Живе речи утехе: Живе речи утехе

Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого: (Н)и једно (н)и друго

Wed, 20 Nov 2019 16:18:19 +0000

Када сам се, као студент Богословског факултета први пут сусрео са Весником Српске Цркве (гласилом Удружења свештеникâ Српске Цркве), остао сам задивљен писменошћу и активношћу оновременог свештенства (ријеч је о периоду од краја XIX до првих деценија XX вијека).

Са благом сјетом сам размишљао о томе колико би једна ренесанса свештеничке (и не само свештеничке!) богословске есејистике била неопходна нашој Цркви данас. Зато сам задивљен, неисказиво обрадован и усхићен најновијом размјеном мишљења између српских свештеника и изврсних теолога – оца Слободана Лукића (изврсног бившег студента и драгог пријатеља), оца Дражена Тупањанина (доказаног пријатеља и човјека који највјероватније највише чита у цијелој нашој помјесној Цркви), оца Оливера Суботића (изврсног свештеника и познаваоца савремености и уједно носиоца једног истинског етоса исихазма) и г. Стевана Јовановића (који ме одушевио својим проницљивим писањем). Како је и сама размјена мишљењâ била тако плодотворна и разнолика и инспирисала неколико различитих праваца мишљења, желио бих да са оцима и хришћанском црквеном јавношћу подијелим нека моја размишљања која су инспирисана њиховим, а која, осим питања исихастичког манастира и смисла академске теологије, можда и не одговарају директно на постављена питања, већ нам можда нуде нови приступ проблему. Нека ми буде опроштено што ће ми, услијед мањка теолошко-списатељских способности, стил бити видљиво мање деликатан од онога који су оци успоставили као стандарди њихове комуникације.

Академска и(ли) аскетска теологија: декоративност суштине између менаџерске праксе и финансијске метафизике

Најприје морам да кажем да ми се чини да су и академска и аскетска теологија данас у суштини декоративно-периферни моменти у свакодневици (не и у животу!) Цркве. Свакодневица је углавном и на парохијском и на епархијском нивоу окренута квантификацији, нарочито оној финансијској (сви битнији идејни или други спорови у нашој помјесној Цркви су уобличени и вођени као финансијски спорови), па ту ни академска ни аскетска теологија немају много шта да траже, осим као позорница и декорација за проблематику буџетских прихода и расхода. Отуда ми се донекле и сама расправа чини као интимни крик за релевантношћу и једне и друге, а чини ми се да и не постоји разлог зашто бисмо их снажно раздвајали и разликовали. Можда ће, ипак, актуелизовање питања управо у форми или-или омогућити постављање једног поља разумијевања у коме ће се бар неколико свештеника и вјероучитеља, садашњих или будућих, подсјетити на своје идеале, оне разлоге зашто смо изабрали да будемо служитељи Тајне, а не литургијски техничари ни парохијски менаџери. Можда ћемо у овој дилеми рехабилитовати једну изгубљену суштину, смисао бављења богословљем Цркве изван диктатуре лажне „праксе“ која се намеће као сурогат πράξις-а. Јер одавно су, изгледа, у свакодневици циљ и средство замијенили мјеста, те служимо да бисмо буџетовали, умјесто да буџетујемо да бисмо служили. Биће да се, ипак, ствари окрећу на боље, чим су се браћа, сестре и оци спремно одазвали да пишу, са много дара и жара.

Прије расправе факултет и(ли) манастир: вратити институције својој сврси постојања – потрага за изгубљеном нормом

Али оно што данас углавном можемо да не видимо у (лажној) дилеми „академизам или исихазам“ јесте чињеница да су спољашњост, унутрашњи проблеми, недоречености и недосљедности теолошког академизма и популарног исихазма потпуно идентичне. И један и други себе доживљавају (код представника мање талентованих од браће и отаца из ове наше мале школе мишљења) као једини спасоносни пут, као једино рјешење проблема које Цркви безобразно намеће онај други. То, уосталом, чак и није случајно стање ствари у српској црквеној стварности данас, будући да су и једна и друга (и академска и поп-исихастичка теологија) код нас актуелизоване у оквиру истог неопатристичког покрета који је и сам увезао једну врсту пост-модернистичког субјективног захвата у Цјелину Стварности. Иако никада не смијемо заборавити реалне заслуге за извјесно подсјећање на актуелност отачке теологије данас, постојало је нешто ужасно деструктивно у том подухвату: један узлет субјективности као јединог мјерила Цркве.

Свједоци смо да је управо захваљујући неопатристичкој интервенцији у „жабокречини“ дотадашњег српског црквеног живота (који је заиста боловао што од једне друштвене устајалости и маргиналности због комунистичке репресије, што од неадекватног, ка-самом–себи-усмјереног испразног и већ потрошеног традиционализма без осмишљавања Предања) са временом у потпуности дошло до пражњења институција. Како неопатристички просветитељ у свом бого-свједочењу у начелу посједује мистичко и тајно знање, али почесто и академску титулу, он може али и треба да буде и професор Богословског факултета, и епархијски архијереј, архијерејски намјесник (иако парохијско свештество није имало ни изблиза тако велики значај и домет у рецепцији неопатристичких постулата). члан свих могућих комисија, представник Цркве у свему и свачему и члан свих могућих делегација, игуман свих могућих манастира у својој епархији и духовник многих изван своје епархије. Проблем са овим није у томе што један честити човјек и притом боготражитељ не би могао да буде нешто од овога, већ у томе што већ деценијама ми живимо стварност унутар које постоје мјерила и управитељи стварности који су све ово, а свако од ових служења захтијева цијелог човјека. Професор на факултету мора да редовно држи предавања и да се саживи са својим студентима – иако се данас под „редовна настава“ подразумијева само „она по распореду“. Професор мора да објављује и чита и да чита и објављује, да неуморно држи популарна предавања на богословске теме и тако учини „академску“ теологију животом Цркве. Један епархијски архијереј не смије да спава двије ноћи прије него што донесе одлуку камо ће премјестити свештеника и зашто. Један игуман манастира мора да у душу познаје сваког искушеника и монаха и све њихове односе, сва лутања и повратке, све немире и изливе благодати. Један архијерејски намјесник треба три литургије да одслужи прије него што размисли како ће завађену браћу помирити прије него што њихове тужбе прослиједи, уредно таксиране, епархијском архијереју. Све комисије и делегације захтијевају пажљиве припреме и читања. Ако радимо ово све до пола, онда не смијемо да се чудимо да су резултати половични.

Али проблем није само у половичним резултатима. Проблем је у томе што сваки нормалан поредак захтијева осмишљавање ингеренција, поштовање норми и начелно непреклапање функција и обавеза. Парадигма неопатристичких носитеља свега је управо уништила сва од поменутих начела, па ниједна од институција више није могла да сасвим несметано обавља свој посао. И онда долазимо до стања у коме јесмо: како је субјективна процјена неопатристичких носитеља благодати једина у стању да процјени шта је и када добро, све институције у посљедњих 30 година, а нарочито у посљедњих десет постоје само као форме једног те истог, а то је: остварење личних пројекција. Институције, уређења, ако ћемо по српски, управо постоје да спријече да било чија воља може да буде мјерило сама по себи. Чак и најблагословенија иницијатива мора да прође неколико промишљања, саборни ум Цркве. У том саборном уму зна се ко коси а ко воду носи и када и како то чини. Бити свима све не значи бити свугдје свако. У ситуацији у којој постоје јасне институције и надлежности, немогуће је да се лични односи па чак и идејна размимоилажења преносе кроз све институције Цркве. Неопатристичка теологија је, штавише, огадила само поимање институције (није Црква институција већ Тијело Христово!), али бескрајно бројне заједничке литургије и причешћа некадашње браће нису их учиниле обавезним према Тијелу Христовом. Онда би било спасоносно да бар постоје институције.

А када нема институција, онда се све поставља пост-модернистички контекстуално. Исти аспект црквеног етоса може и не мора да буде мјеродаван, у зависности од тога колико је ономе ко се на њега позива користан. Сјећам се ситуације у којој су исти људи тврдили да не треба мијешати црквено-епархијске обавезе и обавезе на једном Богословском факултету када се радило о „туђем“ колеги, док су врло радо помијешали идентичну функцију и ангажман на Факултету када је на њих дошао ред. Све се контекстуализује и онда рационализује само на основу једног параметра: шта мени/мојима у том тренутку одговара. Све рационализације су могуће, само није могућа нормативизација и јасно и благословено устројство према коме свако ради свој посао на њиви Господњој. Примјера за овакав приступ има безброј, али се људи углавном сјећају оних других. Проблем није у томе да су људи неморални. Када су норме већ годинама схваћене као „растегљиве“, када је сваки нормативизам поистовјећен са „морализмом“, онда се појављује постмодерни ситуациони морал (добро је оно што мени у тренутку одговара) који заправо јесте негација вриједности. Као људи, иначе, склони смо да интерпретирамо норме онако како нама одговара. Али данас немамо по сриједи тај свељудски порив за благошћу система, него негацију нормативизма – нисмо ми ни одабрали шта све од канонског Предања и постојећих уставно-статутарних рјешења јесте а шта није релевантно данас (јер реалије на које се поједини канони односе нису постојеће): неопатристика је у име „слободе“ још неочишћеног и не-без-страсног субјекта прогласила крај норме и зато живимо у ужасно доба насиља субјективизма. Дивови су изградили најприје себе, на рушевинама норме. Сада се дивови буздованима кољу. И ми гледамо. И питамо се понекад: како је могуће да сви ти истински великани неопатристичке мисли могу да са собом држе људе у дубоким моралним каљугама, идејне противнике (са којима немају ниједан заједнички дан живота ни мисао) док са данашњим огорченим противницима, некадашњом браћом дијеле и Аву и Хљеб живота који су појели? Могу, јер је једини критеријум већ тридесет година – богоносивост њихових личности и субјективна процјена те богоносивости ко, када и какву улогу може да има у њиховим великим пројектима.

Дакле. Најприје вратити надлежности и садржаје институцијама изван ситуације и контекста. Не тако да оне буду поља пројекција и конфликата, чак ни пуста поља „каналисања“ благодати него чврсте стварности са својим унутрашњим животом, смислом и садржајем.

Савршеност и завршеност: чему учење ако већ све знамо, чему усхођење ако Бога посједујемо и заступамо?

Оно што данас карактерише готово све манастире, све средње богословске школе и све богословске факултете јесте унутрашња противрјечност њиховог смисла и онога што се у њима саопштава као елементарни етос тих институција. Наиме, и богословије и факултети и манастири би требало да буду мјеста гдје људи живе и уче се и гдје се уче да је учњење, напредовање, стални човјеков подвиг, нешто што нам је насушно потребно, живот сам. Ми нисмо дошли да се интимизујемо са једним знањем него са животом Цркве. Да живот коме нема краја постане наш живот. Манастир, богословија, факултет: ако ичему вриједе, научиће нас да нас још ничему нису научиле осим да тражимо Бога у Тијелу Богочовјека.

Данас, међутим, највећи дио ових поља боготражитељства заправо свом исписнику или подвижнику сугерише да је ту и нигдје другдје свештено поље спасења. Све остало јесте поље опасности, одступања, апостасије. И није онда чудо да је једини облик одношења свих тих училишта Цркве – презир. Сопствена гордост и богопретплаћеност и презир других. Бинарни код у коме се вртимо и који уништава ткиво Цркве. И који негира, уништава, лишава смисла сами смисао манастира, факултета, богословије. Јер када један манастир, богословија или факултет приликом монашења, рукоположења, додјељивања дипломе говоре свом посвећенику (буквално или сугестивно): „ти си завршен. Све што треба да знаш – знаш, други те могу само покварити“ онда је проблем у томе што смо несавршени пошли у свијет завршени. А то је ужасан акутни проблем данашњих хришћана, па и служитеља можда понајвише.

Дакле, питање није само „да ли нам је потребан један исихастички манастир у Београду?“ (или било гдје другдје јер се учење, као и служење не завршава похађањем Богословског факултета) него питање јесте: „да ли је данас могуће остваирти једну било монашку било академску заједницу, која би као основни етос којем је у стању да поучи људе и да им га пренесе био етос служења, непрекидног учења и усавршавања, а не етос гордости, елитизма, затворених парадигми стварности које се касније свима намећу као једино исправно мјерило свега у Цркви?“. А свједоци смо да су и поједине високошколске установе и поједини професори, манастири и њихови проминентни оци, у Београду, Фочи али и на другим мјестима увијек претицали своје реалне заслуге и достојанства једном ужасавајућом гордошћу која је све плодове рушила и обезврјеђивала и која је успостављала бинарни поглед на свијет у коме постојимо са једне стране ми, смирена и Предању досљедна елита, људи који могу и разумију а са друге стране мрак незнања и заосталости, поље непрекдине и метафизичке затуцаности и урођене жаборкечине. Академска теологија и манастир треба да нас уче једној од најбитнијих лекција сваке науке. Учење и служење никада не престају, и што нам је више дато, више ће се тражити од нас.

Нико заиста образован, васпитан ни паметан не би био кадар да за себе и свој Факултет каже да јесте „најбољи факултет у Православљу“. Ниједан културан и нормалан васпитан човјек са кућним васпитањем (оставимо на тренутак хришћанску ненападну скромност) не би био у стању да каже како је он, његова теологија и његов критеријум оцјењивања – „мјерило памети и православности“. Ниједан пристојан и присебан професор средње школе не би требало да буде у стању да на матури каже својим ђацима да послије матуре нема више шта у животу да се научи. Нико, васпитан, нормалан и позван на сузе за свијет не би могао да тврди да је само његов манастир и њему слични манастири поље спасења и боговиђења. Ниједан од ових примјера није измишљен. Од добрих професора, монаха, људи Цркве нећете то чути, али од многих „у Цркви“ данас хоћете. Ако ће нас академска теологија остављати себељубиве а аскетска чинити човјекомрзитељним – непотребне су и једна и друга.

„Ко ти ископа око? Брат у Христу? А зато је тако дубоко…“ Приватизација божанског и вишак емотивне реакције

Ако узмемо да су и Богословски факултет и исихастички манастир позвани да остваре не једну идеолошку профилизацију, сигурно не једну завјереничку интимност и не један етос гордости, како онда да их уопште замислимо и остваримо?

Један од суштинских проблема који се данас постављају пред нас јесте проблем припадања. Код нас се у позном ХХ вијеку ствар опет радикализовала тако што се припадање остваривало или кроз елитизам или се на елитизам одговарало индиферентношћу. Схема је препознатљива: млади студенти почну да траже више од својих професора Богословског факултета који су уједно и духовници. Затим се ова елита концентрише на неки манастир (или други богослужбени простор). Тако се са временом из (позитивног) момента боготражилаштва рађа (негативни) момент елитизације. Чак ни он сам по себи не би морао да буде лош да га не прате двије промјене у погледу на свијет, промјене у суштини деструктивне за Цркву.

Најприје, појављује се један специфичан облик црквеног расизма. Само људи из одређеног манастира, из одређене епархије, само они иницирани у круг непосредно блиских идеалном епископу-духовнику-научнику-организатору-менаџеру јесу истинска Црква. Тако се ткиво Цркве, њена топографија спасења која је описана само Крстом и Васкрсењем кида и раздјељује на оне „благодатне“ и (хм…) „мање благодатне“ црквене заједнице. И онда се људи који живе у њима, ни криви ни дужни, разврставају на „првокласне“ еклисијалне ипостаси и оне другокласне, трећекласне итд.

Припадање елитном кругу не порађа углавном већу ревност за богословље, академско или аскетско (мада се то код људи може десити) већ га најчешће замјењује. Више и није потребно читати Свето Писмо и Свете Оце: ту је наш благодатни Сведржитељ благодати и тумачења да нам укаже на реторику, мисао, квази-теолошки садржај који треба да репродукујемо да бисмо и сами били дио истог „благодатног“ наратива. Једно од мојих највећих изненађења као предавача на ПБФ Св. Василија Острошког било је просјечно слабо знање кандидата из „најблагодатнијих“ епархија. Замјенивиши реториком богословље, харизмом својих великана боготражилаштво, они нису ни осјећали потребу да читају и уче. Они који знају све сугерисали су им да им се даје све.

Но овај елитизам има своје ужасно лице у катастрофалној емотивној суровости која се манифестује једном када се пређа братства у елитизму прекине. Тада се губе сви обзири. Свједоци смо тога одавно, од браће која су од „стубова Православља“ постала „расколници“ до данашње незаустављиве безочности обрачуна дјеце и унука Великог Оца. Откуда овај ужасавајући сувишак емотивне реакције? Да ли само због приватизације божанског, због осјећања да ће Црква неминовно пропасти ако се управо ово и ниједно друго персонално и идејно рјешење не наметне на извјесно мјесто – рјешење које, самим тим што јесте моје, гарантује да ће све бити благословено.

Ако погледате у Добротољубље, можда ћете примијетити да је и у старој духовој литератури присутан тај моменат кварљивости односа и људи чак и највећих подвижника. Па, ипак, некако недостаје тај моменат насиља, обрачуна. Разлога може бити разних, али ми се чини један од елементарних знакова различитости временâ некад и сад јесте стварни исихазам (у ширем смислу) ранијих епоха. Подвижник, макар још не сасвим излијечен од свих слабости, учио је да се прво остави пројектовања црквене стварности. Зато, чак и када се древни Оци нису разумијевали, нису имали потребу да униште оног другог. Са друге стране, хиљаду вечери у Каруљи неће направити исихасту од човјека који је спреман да уништи сасвим, без милости и изузетка, браћу своју ради сопствених пројекција шта би то Црква требало да буде. Зато: да, исихазам нам је данас потребан као никада, али не као фолклор, као егзотика, него као став читаве Цркве.

Када ће и богословски факултет и исихастички манастир имати смисла: само и једино ако из и једног и другог буду излазили људи који су свјесни својих слабости и блгодати Божије која нас лијечи, свјесни домета свога (не)знања и потребе за служењем. Људи који својим дипломама и бројаницама неће гађати друге и наметати своје виђење Цркве него ће апостолски од срца вапити. Господе, дометни нам вјере!

А све је могуће оном који вјерује.

Извор: Теологија.нет

Љубав није емоција, љубав је начин постојања

Wed, 20 Nov 2019 15:31:00 +0000

Данас када се говори о врлинама као дејствима (енергијама) које бивају у природном кретању човекове воље, обично се размишља на моралистички начин. Дакле, врлине се гледају као одређена својства која треба да имамо да би нас Бог више волео и да бисмо задобили спасење као награду. У том контексту и се и страсти гледају као особине човека које Бог не воли и због којих ће нас казнити, па их избегавамо да бисмо ”били бољи” и да би нас други више ценили. У таквом размишљању људи обично пре или касније осећају отпор према Божијем ауторитету и на Бога почну да гледају као неког деспота који прави каталог прихватљивих и неприхватљивих начина понашања и у зависности од тога како се ми понашамо нас награђује или кажњава. Данашњег човека који је посебно развио једно болесно-самољубиво осећање бунта према било каквом ауторитету и који апсолутизује слободу до анархије овакве мисли одводе у још већи бунт и живот у греху, при чему се саме страсти и грех прихватају као саставни део наше природе. Од Цркве се у таквој ситуацији очекује да ”хуманизује” своја правила и прилагоди их палом човеку, јер су тобоже древни оци и светитељи живели у неком другом времену. Претварање хришћанства у једну идеологију анархичне радости у којој нема ни одговорности, ни поретка који гради љубав је отворено фалсификовање наше вере. На хришћанском западу то већ увелико видимо, што се одразило и у уметности где је, како приметио један православни писац, Христос Пандократор замењен сладуњавим и насмејаним Исусом који је ”пун разумевања за наше ситне слабости”.

Блуд као и све друге страсти нису дејства која долазе из природног настројења човекове воље. Поседовање репродуктивних органа и полног нагона за размножавањем није начин постојања који је намењен човеку за вечност, већ је саставни део наше природе у којој живимо у овом садашњем стању. Пре-падно стање човека је било тако да није било полног размножавања какво нам је сада познато, нити икаквих страсних покрета. По учењу једног броја отаца Бог је наменио човеку размножавање на другачији начин, а по другима Човек није постојао као после-падна индивидуа и био је ближи оној реалности будућег постојања у којој ћемо сви бити истовремено и многи и један у Христу.

Ово је јако комплексна тема, али за нас је важно да разумемо да страсна пожуда са свим маштаријама и помислима није природни начин човековог постојања, а још мање ралност која ће постојати у будућем веку. Према неким богословима полни нагон је последица човекове жеље да себе обесмрти тако што верује да ће његови потомци продужити његово биолошко постојање. Оно се наравно продужује у виду генетског наслеђа који се преноси, али личност сваког појединог човека или жене се не продужује у њиховој деци и то је трагика човекове жеље да биолошки задобије вечност без Бога. Блуд је деформисани природни полни нагон који нема за циљ ни продужење сопственог постојања, већ искључиво жељу за уживањем са свим својим разним девијантним облицима (који неретко подразумева понижавање других и њихово коришћење за сопствени ужитак). Зато живот у блуду не само да не јача човекову способност за заједницу са другим, већ још више изолује човека у свом самољубљу и отуђује га од аутентичног односа са другима, одводећи га још даље од Бога у самоизолованост и духовни мрак.

Човек савладан овом страшћу скрнави своје тело које је позвано да буде храм Духа Светога (1Кор 6.19-20) а душевним делом своје личности губи способност за здраву заједницу. Љубав која долази од блуда, није зато љубав према другоме, већ псеудо-љубав којом ”љубећи” друге љубимо сами себе. Зато они који су савладани овом страшћу не желе заједницу као обавезу и одговорност, што је нормално за природну љубав човека и жене, него траже живот у лажној-слободи која је ништа друго него анархија. Не треба помињати колико живот без обавезе и одговорности деградира човека и уводи га у велике проблеме из којих тешко налази излаз (нежељена трудноћа, полне болести, разбијање породице, бол који се наноси ближњима). Блудна страст деградира човека до те мере да он или она после нису у стању да живе у здравој породичној заједници јер другога доживљавају као пројекцију свог самољубивог и болесног ЈА. Колико живот у блуду отвара врата за друге страсти не треба говорити. Све страсти као неприродни начин кретања човекове воље су узајамно повезане и хране једна другу, и зато се не може борити против блуда ако се не бори и против осталих страсти.

Супротно стање блуду јесте целомудреност. Целомудреност не значи неопходно живот у целибату, већ обухвата и одговоран и честит живот у брачној заједници где се полни нагон који би иначе био усмерен ка уживању преображава у саможртвени однос љубави према супружнику или супружници и посебно према деци. Целомудрен брак зато природно води ка љубави према Богу и вечно ће се наставити изнад контекста брака, који неће постојати у вечности. Црква је увек посебно поштовала девичанство као начин живота будућег века, али никада није забрањивала брачну љубав. Највећи пример живота у девствености дао је сам Господ који је будући Бог постао човек и самим својим животом показао да у будућем веку неће бити ни мушког ни женског (уп. Мт. 22.30). Апостол Павле нам у 1Кор глава 7 даје важне савете у овом погледу и помиње значај девичанства, али не као норму понашања за све, већ као модел живота који своје коначно исходиште има у есхатологији. Зато брак и девственост нису супротстављени јер хришћански брак који је благословен као икона љубави Христа према Цркви заправо води ка есхатолошкој целомудрености у којој неће бити полова.

Из свега овога је сасвим јасно да живот у било којој врсти блуда, било предбрачног или прељубе у браку, а посебно разни девијантни облици блудне страсти деградирају човека као личност и отежавају његово спасење, односно вечну заједницу љубави у Богу. Овде треба направити разлику. Блудне жеље и помисли као последица пале човекове природе нису саме по себи грех уколико се човек против њих бори целомудреношћу и трудом у врлини, посебно молитвом која сасеца страсне помисли и оздрављује ум човека враћајући га у његово богомдано стање. Међутим, у складу са том логиком и блудни грех није ни само конкретно учињено блудно дело, већ и стање у коме човек свесно прихвата и подстиче пожудне мисли и фантазије ради личног задовољства. Зато Господ и каже ”А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је починио прељубу у срцу своме” (Мт. 5.28) У аскетској традицији наше Цркве разликују се просте помисли од сложених, тј. оних у којима се поред самих помисли присаједињује и грешна жеља праћена фантазијама, што се најчешће завршава и са самим грехом у делу.

Млади хришћани зато треба да озбиљно размишљају о томе да су позвани да заживе аутентичном љубављу према ближњима и да предбрачним полним односима олако не ризикују да кроз пожуду себе учине неспособним за одговоран живот касније у браку. Неодговоран и ”либералан” однос према овом питању, а све под изговором да људе под сваку цену треба сачувати у Цркви и не наметати им тешка бремена, води до све већих компромиса, па се онима који живе у отвореном греху дозвољава учешће у Евхаристији, а све под оправдањем да никоме не треба да судимо. Упозорити некога ко ризикује да изгуби вечни живот и да се грехом отуђује од Бога није осуђивање, јер би онда свети оци који су о томе много писали сами били судитељи ближњих. Схватање слободе у Христу као анархије у којој више нема ни правила ни поретка, већ нека апсолутна и само-умишљена ”љубав” један је од најозбиљнијих проблема у животу Цркве нашег времена, али то је тема о којој се може посебно говорити.

Архимандрит Сава Јањић

ИЗВОР

О Чуду над чудима

Tue, 19 Nov 2019 15:57:20 +0000

Не проповедамо ми, хришћани, чуда, него Христа – чудо над чудима, чудесно јављање самог живота, саме светлости, саме радости и љубави у овоме свету. Онима који знају Христа нису потребна ни чуда ни докази, јер, Он Сâм – жив и пун љубави – обитава у њиховом срцу, испуњавајући га Собом. Тада, било на врхунцу радости или на самом дну патње, човек чује Његов глас: „Нећу вас оставити сиротне: доћи ћу к вама. Ја сам с вама до свршетка века. Не бојте се, ја сам победио свет“. И нема на свету чудеснијег од овог чуда.

Протопрезвитер Александар Шмеман,

Беседе на Радију-Слобода 2, Каленић,

Крагујевац 2017, 180.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого: У име вишње славе небеске

Tue, 19 Nov 2019 15:15:42 +0000

Поријекло и историја славе

Данас се може чути неколико верзија о поријеклу и историји прослављања одређених светитељских дана као породичне славе тј "славе дома". Једна од теорија, коју су

пласирали наши етнолози (В. Чајкановић и други) говори да је слава својеврстан остатак паганског прослављања словенских божанстава која су приликом крштења замјењивања хришћанским светитељима.

Ова теорија је нарочито била форсирана за вријеме комунистичког идеолошког притиска јер је, са једне стране, славу приписивала пред-хришћанском "слоју" нашег народног бића, а са друге стране, омогућавала је много којем патријархалном домаћину да нађе "рупу у закону" и образложи зашто наставља да слави славу иако је "раскрстио са Црквом".

Друга теорија каже да се слава пренијела са саборног прослављања светитеља као храмовног и сеоског заштитника на породицу, дом као "малу Цркву". Како год да је било - слава данас постоји као породични празник код Срба, као и код оних савремених етнија чија је етногенеза или везана са српску народност, или са њима блиско географски везана. Остали православни народи у начелу славе храмовне славе и имендан.

Слава је кроз вијекове била битан чинилац очувања нашег народног бића. Са временом је постајала централни годишњи догађај једног дома. Све се у једном дому пдређивало слави. Спремало се да се гости што боље дочекају, укућани су се мирили и сарађивали, све је постајало радосно и свечано. Слава је била и остала синоним за ријеч "дом", "породица". У много чему је тако и данас, или би требало да буде.

Шта су обиљежја славе?

Често се чује да "слава није јело и пиће, него колач и свијећа". Тако и јесте, али морамо да знамо зашто јесте тако.

Најприје, слава је дан када себе подсјећамо на хришћанске светитеље, наше Оце. Сваки од њих говори нам и данас да је хришћански живот - стални труд да будемо људи врлине, па је потпуно бесмислено славити врлину - фештом некултурног преждеравања и пијанчења.

Међутим, подједнако је битно не само да слава није "јело и пиће", него да је "свијећа и колач". Свијећа и колач су кроз вијекове сачували самосвијест Срба, чак и оних у најудаљенијим и најзабаченијим крајевима, да припадају православној Цркви.

Зато је бесмислено, штавише, противрјечно самом карактеру славе да, на примјер, на дан славе нико од укућана не оде у Цркву, на литургију. Слава је за дуге вијекове турског ропства била сјећање на литургију.

Отуда "колач" (хљеб) и вино, као подсјећање на причешће, кум (негдје домаћин, негдје "долибаша") који колач "ломи" и прелива вином - као подсјећање да то чини свештеник на Евхаристији. Чак је и први назив са хришћанску литургију, у Дјелима Апостолским "ломљење хљеба" - баш како то данас каже и српски домаћин у Херцеговини и на Романији. Ипак, ПОДСЈЕЋАЊЕ НИЈЕ ЗАМЈЕНА.

Ако смо кроз вијекове ропства морали да се подјећамо, по нашим шумарцима и планинским селима да јесмо Православни, данас нам је одлазак у Цркву доступнији и слободнији. Зато можемо да се подсјетимо и да не заборавимо старе обичаје, али то не значи да не треба да одемо у Цркву на дан на који се подсјећамо да припадамо Цркви.

Многи се данас питају да ли је "правилније" да се колач "носи у Цркву" и тамо "пререже" са свештенством (и окупљеним народом, браћом и сестрама по Богу и Цркви!) или да се "однесе прекадња" у цркву, а сам "колач" "ломи" на обичајни начин. Ни једно ни друго није неправилно: суштина јесте да слава треба да нас повеже са нашим црквеним и народним бићем.

На жалост код нашег народа се уврежио читав ноз сујевјерја по питању самог славског обреда, на примјер оно да "не ваља" да се колач "сијече" ножем - иако свештенство сваке недјеље Свето Причешће припрема управо тако што ножићем у облику копља исјеца онај дио хљеба (просфоре) који касније постаје Тијело и Крв Христова! Страх од ножева има упориште у старим митолошким слојевима и никако не може бити одлика православног хришћанина, управо као ни било који други облик ситничарења (о чему ће још бити ријечи).

Много су лијепе старе "славарице" које се и данас дају чути у појединим нашим крајевима. Многе од њих су управо забиљежиле старе проте, што говори да засигурно нису "анти-црквени" чин. Напротив, свака славарица у суштини јесте сажета литургијска молитва "проскомидије", коју свештеник говори када припрема Хљеб и Вино за Свету Литургију. Кроз славарицу је народ сачувао памћење и на такве битне догађаје напе црквене историје као што је Први васељенски сабор, који се на Романији помиње тако што "читач" говори да се слави и "ва славу и чест 318 богоносних отаца штоно у Нићеји сабор сабороваше, Арлију (=Арија) безумног осудише, вјеру православну утврдише и нама у аманет оставише, да и ми вјерујемо".

Управо зато је битно да се на слави чују и црквене молитве, у најмању руку Молитва Господња ("Оче наш"), а добро је да се полако каже и Никејско-цариградски Символ вјере и то са једним посебним разлогом: наиме, често се чује, приликом "наздрављања" једна реченица која се одомаћила у Херцеговини и на Романији, а то је "у име Бога И Свете Тројице". Како Хришћани вјерују у Бога који јесте Света Тројица, треба да се подсјетимо Никејске цјере и да кажемо У ИМЕ БОГА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ (дакле: без "и"!) Слава треба да буде празник хришћанства које се чува КРОЗ преношење, а не "традиције" која негира хришћанство.

Шта се доноси за славу?

Данас је постало модерно да се на славу доносе читаве кесе пуно "милсти" или "милоштва", како кажу у Крајини. Старији свијет се сигурно сјећа да се на славу носила наранца, чоколада, а у Старој Херцеговини посебан хљеб са коцком шећера у средини ("гурабија").

Обичај ношења "кеса" усталио се због преношења славе из старе родитељске куће у стан, па се на славу иде као "у госте", а ионако се ријетко виђамо, од славе на славу. Није да је носити кесу за славу јерес, али јесте један од облика тужног малограђанског менталитета у коме се касније "мјери" и одмјерава ко је, колико, коме и шта донио за славу. То је већ противно духу и смислу славе која треба да нас обједињује у великоме, а не да раздјељује у ситницама.

Такође, вријеме празновања славе није означено никаквим каноном, као ни дужина празновања. Код нас се, као и у свему, претјерује, па једни славе "Ивкову славу" од три дана, док нас понеко суздржано позове "на ручак, у 14.ч, молимо будите тачни".

Ни једно ни друго није баш примјерно и показује или разметање или суздржаност. Колико ћемо бити некоме на слави и када ћемо доћи зависи од могућности домаћина (треба бити обзиран и оставити простора у кући и снаге код домаћина и за друге госте!), али и од наших обавеза. Слава не треба да буде повод за кафанско понашање, али свакако да са блиским људима треба да подијелимо много радости, смијеха, а, ако је обичај, и пјесму и шалу, све са мјером, и све са осјећањем да суштина славе јесте прослава хришћанске саборности, а не боемског живота.

"Чији је обичај старији?"/"исправнији"?

Једна од чешћих расправа на нашим славама јесте она о "исправнпсти обичаја".

Иако је и сама народна мудрост одавно постала свјесна да "колико села - толико је и обичаја", то не спрјечава нашег човјека да кори и прекорава друго село да "мјењају обичаје" и да "не славе по најстаријем = нашем обичају".

Чак постоје и колективни прекори, па се, рецимо, Срби из Херцеговине често "саблазне" када оду на славу у централну Србију (а вјероватно да важи и обратно). Наши људи се бескрајно расправљају "да ли се за Аранђеловдан прави жито?", а на Романији да ли се каже "за раја и покоја" или "Бог да прости душе проставуше" (престављене, упокојене душе), а, ако се добро сјећам, у Боки Которској спрема се "кршњак", али не и жито (нико се и не сјећа да се икад спремало.)

Сама расправа тј свађа о "обичајима" супротна је духу славе као празника саборности и јединства "браће Срба". Дакле, једино што може бити проблематично јесу они облици пренаглашњеног понашања (пијанчење, неумјесна и вулгарна шала, свађа, итд).

Ако се домаћин напије за сопствену славу или му се свађају гости - ниједан "правилан" обичај неће га опрати пред лицем Бога и рода, као што и удовица која слави са сином и кћерком, све са пет гостију и скромном трпезом, може да "не проведе све по обичају" па да њена жртва буде велика пред Господом.

Начело "милост хоћу, а не жртвоприношење" важи и овдје, баш као и заповјест Христова да оставимо дар на улазу у храм и да одемо да се најприје помиримо са братом својим, па да онда приступимо са даром. Тако је и са славом: најприје да се помиримо и живимо као браћа, па као браћа можемо говорити. Све што нас раздваја, укључујући и лажну ревност - није од Бога.

То важи и за теме на слави. Уколико смо добри домаћини - треба да пазимо да не дође до огорчених расправа, најчешће политичких и спортских, наријетко личних и породичних. На славу зовемо кумове, пријатеље, родбину. Треба да водимо рачуна о томе да одемо на славу код оних које и сами зовемо на славу. Ту треба расуђивати разумно: без болесне ситничавости ("нећу му на славу, није ни он нама био"), али треба да његујемо реалан однос љубави и поштовања.

Славити посебно или са оцем?

Често питање које се појављује јесте "да ли син слави док му је отац жив?" или, у другом облику "може ли син славити ако му отац не "преда" славу?"

Одговор није увијек једноставан. Данас људи живе у становима више него у сеоским кућама, а готово нико не живи у старој сеоској задрузи гдје је "домаћин" био апсолутни ауторитет и господар укућана. Колико је то добро или лоше - посебна је прича, али тако јесте. У начелу не постоји правило које би ријешило ствар једнозначно. Сваки пунољетан човјек, способан да има и храни породицу, већ јесте "домаћин" и могао би да слави славу. Похвално је да синови воде рачуна о родитељима, али, уколико постоји добра воља и сагласност, није проблематично (штавише, препоручљиво је) да син слави код себе, а отац код себе. Сваки родитељ настоји да његово дијете буде у свему способно да живи и напредује - то је наш животни успјех - па нема разлога да тако и не размишљамо када говоримо о прослављању Светитеља. И поред везаности за родну кућу и земљу, свака наша породица се сјећа да се некад "старином" доселила однекле и да је са собом понијела и крсну славу. Зато је боље да млади људи од почетка имају осјећај да славе свога заштитника. Ако већ постоји јасна одлучност да отац и син заједно славе, онда је с годинама син дужан да преузме све више обавеза, а не да се понаша (како често бива!) као почасни гост на својој слави.

Мрсна или посна слава?

Такође, врло је често питање да ли се слава прославља са посном или мрсном трпезом. По овом питању су црквени канони јасни: постоје славе које су увијек "посне" славе (нпр. Никољдан или Лазарева субота), постоје оне "мрсне" (Стјепањдан), док већина наших слава може "пасти" у сриједу или петак када се прослављају са посном трпезом или у неки други дан (када се прослављају са мрсном трпезом). Оно што је битно јесте да, било да је посна или мрсна, слава треба да буде спремљена са љубављу, без разметања, без претјеривања у количини и избору хране.

Међутим, овдје се увијек чује неколико типских "контрааргумената" од стране оних којима је "деда увијек имао прасе за Никољдан, па ћу, вала и ја!" или је "поп благословио моме дједу да може да има брава или овна) за славу". Најприје: поклоњење свачијем дједу, али ничији дјед није важнији ни битнији од Светих Отаца Цркве, ако се дједом користимо да бисмо оправдали сопствену нецрквеност - онда смо на погрешном путу на коме дјед сигурно није желио да нас види. На крају, свака од тих "традиција" и "обичаја" сигурно нису старији од Цркве Божије.

Такође, уколико се заиста десило да је некада некоме (што је данас тешко провјерљиво) неки свештеник благословио да може те године, због суше или немаштине, да прослави славу са месом (кога је на селу било више него рибе) то не значи да је то правило, него невоља. Само да напоменемпо да је Св. Патријарх Павле врло често скретао пажњу да се славска трпеза припреми достојанствено и према црквеном канону.

Желио бих, ипак, да скренем пажњу и вјерујућим хришћанима да, када се већ заподјене расправа о начину прослављања славе, сваку ријеч треба вагати и додатно поразмислити. Управо је Св. Патријарх Павле говорио да "аргументи треба да су нам јаки, а ријечи слабе" а не обратно - ријечи пуне горчине, а аргументи слаби. Понекад је потребно годинама са љубављу причати са човјеком. Скренути пажњу је похвално, али свађати се и лупати некога канонима по глави - контрапродуктивно, а тиме и лоше.

Протопрезвитер-ставрофор проф. др. Дарко Ђого

Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици

Док буде човека биће и уметности

Tue, 19 Nov 2019 15:14:17 +0000

Док буде човека биће и уметности - разговор са Владимиром Коларићем. Разговор водила Јелена Марковић.

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе у преводилац. Дипломирао је драматургију и докторирао теорију драмских уметности, медија и културе на Факултету драмских уметности Универзитета уметности у Београду, са тезом „Филм и књижевност: Трансформација књижевног текста Ф. М. Достојевског у филмовима Живојина Павловића“. Аутор је збирки приповедака „Луталице“ (2006) и „Рат љубави и друге приче“ (2007) и теоријских књига „Хришћанство и филм“ и „Cultural Policy of Yugoslav Self-Management“. Запослен је као организатор истраживања у Заводу за проучавање културног развитка и предаје на Високој школи за комуникације у Београду. Редовни је сарадник Драмског програма Радио Београда. Члан је Српског књижевног друштва и Удружења драмских уметника Србије.

Са Владимиром Коларићем је разговарала филмска редитељка Јелена Марковић.

Владо, већ првим текстом у овом броју „Нашег трага“ („Уметност и очи вере“) отвараш питање човекове слободне воље из перспективе православља и дајеш посебно место уметности као сведочанству о снази те воље. Зар те две ствари заједно не представљају терен који би данас скоро свако најрадије заобишао? Откуда ово твоје специфично интересовање?

То интересовање и није тако специфично. Повратак религиозности као глобални тренд, са посебним облицима у пост-комунистичким земљама, природно је поставио питање социјализације и културације религије, односно њене улоге и деловања у култури и друштву. Верујући човек живи у друштву као и свако други, служи се и изражава важећим културним формама и језицима, а његова религиозност је важан сегмент његовог живота, заправо одређујући, јер се тиче основних питања смисла. А и уметност би требало да се тиче неког смисла. Хришћанство при томе има снажан нагласак на личности и личној слободи, која потиче из благодати а не из закона, и природно је да се уметник ту препознаје, јер уметност је пре свега лично стваралаштво, које донекле потврђује и уцеловљује личност ствараоца. Бог нас није створио по налогу и на основу или према пропозицијама неког закона, него као акт личне слободе и љубави, и тиме трајно обележио наше биће. Закон нам само помаже да се понегде оријентишемо, али оно како смо, због чега и за шта смо створени, то је слобода. Све ово је снажно посведочено и врло темељно и суптилно формулисано у православној теологији и предању.

Да ли би данас у Србији било могуће да дође до проминентног јавног дијалога око питања слободне воље? Ако да, како би то изгледало, а ако не, онда из којих разлога?

Јавни дијалог о слободи воље? Слобода воље је философско и религијско питање, и пре свега нешто до чега човек долази кроз лично искуство. Када се говори о јавном, дакле друштвеном дијалогу, обично се говори о питањима попут грађанских или медијских слобода, слободе говора и деловања. То су важна питања и она имају извор у онтологији и антропологији, односно одговору на питање шта је за нас човек, а шта друштво. Закон треба да штити слободу појединца, а људи би требало да буду смелији да јавно сведоче своја уверења и да им јавни дијалог не буде стран. Код нас је то повезано са механизмима контроле које људе чврсто, због елементарне егзистенцијалне сигурности, везују за државу или одређене транс-државне центре моћи. Ту се питање слободне воље, као личног избора и чина, радикализује, јер је често доведено у везу са могућношћу елементарне егзистенцијалне угрожености. Али питање слободе воље је увек радикално питање, само је негде, на пример у потрошачком друштву, то мање очигледно, у чему и јесте његова највећа опасност.

Када пишеш да репресивни системи сматрају за опасну ону уметност која изражава да свет није само материјалистичка фаталност и да као људи имамо слободу да макар по нешто бирамо, може се разумети да имаш веома широк поглед на ту „опасну“ уметност. Да ли ти неко замера због тога што тај твој поглед не поставља ни тематске ни идеолошке границе?

Код нас, како си већ напоменула, не постоји отворен и озбиљан дијалог о важним питањима, па је тешко очекивати озбиљне реакције на ваше ставове, који нису ни таблоидни нити су идеолошке пароле. Пре ће вас игнорисати и налазити разне успутне или формалне аргументе којима би покушали да вас „сузе“, ако сте, како си рекла, „прешироки“. Али ја не могу да се одрекнем љубави и интересовања за богатство људског стваралаштва и могућности.

Да не буде забуне, шта би то били репресивни „овосветски“ системи, односно да ли се ови садашњи разликују од оних из прошлости и по чему? Да ли се унутар тих система мења позиција уметности, нарочито оне „опасне“?

„Овај свет“ су речи које oписују онтолошку стварност палог света, која превазилази ову или ону идеологију или репресивни систем. Али сваки репресивни систем почива на логици „света овога“ и то се не мења. У нашем историјском и цивилизацијском циклусу „овај свет“ се испољава кроз првенство материјалног и материјалних вредности у свим видовима, у које спадају и идолотрија нације, расе, класе или родних одређења, на пример. Посебна околност је моћ технологије да утиче на свет, нашу перцепцију света па и на сам антрополошки идентитет људског бића. Уметност се мора ухватити у коштац са свим тим, по могућности не у служби механизама насиља и контроле, како год их именовали.

Била сам сведок да је твоја књига „Хришћанство и филм“ изазвала велико интересовање претежно међу теолозима. Ти си теоретичар филма, али си и сам уметник. Постоји ли шире интересовање за ову твоју књигу међу филмским теоретичарима, публицистима и уметницима? Како то објашњаваш?

Од многих теолога сам добио похвале, што ме радује. Нисам имао теолошке претензије, јер нисам теолог, али сам се трудио да све што пишем буде теолошки засновано. С тим што за сваког верујућег и нема разлике између теологије и живота; она је рефлектовање живота у вери, али и само искуство тог живота. Нарочито су добро реаговали млађи људи, чак средњошколци, који би волели да се мало другачије приступа питањима односа вере и културе, од оних нажалост уобичајених. А то вероватно имa везе и са тим да би волели да се другачије приступа питањима њихове личне слободе. А код нас је теорија филма у слабом стању, и ту генерално нема много заинтересованости за туђи рад, мада, ако ћемо право, и нема много особа који би могли да се сматрају теoретичарима филма, када узмемо у обзир образовање, научни ниво, континуитет и домете у раду. Али задовољан сам укупним пријемом моје књиге, који је знатно бољи од очекиваног.

Чула сам и прочитала више пута да осредњост и баналност које одликују највећи део уметничке и културне продукције данас, односно кризу уметности, објашњаваш као последицу кризе стварности. Мада другачијим речима, кризу стварности смо и овде додирнули. Шта мислиш, да ли ће безначајна уметност нашег времена оставити дубље последице на будуће генерације него што ће дубок бити траг ретких релевантних дела? Или, може ли релевантна уметност данашњице померити нешто у перспективи стварности?

Оставиће последице свакако, јер лоша уметност искривљује и мути нашу перцепцију стварности и себе самих. Не треба потценити моћ уметности у том смислу, па ни у временима кад се уметности по правилу не придаје велика моћ. Ипак, док буде човека биће и уметности, па и оне уметности потребне човеку, која прочишћава погледе. А човека ће свакако бити.

* Интервју је објављен као сегмент темата посвећенпг Владимиру Коларићу у књижевном часопису „Наш траг“ (1–4/2019). Поред овог разговора, темат се састоји од три Коларићева текста раније објављена на сајту Теологија.нет и приказа књиге „Хришћанство и филм“, које су написали Милош Милојевић и Светозар Поштић.

Извор: Теологија.нет

Свети Никола Кавасила: О посредништву Христовом

Tue, 19 Nov 2019 15:13:22 +0000

Заиста, Христос је Посредник, чијим посредовањем до нас доспеше сва добра која нам је Бог даровао; или, боље рећи, која нам увек даје. Јер, Христос није посредовао само једанпут засвагда и све нам предао, а затим то посредовање напустио, него увек посредује, и то не речима и молитвама, као што то чине свештеници, него делом. А којим то делом? Тиме што нас сједињује са Собом и што нам Собом предаје Своје благодати у складу с тим колико је свако од нас достојан и колико је очистио себе.

2. Као што светлост и сама од себе пружа могућност за гледање, па кад ње нема, тада нема ни гледања, тако и сједињење са Христом треба увек да буде у душама, наравно, уколико желе да живе и да нађу покоја. Наиме, ни око не може видети без светлости, нити у душама може бити истинског живота и мира без Христа; јер само је Он Тај Који нас спријатељује са Богом, Који нам пружа тај мир. А без тога мира постајемо непријатељи Божији, и нема никакве наде да постанемо причасници Његових добара.

3. Према томе, ко се од самог почетка није сјединио са Христом, или се сјединио али није остао сједињен, тај је још увек непријатељ и туђинац божанским добрима.

4. Заиста, шта је то што је спријатељило Бога са човечанском природом? Свакако чињеница да је Свога љубљенога Сина видео као човека. Тако се Он мири са сваким човеком уколико овај поседује обличје Јединороднога и носи Његово Тело, и уколико се види да је једнога духа с Њим. Без тога сваки човек је, сам по себи, онај стари човек, непријатељ Богу – човек који нема ништа заједничко са Богом.

5. Дакле, ако треба да верујемо да душе кроз молитве свештеника и кроз приношење свештених Дарова задобијају упокојење, треба онда најпре да верујемо да то бива на начин на који је човеку једино могуће наћи покоја. Који је то начин, то је већ речено: да се спријатељимо са Богом и да не будемо непријатељи Његови. Како то постићи? Тако што ћемо се сјединити са Богом ишто ћемо постати једнога духа са Његовим љубљеним Сином, Који је једини по вољи Оца. То је могуће остварити кроз свештену Трпезу, која је, као што смо својим речима и показали, заједничка и живима и умрлима.

Свети Никола Кавасила

"Тумачење Литургије"

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

ТВ Храм: Путујући Шумадијом – "Ево оца Петра"

Mon, 18 Nov 2019 20:38:12 +0000

Јасеница, у којој се налази Манастир Светог Архангела Гаврила у Пиносави, предодређена је за легендарне приче. Разлог лежи у чињеници да су у њој у средњовековном дворцу Некудиму боравили деспоти, Стефан и Ђурађ, на њеној територији смрт је задесила старијег сина Светог кнеза Лазара Хребељановића, и деспотицу Јерину, супругу сина Вука Бранковића.

На јасеничком подручју налази се знатан број селишта, манастиришта и црквишта. У њој се родио вожд Првог српског устанка Ђорђе Петровић Карађорђе. У њој је у једној мрачној завери и страдао у Радовањском лугу. У јасеничкој области отпочела је новија српска ратничка историја, која је извела српски народ из вишевековног турског ропства, али се догодила и Ђакова буна, једна од првих у ослобођеној Србији кнеза Милоша. У предговору књиге „Ржан“ Драгутина Паунића, Радојко Николић је о становништву Јасенице записао: „Становници горње, планинске, Јасенице махом су пореклом динарци, а доње, равничарске – Косовци и Јужноморавци, што је учинило да се у њој остварило сусретно прожимање две различите досељеничке струје: епско-ратничке и лирско-радишне.“ Игуман манастира у Пиносави, јеромонах Петар, у наставку приче говорио нам је о свом доласку у Шумадију, завршетку изградње Зимске капеле и потреби духовне обнове народа.

Извор: Телевизија Храм

Свети Сава и постанак Српске Архиепископије

Mon, 18 Nov 2019 16:16:23 +0000

Др Срђан Пириватрић, сарадник Византолошког института Српске академије наука и уметности, одржао је предавање на тему „Свети Сава и постанак Српске Архиепископије“. Предавање је уприличено у понедељак, 18. новембра 2019. године, у свечаној дворани Матице српске.

Звучни запис предавања

Према речима г. Пириватрића, циљ овог предавања је да боље осветли прилике и историјски контекст стварања аутокефалне Архиепископије свих српских и поморских земаља. Предавање „Свети Сава и постанак Српске Архиепископије“ организовано је у оквиру циклуса предавања у Матици српској, који је посвећен 800-годишњици аутокефалности Српске Православне Цркве.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Протонамесник Бранко Чолић: О богаташу и праведном Лазару

Mon, 18 Nov 2019 08:51:57 +0000

Овонедељно издање емисије „Сведочења“ доноси Свето јеванђеље по Луки зачало 83, илити причу о богаташу и праведном Лазару. Ова прича садржи неколико поука о односу према материјалном богатству или сиромаштву, који би требало да имамо током земаљског живота како би задобили Царство небеско. Поуке је слушаоцима Источника појаснио протонамесник Бранко Чолић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и главни и одговорни уредник часописа „Покровски благовесник“.

Извор: Радио Источник

О статусу академског богословља и потреби за исихастичком ренесансом

Mon, 18 Nov 2019 08:51:05 +0000

Читајући својеврсну преписку о. Оливера Суботића и о. Дражена Тупањанина, на и-магазину Теологија.нет, која се тицала статуса академског богословља и потребе за исихастичком ренесансом у нашој помесној цркви, приметио сам најпре, пристојан и, са циљем узајамног уважавања, одмерен стил оба аутора – шта ме је веома обрадовало. Приметио сам, поред тога, и неколико тема које су аутори ове преписке покренули, а које имају – по моме схватању – највећи значај за мисију цркве. Отуда и потреба да изнесем неколико личних ставова о покренутим темама.

Основна тема поменуте преписке, развијала се на ширем подручју него што је то значај и могућност оснивања једног расадника опитног богословља у нашој помесној цркви. Наиме, оба аутора су писала – имплицитно или експлицитно – о животу и мисији наше помесне цркве; али и о кризи коју на том пољу, многи у цркви и изван ње осећају, али о којој се, углавном, ћути. (Стога је од посебног значаја чињеница да су у преписци на ову важну тему, учествовала два свештеника. То говори о њиховим намерама; али и о љубави и бризи за живот наше цркве и њену мисију.) Када је ре о овом широком подручју, сматрам да је потребно да разликујемо живот цркве у свету, од мисије цркве у свету. Док је у првом случају црква смештена, у другом странствује.

Странствовање може бити ствар културно-политичких, или неких других, околности; може бити и ствар става; а може бити и једно и друго. Када је реч о мисији цркве, о њеном послању, треба на памети држати да је реч о послању у свет. Ова одредница не сведочи о просторној, него о вредносној дистанци цркве у односу на свет. Међутим, не и једино о вредносној дистанци. Наиме, многе философске школе, религије, па и субкултурни покрети странствују у свету. У чему је, онда, посебност странствовања цркве Христове у свету, уколико та посебност уопште постоји? Да ли је она у неким одликама управо хришћанског система вредости? Не! Та се теза не може одбранити; ако ни због чега другог, онда макар због немогућности заштите интелектуалне својине.

У погледу одбране посебности хришћанског система вредности, преостаје нам једино да пажњу усмеримо на специфичности његове генезе. Та врста посебности је неоспорива. Међутим, какав је њен значај? Ако се хришћанство нашег богословља огледа у овладавању токовима историјског развоја хришћанског светоназора и њему одговорајућег система вредности, онда се претходно питање може преформулисати: „Какав је значај таквог богословља?“

Мени се чини да су оба текста о. Оливера ишла у том правцу, и да су погађала управо ту, неуралгичну тачку мисије наше свете цркве.

Са друге стране, мора се приметити да значај поменутог богословља – у преписци названог „академско“ – није мали. Очигледно је да се оно налази у дубокој колизији са стањем нашег црквеног живота. Оно се не супротставља само ритуализму и пуком фолклору, него и одређеним нехришћанским схватањима и учењима, која су узела маха у нашој цркви – како је то о. Дражен лепо приметио. Мора се, дакле, одати признање академском богословљу, јер је неке бољке једино оно у стању, а већ се и одређени учинци могу запазити, да исцели. Стога је од великог значаја за мисију цркве да се академско богословље подржи.

Међутим, академско богословље своја духовна кретања остварује у простору теорије. Тај увид је, овим поводом, потребно истаћи. Наиме, сва теоријска кретања човековог духа, у било којој дисциплини, имају одређена правила која су им свима заједничка. Реч је о логици, и то формалној; то јесте: лишеној било каквог – семантичког – садржаја. Са друге стране, теорије се међусобно разликују, тако што припадају одређеној дисциплини; а то значи: на основу семантичког елемента. Овај се установљује на основу: 1) опита и 2) постулата. Постулати не морају бити експлицирани, али су нужно присутни. Они могу бити постављени a priori – тада представљају својеврсну прокрустовску постељу за чињенице – а могу и бити постепено изграђивани, и то са обзиром на искуство. Било како, постулати дефинишу границе семантичког поља. Без њих – граница – није могуће установити значење нити једног знака. Одавде следи: у природи теорија је тотално захватање ствар(ност)и. Свака теорија има максималну претензију. Међутим, свака теорија има становиште! Оно чини да њен говор има апсолутно важење једино унутар граница њеног становишта. Бити свестан граница неке теорије, значи бити избављен од њене тоталности. Синонимија сведочи о богатству светова!

Додуше, закључак који смо управо извели је лакше призвати, када се већ крећемо у теолошком дискурсу, подсећањем на апофатичку традицију православног Истока. Али, наше извођење није сувишно. Наиме, хришћанско богословље, па и оно академско, није настало као пука теорија. Не, оно је, да се заједно подсетимо, настало као покушај да се опише – и то у оквирима настајућег светоназора – непосредно искуство живога Бога. Да се опише опит благодати, којом се Бог настањује у човеку, а кроз њега: у простору и у времену. И још једном: богословље има задатак да опише искуство благодати. Примарно је, и за цркву конститутивно, управо искуство благодати којом смо усиновљени Оцу. Тривијално звучи констатација да је чак и Свето писмо Новог завета израз опитоване Божје милости; те да је црква постојала и онда када нису постојали ни тријадолошке, ни христолошке, нити многе друге формулације, нити сво богатство њених практичних (превасходно литургијских) израза, па ни академска теологија која би их изучавала.

И сада долазимо до важног питања: „Да ли је смисао академске теологије једино у томе да испитује изразе црквеног искуства: литургијске и теоријске?“ Да ли се оно зауставља на изразима? Пре него што одговоримо, треба напоменути да се изрази, или феномени, могу испитивати са најразличитијим интересовањима: аналитичким, структуралним, поетичким, политичким, социолошким, антрополошким, и многим другим. Сва та истраживања могу бити корисна, али – и то је кључно! – сва она припадају једном подручују тзв. онтичких наука: лингвистици, књижевности, историји уметности, археологији, политикологији, социологији, антропологији, и многим другим. Онтичке науке имају своја подручја и своју методологију истраживања, и ако се богословским наукама задржимо само на плану црквених израза, онда се испоставља да академска теологија нема право на властито постојање. Осим тога, заустављање академске хришћанске теологије на подручје хришћанских феномена, представља њено самоизузимање из мисије цркве. Или се, пак, мисија цркве може препустити установама културе!?

Овај reductio ad absurdum нас враћа на питање с’ почетка: „Шта је хришћанско у канонизованим изразима црквеног искуства?“. Будимо директни: „Светост! И једино светост!“

Међутим, овде настаје нови проблем: „Можемо ли уопште говорити о светости?“ Наиме, сама формулација питања сведочи о дистанци у односу на светост. Волео бих да скренем пажњу на овај увид. За Светог Симеона Новог Богослова теолог може бити само особа која говори из светости. Ако академско богословље, по природи свога говора, по природи своје намере, мора стајати на дистанци у односу на светост и на њене изразе; може ли се уопште оправдати његово постојање? Може, али под одређеним условом. Наиме, дистанца о којој је овде реч може бити или методска, или суштинска. Ова потоња, као што смо показали, академско богословље лишава права на постојање. Следи да оно може имати једино методскудистанцу својих многоврсних говора о светости. У овоме лежиосновна амбиваленција богословског образовања: успостављање дистанце представља услов могућности говора о светости, али њено укидање представља услов могућности опита светости. Опит, дакле, претпоставља тиховање.

Ако у обзир узмемо све шта смо до сада рекли, онда је иницијатива о. Оливера услов могућности постојања богословских образовних установа, али и укупне црквене мисије. Наше разилажење у мишљењима ће се, највероватније, догодити ако не читамо пажљиво о чему је о. Оливер писао, па заменимо тезе или у питање о неопходности хришћанског духовног опита, учитамо питање о дубини духовног опита. Ако након тог учитавања још ствар пренесемо у поље сотириологије, онда ће сигурно настати неслагања у мишљењима. Јер, у том случају вреба једна опасност – мора се признати – али то не од исихије, него од „исихазма“. Сваки „-изам“ прети да постане идеологија.

Од исихије се, то је значајно напоменути, не може – а да се она не изневери – створити систем мисионарења. Наиме, исихастички опит, у ужем смислу, омогућен је најпре специфичним животним условима, а потом и изузетном будношћу човековог духа и обраћању пажње на сва, па и најтананија, кретања душе. У тишини и миру који завладају унутрашњим просторима човековог духа, пажња – која се до малочас обраћала на спољашњи начин – почиње сама да извире из срца, прожме сву мисао и покрети душе више нису само човекови. Ова понесеност Духом Светим, човека постепено – али у дословном смислу – изводи из света, из свих животних брига, то јесте: исцељује га од страсти. И управо је то разлог зашто се од исихастичког опита не може направи систем; јер осим брига, човек губи и сваки интерес за световни живот. Зашто је ово проблем?

„Писах вам у посланици да се не мијешате са блудницима; али не уопште са блудницима овога свијета, или са користољупцима, или са отимачима, или са идолопоклоноцима; јер бисте морали изићи из овога света.“ (1. Кор. 5: 9-10)

Дакле, још једна амбиваленција је по среди. Црква је послата у свет, а то, осим дистанце, подразумева и одређену блискост са светом, која није само просторна. „Колика треба да буде мера те блискости?“ – то је тешко питање. Оно се може и поставити овако: „Колико треба да буде наше понирање у Очево крило?“. Ево и треће амбиваленције! Човек духовног опита, уколико остаје у свету, самим остајањем жртвује свој мир, не би ли у њега призвао друге! Тајна оваплоћења је овде на делу, али да не бисмо заћутали, од тог созерцања ћемо се удаљити.

Када је реч мисији цркве важно је да се сачувамо од обе крајности: и од потпуног смештања и од потпуног странствовања. Уз трезвено избегавање крајности, иницијатива о. Оливера Суботића је за сваку похвалу!

Катихета Стеван Јовановић

Извор: Теологија.нет

Свети Никола Кавасила: О томе да освећење најпре ступа у душу онога ко се причешћује

Mon, 18 Nov 2019 08:50:14 +0000

Уосталом, и онима који још увек живе са телом, свети Дарови се дају кроз тело, али они најпре одлазе у природу душе, а затим, преко душе, прелазе у тело. Указујући на то, блажени апостол Павле каже: „Ко се сједини са Господом, један је дух с Њим“, јер то јединство и тај спој најпре се у души остварује.

2. Јер, тамо је превасходно човек, тамо је и освећење које се стиче врлинама и човечанском ревношћу, тамо је и склоност ка греху, тамо је и оно чему је потребно исцељење које часни Дарови пружају. Све што се у телу збива, то долази од душе; као што је тело упрљано лукавим помислима које произлазе из срца, тако и освећење телу отуда долази – како од врлине тако и од светих Тајни. Но, на неке људе наилазе телесне слабости којима је узрок неморал душе. То је Спаситељ хтео да покаже кад је исцељујући душу болеснога, односно ослобађајући је од греха, подигао оно раслабљено тело.

3. Према томе, ако душа, да би примила освећење, нема потребе за телом, него тело има више потребе за душом, онда какву већу корист могу стећи оне душе које заједничаре у телу од оних душа које су од тела ослобођене, и то само зато што ове прве посматрају свештеника и примају Дарове од њега? И ове друге, наравно, имају вечнога Свештеника, Који је све то ради њих, и Који предаје Дарове и онима живима који се истински причешћују. Јер, не причешћују се истински сви они којима свештеник предаје Дарове, него само они којима Дарове предаје Сам Христос. Наиме, свештеник даје свима онима који приступе, а Христос само онима који су достојни Причешћа. Из овога је јасно да је само Спаситељ Тај Који за душе верних савршава свету Тајну и Који освећује живе и упокојене.

4. Из свега што је речено, може се видети једно: све што се на свештеној служби савршава, подједнако припада и живима и упокојенима. Јер, и средства којима се стиче освећење, будући да су то душевна добра, припадају и једнима и другима; једно исто је оно што прво бива освећено и што је нарочито блиско освећењу, а један је и Свештеник Који освећује. Само једно постоји код оних који живе у телу а што упокојени немају: то је да се чини као да се и недостојни причешћују светим Даровима јер Дарове устима примају. Дотле нико од упокојених не може ни приступити ако је неприпремљен, јер Причешће приличи само онима који су га достојни. То живима не доноси освећење, него им, напротив, доноси највећу казну. Према томе, нема ни говора да телесност представља предност за живе.

5. Из још једног разлога очито је да причешћивање оних душа светим Даровима не само што је могуће без икакве препреке, већ је и неопходно. Јер, кад би постојало нешто друго да развесели душе и да их тамо упокоји, то би представљало награду за чистоту достојних душа, ионе не би имале потребе за Даровима са ове Трпезе. Овако, међутим, оно што душама које се тамо налазе, пружа сваки ужитак и блаженство – па било да то назовеш рајем, или наручјем Авраамовим, или местима ослобођеним сваке туге и сваког бола, местима светлим и цветним, местима покоја, или да то назовеш самим Царством небеским – то није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб.

6. Све ово остварује Посредник, Који је као наш претеча ступио у Светињу над светињама, једини Путовођа ка Оцу, једино Сунце душа; Њега сада у том обличју, које је Сам пожелео, могу видети и Њиме се причестити они који су телом спутани, а тада ће се појавити без покривала и тада ћемо се Њиме причешћивати непосредно; тада ћемо „Га видети као што јесте“, тада ће као труп сабрати око себе орлове, и „посадиће их, и приступиће те ће им служити“, тада ће заблистати на облацима, а због Њега „ће се праведници засијати као сунце“. А они који не буду сједињени са Њим, као што часна Трпеза зна да сједини, не могу тамо пронаћи упокојење нити могу стећи какво добро – ни мало ни велико.

Свети Никола Кавасила

"Тумачење Литургије"

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Јеромонах Макарије, игуман савински у емисији "Питајте свештеника": Богопознање је највеће богатство које човјек може да има!

Sun, 17 Nov 2019 21:36:22 +0000

На почетку емисије отац Макарије је тумачио Свето Јеванђеље на 22. недјељу по Педесетници у којем наша Црква доноси причу о богаташу и убогом Лазару, која говори о томе какви би требало да буду односи међу људима, нагласивши да је богопознање највеће богатство које човјек може да има.

Звучни запис емисије

Отац Макарије је потом говорио и о празнику Ђурђиц и о сјећањима која носи са сахране блаженог спомена Патријарха Павла од чијег упокојења се 15. новембра навршило 10. година.

Отац Макарије је потом одговарао и на постављена питања наших слушалаца међу којима су се нашла питања о паљењу славске свијеће, љубави према ближњима, избору духовника и остала питања на која одговоре можете наћу у овој нашој емисији коју вам топло препоручујемо за слушање.

Извор: Радио Светигора

Архимандрит Стефан (Вучковић) у емисији "Заједничарење": Послушање светој Цркви је спасоносно!

Sun, 17 Nov 2019 19:24:48 +0000

У данашњој емисији „Заједничарење“ гост нам је био архимандрит Стефан (Вучковић), настојатељ манастира Велика Ремета. Благодарећи радију Српски Сион доносимо видео запис емисије.

Преподобни Порфирије Кавсокаливит: Претерано заштитнички став родитеља не дозвољава деци да сазревају

Sun, 17 Nov 2019 19:23:45 +0000

Има још нешто што наноси штету деци. То је претерано заштитнички став, односно претерана брига родитеља, њихова стрепња и узнемиреност око деце. Да вам испричам један случај.

Нека мајка ми се жалила како је њено дете, дечачић од пет година, не слуша. Ја јој рекох: - Ти си крива.

Али она то никако није могла да схвати. Једног дана пошли смо заједно, та мајка и ја, њеним колима до мора, шетње ради. Са њом је било и дете. Ускоро се малишан измигољио из њених руку и потрчао према мору. На обали се уздизала и једна гомила песка, а одмах иза ње, са друге стране, простирало се море. Мајка се узнемирила и већ је била спремна да виче и да потрчи јер је видела свог синчића где стоји на врху оне гомиле, раширених руку, и покушава да одржи равнотежу. Ја сам је умирио. Саветовао сам јој да се окрене леђима према детету, а сам сам испод ока посматрао. Кад је малишан већ изгубио наду да може да испровоцира мајку, да је уплаши и да она почне да виче, као што се обично дешавало, полако је и мирно сишао и вратио се до нас. То је било све. Тако је мајка добила лекцију о правилном васпитавању деце.

Једна друга мајка ми се жалила на свог јединца како неће да једе сва јела, а посебно неће кисело млеко. Маломе су биле отприлике три године и свакодневно је мучио мајку. Ја јој рекох:

- Урадићеш овако: испразнићеш фрижидер и уклонићеш из њега сва јела. Онда ћеш га напунити одређеном количином киселог млека. За неколико дана намучићете се и ви, родитељи. Је ли дошло време за јело? Даћеш свима, наравно и Петру, кисело млеко. Он неће хтети да га једе. Увече учини исто, сутрадан исто. Е, после тога ће огладнети и нешто мало окусити. Плакаће, викаће, али ви се стрпите. После ће га радо јести. Тако се и догодило. Кисело млеко је постало Петрово омиљено јело.

Ово нису тешке ствари. Па ипак, многим мајкама не полази за руком, те оне потпуно наопако васпитавају своју децу. Оне мајке које стално бдију над децом и врше на њих притисак, или их, другим речима, претерано штите, трпе неуспех у свом покушају да их васпитавају. Уствари, дете треба да оставиш да се и само заинтересује за своје напредовање. Тада ћеш успети. Када стално бдиш над децом, она се одупиру и буне. Постају млитавци и млакоње и обично не успевају у животу. Постоји једна врста претерано заштитничког става, што децу осуђује да остану незрела.

Пре неколико дана, дође ми, сва очајна, једна мајка, жалећи се да њен син трпи неуспех за неуспехом на пријемним испитима за универзитет. Био је одличан ђак у основној школи, па опет одликаш у гимназији и у лицеју. Али гле, потом почеше неуспеси, младићева равнодушност према учењу и, уопште, његове чудне реакције.

- Ти си крива, - рекох ја мајци. - А овамо си још и образована жена! Шта је твоје дете и могло да уради? Све ове године притискала си га, притискала, притискала: „Имаш да будеш први; немој да нас осрамотиш, мораш бити велики човек у друштву!..." Он се сада ритнуо и неће да чује ни за шта. Престани да вршиш притисак на њега, да га претерано штитиш, па ћеш видети да ће се момак полако уравнотежити. Почеће да напредује онда када га ти пустиш да буде слободан.

Преподобни Порфирије Кавсокаливит

Извор: Ризница литургијског богословља и живота