Са званичне интернет странице Телевизије Храм доносимо први део интервјуа са јеромонахом Доситејем, игуманом свештене обитељи манастира Ћелије код Лајковца, у Епархији шумадијској. 

 

 

Протојереј Мирчета Шљиванчанин, секретар Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици казао је јутрос у разговору за Радио Светигору да све што се силом намеће ствара страх и раздор, па тако и овај Закон о слободи вјероисповијести.

 

Звучни запис разговора

 

Отац Мирчета не сумња у вјерни народ Подгорице и каже да би сваки онај ко имало размишља о људској слободи требао да својим присуством 21. децембра у Никшићу покаже своје негодовање према закону који је на штету Цркве Христове у Црној Гори.

 

 

Извор: Радио Светигора

 

“Јављам радост велику која ће бити свему народу“ (Лк. 2.10).

 

 

Рођењем Дјетета у витлејемским јаслама показана је тајна савршеног човјека и бескрај његовог Богоподобија, а упоредо с тим откривена је и бездана дубина човјековог отпадништва од Бога. Хришћанство почиње Дјететом, радошћу и благом ангелском вијешћу о миру и доброј вољи (Лк. 2,19). Само се Бог могао објавити људима у виду беспомоћног и маленог дјетета, јер Њему, за разлику од овоземаљских силника и вођа, није потребно “доказивање“ и пропаганда. Зашто се Господ није родио у раскошној престоници, под златним кровом царског двора, па једним указом и наредбом објавио нову вјеру свим народима, без муке, крсног страдања и мрачног гроба? Отуда што је Својим рођењем у скровитој и малој пештери, од скромне и до тада непознате Дјевојке, пред непознатим и незнатним пастирима, Он освијетлио оне врлине које је Адам својим преступом унаказио и затамнио – синовску слободу и смирену послушност Оцу. Господ се није родио у Риму и у царском двору, да би био господар свијета силом, законом и оружјем, него међу пастирима, да тиме означи главни карактер своје мирољубиве и мироградитељске службе у свијету. Већ само рођење Сина Божијег показује да Његова власт није од овога свијета (Јн. 18,36) и да ни по чему није налик на овоземаљску власт. “Боље чиста слама него прљава свила. Колико су и колико безгрјешније јасле од дворова Ћесаревих, и пештера овчија од Рима, престонице свесвјетског царства!“ (Вл. Николај).

 

Од првог дана овоземаљског живота, Дијете је гоњено: Распитајте добро за дијете, па кад га нађете, јавите ми, рекао је Ирод Мудрацима. Он није пратио звијезду од Јакова (1Мој. 24,17), његово интересовање за Дијете није било жеља да му се поклони, него израз злобе и безвјерја која је довела до погибије хиљада невиних младенаца. Иродов звјерски и нељудски карактер био је плод његове патолошке славољубивости и властољубивости, као и параноичног устројства његове личности. Као тиранин он је навикао да сви буду у служби његове воље. Зато он и тражи од Мудраца да буду саучесници његовог злочиначког наума. Његово безбожништво и звјерски лик дјетеубице на стотине година раније Духом је прозрео пророк Језекиљ: А ти, нечисти безбожниче, кнеже Израиљев, коме дође дан кад буде крај безакоњу, – овако вели Господ, Господ: смакни ту дијадему и скини ту круну, неће је бити, јер ћу нискога узвисити а високога ћу понизити. Уништићу, уништићу, уништићу, и неће је бити, докле не дође онај коме припада и њему ћу је дати (Језек. 21, 30-32). Као што је то случај са свим властољубцима, Ирод је непрестано живио у атмосфери гњева, параноје и страха, па је у основи његовог злочина страх од Дјетета и брига за овоземаљско царство. И цјелокупна историја Цркве је у том знаку – с једне стране поклоњење Дјетету и сабирање око Његових јаслица, а с друге Иродов мач и прогон. Сви они који зажеле да буду Господњи и да буду гости и поклоници Витлејемске пештере, наићи ће на своје ироде, који ће их из зависти прогонити. Али, кроз цијелу историју се открива и један парадокс: сви ироди и њихова царства и силе немоћни су пред Дјететом.

 

Када се једном спозна радост Божијег јављања и започне искуство односа с Богом, онда се спознаје истинска слобода коју човјек има. Једино нам Оваплоћени Бог и Његов “закон љубави“ допушта да говоримо и откривамо ту слободу. Јер, Божић открива да је човјек призван да буде Бог по благодати, позван да достигне савршенство у слободи и стварању. Зато је Божић “закон“ који човјеку даје слободу вјере и богослужења. Изван те истине коју нам доноси Божић, не може да буде говора о истинској слободи. И зато тако тривијално и безначајно у поређењу са истином Божића дјелује сваки овоземаљски закон и ужасно ропски дјелује свака “законска слобода.“ “У наше дане потребно је“, каже А. Шмеман, „загледати се свим својим бићем у свјетлост коју Божић исијава, разумјети да једино у њему блиста лик истинске човјечности, да је та свјетлост последња и једина, да је изван ње само непробојна тама и уништење човјека, ма колико на свијету било извиканих декларација.“

 

Многим данашњим силницима, у њиховој заслијепљености сопственом лажном моћи, Дијете и даље изгледа беспомоћно, слабо и мало. Кад је Син Божији дошао на земљу и отворио двери небеске, Ирод и његови доглавници остадоше слијепи и не потрудише се да учине свега неколико корака до чудесног витлејемског храма, да виде Онога кога су чекали стољећима. Тако и данас, силници овога свијета, заслијепљени “иродовштином“, не виде Богомладенца пред вратима, него се труде да Га убију у себи, да Га избришу из овог свијета, не знајући да тиме себе бришу из књиге живих. И како рече владика Николај: “Све оно што би и сада осјетили и помислили злочинци, кад би се рекло: ево Христа долази, осјетили су и помислили и јерусалимски злочинци, под капом мудрости и са штапом власти у рукама.“

 

Без преумљења, смиреног и радосног одласка ка Витлејемској пештери, немогуће је у том маленом Дјетету препознати Предвјечног Бога, чија сила није у закону, пропису и сили, већ у смирењу, љубави и правди.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

У Светом јеванђељу по Луки зачалу 66 (12, 16-21)Господ Христос поучава Своје ученике о томе како је обиље материјалних добара благословено само уколико њиме помогнемо друге људе, а да је смисао живота на земљи богатити с Богом. У емисији „Сведочења“ ђакон Мија Бојиновић приближио је ове Спаситељеве речи слушаоцима Радија Источник. Будући да предводи Светосавску омладинску заједницу, он је позвао све људе добре воље да се придруже акцији прикупљања средстава за Божићне пакетиће, коју млади светосавци ових дана спроводе при градским храмовима.

 

 

Извор: Радио Источник

 

Драга моја браћа и сестре, чланови Световладимировске породице,

 

Желим да вам се захвалим из дубине свога срца за вашу љубав, молитве и бригу. Ниједна реч не може да изрази радост коју сам искусио када сам осетио како ме је тај топли талас целога понео и унео у само срце вере, љубави и наде – свега онога што називамо животом у Христу, Црквом… Недостајете ми и у духу сам све време са вама. Ови дани ишчекивања обасјани су јарком светлошћу. Много од те светлости дугујем и вама. Свагда се радујте. Непрестано се молите. За све благодарите” (1Сол 5, 16-18)…

 

 

Благодарим ти, Господе

 

 

Отац Александар Шмеман је своју последњу Божанску Литургију служио две и по недеље пре упокојења, 24. новембра 1983, у параклису Богословске академије Светог Владимира. На крају Литургије, он је позвао све присутне да заједнички заблагодаре Богу, речима сверадосног и потресног литургијско-богословског благодарења.

 

Свако ко је кадар за благодарење, кадар је за спасење и вечну радост.

 

Благодарим Ти, Господе, што си прихватио ову Евхаристију, која се приноси Светој Тројици – Оцу, Сину и Духу Светоме, и која је преиспунила срца наша радошћу, миром и праведношћу у Духу Светоме!

 

Благодарим Ти, Господе, што си нам открио Себе и даровао нам да предокушамо од Царства Твога!

 

Благодарим Ти, Господе, што си нас сјединио једне са другима у служењу Теби и Твојој Светој Цркви!

 

Благодарим Ти, Господе, што си нам помогао да превладамо све тешкоће, напетости, страсти и искушења, и што си обновио мир, узајамну љубав и радост у учествовању у заједничењу Духа Светога!

 

Благодарим Ти, Господе, за послата нам страдања, јер нас она очишћују од себичности и подсећају нас на оно што је једино потребно – на Царство Твоје вечно!

 

Благодарим Ти, Господе, што си нам даровао ову земљу где смо слободни да Те поштујемо као Бога!

 

Благодарим Ти, Господе, за ову школу у којој се прославља Име Божије!

 

Благодарим Ти, Господе, за наше породице, за мужеве и жене, и нарочито за дечицу која нас уче како да прослављамо Твоје Свето Име, у радости, кретању и светоме жагору!

 

Благодарим Ти, Господе, за све и за сва!

 

Велики си, Господе, и чудесна су дела Твоја и нема речи достојне да опева сва чудеса Твоја!

 

Господе, добро нам је овде бити!

 

Амин!

 

 

(Протопрезвитер Александар Шмеман, 

Наш живот у Христу, Христов живот у нама, 

Београд, 2007, 

превео и приредио Матеј Арсенијевић, 

стр. 17, 22-23)

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

У Француској, са њеном римокатоличком традицијом, сама идеја да сте удати за свештеника мора да изгледа и необично и некако неумесно. [Са друге стране] положај свештеникове супруге, у светлу апсолутне немогућности рукоположења жена у свештенство, може да делује као нешто ненормално, нарочито данас, када смо сведоци ослобођења и независности жене, као и једнаких могућости за каријеру како за мушкарце тако и за жене. Међутим, ту „ненормалност”, ту „апсурдност” свештеникова жена не само да прихвата, већ је чак и укључује у своје битовање са радошћу; да, заиста, са поносом и благодарношћу што је, премда на посредан начин, део свештениковог служења.

 

 

Није ми лако да говорим непристрасно и објективно о своме супругу који се недавно упокојио, а са друге стране, радост ми је да говорим о њему, да са другима поделим своје успомене.

 

 

Младост у Франсуцкој

 

Није било ничега необичнога у нашој младости, ни у томе како смо се упознали: он је био матурант Carnot лицеја и руске гимназије, ја сам завршила школу Saint Marie de Neully. Обоје смо одрасли на идеалима и вредностима Старе Русије, у ритму Цркве и њених празника, на наслеђу и традицијама Русије, које су подразумевале верност и приврженост дужностима. Но, са друге стране, живели смо и у свету Волтера, Верлена и Пруста, лепоте Париза и величанствене прошлости Москве и Санкт-Петербурга.

 

У то време, када сам имала седманаест година, на степеницама цркве срела сам се са деветнаестогодишњим студентом који тек што се био уписао на Богословски институт Светог Сергија: „Врло бих желео да се упознам са Вама… – рекао ми је – и хтео бих да приметим да уопште не намеравам да постанем монах!”. Исте те вечери, он се поверио једном од својих познаника да је „нешто раније тога дана срео своју будућу супругу”.

 

Мој супруг се уписао на Институт [Светог Сергија] са намером да постане свештеник, и већ са деветнаест година био је у потпуности оно што ће бити током читавог свог живота. Од самога детињства он је себе посветио свештеничком служењу, Црква је била његов живот, желео је више од ичега другог да постане свештеник, била је то његова прва и најснажнија жеља. Његово свештеничко служење, жеља да стално служи службу Божију изражавала је природу његове душе, оно за шта је био створен. И у томе није било никаквих противречности.

 

Он је био веома образован човек: најпре се образовао у руској војној школи, а потом у лицеју Carnot и руској гимназији. Развио је пасионирану љубав према књижевности обе земље, које је познавао до савршенства: руску књижевност, коју је касније и предавао у Њујорку, и француску књижевност, коју је упознавао не само док је живео у Француској; он никада није престао да чита франуску књижевност, ценио ју је и упијао у себе са љубављу, и – ако се може тако рећи – готово са извесном неутољивошћу. Он је волео француску и руску поезију, и могао је сатима да је говори напамет, без престанка…

 

Ни поезија, ни књижевност за њега нису били забава. Он је, уопште, био незасити читач: занимале су га политика и философија, савремене идеје и теорије. Његова интересовања и радозналост су били свеобухватни. У поезији је видео онострану лепоту и тиме се наслађивао. Уместо да тражи своју душу у поезији, по примеру песника епохе Романтизма, он је отворено и искрено кретао путем самих песника и њиховог стваралачког трагања. Волео је Бодлера и његово стремљење к идеалу, волео је Волтера и Рембоа – он никада није трагао за етиком и моралом у уметности (за шта је његова љубав према Бодлеру и Прусту сасвим довољан доказ!). Он је у поезији, као и у књижевности уопште, видео живу реч, реч која изражава живот.

 

Волео је да чита записе Жида и Лотоа, биографије и радове о Таљерану, Прусту, о животу Сименона и других, удубљујући се у њихово схватање развоја човековог живота, страдања и радости. Сва ова дела су му омогућавала да се приближи суштини другог жовека, [да се приближи] различитим људским судбинама и, кроз њих, одрицању од себе.

 

Језик је за њега био од првостепене важности, чак више и од музике у којој је уживао, али без страсти, и више од визуелне уметности према којој је био готово равнодушан. Волео је улице, град, дом, завесе на прозорима, гробља, кафетерије, вечерње новине – све оно што изражава људски живот.

 

Сећам се да сам се једном приликом, када смо били млади, силно изненадила, да не кажем и нешто више, када ме је повео на гробље Pere Lachaise, да бисмо потом лутали Grands Boulevards-ом, отишли у Maigret, и на крају завршили у кафеу Lutetia где смо пили црну кафу и читали Le Monde. Поред нас су пролазили пролазници, сав тај свет улица… Признајем да сам тада била донекле уздржана, но касније сам постепено задобијала све већу слободу и све дубље поимање ствари.

 

 

У средишту свега за њега је била радост свештеничког служења

 

Говорила сам о његовој уравнотежености, о његовим укусима, француском и руском образовању, о његовом систематском и сталном читању које је нашло свој израз у његовој изузетно широкој и свестраној културности, отвореној за живот и за развој рода људског. Но, у средишту свега тога, за њега је најсилнија и најискренија била радост свештеничког служења, радост што је свештеник. Нарочитост његовог служења била је у том утицању на друге, које је он био кадар да изрази кроз речи; у том непосредном и готово неприметном утицању којим је дејствовао на људе који су му долазили. Он је, услед тога, стално бивао напросто као “поједен” од стране људи, јер никада није умео да каже “не”. Када би му у разговору поставили неко чудно или замршено питање, он је увек схватао шта су хтели да га питају, као и у којој је мери човеку било тешко да му постави то питање, и одговарао је без давања готовог решења, без поуке.

 

Он је поседовао изузетни дар да утеши човека и да му олакша бреме, да га ободри и да поразговара о оном најважнијем, да обасја (саговорника) светлошћу у којој је све постојало једноставније, срећније и спокојније. Он је стварно умео да охрабри срце човеково. За неке је било неочекивано то што је он, када су му долазили, у нади да ће добити од њега готово решење или поуку, износио искључиво своје виђење…

 

Један од његових студената ми је недавно рекао (наводим ово по памћењу): “Често сам долазио код Баћушке са списком проблема који су ми се чинили врло озбиљним, нерешивим. Разговарали бисмо о политици, о књижевности, о мојој деци, о Цркви, о празницима, о природи, и на крају би Баћушка спустио своју тешку и благу руку на моја леђа и рекао: ʼСада је све добро, зар не? Више нема никаквих проблема?’ Одлазио бих, а моје срце и моја душа су били згрејани његовом радошћу и сијањем, нечим непојмивим али спокојним”.

 

Нико није могао да му се подсмева, нарочито када су у питању богословска питања.

 

Његово осећање за стварно стање ствари, здраво расуђивање, сагледање живота у коме није било измишљених проблема, заједно са свагда својственим му осећањем за хумор и унутарњу уздржаност, са умећем да приликом сусрета насамо са неким савладава превише лична осећања и емоције, учинили су га човеком од кога су сви узимали као са извора утехе, добробити и убеђености; и он је све то тако штедро давао… Више од хиљаду људи је дошло на његову сахрану; добила сам на стотине писама од тих људи чију је душу он негде и некада дотакао.

 

 

Живот у Америци

 

године ми смо са троје деце отишли из Париза у Њујорк. У Америци, на Академији Светог Владимира, он је био професор и декан, тамо је образовао групу сатрудника, предавача и ководитеља.Све су то били његови пријатељи који су се трудили на истој мисији, који су говорили гласом Цркве, Литургије, Евхаристије. Он је на Академији Светог Владимира написао своје књиге и остварио сав свој потенцијал, тамо се заиста потрудио на делу обнове литургијског живота, на делу обнове евхаристијске свести.

Други ће говорити о његовој богословској мисији. Ја знам да је та мисија била једно са његовим свештеничким служењем као слуге и инструмента Господњег. Он није имао смисла за решавање „друштвених проблема”. Обично је говорио: „Други ће то урадити боље од мене”.

 

Оно што нас је спасавало од хаоса, који је тешко било избећи, јер тешко је било не расути се на све стране – деца, њихово школовање (наше троје деце, узгред буди речено, никада нам нису донела ништа друго осим среће!), Академија, напори да спојимо крај са крајем свакога месеца, студенти и све остало… – јесте, пре свега, присуство у Цркви, на богослужењима, радост Велике Суботе и обичне недељне Литургије. И све нам је то дошло кроз његово свештенство и благодарећи његовом свештенству.

 

Да бисмо сачували наш унутарњи склад живота, читаво лето бисмо проводили у канадској провинцији на обали острва Лабел, куда смо одлазили да бисмо се погрузили у извор живота звани Природа, тамо у северној лепоти канадских шума, у окриљу породичног живота, у дрвеној часовњи недељом и празницима, у посетама његовог брата [близанца] Андреја чији је значај у животу мога мужа био толики да то не могу никада довољно да нагласим. Свако наше лето је било обележено ритмом нестрпљивог ишчекивања Андрејевог доласка, радошћу због његовог борављења са нама и тугом због Андрејевог одласка. Свако наше лето је заиста било тихо пристаниште.

 

Празник упокојења

 

Желела бих да овим не баш много повезаним успоменама придодам и неколико речи о болести и смрти оца Александра, о празнику његовог упокојења, што је оно заиста и било.

 

Када се, сасвим неочекивано и непредвидиво, открило да болује од рака плућа и мозга у већ поодмаклом стадијуму, он је прихватио своју судбину у пуном смислу те речи, спокојно и јасно, без непотребних речи, са унутарњом снагом, која је свагда била скривена. Врло добро се сећам колико је тачно било часова када се то догодило. Био је то тренутак пунога познања и потпуне јасности, сигнал за полазак на пут.

 

Он је то прихватио без емоција, но у наш живот је ушла велика радост. То није била радост самопожртвовања или мука које је морао да одстрада. То је била радост једноставна и чиста, са којом је он проповедао читавог свог живота, али та се радост сада појачала, зато што је он осећао да ће ускоро угледати Царство, двери Царства. Све остало се завршило или, напротив, тек је требало да почне. Време животне борбе, проповеди, општења [са људима], убеђивања… отишло је у прошлост, истовремено када је тек започео велики пут који ће га учинити стварно слободним. Он је тада био налик оним женама којима се Христос јавио после Васкрсења и рекао им: Радујте се!

 

Његова болест и приближавање смрти били су, без сумње, за њега чак и већи него што би то било непосредно виђење Господа. Са великом једноставношћу, са свеобухватном вером он је чекао, како је сам једном приликом и написао “безвечерњи дан Царства”. Његова смрт је била заиста чин живота, празник упокојења.

 

Његово приближавање к смрти било је налик на воз, који креће после писка сирене, захуктава се и полази, с почетка споро, шкрипећи точковима и испуштајући пару, да би се, потом, кретао све брже и спокојније тамо… тамо где је циљ сваког путникка – к дверима Царства, која су се отворила за њега и којима се он приближавао са миром и благодарењем. Никада га нисам видела да тако сија, да је тако благодаран, тако трпељив.

 

Три дана пред упокојење примио је Свету тајну помазања освештаним јелејем. Он је тада био веома слаб и нисмо знали како ће да одреагује, али он је на крају молитава рекао јасним и снажним гласом: “Амин, амин, амин!”. У томе је била његова сагласност – “нека буде тако” читавог његовог живота.

 

Желела бих да завршим одломком са краја поглавља о смрти из његове књиге “За живот света” (то је сасвим јединствени одломак јер је написан у првом лицу):

 

“И ако учиним тај Христов живот – својим животом, ако ту жеђ и то искање Царства учиним својом жеђју и искањем, то чекање Христа – својим чекањем, тај опит Христа као живота – својим опитом, тада ће и сама моја смрт постати усхођење у Живот. Не знам када ће наступити и како ће се збити последње испуњење свега у Богу. Ништа не знам о свим тим “када” и “како”. Али, знам да је у Христу већ започела Пасха света, прелажење света у Царство Божије и претварање свега у Царство Божије, као и да је живот већ прожет светлошћу те Пасхе, њеним миром и радошћу у Духу Светоме, јер Христос васкрсе и живот живује!”.

 

 

(Протопрезвитер Александар Шмеман, 

Наш живот у Христу, Христов живот у нама, 

Београд, 2007, 

превео и приредио Матеј Арсенијевић, 

стр. 7-14)

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Тема људског пада је тема антрополошка. Сагласно Божанском откровењу, човјек је биће које је на граници свјетова, биће у коме је Бог умијесијо тијесто духовно и материјално; он је зеница васионе, створење саздано по слици (узет са лика) и прилици Божијој. 

 

 

Он је биће створено, али није створено завршено. Људско биће није само пресликано, није просто одсјај Божанског, него истовремено има и динамички дар да, на основу онога што јесте, буде нешто много више и много савршеније. То и значи и пралик. Дакле створен је са лика, по лику – икони, али и по обличију – прилици. „Прилик“ је нешто што иде ка Лику. Са лика и ка лику – у томе је распон и динамизам људске личности који је основно својство људске природе, и нема ни једне философије земаљске која би то довела под знак питања. Свака философија и наука опитно знају да је човек биће динамично, испуњено изузетним могућностима. Биће које, богословски речено, не само дато него и задато. Човјек је задатак, Божији и природе у којој се рађа, и свој сопствени задатак.

 

Оно што нам свједочи Библијско Откривење, а што посвједочује и универзално људско искуство је чињеница, с једне стране, могућности које човјек посједује као биће, а са друге стране, постојање нечега што га ограничава, што га помрачује. Кроз сву историју човјек се открива као биће добро по природи, али и биће које је угрожено оним што називамо зло, биће које је нечим оптерећено. У свим религијама и оним природним, дохришћанским, присутно је не само осјећање да је човјек несавршен, него да људска природа онаква каква је сада није првобитна људска природа, да се са њом нешто догодило. И да је неопходно њено очишћење, њен повратак у првобитно стање, изгубљено. Наравно, све зависи од домета религиозне свијести, или научне и философске, да би се дало неко објашњење откуда то и шта се догадја са човјеком. Модерна психоанализа, рецимо, и не само она, тврди и проналази као једну од егзистенцијалија, нешто што је најдубље у људској свијести, нешто што човјек носи са собом – осјећање кривице. Негдје у дубинама људске колективне свијести постоји ти осјећање кривице. Као и осјећање страха. Многи сматрају да су те двије стварности страх и кривица, нешто што је најдубље у људској природи. Трага се стално за њиховим узроцима: да ли су они у васпитању, религиозним или неком другом, или су они у нечему што је дубље од социо-психолошког стања у коме се човјек налази? Да ли је то нешто што је друштвено условљено или, или је нешто што човјек носи у себи, што наслијеђује од својих предака, и што се онда преноси са покољења на покољење и оптерећује га?

 

Човјек је оно што поједе

 

Библијско Откровење има свој одговор на своје питање који није од јуче. Још од времена Старог Завјета говорено је о људском паду, прародитељском гријеху. Богом створеном човјеку коме је дато да буде господар од птица небесних и риба морских и свакога створења, да господари небом и земљом, коме је од Бога дат дар владарски, дата је и једна једина заповијест: да не једе са дрвета познања добра и зла, јер у који дан окусиш са њега умријећеш (Књ. Постања 2,17). И, како даље говори Мојсије, Али змија бјеше лукавамимо све звијери пољске које створи Господ Бог, па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? А жена рече змији: Ми једемо са свакога дрвета у врту; само рода са онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: Нећете ви умријети, него зна Бог да ћете у онај дан кад окусите са њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро и шта је зло. И затим слиједи један генијалан опис како сазријева гријех у људској души, у људском уму, у људском срцу, и како се претвара у дјело; како је сазрио у уму, у срцу и души Евиној и претворио се у дјело, затим у Адамовој, и како непрекидно, кроз сву историју сваки људски гријех има исти процес сазријевања. И жена видјећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати, и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода са њега и окуси, и мужу својему те и он окуси. Свети Јован Богослов у својој посланици, анализирајући на један другачији начин ова три основна момента у овом процесу сазријевања гријеха у људској души, говори о „похоти плоти, похоти очију и гордости живота (1. Јован 2,16). На првом мјесту је дакле похот плоти: дрво које је добро за јело. Прва и најдубља потреба људска је потреба за храном.Људско биће је без хране непостојеће. У том погледу је Фојербах био у праву када је рекао да је човијек оно што појед. СДамо што је он као материјалиста сматрао да је човијек тијело и да се само тјелесно храни. Међутим човијек није само тијело и не храни се само тјелесно, него је и душа и храни се и духовно. Ако се само тјелесном харном храни, онда је природно да буде само тјелесно биће. Ако се храни и нечим другим, онда ће бити и нешто дуго, више од тога.

 

Прво искушење људској души, први подстријек њен је питање јела. То је похот плоти. Људско биће је по својој природи гладно. А гладно је зато што је несавршено. Оно што је несавршено хоће да надодокнади своје несавршенство, да га надопуни. И тијело и душа и ум хоће своји храну. Друго искушење похот је очију – „да га је милина гледати“. Дубоку у људској природи усађена је жеђ за љепотом. То се види већ и дко дјетета. Човјек рањен љепотом тражи да је за себе задобије. И треће – „да је дрво врло драго ради знања“?! Храна, љепота, знање – три надубље потребе људске: похот плоти, похот очију и гордост живота по св. Јовану Богослову. Преко њих долазе исушења човјеку, тј. Еви. А Еву носимо у својим костима: из једне крви је крв свих људи. Демонска сила која се у рају појављује у виду змије, иако лаже од самог почетка и зато се назива „лажа и отац лажи“, не нуди нешто што је потпуно лажно, јер би точовијек одмах препознао. Оно што говори она прво облачи у чудесни рухо да би примамила. На првом мјесту подмеће па каже Еви: Није ли вам рекао Бог да не једете са свакога дрвета у врту, лажући, јер је Бог рекао да не једу са једног дрвета. Неуспевши то, онда каже да је Бог то рекао да би их лишио онога најдубљег знања.

 

Смисао прве Божије заповијести

 

Демонска сила, дакле, удара на три основне потребе људског бића. Тако је у почетку, тако је и данас. Сва модерна цивилизација могла је да се протумачи кроз призму овог искушења првобитног, евинског. Занимљиво је да се исто такво искушење нуди и Христу у пустињи. У шетвртој глави Матејевог Евањђеља говори се како наступа велики пустињски дух – то генијално описује Достојевски – „претвори камење у хљебове, гладан си. Камење претвори у хљебове па ће читав свијет поћи за тобом.“ Нису ли модерни системи, све до система савременог потрошачког друштва, а да не гоцорим о марксизму, управо на том искушењу придобили милионе људи за собом? Хљеба и игара су нудили још и древни римски императори. На прво искушење се чује ријеш Христова: “ Не живи човијек само о хљебу, него о свакој ријечи која излази из уста БОжијих.“ Кроз Христову побиједу искушења на коме је пала Ева, нама се открива смисао првобитне заповијести. Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести. Шта то значи у ствари? У чему је срж и смисао те првобитне заповијести?

 

Бог је дао природу, творевину, човијеку на употребу. Али није му разријешио злоупотребу творевине. Првобитна заповијест је призив човијеку да успостави правилан однос према себи, према Богу, према творевини око себе. Та заповијест стоји као провјера његове слободе, његове воље његовог става. И каже му: Употреби Творевину, али на начин који је сагласан твојој природи и твоме вјечном призивању. Шта нуди демон Еви? Нуди јој природу у којој јесте. Каже да је она једини извор њеног живота, њеног знања, њеног познања добра и зла. Каже да није извор њеног живота и она заповијест, она ограничава њену слободу, њено биће, Бог је, наводно, ту њој поставио границе. Огромна лаж! Дакле, каже јој: Врати се само себи, сакрићу да си ти ограничена, врати се природи, сакрићу ти да је природа, по свом устројству ограничена. Није теби храна ријеч која излази из уста Божијих,тј. та заповијест, као мјера постојања, као призив да човијек употребљава свијет и преко њега узраста и сазријева за једење савршеније хране од оне коју даје свијет и творевина.

 

Природа, то је „камење“. Не може човијек као биће савршеније од природе, да открије савршенство своје и да постигне пуноћу свога бића у природи која је од њега несавршенија. И ту је његов пад, пад Адама и Еве, пад сваког људског бића од Адама и Еве до данашњег дана. Чим се окрене природи, обоготвори природу, обоготвори себе самога, онда храну из природе сматра једином, а за творевину мисли да је она извор његовог знања добра и зла и најдубље његове мудрости. Љепоту творевине око себе сматра за једину љепоту, сматра да је он пуноћа љепоте за којом чезне; да је храна из природе пуноћа хране за којом чезне; и да је знање које црпе из природе, из творевине, пуноћа знања којом он засићује себе и задобија „гордост“ живота. Однос према творевини који је освијетљен Божанском ријечју ремети се јер се потискује истина о Божанској заповијести. Она се проглашује за лаж, а ово се подмеће као истина.

 

Многи од Светих Отаца тврде, не без разлога, да је та првобитна Божија заповијест човијеку била заповијест поста, у ствари, позив човијеку на распеће свога ума. Свети Григорије Палама говори да је тој заповијести предуказана тајна Крста Часног. Посни однос према творевини, однос је уздржања у смислу поштовања саме творевине и у смислу трагања за нечим што је много савршеније од саме творевине. И као што се каже код Светих Отаца, човијек је кроз свој пад погазио управо кроз заповијест – о посту. Заповијест Божију прву, у којој је свака заповијест садржана. Он се тиме отуђио од Бога, јер Божанска ријеч је управо она снага којом се човијек држи Бога. Зато и каже: „Онога тренутка кад окусиш умријећеш“. Што значи: онога тренутка кад погазиш ту заповијест, кад се одрекнеш ријечи БОжије, као хране, те изворне, исконске мудрости која освјетљава твој живот и твоју судбину, ти си се отуђио од Бога, пао си у свијет, „јудол плачевну“, како каже Његош, долину туге и плача. Тамо гдје наступа људско сљепило и гдје је људски живот „сновиђење страшно“. Онда више не знаш ни ко си ни шта си. Отиснуо си се на пучину, не знаш ни почетка ни краја пута, пипаш, трагаш, али је сваки твој труд узалудан све дотле док се поново на вратиш оном свом првобитном извору. Отуда у свим митологијама, хеленским, месопотамским, „Епу о Гилгамешу“, у митовима древне Индије, староегипатским, да не говоримо о јудео-хришћанском предању, некаква дубока потреба за повратком у неко првобитно, невино стање. Оно што владика Раде говори: “ О невини синови природе, о мудрости проста, најсјајнија!“

 

Умовредна гордост и смиреноумље

 

Пад је у ствари погрешни однос човјека према себи, према Богу и према творевини. Ту се онда радја и многобоштво, обоготворење сунца, мјесеца, звијезда, другога човијека, обоготворење себе,своје памети, свога знања. Баш ова прванедјеља поста говори нам о фарисејевом високоумљу, његовом „високоречју“, „високоглаголанију“, „гласу његове гордиње“- то су изрази стари, словенски, пуни садржаја и дубоког смисла – за разлику од цариника који удара себе у груди и каже: „Боже буди милостив мени грјешноме“, који је испуњен смиреноумљем, „висине смирених ријечи“. Ако је дакле умовредна гордост (умоповредјујућа гордост) која је затровала Адама и Еву, па су они из те умоповредјености погазили заповест Божију, узрок поремећаја људског (ту је негдје коријен оне кривице и оног дубинског страха), онда је почетак људске обнове повратак смирењу пред Божанском ријечју, пред вјечном мудрошћу; и кроз смирење примање вјечне свјетлости која онда освијетљава човијеку пут и даје праву мјеру његовом знању, и његовом понашању, његовом животу и животу свијета у коме се налази.

 

Позив на духовни и тјелесни пост

 

Смиреноумље као темељ философије живота. И пост као пут да се добије то смиреноумље живота. Пост не као формално придржавање неких прописа, јела, овог или оног. Први призив поста је „Постимо браћо духовно, постимо и тјелесно“. Као и врлина и гријех се зачиње у људском срцу, па онда иде даље. Кад допре до умс онда иде на људско дјело, кад постане дјело онда се извршава људским тијелом; зато ако жели истински човијек да се обнови, да се промијени, да промијени свој однос према творевини око себе, према тајни на којој почива, он мора да се ангажује цио у тој новој „промјени Деснице ГОсподње“. А та промјена и јесте управо оно на шта призива пост као повратак испуњењу првобитне заповијести.

 

Нема истинске обнове људског бића, нема промијене човијеку, праве, моралне, духовне, економске, душевне, без поста. Нема важније дужности управо за модерног човијека од његовог повратка посту. Посту као дубинском преумљењу, преусмјерењу цјелокупног људског бића, као људском напору, како би рекао Солжењицин, на самоограничење, на уздржање, васпитање, унутарње, своје воље, своје слободе. Тај и такав пост је нешто што црква проповиједа од памтивијека.

 

Питање поста је дакле, питање философије живота: питање обнове човијековог духа, човијековог тијела, човијековог друштва, човијекове заједнице. Питање поста је питање здравља. Питање поста је питање истинске и праве љубави и најдубљег човијекољубља.

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Протојереј Иван Цветковић, старешина храма Свете Петке у Нишу, одржао је у среду, 6. децембра предавање о Божићном посту у пуној сали Народне библиотеке "Стеван Сремац" у Нишу. Предавање је одржано на иницијативу директорке ове установе, госпође Соње Шуковић. 

 

Звучни запис предавања

 

 

 

Извор: Епархија нишка

Као што је цио човјеков живот пропутовање, тако је и пост веома важан дио тог пута који својим квалитетом, садржајем, особеношћу осмишљава животни пут сваког човјека. Зашто је то тако? На првом мјесту због тога што је пост Божанска установа, утемељен на Божијем благослову, а не на људској мудрости. Тако се пост открива као Божија заповијест и путоказ без кога хришћани не могу сигурно и безбједно путовати. Отуда је вријеме поста вријеме духовне радости, вријеме у којем нам човјекољубиви Бог даје нову шансу да интензивније проникнемо у вјечну истину да „не живи човјек само о хлебу, него о свакој ријечи која излази из уста Божјих“ (Мт. 4. 4.).

 

 

Пост нам открива да је човјек „душа жива“, саздан, не само од тијела – видљиве материје, него и од оног унутарњег, невидљивог – духовног. Као што тијело треба хранити тако и душа човјекова вапије за својом храном. Пост је прилика да се истински и на прави начин хранимо и тјелесно и духовно. Сваки пут када уронимо у тајну поста, Црква Православна нам саопштава да нас очекује нешто јако велико и важно, како за нас појединачно, тако и за свеукупно човјечанство.

 

Налазимо се на 40 дана од празновања најзначајнијег догађаја, који је историју рода људскога подијелио на Старо и Ново, а то је Рођење Хистово – Бог постаје човјек. Онај кога су пророци најављили, народи ишчекивали, мудраци даривали постаје дио нас. Догађај који уноси радост, наду, љубав, јер је са нама Бог – Емануил.

 

Црква Христова, не само да чува спомен на овај догађај, већ га благодаћу Духа Светога и оприсутњује, и сваке године радујући се увијек изнова кличе и пјева „Дјева данас Превечнога рађа…“. Ова реалност Цркве да је она у исто вријеме и сјећање, спомињање (αναμνησις) и оприсутњавање (αναπαραστημη- поново сам са вам) догађаја и личности открива нам какав је смисао и значај поста.

 

Пост је дакле припрема за учествовање у том догађају. Зато нас Црква призива да се духовно и тјелесно вјежбамо и учимо како треба дочекати овај велики празник. Призвани смо да наша тијела постану пећина у коју ће Син Човјечији имати гдје главу склонити, да наша срца буду јасле у којима ће богомладенац бити повијен, а наше душе пуне смирења и врлина којима ћемо гријати ово најљепше од свих синова људских.

 

Наш начин живота треба да буде свет и непорочан, пун благодати и истине, богољубља и човјекољубља, једном ријечју христоподобан (χριστοειδης). Христос је принио себе без остатка, па смо и ми призвани, да по угледу на Њега, сами себе, једни друге и сав живот свој принесемо. Пост је идеално вријеме за то и такво себеприношење.

 

Примајући те дарове, постајући их свјестан, човјеку не преостаје ништа друго него да непрекидно благодари на изобиљу дарова и благослова Господњих. Пост је такође израз благодарења и као такав нераскидив је са Литургијом – Евхаристијом, која је врхунац благодарења „због свега и за све“. Пост који не води и не уводи Литургију је промашај главног циља –  загрљаја Бога и човјека – Светог Причешћа. У Причешћу ми видимо Бога – Свјетлост Истиниту и примамо Духа Небеског, а пост је благодатно средство које нам у томе помаже и на то нас подстиче.

 

Дакле, пост је прилика да и ми узвикнемо са Светим Апостолима и женама Мироносицама: Видјесмо Господа! Нека је свима који се одваже на ово духовно путовање срећан и благословен предстојећи Божићни пост и да буде украшен многим духовним даровима.

 

протопрезвитер Никола Пејовић

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

Свети Јустин Ћелиjски је рекао: “Постећи постом – постом душе и тела – душа пости од свакога греха, уздржава се од гњева, зависти, осуђивања, среброљубља. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не брекћу страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас наша Црква припрема за Свето Причешће“.

 

О благословеном периоду године, периоду поста, у емисији „Оче, да те питам“, говорио је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду. Емисија је емитована 30. новембра 2017. године.

 

 

Извор: Радио Беседа

 

Пост приводи човека смирењу. А у смирењу човек стиче сазнање да спасење свих и свакога лежи једино у Богу, у његовој милости. Према речима Симеона Солунског, „пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божје заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти“. О посту и практичним саветима за пост ово јутро говорио је презвитер Велимир Врућинић, настојатељ храма светих Кирила и Методија на Телепу. Нека нас Господ укрепи у посту и да нам снаге да сва искушења издржимо и заблагодаримо Му у дан Његовог Рођења!

 

 

Извор: Радио Беседа

 

"Православни пост, могућност и нада савременог човека и света" тема је нове емисије личност и заједница на Телевизији Храм у којој је гост био пречасни презвитер Арсеније Арсенијевић, настојатељ Световазнесенског храма у Београду. Аутор емисије је Дејан Стојадиновић. 

 

 

Извор: Телевизија Храм

Предавање Протојереја Никола Пејовића главног и одговорног уредника Радија “Светигора” на тему “У сусрет Богомладенцу: од заповијести до савршене љубави” које је одржао 9.  децембра 2017. године у парохијској сали цркве Светог Ђорђа у подгоричком насељу Доња Горица.

 

Звучни запис предавања

 

 

 

Извор: Радио Светигора

Јако апостолов первозваниј, и верховнаго сушчиј брат владицје всјех Андреје молисја: мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост.

 

Свети Андреј је био родом из града Витсаиде. Отац му је био Јеврејин Јоне, а брат апостол Петар. Свети Андреј Првозвани је био ученик Светог Јована Претече, али од оног тренутка када је угледао Исуса Христа, пође за њим као први апостол, те се стога и назва Првозвани. Он затим приведе и свог брата Симона (Петра) вери хришћанској. По занимању је био рибар, али на позив Исуса Христа, баци мреже и пође за Њим, након чијег васкрсења и вазнесења прими као и остали апостоли Духа Светога. Проповедао је у многим земљама, а између осталих у: Витинију, Византији, Тракији и Македонији, Тесалији, Елади, Ираклији и Амастриди. Превео је многе народе у хришћанску веру, поставио многе свештенике и епископе. У Кијеву је побо Крст на висини и прорекао сјајну будућност хришћанском народу Русије.

 

Проповедајући Христово Еванђеље, он претрпе многе недаће и невоље, али је остао непоколебљив у својој вери. Својим чудесним моћима исцелио је многе болесне, међу којима и жену царског намесника у граду Патри, коју он подиже из постеље, те она прихвати хришћанску веру. Силно се разгневи на то намесник Етеата и нареди да се свети Андреј разапне на крст и избоде копљима, што и би учињено. Али ни тада није одустао свети Андреј, већ је онако рањав и измучен и са крста делио народу корисне поуке, проповедавши веру хришћанску. Јер не плаши се он од смрти, по дрскости, но по вери, јер смрт праведних је драгоцена, а смрт грешника је љута. Усрдно се молећи Богу, своју душу му је предао у 62. години живота. После више година његове мошти су пренете у Цариград у храм Светих Апостола. Његова глава се налази у Риму, а једна рука у Москви, док се део моштију налази у манастиру Светог Апостола Андреја у Кефалонији (Грчка). Како је за живота исцељивао убоге и болесне, тако је настављено и након његове смрти са деловањем његових чудесних моштију. Он помаже свима, који у невољи и болести траже помоћ од њега.

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота