Живе речи утехе: Живе речи утехе

ТВ Храм: Разговор са др Валеријем Алексејевим

Thu, 12 Dec 2019 09:39:54 +0000

Са Валеријем Аркадијевичем Алексејевим, оснивачем и председником Међународног фонда јединства православних народа, разговор је водио протођакон Младен Ковачевић.

Валериј Аркадјевич Алексејев је доктор философских наука и професор на Московском државном универзитету Ломоносов, члан Академије руске писмености. Велики је друштвени делатник, аутор већег броја научних и публицистичких радова. Добитник је великог броја државних и црквених признања.

Извор: Телевизија Храм

Преподобни Порфирије Кавсокаливит: Светост родитеља јесте најбоље васпитање у Господу

Thu, 12 Dec 2019 09:38:42 +0000

На лицима деце треба да видимо Бога и да пренесемо љубав Божју на децу. И деца треба да науче да се моле Богу. Да би се деца молила Богу, треба да имају у себи крв родитеља који се и сами моле. Греше неки који говоре: пошто се родитељи моле Богу, побожни су, изучавају Свето Писмо и подижу своју децу у „васпитању и науци Господњој" (Еф. 6, 4), природна је последица да ће им и деца бити добра. Али изволите запазити супротне резултате као последицу притиска!

Није довољно да родитељи буду побожни. Они не треба да врше притисак на децу, не треба да покушавају да их силом натерају да буду добра. Може се десити да одагнамо децу од Христа када се егоистички држимо начела наше религије. Деца не трпе притисак. Не присиљавајте их да иду са вама у цркву! Можете им рећи: Ко жели, може сада да дође са мном или да дође касније. Оставите их да у њиховим душама проговори Бог.

Узрок због којег деца појединих побожних родитеља, кад одрасту, постају неукротива, напуштају и Цркву и све друго, и трче у разним правцима да се духовно задовоље, јесте притисак који су на њих вршили „добри" родитељи. Тобоже побожни родитељи, ма колико да су се старали да од своје деце направе „добре" хришћане, својом људском љубављу су их изложили притиску и дошло је до супротног исхода. Другим речима, док су мала, деца трпе притисак, а кад им буде шеснаест, седамнаест или осамнаест година, тада видимо супротан резултат. Тада она, из отпора према родитељима, почињу да залазе у рђава друштва и да изговарају рђаве речи.

За разлику од тога, када се развијају у слободи, истовремено посматрајући добар пример одраслих, радоваћемо се да их видимо каква су. У овоме је тајна: да би надахњивао децу, да би зрачио на њих, мораш бити добар, мораш бити свет. Живот деце је, изгледа, под утицајем зрачења од стране родитеља. Родитељи инсистирају: хајде да се исповедиш, иди да се причестиш, пођи да учиниш ово или оно... На тај начин ништа не бива.

Но, дете види тебе, твој пример. Оно чиме живиш, тиме и зрачиш. Да ли Христос зрачи у теби? Ако зрачи, то прелази на твоје дете. Ту се крије тајна. Ако се тако буде дешавало док је дете сасвим мало, неће му бити потребно да улаже много труда кад одрасте. У вези са овим, премудри Соломон користи једну веома лепу слику наглашавајући значај доброг полазишта, доброг почетка, доброг темеља. Он каже на једном месту: „Ко њој [Премудрости] рано порани, неће се уморити; јер ће је [Премудрост] наћи поред својих двери" (Прем. Сол. 6,14). Уранити ка Премудрости значи бавити се њоме од најранијег животног узраста. Премудрост је Христос. Речи седи поред двери значе да се налази близу.

Када су родитељи свети и када то својство пренесу на дете и пруже му васпитање у Господу, онда дете, ма како били рђави утицаји који долазе из његове око лине, неће подлегати тим утицајима јер ће се пред вратима његове душе налазити Премудрост, Христос. Оно се неће напрезати да стекне ту Премудрост. Изгледа као да је веома тешко да дете постане добар човек, али у стварности је то веома лако када се од раног детињства крене у живот са добрим духовним доживљајима. Тада није потребан напор при одрастању; добро имаш у себи, живиш њиме. Не трудиш се, доживео си га. Оно је твој иметак, који одржаваш, ако будеш пазио, кроз читав свој живот.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Протопрезвитер Јован Пламенац: Писмо из Острога црногорском народу

Thu, 12 Dec 2019 09:36:48 +0000

Из Острога се више види. А понајвише када се држите за руку Светог Василија. На дежурству сам поред Ћивота Светог Василија Острошког. Нема гужве као оно љети, али ипак долази народ, свако са својим бременом не би ли му га Свети Василије олакшао. Долазе стари и млади, и дјеца. Долазе не само са Балкана, него из читавог свијета. Нема болесног човјека у Црној Гори који није дошао Светом Василију да га замоли за помоћ. Страшно је видјети колико је болесне дјеце, посебно након што нас је НАТО испрашио бомбама.

Светом Василију под Острог долазе болни већ више од три и по вијека. Долазили су му још за његовог земаљског живота.

И овдје стижу вијести о накани садашњег црногорског режима да Православној цркви у Црној Гори отме добар дио имовине, па и сам манастир Острог. Људи су забринути. Знају да сила Бога не моли.

А зна ли сила да њу Бог не воли?

Нијесу данашњи црногорски богоборци једина сила која је ударала на Светог Василија Острошког. Ударио је Нуман-паша Ћуприлић 1714, Омер-паша Латас 1852, па турска војска 1876-77. и Њемци 1942. године. И ево га Свети и даље на послушању код Бога да помаже народу. Све те силе су пропале, а Свети Василије је опстао.

Све то вријеме народ је био уз Светог Василија Острошког. Црногорци нијесу жалили главе да одбране Светог Василија. И Свети им је обилно узвраћао. Помагао је и онима који су на њега насртали, када би се искрено, истински покајали.

Црногорски народ овог доба нашао се на провјери своје оданости Светом Василију Острошком, већој него што су то били Црногорци у вријеме Турака и Њемаца.

Раније је непријатељ нападао на Црну Гору; данас је непријатељ црногорског народа у његовој кући. Црногорски режим насрнуо је на највећу црногорску светињу манастир Острог и свако ко је макар једном био код Светог Василија, или макар једном је завапио: „Свети Василије помози ми, помози моме дјетету“, дужан је да сада стане у одбрану острошке светиње.

Режим је најавио отимање манастира Острога и друге црквене имовине без оружја. Народ је призван да Острог и друге манастире одбрани без оружја. Призвани су у одбрану Острога сви који потребују помоћ Светог Василија, не само православни, него и римокатолици, и муслимани, и они који кажу да су атеисти а када оболе, или им дијете оболи, долазе код Свеца. Призвани су и они који мисле да им не треба помоћ од Светог Василија, али понијели су од родитеља кућно васпитање и имају осјећај цивилизацијских вриједности.

Партијска дисциплина, страх за радно мјесто, недостатак личне храбрости… не могу нам бити оправдање да 21. децембра не будемо на великом Црквено-народном сабору у Никшићу. Ни обавезе на послу, евентуално невријеме, проблем превоза, ни јака прехлада, ни не знам што све, не смију бити разлози да тог дана не будемо уз Светог Василија; ни поломљена нога не смије нас тог дана одвојити од њега.

Наше партијске и било које друге међусобне нетрпељивости не смију у нама будити инат да не одемо у Никшић.

Ко заиста тог дана не буде могао да дође у Никшић, може опште-народну одбрану Острога подржати тако што ће послати телеграм подршке, потписан именом и презименом, са бројем своје личне карте, овој светињи, или Митрополији црногорско-приморској, или Епархији будимљанско-никшићкој. Или ће телеграм, такође потписан именом и презименом, са бројем своје личне карте, у којем ће исказати свој протест због најаве отимања Острога послати Влади и Скупштини Црне Горе.

Одбрану Острога дужни су да подрже и они чији су коријени у Црној Гори а сада живе у Србији, Босни и Херцеговини, негдје у иностранству – доласком у Никшић или, барем, телеграмом.

У дан великог Црквено-народног сабора у Никшићу можемо само бити са Светим Василијем Острошким или против њега, можемо бити или они који су устали у одбрану Острога или они који су на Острог насрнули. Нема између.

Ако сада издамо Светог Василија Острошког, када оболимо, или оболи неко наш, хоћемо ли имати образа и храбрости да му дођемо и молимо га да нас избави? Хоће ли нас бити срамота да му се молимо, а када смо ми њему требали имали смо „преча посла“? Мислите да ћемо моћи да се сакријемо, или да ће он заборавити да смо га издали? Нећемо се моћи сакрити, нити ће он заборавити наш кукавичлук. То је правда Божија: „А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима“, каже нам Господ.

Кнез Раич је чинио велики зулум манастиру Острогу, па му је шест синова погинуло. Када је видио што је учинио мислећи да је силан, да му нико ништа не може, покорно је дошао Светом Василију и замолио га да му опрости. И Свети Василије га је благословио дјецом уз коју је провео остатак живота вриједно радећи на свом имању. Али, Раич се искрено покајао за своја недјела. Зулум који најављује црногорски режим много је већи од зулума кнеза Раича.

Ако мислимо да сада можемо да издамо Светог Василија, па онда да му дођемо с покајањем, у грдној смо заблуди. Не може то тако, не можемо да чинимо безакоње с планом да ћемо се покајати. Не можемо Бога преварити.

На великом сабрању у Никшићу, засигурно, биће и људи које ће убацити полиција да компромитују скуп. Препознаћете их: правиће неред, гађаће полицију каменицама, носиће четничке барјаке и неприкладне транспаренте, и снимаће их камере и фото апарати режимских медија… Хватајте их, па видите што ћете са њима.

Извор: Портал Ин4с

Свети Василије Велики: Беседа о благодарности

Wed, 11 Dec 2019 18:57:46 +0000

1. Да ли сте чули речи апостола којима се обраћа Солуњанима и прописује закон за читав живот? Оне су упућене онима који су се свакодневно налазили у његовој близини, премда се њихова корист распростире се на читав људски живот. Радујте се свагда. Молите се без престанка. На свему захваљујте, каже он (1.Сол.5,16-18).

Шта, дакле, значи „радовати се“ и каква је корист од [радовања]? Како је могуће задобити непрестану молитву и Богу захваљивати за све? Речено ћемо, колико буде могуће, протумачити касније. Сада је заиста неопходно да најпре наведемо оно што нам приговарају противници који [наводе] клевету да је испуњење узакоњеног немогуће. Зар је врлина, кажу, проводити дан и ноћ у изливању [душе] и живети у весељу и радовању? Осим тога, зар је [непрестано радовање] уопште могуће с обзиром да нас окружују на хиљаде невољних несрећа које у души нужно изазивају потиштеност? Стога је немогуће да се неумерено радујемо и веселимо, изузев ако [хоћемо да кажемо] да онај кога пеку не осећа бол и да се не мучи онај кога пробадају. Можда и неко од оних који нас окружују, болујући од сличне болести помисли, износи истоветне изговоре ради оправдања својих грехова (Пс.140,4). Услед свог немара за чување заповести, он покушава да оптужи Законодавца да наводно прописује немогуће. Он вероватно говори: „Како је могуће да се радујем кад узроци радости не зависе од мене? Оно што изазива радост долази споља и не налази се у мени, на пример – долазак пријатеља, сусрет с родитељима после дужег времена, налажење новца, почасти од људи, васпостављање здравља после разних болести и остале животне добробити, дом у коме је трајно благостање, богата трпеза, дружељубиви саучесници у весељу, звуци и призори који изазивају уживање, здравље рођака и срећа у свему осталом у животу (с обзиром да нас не жалосте само наше властите непријатности, него и оне које секирају наше пријатеље и рођаке). Све [набројано] је неопходно да би се рачунало на душевну радост и весеље. Поред тога, радост у души може да се роди када видимо пад својих непријатеља, пропаст злобника и награђивање доброчинства, једном речју, када ни садашње ни очекиване тешкоће не потресају наш живот. Како нам је, дакле, дато као заповест нешто што своје испуњење нема у нашој вољи, већ представља последицу других узрока? Осим тога, како је могуће да се непрестано молимо кад телесне потребе привлаче мисли душе на себе и с обзиром да је немогуће да се разум истовремено подели на две бриге.

2. Мени је, међутим, заповеђено да захваљујем Богу за све. Зар да захваљујем када ме муче, када ме исмејавају, када ме растежу на точку, када ми копају очи? Зар да захваљујем када ми ненависник задаје нечасне ударце, када се ледим од зиме, када ме мучи глад, кад сам привезан за дрво, када неочекивано останем без деце, па чак и без жене, када услед бродолома неочекивано изгубим иметак, када ме на мору заробе пирати или на копну разбојници, када сам у ранама, када ме клевећу, када осиромашим или када сам у тамници“. Све речено и много другог прикупљају они који оптужују Законодавца, мислећи да своје грехе оправдају клеветом да нам се наређује нешто што је немогуће извршити. Шта, дакле, да одговоримо? [Одговорићемо] да апостол има у виду нешто друго и да покушава да наше душе одвоји од земље, узносећи их до небеског начина живота. Не разумевајући велику замисао Законодавца, они се, међутим, ваљају по земљи и телу у телесним страстима као црви по блату и ишту начин да испуне апостолску наредбу. Апостол не позива свакога да се стално радује, него само онога ко се уподобио њему, тј. ко више не живи у телу, него има Христа који живи у њему (уп. Гал.2, 20), с обзиром да сједињење с највишим добром не допушта саосећање са оним што узнемирава тело. Чак и кад би тело било раскомадано, раскидање свезе би остало у страдајућем [делу] тела, а распростирање бола се не би могло пренети до умног [делај душе. Уколико смо, према апостолском савету, умртвили удове који су на земљи (Кол.3,5) и уколико на телу носимо умирање Христово (2.Кор. 4,10), рана нанета умртвљеном телу нужно неће допрети до душе, која је ослобођена везе са њим. Осим тога, несреће, губици и смрт ближњих неће се узносити до ума, нити ће узвишеност душе сурвати до саосећања са овдашњим. Уколико расуђују као и ревносни [људи], они који су запали у недаће неће жалостити друге, с обзиром да и сами без јадиковања подносе оно што им се дешава. Уколико, пак, живе по телу (уп. Рим.8,13), они неће толико причињавати бол, колико ће се сматрати јаднима, не толико због околности, колико стога што нису изабрали оно што је требало. Уопштено [речено], душа која се једном чежњиво привезала за Створитеља и која је навикла да се радује тамошњим красотама, неће изгубити своју радост и весеље због смене разноликих промена телесних страдања. Оно што је за друге жалосно, њу ће учинити још радоснијом. Апостол је, [на пример], био благодушан у немоћима, у невољама, у гоњењима (2.Кор.12,910) и оскудици. Он се хвалио својим сиромаштвом налазећи се у гладовању и жеђи, у зими и голотињи, у гоњењима и тескобама (2.Кор. 11,27). Апостол се радује ономе због чега други тугују и одричу се живота. Они који нису научени апостолској мисли и који не разумеју да нас Павле позива на јеванђелски живот, усуђују се да га оптуже да нам наводно прописује немогуће. Нека они, међутим, схвате колико нам је разлога за оправдано радовање дала Божија велика издашност. Ми смо из небића ступили у биће. Створени смо по образу Творца (уп. Пост.1.26) и имамо ум и слово који допуњују нашу природу и којима спознајемо Бога. Уколико са њима брижљиво изучимо лепоте творевине као нека писмена, ми ћемо познати велику мудрост и промисао Божији о свему. Ми разликујемо добро од зла и сама нас природа учи да одабирамо корисно и да се уклањамо од штетног. Будући да смо се грехом отуђили од Бога, поново смо позвани на блискост с Њим, након што смо Крвљу Јединородног ослобођени из нечасног сужањства. [А шта да кажемо] о нади у васкрсење, о наслађивању анђелским добрима, о Царству на небесима и обећаном благу које превазилази снагу разума и слова?

3. Зар све речено не може да се прихвати као довољан разлог за непрекидну радост и непрестано весеље и зар, напротив, треба мислити да живот достојан радости проводи једино онај ко пресићује утробу, забавља се звуцима свирале, леже на меку постељу и хрче? Међутим, онима који имају ум ја бих рекао да би требало да их оплакују, а да ублажују оне који садашњи живот проводе надајући се у будући век и замењујући садашње за вечно. Ми треба да ублажујемо оне који су се сјединили с Богом с обзиром да живот проводе у радости чак и кад се нађу у пећи огњеној (као три младића у Вавилону), чак и кад су затворени с лавовима, чак и кад их кит прогута. Јер, они се не жалосте због садашњег, него се радују због наде у оно што се за нас чува у будућности. Мислим да добар подвижник, који је једном ступио на поприште побожности, треба достојанствено да подноси ударце противника, надајући се на славу која ће доћи при примању венаца. Они који су се навикли на напоре борбе у телесним надметањима уопште семе колебају због болних удараца, него настављају да се боре с протишшком услед жеље да их прогласе победницима, презирући тренутне напоре. Ни ономе ко је ревностан неће се помрачити радост чак и ако сусретне тешкоће, будући да невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду, која не постиђује (Рим.5,35). Због тога нам исти [апостол] па другом месту заповеда да у невољи будемо трпељиви и у нади радосни (Рим.12, 12). Према томе, нада заједно са радошћу обитава у души ревносног човека. Међутим, исти апостол нам заповеда и да плачемо са онима који плачу (Рим.12,15). Пишући Галатима, он је плакао због непријатеља Крста Христовог (уп. Фил.3,18). Да ли уопште треба да говоримо да је Јеремија плакао, да је Језекиљ, по заповести Божијој, писао о плачу за кнезовима [Израиљевим] (уп. Јез.2.10) и да су многи светитељи плакали? Тешко мени мајко моја што си ме родила (Јер.15.10). Тешко мени, неста побожнога са земље, и нема правога међу људима. Ја сам као кад се обере летина (Мих.7,2). Уколико погледаш гласове праведника уопште и уколико откријеш да понекад зајецају, уверићеш се да оплакују овај свет и окајани живот у њему. Авај мени, јер се боравак мој продужи (Пс.120,5). Павле је желео да умре и да буде са Христом (Фил.1,23). Стога јадикује због продужетка странствовања, које га спречава да се радује. Давид нам је у песмама оставио плач за пријатељем Јонатаном, а заједно са њим и плач за својим непријатељем: Боли ме због тебе, брате Јонатане. Кћери Израиљеве, плачите за Саулом (2.Цар.1,26; 24). Саула оплакује као онога ко је умро у греху, а Јонатана као оног ко му је читавог живота био близак пријатељ. Та зашто да говоримо о нечему другом? И сам Господ је плакао због Лазара (Јн.11,35), плакао је и због Јерусалима (Лк.19,41). Он ублажује жалосне (Мт.5.4) и оне који плачу (Лк.6,21).

4. „Како се [наведено] може, говоре, усагласити са речима: Радујте се свагда (Фил.4,4)? Јер, сузе и радост не изазивају исти узроци. Сузе природно изазива притисак око срца до кога долази услед неочекиваног ударца или услед напада који рањава и стеже душу, док је радост слична поскакивању душе, развесељене [чињеницом] да су [дела] сагласна са жељама. Отуда потичу и различити телесни знаци. Ражалошћени имају блед, сив и хладан изглед, док су тела радосних бодра и румена, при чему душа само што не искочи и не похрли напоље од задовољства“. Ми ћемо додати да су плач и сузе светих произилазили из љубави према Богу. Свагда гледајући на Вољеног и увећавајући у себи радост која из [сличног гледања] проистиче, они су се истовремено старали за себи сличне слуге, својим сузама и оплакивањем исправљајући оне који греше. Они који стоје на брегу и саосећају са онима што се даве у мору не губе сопствену сигурност иако се старају да помогну унесрећенима. Ни они који оплакују грехе својих ближњих не поништавају сопствену радост. Напротив, они је тиме још више умножавају. Господ их, наиме, поводом суза проливених због брата удостојава радости. Блажени су они који плачу и који се жалосте, будући да ће се утешити и насмејати (уп. Лк.6,21; Мт.5,4). Смехом се не назива грохот који услед превирања крви излази из образа, него чиста веселост, која није помешана ни са чим суморним. Апостол допушта да плачемо са онима који плачу (уп. Рим.12, 15), с обзиром да су сузе на неки начин семе и залог вечне радости. Уздигни свој разум и сагледавај анђелско стање. Да ли њима доликује расположење другачије од радости и благодушности? Јер, они су удостојени да стоје пред Богом и да се наслађују неизрецивом красотом славе нашег Творца? Побуђујући нас на такав живот, апостол нам је заповедио да се свагда радујемо.

5. Можемо рећи да је Господ плакао за Лазаром и за градом као што је и јео и пио, тј. без властите потребе. Напротив, Он је речено учинио да би теби поставио меру и границу неопходних душевних страдања. Он је плакао да би исправио прекомерну осетљивост и недоличност оних који ридају и који су склони нарицању. Јер, плач захтева усклађеност са словесношћу с обзиром на повод, количину, време и начин проливања суза. Да сузе Господње нису проливене због страдања, него због наше поуке, види се из реченога: Лазар, пријатељ наш, заспао је, но идем да га пробудим (Јн.11,11). Ко од нас оплакује уснулог пријатеља, с обзиром да очекује да ће се ускоро пробудити из сна? Лазаре, изиђи напоље (Јн.11,43): и мртви је оживео и свезани је закорачио. Чудо у чуду: како су ноге способне за кретање иако су свезане погребним повојима. Јер, оно што је укрепљивало беше јаче од онога што је спутавало. Због чега је Онај ко је намеравао да изврши [слично] дело, сматрао да је догађај достојан суза? Зар није очигледно да је, у свему подржавајући нашу слабост, затворио неизбежно страдање у извесне мере и границе, предупређујући одсуство саосећања (што је зверски), али и не дозвољавајући да будемо склони великом болу и плачу? Изливајући сузе за пријатељем, Он је и сам показао заједништво са људском природом и избавио нас од крајности у једном и другом, заповедајући нам да не будемо слаби пред страдањем, али ни безосећајни пред жалошћу. Господ је трпео глад пошто би се сварила чврста храна, осећао је жеђ када би се исцрпела влажност у телу и замарао се када би услед пешачења претерано напрегао мишиће и жиле (Јн.4,6, премда напор није заморио Божанство, него је тело осећало промене које по природи следе). Он је исто тако допустио и сузе, дозволивши да се испоље обележја која су природна телу. Када се услед жалости испуни испарењима, мождано удубљење се обично ослобађа влажног бремена кроз очне дупље, као кроз неке канале. При неочекиваној несрећи појављује се неки шум у ушима, вртоглавица и помрачење у очима, а глава се потреса од паре која се подиже услед сабирања топле влаге у унутрашњости. Облаци се изливају у кишне капи, а згуснутост испарења се, мислим, излива у сузама. Због тога ожалошћени налазе извесно уживање у изливању суза, с обзиром да се плакањем неосетно ослобађају онога што их оптерећује. Стварни опит потврђује истинитост реченога. Ми знамо да су се многи ун недаћама уздржавали од проливања суза, услед чега су их погађале неке неизлечиве болести, удари или одузетост, док су други у потпуности испуштали душу, с обзиром да се њихова снага, као слаба потпора, рушила под теретом жалости. Може се видети да се пламен гуши сопственим димом, који нема где да оде, већ се шири око њега. И животна сила се исцрпљује и гаси уколико жалост себи не нађе излаз.

6. Стога они који су склони прекомерном жаљењу не треба да указују на сузе Господње са [намером] да оправдају сопствену страст. Храна коју је јео Господ не би требало да нам послужи као повод за сластољубље, него, напротив, као најузвишеније правило уздржања и умерености. Ни [Његове] сузе нам нису понуђене као закон који прописује да плачемо, него као мера достојна поштовања и као најтачније правило у складу са којим смо дужни да, остајући у границама природе, одмерено и долично подносимо несрећу. Због тога ни женама ни мушкарцима није допуштена склоност према јадиковању и неумереном плакању. Приличи, уосталом, унеколико се жалостити и излити нешто суза у време несреће, премда тихо и без ридања и вапаја, без цепања сопствене одеће и посипања пепелом, као и без свих других сличних недоличности, допуштених људима који нису научени небеским [стварима]. Онај ко се очистио божанственим учењем треба да се, као неким чврстим зидом, огради правом речју, те да одважно и снажно одбија од себе нападе сличних страсти, не допустивши им да у гомилама преплаве скрушени и попустл3иви део душе, [сматрајући] га неким ниским местом. Плашљивој души која се нимало не крепи уздањем у Бога својствено је да се прекомерно мучи и да пада под теретом несреће. Црви се лакше рађају у меком дрвету. И жалост се лакше укорењује у људима нежније нарави. Зар је Јов имао дијамантско срце? Зар је његова унутрашњост била начињена од камена? Он је у кратком периоду изгубио десеторо деце. У време весеља уништена је радост у његовом дому с обзиром да се ђаво обрушио на њихову кућу. Он види трпезу помешану с крвљу. Он види децу која су рођена у разним временима како умиру у једном тренутку. Он, међутим., не плаче, не чупа косу, не испушта никакав недоличан глас, него произноси славно и од свих опевано благодарење: Господ даде, Господ узе. Би како Господ благоизволе. Нека је благословено име Господње (Јов 1,21). Зар је он био безосећајан човек? Да ли је могуће? Он сам за себе каже: Ја сам плакао због сваког угњетеног (Јов 30,25). Да ли је можда Јов лагао? Међутим, Истина сведочи о њему да је, поред осталих врлина, био и истинит. Јер, речено је: Беше човек непорочан, праведан, богобојажљив и истинит (Јов 1,1). Ти, међутим, јадикујеш уз помоћ песама које су и сачињене ради нарицања и настојиш да жалосним напевима мучиш своју душу? Дело драматурга је измена сцена и одеће глумаца који се појављују на позорници. И ти мислиш да онај ко плаче треба да има одговарајући изглед, тј. црну одећу и разбарушену косу, те да у његовом дому мора да буде тама, нечистота, пепео и жалосно нарицање којим се непрестано обнавља болна рана у души. Препусти, међутим, слично поступање онима који немају наде (уп. 1.Сол.4,13). Ти си, напротив, научио да је о онима који су умрли у Христу (уп. Отк. 14.13) [речено]: Сеје се у распадљивости, а устаје у нераспадљивости, сеје се у немоћи, а устаје у сили, сеје се тело душевно, а устаје тело духовно (1.Кор.15.42-44). Зашто плачеш због онога ко је отишао да промени одећу? Немој плакати ни због себе, сматрајући да се лишаваш неког помоћника у животу, с обзиром да је речено: Добро је [већма] уздати се у Господа, неголи уздати се у човека (Пс.117,8). Немој жалити ни због њега, сматрајући да је претрпео несрећу, с обзиром да ће га ускоро пробудити небеска труба те ћеш га видети где стоји пред престолом Христовим. Према томе, остави малодушне и непристојне узвике: „Авај, какво неочекивано зло. Ко је тако нешто могао да очекује. Зар сам очекивао да ће земља покрити најмилије лице“. При сличним речима [човек] мора поцрвенети, чак и кад их други говори, с обзиром да смо и сећањем на прошлост и искуствима из садашњости научени нужности природних страдања.

7. Пошто смо васпитани речју благочашћа, нас неће изненадити ни превремена смрт, ни друге неочекиване несреће. [Навешћемо један] пример. [Рецимо да] сам имао младог сина, јединог наследника имања, утеху старости, украс породице, цвет међу вршњацима и потпору куће. Међутим, смрт га изненада коси у најлепшим годинама. Онај ко је до недавно представљао сладак звук и најпријатнији призор за родитељске очи, постао је земља и прах. Шта да чиним? Поцепаћу одећу на себи, почећу да се ваљам по земљи, да јецам и да јадикујем и показаћу се пред породицом као дете које вапије и дрхти под ударцима? Или се, напротив, нећу чудити ономе што се десило с обзиром да ћу обратити пажњу на неизбежност догађања, тј. на неумољивост закона смрти који се подједнако распростире на све узрасте и раздваја све што је сједињено. Према томе, нећу силазити с ума као онај ко је погођен неочекиваним ударцем с обзиром да сам већ одавно научио да сам и сам смртан и да сам имао смртно чедо, да ништа људско по природи није постојано и да ништа не остаје заувек. Напротив, данас само путем рушевине показују обележја некадашње величине чак и велики градови, коју беху славни по блиставости својих здања и моћи својих житеља, те знаменитости околине, тргова и свега осталог. Лађа која се више пута спасавала на мору, која је безброј пута пловила и превезла на хиљаде трговачких товара, на крају пропада због једног налета ветра. Војске које су много пута у биткама побеђивале непријатеље, с променом среће постају тужан призор и поруга. Достигавши велику моћ и подигавши себи и на копну и на мору мноштво победничких споменика и сакупивши огромна богатства од плена, читави народи и острва бивали су или уништени временом или су, доспевши у заробл5еништво, слободу заменили за ропство. Ма које од великих и неподношљивих зала да поменеш, у прошлом животу [људског рода] ћеш већ наћи истоветне примере. Тежине разликујемо према приклањању теразија и својства злата испитујемо трењем о камен. Ни м:и никада нећемо прећи границу благоразумности уколико се будемо сећали мере на коју нам је указао Господ. Дакле, ако ти се некад догоди нешто непријатно, превасходно среди свој разум и немој се препуштати смућењу. Потом себи олакшај садашњост надом у будућност. Они који имају болесне очи одвраћају поглед од исувише блиставих призора, умирујући их гледањем цвећа и зеленила. Ни душа не треба непрестано да гледа несрећу, нити да се препушта садашњим недаћама. Напротив, она свој поглед треба да пренесе на сагледавање истинских добара. Уколико твој живот увек буде окренут Богу, увек ћеш бити у стан.у да се радујеш, док ће ти нада на награду олакшати животне недаће. Да ли си обешчашћен? Погледај на славу која је на небесима припремљена за трпљење. Да ли си претрпео губитак? Подигни поглед ка небеском богатству и ризници коју сабираш добрим делима. Да ли си прогнам из отаџбине? Твоја отаџбина је, међутим, небески Јерусалим. Да ли си изгубио децу? Имаш анђеле с којима ћеш се веселити око престола Божијег и радовати се вечном радошћу. Уколико садашњим недаћама будеш супротстављао очекивано добро, сачуваћеш безбрижност и непомућеност душе, на шта нас и позива апостолски закон. Нека успех у људским стварима не створи неумерену радост у твојој души и нека недаће жалошћу и тескобом не унизе њену бодрост и узвишеност. Уколико ниси васпитан да на [наведени] начин гледаш на житејска дела, никада нећеш живети без потреса и смућења. У реченоме ћеш лако успети уколико уз себе будеш имао заповест која ти саветује да се увек радујеш, уколико протераш телесно неспокојство и сабереш душевне радости, уколико превазиђеш садашње утиске и управиш мисао ка надању у вечна добра. Јер, и сама представа о њима је довољна да се душа испуни весељем и да се у наша срца усели анђелска радост у Христу Исусу, Господу нашем, коме нека је слава и сила у векове векова. Амин.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Владика математичар уз помоћ табле и фломастера доказивао постојање Духа Светога

Wed, 11 Dec 2019 18:56:14 +0000

У Цркви Светог вазнесења у Чикагу акатист је служио Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, а саслуживали су локални свештеници.

Након акатиста, уследило је предавање владике Кирила, једног од чланова Епископског савета СПЦ за Северну и Јужну Америку, на тему “Религија и наука, истине и заблуде Дарвинове теорије”.

Владика, који је по професији магистар математике, на сликовит начин, користећи школску таблу и фломастер, дијаграме и математичке формуле, доказивао је постојање света који се налази изван домена материјалног, али не и рационалног, а његови “аксиоми” изазивали су наизменичне салве смеха и аплауза међу присутнима.

Предавање је имало и своје “треће полувреме”, које је после званичног дела настављено разговором владике са верницима у просторијама клуба при Цркви Светог вазнесења.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Свети Мардарије љешанско - либертвилски и свеамерикански

Wed, 11 Dec 2019 17:02:00 +0000

Тропар и кондак Светом Мардарију Либертивилском који је на захтев Епархије Новограчаничко-Западноамеричке аранжирала музичка уредница Телевизије „Храм“ др Кристина Парезановић и која у пратњи др Срђана Тепарића по први пут изводи тропар и кондак новопросијавшем Владици Мардарију.

Тропар, Гл. 4

Од младости си Христа безгранично љубио,

цијелога живота само Њему служио,

једино си Бога Творца слушао,

ријеч Љубави Божије свима проповиједао,

љепоту дома Господњег си заволио,

Мардарије новојављени Просветитељу,

Цркве Христове градитељу,

зато тe Човјекољубиви Господ

вјечном славом Царства Свога

на земљи и на небу прослави.

Кондак, Гл. 8

Из Корнета села љешанскога,

Црне Горе Петра Цетињскога,

као небопарни си орао

преко гора и мора прелетао,

од царске Русије до далеке Америке,

Мардарије нови Богољупче,

Христа Бога свима свједочио,

свесловенско братство си ширио.

Либертивилски храм саградио,

понижених и сиротих добротвор био

и после смрти се радујући

вјечном Царству Божијем.

У славу и част Светог Мардарија Либертивилског (детаљан преглед)

Снимак акатиста Светом Мардарију - служи митрополит Амфилохије са свештенством

ТВ Храм: Тропар и кондак Светом Мардарију Либертивилском

Житије и служба Светог Мардарија љешанско - либертвилског и свеамериканског

Обретене мошти првог српског епископа у Америци

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Протопрезвитер Драгослав Ракић: Циљ верске наставе је да деца заволе Христа и себе уграде у вечност!

Wed, 11 Dec 2019 08:56:59 +0000

Протопрезвитер Драгослав Ракић, парох паштровско-тудоровићки био је гост емисије "Моја професија" на Радио телевизији Будва. Гостујући у наведеној емисији отац Драгослав је представио како своју парохију преневши своје пастирско искуство, тако и школу веронауке којом руководи.

Циљ верске наставе је да деца заволе Христа и себе уграде у вечност. Сам долазак деце у недељни дан, њихово активно учествовање на Литургији, наше молитвено дружење, али и час верске наставе, највећи су доказ јаке вере и велике љубави коју та деца имају према Цркви, истакао је прота Драгослав Ракић.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Наше душе и све око нас је Витлејемска пећина!

Tue, 10 Dec 2019 18:36:20 +0000

„Божић долази, куца на врата, а кад је гост најављен, кад знамо да Божић долази, онда треба да у том периоду припреме што боље уредимо простор у који Бог треба да уђе. Божићни пост је прилика за савјет, разговор и исповијест код свог парохијског свештеника како би на што бољи начин припремили своје душе за сусрет са Богомладенцем Христом, јер су наше душе и све око нас Витлејемска пећина“, казао је за Радио Светигору протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије.

Повезана вест:

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић у емисији "Питајте свештеника": Наше душе и све око нас је Витлејемска пећина!

Он је у гостујући у емисији Питајте свештеника у недјељу 8. децембра, одговарао на питања слушалаца о Божићном посту и како се треба припремати за радосни празник рођења Богомладенца Христа.

„На сва питања о Божићном посту имам један одговор, а то је да се човјек, који је вољан да пости и да ове дане свог живота проведе припремајући се за празник Христовог рођења, најприје јави свом парохјском свештенику и затражи са њим разговор тим поводом. И то ће бити један поступак и покрет који ће унијети живот у жиле црквеног организма. Говорим ово из свог свештеничког искуства. Док ме неко не тражи и не пита, ја одем да играм фудбал, нешто да прочитам, идем да планинарим и тако даље. Али, чим ме људи позову, ја осјећам обавезу да организујем састанак са њима, да их примим на разговор, па се потрудим да припремим и одговоре на њихова питања, постајући тиме што људи нешто траже од мене и сам бољи поп. С друге стране, није добро да се у црквеним публикацијама, календарима и часописима које сви читају, прописују нека правила поста, која је немогуће прописати на тако општи начин. Оно, зна се да је пост почео 27. новембра, с обзиром да је ове године почео у сриједу, зна се да траје до Бадњег дана, да се у посту не користи мрсна храна, зна се да се не пости само храном, већ би пост требало да представља једно опште прегнуће човјекове личности да буде мало бољи, како би у својој души направио простор за долазак благодатних дана Христовог рођења.

Дакле, Божић долази, Божић куца на врата, и то је исто као кад нам гост куца на врата. Често се деси да, док сам кући легао да се мало одморим, на врата покуца неки ненајављени гост и ја брзо устајем, на брзину мало поспремим ствари око себе, како бих га што боље дочекао. Али, кад је гост најављен, кад знамо да Божић долази, онда би требало да у овом периоду припреме, што боље уредимо простор у који Бог треба да уђе. Сликовито речено богослужбеним језиком, све наше душе су Витлејемска пећина у којој Христос треба да се роди, наше породице, све наше куће и сви ми. Дакле, моја душа је Витлејемска пећина у којој ће се родити Христос. Кућа у којој живим и моја породица је такође Витлејемска пећина у коју треба да дође Господ. Такође, и град у коме живим, улица и тако даље. Обавеза и задатак свих нас је да се за долазак Божића припремимо слиједећи та општа правила поста и радећи конкретно на себи. Сад је вријеме за Свету тајну исповијести и лични приступ, јер ако останемо само на општим правилима, нећемо моћи да зађемо у дубину своје личности.

Шта је то што је конкретно у децембру мјесецу 2019. године проблем Гојка Перовића? Шта га све мучи, чиме је оптерећен, које су му обавезе, какве су његове могућности? То не зна нико осим мене, али ако то кажем на исповијести то ће знати и свештеник. Дакле, исповијест је потребна како би претресли неке ствари у свом животу, и како би, управо ове године, Божић дошао у моју душу. Да се нека моја исповијест кад сам био студент, или да је ње било у основној школи, или исповијест од прошле године, одштампа то не би уопоште била иста штива. Овај Гојко од 50 година демантовао би, у неким стварима, онога од 20 година или Гојка из основне школе, док би се негдје неке тежње и чежње потврдиле. Конкретна чињеница да је Бог дошао међу људе и на земљу значи да то има везе са мном и мојим животом и да ћу ја Богу на дар принијети своју душу коју треба поспремити, средити, окадити, опрати прљаве ствари, испеглати…И, као што пунимо фрижидер намирницама за Божићно јутро, тако и душу треба да напунимо радошћу Божићног празника. Чињеницу да нам је Бог толико близу, да је био један од нас, такву блискост и присност са Њим, колико год да сам читао, не заговара ни једана друга религија. Под један: да је Бог толико близу људи; и под два: да то што је било прије двије хиљаде година може да буде и сад кроз Свету тајну причешћа, када ја конкретно примам Бога у себе. То је тајна над којом сваки хришћанин мора да се замисли, без обзира што пракса причешћивања почиње од малих ногу и што је људи усвајају и држе цијелог живота као највећу Светињу. Ипак, сваки Божић нас поново нађе запитане пред том тајном Христовог рођења, пред тајном да је Бог постао човјек.“

Која је улога полазника за Божић и може ли полазник да буде члан фамилије?

„Полазник не може бити члан породице у којој се слави Божић, али члан шире фамилије и из прве куће до нас, сестрић, синовац…може да буде полазник. Улога полазника је вишеструка, али прије свега полазник, на Божићно јутро, не улази у нашу кућу док не унесе бадњак. Полазник са бадњаком кога је домаћин куће најприје убрао, принио вратима и унио на Бадње вече, на Божићно јутро симболизује Христов долазак. Полазник долази на Божић ујутро, да покаже да наша кућа није сама у том празнику. Порука полазника, која је заиста литургијска, гласи да не можемо сами славити ни Божић, нити и један други празник. Не можеш сам, треба ти барем још један да наздрави, да проба од свега што си спремио! Није битно шта имамо на трпези, битно је да смо заједно са неким, да нам неко, барем тог јутра, каже: Добро јутро!. Наздравље ти Божић! Христос се роди!!! Кад бих имао неког књижевног дара, роман бих могао написати о тој потреби да овако радосне тренутке не треба да проводимо сами.

Наши преци су знали да газе преко двије, три планине и да путују цио дан да би полазили неког тамо на другом крају села, краја или области. Ујутру поране да би на вријеме стигли, па је било и оних симпатичних такмичења ко ће кога затећи, хоће ли полазник пробудити домаћина, хоће ли затећи жара у шпорету, да ли је домаћин мислио на све или ће га затећи да нешто није припремио. Рекао би човјек да је то неки фолклор, али у тој игри да буде и пуно жара, и пуна трпеза, да бадњак буде спреман и да полазник не нађе домаћина да спава, има много јеванђелског. Сјетимо се само оних јеванђелских ријечи да ће доћи Младожења и куцати на врата и неће бити добро ако нас Бог затекне неспремне. Кажу да је ,,дан од напретка“, зато полазник и рани ујутру.

Полазников долазак је везан и са термином кад ће укућани ићи на Божићно јутрење, Литургију и Причешће. Људи треба да схвате да суштина Божића није у јелу и пићу, већ у тој првој литургијској заједници. Из тог разлога, треба да се договоримо са полазником да заједно из цркве дођемо кући, што није било могуће у околностима када су наши преци прелазили планину и када није било ни попа, ни цркве у тој области. Данас, мање-више сви живимо у градским срединама, гдје смо везани за цркву, па би било лијепо да после Божићне службе одемо кући заједно са својим полазником. Ја тако радим. Кад мој полазник дође на службу и причести се, ми заједно идемо мојој кући у коју ми, тог јутра, нико прије њега није ушао. Мој полазник долази, уноси бадњак, ми га дочекујемо са пшеницом. Прије одласка на Литургију сам наложио ватру да би нас затекао жар кад, са полазником, дођемо кући. Ово су неке симпатичне сцене из свакодневног живота које би могле да вас асоцирају како да ријешите ово питање.

Поменућу и ону причу из Библије (из Књиге постања) када се мире браћа Јаков и Исав. Исав је хтио да убије Јакова, јер га је брат преварио, због чега је Јаков побјегао од куће. Касније се оженио и са четири жене добио 12 синова (то је било тако у та времена). И покајао се Јаков и одлучио да се врати кући са својом породицом, спреман и главу да изгуби, мислећи да је брат још љут на њега. Али, када га је брат видио раширио је руке и загрлили су се и изљубили. И пита га Јаков да ли је још љут, а Исав одговара: Нисам. Кад сам видио твоје лице, као да сам видио лице самога Бога. Та реченица је и потресна и истинита, јер не може бити приче о Богу, ако ми један у другоме не видимо свога брата. Ако ми један другом нисмо Светиња, каква је онда наша прича о Богу. Зато је улога полазника веома важна. И нама свештеницима се некад омакне да кажемо како треба ићи у цркви и пустити обичаје: бадњаке, приганице; није то толико битно, битан је пост и Црква. Тачно, Црква је најбитнија, али погледајте само колико јеванђелског и библијског има у овим нашим обичајима.

Поменимо и оно посипање сламе по кући, чега је сада све мање, јер је тешко да избацујемо намјештај који смо једва и поставили. Лако је било прије сто година склонити ону сиротињу у Цуцама, маћи оне двије-три столице и сто и убацити сламу, а сад су сви елементи у нашим становима фиксирани и имамо по стотину неких каблова у њима. Ипак, обавезно треба ставити мало сламе испод трпезе да нас асоцира да је наша кућа те ноћи Витлејемска пећина. А сви ови лијепи обичаји са доласком полазника добијају на пуноћи. Све се крунише са тим човјеком који је у наш дом дошао у љубави, за кога смо спремили поклоне, па је и он нама донио неку наранџу и поклон. Све је то предивно. Божићу претходе и они дивни празници Дјетињци, Материце и Оци који симболизују да је породица мала Црква, а Божић породични празник. “

Слободанка Грдинић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Презвитер Александар Поповић: Стoлпници – подвижници на стубовима

Tue, 10 Dec 2019 18:12:32 +0000

Међу онима који су се одрицали свих благодети овоземаљског живота и добровољно подвргавали најстрожим захтевима монашког обитавања, проводећи живот у посту и молитви, посебно место заузимају стилити или столпници. Ко су били столпници и у чему се састојао њихов подвиг, у Јутарњем програму Радио-Беседе говорио је презвитер Александар Поповић.

Звучни запис разговора

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Протопрезвитер Жељко Ћалић: ,,Ја сам свјетлост свијету“

Tue, 10 Dec 2019 18:11:32 +0000

Предавање протојереја Жељка Ћалића, пароха даниловградског на тему ,,Ја сам свјетлост свијету“, које је одржао 8. децембра у Парохијском дому цркве Светог Николе у Старом Бару.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Презвитер Александар Поповић: Исповест и покајање

Tue, 10 Dec 2019 18:10:30 +0000

Исповест и покајање су теме о којима смо говорили у емисији „Оче, да те питам“. Гост емисије био је презвитер Александар Поповић, свештеник при Алмашком храму у Новом Саду. Емисија је емитована уживо 5. децембра 2019. године.

Звучни запис емисије

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Преподобни Порфирије Кавсокаливит: Деца се не васпитавају сталним похвалама

Tue, 10 Dec 2019 18:09:29 +0000

Деца се не васпитавају сталним похвалама. Напротив, тако постају егоисти и пуни таштине. Таква деца ће касније, кроз читав живот, желети да их сви стално хвале, макар их притом и лагали. Данас су, нажалост, сви научили и да лажу, а сујетни људи прихватају лажи, оне су им душевна храна. Само ти то мени кажи, па нека је и лаж, нека је и иронија - веле. Но Бог ништа од тога не жели. Бог хоће истину. То, нажалост, сви не разумеју, па чине управо супротно томе.

Ако децу хвалиш стално, па још без расуђивања, њих онда искушава противник ђаво. Он у њима покреће млин егоизма, а она, од најранијег детињства навикнута на похвале од родитеља и учитеља, напредују, може бити, у писмености и знању, али каква вајда од тога? У живот ће ући као егоисти, а не као хришћани. Егоисти никада не могу бити хришћани. Они теже ка томе да их стално сви хвале, да их сви воле, да сви о њима лепо говоре, а Бог наш, Црква наша, Христос Господ наш, то не жели.

Наша религија не оправдава такав начин васпитавања. Она, напротив, жели да се деца одмалена уче истини. Истина Христова наглашава да човека претвараш у егоиста ако га хвалиш. Егоист је заплетен и смушен. Њиме руководи ђаво или зли дух. Пошто узраста у егоиста, први му је посао да пориче Бога и да, као егоист, постане асоцијалан, што ће рећи неприлагодив за живот у друштву.

Треба да говориш истину, да је други човек сазна; иначе га учвршћујеш у његовом незнању. Када другом човеку саопштиш истину, он се сналази, пази, слуша и друге, савлађује се. Тако и детету имаш да кажеш истину. Ако треба, и да га изгрдиш, како би уочило да оно што ради није добро. Шта оно каже премудри Соломон? „Ко жали прут, мрзи на сина својега; а ко га љуби, кара га за времена" (Прич. Сол. 13, 24). Али то не значи да треба да га бијеш тољагом. Тада излазимо из датих оквира и дешава се супротно од жељенога.

Хвалећи своју децу одмалена, водимо их ка се-бичности. Егоисту човек може и да се наруга и да га превари. За то је потребан само један услов: говорити му да је добар и тиме надимати његово ја. Онда ће ти он казати: ето, ко ме хвали, тај је добар. Али ништа од овога није исправно. Пошто човек одраста уз растући егоизам, у њему почињу да се јављају поремећаји. Он пати, не зна шта да ради са собом... Узрок душевног нереда јесте себичност. И сами психијатри, ако проуче ово питање, установиће да егоист јесте болесник.

Никада не треба да хвалимо своје ближње, нити да им ласкамо, него треба да их приводимо смерности и љубави Божјој. Ни ми не треба да тражимо да нас воле тиме што ћемо хвалити друге. Треба да се учимо да волимо, а не да тражимо да нас воле. Треба да волимо све и свакога и да се што више жртвујемо за сву у Христу браћу и сестре, и то несебично, не очекујући похвале и љубав са њихове стране. Они ће пак, у односу на нас, поступати онако како их Бог учи. Ако су и они хришћани, узнеће славу Богу што су нас сусрели и што смо им помогли или што смо им упутили добру реч.

У овом правцу усмеравајте и школску децу. Ово је истина. У противном, она постају неприлагодива или асоцијална. Не знају ни шта раде ни куда иду, а узрок смо ми који смо их таквима начинили. Нисмо их водили путем истине, нисмо их учили смирењу ни љубави Божјој. Направили смо од њих егоисте и то је сад резултат.

Има, међутим, и такве деце која потичу од смирених родитеља. Они им, док су још мала, говоре о Богу и о светој скромности и смирености. Та деца не праве тешкоће својим ближњима. Нису склона љутњи кад им се укаже на неку њихову грешку него покушавају да је исправе и моле се Богу да им помогне да не буду себична.

Шта да вам кажем? Када сам као дете отишао на Свету Гору, отишао сам неким веома светим старцима. Они ми никада нису рекли браво. Увек су ме саветовали да волим Бога и да увек будем смирен, да у молитви призивам Бога да укрепи моју душу и да Га свесрдно волим. Нити сам икада доживео да ми се каже браво нити сам икада то затражио. Баш напротив, био сам тужан кад ме старци нису грдили. Говорио сам у себи: „Боже ме опрости, нисам нашао добре старце!" Желео сам да ме карају, да ме грде, да се према мени понашају строго. Ако неки просечан хришћанин чује ово што вам сада говорим, шта ли ће рећи? Чудом ће се зачудити и одбациће моје речи; па ипак, ово што вам кажем јесте исправно, смирено, савршено.

Ни моји родитељи никад ми нису говорили браво, нити сам ја желео да то од њих чујем. Стога, што год сам чинио, чинио сам несебично. Сада, када ме људи хвале, осећам се врло непријатно. Шта да вам кажем... У себи протестујем кад ми други кажу браво. Али то ми није нашкодило пошто сам се научио смирењу. А зашто сада не желим да ме хвале? Зато што знам да похвала чини човека празним и одгони од њега благодат Божју. Благодат Божја долази само кад имамо свето смирење. Смирен човек је савршен човек.

Зар ово нису лепе ствари? Зар ово нису истините ствари? Коме год да све ово кажеш, узвратиће ти: ма шта причаш, човече! Ако дете не похвалиш, оно не може ни да учи ни да ишта постигне. Али то се дешава зато што смо ми такви, па и своје дете чинимо таквим какви смо ми. Другим речима, застранили смо од истине.

Егоизам је човека удаљио из раја, он је велико зло. Први људи, Адам и Ева, били су једноставни и смирени. Стога су живели у рају. У њима није било себичности. Одликовала их је, како се богословским језиком каже, првобитна лепота. Под изразом првобитна лепота подразумевамо благодатне дарове које је Бог дао човеку у почетку, када га је створио - подразумевамо, дакле, живот, бесмртност, савест, слободу, љубав, смирење и друго. Касније, ђаво је, помоћу похвале, постигао да их заведе. Они су се испунили егоизмом. Човеково природно стање, онако како га је Бог саздао, јесте, међутим, смирење, док егоизам представља нешто неприродно: он је, уствари, болест, он је противприродан.

Кад ми, дакле, кроз похвале стварамо у детету такав „супер-его" и надувавамо у њему егоизам, уствари му наносимо велико зло. Помажемо му да што више нагиње ђаволским стварима. Тако га одгајајући, ми га, нажалост, удаљујемо од свих животних вредности.

Зар не мислите да је то разлог што се деца губе и што људи постају бунтовници? Разлог је егоизам, који су у њих измалена усадили њихови родитељи.

Ђаво је велики егоист, велики луцифер. У оваквом стању, значи, ми у себи доживљавамо луцифера, живимо ђаволом. Не живимо смирењем. Смирење је од Бога. Оно је човековој души неопходно. Оно органски припада човековом бићу. Кад га нема, то вам је као да нашем организму недостаје срце. Срце даје живот организму, а смирење даје живот души. Робујући егоизму, човек се сврстава уз злог духа, односно развија се уз злог духа, а не помоћу добра.

Ђаво је успео да то постигне. Претворио је земљу у лавиринт да не бисмо могли да се споразумевамо једни са другима. Шта се то десило са нама, а да то и не приметимо? Видите ли како смо заблудели? Допустили смо да наша земља и наша епоха постану права психијатријска болница! Притом не схватамо шта нам смета. Сви се ишчуђавамо: шта се то с нама десило, куда то идемо, зашто су нам деца кренула стрампутицом, зашто су напустила своје куће, зашто су се одрекла живота, зашто су одбацила учење и образовање, зашто се све то дешава?

Ђаво је успео да начини себе неприметним, као да га нема, и да наведе људе да за његова дела користе неке друге називе уместо да спомињу њега. Лекари, нарочито психолози, кад неки човек душевно страда, често кажу: ах, имаш неурозу, нервозан си, и томе слично. Они не прихватају да ђаво у човеку подстиче и оснажује егоизам. Ипак, ђаво постоји. Он је дух зла. Ако кажемо да он не постоји, онда је то као да поричемо Јеванђеље, које о њему говори. Он је наш непријатељ, наш животни душманин; противник Христов, који се зато назива и антихрист. Христос је дошао на земљу да нас избави од ђавола и да нам дарује спасење.

Закључак који следи јесте да треба да научимо децу да живе смерно и једноставно, а не да траже похвале и узвике браво. Треба да их научимо да постоји смиреност, која и јесте животно здравље.

Менталитет који влада у данашњем друштву наноси деци зло. Данашње друштво има друкчију психологију и друкчију педагогију, које су намењене безбожничкој деци. Тај менталитет води децу у безобзирност. Какви су његови резултати код деце и код омладине, и сами видите. Данас млади вичу. Кажу нам: треба да нас разумете! Ми, међутим, не треба да идемо у њиховом правцу. Напротив, треба да се молимо за њих, да им говоримо оно што је право. Али да тиме и живимо. То треба да проповедамо, а да се притом не прилагодимо њиховом духу. Не дајмо да се скрнави величина наше вере! Не можемо им помоћи тако што ћемо и сами стећи њихов менталитет. Треба да будемо оно што јесмо и да проповедамо истину, светлост.

Деца ће се најбоље учити од светих Отаца. Учење светих Отаца помоћи ће нашој деци да науче шта је исповест, шта су страсти, а шта зла дела, и како су свети односили победу над својим рђавим ја. Притом ћемо се молити Богу да се усели у њих.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свети Василије Велики: Утеха болесноме

Tue, 10 Dec 2019 18:08:02 +0000

Човеков живот је кратак. Краткотрајне радости напорног живота су као паучина, а спољашњи блесак живота заправо сан. Међутим, покој праведних је веома блажен и починак на небесима нема краја. Они су заиста дарови бесмртног Штедрољупца. Јер, Онај ко има неизмењиву природу свакако даје и бескрајне дарове. Стога је овдашња борба праведних привремена, док су победа и тамошње награде вечни.

Ми се у животу, као у некој школи ратних вештина, учимо борби са невољама. Наша природа има много противника. Задовољства одузимају чврстину, сладост ослабљује храброст, униније стањује снагу, клевете наносе увреде, лаж прикрива подлост, страх чини да падамо у очајање. У сличним бурама се непрестано налази наша природа. Нису несносне само горчине живота, већ и оно што изгледа пријатно жалости својом превртљивошћу. Ми, дакле, проводимо живот који је пун скорби и суза. И уколико желиш да сазнаш, послушај опис горчине живота.

Човек је посејан у мајчиној утроби. Том сејању је, међутим, претходила скорб. Семе је бачено у бразде природе. Уколико, пак, размислимо о реченоме, постидећемо се зачетака рођења. Бачено семе се променило у крв, која се задебљала у тело, које је, опет, временом на себе узело облик. Оно што се уобличило је на несхватљив начин примило душу, хранећи се природним средствима. Притешњен заметак се трза, негодујући због природних уза. Чим је наступило време рађања, распада се затвор утробе и отварају се врата природе: матерња утроба испушта плод који је дотле задржавала. Исклизава у живот жалосни борац и уста твари удахњују у себе ваздух. И шта потом? Први његов звук јесте плач. Већ по самом почетку може се закључити о животу. Младенац се коснуо земље и не смеје се. Чим је се дотакнуо, он се обремењује болом и плаче. Он већ зна да је буром бачен у море жалости. Он се храни сузама и сиса млеко са принудом. Он постепено узраста и почиње да се боји родитеља или домаћих слугу. Поставши одрастао дечак, њега предају учитељима на изучавање науке. Ето и страха који не зна за одмор. Уколико се олењи, он прима ударце, те проводи ноћи без сна. Потом стиче знање, успева у потпуности, далеко продире у науке, стиче добру славу, просвећује се свим врстама познања и стиче искуство у сазнању закона. Са временом стиже у мушки узраст и посвећује се војној служби. Међутим, опет почињу велике невоље. Он се боји старешина, подозрева подвале, везује се за корист и свагде је иште, силазећи са ума у тражењу добитка. Без сна он проводи време у тужбама. Рачунајући са зарадом, он оставља отаџбину иако га нико не присиљава. Он служи принудно, труди се изнад своји сила, у бригама проводи ноћи, неуморно ради дању као роб. Нужда је продала његову слободу. Најзад, после свега, након многих трудова и угађања, њега удостојавају почасти, тј. узводе у висок чин: он управља народима, наређује војскама, велича се као први племић у држави. Он је сакупио гомиле богатства. Међутим, са напорима је заједно текло и време, а са чиновима је дошла и старост. И пре него што се насладио богатством, он одлази будући однесен из живота. Он у самом пристаништу трпи бродолом. Јер, иза сујетних нада долази смрт, подсмевајући се смртницима.

Такав је живот људски: непостојано море, зимљив ваздух, неуловљиво сновиђење, брзи поток, дим који ишчезава, нестајућа сенка, гомила воде коју колебају таласи. И премда је бура страшна и пловљење опасно, ми морепловци ипак безбрижно спавамо. Страшно је и свирепо море живота, док су наде испразне, премда се подижу слично бури. Скорби се уздижу као таласи, замке се скривају као подводне стене, непријатељи лају као пси, отимачи нас окружују као морски разбојници, старост долази као зима и смрт предстоји као бродолом. Уколико видиш буру, управљај опрезније. Гледај како пловиш да не би потопио своју лађу, натоваривши је или богатством стеченим неправдом или бременом страсти.

Стога је веома благовремено призивао блажени Павле: Побожност јесте велики добитак (1.Тим.6,6), небеско богатство, скривница тајни, море мудрости, познање истине, поклоњење несазданој Тројици, огледало девственог тајинства, нељубопитљива вера, исповедање које избегава испитивање, преподобна проповед која се изговара устима и која прониче кроз слух, укорењујући се у души и пружајући озарење Тројице.

А побожност јесте велики добитак кад смо задовољни. Јер, богатије од свега јесте задовољство, живот без сувишка, безбрижни спокој, богатство које не увлачи у замке, потреба која даје и одушак, тешкоћа без скорби, посед без лишавања, наслађивање које не посрамљује. Они који се привикавају на довољство избегавају колебљивост богатства, будући да се богати боји свега: боји се дана као времена за суђење, боји се вечери које одговарају лоповима, боји се ноћи којима се мучи због брига, боји се јутра због лажљиваца који му долазе, боји се и времена и места. Њега доводе до ужаса напади разбојника, подвале лопова, клевете напасника, отимачине силника, злочини домаћих, љубопитљивост потказивача, неосетљивост потраживача, расуђивања суседа, трошност зидова, падање кућа, напади варвара, лукавство грађана, пресуде судија, губитак имовине, отимање поседа. О човече, кад је таква зима поседовања, какво ће бити пролеће наслађивања? А побожност јесте велики добитак кад смо задовољни. Она не престаје заједно са садашњим животом, говори апостол. Она је бесмртни добитак, који се не губи са губитком богатства.

Реци Павле: Ништа не донесмо на свет (1.Тим.6,7). Равноправност при уласку у свет јесте довољна да се изагна неравноправност надмености из друштвеног живота. Ништа не донесмо на свет, Користољупче, ти си ушао у свет без ичега. Ти ниси имао ни злата које се скрива у земљи, ни сребра које сам ниси сејао, ни одеће коју су измислили ткачи, ни поседе које су стекли богатство и умешност руку, ни достојанство (изузев једног – образа Божијег), ни власти коју нагриза време и одузима смрт. Наг си ушао у свет. О кад би само из овог света изашао и обнажен од грехова.

Ништа не донесмо у живот. Ништа не можемо ни однети (1.Тим.6,7). Зар, Павле, баш ништа од онога што припада животу не односимо? Ништа осим врлине, уколико смо се упражњавали у њој. Ми односимо целомудреност уколико смо у њој процветали. Ми износимо и милостињу, уколико смо се њоме обогатили. Они су помоћници душе и удови за ловљење живота. Богатство остаје овде, злато се разграбљује, сребро се дели, имања се продају, слава се заборавља, власт престаје и страх се гаси. Са позорницом живота се руши и покућство. И шта? А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни (1.Тим.6,8). Ја бежим од излишног као од некорисног и иштем неопходно с обзиром да не подлеже осуди. Богаташ ће се тамо показати наг. А ако има врлине, и тамо ће бити богат. Уколико је, пак, обнажен од њих, он је вечни сиромах.

Ништа није богатије од врлинског сиромаштва. Петар је сиромашан, али је стекао добит од смрти, [умревши за Христа]. Јован је сиромашан, али је исправио ноге хромог. Филип је сиромашан, али је у Сину видео Оца (Јн.14,9). Матеј је сиромашан стога што је оставио богатство заједно са отимањем (Лк.5,2728). Тома је сиромашан, али је открио неукрадиво богатство – ребро Владике. Павле је сиромашан, али је постао наследник раја. Владика је сиромашан по телу, али је безмерно богат по Божанству.

Он је, ето, и данас излио богатство исцелења, ослободивши од болести Петрову ташту, додиром отеравши грозницу. Он није после многих посета подигао страдалницу и исцељујуће лекарство није било видно. Излечење се десило околишно. Она је утрошила много труда, али је нико није могао помиловати. Међутим, тек што је предстао Лекар природе, телесна зима се завршила.

Обрати пажњу на оно што је најчудније. Он је троје исцелио од једног истог, два човека и једну жену, тј. Лазара, сина удовице и кћи Јаирову. Због чега? Слушај, јер је узрок реченог тајанствен. Он је хтео да покаже да је Владика и Закона и Благодати [тј. и Старог и Новог Завета]. Стога у другима чува сличан образ. И тамо је поставио три управитеља народу – Мојсија, Аарона и Маријам. Почуј шта Он сам кличе код пророка: Људи моји, шта сам вам учинио? Или, чиме сам вас ожалостио? Одговорите ми, јер послах пред вама Мојсија, Аарона и Маријам (Мих.6,34), Мојсија у име Закона, Аарона у име пророка, и Маријам у име Цркве, коју је ослепила нечистота идола и исцелило човекољубље Онога ко се оваплотио.

Ослободивши се од мисленог фараона, тј. ђавола и од власти демона, те видећи да је стари човек, слично Египту, потопљен у мору купељи [тј. крштењу], Црква, као и Маријам, узима бубањ благодарења и, доводећи га у сагласност са дрветом Крста, удара у жице врлина са клицањем: Господу певајмо, јер се славно прослави (Изл.15,21). Он је сишао са неба не одвојивши се од Оца, родио се у пећини не сишавши са престола и легао у јасле не оставивши Очева недра. Он се родио оваплотивши се од Дјеве и као Бог остао без оца. Он је сишао не одвојивши се од горњих и узишао не додајући ништа у Тројицу. Он се јавио у обличју слуге не изгубивши равночасност са Оцем. Он је Слово и Образ и Обличје и Сијање: Слово – јер никада није одвојен од ума, Образ – будући да није од воска изливени круг, него равнообразни печат, Сијање јер је светлост савечна сунцу и Обличје – с обзиром да онај ко види Сина види и Оца (уп. Јн.14,9), коме слава и сила са јединородним Његовим Сином и животворним Његовим Духом сада и увек и у векове векова. Амин.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

(АУДИО) Стеван Јовановић и Иван Миленковић: Савремени свет и теологија

Tue, 10 Dec 2019 12:25:40 +0000

У емисији ДИЈАЛОЗИ можете слушати други део разговора који је, са теологом Стеваном Јовановићем о улози теологије у савременом свету, водио Иван Миленковић.

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2019/11/26/37743747/Dijalozi, 27.11.2019.mp3

Да ли је, с модерним добом и кризом трансценденције, дакле с проглашавањем смрти бога, теологија изгубила предмет проучавања? Теолог Стеван Јовановић одбија овакву перспективу и тананом логичко-теолошком аргументацијом показује у којој мери је говор о богу не само жив, него, по његовом мишљењу, и нужан. С друге стране, Јовановић одбија скореле наслаге теолошког говора и настоји да прокрчи теолошку перспективу која не гуши плурализам погледа на свет, већ их, томе насупрот, поспешује.

Уредник Иван Миленковић

РТС