Тачно, Бог не кажњава, него се ми удаљујући од њега лишавамо његове благодати и заједнице и упадамо у разне невоље, које субјективно доживљавамо као Божију казну. Покајање је повратак Богу у нашем срцу. У причама Соломоновим 23.26 стоји "Сине мој, дај ми срце своје, и очи твоје нека пазе на моје путе".

Традиција православног исихазма нас учи да је најважније на путу покајања (преумљења) да чувамо срце јер сва зла дела човекова долазе из срца ("Из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле на Бога. И ово је што погани човека" Мт 15.19). Овде се не мисли на срце као центру осећања (емоција), што је прво што помислимо када се говори о срцу. У библијској традицији срце је центар човекове личности. Ово је јако важно да разумемо јер се очишћење срца често помиње у Светом писму. Нпр. у Књизи Сираховој 1.6 Бог је дао људима "срце да размишљају", псалмопојац говори о "мислима срца" (Пс 33.11). Тврдокорно срце означава затворену личност која се затворилила у своје себично ја и не види Бога нити му отвара двери срца. О свему овоме можете детаљније прочитати код владике Јеротеја Влахоса у Православној психотерапији https://svetosavlje.org/terapija-duse-svetootacka-psihoterapija/11/

Грех је последица неприродног покрета наше воље, која се уместо према Богу окреће према твари. Зато јелинска реч за грех ἀμαρτία (амартиа) означава промашај мете, циља. Човек непрестано настоји да се оствари као личност, али уместо да постане личност, он се индивидуализује. Дакле, уместо да живо и опитно доживи себе у заједници са Богом и другима, и још више као део створеног света, човек се затвара у свој свет који пројектује његов ум. Другим речима уместо да гледамо у стварност око себе ми навлачимо својеврсне virtual reality наочаре и живимо у свету који заправо нема везе са стварношћу. Замислите човека који носи такве наочаре и покушава да обавља неке сваккодневне послове. Он ће бити као слепац који тумара тамо-амо правећи неке неразумљиве покрете, удара у намештај и људе око себе и стално се љути што његово тело није употпуности утопљено у ту виртуелну стварност. Ми смо јако слични таквом човеку, наше узбуркане емоције су реакције тела на наше мисли и одражавају стални конфликт између света у коме ми мислимо да живимо и духовне реалности које нисмо свесни. Овде је умесно условно поменути чувену Платонову алегорију о пећини из његове књиге "Држава" (goo.gl/o8kh3L). Наравно, у хришћанском смислу аутентични живот није ослобођење душе од тела, већ обожење душе и тела, целокупног човека, благодаћу Божијом. Човек који изађе из пећине својих менталних пројекција упознаје стварност на један други начин и ступа у непосредну заједницу са живим и личним Богом. Када човека окади миомир Духа Светога мењају се ставови о свету око нас. Многе ствари које су нам биле јако важне су неважне и безначајне, страхови и зебње које су нас мучили нестају и остаје једино благодарност, љубав и страх Божији (стална пажња срца да не отпадне од заједнице са Богом и врати се у пећину свог слепила и илузија).

Човек по својој природи тежи бесмртности, истинском знању, љубви и светлости али пали ум у нашој природи нам говори да сми ми извор и бесмртности и знања и љубави и зато гомиламо око себе материјална богатства, сакупљамо знања и почасти и љубав доживљавамо искључиво као емоцију која треба да задовољи нашу себичност. Наравно у таквом стању, стално смо у конфликту једни са другима. Наш свет изгледа као трагично друштво духовних зомбија који су већином духовно мртви, али се крећу као живи. У томе је дубока трагедија људског рода, посебно када нисмо чак ни свесни да живимо у заблуди и да треба да се пробудимо из сна, него покушавамо нашом ограниченом логиком да разумемо зашто нам се све то догађа. Живимо у сталном страху од смрти, бола, патње, понижења, тражимо непрестано потврду свога сопства кроз друге и када наилазимо на недовољно пажње и разумевања падамо у очајање. Корен свих ових проблема јесте управо "философија" прародитељског греха, да можемо да будемо богови сами по себи, да Бог зна да смо ми богови и да само не жели да се ми остваримо као такви. Из такве демонске логике долази мржња према Богу и бесомучно настојање да себе учинимо боговима. Наравно, са таквим дубоким подсвесним ставом, да свет постоји само нас ради и да смо ми центар тог света, неопходно улазимо у проблеме са другима који имају исте такве проблеме. Настају свађе, сукоби, ратови и цела људска историја нам показује трагику пале природе. Ми себе не видимо онаквим какви јесмо јер то можемо једино када нас обасја благодат Божија, већ правимо унутрашњу пројекцију себе у свом уму, постављамо велика очекивања пред собом, нама владају амбиције и похлепа и други око нас постају потенцијални непријатељи и препрека за наше циљеве. 

Помињете свесно упадање у грех. Онај који је упознао духовно грех као болест своје душе не греши свесно, већ по рђавој навици и палој природи и зато је потребан напор (подвиг) оснажен благодаћу Божијом да се вратимо у природно стање. Ову борбу описује нам апостол Павле у Рим 7.18-19 и 22-25: "Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него гријех који живи у мени....Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човјеку; Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове? Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијему, а тијелом закону гријеха."

Човек се својим силама не може ослободити закона греха који је у нама. То је могуће једино у заједници са Богом који васцелу творевину преко свога Светог Духа напаја животворним енергијама за које треба да отворимо своје срце. У тој синергији (садејству) нашег труда да се ослободимо рђавих навика и Божије благодати која по мери нашег труда делује у нама од телесног постајемо духовни и у нашим удовима почиње да делује духовни закон љубави Божије. То је основа хришћанског подвига и кључ за разумевање покајања. Оно што називамо библијским језиком Божијим опроштајем је загрљај Божије љубави која несметано делује у нашим срцима јер смо га отворили за ту љубав (која је енергија Духа Светога) и одбацили рђава дела која су наше срце иначе држали затвореним. 

Архимандрит Сава Јањић

ИЗВОР

 Био је последњи српски цар, једини син српског цара Душана Силног и царице Јелене (сестре бугарског цара Јована Александра). Супружници годинама нису имали деце, што је код цара Душана изазивало велико незадовољство супругом, али је она, као веома побожна жена, свој бол претварала у молитве Богу и Богородици, молећи их да им подаре дете. Након пет година проведених без деце у браку са Јеленом, Душан је решио да раскине брак са својом супругом и да се ожени неком другом, како би себи и свом потомству обезбедио наслеђе на престолу Српске државе. Но, Бог се тада смиловао и услишио молитве благочестиве Јелене, па је она коначно родила сина, Стефана Уроша, 1337. године. 

Задужбине

Као веома начитана, побожна и духовна жена, Јелена је и сина Уроша васпитала у вери Христовој, а и мужа Душана је учвршћивала у Православљу. Цар Душан је подизао цркве и манастире, дарујући им велике дарове, а давао је прилоге и за светогорске манастире, македонске и друге, широм света, као што је српски манастир Св. Арханђела Михаила у Јерусалиму. Душан, Јелена и Урош подигли су своју задужбину, манастир Светих Арханђела на Бистрици, изнад Призрена (1348-1352). Заједно са царским великашем, деспотом Јованом Оливером, подигли су манастир Св. Арханђела у Леснову (1347-1349), завештан манастиру Хиландару. Саградили су и манастир Пресвете Богородице, звани Матејич, у Скопској Црној Гори код Куманова, као и цркву Свете Тројице у Скопљу. Њу је млади цар Урош украсио и даривао светим иконама, одеждама и богослужбеним предметима, а у њој се неко време чувала и чудотворна икона Богородице Тројеручице.

Долазак на престо

Након одбијања Урошеве женидбе са кћерком француског краља, будући да је овај тражио да Урош промени веру, Урош је на крају оженио православну невесту, Анку, кћер влашког кнеза и војводе Александра Басараба. Када је Душан овенчан за цара Срба и Грка, на сабору у Скопљу, 1346. године, млади Урош је од оца проглашен за "краља све Српске земље" и тако постао савладар своме оцу. У то време, свим хришћанима и владарима на Балкану је претила велика опасност од Турака, који су из Азије продрли и у Европу. Цар Душан је са својом војском кренуо на Турке, али се на путу изненада разболео и умро, крајем 1355. године. Тако је Урош, са непуних 19 година, морао да преузме управу над великим очевим царством, а то је био превелик и претежак терет за његова нејака плећа. Млади Урош није жудео ни за влашћу ни за материјалним добрима. Красило га је велико милосрђе, кротка и блага нарав. Будући да није желео силом да влада и потчињава моћне и необуздане српске великаше, наносили су му штету, многа зла и неправде, заједно са његовим дворским људима. Многи великаши почели су да се одвајају од младога цара и цепају Српско царство, велику Душанову царевину. Први се одвојио Урошев стриц Симеон Синиша, Душанов полубрат. Великаши су самовољно узимали део по део власти, а неки од њих и позивали српске непријатеље да својим војскама ударе на Србију.

Царица Јелена – Св. Јелисавета

Да би помогла Урошу, његова мајка Јелена је узела да управља источним делом царевине, признајући врховну царску власт свога сина. Она је мудро управљала овим крајевима Српског царства и тако веома помогла Урошу. Више од свега, била му је ослонац у духовном животу. Оставши удовица, убрзо се замонашила, добивши име Јелисавета, маја 1356. године. Наставила је да помаже сину и као монахиња, упућујући га да даје дарове црквама и манастирима. Урош је богато даривао манастире Светих Арханђела у Призрену, Пресвете Богородице Синајске, Светих Арханђела у Јерусалиму; као и православне митрополите и светогорске монахе и манастире, понајвише Хиландар. Урошевим прилозима урађене су у Хиландару прекрасне велике иконе на иконостасу хиландарске Саборне цркве, док је његова мајка, Св. Јелисавета, била ктиторка запустеле Карејске келије Св. Саве, богато дарујући и светогорски манастир Кутлумуш. Постала је и "други ктитор" манастира Св. Николе под Кожљем, на реци Пчињи.

Измирење са Цариградском патријаршијом

Св. Јелисавета и Св. цар Урош довели су до измирења Српске и Цариградске патријаршије, након одлучења које је изрекао Васељенски патријарх Калист над царем Душаном, услед Душанове самовољне одлуке да прогласи српског архиепископа за патријарха. Патријарх Калист је пристао на измирење и праштање, али се изненада разболео и умро ту у Серу, јуна 1369. године. Благочестива царица-монахиња Јелисавета, свештенство и народ Српске цркве достојно су сахранили Васељенског патријарха. Неколико година касније, царица Јелисавета је, уз помоћ светогорских монаха и Св. кнеза Лазара, издејствовала пуно и јавно помирење Српске и Цариградске патријаршије (будући да, због изненадне смрти Патријарха Калиста помирење није јавно обзнањено).

Доглавници и рана смрт

Највише зла цар Урош је претрпео од лукавог Вукашина Мрњавчевића. Вукашин је намерио да одузме сву власт од нејаког цара Уроша, чинећи то насилно и подмукло. Проширивао је све више своју власт, али су му се у томе супротстављали остали српски великаши, међу којима и Св. кнез Лазар, до краја одан цару Урошу. Млади и неискусни цар Урош настојао је да се супротстави Вукашиновом насиљу, али је српска неслога и овога пута однела превагу, а лукави Вукашин злоупотребио Урошеву доброту. Ускоро се Вукашин, и поред законитог цара Уроша, прогласио за Српског краља и савладара, 1365. године. Но, његов циљ је био још виши: хтео је да свргне са власти светородну династију Немањића и да српски престо обезбеди за своју породицу. Тако је самовољно прогласио свога сина Марка за "младог краља", чиме је припремао збацивање и укидање власти лозе светих Немањића. Под таквим невољама и злим ударима, цар Урош је изгубио земаљско царство, али је задобио вечно Царство Божије. Предао је своју свету душу Господу 2/15. децембра 1371. године, са непуних 35 година. По речима његовог животописца, Патријарха Пајсија и неких од каснијих српских летописаца, цар Урош је био убијен руком Вукашина Мрњавчевића. Најстарији српски летописци и родослови кажу да је Вукашин био, ако ништа друго, посредни убица Урошев.

Свете мошти

Св. цар Урош, седми и последњи владар из светородне лозе Немањића, погребен је у манастиру Успења Пресвете Богородице у Неродимљу, код данашњег Урошевца, града који је по њему и добио име. Његове свете мошти чудесно су објављене од Бога 211 година после његове смрти, око 1584. године. Светим моштима је у Неродимље долазио верни народ, многи су од њих добијали помоћ и исцељења. Маја 1705. године, монах Христифор је пренео мошти у сремски манастир Јазак, а део моштију је донет у манастир Студеницу. Из Јаска су мошти преношене у манастире Врдник и Крушедол, па опет враћане у Јазак. За време Другог Светског рата, 14. априла 1942. године, мошти Св. цара Уроша је, пред зликовачким усташким скрнављењем православних светиња, прота Радослав Грујић тајно узео из манастира Јазак и, заједно са моштима Св. цара Лазара и Св. кнеза Стефана Штиљановића, пренео у београдску Саборну цркву. Повратак моштију Св. цара Уроша у Јазак догодио се 17. септембра 2001. године. Тада је Патријарх српски Павле, у присуству епископа сремског Василија и свештенства Саборне цркве, пресвукао сакос на моштима Св. цара Уроша и Св. Стефана Штиљановића. Након молебана Св. цару Урошу, док су храм и црквена порта били препуни верног народа, мошти Св. цара Уроша су положене у нови кивот и свечано испраћене најпре за Нови Сад, а затим у манастир Јазак, где и данас почивају. У олтару Саборне цркве чувају се данас делови моштију Св. цара Уроша.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Никад нико неће објаснити настанак храма. Једном изгледа да је избио из земље, други пут да се у њу укопао. Може изгледати да је спуштен са неба нечијом руком, или да је насукан брод са мора, који водама више никада неће запловити.

Производ стваралачког духа, силазак духа који зна језике и начине градње, надоградња ритуалних радњи? Храм се може описати, оцртати, измерити. Види се или назире како је и с ким у односу, одбијању, помирењу. Он прелама, претвара, отвара и затвара. Залеђена песма, у окове затворена слика, перспектива што се отвара у зиду, повратак светлости у семе. Гроб што се нада да буде порекнут, благослов залебдео над земљом са жртвеника на путу ка небеским еонима? Геометрија која је отела свој простор, језик што је зашкргутао пешчаним камењем својих лелујавих симбола? Вештачки простори који теже врхунцу своје извештачености?

Маколико религије биле међу собом зараћене, маколико култови и обреди разних религија изгледали међусобно удаљени, место на којем се успостављају светилишта и подижу храмови, као што је по многим примерима познато, остаје кроз векове и миленијуме исто. Антагонизам разних религија као да се на крају своди на отимање за исто светилиште, за исто место на којем ће се ритуална радња обавити. Могући су разни одговори на питање зашто је тако, али њима се, по нашем мишљењу, читаво питање не исцрпљује. Места имају своју енергију и своју историју, скупљају зрачења разних елемената, или најкраћим путевима одашиљу своје поруке у горње и доње просторе. Као да је права сакралност нераздвојива од природе и унеколико независна од вероисповести која хоће да је заступа.

Но ружни су или неубедљиви храмови који хоће у исто време да заступају више религиозних назора; свеопшта религија не постоји, заједничка религиозност свих људи до сада се није могла успоставити. Насупрот космичке сакралности храмног места, храм мора да буде опредељен за одређен, постојећи вид религиозности. Али оно што се између различитих религиозности одвија као видљива архитектонска драма, замена једног светилишта и једног градитељског облика другим, дешава се, мање упадљиво, и у оквирима постојања исте религиозне традиције. Када се један готски храм, на пример, замени, надогради једним барокним храмовним здањем, што је чест случај био у већим деловима западне Европе, промена је дубока као да су се смениле две различите религиозности.

Односи снаге и тежине међу елементима се мењају; на космичким теразијама претеже час инертна материја, час ватра која је уздиже и префињује, час земља и вода које склапају јединице органске материје, час се елементи буне и крећу у разорне походе кроз простор и време. Њих следи људски говор који иде у временском следу да би постао приповедни мост или мисао која се испреда из себе а испомаже аргументима које налази на свом путу. Тако је и слика у храму већином исечак једне нарације, скулптура представља, и поред своје непомичности, личности и моћи једне божанске историје у покрету. Према моделу времена све постојеће се помера, мења, претвара. Али људском уму је истовремено дата визија неке тачке која у померању равнотеже међу елементима остаје непомична, на којој се митска прича и обредно делање укрштају, простор на коме се сустижу историјско збивање и ток песме која хоће да збивање памти и помоћу памћења да поучава.

Из концепта простора јавља се представа која све на једном месту сажима, појачава, претвара у нешто битније, трајније, ако не и вечно. Представа на том месту не мора да буде одмах у потпуној супротности према времену; кроз њу времена протичу, укрштају се, и замишља се, постају обновљива, времена искупљива, ако не и реверсибилна. То место је храм, и он као да има свој говор, али његово начело је друкчије од говора којим се служимо и који је у нама. Уместо серијалног начела, види се да храм подразумева чврст центар из којег енергија општења иде радијално, зракасто, шири се у простор, образује своју периферију, али се од центра никад не удаљује, не губи са њим везу, или, можемо замислити, у центар се увек враћа, или га стално у себи носи. Но такав „радијални“ говорни језик реално не постоји, према томе храм би био модел једног немогућег говора, нешто што је замишљено само парадоксалним моћима духа, или нешто што би тек требало створити.

2.

Храм то сам ја! – каже бог коме је храм посвећен, каже свештеник који у њему служи, каже свако ко у храм улази, учествује у култу, кажу елементи који се у њему сажимају, животна снага која се обнавља. Место где се сви поистовећују, где поистовећивањем постају велики, чисти, свепрозирући.

Храм је једно велико ја. То се види по његовим куполама, по торњу, по звону које звони. Што многи сматрају да је њихово лично ја, не мења ништа на ствари. Поистовећивање већ подразумева могућност да се у њему буде заједно.

Док човек мора стално да мисли себе у оквирима нечег другог, кроз друге, мора себе као појам да замењује за своје саставне делове, па за њихове супротности, ја се као језгро свести, прва потенција сазнања, удаљује, замагљује, конвертира  у непредвиђеном правцу. И храм као да га на то наводи. Мора да исповеда већ постојећу веру, да изговара унапред срочене речи. Мора да „себе исповеда“, да се одриче, да прилаже, да назире светост као супротност његовој дневној егзистенцији са којом се његово ја од малена изједначило. Међутим, обредом силаска у језгро оно достиже тачку на којој његова свест заиста има право на себе. Од полуге сазнања он постаје предметом сазнања, најзад и знање само. Знање јесте ja. Мозак те велике свести оличен је у храму, његово делање у обредним преображајима, комутацијама. Његова свест, унапред дата, пролази дуго кроз тамни тунел своје расутости, затим се тунел и затвара; смрт, гроб, искуство вечног наличја.

Да ли се и то расплиће? Да ли је расплет срећан? Да ли ja има везе са блаженством? Да ли је ја дом, да ли се ja може удомити? Треба питати храм, његово светилиште, његову жртву, силу којом он све преображава. Када би одговор ван њега био могућ, одговор би дошао толико брзо, да би пречица онемогућила сам храм, сакралност, само постојање. У одлагању одговора опстало је све што знамо: мисао, биће, светост. Храм је сведочанство те свеопште одложености. Истовремено, храм је машина која ради у бескрајно дугом времену одложености. И по томе је храм једно велико ja, оно које не може да на себе заборави.

 Миодраг Павловић,

Свечаности на платоу,

Београд: Просвета, 1999, 52-56.

Извор: Теологија.нет