Наш начин живота и пре свега наш однос према Богу и другима изграђује наш лик, односно, тачније  доприноси да се икона Божија у нама васпостави у својој лепоти или да остане покривена наслагама злих дела, које мењају лик Божији у нама и чине од нас трагичну карикатуру. Свака мисао и свако дело утичу на изглед лика Божијег у нама, на то колико смо заиста христоподобни, а колико смо духовно деформисани, колико аутентично живимо оним животом који нам је Бог дао, а колико живимо у лажи и обмани сујете и гордости овога света. Док смо у телу можемо да утичемо на ово стање и да покајањем (променом начина живота) очистимо лик Божији у нама од греховних наслага и нечистота.

Дубоко верујем да суд Божији треба да доживаљвамо као непосредни сусрет свих нас са пуноћом Божије благодати, тренутак светлости који ће заувек осветлити све тајне нашег бића и показати колико је у нама сачувана икона Божија. То засигурно неће бити ситничаво испитивање и вагање добрих и лоших дела, јер се у таквом суду увек поставља питање правде која је изнад Божије љубави. Оваквим размишљањима улазимо у апсурд, мислећи да наша зла дела принуђују Бога да нас казни по тој "правди" и одмах постављамо питање зашто Бог, ако је заиста милостив, свакоме све једноставно не опрости. Међутим, знамо из самих речи Божијих да сви неће наследити Царство Божије, не зато што Бог није милостив, или зато што по некој принуди мора да казни грешнике, већ зато што Божији суд не почива на оваквим основама. Наша дела утичу на изглед иконе Божије која је утиснута у личност сваког човека. На суду ћемо са тим ликом изаћи пред Оца небеског и у зависности да ли ће он препознати у нама лик Сина свога возљубљенога и вечно нас (пре)познати и волети оном љубављу којом је свога Сина заволео од вечности, или ће у нама видети неку накарадну карикатуру, избледелу икону, од тога ће зависити наш вечни удео у Царству Божијем. Богу не долазимо као индивидуе, већ једино у Христу, као што ћемо у Христу вечно живети у Богу. Без лика Христовог не можемо имати ни вечни удео у љубави Оца небескога.

Живот у греху и страстима квари икону Божију у нама. Од богоподобног бића грехом постајемо зверолики, подли, спремни на свако зло и лукавство. Овакав лик Бог неће препознати и они који своје срце у овом животу испуне мраком и смрадом злих дела,  доживљаваће његову љубав и светлост као вечну муку и патњу. Бог није створио пакао, али он постоји као стање, јер га у својим срцима сами људи стварају тако што постају неспособни да живе у светлости Божијој и зато што су изгубили лепоту лика Божијег поставши мрачне сенке које беже од светлости. Они који су правилном употребом своје слободе (врлинама) благодатном помоћу Божијом ослободили лик Божији у себи од наслага пале људске природе, страсти и грехова, засијаће у огњу љубави Божије као злато у ватри. Као што материје које горе у огњу добијају својство огња не губећи својства своје посебности, тако ће бити и са онима који засијају на суду Божијем радошћу вечног живота. Огањ љубави Божије не да им неће нашкодити, већ ће у светлости Божијој још више и вечно узрастати у љубави Божијој. Овај исти огањ, за оне који су себе градили на пропадљивим материјалима (на злим делима овога света) вечно ће горети не могући да поднесу љубав Божију, исто као што они који живе у мраку светлост, која би иначе радовала њихове очи, доживљавају као бол и патњу.

Не чињење добрих дела квари и потамњује лик Божији у нашим срцима јер пропуштањем да учинимо оно што по савести коју нам је Бог дао треба да учинимо, а све зарад наших ситних страсти и пролазних добитака, уводи нас у лажно постојање у коме губимо христоликост.

Због свега овога, можемо да разумемо (колико је то могуће нашем ограниченом уму) да неће у том тренутку бити конфликта између Божије љубави и правде, како то бива у нашој палој природи. Огањ којим ће они који баштине пакао вечно горети, није ништа друго него огањ вечне љубави Божије коју они не могу да поднесу јер су више заволели дела таме од светлости.

Суд Божији почиње већ и овде и завршава се у коначном сусрету свих са Богом након Другог доласка Господњег, када ће праведници васкрснути у вечни живот, а они који су изабрали дела таме у вечну муку. Подсетимо се речи Еванђеља по Јовану које говоре о овој тајни:

Јн 3, 17-21: "Јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега. Који у њега вјерује не суди му се, а који не вјерује већ је осуђен, јер није вјеровао у име Јединороднога Сина Божијега. А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла. Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка свјетлости, да се виде дјела његова, јер су у Богу учињена."

Архимандрит Сава Јањић

ИЗВОР

Већ годинама размишљам да напишем макар нешто о Достојевском. Мислим да је за то „макар нешто“ дошло време.

Мало је рећи да је Достојевски за мене био омиљени писац или да сам био и јесам његов обожавалац. Реч фасцинација не изражава ситуацију, као ни речи – опчињеност, одушевљеност, задивљеност.

Можда бих погодио рекавши да је заокупљеност Достојевским била религиозног карактера. За мене, он је био више од писца, неприкосновени весник Божије поруке о човеку – да поновим многе – пророк.

Као и за Берђајева, за мене је Достојевски, не психолог, већ пневматолог, односно „психолог у једном вишем смислу“. Он је човек којем су откривене људске дубине и порекло човека у духовним висинама.

Почео сам да га читам у петнаестој години, од када је он, као и за Св. Јустина Ћелијског, мој „мучитељ и учитељ“. Заправо, Св. Јустин ме је „инфицирао“ „мучитељством и учитељством“ и „проклетим питањима“. Чак сам два пута посетио гроб Достојевског у Петрограду, у Лаври Св. Александра Невског.

Моје одушевљење је ишло дотле да сам сматрао да Достојевски не може да погреши, да је неприкосновен, готово светац, за све у праву. Почео сам да делим људе на оне који су га читали или волели, и на оне који га нису читали или волели. После Достојевског, за мене је, да поновим Берђајева, све било „бљутаво“. Читао сам друге писце, али без религиозног усхићења.

Ово религиозно усхићење, егзистенцијални потрес и утицај на даљи животни ток били су озарење. Мислим да је озарење права реч која изражава мој процес покренут стваралаштвом Достојевског.

Био сам озарен духом, стилом, личношћу Достојевског и свим његовим позитивним и негативним јунацима. „Ехо“ почетног озарења осећам и данас,  поготово приликом поновног читања.

Захваљујући озарењу постао сам верујући и чешће одлазио у цркву. Независно од других утицаја, тај религиозни био је најпресуднији.

Многи су се бавили Достојевским. Неке од аутора сам помно читао, неке, пак, само површно. Чинили су ме љубоморним, јер ето, својатају мог хероја, узимајући нешто до чега сам и сâм дошао. Препознао сам код њих оне тезе, детаље, мотиве које сам такође и ја пронашао током читања. Шта је онда било моје откриће, питао сам се. Можда баш управо религиозно, лично пробуђење потакнуто дахом Достојевскових архетипских дубина.

Међутим, издвојио бих неке писце чије су танане егзистенцијалне струне такође додирнуте из архетипских дубина и метафизичких духовних висина Достојевског.

Као први ту је Св. Јустин Поповић. Његов приступ и стил потпуно су ме освојили и „заразили“. Две чувене књиге, Религија и философија Ф.М. Достојевског (1927) и Достојевски о Европи и Словенству (1940), посебно друга, пренеле су узвишено усијање и животну буру јунака Достојевског у мој интимни свет, произвевши религиозно озарење.

Одмах за њим био је Николај Берђајев, који је до претеривања глорификовао Достојевског, готово идеолошки. Да поменем Милосава Бабовића, Николу Милошевића и Владету Јеротића који су само потврдили и поткрепили почетно младалачко озарење. Тада сам престао да будем љубоморан и постао благодаран.

После ових аутора долазио сам до књига које су се бавиле упоређивањем и утицајима Достојевског на разне ствараоце широм света. Поменућу тек неке по темама: Достојевски и Ниче, Достојевски и Ајнштајн, Достојевски и Фројд, Достојевски – Кант, Достојевски – Мишима, Достојевски – Јевреји, однос Достојевског према женама, Достојевски – епилепсија, однос према коцкању итд.

Ове студије и књиге ме нису одушевљавале, већ су товариле непотребни терет, замагљујући ми визуру Достојевског поново изазивајући љубомору, као када вам неко одузима најрођенијег и свог.

Упркос свему, почетно озарење се није губило. Оно што је до данас остало запечаћено и неодузимљиво, јер је дубоко са мном срасло, јесу лични утисци, доживљаји и да поновим, озарења. Навешћу тек нека.

1. Однос према Христу

Колико год се, најпре совјетски, као и поједини стари и нови атеистички аутори трудили да покажу како је прави Достојевски ипак био атеиста, бунтовник, анархиста и сл., те да су Човек из подземља (Записи из подземља), Ставрогин, Кирилов (Зли дуси), или Иван Карамазов и Смердјаков (Браћа Карамазови) пројекције аутентичног Достојевског – атеисте, остају његове изворне мисли о Христу Који је изнад сваке истине, виши од ње, и „лепота која ће спасити свет“. То се не може оповрћи. Достојевски је био „окупиран“ Христом и Његовом обгрљујућом љубављу према свету. Његов Христос Који је „наш руски“ истовремено је свељудски, општи, универзални, значајан за све људе. Достојевски је свеопшту људску идеју о спасењу пронео и пренео кроз „националног, руског Христа“. То је Христос Великог Инквизитора Који не игра на људској слободи, Христос Мишкина (Идиот), Аљоше и Зосиме (Браћа Карамазови), Христос Који ће спасити свет јер поштује слободу, не присиљава на љубав већ љубављу и слободом грли човека. Све је то потврда Достојевскове вере. Таквог Христа сам „осетио“ код Достојевског и то је било егзистенцијално озарење. Чујмо самог Достојевског:

„Покаткад ми Бог даје часове савршеног мира; у тим часовима ја волим и верујем да и мене воле; у тим часовима ја сам формулисао своје Вјерују, у коме је све јасно и свето за мене. Ово Вјерују је сасвим просто; ево њега: ја верујем да не постоји ништа дивније, дубље, симпатичније, разумније, људскије и савршеније од Христа. Са суревњивом љубављу ја говорим себи, да не само нема Њему слична, него да и не може бити. Штавише, ја изјављујем: када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине и када би истина заиста искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом а не са истином.“  (Писма 1854. г.)

2. Тајна човека

Достојевски је антрополог. Човек је у центру његових интересовања, понекад више него Бог, мада кроз „призму“ Бога он сагледава и разумева човека. Распон његовог човека је од Јадних људи, Понижених и увређених, подземног и бунтовног хероја (Записи из подземља) до светих идиота попут кнеза Мишкина (Идиот) или „светих“ проститутки, попут Соње Мармеладове (Злочин и казна).

„Кључ“ за човека је, наравно, слобода. Она је христолика, не било каква. За њега је човек тајна којом се треба бавити целога живота, тајна која има дубоке и метафизичке корене. Аутентичан човек се може препознати у „граничним ситуацијама“, међутим, тек су љубав, братство и заједница прави оквири унутар којих Достојевски смешта човека. Без Христа је човек – подчовек или нечовек који узалудно тежи надчовеку. Идеал није само свечовек као такав, већ Богочовек. Прави израз човека није само бунт (Записи из подземља) против поробљујућег система и неслободе диктиране „природним законима“ и „логиком“, што је тек почетак, већ су прави изрази који карактеришу људско биће слобода и љубав.

3. Деца

Достојевски је имао четворо деце – Софију, Љубов, Фјодора и Алексеја, са Аном Григоријевном Сњиткином. Умрло му је двоје, Софија – Соња (2 месеца) 1868. године и Алексеј – Аљоша (3 год.) 1875. године.

Оба губитка доживео је драматично, што је појачало његово саосећање према дечијој патњи. Из Успомена Ане Сњиткине као и из Дневника писца, сазнајемо о великој љубави коју је Фјодор Михајлович гајио према деци. Сâм је био велико дете, имао је готово дечију душу. Ту невероватну емпатију према деци, која провејава кроз његова дела, осећао сам и тада и данас. Крајње дубока, дирљива и потресна је на пример, новела о малом дечаку који је, у неком подруму Петрограда уочи Божића, умро гладан и смрзнут крај умрле мајке (Дечак у Христа код божићне јелке).

У новели Сан смешног човека захваљујући „случајном“ сусрету са сиромашном и прљавом девојчицом, јунак није извршио самоубиство, већ је у сну био пренесен у идеални, безазлени свет, што му је спасило и променило живот.

Тек описи страдања деце у разговору Ивана и Аљоше (Браћа Карамазови), која су учињена бесомучно и зверски од стране Татара и Турака, и зверских „родитеља“, побуђују у сваком човеку бол, саосећање и прегршт питања о смислу страдања као таквог, поготово невине деце. Јавља се бунт, гнев, одбацивање Бога.

Неспорно је – велики дух Достојевског огледао се и пројектовао у његовој великој љубави према деци. Нисам зато могао да примим критике упућене лично њему, да су сцене из Злих духова, у којима Ставрогин старцу Тихону излаже свој грех обљубе девојчице, заправо Достојевскова искуства из младости. Тако нешто нити је доказано, нити постоје индиције о томе. То су биле и јесу, паушалне, недоказане хипотезе.

Посебно ме је дирнула повест о дечаку Иљуши – Иљи Сњегирјову (Браћа Карамазови), који је за Милосава Бабовића „најтрагичнији лик детета у стваралаштву Достојевског, а и у целој руској књижевности.“ Иља је дете (9 година) које умире од неосвећене увреде нанесене његовом оцу Николају Сњегирјову. Потресна је сцена после сахране, над хумком, где Иљини другови питају Аљошу, да ли ће бити Васкрсења. Аљоша потврђује, те се овом сценом завршава роман Браћа Карамазови. Достојевски завршава и тријумфује Васкрсењем чиме сва нагађања о његовом мрачном песимизму и подземној антропологији падају у воду. Васкрсењем завршава свој опус!

Енергија, дах и дух љубави, саосећања  и поштовања према деци, јесу озарења која ме и данас плаве, при сваком враћању Достојевском. Његово сапатништво је дубоко, и нису у питању само социјални моменти (глад, сиромаштво, мрачни квартови Петрограда, беда…), већ дубока, духовна и метафизичка димензија. У страдању деце Достојевски препознаје продужетак Христовог страдања које проширује на руски народ чија је мисија да пронесе и пренесе „руског“ Христа, најпре Европи, потом и читавом свету. Дакле, у питању су, од Бога дате као дар, дубока, духовна и општељудска саосећајност и сапатништво, које су га често доводиле до болести и епилептичних стања.

4. Слобода

За Флоровског, Берђајева и Св. Јустина Ћелијског слобода је кључ за разумевање Достојевског, „златна нит“ његовог стваралаштва. Мене је лично, на почетку, уздигла до бунта, управо идеја бунта Човека из подземља (Записи из подземља) односно, изражавање слободе кроз бунт против „Кристалног дворца“, „природних закона“ и живота утемељеног на логичкој принуди и алгоритамски предвиђеном благостању без слободе, у „идеалном друштву“, у којем су „2 и 2 увек 4“ и у којем никако и ништа другачије не може бити осим предвиђеног. „Кристални дворац“ је пример уређеног друштва  (у социјализму) где је коначно остварена свачија лична срећа, као задовољење свих потреба, што је све логички предвиђено и срачунато, чак и евентуални бунт и побуна против свега тога. Другим речима, то је систем у којем има свега потребног за благостање, изузев слободе и непредвидљивости.

За Достојевског је слобода темељ човека, међутим, у Записима из подземља, он проблем слободе није решио, већ га је тек препознао и начео. Бунтовни, дрски и анархични Човек из подземља није решење. Анархијом и деструкцијом „Кристалног дворца“ се не постиже аутентична слобода, већ отвара и ствара нови проблем. Достојевски као решење претпоставља– лик Христов у Великом Инквизитору, у којем слободу спаја са љубављу.       

Слободу без љубави имамо код Кирилова (Зли дуси), који завршава у самоубиству. Ово је други пол слободе, и у њему није сав Достојевски, нити се он у томе исцрпљује.

Мене је Легенда о Великом Инквизитору озарила, управо однос институционално наметнуте вере и вере која произлази из слободе и љубави. Коначно, ликови попут старца Зосиме, његове поуке о праштању, љубави, његова животна прича и преобраћање у монаштво, описи манастира, животни савети, љубав према творевини, трајно су обележили мој животни став.

Лепота и доброта ликова, попут кнеза Мишкина (Идиот), Аљоше (Браћа Карамазови) или Соње Мармеладове (Злочин и казна), упућују на личност Христову, односно на то да је права љубав личносна, те да поштује слободу. Пример љубави која гуши и не поштује слободу дат је у новели Кротка, у којој се очајна млада девојка убија скоком са прозора, јер није могла да издржи посесивно поседовање у тек закљученом браку. Новела се завршава питањем „Волите једни друге, ко је, дакле, то рекао?“                                                                  

Саможртвена љубав без слободе, која срозава себе у стање робе је „света“ проститутка Софија – Соња Семјоновна Мармеладова (Злочин и казна). Она је из крајње беде и немаштине, немавши другог избора, како би издржавала оца и сестре, свесно и са гнушањем изабрала губитак слободе, дала своју слободу ради љубави и постала проститутка. Волела је друге, а није волела себе. Са друге пак, стране, Родион Романович Раскољников (Злочин и казна), који није волео друге, а волео је себе, злоупотребио је слободу без љубави и учинио злочин из страсти – убивши бабу лихварку.

Оно што ме је озарило било је литерарно осликавање и спајање поларитета личности. Достојевски се, имам утисак, определио за спој слободе и љубави, јер би опредељење само за једну од обе, изазвало потресе, сукобе и злочине.

Када већ говоримо о слободи, утисак на мене је оставило поимање заједништва и свеопштег братства међу људима, и склоност ка идеји аутентичног социјализма. Достојевски се, наравно, одрекао атеистичког и окренуо, тзв. хришћанском социјализму, односно идеји заједништва, правде и свејединства.

У Говору о Пушкину (1880. год.) на седници Друштва љубитеља руске књижевности, Достојевски завршава говор позивом на свеопште, свечовечанско братско сједињење. Чујмо самог Достојевског:

„О, европски народи и не знају колико су нам драги! Ја верујем да ћемо ми, тј. поколења која долазе сва без изузетка схватити, да бити прави Рус, значи: желети да се измире европске противречности и то коначно, и указати на своју руску душу као на излаз из европске туге, на душу свељудску и свеуједињавајућу, сместити у њу са љубављу сву нашу браћу, и можда, изрећи последњу реч велике, опште хармоније, братске слоге свих народа по Христовом јеванђелском закону.“ (Пишчев дневник за 1880. годину).

Христов јеванђелски закон за Достојевског је била свебратска слободна љубав коју није могуће остварити овде и сада, али коју је требало отпочети са надом у будућност. Због тога је он био пророк.

У неким коментарима на Говор о Пушкину, нашао сам да су по завршетку прочитаног Говора, присутни одушевљено прилазили Достојевском грлећи га, атмосфера у сали била је узаврела, радосна, жива, уз међусобна братска честитања и загрљаје.

5. Болест, тамна страна

Позната ми је била изрека Достојевског: „Кроз пакао (пећ) сумње прошла је моја Осана.“ Његова епилепсија је узроковала посебан карактер, који је често бивао тежак и незгодан. Достојевски је имао тамну страну своје личности, о чему сведоче супруга Ана Сњиткина и пријатељ Страхов. Његово породично наслеђе по оцу – лекару Михаилу Андрејевичу било је оптерећено, јер је имао неколико предака убица и криминалаца. Са мајчине, пак, стране, Марије Фјодоровне, по биографима Достојевског, било је неколико свештеника, монаха, па чак и „готових“ светаца.

Тежак, незгодан карактер, склоност ка страстима, жар коцкања, у младости склоност ка проституткама, Достојевски је плодно сублимисао и пројектовао у своје негативне хероје. Може се рећи да је у њима био део њега.

Мене је озарила та генијална сублимација и катарзично преображавање зла кроз стваралаштво. Не мислим да се сав Достојевски огледао у страсним и негативним јунацима његових дела или да је био схизофрен, тј. подељен у себи, већ да је током борбе са злом у себи, у њему преовладала боља страна, којом је спасен кроз стваралаштво. Пример је опис настанка схизофреније у роману Двојник.

О својој болести (генуиној а не хистеро-афективној епилепсији) Достојевски је кроз кнеза Мишкина – епилептичара (Идиот) рекао следеће:

„Сви ви здрави људи, не слутите какву срећу осећамо ми, епилептичари, неколико тренутака пре напада. Мухамед у свом Курану тврди да је видео рај и да је био у њему. Није лагао. Видео је он, заиста, рај у наступу напада епилепсије коју је имао као и ја. Не знам да ли то стање блаженства траје неколико тренутака, неколико сати, неколико месеци, али верујте ми на реч да га не бих дао ни за све радости овога света.“

Своју болест доделио је осим кнезу Мишкину и Смердјакову (Браћа Карамазови), што је још један вид сублимације. Иначе, може се сматрати превазиђеном теза о вези лудила и генијалности или о сакралном карактеру „свете болести“ – епилепсије. У случају Достојевског, показано је (Јеротић – Путовање у оба смера, Бгд 1992. 116-137) да његова болест није била узрок генијалности или погонски мотор за стваралаштво. Наведени цитат говори о тзв. епилептичкој аури, преднајави сваког напада, која заиста може бити пријатног и хармоничног садржаја, попут „затишја пред буру“. У поменутом опису код Достојевског, та „аура“ уочи напада није била чак ни то, већ, Божија утеха, дар или награда великом писцу, због неизмерних животних патњи и страдања. Дар као предукус рајског блаженства и хармоније.

Фасцинација је код мене изазвана преображајем Достојевскове таме у стваралаштво, које је просветлило, просветљује и просветлиће толике друге људе и народе, који никаквих веза нису имали са Христовом поруком о љубави, слободи и обећаном хармоничном рају.

6. Још много тога…

Још много тога остало је од Достојевског и његових јунака што узрокује праве буре и озарења. Немогуће их је све сместити у оквире овог кратког есеја.

Поменућу, на пример, описе страдања сиромашних, понижених и бедних људи… Дубоко састрадање које изазивају и преносе остаје трајно, чини ми се код свакога. Код мене је неотуђиво. Поменућу затим описе петроградских улица, зграда, тргова, осветљења Невског проспекта, мрачних квартова, улаза и ходника, соба, осветљења и замрачења од уличних светиљки, кишних, мокрих мостова над Невом, белих „сентименталних“ ноћи (Беле ноћи), станара, пролазника, актера…Какве дубоке људске ганутости, префињене осетљивости и саосећајне нежности у описима. Каква људска љубав сија из тих  петроградских судбина. То је могао да нам дочара и пренесе само божански дар генијалног Достојевског .

Има, међутим, и места за критику, као рецимо код Берђајева који критикује Достојевсково схватање народњаштва, са чиме бих могао да се сложим. На неким местима (у Дневницима) Достојевски партикуларизује и претерује дајући месијанску улогу искључиво руском народу, док другде, он руски народ узима само као преносиоца универзалне Христове поруке о свељудској љубави.

Слично томе је и његово схватање европејства. Волео је Европу, живео у њој четири године (Швајцарска, Француска, Немачка, Енглеска, Италија), али је и критиковао њена ондашња изопачења (Зимске белешке о летњим утисцима). Будући наклоњен славјанофилима, није јој био непријатељ. Волео је стару, хришћанску Европу која је остала темељ овој садашњој. Критиковао је њен неопаганизам, хуманизам и малограђанско-снобистичка одушевљења њима. Данас би вероватно био за Европу и против Европске уније.

Истакао бих  Достојевсков слоган изречен кроз старца Зосиму (Браћа Карамазови): „Сви смо ми за све криви“, који ме плени до данас. Он изражава учешће у општој одговорности за грех и упућује на подвиг неосуђивања других, јер да смо можда били бољи, не бисмо узроковали и допринели даљем ширењу зла. У поменутом Говору о Пушкину он кличе: „ Смири се, горди човече.“

И још… Женски ликови код Достојевског! Грушењка (Браћа Карамазови) и Настасја Филиповна (Идиот) јесу у мени, признајем,  у доби од 15-20 година, формирале идеал женске лепоте, јер су заиста то и биле („руска лепота“). Међутим, њихова контроверзност, подвојеност, проблематичност (увођење у проблем других – Димитрије и Аљоша Карамазов, кнез Мишкин и други) лукавство, може се рећи и злоба, дубоко су ме уверили да се чувене речи Достојевског, „лепота ће спасити свет“ односе не на њих, већ на Христа.

Од женских ликова, до данас ми је најдража остала „света“ проститутка Соња Мармеладова, због њене свесне жртвене љубави која ју је, заједно са Раскољниковим, довела до покајања, попут блуднице крај Христових ногу, којој је све опроштено, јер је велику љубав имала.

Недостаје још да се помене и значај Дневника, Бележака и Писама, јер у њима видимо „правијег“ Достојевског, његово лице и наличје, његову аутентичност, али о томе другом приликом. Тек кроз њих можемо целовито да судимо о Достојевском, о његовој вери у Христа, или пак, о његовој тамној страни.

Мишљења сам да је његова љубав према Христу превагнула и осветлила таму. То га је извукло на светлост, и због тога је ушао у вечност.

Александар Михаиловић

Извор: Теологија.нет

Из ове књиге сазнајемо да ће верни који задобију вечну заједницу у Богу вечно славити Бога, као што то чине и анђелске силе: "И падоше двадесет и четири старјешине, и четири жива бића, и поклонише се Богу који сједи на пријестолу, говорећи: Амин! Алилуја! И од пријестола изиђе глас који говори: Хвалите Бога нашега све слуге његове, и који га се бојите, мали и велики. И чух као глас народа многога, и као глас вода многих, и као глас громова силних, гдје говоре: Алилуја! Јер се зацари Господ Бог Сведржитељ. Радујмо се и веселимо се и дајмо славу Њему, јер дође свадба Јагњетова и жена се његова припремила." (Отк 19.4-7) 

Али како то да разумемо? Човеку у садашњем стању постојања није лако појмити ту вечну благодарност и слављење Бога јер је човек падом изгубио созерцање Бога као природни начин постојања. Наш ум функционише одвојен од срца као органа познања Бога и самим тим одвојено од Бога. Наш ум функционише као аутономни центар постојања и расуђивања и све ван себе објективизира, анализира и покушава да објасни у координатама информација које добија искључиво преко телесних чула. Непрестани ток мисли ми погрешно доживљавамо као богатство наше личности, а заправо реч је понајвише хаотичном унутрашњем дијалогу који се код многих који живе у опсесији знања и "мудрости овога света" претвори у потпуну конфузију и лудило. Насупрот томе, Господ нам сам и преко својих светитеља открива тајну "непрестане молитве" као живота у сталној свести о присуству Божијем и благодарности Богу за све. У таквом молитвеном животу Бог није објекат наше пажње и молитве, већ он сам благодаћу Духа Светога живи у срцу човековом и чини га делом свог живота и вечног постојања.

Они који су живели у созерцању Бога и након телесне смрти настављају свој молитвено-созерцатељни живот узрастајући стално у љубави и премудрости Божијој. Пуноћа ове тајне испуниће све након васкрсења свих, у реалности Новог Јерусалима. Мудрост оних који опитују тајне Божије не долази од логичких силогизама палог разума, већ од надахнућа Духа Светога. Зато они који теже познању Бога труде се да ослободе свој ум сталне пометње, хаотичног размишљања да би преко трезвоумља (пажње) и молитве очистили свој ум од помисли и вратили га као блудног сина у срце као његов очински дом. Загрејано љубављу Божијем срце човеково постаје као врућ восак на коме Дух Свети утискује премудре тајне Божије. Човек више не познаје ни Бога ни свет око себе умом, већ срцем. Он себе испражњује да би га Бог испунио премудрошћу која није скуп информација, већ енергија (дејство) Светог Духа. То је сасвим другачији начин постојања од онога што је данас у овоме свету уобичајено, да живимо у сталном сабирању информација како би својим умом овладали тајном овог света па чак и вечности иако то није могуће. То трагично настојање редовно завршава разочарењем и губитком вере, јер ништа на крају није логично и уклопиво у ограничене оквире нашег ума, колико год сакупљали информација преко својих чула.

Када се човеков ум устали у непрестаном пребивању у Богу његово природно својство постаје непрестана благодарност (евхаристија) и славословље Бога. Човек са трепетом стоји пред неизрецивим тајнама Божијим и диви му се јер је све тако премудро саздано. Палом човеку који живи у ригидном дуализму између нас и других, при чему и Бога објективизује у свом уму (неретко пројектујући у Богу свој его), потпуно је неразумљиво какав смисао и радост могу бити у славословљу Бога јер пали човек стално покушава да себе природно обожи и све прилагоди себи. Ум палог човека је стално у лутању, расејаности и тражењу чулних подстицаја. Отуда је борба нашег ума да заживи у молитви и ослободи се конфузије помисли јако тешка јер морамо да одбацимо тај најстрашнији идол који нас одваја од Бога, а то је наш сопствени ум коме се клањамо као златном телету и свакодневно га хранимо информацијама у неком суманутом веровању да ћемо тако разумети и себе и друге, па чак и Бога. Онај који је кренуо подвигом очишћења свог ума, који је осетио дах Духа Светога, обиље помисли и информација доживљава као сметњу и буку која му смета да чује тихи глас Божији јер се он опитује једино у ћутању ума и срца. Таквоме је молитва и славословље Бога не губитак времена већ најприроднији начин постојања и истинско богатство. Човек се како нас уче светитељи не труди да позна каква је тајна сунца или месеца, већ да упозна и сједини се са оним који је створио видљиве и невидљиве светове. То је потпуно друга перспектива која је већини нас обремењеним страстима и сујетом овога света пријемчива само у измаглици.

У вечности, након васкрсења мртвих и суда Божијег, све ће бити сједињено у Христу и истовремено сви ће бити и једно у Христу и многи. Бог ће пројављивати свој вечни живот у пуноћи кроз све и у свима. Некима ће то бити вечна радост, а некима вачна мука и патња у зависности од тога како су својом вољом себе припремили за вечни живот.

"И видјех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више. И видјех Свети град, Јерусалим нови, гдје силази са неба од Бога, припремљен као невјеста украшена мужу својему. И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима; И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више.... А страшљивима и невјернима и нечистима и убицама и блудницима и врачарима и идолопоклоницима и свима лажама, њима је удио у језеру које гори огњем и сумпором, што је друга смрт." (Отк 21.1-4,8)

Они који су живели овде на земљи и прошли врата телесне смрти настављају да живе било у привременој радости раја или у привременом мраку ада (што су различита стања у зависности од начина живота који су изабрали) чекајући васкрсење тела и будуће царство. За разлику од овог привременог стања, о коме се у Светом писму не говори много јер човек без тела није потпун човек, пуноћа вечног живота пројавиће се тек након суда Божијег и у сједињењу новог неба и нове земље, у Новом Јерусалиму. 

Архимандрит Сава Јањић

ИЗВОР