву састоји се у њиховом очвршћивању, оспособљавању да подносе сва будућа искушења која носи живот, а то се не постиже никако другачије до успостављањем неприкосновене родитељске контроле. Ради лакшег остварења тог циља, аутор сугерише да се у породицама рађа већи број деце: „Лично бих желео да моја деца чврсто стоје на ногама, да буду врло издржљива и да лако подносе све тешкоће. У породици са много деце она ће лако моћи тако да се прекале“ (131). „Ако је дете у породици само, шанса да ће родитељи изгубити контролу над њим врло је велика“ (133).

Супротно западним нормама права деце, које налажу поступање одраслих у најбољем интересу детета самог, изгледа да се сврха православне идеологије васпитања у интерпретацији Илије Шугајева крије у најбољим интересима родитеља: „Родитељи стално треба да буду усмерени на то да васпитавају себи помоћнике. Деца врло добро осећају шта се родитељима свиђа и шта треба радити да би им угодили“ (200). „Родитељи девојчице треба да теже ка томе да васпитају девојку која ће са четрнаест година бити потпуно самостална домаћица“ (201).

Шугајев на још једном месту упућује своје читаоце у достигнућа теорије развоја: „У животу деце постоји одређена фаза када се утемељује сама навика на посао. Ово је отприлике узраст од четири до шест година. Управо у овом узрасту човек треба да почне да навикава дете на рад“ (202). Подручје родитељске принуде и контроле обухвата и унутрашњи свет детета, самосталних дечјих активности и интересовања: „Ако не будете пазили на оно што се детету нуди као идеал, оно неће подражавати ономе што ви будете хтели. Дете треба буквално окружити сликама и примерима које сматрате кориснима“ (206).

Нетипично за свештено лице, аутор на више места као добре примере предлаже руске бајке, совјетске игране и цртане филмове: „Посаветовао бих родитеље да заштите децу од савремених видео и телевизијских програма, а да им дозволе да код куће гледају само видеокасете са старим совјетским филмовима и цртаним филмовима којих данас има у слободној продаји“ (167). Важно је напоменути да ова ограничавања деце аутор налаже у време интернета и мобилне телефоније.

Немамо намеру да се подсмевамо романтичним идејама Илије Шугајева, које и код нас буде осећај лепоте и спокојства. Проблем је у нереалности тих предлога и у крајњем апстраховању практичних околности, у чему се огледа небрига за људе. Очигледно, овде се нуди модел који је недостижан и нехуман не само по децу већ и по саме родитеље. Они су, наиме, осуђени на сталан притисак савести и фрустрацију због коначне немогућности да сва ова ограничења наметну и на делу. Аутор, међутим, не види никакав други начин на који би одрасли могли да поучавају своју децу моралним вредностима. А поучавати моралу се мора – и то под искључивим и свеобухватним надзором родитеља. Људи то не чине од „сувишка срца“, снаге и обиља љубави, већ из осећаја осујећености, угрожености и притиска који им ствара педагошка дужност. „Не учити дете никаквом моралу исто је што и не учити човека језику“. Чак и вера стоји у служби моралног васпитавања деце: „Не дајући детету никакву веру, ми га одгајамо као морално заостало“ (209).

Улога родитеља састоји се, дакле, у „давању вере“, при чему се ни у једној речи не сугерише метод надзора и контроле родитеља над собом, својим страстима, помислима, застрањењима и ограничењима, већ искључиво метод надзора и контроле над слободом деце. Оваква идеологија васпитавања не потиче само из осиромашених и конфликтних односа са децом, односа лишених за децу препознатљиве љубави, бриге и пажње, већ и из специфичног виђења природе и личности детета, какво би се тешко могло усагласити са хришћанским богословљем. „Сав духовни живот деце одвија се кроз родитеље. Дете само не може, не уме да се моли, а то жели“ (62). „Деца су у духовном смислу наставак својих родитеља, они су делови њиховог тела“ (65). „Док је код телесне везе обрнуто, духовна веза између родитеља и деце је таква да је дете њихов неодвојиви део“ (69).

Није јасно како би се ове претпоставке могле довести у везу са православном црквеном праксом крштавања, самосталног евхаристијског учешћа (помињања по имену) и причешћивања деце од узраста новорођенчади. Аутор иде толико далеко да деци оспорава чак и способност за љубав: „Да воли може само одрастао човек. Две врло важне особине одраслог човека су самосталност (слобода, независност) и одговорност за друге људе“ (170). Нама се чини да су ове тезе у директној супротности са оним што новозаветно божанско откровење учи о одраслима и деци, мудрима и простима, великима и малима пред Богом.

Да би одбранио своју идеологију васпитавања, Илија Шугајев се коначно устремљује и на сам свет детета, на универзалне вредности детињства утврђене у Христу, које данас признаје не само хришћанско предање већ и велики део савременог света. „За васпитавање одраслог човека потребна је средина одраслих људи. Кад се дете васпитава у породици, од сталног општења са одраслима оно усваја зрео однос према животу“ (194). „На дете треба гледати као на малог одраслог човека“(198). Вредности детињства по себи овде се у целини негирају. Једина сврха детињства је у одрастању, припреми за улазак у зрело доба. Дете није зрело, слободно и одговорно биће – оно је личност „у настајању“, биће коме је васпитање потребно да би постало човек. „Њима није потребно детињасто општење, већ одрасло. Родитељи не би требало да се спуштају на ниво детета, већ би требало да уводе децу у свет одраслих. Ако је дете укључено у живот одраслих, оно ће бити развијено!“ (199). „Треба чинити дете учесником свог одраслог живота и тада постоји нада да ће оно бити вредно“ (200).

У име српске читалачке публике изражавамо захвалност оцу Илији Шугајеву, његовим преводиоцима и рецензентима на добрим намерама и ревносном труду који стоје иза ове књиге. Она попуњава празнину за коју смо одговорни ми сами – учитељи и оци савремених поколења Цркве, што смо своје ближње у условима свих противречности данашњице оставили без потребних савета у тако важним областима живота као што су полно васпитање, брачна и родитељска одговорност. Ипак, поштујући чин и благослов, као и веру младог руског свештеника, не осећамо се обавезним да усвојимо и идеологију коју он у својој књизи ауторитативно заговара. Штавише, имамо дужност да укажемо да се она не може сматрати православном, чак ни ако се држимо условног значења.

Православна црква није познава да осмишља и намеће било какве идеологије, системе или уређења. Њено посланство састоји се у томе да пружа реч утехе, охрабрења и подршке људима који се налазе на путевима духовног трагања, да их упути и уведе у односе откривене и богодароване Христове љубави како би и у њиховом партнерском, брачном или родитељском опхођењу могло да дође до појаве животодавне божанске благодати. У књизи „Једном за цео живот“ таквих момената једноставно нема. Књига представља један генерални, у много чему наивни и утопијски покушај реанимирања „традиционалних вредности“ у савременим условима живота у свету. На тим вредностима истакнута је етикета православља, међутим далеко је видљивији утицај азијатског паганског аскетизма, потеклог или из претхришћанског наслеђа или из вишевековног татарског или турског ропства, утицај који је заједно са неким хришћанским елементима обликовао тзв. патријархалну културу источних народа.

Етику православних хришћанских односа не можемо, нити је потребно, уобличавати као иделогију, све док се и само православље не доживљава као чинилац подупирања и служења уско националним или универзално империјалним, етничким и расним ресантиманима традиционално „православних“ средина. Уколико је тако, ова врста проповеди може створити озбиљан проблем у културној и цивилизацијској идентификацији многих са светом и временом у којем живе, у којем су се родили и у којем су позвани да својим примером, речима и мислима сведоче Васкрслог Христа.

Катихета Ивица Живковић

Извор: Теологија.нет

Архиепископ берлински Марко: Покајањем, преко крста, ка Васкрсу!

Sun, 01 Dec 2019 21:39:04 +0000

„Ваше преосвешентсва, чесна братија овог светог манастира, братије и сестре, нисам ја вас удостојио него сте ви мене удостојили. Мислим да нас је Бог све удостојило данас да се скупимо овдје, у овом светом храму, поред кивота Светог Краља Стефана. Честитам вам велики празник. Међутим, сматрам да није истина кад кажем ”велики празник”. Овај празник је изванредан, превелики празник. Ако смо примијетили синоћ, ми који смо били на бдењу, кад се читало умјесто васкрсног јеванђеља, читало се јеванђеље Светом. То је изванредан случај. Црквена слава, манастирска слава сматра се као други Васкрс. Али то није већи од Васкрса, него други. Ако се замењује васкрсно јеванђеље другим јеванђељем, то показује колико братија овога манастира поштује Светог Краља Стефана.

Зашто такво поштовање? Зашто сте се ви скупили овдје, у овом светом мјесту? Дошли сте из велике даљине да поштујете овог светог. Мислим да је разлог у томе што је Свети Стефан велики зидар који подиже зид око овог манастира и наших душа. Чиме зида? Он зида зид овог храма његовом молитвама за нас и за све православне хришћане. Овај зид је тврд, претврд. Никад за све векове овог манастира нико није срушио ове зидине. И тако треба да наша срца нико не сруши, никаква сила. Овај зид не мјери се висином, дебљином, бројем камења који су узидани. Овај зид се мјери духовном мјером. Овај зид је напомена нама да треба зидати стално, да смо хришћани не само у недељу, не само на Божић и на Васкрс, него сваки дан, сваки тренутак наших живота. Ми ћемо бити хришћани само онда, кад зидамо сваки дан, кад никад не престајемо, кад знамо да наше хришћанство није тренутна ствар. Треба да знамо у чему се наше хришћанство састоји: у покајању.

Шта ради калуђер? Зашто носи црну одежду? За покајање. Покајање је основа. И сећамо се како Господ је дошао у овај мир, и почео је своје Јеванђеље речима, ”Покајте се, приближи се Царство небеско.” Због тога се кајемо, да добијемо царство небеско у нашим срцима. Наше срце je најдрагоценије сасуд за благодат Божији. Због тога су мученици, апостоли, мученици свих вријемена ишли на крст: због покајања, због љубави за Христа. То покајање, које је основ нашег хришћанског живота, нас води ка крсту, а преко крста, идемо ка Васкрсу. И тако ми смо увијек крстоносци, христоносци, увијек у свом срцу, у свом читавом бићу, имамо крст Христов и Васкрсење.

Само на тај тачин ми можемо опстати против свих злих сила, који ви видите свакодневно, како руше цркве, како руше човечанске душе, како руше нашу омладину сваком прљавштином. Једини хришћани се боре против насиља: државног, политичког, а и против насиља етичког, моралног. Много много сила има у нашем животу којима морамо, без страха, да се одупремо и да идемо напријед за Христа, за крст, за Васкрс. Није наша борба са неким или против некога, него против наших греха. Наша борба је за Христа, за крст, за вазнесење. У овом светом храму, сећамо се да је најбитнија основа нашег хришћанског живота наша молитва, наше покајање. Нису за само један дан, него су наши стални пратиоци, наши пратиоци свакодневног живота. Само на тој основи можемо зидати мир, зидати дебели зид који нас заштити од сваког зла.

У овоме вам желим Божију помоћ, да се трудите, да радите на свом спасењу, и да знате да је само у Богу права помоћ. У људима ћемо често налазити само охолост, и због тога ћемо патити и то је наш крст. Али све ово чини живот. Уз Божију помоћ живећемо као хришћани.“

Беседу је говорио, на течном српском језику, Владика Марко, Архиепископ Берлински, Руске заграничне цркве, после славске Литургије у манастиру Дечани, 24ог новембра 2019. године. Владика Марко, немачког порекла, је дугогодишњи пријатељ српског народа, пострижен у монаштво од преподобног Јустина Ћелијског.

Извор: Манастир Високи Дечани

Живот у потпуном послушању духовном оцу је искључиво део монашког начина живота

Sun, 01 Dec 2019 21:34:00 +0000

Нажалост, само рукоположење за презвитера не значи неопходно да свештеник постаје довољно искусан за духовно руковођење. Премда и у случају ако се искрено обратимо сваком парохијском свештенику без обзира на његово искуство и године, Бог нас сигурно никада неће оставити без помоћи и утехе. Проблем настаје када се од парохијских свештеника очекује да буду прозорљиви старци који дају духовно непогрешиве савете. Ово је велика опасност и заснивање таквих односа са парохијским свештеницима или, што чешће бива, свештено-монасима може бити ризично и лако одвести у озбиљне проблеме.

Искусан и смирен свештено-монах који живи у манастирском поретку општежића не би смео да преузима на себе исповедање и руковођење других уколико за то није посебно задужен од стране Епископа као архипастира. Самовољно тражење духовне деце и сабирање својих следбеника показатељ је духовне болести и гордости и, нажалост, није ретка појава данас у Православној Цркви. Проблеми са тзв. младостарчеством принудили су Руску Православну Цркву да додатно регулише правила манастирског живота и односа према људима у свету. С једне стране, разумљиво је да верници траже непосреднији контакт са својим пастирима и могућност да добију савете како би разрешили своје духовне проблеме, али у Цркви све мора бити благочино (по добром поретку) и свако није ни позван ни способан да духовно помаже другима.

Верници треба да се труде да уз помоћ својих свештеника узрастају у личној одговорности и зрелости, а не да траже прозорљиве старце које ће свакодневно обасипати најбизарнијим питањима. Свештеник-исповедник није индијски гуру, већ личност која нам помаже да духовно сазремо на један здрав начин. У наше време тражење духовника постало је помодно, као што је у западном свету тренд да свако има свог психијатра. Разумљиво је да људима треба савет, али у највећем броју случајева проблеми стварни или имагинарни долазе од егоцентричности данашњег човека који себе сматра за центар света, који тражи савет, али заправо слуша понајвише самог себе. Мудар човек чује савет и гледа да га примени у оквирима својих могућности, а онај који себи придаје много значаја тражи вишесатне разговоре и детаљна упутства, јер, авај, његови проблеми су посебни као што је и он сам у својим очима посебан. Свештеници би зато требало да врло опрезно поступају у давању савета. Пре свега, не треба давати изричите савете, већ помоћи вернику да сам препозна најбоље решење са својим ближњима, посебно ако је реч о брачним проблемима. Треба избегавати дуге разговоре и савети треба да буду смирени и једноставни. Исто тако и исповести треба да буду концизне јер у њима онај који се исповеда треба да јасно и нелицемерно наведе оно што осећа да је погрешио и што му оптерећује савест, а не да улази у бескрајан монолог или рецитацију са већ пожутелих листића при чему заправо највише слуша и оправдава самог себе или покушава да задиви исповедника својом скрупулозношћу.

Тражење беспоговорне послушности духовнику за људе у свету је веома опасно и свештенослужитељ који то тражи од онога који му се поверава налази се у својеврсној духовној прелести и треба га се клонити. Чак и у дубро устројеним манастирима послушање није једносмеран процес, већ произилази из сусрета у љубави наше воље и воље онога који се духовно брине о нашим душама. И најискуснији исповедници који живе врло строгим духовним животом избегавају директне одговоре и једноставним речима упућују и саветују, препуштајући слободи и савести сваког човека да нађе начина како да поступи у специфичним околностима. Они који имају директно надахнуће од Бога шта треба да кажу, јако су ретки, ако их уопште и има у нашем времену. Они у смирењу и страху Божијем не расипају своје дарове у гужви и галами овог света.

Посебно се треба чувати "духовника" који обавезују своја "чада" да им дају новац, поклоне, плаћају путовања, обезбеђују смештај и разне друге услуге, што данас, нажалост, такође није реткост. Много је бракова који пропадају зато што их договарају квази-духовници или улазе дрско и без страха Божијег у питања брачне интиме и наносе онима који им траже помоћ духовну штету. Нису ретки примери да они који су до јуче живели расејаним животом по кафанама и улицама, сада, тобож сасвим излечени воде за собом читаве ашраме својих духовних обожаватеља. То је жалостан пример духовног посрнућа и за једне и за друге.

Ван манастира није уобичајено "давање послушања", као ни друге врсте симулација монашког живота, већ се може само дати смирен савет, а на сваком човеку је да по својој савести види како ће га применити. Сведоци смо данас бројних секти на Западу које управо функционишу по принципу духовног уцењивања и држања људи лабилног карактера под утицајем вође секте. Један од најгорих примера је тзв. сајентологија која је унесрећила и духовно дезинтегрисала многе људе који су помислили да ту могу наћи неку заједницу и утеху. Нажалост, гуру-менталитет неких самозваних духовника у Православљу почива на истим принципима. "Духовник" се поставља као неприкосновен ауторитет који тражи пуну власт над човеком, а таквима неретко прилазе управо они који се сами плаше сопствене одговорности и траже другога да уместо њих одлучује и преузима одговорност. На крају то постаје један дубоко поремећен однос који се крије под привидом "благочестивог односа духовника и духовног чада", попут повести о оптинским старцима. Оптинске старце и њима сличне Црква је препознала по њиховој светости живота као светитеље, али многе који су се самовољно угледали на њих није, јер не раде по Божијој вољи, већ по сопственој. Зато је предавање у руке разним духовним шарлатанима или воајерима (који воле да слушају исповести и улазе у унутрашњу интиму човека) пут који напослетку води у духовно разочарање и неретко у потпуно одступање од Цркве.

Архимандрит Сава Јањић

ИЗВОР

Митрополит Порфирије: Значај поста за духовни живот

Sun, 01 Dec 2019 21:13:13 +0000

У суботу, 30. новембра 2019. године, у свечаној сали Музеја Српске Православне Цркве у Загребу, са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског господина др Порфирија, а у организацији Црквене општине загребачке, отпочео је божићни циклус предавања на различите духовне теме.

Звучни запис предавања

Као и сваке године прво предавање одржао је Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, на тему: „Значај поста за духовни живот“. Митрополит Порфирије је на самом почетку поздравио све присутне, пожелевши свима срећан и благословен почетак Божићног поста, и заблагодарио свима што су се одазвали позиву и издвојили од свог драгоценог времена како би присуствовали предавању. Одмах потом Митрополит Порфирије је одржао веома инспиративно и садржајно предавање о значају поста за духовни живот верника, наводећи мноштво примера из веома богате ризнице духовног и опитног живота светитеља наше Цркве. После предавања уследила је дискусија у којој су присутни постављали питања на која је Митрополит Порфирије са стрпљењем и љубављу одговарао.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића у Сан Габријел Лос Анђелесу: Божићни пост

Sun, 01 Dec 2019 20:00:00 +0000

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије одржао је предавање у храму Светог Саве у Сан Габријел - Лос Анђелесу. Прота Гојко је говорио о значају Божићног поста као свештеног и благословеног периода који нас припрема за празник Рождества Христовог.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића у Тршићу: Мисија цркве у XXI веку

Sun, 01 Dec 2019 19:59:00 +0000

У Библиотеци Вуковог завичаја у Лозници, у склопу Православне школе родитељства, а у организацији Црквене општине Тршић, одржана је духовна трибина на којој је протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор богословије Светог Петара Цетињског, говорио о мисији Цркве у 21. веку. Вашој пажњи препоручујемо ово надахнуто предавање.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Презвитер Станко Лакетић: Постом и молитвом у сусрет Божићу

Sun, 01 Dec 2019 19:55:00 +0000

Презвитер Станко Лакетић, професор Богословије Свети Арсеније Сремац у Сремским Карловцима, одржао је предавање у суботу, 30. новембра 2019. године, у свечаној дворани Музичке школе у Кули, на тему Постом и молитвом у сусрет Божићу.

Звучни запис предавања

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Главна радост

Sat, 30 Nov 2019 14:07:59 +0000

У ове дане пред Божић човек изнова и изнова жели да говори о главној радости хришћанске вере, о самој њеној суштини, о ономе што је хришћанско учење назвало богочовештво.

У освит хришћанства, у Јеванђељу љубљеног ученика Христовог Јована, зачуле су се ове дивне речи: И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине (Јн 1, 14).

Богочовештво! Бог постаје човек да би, по речима другог учитеља хришћанства, светог Атанасија Александријског, човека учинио Богом. Бог долази у свет, на земљу, да свет учини Својим Царством… Човеку застаје дах када помисли на ово, када се сети ових тако често заборављених речи раног хришћанства. И одједном му постаје јасно зашто сви пророци, сви проповедници скучене и досадне материјалистичке среће тако мрзе Христа и хришћанство. Они тврде да се против хришћанства боре зато што оно понижава и поробљује човека, кога они, представници „научно потврђене“ теорије среће, управо ослобађају од опијума религије. Али то је само покушај да се скрене пажња. Истина је да они мрзе Христа и хришћанство, и то из супротних разлога – зато што не желе обоженог човека, зато што не могу да поднесу његову узвишену, божанску замисао, зато што се боје његове царске слободе, укратко, зато што не могу да прихвате све оно што о човеку говори Јеванђеље. Јер док год човек памти, док год зна све то, дотле га је немогуће успавати причама о „производним односима“, немогуће је приморати га да поверује да у законима материје, у законима економије, лежи кључ за тајну бића или да, заправо, никакве тајне нема нити је икад било. Да су погрешили пророци и песници. Да ни плаветнило неба ни радост љубави нису вредни захвалности. Да жеђ за чистотом и савршенством која изједа душу није ништа друго до пука самообмана, последица сујеверја и некултуре. Да се одговор на сва питања, научна формула среће, крије у досадним и бескрајно гломазним списима некаквих мрачних „стручњака“, у економским рачуницама и прорачунима.

И зато док год на свету буде Божића, док год људи буду празновали долазак Бога у свет и памтили да се ту, у радосној вести богочовештва, крије права мера човека и његовог истинског призвања, дотле неће имати успеха никакве сувопарне теорије, јер човекова душа је таква да „звукове неба заменити њој не могаше земаљски пој“.

Не умиру на земљи вера, нада, љубав, не савија човек своју царску, слободну главу пред кумиром материјализма. Залог тога је празник Божића, празник богочовештва, празник Божјег позива упућеног човеку, позива не само да се узнесе на небо него и да са собом узнесе цео свет, читаву творевину, сву лепоту, целокупно стваралаштво – све што му је дато како би остварио своју човечност.

Протопрезвитер Александар Шмеман,

Беседе на Радију-Слобода 2,

Каленић, Крагујевац 2017, стр. 123-126.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Божићни пост

Sat, 30 Nov 2019 11:53:06 +0000

У организацији братства Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици и у склопу циклуса предавањâ у току Божићног поста, у крипти Саборног храма одржано је предавање на тему „Божићни пост“. Предавање је одржао протојереј-ставрофор Гојко Перовић парох цетињски и ректор Цетињске богословије.

Звучни запис предавања

У уводном слову вечери, пред бројним аудиторијумом, Борис Мусић чтец Саборног храма и модератор ове вечери, сабранима је пожелио добродошлицу и представио је и најавио оца Гојка захваливши му уједно и на доласку и на издвојеном времену, након чега је отпочело предавање.

Крипта Саборног храма је била пуна слушалаца, жељних топлог, богонадахнутог пастирског слова, те су са посебном пажњом пратили ово замимљиво излагање оца Гојка Перовића.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Недеља двадесет четврта по Педесетници: Еванђеље о исцељењу крвоточиве жене и васкрсењу Јаирове кћери

Sat, 30 Nov 2019 11:18:06 +0000

Светописамска читања:

Еф. 221 (2:14-22)

Браћо, Христос је мир наш, који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство, 15. Укинувши тијелом својим закон са његовим заповијестима и прописима, да оба сазда у самоме себи у једнога новога човјека, стварајући мир; 16. И да помири са Богом и једне и друге у једном тијелу крстом, убивши непријатељство на њему. 17. И Он дошавши благовијести мир вама који сте далеко и онима који су близу. 18. Јер кроз Њега имамо и једни и други приступ ка Оцу у једном Духу. 19. Тако, дакле, нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи Божији, 20. Назидани на темељу апостола и пророка, гдје је угаони камен сам Исус Христос, 21. На коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу; 22. У кога се и ви заједно уграђујете у обиталиште Божије у Духу.

Лк. 39 (8:41-56)

У вријеме оно, дође Исусу човјек по имену Јаир, и он бјеше старјешина синагоге, и павши пред ноге Исусове, мољаше га да уђе у дом његов. 42. Јер у њега бјеше јединица кћи око дванаест година, а она умираше. А кад иђаше Исус, народ се тискао око њега. 43. И бјеше нека жена болесна од течења крви дванаест година, која је све своје имање потрошила на љекаре и ниједан је није могао излијечити; 44. И приступивши састраг, дотаче се скута хаљине његове, и одмах стаде течење крви њене. 45. И рече Исус: Ко је то што ме се дотаче? А када сви одрицаху, рече Петар и који бијаху с њим: Наставниче, народ те опколио и гура те, а ти говориш: Ко је то што ме се дотаче? 46. А Исус рече: Неко ме се дотаче, јер ја осјетих силу која изиђе из мене. 47. А кад видје жена да се није сакрила, приступи дрхтећи, и паде пред њим, и каза му пред свим народом зашто га се дотаче и како одмах оздрави. 48. А он јој рече: Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру. 49. Док он још говораше дође неко од старјешине синагоге и рече му: Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља. 50. А када чу Исус, одговори му говорећи: Не бој се, само вјеруј, и биће спасена. 51. И дошавши у кућу, не допусти никоме да уђе осим Петру и Јовану и Јакову, и дјевојчином оцу и матери. 52. И сви плакаху и јаукаху за њом. А он рече: Не плачите, није умрла него спава. 53. И подсмијеваху му се знајући да је умрла. 54. А он изгнавши све, узе је за руку и зовну, говорећи: Дјевојко, устани. 55. И поврати се дух њен, и устаде одмах; и он заповједи да јој даду да једе. 56. И задивише се веома родитељи њени. А он им заповједи да никоме не казују шта се догодило.

Беседа Светог Владике Николаја охридског и жичког у недељу двадесет четврту по Педесетници

Кад сјајно сунце обасја камен, камен почне сијати.
Кад се незапаљена свећа дотакне пламена, и она почне горети.
Кад се магнет дотакне неког предмета, онда и овај предмет постане магнетисан.
Кад се електрична жица дотакне обичне жице, онда и ова бива наелектрисана.

Све је ово физичко искуство које је само слика или прича духовног искуства. Све ово што бива споља јесте само слика онога што бива унутра. Сва пролазна природа јесте као сан унутрашње јаве и као бајка непролазне стварности. Душа је јава тела, а Бог је јава душе. Кад се Бог дотакне душе, душа оживи и прогледа; кад се душа дотакне тела, тело оживи и прогледа. Од душе тело добија и светлост и топлоту, и магнетизам, и електрику, и вид, и слух, и покрет. Све ово пак бива изгубљено за тело онда кад се душа од њега одвоји. Од Бога добија душа нарочиту светлост, и нарочиту топлоту, и магнетизам, и електрину, и вид, и слух, и покрет. Све ово пак бива за душу изгубљено онда кад се душа одвоји од Бога. Мртво тело јесте слика мртве душе, то јест душе одвојене од Бога.

Има ли кога год у овом великом свету, до кога кад се дотакну мртве душе, ове оживе, и засветле се, и распламте се, и намагнетишу се, и наелектришу силом животном?

Има ли кога год на прешироком и предубоком гробљу људске историје, до кога кад се дотакну мртва тела, ова устану, и проходају, и проговоре? Мора да има; иначе би сунце и земља, зима и пролеће, магнет и електрика, и све што стоји у овој природи било слика нечега што не постоји - сен без стварности, сан без јаве.

Ваистину мора да има; иначе се не би ни јавио на земљи Господ Исус Христос. А Он се јавио на земљи зато, да покаже људима јаву и стварност, које је сва природа, са свима својим стварима и бивањима, само као слика, као сан и бајка. Дошао је Господ да докаже људима истинитост лекције сунца и земље, и зиме и пролећа, и магнетизма и електрике, и свих ствари у природи, од Бога створених и као отворена књига пред човека положених, но од човека још непрочитаних.

Он и јесте тај огњени стуб у историји васионе, од кога мртве душе добијају светлост, и топлоту, покрет и привлачност. Он и јесте то Дрво Живота, кога кад се дотакну мртва тела, устану, и проходају, и проговоре. Он и јесте чисти и мирисни балсам Здравља, кога кад се дотакну слепи - прогледају, и глухи - прочују, и узети - проходају, и немушти - проговоре, и бесни - уразуме се, и губави - очисте се, и ма како болни - исцеле се.

И данашње јеванђеље истиче један пример више, како су од додира са Христом болесни оздрављали а мртви васкрсавали.

У време оно, гле, дође човек по имену Јаир, који беше старешина у зборници (синагоги), и мољаше га да уђе у кућу његову. Јер у њега беше јединица кћи од дванаест година, и она умираше. У које време? Кад се то десило? У оно време кад се Господ вратио лађом из предела Гадаринских преко језера, пошто је у том пределу очистио два луда човека од злих духова, и пошто је пре тога утишао буру на језеру. Свршивши та два преславна чуда Он је сад, ево, био позват да сврши и треће, да васкрсне мртваца, - и то све у једном врло кратком времену, као ужурбан да учини што више добра људима за свога живота на земљи, дајући тиме и нама пример, да треба да се журимо у чињењу добра, да треба да деламо докле светлост имамо. И ако су ова три чуда по својој природи врло различита, она сва имају једну заједничку одлику, наиме: она сва показује господарску моћ Христа Спаситеља: господарство над природом, господарство над демонима, и господарство над смрћу, односно над душама људским. Тешко је рећи, које је од ова три моћна дела страшније, славније и нечувеније. Шта је теже: утишати усколебану стихију водену и ваздушну, или исцелити неисцеливе лудаке, или васкрснути мртваца? Све троје је подједнако тешко смртну и грешну човеку, и све троје је подједнако лако Христу Господу. Кад се човек дубоко унесе у свако ово чудо посебице, с трепетом душе осети величину и дах оне свемоћи која је у почетку стварала свет. И рече Бог да буде - и би!

Овога Јаира назива јеванђелист Матеј кнезом; а какав је кнез он био, то објашњавају Марко и Лука, наиме кнез скупштине или старешина синагоге, где су се решавале црквено-народне ствари. Јединица ћерка била му је на смрти. Каква страхота за њега, који је као и сав народ јеврејски имао слабу и неодређену веру у загробни живот! За човека у власти то је био двострук удар; прво, родитељска жалост, а друго, осећање стида и понижења пред народом, пошто се такав страшан губитак сматрао казном Божјом. У свом очајању он дође ка Христу, паде пред ноге његове и рече: кћи моја сад умре, него дођи и метни на њу руку своју, и оживеће. Зашто јеванђелист Лука пише, да кћи кнежева умираше, а јеванђелист Матеј, да је већ умрла? Лука описује ствар како је била, а Матеј наводи речи самога молиоца. Није ли у обичају људи да преувеличавају своју несрећу? То преувеличавање долази прво од тога што несрећа, кад дође неочекивано, изгледа много већа него што Јесте, а друго, што онај који тражи помоћ представља обично несрећу већом него што је, да би пре добио помоћ. Не чује ли се често узвик при пожару куће: потеци у помоћ, изгоре ми кућа! Уствари кућа није изгорела, него гори. А да девојче још није било умрло у оном часу кад је кнез Јаир ословио Господа, чућемо мало доцније од слугу Јаирових. И ако је овај Јаир имао веру у Христа, ипак та вера није била онако силна као у римског капетана у Капернауму. Јер док је овај задржавао Христа да му не улази у кућу, као недостојном те почасти, и молио Га да само рекне једну реч: само реци реч и оздравиће слуга мој (Мт. 8, 8 ), дотле Јаир позива Господа да уђе у његову кућу, и чак да метне руку Своју на умрлу му кћер. Ова вера, дакле, има ипак нечега материјалног у себи. Метни на њу руку! Јаир тражи од Христа неки опипљив начин лечења. Као да је Христова реч мање чудотворна од Христове руке! Као да онај глас, који је утишао буру и ветрове, и изагнао ђаволе из бесомучних људи, и - доцније - оживео сахрањеног и четвородневно мртвог Лазара, није могао васкрснути и кћер Јаирову! Но Господ је премилостив, и Он не одбија жалоснога оца зато што вера овога није била савршена, него се одмах креће да помогне. Но при томе кретању деси се чудо над једном женом, чија је вера била већа него ли вера Јаирова. Е да би се овај главешина народни уверио, да је сав Христос лековит, а не само руке Његове. Ма како се дошло у додир са свемоћним Христом, Христос лечи. Е да би се охрабрили они који уживају због тога што не могу да приђу Христу Господу с једне него с друге стране. Господ је и распростро Своје свете руке на Крсту, да би загрлио све оне који Му прилазе ма с које стране. А ево шта се догодило при кретању Христовом с гомилом народа ка дому Јаировом:

А кад иђаше Исус, гураше Га народ. И беше једна болесна жена од течења крви дванаест година, која је све своје имање потрошила на лекаре, и ниједан је није могао излечити. И приступивши састраг, дотаче се скута од хаљине Његове, и одмах престаде течење крви њезине. Непрегледне гомиле народа пратиле су Христа чим је изишао на обалу вративши се из Гадаре. Јер се каже: сви га очекиваху. И народ се тискаше око Њега; свак је желео да буде у близини Његовој, да би чуо необичне речи и да би видео необична дела, неко због духовне глади а неко из радозналости. Ту се десила и ова болесна жена, болесна од нечисте болести. Течење крви код жене, и кад је природно, јесте један бич што укроћава страсти и приводи жену смирењу. А стално течење крви, кроз пуних дванаест година, заиста је као пакао од муке, од стида и од нечистоте. Жена се ова лечила, и лечећи се потрошила све своје имање на лекаре и лекарије. Но помоћи није било, јер од лекара ниједан је није могао излечити. Замислите њено посведневно чишћење и преоблачење; њену бригу и њен стид! Изгледало је као да је њу Бог само зато створио, да из ње тече крв, и да она дотраје своје дане на земљи у заустављању крви која се није дала зауставити, у муци којој није било лека и у стиду који се није могао исказати. Тако се и нама чини у свакој дуготрајној болести. Но, уствари Бог је промишљао о њој као што промишља о свакој Својој твари. Њена болест је била на њено душевно спасење а на велику славу Божју. Ако се само дотакнем хаљина његових оздравићу, говорила је она сама себи гурајући се у гомили народа да би дошла до Христа. Таква је била вера ове жене. Она је раније имала веру и у лекаре којима је ходила, но та јој вера није помогла ништа. Јер сама вера није довољна, ако онај у кога се верује нема моћи да помогне. Нека би, дакле, замукли сви они који по своме крајњем незнању и неверовању говоре о сугестији и аутосугестији у јеванђелским чудима - Ова смирена и намучена жена нема ни смелости ни наде да би изашла пред Христа и објаснила Му своје муке и потражила помоћи. Како би то она и могла од стида учинити пред толиким народом? Њена проклета болештина такве је природе, да кад би је јавно исказала изазвала би гађење, и осуду, и подсмех. Зато она и прилази одостраг ка Господу, и дотиче се Његове хаљине.

И одмах престаде течење крви њезине. Откуд је она могла знати да је престало течење крви? Јер осети у телу да оздрави од болести. Као живи црв што несустало врви по гнојавој рани, тако је ова жена морала стално дотле осећати немиран покрет своје крви. Но дотакнувши се хаљине Христове она је осетила, да се крв умирила; управо није осетила да крв у њој постоји као што то здрав човек не осећа. Здравље је ушло у њу, као магнетизам са магнета, као светлост у мрачну одају. Ово није био једини случај исцелења болесних једино од додира са хаљином Господа Исуса. На другом месту саопштава се, да многи жељаху да се дотакну скута Његове хаљине, и који се дотакоше оздравише (Мат. 14, 36). Колико је и колико таквих нечујних и незаписаних чуда Господ Исус учинио на људима! И то не само од Своје тридесете године кад је пошао да јавља спасоносно Јеванђеље људима, него од самога дана и часа кад се зачео у пречистој утроби Мајке Своје! Златоуст вели: "Чудеса Његова својом множином превазилазе и број кишних капљица". Колико се тајанствено изменила сва твар од Његовог телесног присуства у свету! И колико и дан-данас бива тајанствених чуда и дивних промена у бићу свих оних верних који се дотичу устима својим у причешћу Његовог тела и крви! То је све неизбројиво, неизмериво и неизразиво. Ова жена се није дотакла Његовог тела но само његове хаљине, и тренутно се исцелила од дуготрајне болести, од које су је дуго и трудно лечили толики лекари светски. Она је дала све своје имање лекарима светским, да би је излечили. Лекари су њено имање узели, но здравље јој нису дали. Но ево Господа, безмездног Лекара, који јој није узео ништа а дао јој све што је желела; и то без труда, без мучења, без одлагања. Тако је потпун и савршен сваки дар одозго, од оца светлости (Јак, 1, 17).

И рече Исус: ко је то што се дотаче мене? А кад се сви одговараху, рече Петар и који беху с њим: учитељу, народ те опколио и гура те, а ти кажеш: ко је то што се дотаче мене? А Исус рече: неко се дотаче мене; јер ја осетих силу која изиђе из мене. Зашто Господ пита кад зна - кад зна ко се Њега дотакао, и кад зна да то не могу знати они које Он пита? Зато, да би се вера исцељене жене објавила, и тиме утврдила заувек и код ње и код осталих, а и зато да би се и ради присутних и ради нас свију очитавала божанска моћ Његова. Да не би изгледала светотатка, жена треба сама да јави шта јој Бог учини. Није добро да се неко крадимице користи светињом, јер макар се тело његово тиме тренутно и користило, душа остаје без користи, и често због тога може да пропадне. Човек треба са чистотом и благодарношћу да прима сваки дар што му од Бога долази. Господ хоће да истакне веру женину, да би нас научио, да је вера погодба под којом Бог учини људима свако добро. По Својој бескрајној милости, истина, Бог често чини људима добро и без вере људи; али тражећи веру од људи Бог тиме узвишава достојанство људи као слободних и разумних бића. Зашто је човек слободан и разуман, ако он од своје стране није вољан допринети своме спасењу? А Бог од човека тражи нешто најмање што се може тражити, наиме: веру у живога Бога, у Његову љубав према човеку и свагдашњу готовост да да и да учини човеку све што служи његовом добру. Објавивши веру те жене Господ хоће да утврди у вери и Јаира; и да му покаже, да није нужно било захтевати да он уђе у кућу и метне руку на умрлу девојку. Он је моћан да лечи на много начина, а не само полагањем руку: Он може помоћи хаљином Својом као и руком Својом, и из даљине као и из близине, са улице као и из куће. Још Господ хоће да упозна људе са Својом божанском моћи, не зато да би Га људи хвалили - ништавна је била за Њега сва похвала људска - него да би људи знали истину, и том се истином користили. Наиме: свако добро које људи добијају долази свесно од самога Бога. Није хаљина Христова дала исцелење крвоточној жени без Христовог знања и без Христове непосредне силе, која из Њега излази. Исто је тако свесна и жива Божја сила што долази на помоћ вернима кроз мошти светитељске и кроз иконе. Христова вера не зна за магију ни за гатарство. Никаква створена твар у природи не може својом сопственом силом бити од ма какве користи човеку, а да живи Бог није свестан да је то Његова благотворна сила што од Њега излази. То важи за сва земаљска лекарства као и за минералне воде. Бог није удаљенији од лекова и минералних вода више него што је Христос Господ био удаљен од Своје хаљине. И ко се дотиче лекова и минералних вода са оном вером и оним стидљивим и чедним страхопоштовањем, са којим се ова болесна жена дотакла хаљине Христове, бива исцељен. Ко се пак дотиче лекова и минералних вода мимо Бога, или чак и на супрот Бога, ретко добија исцелење. И ако га и добије, добије га по превеликој милости Божјој, и то зато да би познао и признао ту милост, и Бога прославио. Исцелио је Господ и суманутог лудака у Гадари, без вере и знања овога; пошто као луд нити је могао знати ни веровати - па да би показао због чега је исцелио - као и због чега уопште Бог даје исцелење неверујућим болесницима - рекао му је: иди кући својој к својима и кажи им шта ти Господ учини, и како те помилова (Марк. 5, 19). Гле, многи из оне гомиле народа дотицали су се Христа, но нису осетили ону корист коју је осетила болесна жена, која Га се дотакла са вером и страхом. То исто и данас бива многима који целивају иконе, или мошти светитељске, или часни Крст и Јеванђеље, као што је било и са оним многобројним светом, радознала ума и залеђена срца, који се дотицао Христа. А са истинским верујућим бива оно што је било и са овом женом болесном што оздрави. Ко има очи да види нека види; и ко има уши да чује нека чује!

А кад виде жена да се није сакрила, приступи дрхћући, и паде пред њим, и каза му пред свим народом зашто га се дотаче и како одмах оздрави. А он јој рече: не бој се кћери; вера твоја помаже ти; иди с миром. Жена је осетила из гласа и из речи Христових, да Он зна њену тајну, и да се од Њега не може сакрити. И стала је дрхтати од страха, стојећи лицем у лице са Оним који зна и најтајнија дела људска, и најскривеније тајне срца људског. Она је осетила једну моћ Христову - чудотворну моћ лечења. И притом је она морала уздрхтати од страха пред Свемогућим. Но када је сада чула да Господ Исус зна њену најтајнију тајну, она је двоструким страхом уздрхтала пред Свезнајућим. Поред свемоћи Господа Исуса њој се открило и Његово свезнање. Она се јави, и исповеди све. Њен стид обратио се био у страх. Стид од ове болести био је ишчезао, јер је оздравила; а страх је дошао на место стида због Христове свемоћи и свезнања. Видећи је тако устрашену благи Господ је теши родитељским речима: не бој се, кћери! Има ли слаће утехе у овоме свету него чути ове две речи од бесмртнога Цара и Владике? Он је храбри, и Он је назива ћерком! Нема праве ни трајне храбрости док се човек Богом не охрабри. Не зна човек за неустрашивост док не зна за Бога, нити зна за утеху и сласт док не позна Бога као свога Оца и себе као Божје чедо. Ове две речи ниједан човек не чује духом својим све док се духовно не обнови и не препороди. А ова је жена била као новорођена и телом и духом; телом, јер је нечисто и полумртво тело њено постало здраво; и духом, јер је познала свемоћ и свезнање Господа Исуса. - Вера твоја помаже ти. И та реч је колико реч поуке толико и охрабрења. Да се Господ Исус није смиравао до гладовања и прања ногу људима, и да није приписивао Своју моћ некоме другоме - Оцу Свом небеском; и да није делио славу своју с људима, приписујући нешто од Свога њима - шта велите? не би ли земља била у сталном земљотресу од Његових божанских стопа? И не би ли се сав свет претворио у пламен од Његових речи? Ко би Му смео погледати у очи? Ко ли стати близу Њега и дотаћи Га се? Ко ли саслушати речи Његове и не растопити се? Но зато се Господ и обукао у тело људско, да би могао с људима општити као брат с браћом; зато Он себе толико смирава и понижава; зато храбри људе на сваком кораку; зато најзад и приписива Своја дела њиховој вери.

Док се Господ бавио око ове жене, деси се преокрет на горе по ствар Јаирову.

Док он још говораше дође неко од куће старешине зборничког и рече овоме: умре кћи твоја, не труди учитеља. А кад чу Исус одговори Му говорећи: не бој се, само веруј, и оживеће. Из овога се види, да кћи Јаирова још није била умрла онда кад је Јаир дошао и позвао Христа да уће у дом његов. Но била је на умору, на последњем издисају, тако да се о њој могло говорити као о умрлој. Не труди учитеља. Христа још схватају као учитеља и називају учитељем они који нису осетили непостиживу силу Његову. Но погледајте колико је благ и милостив Господ! Пре него је кнез Јаир зајаукнуо и изразио свој родитељски бол, Он га предухитрава са утехом и охрабрењем: не бој се! То не мења ствар ниуколико: полумртва или мртва, свеједно је. Моћи Божјој ништа се не може отети. Ти само продужи чинити оно што се од тебе тражи, и што ти једино можеш чинити: само веруј! Видео си сад на овој жени, шта је све Богу могуће. Онај који једном помишљу зауставља поток крви што дванаест година безпрекидно тече, може поново саставити душу и тело твоје кћери. Само ти веруј, и оживеће.

А као дође у кућу не допусти никоме ући осим Петру и Јовану и Јакову, и девојчином оцу и матери. Пет сведока је доста. Нису ли и два доста пред судовима земаљским? Он узима три Своја ученика који су доцније били сведоци и Његовог чудесног преображења на Тавору и Његове душевне борбе у врту Гетсиманском; именом оне који су у то време били духовно зрелији од остале деветорице, да могу поднети и схватити дубље тајне Његове моћи и Његовог бића. Ова тројица треба да виде ово прво васкрсење мртваца које је Господ Својом силом створио, па да причају осталој деветорици другова својих, те да би их тако научио да верују један другом. Доцније пак, при васкрсењу сина Наинске удовице и Лазара, биће присутни сви ученици. А зашто родитеље девојачке узима собом, то је јасно. Њихова мртва кћи треба да помогне васкрсењу њихових душа. Ко би и имао права више од родитеља да се духовно користе од детета?

При улазу у кућу Господ се обазре на оне што плакаху и нарицаху за умрлом. Јер сви плакаху и јаукаху за њом; а он рече: Не плачите, није умрла него спава. И подсмеваху му се знајући да је умрла. Матеј и Марко допуњавају ову слику. Ту су били и свирачи и нарочите нарицалице, најмљене у суседству, како је био тадашњи обичај код богатијих Јевреја, као и код незнабожаца. И била је врева, и плач и јаук велики. Јаир је био међу првима, ако не први човек у томе месту. А сем плаћених свирача и нарицалицама, морало је бити и много његове родбине, пријатеља и суседа, који су истински жалили за рано преминулом девојком. Но зашто Господ говори народу: није умрла него спава, кад Он добро зна да је умрла? Прво зато да би сви присутни потврдили да је девојка заиста умрла. А они нису могли то ничим боље потврдити него подсмевањем Њему због тобожњег незнања да је болесница умрла. Друго и зато да би показао да је смрт у присуству Његовом на земљи изгубила своју жаоку и своју власт над људима, и постала као сан. Смрт није уништење човека као што ни спавање не значи уништење човека. Него је смрт прелаз из овога живота у други. А један је Господар и над једним и над другим животом. За човека огрубелог од телесног живота престанак овог телесног живота значи престанак живота уопште. То јест: кад се сломе кола и зауставе на друму, неизбежно ломи се и путник из кола, и не може никуда да макне! Такво је лудо мишљење грубих, чувствених људи. А духовни људи гледају и виде, да кад се сломе кола, путник искаче из кола, оставља их и продужује свој пут и без кола. Не може ли мајстор који је саздао и кола и путника оправити кола и наредити путнику да се врати у кола? Такво је васкрсење из мртвих: онемоћало тело се лечи и душа се повраћа у тело. Да Господ нимало није преувеличао ствар кад је сравнио смрт са сном, Он је то доказао Својим сопственим васкрсењем после насилне смрти и тродневног пребивања у гробу, као и васкрсењем многих мртвих у часу Његове смрти на крсту, а и доцније кроз сву историју Цркве када су мртви повраћани у живот кроз молитве светитеља и богоугодника. То је Он доказао, уосталом, и овом приликом васкрсењем Јаирове кћери. Шта уради, дакле, Господ даље, пошто је узео био Собом довољан и одабран број сведока?

А он изагнавши све узе је за руку, и зовну говорећи: девојко устани! Они који су били напунили собу покојнице видели су ову мртву, и уверили се да је мртва, те сад нису више били потребни ту. Они ће после чути о чуду и видети девојку живу, а за сада Господу је стало првенствено да утврди у вери једнога првака народног и три првака мећу апостолима. Његов метод при сваком чуду доводи човека до изумљења и усхићења због премудре промишљености и тактичности, показане у свакој појединости. Изгнавши, дакле, све из мртвачеве одаје, остаде њих седморо у одаји: петоро живих, један мртвац и Животодавац. Да ли се и у овој околности не скрива - или управо не открива - једна велика тајна душе људске? Кад душа у једнога грешника умре, он још живи са својих пет чувстава, живи животом телесним, празним, очајним, пружајући руке за помоћ на све стране око себе. То су такозвани материјалисти у данашње време - телесне сенке без душе; очајници који се својим чувствима -очима, и ушима, и осталим - хватају за овај свет, да би још бар за неко време сачували тело да не оде у гроб попут душе. Но када се неко од њих Божјим Промислом сусретне са Христом Он завапије Христу за помоћ. И Христос Господ прилази умрлој души, додирује је и васкрсава поново у живот, на велико изненађење и дивљење спољашњег, чувственог човека. Јеванђелист Марко наводи баш оне речи, на арамејском језику, које је Господ изговорио при додиру девојке руком: талита куми! Што значи исто оно што и јеванђелист Лука каже: девојко, теби говорим, устани! Шта се, дакле, деси с девојком после тих речи Христових? И поврати се дух њезин, и устаде одмах, и заповеди (Господ) да јој даду нека једе. Ето, видите да је смрт сан! Поврати се дух њезин. Дух се био раставио од тела, и отишао тамо где духови умрлих иду. Својим додиром и Својим речима Господ је овде учинио два чуда: прво, исцелио је тело; и друго, вратио је дух из царства духова у здраво тело. Јер да није исцелио тело, шта би било поможено девојци ако би се у њу болесну вратио дух њезин? Она би само оживела да поново продужи боловати, и поново умирати! Такво половно васкрсење било би не васкрсење него мучење. А Господ не даје половне дарове него целе, не несавршене него савршене. Он није слепцима повраћао вид само једнога ока него обадва, нити је глувима давао слух на једно уво него на обадва; нити је узетим исцељавао само једну ногу него обадве. Тако и овде. Он повраћа дух у здраво тело, а не у болесно, тако да цео човек буде здрав и жив. Зато Господ и заповеда да јој даду нека једе; да би се тиме показало одмах, да мртва девојка није само оживела него и оздравила. Други јеванђелист додаје: уста девојка и хођаше. Да се тиме што боље сви осведоче, да је девојка и телом оздравила. А да је она у истини оздравила требало је одмах да то она покаже што више и што очигледније. Зато девојка и уста, и хоћаше, и једе. Знао је Господ Исус с каквим неверним родом Он има посла, па је баш због тога увек при чудима нагомилавао што више очигледних и несумњивих доказа, и то зато да се види да је чудо било и потребно и људима корисно; а друго, опет да се види да је само Он могао то чудо учинити, Он и нико други; и још треће, да је чудо несумњиво и очигледно посведочено и утврђено као необорива истина. О, како је добро познавао Господ овај кварни и неверни род људски! И дивише се родитељи њени. А он им заповеди да ником не казују шта се збило. То јест, Господ хоће овом заповешћу да умудри родитеље васкрсле девојке, да пре свега и свачега одаду захвалност Богу. Није важно јурити сад пред светину и разглашавати чудо него је важно клекнути пред Богом Живим у најдубљем смирењу, и Њему Јединоме излити своју топлу благодарност. Чуће се то чудо само собом и без вас. Не брините се ви зато! Но није ваше у овом свечаном тренутку, да се прво одужујете радозналости светској, него да се одужите Господу Богу. И тако исцеливши крвоточну жену, и васкрснувши мртву девојку, Господ продужује одмах нов посао, продужује да исцељује душе људске од опаке радозналости. Опака је радозналост у истини, јер она одваја човечју душу од Бога и потапа је у море пролазних ствари и догађаја светских. Опака је и преопака радозналост, Јер често губи тело, а често и душу људи. Многи телесни греси и многе душевне страсти зачињу се у радозналости. Као што лепи цвет маков крије отров, тако и радозналост носи собом тешки отров што разорава и тело и душу. Није Бог створио овај свет да задовољи радозналост људску, него да спасе душе људске. Премудри цар говори: око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати (Пропов. 1, 8 ). Није Господ дао исцељење крвоточној жени зато што се ова из радозналости дотакла Његове хаљине, него зато што је у муци и невољи својој притекла к Њему с вером. Узалуд радознали ишту чудо од Бога; неће им се дати; а и ако се да због неке потребе људске, неће се радознали њиме ништа користити. Мртви ће се користити чудесима Божјим више него ли радознали. Иде ли лекар у посету онима који мисле да су здрави, који су задовољни сами собом, и који не зову лекара? Зар је Господ мање мудар од лекара земаљских, да би ходио по вашару и показивао Своју моћ и Своју вештину? Не брини ти, дакле, кнеже Јаире, ко ће разгласити чудо васкрсења твоје кћери! Не брини ни ти, грешниче, ко ће разгласити чудо васкрсења твоје душе и твога тела! Знао је Бог за бежичну телеграфију и телефонију пре него што су људи знали отворити уста и језиком саопштити један другом ма какву новост. И зна Господ за поузданије и савршеније објављивање свету корисних новости, него што се то постиже физичком телеграфијом и телефонијом. Створитељ гласа, и језика, и ваздуха, има и Своје начине духовног општења са сваком створеном твари, начине који испуњују сав простор и све време. Него се ти сећај свога дуга према Богу, Дародавцу свију добрих дарова, и жури да Њему принесеш молитву благодарности у дубокој послушности вољи Његовој светој. - Господу и Спасу нашем Исусу Христу слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сад и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота