Живе речи утехе: Живе речи утехе

Кроз море и пустињу - први део

Sat, 09 Nov 2019 13:05:00 +0000

Прота Бранко Ћурчин: Ако се духовно не обновимо, нема нам спаса!

Fri, 08 Nov 2019 20:22:30 +0000

У залеђини Тисе, на бачким атарима, налази се место Чурлак. Наслоњена на Мртву Тису, с једним од највећих црквених звоника на Балкану, с крвавим белегом јер су фашисти 1942. године под лед бацили хиљаду мештана и некада позната по ветрењачама, ова варош одише лепотом. Јасно је да је реч о Чуругу, где је управо одрастао наш данашњи саговорник. Нови Сад познаје од малена, на Kлиси је укорењен већ три деценије, а поред својих парохијана, брине и о штићеницима "Земље живих" који су овисници од дроге, алкохола, коцке, па и видео игрица и различитих асоцијалних понашања, али и о затвореницима.

"Земља живих" представља пружену божију руку свима онима који се осећају промашеним, неоствареним, уморним, разочараним, зависницима и независницима, тужним и сиромашним у срцу, наведено је на сајту заједнице. Разговарамо са свештеником Српске православне цркве Бранком Ћурчином, човеком с великим Ч.

Одрастање у малом месту мора да је било идилично?

– Чуруг није мало место, извините, молим вас (смех). Било је то лепо детињство поред Тисе. Сви смо се дружили без икаквих разлика и заједно учили да пливамо. Ту сам завршио основну школу. Рурална средина, здрав свет. Родитељи су ми били домаћини и желели да постанем ветеринар. То је та сељачка логика (смех). Уписали су ме у пољопривредну школу коју сам убрзо напустио и отишао на богословију против њихове воље. Ја сам јединац, а пре мене нико у фамилији није био свештено лице. Родитељи су ишли у цркву за празнике, али ми је баба била побожна жена. Чак 29 њих из моје фамилије убијено је у Рацији. Баба је била члан хришћанске заједнице, уткала ми је љубав према Богу и цркви. Неприметно, полако ме је увлачила и као дете доста времена сам проводио у цркви и око ње.

Почетком седамдесетих година прошлог века није било баш уобичајено да дете крене у Средњу богословску школу?

– Наравно да је било одвраћања са свих страна. Био је то храбар гест јер је комунизам тад био жесток. Било је разних притисака и прозивања због мојих одлазака у цркву још као дете. У основној школи сам се у некој анкети изјаснио да ћи ићи за попа, па ме је разредна позвала на разговор. Извинила се како не бих помислио нешто лоше, али је по налогу директора морала да ме пита зашто желим у богословију. Био сам збуњен и одговорио сам нешто неодређено. Тако је наставник српског језика рекао да ће ми закључити четворку ако кажем да нећу ићи за свештеника, а у супротном ће смањити оцену. И ја кажем да нећу и добијем четворку (смех). За време средње школе долазио сам у Чуруг током распуста. У селу је био неки дискаћ. Председник омладине ми је пришао и рекао да нисам добродошао у дискотеку, да не би ширио црквено учење. За мене је то био велики шок. Сва деца су уписом на богословију изгубила право на дечији додатак и здравствено осигурање. Пошто су моји родитељи били земљорадници давао сам им моју здравствену књижицу да оду код лекара.

Kакав је био Ваш први сусрет с Новим Садом?

– Имао сам стрица на Салајки, па сам као дете често боравио у Новом Саду. За нас децу је сваки долазак у град био доживљај и посебно смо се спремали за тај пут. Обично се ишло возом, па онако дотеран гледаш кроз прозор и будеш сав гарав од дима локомотиве (смех). Седнеш на воз док је станица била на Лиману, а према Шекспировој улици све шикаре и мочвара. Сећам се одлазака на Тврђаву, вожње хидроглисером, кад се градио Жежељев мост и Железничка станица. Тад је Нови Сад био велико градилиште, али и велико село. Већ од Футошке и Темеринске улице је било село. Сећам се вијања Божића, коринђања, славе Алмашке цркве кад су лицидери били до Темеринске улице и улице закрчене људима. Све је врвело од деце. И била је то права ревија бунди и капута.

Да ли је и тад постојао ривалитет између Салајке и Подбаре?

– Kако да не, ривалитет је био очигледан, иако је Подбара насељена 70 година раније у односу на Салајку. Није се баш тако лако смела прећи Темеринска улица (смех). Ако си Салајчанин и узмеш девојку с Подбаре, одмах следе батине (смех). Подбара је имала Дунав и цркву, а Салајка ФK Славију. Хемијска школа (Техничка школа "Павле Савић" – прим.аут.) је тада била први студентски дом у граду. Сећам се кад су шездесетих година прошлог века дошли црнци да студирају. Ми деца смо били шокирани и све време ишли за њима и гледали их у чуду (смех).

Дефинитивно је некада било другачије?

– Нови Сад је био питомији град, а чињеница је да сад урбани моменат узима данак, град постаје тесан, људи брже живе. Некада се безбрижније живело, а и времена су била таква. Људи су се дружили, породица је била стабилнија. Неке друге вредности су се живеле у односу на данас. Новац није био толико примаран и присутан да одређује човеков статус по сваком питању. То је наметнуто споља, систем размене добара је тако устројен и то је глобални проблем. Али нема старих добрих времена, увек је било проблема. Свако време носи своје бреме. Време је увек време и носи свој животни темпо који намеће глобални систем. И наши стари су причали "стара добра времена". Човек потисне оно што је ружно, а памти лепо. Тако функционише, иначе би полудео да није тако.

Значи, живимо последице модерног живота?

– Потрошачки менталитет је толико узео маха да смо се разљудили. Некада се скромније живело. Људи су имали једне свечане ципеле за свадбе, што се каже, "и црквено, и мртвено", једне за пијацу и једне за сваки дан. Данас људи излазе у супермаркет и обично купе нешто што им не треба, што никад не употребе. Некада су се зими људи дружили око огњишта. На салашу није било струје, а светлост једне петролејке је била довољна да жене плету, мушкарци картају, а ми се деца играмо на поду. Људима није било тешко да коњским запрегама долазе у Нови Сад. И онда је народ био чист и обучен, али није био захтеван, живео је једноставније. Данас је модерни начин живота толико брз да човека просто хвата паника, што је било јуче није данас, а неће бити ни сутра. Људи су хендикепирани, не знају да се друже.

И такав начин живљења довео нас је до отуђења?

– То је истина. Све више се људи у цркви жали да су усамљени, иако су здравствено добро. Бомбардују нас непотребним информацијама, пуно се гледа телевизија. Човек се емотивно разградио, па му самим тим пада и физички имунитет. То је јако опасно ако човек не зна да се заштити или се нечим не допингује. Људи су отупели за лепотом. Ако у разговору није фрка, неки проблем, онда то за њих није прича. Не знају да изађу из тог менталног склопа, а довољно је, рецимо, само да оду до природе или код пријатеља. Често им говорим да ураде неко добро дело, а они се питају које. Kад кажем да покупе ђубре око зграде, они узврате да ће им се комшије смејати. Сваки нормалан човек ће то поздравити, а не исмејавати. Ту је Црвени крст, Kоло српских сестара, има толико људи којима треба помоћ. Човек мора да се укључи и помогне, да се осећа корисним.

Да ли се све то дешава смишљено и намерно?

– Апсолутно се ради систематски. На делу је заглупљивање и старих, и младих, да би затупели, како би се лакше манипулисало масама. Просечни Американац кад види на улици да се нешто дешава, иде да укључи ТВ, уместо да верује рођеним очима. Нажалост, ту смо и ми негде, и плаћамо данак томе. Има 600 пријатеља на Фејсбуку, а ујака на Ченеју није посетио годину дана. Да ли је то нормално? Емпатија је толико одсутна, да је забрињавајуће. Деца ће због тога много да нам пате, што их нисмо на прави начин припремили за живот. Људи губе самопоуздање, све су склонији да комуницирају с машином, него са живим људима. Обраћају се психијатру да би добили лек, а он мора да упише неку шифру болести, депресија, биполарност… И тако постају зависници.

Kолико је сиромаштво допринело томе?

– Већ 20 година смо друштво у транзицији. Има истине у народној изреци "сиромаштво на врата, поштење кроз прозор". Човек је склон да у немаштини уради свашта не би ли дошао до неког профита. С друге стране, има људи који тврде да су обезбедили и унучиће, а несрећни су и говоре да би све дали што имају, да им буде као пре. При том, није фер тако васпитавати децу. То је лудост, деца морају да раде и труде се. Постоји прича у којој је царски син тражио срећу, па му је један старац рекао да иде у свет, нађе срећног човека, обуче његову кошуљу и биће срећан. Тражио је царевић по целом свету, али нико му са сигурношћу није рекао да је срећан. Једног дана је наишао на чобана који је чувао овце поред пута. Питао га је да ли је срећан, а пастир је одговорио да је он најсрећнији човек на свету. Kад је затражио да обуче његову кошуљу, чобан је одговорио да је нема. Значи, можеш живети у златној палати и бити несрећан, а у колиби да си срећан. Све је ствар човековог духовног стања. Слобода је духовна категорија. Ништа да нас не пороби, све да употребимо, а ништа злоупотребимо. Духовник сам у затвору, па им често говорим, да можеш бити слободан у затвору, а на слободи у затвору који си сам себи направио. И време је важан животни ресурс, не можемо да га надокнадимо. Само једном имамо 20 година, данашњи дан је свануо и неће више никада…

Ипак, забрињава колико је беса нагомилано у људима?

– Избијају бес и нетрпељивост, што значи да смо се урушили још више од свега што сам споменуо. Живимо у стресу, изгубили смо осећај за ближњег. Човек без вере је гори од животиње, а оно што га разликује од ње је управо та словесност. То је показао 20. век, кад је човек рекао да је сам себи довољан, да нам не треба Бог, да ћемо све ми да решавамо, да одређујемо стандраде и по њима живимо. Сам себи сам Бог. Човек је постао најјефтинија роба. Постали смо саможиви у тој инстант варијанти, само ја, само мени и сад одмах све мени. Ни не чуди што све више бракова пуца. Лош пример дајемо деци.

Kакав је однос Новосађана према цркви?

– Данас више људи долази у цркву него пре. Незахвално је коментарисати зашто народ долази у цркву. Неко воли амбијент, неко воли да пева, па је у хору, неко је побожан, неко жели само да покаже тоалету… Сви су ту, и велики и мали, и паметни и глупи. Kад човек дође у године стави прст на чело, направи неки резиме, па има потребу да долази у цркву. Старом човеку и јесте место у цркви. Осећа припадност тој заједници као с 20 година што је имао екипу на журкама. Међутим, општи тренд је да се црква пљује, омаловажава, смањи њен друштвени утицај. Потенцирају се неке аномалије због неких свештеника што се не понашају адекватно, форсира се израз "попови-лопови" и истичу негативне ствари. На крају крајева, свештеници су из народа. Kакав народ, такви и свештеници. Спрам вас и кнезови ваши, пише у Светом писму. Kако сте заслужили, такве сте и добили. Иста ствар је и са влашћу као и осталим сегментима друштва, здравству, образовању…

Kако коментаришете вернике који воле да се "похвале" што већим крстом на ретровизору својих кола?

– Знам за такве појаве и та особа није верник. Вера је изнад нације, то увек морамо да имамо у виду. Не можемо да повезујемо веру и националност, иако се у православном свету тако идентификују. Kод нас се подразумева да си православац ако си Србин, што није истина. Има доста Хрвата који су православне вере као и других, разних примера.

Али званичан назив је Српска православна црква (СПЦ)?

– Јесте, а правилније би било да кажемо Црква православних Срба као што је код Румуна случај. Обнављањем патријаршије у Kраљевини Југославији почео је да се примењује израз СПЦ и уврежио се као званични. Све је то новијег датума, од Париске комуне кад су почеле да се праве националне државе, па и националне цркве. Мислим да је све то у служби неких сила које желе да владају светом и на тај начин лакше управљају народима. У муслиманском свету је то боље решено. Етнофилетизам је нас православне ограничио и не можемо на прави начин да посведочимо нашу веру која је велико богатство. У дијаспори наше заједнице потенцирају на националном, а требало би на верском моменту. Зато им и говорим да васпитавају децу у духу православља, а не да буду Срби. Они ће сами у православном свету наћи свој српски фолклор. Људи зато што не познају православље иду у ислам. Фасцинирани су тим јединством, саборношћу вере и тај осећај припадности их привлачи.

Делује да смо ми као народ далеко од јединства?

– Склони смо поделама. Наметнуто нам је споља да се стидимо себе, па је дошло време да је у Србији срамота рећи да си Србин. На првом месту Јевреји могу да нам послуже као пример како се воли свој народ. И Грци држе до традиције, вере, породице, иако не иду пуно у цркву. Сами себе смо отуђили од онога што јесмо и што треба да будемо. Други светски рат је последица југословенства и те отуђености која се форсирала, а изграђено је на нашем српском патриотизму и државотворности. Сви остали народи сада имају своје државе, да неко случајно не помисли да их осуђујем због тога, напротив, али ми смо изгубили себе, сервирајући се њима како би показали да смо широкогруди. Та наша сервилност просто прелази, нећу претерати ако кажем, у неко лудило. Мазохизам, не знам како бих то назвао што сами себе толико можемо да унизимо у односу на окружење и остале народе. Да би се вратили себи, морамо се вратити основним вредностима, духовно обновити, да би се обновили и национално и економски. Ако се не обновимо духовно, нема нам спаса.

И онда смо стигли до тога да нам је све више деце огрезло у наркоманији?

– Систем живљења је наметнут и мораш да радиш два посла да би преживео. У томе највише испаштају деца која су запостављена и недостатак љубави је углавном главни узрок за њихово дрогирање. Нажалост, граница наркоманије се помера јер је дрога доступна. Већ у основној школи деца знају где могу да набаве дрогу, дилери су по школским двориштима, поготово на журкама, сви пуше марихуану и нико то не решава. Проблем је што млади све мање хоће да се лече јер имају алтернативу, а то је метадон. Kласична синтетичка дрога. Човек на њој је неупотребљив, код нас се то каже "мирна луда". Јешће ако му даш хране, пиће воде ако га понудиш…

Сматрате да држава не решава овај озбиљан проблем?

– Није популарно причати о томе, али метадон је гори од хероина. Не треба бити много паметан и видети да је држава дилер. Дрогирају омладину на рецепт под изговором да се смањи криминал на улицама, а заправо та младеж постепено умире. Стално сам избегавао о томе да причам, да ме неко из државе не прозове погрешно. Метадонски центри пројектно функционишу и профит је у питању. С тим би морало да се прекине јер се чини злочин према нашој деци. Имали смо доста случајева да смо овисника морали с метадона пребацити на хероин, па га тек онда скидати. С метадона је јако тешко скинути човека. Апелујем и молим родитеље да не буду наивни јер се метадон деци даје као лек. На тај начин умире своју савест, мислећи да лече децу, а она умиру.

Да ли је хероин и даље први на листи опијата који се најчешће користе?

– Хероин више није популаран, сад су неке брзине у моди, тако да их назовем. Њих комбинују с алкохолом и та комбинација је смртоносна. Данас све чешће имамо смрт гушењем, али је заправо реч о предозирању. Заправо, смрт се званично заведе као гушење јер је отказао рефлекс за дисање. Иако је стало срце, не води се као овердоз. То је последица конзумирања тих дрога и оне тако утичу на организам.

Kакве је резултате до сада постигла "Земља живих"?

– Kроз нашу заједницу прошло је око 4.000 особа. Од тога броја је цео програм који траје 2,5 године издржало њих 400, а рецимо да их је 90 добро. Има и оних који нису пун програм прошли, а скинули су се. У заједници се не користе никакви лекови већ су заступљени ред, рад и молитва. Инсистирамо да се скину с дроге пре него што дођу код нас. Приватно на некој клиници или суво код куће, како год. Морају доћи чисти. Боравак код нас је бесплатан јер нас издржава манастир Kовиљ. Имамо помоћ и кроз пројекте, а помаже нас и Град Нови Сад.

Kако после изласка из заједнице протиче ресоцијализација?

– Ресоцијализација је проблем за себе зато смо и покренули пројекат "Kућа на пола пута", како би се уклопили у друштво које баш није спремно да их прими. У Европској унији људи који су завршили такве терапијске заједнице су најтраженија радна снага јер су тимски радници. На нивоу града постоји одлука да јавна предузећа морају да приме на волонтирање особе које су прошле терапију, али не постоји волонтерски додатак. Пре су добијали 25.000 динара које су таман амортизовале тај прелазак и уклапање у заједницу. Сад им је без тога тешко. На нивоу града постоји добра воља док је у републичким органима нема. Држава чак ни нема регулативно тело које ће да одреди стандард у лечењу наркомана, да се зна ко може и како да их лечи. Једноставно, нема ништа. Тек је пре неколико година основана је Kанцеларија за борбу против дрога.

Често истичете да таворимо као друштво?

– Тачно тако. Потребно је да се људи окрену себи и породици, да распознају самог себе. Родитељи немају стрпљења, нико ни са ким неће да прича. Дружења нам недостају. Требало би бар недељом увече да сви будемо око стола. То нас је држало, сећања на породичне моменте негују и греју душу. Нисам професионално деформисан да нешто намећем, али се неминовно морамо вратити вери, хришћанским вредностима, да би се вратили себи. Ако се то не деси, ни Европа неће постојати. Ајфелова кула ће за 50 година бити највиша џамија на свету. Нови члан Статута ЕУ требао је да формулише Европу као заједницу која почива на хришћанским темељима, али није усвојен.

Полако се ближите пензији?

– Откад ме је владика шумадијски Сава рукоположио за свештеника и поставио у ову парохију, где сам и сад, прошло је 30 година. Kад сам дошао овде, то је било велико село, као и атмосфера. Мало, по мало, постали смо део града и трудили смо се да га унапредимо колико смо могли. Подигли смо храм Вазнесења господњег и цркву у Шангају. Превели смо доста светих књига и црквених списа на Ромски језик. Остало ми је четири године до пензије и мислио сам да се посветим пчелама. Међутим, наркоманија је мој усуд и нећу моћи без "Земље живих". Неће нико да ме замени јер нема ту пара (смех).

Разговарао: Дејан Игњић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота / Мој Нови Сад

Свети мученик Нестор

Fri, 08 Nov 2019 18:56:56 +0000

Незнабожни цар Максимијан, звани Херкул, пријатељ Диоклецијанов, дошавши у град Солун и вргнувши у тамницу светог Димитрија, царског намесника, због исповедања Христа, предаде се уживању у играма и. позоришним представама. При томе он се хваљаше једним својим мегданџијом по имену Лијем, човеком Вандалског порекла, говорећи да њега нико победити не може. Тај Лије беше као неки други Голијат: растом крупнији од осталих људи, по изгледу страшан, а глас му као рикање лава. Од самог погледа његовог и гласа дрхтали су сви који су га гледали; снага његова беше нечувена а сила непобедива: јер дуси нечисти обитаваху у њему, и нико му се не могаше одупрети. Он већ беше убио безброј храбрих и снажних људи, и цар га због таке снаге веома љубљаше. Пошто сам цар бејаше ненасит крволок, он и љубљаше таквога човека који сву своју телесну снагу у прави на проливање крви људске.

За овог поганог Лија цар подиже усред града нарочито позориште, са бином на стубовима, где би Лије могао водити мегдане на догледу свих. Доле испод те бине беху пободена многобројна копља са оштрицама увис, да би Лије побеђене збацивао одозго са те бине на читаву шуму усправљених копаља. И стварно Лије, делећи мегдан са људима, он их збациваше на копља и предаваше смрти. А цар са свим мноштвом својих војника посматраше то уживајући, и горђаше се својим мегданџијом. Посматраше то и Солунски народ, међу којима беше и много хришћана. Гледајући тог бездушног звера како пролива људску крв, они тешко уздисаху: јер Лије већ уби многе хришћане, које незнабошци силом довлачаху и примораваху да се боре са Лијем.

У граду Солуну живљаше један младић по имену Нестор: снажан телом, диван лицем, са брадом која је тек почела расти.

Он беше близак светоме Димитрију, од кога се и научи светој вери. Видећи невино убијане хришћане, он се запали ревношћу и реши да изађе на мегдан Лију. И отишавши хитно к светом Димитрију у тамницу, исприча му како Лије тога дана уби много хришћана. И мољаше светог Димитрија говорећи му: Помоли се за мене, угодниче Божји, да ми ради светих молитава твојих помогне Бог. Ево, идем на мегдан томе злотвору, и победићу га, и скинућу срамоту са хришћана. - Свети Димитрије му осени крсним знаком чело и прса, благослови га, и прорече му: Лија ћеш победити, али ћеш за Христа пострадати.

Добивши благослов, свети Нестор врло хитно оде до позоришта, скиде са себе плашт пред свима, и громко узвикну: Ја хоћу да се борим са Лијем! - Видећи таку смелост младићеву, цар се зачуди, и жалећи његову лепоту и младост рече му: Зар ниси видео колико је храбријих и снажнијих од тебе Лије победио? А ти, мали растом и млад по годинама, усуђујеш се изаћи на мегдан ономе, коме нема равна под сунцем. - Нестор му одговори: Иако сам ја мали и немоћан, али је велика и непобедива сила Христа мога, на кога се надам и у чије име хоћу да се ухватим у коштац са тим џином. - Чувши име Христово и схвативши да је Нестор хришћанин, цар се разгњеви и нареди му да одмах узиђе на бину, држећи да ће се са Нестором догодити што и са осталима. Свети Нестор се журно попе на бину; а Лије, играјући и скачући, крену на светог младића. Видећи Лија где му се приближује, свети Нестор се прекрсти и громким гласом кликну: Боже Димитријев, помози ми! - И ухвативши се у коштац са Лијем, стаде се борити. А Бог, који некада укрепи Давида у борби против Голијата, укрепи и слугу свога Нестора против поганога Лија, на посрамљење незнабожном цару а на радост вернима. И стварно, мали растом Нестор показа се храброшћу својом већи од огромнога Лија: дохвативши Лија као штицу, он га са високе бине баци доле на оштра копља. Павши на копља као тешки храст, Лије срамно изврже своју бедну душу, те тако погибе с хуком спомен његов, нестаде охола сила његова и престаде сујетно хвалисање Максимијаново својим мегданџијом. Сав пак народ Солунски, нарочито хришћани, видевши ову неочекивану и славну победу, громко викаху: Велики је Бог Димитријев!

Цар, уставши са стидом, крену у своје палате, силно тугујући и жалећи за својим љубимцем Лијем. Притом, страховито гњеван на светог Нестора он нареди да га ухвате. Дознавши пак да је и Димитрије крив за Лијеву смрт, пошто он окрепи Нестора на подвиг, предсказавши му победу, цар нареди, те светог Димитрија копљем избодоше, а светог Нестора мачем посекоше. И сада они обојица примају од Подвигостројитеља Христа венце победе у Царству небеском, којега нека се и ми удостојимо молитвама светих страдалника.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свети Никола Кавасила: О молитви предавања Богу, о приклањању главе, о благодарењу које потом следи, као и о молитви Богу и о славословљу

Fri, 08 Nov 2019 18:53:30 +0000

Пошто на тај начин укрепи вернике и са свих страна их приправи у добру, као да су већ постали савршени и достојни божанског усиновљења, свештеник се моли Богу да их удостоји да заједно са њим смело упуте ону молитву у којој се усуђујемо да Бога назовемо Оцем. А када се сви са њим помоле, свештеник закључује молитву узвикујући завршетак као славословље Богу.

2. После тога он жели мир свима. И тако, пошто је оном молитвом (Оче наш) подсетио на наше племенито порекло и пошто је Бога назвао нашим Оцем, он у наставку позива вернике да Га познају и као свога Господа, те да се према Њему покажу као слуге, приклањајући пред Њим своје главе и тим начином показујући своје служење. Тада ови приклањају главе не само зато што је Он по Својој природи Господ и Створитељ и Бог, него и зато што су они слуге које је Он откупио Крвљу Свога Јединороднога Сина, кроз Кога смо на два начина постали Његове слуге, а истовремено смо постали и Његови синови. Јер, једна иста Крв Христова је и узвисила наше служење и показала га великим, и наше усиновљење остварила.

3. Док сви приклањају главе, свештеник тихо благодари Богу за стварање свих бића и моли сеза све што је вернима корисно; и подсећа Бога наиме Јединороднога Сина Његовог и на Његову благодат и човекољубље како би тиме задобио оно што тражи, сагласно са обећањем Самога Спаситеља: „Што год заиштете од Оца у моје име, даће вам“ А затим, узвикујући славословље тако да га сав присутни народ може чути, свештеник пева у славу Пресвете Тројице.

4. Па пошто у том славословљу сви узму учешћа, свештеник се опет окреће себи и тихо се моли. Молећи се, он призива Самога Христа, Жртву, Свештеника, Хлеб, да Он Сам Себе преда Својим слугама.

Свети Никола Кавасила

"Тумачење Литургије"

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свети Никола Кавасила: О молитвама после приношења жртве и о томе зашто свештеник овде помиње светитеље, а особито Пресвету Богородицу

Fri, 08 Nov 2019 15:41:03 +0000

Кад се оконча приношење жртве, свештеник гледа пред собом залог божанског човекољубља, односно Јагње Божије; па пошто је већ примио Посредника и има са собом Утешитеља, он објављује своје прозбе Богу и упућује молитву са добрим и поузданим надањем. Моли се за све оне које је поменуо на светом предложењу и за које је принео Дарове молећи се да Дарови буду примљени; а сад кад су Дарови примљени, свештеник се моли да они покажу своје дејство.

2. У чему је њихово дејство? Заједничко дејство и за живе и за упокојене је у томе да Бог иједнима и другима пошаље Своју благодат као уздарје за Дарове које је примио. Засебно је у томе да упокојенима подари упокојење душа и наслеђе Царства небеског заједно са упокојеним светитељима; живима да дарује Причешће са свештене Трпезе и освећење, и да се нико не причести на суд или на осуду, да им дарује отпуштење грехова, мир, изобиље плодова, снабдевање свим што је потребно и, коначно, да им дарује да се пред Богом појаве достојни Царства Његовог.

3. Ово приношење жртве, међутим, нема само молитвени садржај него и благодарни; због тога, као и на почетку Литургије, кад је свештеник, полажући пред Бога жртвене приносе као Дарове, истовремено изражавао и благодарност и прозбу, он и сада, кад су Дарови жртвовани и претворени, истовремено и благодари Богу кроз њих и упућује прозбу, односно и износи разлоге за благодарност и наводи оно за шта се моли.

4. Који су разлози за ову благодарност? То су светитељи, као што је раније већ речено. Јер, у њима је Црква пронашла оно што је тражила и задобила оно за шта се молила, а то је Царство небеско.

5. За шта се Црква овде моли? За оне који још нису доспели до савршенства и којима је потребна молитва.

6. За светитеље свештеник каже: Још Ти приносимо ову словесну службу за преминуле у вери праоце, Оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, Еванђелисте, мученике, исповеднике, подвижнике, и за сваки дух праведника преминулог у вери; особито за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију. У наставку свештеник набраја сав збор светих. Они за Цркву представљају разлог за благодарење Богу. За њих она приноси ову словесну службу као благодарност Богу, а пре свих за Блажену Мајку Божију, која је изнад сваке светости. Због тога свештеник и не тражи ништа за њих, већ напротив, у молитвама му је неопходна њихова помоћ. Јер, као што је већ речено, он приноси Дарове за њих не као прозбу, већ као благодарност.

7. После тога свештеник изражава мољење и набраја оне за које се моли, те за све иште спасење и свако друго добро које приличи и одговара свакоме. Између осталог каже: Још Ти приносимо ову разумну службу за васељену, за свету, саборну и апостолску Цркву, за оне који живе у невиности и часним животом, за благоверне и христољубиве цареве. Тако се он моли.

8. На тај начин блажени Јован Златоусти, показујући да је смисао ове свештене службе двојак, односно благодарни и молитвени, одвојено помиње оне за које благодари, а одвојено оне за које се моли. Док божански Василије у својој Литургији благодарење меша са молитвом. То чинитоком целе Литургије, тако да можеш видети да скоро све молитве имају и овај и онај смисао. И он, као и Јован, помиње исте светитеље и на истом месту, али не на исти начин. Наиме, пошто се помолио да се сви удостоје Причешћа светим Тајнама не на суд или на осуду, он наставља:… Него да обретемо благодат и милост са свима светима који Ти од памтивека угодише: Праоцима, Оцима, Патријарсима, и даље што следи;а затим додаје: Особито са Пресветом…. И ове речи, наиме, садрже прозбу, али показују и благодарност, проповедајући Бога као Добротвора људскога рода, јер помињу оне којима је Он подарио савршенство и светост. Само што не кажу:Да нам дарујеш благодат као што си светима раније даровао, да нас осветиш као што си друге из нашега рода већ осветио.

Свети Никола Кавасила

"Тумачење Литургије"

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Протонамесник Велимир Врућинић: Ходочашће - мода или потреба?

Fri, 08 Nov 2019 15:37:20 +0000

Познајемо ли основна правила одласка на ходочашће и са којим све разлозима крећемо на пут? Шта је ходочашће представљало раније, кроз векове, а шта означава данас? Ово су само неке од тема о којима смо говорили у емисији Оче, да те питам. Гост је био протонамесник Велимир Врућинић, настојатељ храма Светих равноапостолних Кирила и Методија на Телепу. Емисија је емитована у четвртак, 7. новембра 2019. године.

Звучни запис емисије

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Свети Никола Кавасила: О ономе што свештеник иште за себе молећи се над светим Даровима и ономе за шта верници треба да се моле

Fri, 08 Nov 2019 15:36:18 +0000

Помоливиши се за оно што је свима потребно, свештеник се моли да и он сам буде освећен часним Даровима.

2. Каквим освећењем? Да задобије отпуштење грехова. Јер, у томе је превасходна улога ових Дарова. По чему то можемо знати? По томе што је Господ, показујући на Хлеб, рекао апостолима:“ Ово је тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова“ ; а слично је рекао и над Чашом.

3. Помени, Господе, по мноштву милосрђа Свог, и моју недостојност; прости ми свако сагрешење вољно и невољно, и немој због мојих грехова отклонити благодат Светога Духа Твога од ових Дарова који су пред нама.

4. Дух Свети дарује опроштај грехова онима који се причешћују овим Даровима. Нека ми благодат од тих Дарова, каже свештеник, не буде ускраћена због мојих сагрешења. Јер, на два начина се о благодати говори у вези са часним Даровима: један је када благодат освећује Дарове, а други је када благодат преко Дарова освећује нас.

5. Према томе, да благодат на онај први начин делује на часне Дарове, то не може бити осујећено човековим гресима; као што њихово освећење није дело човекове врлине, тако није могуће да буде осујећено човековим гресима.

6. Али, за онај други начин деловања благодати потребан је и наш труд. Због тога оно нашим немаром и може бити осујећено. Јер, благодат нас освећује кроз Дарове ако нађе да смо наваљан начин спремни за освећење; но, ако нас затекне неспремне, не само да нам никакву користне доноси, него безбројне штете на нас товари. Свештеник се моли да нам та благодат – било да она дарује само отпуштење грехова, било да са њим даје и друге дарове онима који се са чистом савешћу причешћују са свештене Трпезе – не буде ускраћена у часним Даровима, јер због човечанских греха она може бити осујећена.

7. Исту молитву свештеник нешто касније упућује заједно са свим присутним народом. Наиме, пошто се помоли да сви буду у једномислију како би једним устима и једним срцем славили Бога, и пошто им у таквом духовном расположењу обећа милост великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа, свештеник позива верне да, призивајући у помоћ све свете, упуте Богу поменуту молитву, коју је и он сам малочас упутио. Јер, речи: Поменувши све свете, значе: призвавши их, помоливши се са њима.

8. Па шта каже? За принесене и освећене часне Дарове, Господу се помолимо; не да часни Дарови приме освећење (због тога сам их и назвао освећенима, да не би ти тако нешто помислио), већ да то освећење они нама предају; јер то значе речи: Да човекољубиви Бог наш, примивши их (… ), ниспошље нам за то божанску благодат. Помолимо се, каже свештеник, за часне Дарове, да њихова благодат и на нас делује; да не ослабимо у тој благодати као онда кад је то свесилно Тело Господње било међу људима и кад у неким градовима, због неверја њихових житеља, није могло да учини чудеса.

9. Узгласивши ове речи према народу, свештеник се и сам тихо помоли, тражећи од Богато исто, како би се сви са чистом савешћу причестили страшним Тајнама и како би са ове свештене Трпезе задобили опроштај сагрешења, заједницу Светога Духа, наследство Царства(… ) не на суд или на осуду.

10. Затим, пошто затражи за све помоћ и заступништво од Бога, он позива све верне да се моле да сав дан савршен, свет, миран и безгрешан проведу имајући као чувара анђела мира, верног – а вели верног због анђела лажи, коме не можемо поверити своје потребе. Молимо се, дакле, за анђела чувара не да нам тада буде дат, јер свакоме од верних анђео је већ на самом почетку дат, него да буде делатан и да чини што му припада, те да нас чува и води правим путем, и да се не удаљи од нас разгневљен због наших сагрешења.

11. Осим тога, свештеник нас позива да се помолимо за отпуштење грехова и за све што је добро и корисно душама нашим и за мир у свету, а затим за безбедну будућност, да остало време живота свога у миру и покајању проведемо, тако да крај живота нашега буде хришћански; а затим да сами себе и једни друге, и сав живот свој Богу предамо, измоливши јединство вере и заједницу Светога Духа.

12. У чему су садржани јединство вере и заједница Светога Духа и зашто се овде за њих молимо, о томе смо раније опширно говорили.

Свети Никола Кавасила

"Тумачење Литургије"

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Развод богословља и материјалних наука – ново средњовјековље

Fri, 08 Nov 2019 10:38:00 +0000

…или уједињење и братство људи у Христу или уједињење и другарство људи у антихристу! (Николај А. Берђајев)

Овај покушај (essai, fr) инспирисан је идејом и мислима исказаним на округлом столу „Међунаучни дијалог – циљ и извор науке“, који су 5. новембра 2019. у Библиотеци града Београда организовали студенти из Актива за научни подмладак Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Потицај за писање ових редова дошао је и од гробне тишине унутар академских кругова, кроз коју одјекују заупокојене јектеније слободи мисли и саборности. А прије свега забиљежен је у циљу указивања на мимоилажење у магли, онога што је у својој суштини неодвојиво.

Од најстаријих времена Цркве какву данас познајемо свети оци, а нарочито из чувене Кападокије, настојали су да у односима човјека са Богом, људима и свиме створеним, истакну и очувају прије свега саборност, као суштину у којој се препознаје да је Бог створио човјека по свом Лику и Подобију. Та саборност, односно крсни пресјек само том тачком одређених вертикалне и хоризоналне праве, је управо незаобилазни предуслов остваривања човјекове личности. И уистину, такви су били Василије Велики, Григорије Нисијски, Григорије Назијански, а онда и многи послије њих који су украсили Небески свод својим животом и учењима. Иако велики богослови и оци који су утемељили нашу догматику и литургику, ови колоси нијесу занемаривали ни изобилна материјална блага којима нас је Бог даривао. Уз философију и богословље, проучавали су у складу са најбољим могућностима тога времена, и астрономију, књижевност, медицинске науке…

Свети Василије већ у IV вијеку при насеобинама манастирског типа оснива прве хришћанске болнице у којима интегрише дотадашња знања у овом домену људске дјелатности (сматра се да су прве примитивне болнице настале на данашњим просторима Шри Ланке, док је прва античка организована болница била у Епидауру); за то вријеме његов рођени брат Григорије испитује готово све домене људског организма од анатомије, преко физиологије, патологије и терапије, па до хирургије. У свом чувеном дјелу De Hominis Opificio, наглашавајући чињеницу да је све у свијету створено заповијешћу, изузев Човјека (као, како сам светитељ каже, „словесне животиње“) чему је претходило савјетовање на Предвјечном сабору Свете Тројице, Свети Григорије Ниски пише и поглавља о физиологији „суза и смијеха“ (глава XII), „сна, зијевања и снова“ (глава XIII), завршавајући дјело главом XXX, коју назива „Сажето и у већој мјери медицинско сагледавање грађе нашег тијела“. Угледајући се на свјетила наше вјере, многе личности у наредним вијековима, преко најљепшег цвијета нашег народа – Светог Саве, па до појединих наших савременика, настојале су и настоје да одрже ту органску повезаност говорећи о Богу и створеном свијету. Оно што је суштинска разлика првих времена хришћанства и нашег доба, које би Берђајев назвао „епохом ноћи“, јесте да су тада оци Цркве били јединствени у погледу на важност комуникације, дијалога различитих тачака посматрања истог предмета интересовања. Препознавали су и живјели саборни начин долажења до Истине, схватајући да су материјалне науке заправо богословље са наличја.

Послије једног оваквог раздобља, у коме су материјалне науке биле неодвојиве од богословља, јер се и кроз њихова постигнућа и открића истински говорило о Богу (индиректно), доспјели смо до апсолутног развода богословља и науке. Наравно, историјске околности, незгоде и неприлике су много допринијеле стању опште анергије и анемичности наше Српске Православне Цркве, али узевши у обзир да је стање у осталим помјесним Црквама, ако не много, макар прилично боље – све то не можемо означити кривцем. Са друге стране, имајући пред собом примјер израчунавања количина супстанци у хемијским реакцијама, знамо да се исте никада не одређују према оној која је у вишку. Тако кривицу за поменути развод не можемо тражити ни међу достигнућима материјалних наука (или не дај Боже! међу људима који се истима баве), јер је њихов прогрес неумитан. Нарочито, исти не могу бити окривљени уколико је ријеч о православним вјерницима који успјешно у своју личност, по узору на Свете оце, интегришу научни ангажман и своје учешће у животу Цркве.

Нажалост, свједоци смо да све чешће у овом нашем „новом средњовјековљу“ пуког индивидуализма и алијенације, они који се осмјеле да остваре позитивну синтезу, да ревитализују органску везу разних аспеката сагледавања свијета и зацијеле развод, бивају санкционисани од стране њихових матичних кућа (било да је ријеч о научним установама или ужим јерархијским тијелима Цркве) или осуђени од стране јавности. Симптоматично је да осуда најчешће стиже од медијским спиновима изманипулисаног народа који, у овим временима банализације и схизофрених диоба, слуђен мора да бира између вјештачки конструисаних „супростављених страна“. Осим широко друштвених, нечасну улогу ту играју и многа „црквена гласила“, те врло брзо многе од поменутих личности „прогута мрак“ различите природе.

Из претходно изнесеног, по логици ствари, сценско свијетло и тежиште кривице падају на нашу јерархију, која као да је заборавила у пракси да примијени оно што редовно од њих слушамо – да је Црква и лаос, вјерни народ. Наспрам помињаних светитеља IV вијека и њихових учења, на сличним катедрама данас можемо пронаћи аутистичну перцепцију реалног живота и свакодневне стварности пастве која се готово сваког тренутка сусреће са бројним питањима и дилемама. Те поред постојећих проблема, у недостатку инструкција Цркве, исти бивају суочени са анксиозношћу и депресивним епизодама, као посљедицама несналажења у новонасталим ситуацијама. Држећи монопол над послушањима и службама (за које Апостол Павле вели да су „разне, међузависне и да је њихово раздјељивање и раздавање дјело Духа Светога“), тијела наше Цркве дјелатно не препознају многе и изванредне људе који се, поред активног живота у Цркви, веома ангажовано баве науком, конкретно најосјетљивијим областима биоетике и биотехнологија. Те многи ни међу вјернима нијесу чули за др Ивана Шупића (докторирао физичке науке у Барселони, на постдокторату у Женеви, а приводи крају и богословске студије), др Јулију Видовић (докторирала на Католичком институту у Паризу, постдокторат из области биоетике на Институту Светог Сергија), др Лазара Супића (докторирао нуклеарно инжењерство на Берклију и дипломирао на ПБФ), др Мирослава Поповића (на Берклију докторирао нуклеарно инжењерство, студирао физику, хемију и богословље) ђакона др sc. med. Петра Дабића; да не идемо географски шире до личности попут Митрополита месогејског др Николаја, Митрополита запорошког и мелитопољског др Луке, проф. др Василија Термоса, проф. др Григорија Григорјева и многих других.

Поред тога, просто је невјероватно да у вријеме када прослављамо осам вијекова самосталног организационог живота наше помјесне Цркве немамо не само јасно дефинисан, него било какав став или рјешење СПЦ о многобројним биоетичким, некада и животно важним питањима (вакцине и антивакцинална хистерија, трансплантација, артефицијалне репродуктивне технике, хемиотерапија, контрацептивна средства и методе, транссексуалност и промјена пола, еутаназија…). Недостатком саборно донесеног и закљученог мишљења и става (у веома интензивној сарадњи наших богослова и за поменуте теме учених и стручних људи), остављен је простор за незнавене, неспретне, а некада и срамотне излете појединаца (без обзира на то о ком положају на друштвеној љествици и чину у клиру говоримо), који потпуно паушално износе сопствено становиште о темама и ситуацијама које их превазилазе – не водећи рачуна да нечији живот зависи од тих ријечи.

Пренебрегавши институцију сабора (не искључиво као САС), став Цркве бива замијењен ставом појединаца који врло често не умију да изговоре назив обољења које мучи 2.5 милиона људи или негирају постојање очевидних и доказаних појава, позивајући се на квази-ауторитете. Додатан разлог за забринутост је чињеница да је 2017. године Свети архијерејски Сабор СПЦ донио одлуку о формирању Одјељења за биоетику при Светом Синоду, а да до овог тренутка немамо доступно ниједно рјешење истог (питања су да ли је ово тијело уопште реално конституисано и да ли је до сада засиједало?!).

Осим недостатка ангажовања домаће интелигенције, кроз нашу Цркву нам нијесу доступни ни закључци осталих помјесних Цркава, као ни радови, есеји и књиге људи који се озбиљно баве датим темама. Искључиво благодарећи издавачкој кући Епархије шумадијске Каленић (Слободни од генома, митрополит Николај Хаџиниколау) и издавачкој кући Епархије западноамеричке Sebastian Press (Faith Science Mystery; Psychology in the service of the Church; In the Beginning; Sexual orientation and Gender Identity – Answers and… People и многе друге) имамо прилику да се упознамо са ставовима и постигнућима данас најважнијих ауторитета у доменима православне хришћанске биоетике. Иако и даље недовољно, претходно поменуто представља важан и насушан корак за спасење душа које се ковитлају у стихијама овог времена. Нажалост, веома често они који сами не дају велики допринос разјашњавању дилема, ауторе наведених дјела прозивају „морално дефектним, чудним, плаћеницима…“, иако је ријеч о личностима које су сав свој живот провеле служећи Цркви Христовој, бавећи се и научним истраживањима.

У раздобљу у коме настојимо једни друге да предамо, разапнемо и истријебимо, када се кријемо иза пролазних медијских штитова иако све маске падају, када, како каже молитва Светог Симеона Метафраста, „учествујемо у кварењу дјеце“, када говоримо тајно и скривено, заборављајући да ће се „све дознати“, када не желимо да се међусобно чујемо и видимо – зауставимо се и запитајмо гдје смо и камо смо кренули. Пред нама је много важних питања и дилема за одгонетање, чијим рјешавањем бисмо спасили многе животе и омогућили многим личностима сазријевање на путу индивидуације и обожења, а за то нам је неопходна саборност коју су оци Цркве познавали и њоме живјели. Да бисмо до тога дошли, насушно је потребно да заједно (и вјерни народ и јерархија) одемо са оне стране реторике и антитезе, те да препознамо потребе за синтезама у духу изворне светосавске мисли.

Б. Кнежевић

Извор: Теологија.нет

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: "Шта је човек, а мора бити човек?" П. П. Његош (ВИДЕО)

Thu, 07 Nov 2019 16:57:00 +0000

Дана 5. новембра 2019. год. у парохијском дому храма Успења Пресвете Богородице у Младеновцу, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског господина Јована, организована је Духовна трибина на којој је један од најистакнутијих савремених српских богослова протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу, говорио на тему: „Шта је човек, а мора бити човек?“ П. П. Његош.

Повезана вест:

Више стотина Младеновчана присуствовало предавању проте Гојка Перовића

На самом почетку архијерејски намесник младеновачки протојереј-стварофор Жељко Ивковић је поздравио присутне и захвалио се што су се у незапамћеном броју одазвали позиву. Нагласио је да оца Гојка не треба посебно представљати и испричао како је дошло (и поред бројних препрека) до вечерашњег сусрета. Прота Гојко је одушевио неколико стотина Младеновчана (међу њима многи нису успели да нађу место за седење у препуној свечаној сали парохијског дома младеновачког Светоуспенског храма) излагањем на тему узету из познатих стихова владике Рада.

Предавач је указао да смо се одродили једни од других, живећи у брзим системима, у великим градовима. Постајемо браћа онда кад дођемо сами до себе. Подсетивши на умовање великог Његоша о томе шта је човек, великој драми људске природе, прота Гојко Перовић појаснио је да Ловћенски Тајновидац поручује да немамо времена да чекамо дефиницију тога шта је човек, већ да једноставно то морамо бити вођени неким етичким постулатима и спознајом да је Бог човека створио за бескрај. Три века је одлазак у цркву носио опасност по живот, било је време прогона хришћана. Потом, наступа период привилегија… Онда се јавља монаштво и одлазак у пустињу као реакција на то. Шта данас чинити? Како и где да одемо? Нема одласка у пустињу, ту си – где си!

Ту долазимо до лепоте, до манастира Високи Дечани, Острога, Милешеве… Тамо где имамо простор да се вратимо лепоти и једни друге препознамо као браћу и сестре – казао је ректор Цетињске богословије. Ове године славимо јубилеј – 800 година самосталности Српске Цркве. Црква нас, дакле, након 800 година зове да се вратимо на једно место, славимо Бога и будемо браћа и сестре. Црква има могућност да обнови људски лик у нама, да имамо лепоту као милешевски Бели анђео. Да поред авиона, аутопутева и свега што имамо у савременом добу, будемо људи, како је говорио патријарх Павле. Ако будемо људи, живећи и сведочећи Јеванђеље у свету и времену у којем живимо одговорићемо и на питање из наслова теме ове духовне трибине, закључио је прота Гојко Перовић своје надахнуто и обиљем духовитих досетки проткано излагање, које су Младеновчани испратили дугим и снажним аплаузом. Након изузетног излагања присутни су постављали питања. Тема је била веома инспиративна за присутне и питања су разјаснила поједине сегменте излагања.

Опште мишљење је да је, након преко 50 учесника духовних трибина младеновачке Цркве, ова била најуспешнија.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свештеник Дражен Тупањанин: Да ли тзв. академска теологија стоји насупрот тзв. црквено-подвижничке теологије? (Варијација на тему)

Wed, 06 Nov 2019 20:24:35 +0000

На познатом црквеном сајту „Живе Речи Утехе“ прочитао сам текст Слободана Лукића, свештеника Митрополије црногорско-приморске под насловом „Да ли је православној теологији данас потребна Црква“, који је на поменути сајт, како сам уочио, доспио са званичног интернет сајта Митрополије ЦП. Није ми намјера да вршим детаљну анализу текста, већ да подстакнут садржајем, тј.одређеним питањима и одговорима на које о. Слободан упућује изнесем напросто неколико својих мисли. Намјера ми је да се осврнем и на текст Оливера Суботића, свештеника АЕМ београдско-карловачке кога сам прије отприлике мјесец дана прочитао на истом ЖРУ сајту, а који је говорио о дарвинистичком спору, како о. Оливер написа, „из једне друге перспективе“.

Мисли које сам пронашао су биле само окидач за размишљање и односе се на неке дијелове њихових текстова које су у мом уму породиле одређена питања. И не тичу се, у случају текста о. Оливера, онога што он и неки називају „дарвинистичким спором“, већ, као што ће се видјети из наставка, о питању тзв. академског богословља. Заправо, текст о. Оливера ми је битан првенстено (ако не и сасвим) због идеје о исихастичком манастиру који би требало основати у Београду. Како и због чега, рећи ћу на самом крају, у контексту свега што ће прије тога бити речено. Желим да нагласим да браћа ни у ком случају не схвате да ових неколико скромних редака представљају критику њиховог богословља, нити провоцирање полемике. Ако уопште и дође до некога од њих, текст који је пред вама је покушај размјене мишљења, покушај давања мишљења из унеколико другачијег угла , јавно ћаскање о свима нама важним и драгим темама (ако се то тако смије назвати). И ништа друго.

Најприје, хтио бих да кажем неколико ријечи о претпостављеном антагонизму тзв. академског у односу на богословље које се може назвати „опитно“ или „подвижничко“. Ако ме осјећај не вара, рекло би се да академско богословље, барем у тексту о. Слободана, задобија негативно значење, док га о. Оливер сматра, рекло би се – потенцијално негативним. (Слободан чак није ни поменуо израз „академско богословље“ , али из контекста дозвољавам себи да помислим да на то мисли). Овом приликом нећу говорити о томе шта би могло да значи то да је богословљу потребна Црква, што у Хришћанској теологији ваљда нико озбиљан не спори. Напоменуо бих само да не сматрам да је и то саморазумљиво, већ захтијева богословску интерпретацију како би се избјегао цензорски однос институционалне Цркве (Сабора, Синода) над теологијом Цркве.

На темељу прочитаног стичем утисак да академско богословље може да буде опасност за црквени живот, или можда већ и јесте, пошто његова интерпретација чак и у неким савременим проблемима у Православљу нуди основ за погрешне закључке (нпр. теологија митр. Зизјуласа, апострофирана код о. Слободана). На страну сада то колико савремени проблеми у Православљу имају уопште стварне везе са било којом школом теологије, мени у очи упада једна друга ствар на који су ме поменути текстови понукали давши ми повод за размишљање.

Наиме, лоцирати проблем наше помјесне Цркве у сферу академске теологије значило би да су интелектуализам, високоученост, критичко размишљање, академизам и сличне појаве реалност снажно заступљена у СПЦ. Као да се напросто саплићемо о интелектуалце и академске богослове у срединама у којима живимо своју црквеност. Да ли је баш тако? Прије ће, чини ми се, истини одговарати да су такве личности права ријеткост, док са друге стране у нашим заједницама нећемо имати проблем да лоцирамо вјерски фундаменталистично – фанатичне тенденције, национално-романтичарске, све до екстремних, као уосталом и мноштво тенденцја ка празновјерју и пуком ритуализму. И много чега другог. Интелектуалци теолози (у које се ни по чему не убрајам, дакле, не браним своју браншу) су, судећи по мом искуству, најчешће изузетак, да не кажем инцидент.

Као други примјер тога да учени теолози, па тако ни „академска теологија“ нису у походу заузимања Цркве може да нам послужи и само летимични поглед на савремено црквено издаваштво у СПЦ. Опште је познато да се готово свака епархија у нашој Цркви, као и десетине манастира и парохија, баве издавачком дјелатношћу. Наслови које можемо видјети на црквеним штандовима, сигуран сам да не претјерујем, у преко деведесет посто случајева казују нам да је ријеч о литератури која би се у уџбеницима патрологије сврстала у корпус аскетске литературе. Теме молитве и духовништва, поста, новог антихристовског поретка коме треба да се подвижнички одупремо, житија светих, књиге духовних поука стараца монаха, разне верзије молитвеника за све прилике и неприлике, монографије манастира, књиге о православном васпитању дјеце, о болести, гријеху, подсјетници за исповијест итд. итд., у толиком броју премашују наслове које потписују тзв.академски теолози, професори и научни радници који у свијету теолошке науке свједоче Христа у Цркви. Наслови ових теолога можда могу по броју да се мјере једино са издањима разних „православних кувара“ за посне и мрсне дане, мада сам склон да помислим да су и ту у мањини.

На страну и то што смо свједоци да (нарочито манастирске) публикације доносе неријетко књиге аутора у најмању руку сумњивог ауторитета. Имајући у виду да о овим „учитељима“ од реда сазнајемо само на основу њеног или његовог имена и звања које видимо на корицама (без икаквих других референци или биљешке о писцу). Тако на корицама тих публикација можемо да прочитамо име ауторке или аутора, попут нпр.монахиња та и та, или архимандрит тај и тај, или пак само на штури податак о мјесту живљења, нпр тај и тај – петроградски, без иједног другог податка који би нам указао на евентуалну релевантност мишљења које ћемо наћи између корица. Будући да исти говоре о јако важним темама, рецимо о васпитању дјеце, или о болести и смрти, онда би можда забринутост било корисније управити ка таквим појавама те на том терену сигнализирати евентуалне „опасности“ или „контаминацију“. Ако је овако, а чини ми се да јесте, тада се с правом можемо запитати откуда долази страх од онога што мање више можемо подвести под појам „академска теологија“?

Када је ријеч овом термину, термину „академска теологија“, или боље речено о осјећају који сам стекао да уважена браћа имају по том питању, а који је како рекох потенцијално негативан, или у најмању руку потенцијално проблематичан, дозволићу себи пар мисли. Ова проблематичност се рекао бих проналази у томе што се академска теологија ставља насупрот ономе што би могло да се изједначи са подвигом или подвижништвом у Цркви. Такве мисли чују се неријетко у одређеним круговима, нарочито у манастирским и манастирима блиским, и много јаче него што их гласи ехо ових двају текстова. Постоји тако отприлике нешто што представља академско са једне, а са друге стране нешто што представља опитно или подвижничко, што ће рећи „право“ богословље Цркве. Или, у крајњем случају, заједница овога двога могућа је у кодификованом подвижничком амбијенту (старац Софроније, старац Василије Гондикакис).

У овом тренутку пада ми на памет детаљ из недавног дуела двојице јавних интелектуалаца, Славоја Жижека и Џордана Питерсона, названог из неког разлога „Дуел стољећа“ (доступан на Јутјубу). Наиме, Жижек у улози неомарксисте суочио се са Питерсоновом (бљедуњавом) критиком марксизма у савременим друштвима. У једном тренутку Жижек га је прекинуо рекавши напросто „имена, дајте ми нека имена, ко су ти неомарксисти, ја их не видим“? Чини ми се да би ради јасноће по питању отклона од евентуалних аномалија „академске теологије“, било од користи навести барем неколико примјера, нека имена. По могућности имена западних теолога, јер, како ми се чини, тај вал нас претпостављено запљускује са Запада. Дакле, реторички се питам, ко су ти који богословствују а нису подвижници?

Мислим да по овом питању разумијевање подвига не смије да се сведе на класични (понајприје монашки, пустињачки) тип подвига. Ако се заинтересујемо за животопис било кога од оних који би се, претпостављам, могли назвати академским теолозима открићемо задивљујуће посвећеничке, тј изразито подвижничке црте њихових карактера. Па да ли ико може да замисли да изњедрити богословки опус размјера једног Зизјуласа не изискује подвиг – непроспаване ноћи над текстовима св. Писма и Отаца, мјесеце и године посвећеног трагања? Ко је икад имао прилику да разговара са студентима теологије из Атине могао је да сазна о смјерности старца Х. Јанараса који сваке недеље скрушено учествује у св. Литургији у храму св. Ирине. О Калисту Веру, љубитељу Свете Горе и о његовом ученику о. Џону Беру да и не говорим. Даље, треба прочитати мемоаре Ханса Кинга па видјети како описује нпр. Карла Барта, човјека који је дан и ноћ живио за Христа, погружен у теологију. Споменућу и Јиргена Молтмана који у предговору своје антологијске књиге „Распети Бог“ говори како је у британском логору као петнаестогодишњак, за вријеме Другог свјетског рата пронашао Библију и у распетоме Христу као своме вјечном састрадајућем Богу – брату пронашао себе, и одлучио да Њему посвети свој живот. Страдања и прогоне у својој Цркви кроз која су пролазили Ив Конгар или фон Балтазар или К. Ранер и толики други „академски“ пружају нам сасвим другачију слику која баца сјенку на покушаје уопштавања и супротстављања академског и подвижничког, теологије и живота код савремених и теолога из нама блиске прошлости. На крају ових примјера (из којих сам намјерно, да ми се не спочита „странчарење“, изоставио имена савремених српских „академских“ теолога, од којих су ми неки пријатељи и за чије подвиге и страдања знам, и дивим им се) парафразираћу ријечи великог историчара Цркве и теолога Јарослава Пеликана који је у једном од својих посљедњих интервјуа, одговарајући на питање да ли изачим жали рекао да дугује извињење својој породици и пријатељима. Дугује га, рекао је, стога што је и у ријетким тренуцима одмора, на скијањима и пецањима, његов ум увијек био заокупљен само једним – теологијом, те није могао да им се посвети онолико колико су заслужили.

Све наведено, а има тога још, речено је са јасном намјером да илуструје да је бити истински академски теолог по мом скромном мишљењу неодвојиво од подвижничке посвећености највећој љубави – Ријечи Божијој – Христу. Ако је заиста тако, онда можемо да закључимо да у темељу академског призвања, једнако као и у темељу сваког подвижништва, стоји искрена љубав и спремност на жртву. Богословље се не смије и не треба сводити на ученост, али су богослови увијек и свагда – ученици, као што нам Новозавјетни текст на толико мјеста понавља и тиме недвосмислено показује. То да ли неко бдије у стасидији светогорског манастира или у својој радној соби у кући или у свом професорском кабинету, не представља суштинску разлику.

Потреба препознавања различитих дарова у Цркви (Рим. 12, 6-8) је кључна уколико не желимо да избјегнемо разне једностране приступе који могу да противбиблијски редукују дисање Духа (уп. Јн. 3, 8) на оне сфере које се нама чине пријемчивим или допадљивим. Или још горе од тога, да својим опортунизмом у Цркви чинимо хулу у покушају да користимо теологију, тј. „теологију“ у сврху личнога ћара и афирмације своје искомплексираности. (Усуђујем се рећи да се и то може уочити у нашој црквеној свакодневици, а што је срамота. Да се разумијемо, не мислим на ауторе чије сам текстове поменуо). Важно је напоменути да треба да се чувамо уопштавања, која најчешће имају за циљ симулирање знања код људи у Цркви (сјајан израз проф. Д. Ђога). Православни, колико сам могао да сагледам у и око себе, имају веома оскудно знање по питању западне теологије. Неки ће рећи да је тако умногоме и по питању философије, а поготово природних наука. Међутим, неријетко је случај да се не либе да дају (самим тим паушалне) оцјене о свеукупности те теологије, тј.да износе дефинитивне вриједносне судове о њој. Уколико бисмо поставили питање слично Жижековом, тј. које књиге, који аутори, која област, шта код Ранера, гдје код Бултмана?… Страхујем да би одговори били у већини случајева поражавајући. По питању познавања Библије, страх би такође био оправдан. Ако ништа друго, број превода Библије на нашем језику, који може да стане на прсте једне руке могао би да нам, поред славља и поноса, ове јубиларне године подари и 800 разлога за дубоко покајање и преиспитивање. Поред осталог, и овај аргумент може да се дода на тас који мјери присуство академског богословља код нас у СПЦ, и да буде аларм који свједочи о опасности недостатка а не никако о опасности од академског богословља.

На крају, као што сам и обећао на почетку, осврнућу се на приједлог о оснивању исихастичког манастира у центру Београда који је о. Оливер изнио у тексту о дарвинизму. Тај манастир би, како сматра он, требало да оплемени београдску црквену средину, а у првом реду младе студенте теологије, благодатно аскетским духом црквеног подвижничког предања. Када сам прочитао ту мисао прво што ми је на памет пало било је да би академско богословље било много потребније српском монаштву неголи монаштво младим теолозима и уопште теологији. Због чега тако мислим?

Држим да одговор на ово питање напросто „вришти“ са свих страна. Иако ријечи о. Оливера лијепо звуче, под предпоставком да би таква манастирска заједница могла да заличи на Свету Гору из Паламине епохе или на јудејску пустињу из Дамаскиновог времена, или пак на чувени Студитски манастир. Или манастир Есекс који је он поменуо. Но да ли нам трезвени поглед на стање у данашњем српском монаштву даје реалан основ за таква надања? Тешко! Сјетимо се само трагедије од прије отприлике једне деценије када је наочиглед свих преко стотину монаха из (до тада управо због монаштва нарочито слављене) епархије рашко – призренске, склизнуло у раскол, који се од тада до данас само још више распламсава. Ако томе додамо зилотска настројења разних „духовника“ који вршљају по парохијским заједницама, не марећи за канонско устројсво Цркве (осим у случају својих звања и инсигнија), па прегршт јутјуб монашких „звијезда“ који ауторитарно говоре на толики број тема, од питања брачне постеље до тријадологије, од бриселских компјутера до матичних ћелија, од умјетности до јеловника и граница Цркве, спашених, погубљених за вјечност… На толики број тема се, по мом сазнању, ниједан „академски теолог“ није дрзнуо да говори.

Шта рећи о феномену монаха „равноземљаша“, па о гротескности снимака старца једног манастира који заодјенут кукуљем великосхимника руске традиције (знака крајњег смирења) носи у исто вријеме у десној руци игуманску штаку (знак власти) и позлаћени крст на грудима (?!). Све наведено није покушај бацања камена на наше монаштво, већ напросто питорескно жели да укаже како је нашем монаштву потребно озбиљно богословско промишљање. Академска теологија би, чини ми се, могла итекако да прискочи у помоћ том и таквом монаштву. Можда би у том случају могли избјећи рецимо, бламажу у којој поједини манастирски штандови на сајму књига нуде своје производе, од вина до козметике, другим ријечима све – осим књига.

Образац западних монашких редова би такође могао да послужи као задатак за конструктивно размишљање, колико год таква помисао може да звучи одбојно данашњем српском монаштву за које се чини да је у доброј мјери заробљено у једну епоху. А и то само на спољашњем плану, будући да од те, византијске епохе баштини углавном само стил, да не кажем стајлинг. Претпостављена супериорност монашког опита над академском теологијом могла би се у трезвеном теолошком сагледавању показати као једна у низу симулација које постоје у црквеном животу. Без дубоког теолошког промишљања, за које ми из се чини да су у СПЦ данас способни само академски теолози, на основу изнесене слике (част изузецима) српског монаштва, бојим се да би евентуални манастир у Престоници проузроковао више штете неголи користи. То је мисао коју сам хтио да образложим.

Још једном желим да нагласим, ако уопште и може да постоји дилема, да то што сам уопште поменуо имена и текстове о. Слободана и о. Оливера напросто стога што су неки дијелови тих штива послужили као инспирација, тј. повод који ми је дао прилику за пар варијација на тему, за размишљања која се у великој мјери директно и не односе на садржај самих текстова.

Завршићу ријечима Карла Ранера, једног од највећих академских теолога 20. вeка, које говоре како о њему тако, слутим, и о самој академској теологији.

„Ако сам у своме животу могао барем нешто мало помоћи било коме да се охрабри, да с Богом разговара, да на Њега мисли, да у Њега вјерује, да му се нада и љуби га, онда се – мислим – исплатило живјети.“

Извор: Теологија.нет

Свети aпостол Јаков, први Епископ јерусалимски

Mon, 04 Nov 2019 20:49:52 +0000

Свети Јаков беше син праведног Јосифа, обручника Пречисте Дјеве. Од младости своје он заволе строг живот: никада није јео масти ни зејтина, нити употребљавао разна јела; живео је само о хлебу и води; такође никада није пио ни вина ни друго какво пиће; у купатило није одлазио; једном речју: одбацивао је све што телу причињава задовољство; стално је на телу свом носио оштру власеницу; све је ноћи проводио у молитви, врло мало одмарајући себе сном; од честог метанисања њему се кожа на коленима стврдну као у камиле; до краја живота свог био је девственик.

О томе пак зашто се апостол Јаков назива братом Господњим, братом Божјим, постоји овакво предање. Када отац његов Јосиф дељаше деци своју земљу од своје прве жене, он хтеде да један део додели и Господу Исусу, сину Пресвете Дјеве Марије, који тада још беше мало дете, али се сви синови Јосифови успротивише томе, једини Га Јаков узе на свој део као сунаследника. Због тога се и стаде називати братом Господњим. А постоји још један разлог томе. Када се Господ Исус Христос оваплоти, и Пречиста Дјева Богородица бежаше с Њим у Египат, тада и Јаков бежаше заједно с њима, као сапутник Пречистој Богородици и светоме Јосифу, оцу своме.

Када Божански Младенац Исус Христос стиже у зрео узраст и стаде учити људе о Царству Божјем, показујући себе као истинитог Месију, свети Јаков поверова у Њега. И слушајући Божанско учење Његово, он се још силније запали љубављу к Богу и стаде проводити још строжији и побожнији живот. И Господ нарочито заволе светога Јакова. To се види из тога што се Господ Христос после добровољног страдања Свог и васкрсења јавио љубљеном брату Свом Јакову одвојено од других апостола. To спомиње апостол Павле, говорећи: Потом се јави Јакову, па онда свима апостолима (1 Кор. 15, 7).

Видећи праведно и богоугодно живљење Јаковљево, сви називаху светог Јакова праведним, и он би уврштен у Седамдесеторицу апостола. Од самога Господа Христа он би постављен за епископа и научен свештенорадњи; и њему првом епископу и пастиру би поверена новопросвећена црква Јерусалимска. Руковођен Светим Духом, свети Јаков први састави и написа свету Литургију, коју касније скратише због немоћи људских, најпре свети Василије Велики, па затим свети Јован Златоуст. Пасући у Јерусалиму стадо Христово, свети Јаков својим учењем обрати к Богу многе Јевреје и Јелине и настави их на прави пут. A написа он свима дванаест колена Израиљевим Саборну посланицу, испуњену богонадахнутог и душекорисног учења, којом се поноои сва Црква Христова поучавајући се вери и добрим делима. Због врлинског живота свети Јаков уживаше велико поштовање код свих, не само код верних, него и код неверних: јер и сами првосвештеници Јеврејски, који су само једном у години улазили у Светињу над Светињама, не брањаху светоме Јакову да често улази тамо и моли се. Видећи његов чист и беспрекоран живот, они му због тога чак и име променише, и прозваше, га Обли или Офли, што значи: "ограда, утврђење људима", или: "праведнији од "свих". Свети Јаков улажаше у Светињу над Светињама не само дању него и ноћу, и падајући ничице на земљу, са сузама приношаше Господу молитве за сав свет. И сав народ љубљаше Јакова због светости његове; а многи од старешина јеврејских вероваше учењу његовом, и сви га с насладом слушаху. И много народа стицаше се к њему: једни, да слушају његове поуке; други, да се дотакну скута од хаљине његове.

У то време првосвештеником јеврејским постаде Ананије. Видећи да сав народ пажљиво слуша учење Јаковљево, и многи се обраћаху ка Христу, Ананија и с њим књижевници и фарисеји стадоше се из зависти гњевити на светитеља и ковати планове како да га убију. И договорише се они да моле светог Јакова да овојим поучењем одврати људе од Христа; не пристане ли да то уради, онда да буде убијен.

Међутим приближавао се празник Пасха, и мноштво народа се са свих страна стицаше у Јерусалим на празник. Царски намесник Фист, који избави апостола Павла из руку Јевреја и посла у Рим, већ беше умро, а његов заменик још не беше послат из Рима. Користећи се тиме, књижевници и фарисеји окружише у храму светога Јакова, и говораху: Молимо те, праведниче, да у дан празника Пасхе, на који се одасвуд слегло мноштво народа, изговориш народу поуку, одвраћајући их од Исуса, којим се многи преластише сматрајући Га за Сина Божијег. Убеди их да се оставе те заблуде: јер те сви ми поштујемо, и са целим народом слушамо; сви смо ми тврдо убеђени да ти истину говориш и заступаш, и не гледаш ко је ко; стога усаветуј народ да се не прелашћује Исусом Распетим. Молимо те, стани на високом крову храма, да би те сви могли видети и чути, јер, као што видиш, на празник се сабрало много људи, како из Јевреја тако и из других народа.

Рекавши то они узведоше светога Јакова на кров храма, и громко повикаше к њему: О, праведниче! сви смо дужни да ти верујемо. Ево, ови људи су у заблуди идући за Исусом Распетим. Затим нам реци искрено, што ти сам мислиш о Исусу. - На ово Светитељ одговори громким гласом: Што ме питате о Сину Човечијем, који добровољно пострада, би распет и погребен, и у трећи дан васкрсе из мртвих? Он сада седи на небесима с десне стране Вишњега; и опет ће доћи на облацима небеским да суди живима и мртвима.

Слушајући од Јакова такво сведочанство о Исусу Христу, народ се веома обрадова, и сви једногласно ускликнуше: Слава Богу! Осана Сину Давидову!

Тада фарисеји и књижевници рекоше: Рђаво урадисмо што дозволисмо Јакову да говори о Исусу, јер се народ још већма помете. - И разјаривши се од злобе, они ринуше светога Јакова са крова на устрашење свима, еда народ од страха не би веровао речима светитељевим. И при томе силно викаху: О, о! и праведник се преласти! - Павши са крова, свети Јаков се силно повреди; но још жив, он се подиже на колена, и пруживши руке своје к небу, мољаше се говорећи: Господе, опрости им овај грех, јер не знају шта чине. - А фарисеји стадоше бацати камење на њега и наношаху му ране. Међутим један човек из рода Рихавова узвикну: Престаните! шта радите? праведник се моли за вас, а ви га камењем засипате?

Утом један човек са пирајком у рукама полете на светитеља и тако га силно удари по глави, да му сав мозак просу на земљу И у тим мукама свети Јаков предаде дух свој Господу.

Свето тело његово би погребено у близини храма, при чему верни горко оплакиваху праведника.

Свети Јаков епископствовао тридесет година у Јерусалим ској цркви, а беше му 66 година када пострада за Христа Господа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава кроза све векове. Амин.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Прота Милош Весин: Да ли треба само опростити или и заборавити?

Mon, 04 Nov 2019 20:02:54 +0000

Протојереј-ставрофор Милош Весин из САД, парох јужночикашки и професор на Богословском факултету „Свети Сава“ Српске православне цркве у Либертивилу одржао је у суботу вече, 2. новембра, у крипти Саборног храма Светога Јована Владимира у Бару, предавање на тему: Да ли треба само опростити или и заборавити?

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свети Никола Кавасила: Зашто свештеник, приликом освећења Дарова, не призива Сина, већ Оца

Mon, 04 Nov 2019 19:56:00 +0000

Зашто свештеник, ради освећења Дарова, не призива Сина, Који је Свештеник и Који освећује, као што је већ речено, него призива Оца? Зато да би ти научио да силу освећења Спаситељ не поседује као човек, већ као Бог, и то због божанске силе коју у заједници са Оцем поседује.

2. То је и Сам Господ хтео да покаже кад је, савршавајући свету Евхаристију, гледао ка небу и показао Хлеб Оцу. Из тог истог разлога може се видети да Он нека од чудеса чини у виду молитве упућене Богу, да би тако показао како она не припадају Његовој човечанској природи, по којој је имао Мајку на земљи, већ да припадају Његовом Божанству, по коме је Бог Његов Отац. А опет, кад је требало да буде подигнут на крст, желећи да покаже обе своје воље – божанску и човечанску – вољу Своје божанске природе приписао је Оцу, а вољу Своје човечанске природе назвао је Својом властитом, рекавши: „Не како ја хоћу, неГо како Ти“, и „не моја воља, но Твоја нека буде“.

Но, да је воља коју је приписао Оцу била и Његова властита, то је очито и из самих речи којима Он наизглед раздваја Своју вољу од воље Оца. Јер речи: „Не воља моја, но Твоја нека буде“, доликују ономе ко је сагласан са вољом онога другога и који то исто жели. То се види и из прекора Петру, који је желео да Га одврати од крста и од смрти, као и из речи: „Веома зажелех да ову Пасху једем с вама пре него пострадам“. Зажелео сам, вели, Пасху пре страдања; као да каже: Зажелео сам много да угледам сама предворја страдања.

Свети Никола Кавасила

"Тумачење Литургије"

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Представљање сабраних дела митрополита Амфилохија

Mon, 04 Nov 2019 19:55:00 +0000