Живе речи утехе: Живе речи утехеhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/page/311/?d=1Живе речи утехе: Живе речи утехеsrСвети Јован Златоуст: О светом Причешћуhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%B7%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%83%D1%81%D1%82-%D0%BE-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%BC-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B5%D1%88%D1%9B%D1%83-r16786/

dstl6524.jpg

Приступимо с вером, приступимо сви немоћни. Кад су они који су се дотицали одежде Његове привлачиле на себе чудотворну силу, како да не привуку ту силу још у већој мери они који примају у себе целога Христа? Приступити с вером значи не само примити предложено него дотаћи се Њега с чистим срцем, с таквим расположењем као да приступамо самоме Христу. Шта је с тим што ти не чујеш Његовог гласа? Зато ти гледаш Њега у ономе што ти се подноси; или боље рећи: и глас Његов чујеш, јер Он говори кроз јеванђелисте.
 
 
И тако, верујте, да се и сада свршује Вечера, на којој је Он исти седео. Ова од оне ничим се не разликује. Не може се рећи, да ову свршава човек а ону је свршавао Христос; на против, и ову и ону свршавао је и свршава исти Он. Кад видиш, како свештеник подноси теби Дарове, замишљај, како ово чини не свештеник — него Христос пружа к теби руку. Као што при крштењу не крштава те свештеник, него Бог невидљивом силом држи главу твоју, и ни ангел ни архангел нити други ко сме приступити и коснути се, тако и у причешћу. Ако једини Бог препорађа, то Њему јединоме припада и дар.
 
Зар не видиш, како и у нас кад неко жели некога усиновити, не поверава тај посао слугама, него се сам јавља пред судом? Тако и Бог није поверио дар ангелима, него сам присуствује, заповеда и говори: оцем својим не зовите никога на земљи (Мт. 23,9). Ово не говори зато да ти не би поштовао родитеље, него да би више поштовао Онога који те је створио и у број деце своје примио. А ко је теби дао оно што је веће, тј. понудио самога Себе, тај ће још мање сматрати недостојним Свога величанства да ти пружи и Своје тело. Зато чујмо, јереји и мирјани, чега смо се ми удостојили, чујмо и ужаснимо се! Христос нам је дао Своје тело за храну! Себе самог понудио за жртву: какво ћемо имати оправдање када примајући такву храну ипак грешимо? Једући Јагње, бивамо вуци! Једући Овцу, остајемо грабежни као лавови! Ово таинство захтева, да будемо савршено чисти, не само од грабежи него и од мале вражде. Ово таинство је таинство мира; оно не дозвољава јурњаву за богатством. Кад Господ није поштедио ради нас самога Себе, то шта заслужујемо ми када због богатства не штедимо душе своје, за коју Он није поштедио Себе? За Јудеје Бог је био уредио празнике, како би они сваке године спомињали Његова доброчинства; а теби тако рећи напомиње их Он сваки дан кроз ово таинство. Зато, не стиди се Крста. У њему је закључана наша слава – наше таинство. Овим даром ми себе украшавамо, њиме се хвалимо. Ако ја речем, како је Бог створио небо и земљу, раширио море, послао пророке и ангеле, ја не исказујем у такој мери Његову благост.
 
Врхунац доброчинства Његовог састоји се у томе што Он није поштедео Сина Свога за спасење слугу отуђених од Њега. Зато ни Јуда ни Симон (врачар) не смеју приступати овој трпези, јер су они обојица пропали од среброљубља. Избегавајмо, дакле, ову пропаст. И не сматрајмо довољним за спасење, ако отмемо од удовица и сиротана те принесемо за свету трпезу златан сосуд украшен драгим камењем. Ако желиш да принесеш жртву, принеси душу своју, за коју је принесена жртва; душу своју учини златном. Ако ли је она јевтинија од олова и иловаче, а ти приносиш златни сосуд, каква је корист од тога? Зато побринимо се не само о том, како ћемо принети на дар златне сосуде него о том како ћемо учинити принос од праведних трудова. Такви приноси, добијени тобом без страсти према имању, драгоценији су од сваких златних. Црква није за то, да би се у њој сабирало злато, ковало сребро; она је торжествени сабор ангела. Због тога ми тражимо на дар ваше душе — гле, ради душе Бог прима и остале дарове… Богу требају не златни сасуди но златне душе.
 
 
Извор: Ризница литургијског богословља и живота
]]>16786Mon, 25 Nov 2019 20:12:59 +0000Др Андреј Јефтић: Свети Јован Златоусти - велики отац Црквеhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%B4%D1%80-%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B5%D1%98-%D1%98%D0%B5%D1%84%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%B7%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B8-%D0%BE%D1%82%D0%B0%D1%86-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5-r16784/

 

]]>16784Mon, 25 Nov 2019 20:01:36 +0000Епископ Атанасије (Јевтић): Свети Јован Златоусти као егзегета речи Божјеhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%98%D0%B5%D0%B2%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%B7%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D0%B5%D0%B3%D0%B7%D0%B5%D0%B3%D0%B5%D1%82%D0%B0-%D1%80%D0%B5%D1%87%D0%B8-%D0%B1%D0%BE%D0%B6%D1%98%D0%B5-r16783/

SvJovanZlatousti.jpg

Овога Лета Господњег, 2007-ог, празнујемо 1600-годишњицу блаженог преставqења Светог Јован Златоуста (14. 9. 407 – 2007. године), Архиепископа Цариградског, једнога од Три Васеqенска Јерараха Православне Цркве и великога Оца Цркве Божије и наше. Личност несумњиво и неоспорно велика, богата, многострана, какав је био као - хришћанин, монах, јереј, Архијереј, Пастир, беседник, богослов, проповедник и егзегета Речи Божије. Реч је о човеку равноапостолске величине, светости и мудрости, истинском облагодаћеном човеку у Христу Богочовеку, који је, по речима Оца Јустина (Поповића), заиста био "живо ходеће Јеванђеље" Божије.
 
 
Из пребогатих, предубоких и многодимензионалних његових дела,[1] која заиста представqају бесценблаго за Цркву Христову, њено "пето Еванђеqе", како је рекао опет Отац Јустин, изабрали смо да одмуцамо неку реч о његовом ерминевтичком делу, то јест о његовом схватању и тумачењу Свете Речи Божије, записане само делом у Светим Књигама. Он је протумачио скоро цело Свето Писмо - Стари и Нови Завет. Тумачио је Пророке као пророк, Апостоле као равнопаостолни, Јеванђеqа као пети јеванђелист, због чега је и назван "Пети Ееванђелист" од стране Православних, и конкретно од оца Јустина, како ћемо даqе видети.
 
Свети Златоуст је библијска и црквена личност, облагодаћени лик светог пророка, патријарха, апостола, јеванђелиста, заиста Свети Отац Цркве и духоносни егзегета Речи Божије, гласник и весник (=толмач) Самога Христа као Ипостасног Само-Логоса (Аутологос), Само-Речи Божије, како он често, а с њиме и други Свети Оци, поистовећују свету писану Реч Божију са Христом као Личном Речју Божијом.[2] За Златоуста и друге Свете Оце: слова и речи Светога Писма у Старом Завету су месо и тело Христово, а у Новом Завету то је - Јеванђеqе, Црква, Божанска Евхаристија, Свете Тајне, Светитеqи.[3]
 
После Христа, Свети Златоуст је волео више од свих других Светих Старога и Новога Завета - Апостола Павла. Толико дубоко га је волео, да га је тако дубоко протумачио да, као што вели једно предање - а то предање хоће нешто да каже - да није било њега, било би потребно да Апостол Павле поново дође да протумачи своје Јеванђеqе, то јест своје Посланице. "Јер, вели Златоуст, Павле нас је нагнао да учинимо овај скок. Павле, и qубав према Павлу! Опростите ми, или боqе немојте праштати, него подражавајте ту qубав!"(О промени имена. ПГ 51,118). Толику је велику qубав имао према Апостолу Павлу, да му је заиста и долазио Апостол Павле у Духу Светоме, и учинио га духонадахнутим тумачем његовим, то јест њему повереног и њиме проповеданог и записиваног Јеванђеqа Христовог. Златоустово понирање у дубине Светога Писама личи заиста на Павлово удубqивање у Реч Божију Старог Завета и у Ипостасну Реч Божију, јавqену лично у Новом Завету - у Христу Оваплоћеном, Сину и Логосу, Богочовеку Спаситеqу, Који је уствари сав садржај и смисао и циq и Старозаветне и Новозаветне усмене и писане Речи Божије.
 
+++
 
Изабрао сам, рекох, да говорим о Златоусту као егзегети Светога Писма да бих показао из самих његових текстова: какве је то врсте или рода светописамски егзегета и тумач био, и какви треба да су истински православни егзегети и тумачи Светописамске Речи Божије. Повод за то ми је дат од самог почетка његовог тумачења Матејевог Јеванђеqа. Сам Златоусти у својој 1. Омилији на Матејево Јеванђеqе, дакле на почетку тумачења Новог Завета, говори о ономе што је најзначајније у православном приступу Светоме Писму, у Православној ерминевтици и егзегетици, у правом православном ставу и сазнању и схватању и доживqавању Речи Бога Живога.
 
Да прочитамо почетак те његове 1. Омилије на Матејево Јеванђеqе, како је написано у оригиналу, уз наш превод и појашњења:
 
"Требало је да ми уопште не потребујемо помоћ од слова (и писаних књига), него да имамо тако чист живот да сама благодат Духа (Светога) буде у нашим душама; и као што су књиге (Светог Писма) исписане мастилом, тако да наша срца буду исписана Духом (Светим). Но пошто смо ту благодат одбацили - тј. немамо чиста срца да у њих директно Дух Свети уписују Речи Божије, -  хајде да прихватимо ову другу пловидбу (=пут/начин). Јер, да је први начин био боqи, - тј. да је боqе било да Реч Божју учимо од Светог Духа него ли од слова и књига - показао је Бог и оним што је рекао и оним што је учинио. Јер и Ноју, и Аврааму, и његовим потомцима, и Јову, и Мојсију, није говорио словима (=књигама), него (им је говорио) Самим Собом, налазећи чистим ум њихов. Али, пошто је сав Јеврејски народ упао у саму дубину зла, тада су настала слова (=списи), и плоче (Закона), и потсећање кроз њих (тј. тако је настало Свето Писмо). И то није било само код Светих у Старом Завету, него се догодило и код оних у Новом Завету. Јер, ни Апостолима није Бог дао ништа написано, него је уместо слова (и књига) обећао дати им благодат Духа (Светога). Јер, вели (Христос), Он ће вас - Дух Свети - потсетити на све (Јн. 14,26). И да дознаш да је то било много боqе, слушај шта каже (Бог) кроз Пророка: Завештаћу им Завет Нови, дајући законе Моје у ум њихов, и на срце ћу их написати, и сви ће бити научени Богом (Јерем. 31,32; Јевр. 8,10;10,10). И Павле (Апостол), - наставqа даqе Златоуст - показујући то исто преимућство, говорио је да је примио закон не на каменим плочама, него на плочама телесног срца (2Кор. 3,3). Но пошто су током времена (qуди) скренули: неки због (искривqених) учења (=наука/заблуда/јереси), а други због (рђавог) живота и понашања, потребно је било опет подсећање кроз слова (и писма). Замисли, дакле, колико је зло: да будући дужни тако живети да нисмо потребовали слова (и списе), него да уместо књига дајемо наша срца Духу (Светоме); па пошто смо изгубили ту част, дошли смо до тога да потребујемо слова (и књиге), да се и овим другим леком нисмо користили како треба!? Јер, ако је преступ (већ) то да потребујемо слова (и списе), а не да стекнемо благодат Духа, погледај колика је оптужба (на нас) да нећемо да се користимо ни овом помоћи (Светог Писма), него презиремо ова слова (=Свето Писмо), као да она ту стоје узалуд и непотребно, и тако навлачимо себи већу казну. Али, да тога не буде, пазимо са тачношћу на оно што је написано (у Светом Писму), и научимо се како је дат Стари Закон, а како Нови Завет"(Омилија 1,1 на Матеја). Даqе Свети Златоуст прелази на тумачење Матејевог Јеванђеqа.
 
Ето на који начин Свети Златоуст објашњава како је настало Свето Писмо Старог и Новог Завета, а исто можемо рећи и за Списе Светих Апостола и њихових наследника, Светих Отаца, и самога Златоуста. Дакле: требало је "да не потребујемо слова/списе" - ни Божанске списе Светога Писма, ни утолико више qудске списе и књиге - него да "уместо књига пружамо срца наша Духу Светоме": да Он у њима уписује своју Божанску Реч, то јест Самога Христа, Логоса Божијег и Мудрост Божију. Али, пошто на тај први спасоносни начин нисмо поступили, нисмо га прихватили, онда је Бог нашао овај "други лек", други начин да наш немар, наш заборав творачке Речи Живота и Смисла, исправи и излечи, па нам је зато дао писано Свето Писмо, говорено и записивано Духом Светим преко духонадахнутих qуди (1Петр. 1,20-21), те је зато потребно слушати и изучавати Свето Писмо. Тако, дакле, започиње овај Свети и Златоусти егзегета своју херминевтику, своје тумачење Речи Божије - Светога Писма.
 
То јест, започиње давањем потпуне предности Духу Светоме над писаном речју, над текстом Светога Писма. Тиме он показује и пројавqује тајну Православне херменевтике, тајну и смисао самога Светога Писма као живе и спасоносне Речи Божије. Тиме нам уствари открива и тајну своје сопствене херменевтике, свога надахнутог тумачења Свете Књиге Божије, као уосталом и тајну осталих Светих Отаца и правих Црквених егзегета. Зато је за нас тако важно светоотачко тумачење Светога Писма. Греше они међу православнима, и још више међу западним хришћанима, који мисле да је прошло доба Светих Отаца и да треба сада дати места неким другим, било којим, необиблистима, или тако названим "библијским наукама" да бисмо пошли даqе у схватању и тумачењу Речи Божије. Не кажемо, наравно, да не требају и савремене библијске науке, даqа истраживања и продубqене студије савремених библиста, итд., али - ако изгубимо Светога Духа као руководитеqа и надахнитеqа поимања и тумачења богоданог садржаја и смисла Светога Писма, онда смо изгубили живу и спасоносну Реч Божију и остајемо само при голом слову и мртвом тексту. А као што је познато: слово убија, а Дух  оживqује (2Кор. 3,6). А нас у Цркви Православној Господ је удостојио и оспособио Духом Својим да будемо служитеqи Новога Завета, служитеqи не слова, него Духа, и та служба Духа је много већа у слави (2Кор. 3,6.8), тј. много више Духом Светим служимо и сведочимо Славу Бога Живога и Истинога, и нашу вечну славу и живот и спасење у Њему и са Њиме. Јер Дух Свети, Утешитеq Цркве, "помаже у нашим немоћима... и сам се Дух моли за нас уздасима наисказаним" (Рм. 8,26) - како у свршавању Свете Литургије, тако и у светом служењу проповедања и објашњавања Речи Божије - Светога Писма.
 
+++
 
Врло је интересантно и веома значајно да је овај Златоустов херменевтички увод и приступ Јеванђеqу Матејевом, и уопште Светоме Писму, ушао у живо Предање наше Цркве, и остао у дубоком сазнању и осећању Православqа, тако да је и буквално употребqен од бројних Светих Отаца и Црквених писаца кроз векове. Навешћу само један пример. Кад сам се бавио словенским преводима и издањима Псалтира (о томе сам и написао један чланак), запазио сам да као срж предговора или поговора у Псалтир, стоје напред наведене богонадахнуте речи Светог Златоуста. Тако, у предпоговору ободског Октоиха Ђурђа Црнојевића са Цетиња, из 1494. године, и такође у од њега изданом Псалтиру, следеће 1495. године, а онда и у даqим издањима ових и других богослужбених књига у милешевској, грачаничкој и др. нашим првим штампаријама, мудри штампар - на Ободу је то био јеромонах Макарије - унео је ову мисао и дословни текст Светог Златоуста.[4] Ту стоји поновqена мисао Златоустова:  да је Бог са Авраамом, Мојсијем, Давидом, као Његовим причесницима и саговорницима, разговарао не "писмом" - словом и књигом - него уживо и лично, па после Оваплоћења Христовог, Он је Духом Светим, у Цркву као у царску ризницу, преко Пророка и Апостола положио "непотрошиво богатство" Речи Божјих, а онда после ових Божијих саговорника, "божанствени мужеви Дамаскин и Козма и Јосиф, песници црквени, научавани наиласком Духа Светога, предадоше нам да песмословимо трисветим гласима Онога Кога у Тросунчаном Божанству славослове на висинама Анђели. И тако изобиловасмо у Писмима (=божанским Књигама), која су учитеq целомудрија, измирење с Богом, узрок сваког доброг дела"... итд.[5]
 
Ово показује да је у живом предању Православне Цркве било присутно и делатно живо осећање те истине коју наглашава Свети Златоуст: да Живи Бог Духом Својим открива директно, без слова и писма, живу Реч Своју живим qудима, који имају отворено и чисто срце и чист ум. Тако је Дух Божији и давалац и критеријум Светога Писма, а не обратно. Према томе, није Свето Писмо као слово и текст, него Дух Божији оно главно у и око Светога Писма. Јер иначе, не би Бог ни јавqао се ни силазио у наш свет и историју, и не би сама Ипостасна Реч Божија - Син и Логос, постао оваплоћењем човек, него би било довоqно "написати" неко писмо, или дати неку "књигу" (као муслимански "Китаб", или чак и као јеврерјску "Тору"). Због тога су и сами Божији qуди, и сами писци Светога Писма, били и према самоме Писму слободни у Духу Светоме, као Творцу и Надахнитеqу самих њих као писаца, и онога што су они написали. Такав пример је Златоустов qубqени Апостол Павле, а затим и сам Златоуст. Например, када неки библисти, протестантски или римокатолички, кажу како Апостол Павле цитира Стари Завет час по преводу Седамдесеторице, час по јеврејском тексту, а час опет не чини ни једно ни друго, него својим речима слободније предаје Реч Божију из Старог Завета, често дајући и посебан, "павловски" смисао, другачији од наизглед буквалног смисла текста, они тиме само показују да не схватају истину: да није Апостол Христов роб слова и текста, нити је он ученик преводилаца Септуагинте, или Масорета и рабина, или још мање да је везан схватањима ондашњих "књижевника" или данашњих "библиста", већ он као Апостол има у себи Духа Божијег (Рм. гл.8), има ум Христов (1Кор. 2,16), одакле и потиче сво Свето Писмо и Старог и Новог Завета. Из овога је такође јасно: зашто фарисеји и књижевници јеврејски нису могли да Апостолима и првој Цркви наметну своје схватање и тумачење Закона и уопште Светога Писма, јер су Апостоли и писци Речи Божије, у Новозаветним Јеванђеqима и осталим књигама, имали у себи Духа Светога Утешитеqа, Који у њима у Цркви пребива, и уводи њих и њу у сву Истину, и Он им лично сведочи о Живој и Ипостасној Речи Божијој (Јн. 14,16-17.26; 16,13; 15,26).
 
У наведеном тексту предпоговора штампаних Псалтира вели се даqе да су писци тих црквених богослужбених књига, као што су песници Свети Јован Дамаскин, Свети Козма Мелод, Свети Роман Слаткопевац, имали истога Духа Светога као и Давид и остали Пророци, и зато су њихов песме - химне, тропари, кондаци, канони -  продужетак Псалтира. И заиста, за дивqење је како се у нашем богослужењу проткивају и преплићу Псалми и Црквене песме, збива се заиста "плетеније словес", како каже премудри Соломон (Прем. 8,8 "строфáс лôгон" = плетен¡õ или извит¡õ словес¢). Зато су ови Оци - песници Цркве - наставак Псалтира, писци нових Псалтира. Јер Дух Свети није престајао да надахњује и руководи народ Божији и qуде Божије у Цркви, и да тако продужује и обнавqа живу Реч Божију, изражавану кроз речи и списе Светих Апостола и Светих Отаца, па дакле и Црквених песника. Узмимо, на пример, ранохришћанску песму "Свјете Тихиј", или величанствену песничку синтезу Великог Славословqа, или песме Велике Недеqе и Васкрса и Педесетнице. Какви су то богонадахнути састави и творенија! Каква духонадахнута поезија, какво богословqе и богославqе. Није био у праву о. А. Шмеман кад је, у своме "Дневнику" (последњи његови текстови), говорио да песме Велике Недеqе заостају за Псалмима и Библијом. Јер, један је исти Дух Свети надахнуо истим дахом, истим благодатним искуством и те њихове речи, као и речи Пророка и Апостола; разлика је можда само у мери вере и мери дара Христовог. Сигурно је да су и једни и други били учесници Трапезе Господње, у предокусу, у предокушају, да би затим сви они заједно опет били још приснији и непосреднији учесници у пуноћи Вечере Царства Небеског.
 
Дакле, Свети Јован Златоуст, као егзегета живе Речи Божије, као тумач Светога Писма, имао је Духа Светога, творца Светога Писма, и Њиме је тумачио цело Свето Писмо и нарочито Посланице свога qубqенога Апостола Павла. Исти је Дух Утешитеq надахнуо Апостола Павла да напише то што је написао, и Златоуста да објасни и шире протумачи то што је у својим егзегетским Омилијама објашњавао и излагао народу Божијем - из Јеванђеqа Светих Четворице Јеванђелиста и код Петог Јеванђелисте - Апостола Павла, који недвосмислено назива своју проповед Речи Божије - Јеванђеqем (Рм. 1,1.9.16; 2,16; 15,16.19.29; 16,25итд.), јер ни Јеванђеqе није завршено са бројем четири.
 
Златоуст се, са слободом надахнутог ученика Христовог и Павловог, односио слободно и према слову и тексту Светога Писма, тако да из његових егзегетских дела видимо да је Свето Писмо доживqавао изнутра, и према њему се односио као свој према своме, свој у своме, па је, рецимо, и надопуњавао смислом понешто што је Апостол Павле у брзини оставио нејасно или недоречено. За пример, наводимо Павлове речи у 1Кор. 12,12: Јер као што је тело једно, и има удове многе, и сви удови једнога тела, иако су многи, једно су тело, тако и Христос, које задње речи Златоуст мења, па каже: "Апостол је овде рекао (уствари) да су Црква и Христос једно, зато је ставио (реч) Христос, уместо (речи) Црква, називајући тако тело Његово" (Омилија 30,1 на 1Кор. ПГ 61,250). Интересантно је да ову наизглед "грешку" у Павловом тексту, тј. замену речи Црква са речју Христос, нико од преписивача или егзегета никада није покушао да измени (не постоји ниједан рукопис Новог Завета са таквом "корекцијом" или "варијантом").
 
Међутим, Златоуст из овог оваквог Павловог текста, као и из других сличних места, изводи сву своју Еклисиологију, која је заиста доследно изведено - "егз-егетизирано" (потсећамо да речексигисис= егзегеза /од глг. екс-сго/ значи буквално: извођење на јавност!) Павлово Црквословqе – богословско исповедање и сведочење о Тајни Цркве, још тачније: о Тајни Христа као Цркве. Златоуст слично изводи и своју Евхаристиологију, тј. сведочење о поистовећењу Евхаристије и Цркве, из познатог, иначе врло кратког, Павловог места у 1Кор. 10,16-17: "Чаша благослова коју благосиqамо није ли заједницца крви Христове? Хлеб који ломимо није ли заједница тела Христовог? Јер је један хлеб - једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо." Из овога темеqног места Павловог Јеванђеqа о јединству Цркве и Евхаристије у Једноме Христу, Свети Златоуст изводи кратак и јасан закqучак: Павле речју "заједница -коинониа" показује да "смо ми (верни=чланови Цркве=Христа) само оно Тело. Јер шта је хлеб? - Тело Христово. А шта постају причасници? Тело Христово. Не тела многа, него једно Тело... Јер је Христос нас учинио Својим Телом, и Тело је Своје опет нама дао. Тако, сви постадосмо Један Христос, пошто смо Тело Његово" (Омилија 24,2 на 1Кор.; Омилија 3,3, на Еф.; Омилија 8,2 на Кол. ПГ 61,200; 62,27; 62,353). Ови дубоко еклисиолошки и евхаристиолошки текстови Павлови и Хризостомови показују јединство Речи Божије у обојици, јединство Једнога и Истога Духа Светога Утешитеqа у њима, јединство Тела Христовог, Цркве, у којем су они, и сви ми, сједињени у једном Хлебу и једној Чаши, тј. у Једноме Христу - једно Тело и један Дух.
 
+++
 
Такви су, мање-више, били и сви остали Оци Цркве Христове Православне, било да су писали мања или већа богословска, истим Духом надахнута дела. Или, пак, да су написали врло мало, као што је, на пример, Свети Сава Српски, други Просветитеq нашег и других околних народа на Балкану. (Први Просветитеqи су били Света Браћа Кирило и Методије).
 
Када је Свети Сава Српски, када се повукао са положаја Архиепископа Жичког, и отишао 1232. године у Јерусалим, тада, како пише његово биограф Доментијан, дочекао га је тамо Патријарх Јерусалимски Атанасије Други (1224-1236.г.), Свети Првојерарх Мајке свих Цркава Божијих - који ће ускоро мученички пострадати за Христа од муслимана, и зато се слави као Свештеномученик - и он га је поздравио речима васкрсне песме (што значи да је вероватно то било у време Ускрса, или је то Патријарх изговорио пред Гробом Господњим, где се стално живи у атмосфери Христа Распетога и Васкрслога): "Гробу отврсту, аду плачушчусја, Марија вопијаше ко скрившимсја Апосотолм: Изидите, винограда делатеqије, пропоједите Воскресенија слово!"(Васкрсни Сједален 1, на Јутрењу, глас 6). Затим је Свети Патријарх те речи применио на Светога Саву, указујући да је и он, као духоносни Божји човек, са Апостолима сведок и проповедник Васкрсења Христовог, и уз то је додао управо ове наведене речи Светог Златоуста: "Ево, и овај је човек Духоносац, и он нам говори оно што говори Свето Писмо: говори нам тако да му није потребно писано Свето Писмо, јер има у срцу своме Духа Светога и Животворнога!" - Ето, из ових речи Светог Патријарха Атанасија види се како је живо Свето Предање у Православној Цркви, живо јер живи Свагдаживим и Животворећим Духом Божијим. Овим је јавно посведочен и потврђен Свети Сава Српски, попут Светог Златоуста, као богонадахнути и духоносни проповедник и објавитеq живе и истините Речи Божије, која је увек Реч Крста и Васкрсења, Реч вечног Спасења и Обожења.
 
Да додамо, као врло карактеристично, и ову чињеницу: да је Свети Сава, после манастира Русика где се замонашио, прешао у манастир Ватопед, и тамо, по сведочењу његових биографа, први параклис који је подигао посветио Светом Јовану Златоусту! Толико га је волио, као што га воли и сав православни свет. Зато су свети ликови Златоречивог Благовесника Јована, његове иконе и фреске, и његова дела, рукописи његови, тако многобројни, далеко бројнији од свих осталих Отаца Цркве. А пре и после свега - његова Божанствена Литургија, која је постала свагдашња Литургија целе Православне Цркве у свим вековима и на свим континентима.
 
Блажене упомене отац Јустин (Поповић), српски богослов и егзегета наших дана, који спада у исту линију, или боqе у исто сазвежђе православних, духонадахнутих и духовођених егзегета и проповедника Речи Божије, веома много је волео Светог Златоуста. Говорио нам је: "Бог да ми опрости, али ма колико да волим све Светитеqе, Златоуста волим изнад свих!" - Питали смо га: "Зашто, аво?" - "Зато што он изражава сву пуноћу Јеванђеqа, све димензије Благовести Христове за свет и човека." И наравно, Ава Јустин је одмах додавао: "И Јеванђеqа Павловог!" Јер је и он, како и Златоуст особито волио и следовао Апостолу Павлу. (Своје духонадахнуто тумачење Павлових Посланица назвао је: "Са Апостолом Павлом кроз живот!"). Отац Јустин је то говорио и из још једног разлога.
 
Наиме, он се, вели, дуго питао: "Шта значе речи Светог Апостола Јована на крају његовог Јеванђеqа: А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом пописало, ни у сами свет, мислим, не би стале написане књиге (Јн.21,25)? Шта је то много друго? Или још боqе: Који су то многи други?" - И одговара: "То су Светитеqи, који су Духом исписане књиге, као жива Јеванђеqа Христова. Сваки је Светитеq наставак Јеванђеqа Христовог. Као што су Дела Апостолска продужетак Светих Јеванђеqа, тако и Светитеqи, и њихова житија, и њихова дела - наставак су Јеванђеqа." - Ето, то је Живо Предање Јеванђеqа Христовог, наставqано и продужавано у Цркви Духом Светим кроз Светитеqе до Златоуста и до данас, и до краја века.
 
Ово је говорио Отац Јустин и за Светог Златоуста. Касније смо, по Јустиновом упокојењу, дознали да је он волио Светог Златоуста и из једног посебног разлога. Наиме, њему се јавио сам Свети Златоуст лично, и Ава је то јавqање записао у своме личном Молитвенику својом руком, где каже да му се јавио Свети Златоуст и "над главом му читао молитву из свога Требника! После тог јавqања живео је, вели, дуго једно благодатно стање, плод благодатне посете благодатног и духоносног Залтоустог Светитеqа. Обојица су, дакле, били qуди духоносни, и такође духонадахнути егзегети живе Речи Божије. И Свети Златоуст и блаженопочивши Отац Јустин протумачили су Матејево и Јованово Јеванђеqе, и скоро све Полсанице Апостола Павла. Наравно, да Отац Јустин не би никако пристао да се упореди са Светим Златоустом, кога је називао Петим Јеванђелистом!
 
Свети Јован Златоуст је, заиста, био нови Јеванђелист, наставqач и продужавалац Јеванђеqа Христа Логоса и Спаситеqа, и као жива христолика и духоносна личност, и као надахнути истим Духом Светим егзегета новозаветне Благовести спасења и вечнога живота за човека и сву творевину. У истом смислу и смеру Златоуст је био и наставqач проповеди и свештенодејства Јеванђеqа, по угледу на Апостола Павла, који своју проповед Јеванђеqа назива јерургијом = свештенодејствовањем Јеванђеqа Божијег (Рм. 15,16). Од свих Светих Отаца Цркве Златоуст је био најближи Светом Апостолу Павлу. Зато је с правом речено: "Уста Христова - Павле, уста Павлова - Јован!"
 
Као богонадахнути, заиста духоносни егзегета Речи Божије, златоречиви тумач Светога Писма, он је за нас и данас, после 1600 година, духовни вођ и учитеq у Јеванђеqу и читавој Библији, тој Књизи Живота, у којој, Црквом и у Цркви, дише Дух Свети и не дозвоqава да та књига, као само текст, постане "мртво слово на папиру", како каже наш православни народ. Златоусти Благовесник је за нас православне богослове и служитеqе у Цркви Богочовека и Спаситеqа свега света Христа Господа, и конкретно за наш приступ и схватање и објашњавање Речи Божије, живи пример и образац егезегезе - изношења на јавност и извођења на видик свима - онога што и јесте слово и дух Светога Писма, а то су речи које су Дух и Живот - Речи Живота Вечнога (Јн. 6,63и70), које извиру из Ипостасне Речи Божије, Живототворног и Светворног Логоса Очевог, и увиру у Њега као Логоса Оваплоћеног и Спасоносног, као Слово Које је постало Тело и уселило се у нас и међу нас, и видесмо - и доживисмо - славу Његову као Јединороднога од Оца, пун благодати истине, тј. Духа Светога (Јн. 1,14.18; 3,16; 4,4,23; 14,26; 15,26; Мт. 3,16-17; 12,18.28). Видесмо и доживесмо - и видимо и доживqавамо у Духу Светом у Цркви Апостола и Отаца - славу Његову као Проворођенога међу многом браћом (Рм. 8,29), јер је Он постао Црква - заједница верних и Светих, Пуноћа Онога Који све испуњава у свему (Јн. 1,14; Еф.1,22-23).
 
Као богослови и егзегете Речи Божије није довоqно да Светог Златоуста следујемо само у његовим текстовима, па ни у егезегетском методу којим он тумачи Свето Писмо, него пре свега да Богу пружамо и приносимо чист ум и срце своје, да би у њима Дух Свети могао да уписује и исписује Своје божанске и боготворне мисли, слова, речи, да уписује, опет и опет, Нови Завет Божији, не на каменим плочама мртве вере и срца отврдлог и задриглог "окамењеним нечувствијем", како кажемо у молитвама Богу нашем, тј. срца и ума грехоqубqем и пристрасношћу неспособног и непријемчивог за благодат покајања и смирења, за благодат богомудрости и смиреноумqа, какве је духодарне врлине и харизме имао Свети Златосут. Да ту опитну истину православне, црквене егзегезе изразимо речима Оца Јустина: творимо да бисмо разумели - "твори да би разумео", говорио је он - то је по њему основно правило православног читања и тумачења Светога Писма. Или још боqе познатим речима Светог Григорија Богослова: "Треба се прво очистити - па онда (друге) чистити; прво постати мудар - па умудривати; постати светлост - па просветqивати; приближити се Богу - па друге приводити Њему; бити освећен - па освећивати; руководити рукама (непосредно); саветовати - савесношћу" (Беседа 2,71: Апологија, ПГ 35,480). У наставку речи Свети Богослов ублажава своје строге и за нас грешне и острашћене скоро недостижне речи, додајући једно "макар", тј. макар започети очишћавати се; макар започети сопствено умудривање и омудрошћење; започети своје просветqивање, - али не европском "просвећеношћу", од које данас заслепqује и срце и савест поштеног човека и хришћанина, него Божијом светлошћу, светлошћу оном којом је започео овај свет, када је Бог Творац рекао: Да буде светлост! - И би светлост (Пост. 1,3). То је она Светлост која обасјава свакога човека који долази на свет (Јн. 1,9). И још више она светлост и просвећење које дарује Христос - Вечна Светлост света и свега створенога, и Дух - Фотодотис и Фотагогос - Светлодавац и Светловодитеq свих Светих, свега Светога, свега што је свето и и умно, и честито и "миломе Богу приступачно", како каже наш народ, тј. свега Богоугоднога и Спасоноснога.
 
Богу хвала, и данас, после 1600 година од блаженог представqења Светог Оца нашег Јована Златуста, од његовог пресеqења из овога Божијег света и века, у онај боqи и непролазни Божији Свет и Век, то јест у Царство Небеско, у Град Бога Живога, Јерусалим Небески, у Свечани Сабор Анђела и Цркву Првородних записаних на Небесима, и међу духове савршених Праведника, код Господа Исуса, Посредника Новога-Вечнога Завета (Јевр. 12,22-24), има још сличних њему православних духовођених егзегета и проповедника живе Речи Божије, која је делотворна, оштрија од свакога двосеклога мача, и продире све до раздеобе душе и духа, и зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца qудских (Јевр. 4,12; ср. Јерем. 23,29: "Реч Моја - подобна је огњу, вели Господ, и подобна је чекићу који разбија стену"). Међу таквима су и Златоустови благодарни и благородни ученици и следбеници у овоме маломе, али Христу верноме народу Божијем - Свети Николај Жички, Нови Златоуст, и Преподобни Јустин Нови Ћелијски, који је Светог Златоуста и назвао Петим Еванђелистом, и написао му дивни, духонадахнуту Молитву, после онога, напред поменутог јавqања овог Светитеqа њему и благодатног благосиqања над главом његовом.  Ту Јустинову Молитву Светом Златоусту приложићемо у прилог нашем кратком муцању о овоме Златорерчивом и Богоносноме егзегети Речи Божије, чију 1600-годишњицу сада прославqамо. Уз његов последњи у земном животу славослов Богу Живоме и Истинитоме: Докса то Тео пантон ?16783Mon, 25 Nov 2019 19:57:37 +0000Свети Јован Златоуст: Беседа по рукоположењу за презвитераhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%B7%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%83%D1%81%D1%82-%D0%B1%D0%B5%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%B0-%D0%BF%D0%BE-%D1%80%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B6%D0%B5%D1%9A%D1%83-%D0%B7%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B7%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B0-r16782/

dstl5251.jpg

Свети Јован је ову беседу изговорио у Антиохији по рукоположењу у чин презвитера. Рукоположио га је епископ антиохијски Флавијан почетком 386. године по Рождеству Христовом. Насловљсна је као прва, тј. прва у низу свих беседа изговорених са црквене катедре. То је беседа „о себи, и о епископу, и о мноштву народа".
 
 
Зар је истина оно што се догодило са мном? Зар се одиста испунило то што се испунило и ја се не варам? Зар ово није ноћ и сновиђење, него стварни дан и сви смо ми будни? Ко би поверовао да је дању, када су људи будни и не спавају, смирени и презрени младић узнесен на такву висину власти? Ноћу нимало не би било чудно да се тако нешто догоди. Ноћу су и људи наказног изгледа, који оскудевају чак и у неопходној храни, сањали како су витки и лепи и како се наслађују царском трпезом, али ти прикази су били само сан и обмана сновиђења. Такво је својство снова: они су несвакидашњи и необични, и чудне су њихове забаве. Али дању и у стварности овако нешто се не догађа тако лако. А данас се, као што видите, догодило. Збило се и испунило нешто што је невероватније од сновиђења. И град, толико велик и пун народа, и народ, толико диван и велик устремио се према мојој маленкости као у нади да ће од мене чути нешто велико и важно. Али, ако би моје речи текле као непресушне реке, и ако би у мојим устима били извори речи, и тада, при таквом мноштву окупљених слушалаца, тај би се ток од страха код мене одмах зауставио и воде би се повукле. А ја не само да немам реке и изворе речи, него немам ни довољно оскудних капи. Како онда да се не бојим да и тај мали млаз не пресуши од страха и да не буде оно што обично бива са телима. А шта то бива са телима? Често када држимо у руци много ствари и стежемо их у шаци, ако се уплашимо испустимо све због слабљења наших нерава и телесних снага. Бојим се да се исто то данас не догоди и са мојом душом, те да оно мало оскудних мисли, које сам са великим трудом скупио за вас, од страха не падну у заборав, да не ишчезну и не одлете, а мој ум да остане пуст. Због тога молим све вас, и старешине и подчињене, колико сте ми улили страха својим доласком и слушањем, да улијете у моју душу исто толико смелости усрдношћу у вашим молитвама, те да измолите Онога Који дарује реч свима који благовесте са великом силом (Пс. 67,12) да и мени даде реч кад отворим усша своја (Еф. 6,19). Вама, који сте толико многобројни и толико велики, разуме се, није тешко да опет окрепљујете душу једнога младића, скрхану страхом. И било би праведно када би сте испунили ову моју молбу, јер ради вас ја сам се одлучио да примим овај удео, ради вас и ваше љубави, од које ништа није силније и моћније, која је и мене, не толико искусног у беседништву, убедила да говорим и приморала да ступим на поприште учења, мада никада раније нисам ступао на такво поприште, него сам увек био међу слушаоцима и наслађивао се спокојним ћутањем. Али зар постоји тако суров и недружељубив човек који би могао вашем скупу одговорити ћутањем и на вашу пламену жељу да слушате не би рекао ништа, макар био ћутљивији од свих људи? Дакле, намеравајући да први пут говорим у Цркви, хтео бих прве плодове да посветим Богу Који нам је дао овај језик. Тако је и ред Јер Речи (Логосу) не треба посвећивати само прве плодове са гумна и из бачви, него и прве плодове речи. Штавише, на плодове речи се то односи у далеко већој мери него на плодове који се добијају од снопова. Уз то, овај плод је и нама више својствен, а и Самоме Богу је пријатнији. Гроздове и класје изнедри земља, отхране их потоци и кише, а обраде их руке земљорадника, док свештену песму рађа побожност душе, васпитава је добра савест, а прима је у небеске ризнице Сам Бог. И колико је душа боља од земље, толико је боље и оно што из ње израста. Због тога иједан од пророка, дивни и велики муж, Осија му је име, саветује онима који су увредили Бога и желе да га умилостиве, да не приносе као жртву ни стада волова, ни одређену меру брашна, ни грлицу нити голуба, нити било шта слично. Него шта им саветује да принесу? Узмите, каже, са собом речи (Ос. 14, 3). Зар је реч жртва? - питаће неко. Јесте, љубљени моји, највећа и најдрагоценија, и боља од свих других. И ко то говори? Онај који свакако најбоље то зна: храбри и велики Давид. Приносећи у своје време жртву благодарности за победу у рату, овако је говорио:
 
Славићу име Божије у песми, величаћу га у хвали (Пс. 68, 31). Затим, показујући нам преимућство ове жртве, додаје:
 
То је Богу милије од вола, од телета с роговима и с папцима (ст. 32). Тако сам и ја данас хтео да принесем ове жртве и окропим духовни жртвеник крвљу овога приноса. Али како то да учиним? Један премудри муж заграђује ми уста и улива ми страх речима: Није пријатна похвала у устима грешника (Сирах. 15,9). Као што у венцу не треба да буде чисто само цвеће, него и руке које га сплићу, тако у свештеним песмама не треба да буду благочестиве само речи, него и душа која их сплиће. А моја душа није чиста, нема смелости и пуна је многих грехова. Али људима попут мене не заграђује уста само овај закон, него и други, старији, којије пре овога установљен. А тај закон је увео Давид, који нам је управо говорио о жртвама. Он је рекао: Хвалите Господа на небесима, хвалите га на висини, а мало затим: хвалите Госиода на земљи (Пс. 148,1,7). Позвавши и једну и другу твар, горњу и доњу, умну и чулну, невидљиву и видљиву, ону што је на небу и ону под небом, и саставивши их у један хор заповеди им да хвале Цара свију, али у тај хор не позива грешника, него и овде затвара пред њим врата.
 
2 А да би вам моје речи биле јасније, прочитаћу вам најпре сам псалам. Хвалите Госиода на небесима, каже он, хвалите га на висини. Хвалите га сви анђели његови, хвалите га све силе његове (ст. 1-2). Видиш ли анђеле како га хвале? Видиш ли арханђеле? Видиш ли херувиме и серафиме? Видиш ли горње силе? Јер када каже: све силе његове, он мисли на читав лик небеских сила. А видиш ли ту грешника? Како може грешник бити на небу, рећи ћеш? Сиђимо онда на земљу и пређимо у други део хора. Али ни ту га нећеш наћи. Хвалите Госиода на земљи, велике рибе и сви бездани... Звери и сва стока, бубе и птице крилате (ст. 7,10)... Нисам узалуд и без разлога код ових речи заћутао. Смутише се мисли у моме уму и дође ми да горко заплачем и тешко уздахнем. Шта може бити јадније, реци ми? Шкорпиони, змије и гмизавци се позивају да хвале свога Творца, само се грешник искључује из овог свештеног хора. И то је праведно. Грех је зла и свирепа звер која се не устремљује само на творевину, него отров своје злобе бљује и на славу Господњу: Јер се име Божије због вас хули међу незнабожцима (Ис. 52,5; Рим. 2,24). Зато је пророк и изгнао грешника из васељене, као из свештене отаџбине, и отерао га у прогонство. Тако добар музикант са подешеног инструмента кида растегнуту струну да не квари хармонију осталих звукова. Тако умешни лекар одсеца иструлели део руке или ноге да се од њега зараза не би проширила на остале здраве делове тела. Тако је учинио и пророк, одсекавши грешника од целог тела творевине као истегнуту струну и као иструлели орган. А шта ја да чиним? Пошто сам и ја одбачен и одсечен, онда, разуме се, треба да ћутим. Реците ми шта да чиним. Да ћутим? Зар ми нико неће дозволити да хвалим нашега Господара? Зар сам узалуд од вас молио да се помолите за мене? Зар сам узалуд прибегао вашем покровитељству? Не, није узалуд. Нашао сам друкчији начин за хвалоспев, и то по вашим молитвама које усред овог мог недоумевања заблисташе као муње у мраку: хвалићу своје саслужитеље. Могу се хвалити и саслужитељи, а када они буду хваљени, њихово прослављање ће свакако прећи и на Владику. А да се Он и на тај начин прославља, о показује и Сам Христос речима: Тако да се светли свешлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и ирославе Оца вашега којије на небесима (Мт. 5,16). Ето другог начина за хвалоспев који и грешник може применити, а да не наруши закон.
 
3. Дакле, којега међу саслужитељима да хвалим? А кога другог, ако не заједничког учитеља наше отаџбине (Флавијана, епископа антиохијског), а кроз отаџбину и читаве васељене? Као што је он вас научио да се борите за истину до смрти, тако сте и ви друге људе научили да се радије растану са животом, него са побожношћу. Хоћете ли да му од овога сплетемо венце похвале? Хтео бих то и ја, али видим бескрајну дубину подвига и бојим се да реч, потонувши у ту дубину, неће имати снаге да се врати назад. Требало би набројати старе подвиге: путовања, бдења, старања, савете, борбе, трофеје за трофејима и победама, дела која не превазилазе само мој, него и сваки људски језик, дела која траже апостолску реч, надахнуту Духом Који може све да исприча и свему да научи. Зато ћемо мимоићи ову област и окренути се другој, безбеднијој, која се може препловити и на маленој лађи. Усмерићемо беседу на уздржање и испричати како је он потчинио стомак, како је презрео раскош, какоје одбацио богату трапезу, иако био васпитан у угледној кући. Нимало не чуди када се на такав убоги и сурови живот одлучује неко које живео у сиромаштву. Њему је сама оскудица сапутник и друг који му свакодневно олакшава ово бреме. Али ко је поседовао богатство, њему није лако да се истргне из таквих окова. Његову душу обузима велико мноштво болести, тј. страсти, које попут некаквог густог и тамног облака заклањају ум и не допуштају му да погледа на небо, него га приморавају да обара поглед и гледа у земљу. Заиста, нема ничега што би толико спречавало узлажење на небеса као богатство и све невоље које из њега произилазе. Нису то моје речи, него пресуда којује изрекао Сам Христос: Лакше је камили ироћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије (Мт. 19,23-24). Али ево, оно што није лако, а још боље рећи оно што је немогуће, постало је могуће. Оно због чега је Петар био у недоумици пред Господом и што је хтео да сазна, то смо сви ми видели остварено, и чак више од тога. Јер овај муж не само што је сам узишао на небо, него и уводи онамо толики народ. Поред богатства ништа мање препреке нису биле његова младост и превремена смрт родитеља. То још више може омрачити душу свакоме човеку, јер колико је у томе чари, колико отрова! Али он је и ту извојевао победу и устремио се према небесима, прионуо уз тамошњу љубав према мудрости. Није ни помислио на сјај овоземаљског живота, није се обазирао на углед својих предака, боље рећи управо се обазирао, али не на оне који су му преци по телу, него на оне који су му блиски по благочестивом расположењу. Због тога је и постао такав. Обазрео се на патријарха Аврама, на великога Мојсија који је био васпитан у царскоме дому, наслађивао се раскошном трпезом и кретао се усред жамора египатског (а ви знате какви су варвари, каквом су гордошћу и таштином испуњени), али је све то занемарио и добровољно прешао на глину и цреп. Цар и царски син пожелео је да буде један од робова и заробљеника. Због тога се и вратио у много већем сјају од оног којије одбацио. После бекства и служења код таста, после невоља у туђини, вратио се цару као да му је господар, или боље рећи као да му је бог: Ево, говори Господ, поставио сам те да будеш бог фараону (Излазак 7, 1). Био је славнији од цара, мада није имао дијадему и није се облачио у пурпур, нити се возио у златној двоколици, него је презрео сву ту раскош, јер као што каже (Писмо): сва је украшена кћи царева изнутра (Пс. 44,14). Он се вратио са жезлом којим је заповедао и људима и небесима, и земљи, и мору, и природи ваздуха и воде, језерима, изворима и рекама. Јер са стихијама је бивало све што је пожелео Мојсије. У његовим рукама творевина се преображавала и као некаква покорна робиња, видећи да је дошао пријатељ њеног господара, у свему га је слушала и повиновала му се као Самоме Владици. На њега се обазревши и овај муж је постао исти такав, а уз то је још био и млад, ако је уопште икада био млад, у што ја не верујем, јер такав стваралачки ум је имао од самога рођења. Али био је још млад по годинама, па и поред тога је обухватио сву мудрост према љубави и спознао да је наша природа слична пољу зараслом у шипражје, те је лако одсецао душевне болести благочестивим речима као некаквим српом, остављајући земљораднику чисту њиву за сетву, а посејана семена је опет усађивао у дубину да се укорене одоздо и не страдају од сунчевих зрака, и да их не загуши трње. Тако је он обрађивао своју душу, а похоту тела кротио је лековима уздржања. Своје тело, као некаквог непослушног коња, зауздавао је постом и толико га је уздржавао да је и сама уста похоти окрвавио. Додуше, у свему томе се држао неопходне умерености. Није сувише напрезао тело, јер ако се коњ сувише спута, није подесан ни за какву службу. Али није му допуштао ни да се прекомерно ухрани, јер кад се тело угоји, оно устаје на ум и бори се против свога господара. Уместо тога, он се истовремено бринуо и за здравље и за пристојност свога тела. Али није био такав само у својој младости, него и кадаје прошао тај узраст, он није занемарио ово старање. Напротив, чак и сада, када се налази у старости као у тихом пристаништу, наставља да се о свему томе брине као и раније. Заиста је младост, љубљени моји, слична разјареном мору, препуном свирепих таласа и бурних ветрова. А седа старост уводи душу као у некакву тиху луку, дозвољавајућијој да се наслађује безбедношћу овога узраста. Наслађујући се сада њоме и налазећи се, као што већ рекох, у пристаништу, овај муж се и даље брине за оне које витлају буре усред мора. Таквоме страху он се научио од Павла који се узнео на небо, затим прошао друго и достигао чак до трећега неба, али је и после тога говорио: бојим се да проповедајући другима не будем сам одбачен (1 Кор. 9, 27). Због тога и овај муж држи себе у сталноме страху, да би могао непрестано пребивати у безбедном стању и седети крај кормила, али не пазећи на положај звезда нити на подводно камење и гребење, него нападајући демоне, уклањајући ђавоље замке и борећи се против злих помисли. Обилазећи читаву своју војску он се брине за свачију безбедност. Он не само што води рачуна да лађа не потоне, него још предузима и све мере да нико од путника на броду не доживи некакву непријатност. Захваљујући њему и његовој мудрости сви ми пловимо без опасности, пуним једрима.
 
4. Када смо изгубили претходног оца (Св. Мелетија, Флавијановог претходника на епископској катедри у Антиохији), који нам је родио и овога, наш положај је био тежак. Због тога смо и плакали горко, као без наде да ће овај престо добити другога таквог мужа. Али када се појавио овај муж и стао на средину, одагнао је сву нашу потиштеност као облак, распршио жалост и прекинуо плач, и то не постепено, него одједном, као даје његов блажени претходник устао из гроба и опет узашао на овај престо. Али ево, занео сам се подвизима нашега оца и неприметно одужио беседу преко мере, али не преко мере његових подвига, јер о њима нисам ни почео да говорим, него преко мере која приличи мојој младости. Зауставимо беседу ћутањем, као да смо стигли у пристаниште. Она, додуше, неће да се заустави, него са роптањем и негодовањем жели да се у потпуности наслади цвећем (красноречивости), али љубљени моји, то је немогуће. Престанимо стремити ка недостижном. За нашу утеху довољно је и оно што је речено. Тако бива и са драгоценим мирисним уљима. Не само када их неко пролије из посуде, него и када прстом само додирне њихову површину, оне се растварају у ваздуху и на све присутне шире свој дивни мирис. Исто се догодило и сада, али не силом мојих речи, него одважношћу подвига овога мужа. Удаљимо се, удаљимо се и обратимо се молитвама: помолимо се да заједничка наша мати (Црква) остане непоколебљива и чврста, и да овај отац, учитељ, пастир и кормилар поживи много година. Ако ви обраћате некакву пажњу и на мене (не осмељујем се да себе поставим у исти ред са свештеницима, јер недоношче не треба сматрати једнаким са онима који су рођени у своје време), ако дакле и мени удељујете неку пажњу, макар као каквом недоношчету (1 Кор. 15, 8), помолите се да ми се пошаље велика помоћ са висине. Раније, када сам сам за себе живео спокојно, није ми била потребна заштита. Али сада када сам изведен на средину, како год да се то догодило, било људским старањем или Божанском благодаћу (о томе и не говорим са вама да неко не би рекао како говорим неискрено), дакле када сам изведен и пошто сам примио на себе ово велико и тешко бреме, потребно ми је много руку које ће притећи у помоћ, потребне су ми безбројне молитве како бих у онај дан могао у целини вратити Владики залог који мије дао, јер тада ће сви који су добили таланте бити позвани и доведени, и мораће да положе рачун за оно што су добили. Дакле, помолите се да не будем међу онима који су везани и бачени у таму (најкрајњу), него међу онима који ће добити бар мало снисхођење, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Коме нека је слава, и моћ, и поклоњење у векове векова. Амин.
 
 
Преузето из књиге:
Свети Јован Златоусти
ШЕСТ КЊОГА О СВЕШТЕНСТВУ
Друго издање
Епархија банатска
Вршац 2001.
 
]]>16782Mon, 25 Nov 2019 19:50:35 +0000Свети Јован Златоустhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%B7%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%83%D1%81%D1%82-r16780/

i24286.jpeg

Рођен је у Антиохији, где је студирао богословље у склопу школе библијске егзегезе којом је руководио Диодор Тарсијски. У Антиохији је рукоположен у чин ђакона и свештеника (385). Као ђакон пише "О свештенству", дело непревазиђено до данас; као свештеник посветио се проповедничкој служби. 
 
 
Проповеда свакодневно, на одређене теме, али нарочито о личној и друштвеној етици, бранећи сиромашне и израбљиване, осуђујући богате и оне који држе власт. У беседи "О статуама" подржава оне који се беху побунили против царске породице. Саставља Егзегетске омилије на све књиге Старога и Новога Завета; нарочито га привлаче посланице Св. Апостола Павла.
 
Благодарећи његовој проповедничкој слави, 397. године изабран је за епископа цариградског, где ће ускоро ући у сукоб са Евтропијем, министром двора цара Аркадија, и са царицом Евдоксијом јер је предлагао потпуну реформу начина живота, како у Цркви тако и на царском двору. Под сплеткама Патријарха Теофила Александријског, Свети Јован је збачен са престола 402. године. Поново долази из првог прогонства, а напослетку Евдоксија га прогони у Кукуз, где је умро 407. године. Одавде пише највећи део писама, међу којима и оних седамнаест Писама Олимпјади.
 
Св. Јован Златоусти имао је велико поштовање према Светоме Писму и Светој Литургији. Дух Свети надахнуо је Писмо и Дух га тумачи кроз лично просвећење. Зато је читање Светога Писма средство да се прими благодат, показује Св. Јован Златоусти. Свом његовом теологијом господари синергија: читање Светога Писма и просвећење од Духа, обред Тајни и делање Духа, вера као дар и дела као човеков одговор на Божији дар. Вера није довољна за спасење, јер Бог не присиљава већ привлачи оне који хоће да буду привучени. Исто тако, у вршењу Тајни, обред или материја нису довољни, него је нужно призивање Духа Светога. У својој друштвеној етици, Св. Јован Златоусти је доказивао да је љубав према ближњем и сиромашном права тајна.
 
 
]]>16780Mon, 25 Nov 2019 19:41:31 +0000Јеромонах Игнатије (Шестаков): Свети Јован Златоуст и његова Литургијаhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%85-%D0%B8%D0%B3%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%88%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%B2-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%B7%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%83%D1%81%D1%82-%D0%B8-%D1%9A%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%BB%D0%B8%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0-r16779/

sfantul_ierarh_ioan_gura_de_aur_arhiepiscopul_constantinopolului_savarsind_sfanta_liturghie.jpg

На свим језицима на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог. Најчешће, током године, управо она окупља све нас око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење Цркве, то је најважнији догађај за човека који је примио крштење. Она је залог његовог спасења.
 
Данас је за све нас посебна радост: на овај прелепи дан ми не само да празнујемо Васкрсење Христово, сусрећемо васкрслог Христа, прослављамо Га и сједињујемо се са Њим, него прослављамо и спомен на великог светитеља Цркве Христове, ученика, следбеника, и учитеља Цркве, великог подвижника, богослова и проповедника ‒ светитеља Јована Златоустог.
 
Био је то човек који је, без изузетка, сав свој живот и све своје велике дарове и таленте добијене од Творца, дао на служење свом Божанском Учитељу, Господу нашем Исусу Христу, у подизање, заштиту, грађење Његове Цркве, на укрепљење тог божанског организма и његову заштиту од јереси, раскола и лажних учења.
 
Пошто је у младости остао без оца, сам са мајком, Свети Јован се предао изучавању највиших, у то време, наука: његови учитељи били су и филозофи, и хришћански подвижници. Када је његова мајка отишла Господу, светитељ је поделио све своје имање и повукао се да се подвизава у пустињи. Дуго времена је живео са истим таквим отшелницима, друговима и браћом својом по труду и борби. Подвизавао се у тиховању, посту и молитви, избегавајући сваку људску славу и почасти. Уклањао се чак и од служења које су желели да му дају и које му је Црква припремала. Ипак, није могао дуго да се уклања од тог служења. Без обзира што је већ тада начинио много подвига, написао предивна апологетска дела, Црква га је призвала на још узвишеније служење ̶ изабрала га је за свог архијереја. Временом је постао и архијереј на Константинопољској катедри. Тамо је са љубављу, подвигом, кротошћу поучавао народ Божији, а Цркву подизао и уређивао.
 
Мноштво дела је оставио овај човек за собом. Ретко који подвижник може с њим да се упореди: био је и апологета, и тумач Светог Писма. Писао је беседе на разне теме, које се до данас, према Уставу, током богослужења читају у цркви. Присетимо се његове предивне проповеди „Слово на Васкрс“, која се по читавом свету неизоставно чита на тај празник. Таквих беседа је много. Али, вероватно, најважније његово дело, оно са чиме имамо непосредни контакт и што нам свима служи на спасење, ‒ Божанска литургија светог Јована Златоустог.
 
Свети Јован није био њен творац у буквалном смислу. Било је пре њега подвижника који су састављали овај чин годинама и вековима, али се он истакао као уредник – обновио ју је и поправио, знајући већ на свом личном искуству, шта је неопходно Цркви и човеку, премда слабом, али у потрази за спасењем. Од тада, од IV века, ова литургија се неодложно служи скоро на свим језицима света. На свим језицима, на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог, и најчешће, током године, она нас окупља све заједно око Чаше са Телом и Крвљу Христовом.
 
Божанска литургија је најважније богослужење у Цркви. То је најважнији догађај за човека који је примио Крштење и залог је спасења у Светој тајни Крштења. Она је тајна сједињења са Телом и Крвљу Христовом, које се одвија током Божанске литургије.
 
Са ужасом видимо како многи хришћани, до данас нису ово разумели и не могу спознати. А, ми, улажемо врло мало напора како би цео свет сазнао колико је учешће у Божанској литургији важно за спасење душе сваког хришћанина. Нема ништа више, ништа јаче, важније тога дана него да се сретнемо са Господом нашим Исусом Христом и сјединимо се са Њим, нераздвојно да се слијемо са Њим у молитви, и причешћу Светим Христовим Тајнама.
 
Јован Златоусти је посебно говорио о Причешћу. Говорио је да човек, који се причешћује, који се сједињује са Христом у Причешћу, представља тело и то тело задобија Главу. То јест, човек који се не причешћује Телом и Крвљу Христовом, не може бити потпуни човек и хришћанин. Он је као тело без главе. Сви смо ми тело Христово, а Глава нам је Христос ̶ сједињујући се са Његовом Божанском Крвљу, којом је Он опрао наше грехе и искупио овај свет, ‒ ту Крв нам Господ даје данас, враћа је, да бисмо се слили са Њим у целости. Када човек воли нешто у овом свету, или неког човека, или неку појаву, он као да се стапа са предметом своје љубави, тежи да постане једно тело са њим. Тако су и хришћани призвани да теже стапању са Христом у тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. То је, са једне стране, тако просто, а са друге стране, недостижно. За то су неопходни смирење, љубав, кротост, и послушање Цркви Христовој, слично оном које је сав живот пројављивао божански учитељ, чија су златна уста проповедала истину и спасење.
 
Светитељ нам говори да током литургије, из олтара, као из раја, истичу реке Божанске Истине, и око тог извора се окупљају анђели, притичу, као што се око животворног извора тискају јелени у пустињи. Тако се скупљају анђели, архангели, свети и сви ми, заједно са њима, око тог извора, да се напојимо Божанске Истине, да се окрепимо, да се наша изнурена душа,што је пресахнула у пустињи греха, израњавана ђаволским стрелама, напије те Божанске воде ‒ Крви Христове, Његовог Тела, и да би живела, била жива у Животу Вечном, и била нераздвојна са Христом и свим светима. Јован Златоусти даје и такав пример хришћанима, којима Господ дозвољава да се устима својим дотичу Његовог Тела.
 
 
Он говори, док се обраћа причасницима: причестивши се Телом и Крвљу Христовом, постајете попут лавова, којих се ђаво боји, и од којих његове слуге беже у ужасу и страху. Ето каква сила и каква непобедива благодат је дата свима нама, хришћанима, и колико снаге, енергије, колико подвига је издржао Јован Златоусти, да би до нас, глувих, бунтовних, колебљивих, кукавички малодушних, али ипак жељних спасења, донео ову истину. Сјединивши се са Телом и Крвљу Христовом, узносићемо хвалу Спаситељу нашем Господу Исусу Христу, Творцу неба и земље, и великим подвижницима, и светом Јовану Златоусту. Његовим молитвама да нас Господ помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин.
 
 
]]>16779Mon, 25 Nov 2019 19:38:42 +0000Презвитер др Оливер Суботић: Свети Јован Златоустиhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B7%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%80-%D0%B4%D1%80-%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D0%B2%D0%B5%D1%80-%D1%81%D1%83%D0%B1%D0%BE%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%B7%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B8-r16778/

zlatousti_1.jpg

Сваки Светитељ кога Црква прославља има нешто специфично и непоновљиво јер је и свака људска личност јединствена. Неким од Светитељâ Црква је због посебног доприноса који су дали доделила и посебан епитет. Тако имамо неколико Богословâ, Великих, Мелодâ... И само једног кога зовемо Златоуст – Светог Јована, патријарха цариградског, кога данас славимо.
 
Светог Јована Црква је назвала Златоустим због изузетног беседничког дара и чињенице да је протумачио цело Свето Писмо као нико пре и нико после њега. Када читамо његове беседе и тумачења не можемо се отети утиску да је свака реченица дубоко надахнута Духом Светим. Једино је тако могуће објаснити решења која је он налазио за тешко разумљиве ствари или, пак, за места Светог Писма која нам споља делују контрадикторно. Златоусти је то тако лепо објаснио да су се сви каснији тумачи ослањали на њега. Можемо слободно рећи: ако би се којим случајем десило да нам је од тумачења Светог Писма до дана данашњег остало само оно што је Златоусти написао, било би сасвим довољно да имамо комплетан увид.
 
У црквеном предању је остала повест да је Златоусти био лично од Апостола Павла вођен приликом тумачења Светог Писма. И као што Апостол Павле није био међу сведоцима Христовог овоземаљског живота, али је откривењски лично од Христа био научен (Гал 1, 12) и због тога назван „устима Христовим“, тако и Златоусти није живео у времену и у близини Павловој, али је лично од Павла благодаћу Божијом добио помоћ приликом разумевања Светог Писма, и био назван „устима Павловим“.
 
Што се дара беседништва тиче, никада није било таквог беседника у Цркви. Колико год да је трајала његова беседа, народ ју је помно слушао. Није ту само реч о красноречивости – његова реч је имала посебну силу да сеже до највећих дубина бића и да попут сечива отклања све оно што је нечисто. Те беседе су имале енергију да верни народ покрећу на духовни живот, да га поправљају и надахњују на путу ка Христу.
 
У својим беседама Златоусти није штедео оне који су били противници Цркве. Тако је стекао доста непријатеља, а међу њима и саму царицу, на чију је наредбу и прогнан. Но управо је у прогонству просијао, изговоривши чувену реченицу која је врхунац његовог духовног стваралаштва: „Слава Богу за све!“. Јован је на тај начин показао како се треба односити према сваком искушењу: тако што ћемо дати славу Богу. И Господ коме је он дао славу је брзо и Сам
 
узвеличао свога незаборавног слугу – недуго после Златоустове смрти прославили су га не само верни народ, пријатељи и Црква уопште, већ су и потомци његових непријатеља морали да клекну пред његовим моштима и да замоле за опроштај греха својих предака.
 
Ми се сећамо овог Светитеља не само данас, већ сваке свете Литургије, будући да служимо литургијску форму коју је управо Свети Јован Златоусти уобличио од литургије Светог Василија Великог. Приликом Проскомидије, када издвајамо честице за различите чинове светих, посебну честицу издвајамо за овог Светитеља, што говори о части коју му Црква признаје. Јовановом личношћу је посебно био очаран наш Ава Јустин Ћелијски, који је написао дванаест
 
томова Житија Светих, али је међу свим тим Светитељима срцем највише био везан управо за Златоуста. Помолимо се Светом Јовану Златоустом, да се његовим молитвама и ми просветимо умом и срцем, те да свагда, и у добру и у злу, можемо рећи: „Слава Богу за све!“, амин.
 
 
*Из књиге Празничне беседе (Бернар, 2014), презвитера Оливера Суботића
]]>16778Mon, 25 Nov 2019 19:36:48 +0000Архиепископ Георгије (Вагнер): Златоустова Литургија и свети Јован Златоустhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%B3%D0%B5%D0%BE%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B2%D0%B0%D0%B3%D0%BD%D0%B5%D1%80-%D0%B7%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%83%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B0-%D0%BB%D0%B8%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%B7%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%83%D1%81%D1%82-r16777/

dstl1259.jpg

Тема о којој би данас хтео да говорим можда је некимa од вас помало чудна. Са једне стране, већина људи који су добро укорењени у православно предање углавном и не помишљају да овде постоји некакав проблем.
 
 
Са другe стране, постоји читава литература западних стручњака – патролога и литургичара – који у наше време, готово једнодушно, поричу постојање било какве везе између великог Оца Цркве какав је био Јoван Златоуст и литургијског обрасца који носи његово име. “Литургија названа Светог Јована Златоустог није аутентична“, каже један познати патролошки приручник (Бертолда Алтанера). И познати литургичар Алфонсо Раес сабрао је у свом чланку из 1958.г. “Аутентичност византијске литургије Светог Јована Златоустог“1 , сва образложења која, чини се, оповргавају аутентичност овог литургијског обрасца. Нисам апологета и не сматрам да ми је задатак да по сваку цену браним предање које састављање ове литургије приписује Светом Јовану Златоусту.
 
Чињенице ме, пре свега, приморавају да подвргнем критици критичаре овог предања. Поврх тога, уочио сам непостојаност многих образложења којима се оспорава ово предање. Али има и нешто више од овога: када се упореде, са једне стране, текст великих свештеничких молитава ове литургије и, са друге стране, многобројни одељци из несумњиво аутентичних дела светог Јована Златоустог, очигледно је да се ова литургија у својим средишним деловима налази у уској вези са Јованом Златоустим. У анексу ћу као пример, навести две такве паралеле између велике евхаристијске молитве Златоустове литургије и одељака из беседа Светог Јована Златоутог. Могао бих да дам још много сличних упоредних места. Јасно је да се кључ за дубље поимање наших литургијских молитава налази управо у њиховом упоређивању са свеукупним делом Светог Јована Златоустог. Но, најпре морам да начиним две уводне напомене. 
 
1. Прва уводна напомена Истина је да нам животописци Јована Златоустог, као ни остали његови савременици, не говоре ништа о томе да је овај светитељ био творац једног литургијског обрасца. За нека постојећа сведочанства о пореклу наших литургијских образаца, као што је спис приписан Проклу Цариградском, доказано је већ одавно да немају историјску вредност; по професору Лероју из Лувена, Псевдо-Прокло потиче из 16. века2 . У сваком случају, немамо ниједно древно сведочанство на којем би наша теза о аутентичности Злаутоустове литургије могла бити заснована. Ово би могао да буде озбиљан аргумент против аутентичности уколико је у Златоустово време увођење новог литургијског обрасца представљало ванредан догађај који би самим тим морао бити примећен од многих и који би оставио неоспорне трагове на савремену и потоњу литературу. Тешко, међутим, да се овако нешто може рећи за Златоустово доба, то јест на прелаз из 4. у 5. век. Тадашња литургија је још увек била блиска првобитној хришћанској пракси која је допуштала извесне литургијске импровизације у строгим границама јасно утврђеног усменог предања. Као и код Јевреја, у првим вековима су молитве код Хришћана, биле преношене искључиво кроз усмено предање и са извесном слободом по питању детаља. Код Јевреја је чак постојало старо убеђење по којем “онај који писмено пренесе једну молитву чини исту погрешку као и онај који спали Тору“3 . То значи да је Закон, Тора дат људима управо као Свето Писмо, али да молитве морају да представљају део усменог предања. Што се тиче Хришћанске Цркве, постоји само једна евхристијска молитва која несумњиво потиче из преникејског доба и то је молитва светог Иполита, која је, међутим, представљала само један уопштен пример за служашчег, а никако обавезни образац у данашњем смислу. Сам свети Иполит нам то потвђује4 . Још у 4. веку свети Василије нам изричито говори да је евхаристијска молитва одувек представљала део усменог предања: “…речи епиклезе (које проузносимо) у тренутку освећивања хлеба и чаше Благослова, зар нам их је неки Светитељ писмено предао?“, пита свети Василије5 . Притом је управо доба Светог Василија и Светог Јована Златоустог било без сумње класично доба писаног утврђивања литургијских образаца. Велике богословске расправе 4. века и могућност да јеретици злоупотребе извесне слободе које је допуштала богослужбена пракса првих векова – све је то дало одлучујући подстицај у процесу писаног утврђивања богослужбених образаца. И као што ћемо видети, Златоустова литургија носи печат богословских спорова тога времена који је много дубљи него што се чини. 
 
2. Друга уводна напомена Проучавајући најстарије рукописе Златоустове литургије, налазимо се пред занимљивом чињеницом: у најбољим од најстаријих рукописа, име светог Јована Златоустог не налази се ни у једном од главних наслова обрасца, али је име Светитеља назначено изнад појединих молитава. Стиче се утисак да се име Светог Јована Златоустог првобитно налазило изнад те и те молитве и да је потом пренесено у заглавље целог обрасца. И заиста, мора се схватити да су византијске литургије у свом данашњем облику једна вишеслојна грађа и да не могу бити у целости сведене на Василијево и Златоустово време. Управо чињеница да најбољи рукописи носе Златоустово име, не у самом наслову већ само изнад појединих делова обрасца, могу ићи у прилог трагова историјски аутентичног предања. Нема сумње да цео образац Златоустове литургије не потиче од Светог Јована Златоустог, већ извесно језгро молитава, и то најпре велика евхаристијска молитва.
 
3. Текст велике евхаристијске молитве Потребно је сада погледати сами текст ове велике средишне молитве нашег литургијског обрасца. Древне евхаристијске молитве или анафоре (молитве дароприношења, приноса) су као једно Вјерују: оне садрже све најважније чињенице наше вере. 
 
 Први богословски исказ Златоустове анафоре је исповедање Божанске непојмљивости: “Јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увек јеси, на исти начин јеси…“ Знамо да је Божанска непојмљивост била једна од великих богословских тема Отаца 4. века – Василија Великог, Григорија Ниског, Јована Златоустог – у борби против јеретичког рационализма крајњих аријанаца, нарочито Евномија. Свети Јован Златоуст је посветио овој борби дванаест беседа о непојмљивости Божијој. Већ је кардинал Данијелу (1950. г.) показао да се четири одречна атрибута: “неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан“ налазе у једној беседи Јована Златоустог, у потпуно истом редоследу као и у наведеном одељку Златоустове литургије6 . Дубље проучавање дела овог Оца одаје нам друге сличне паралеле на којима се овде не можемо задржавати, али рецимо да се израз: “Који увек јеси и на исти начин јеси“ налази у овом смислу код Златоустог. Исповедање непојмљивог Бога наставља се Тројичним исповедањем. Одречни (апофатички) израз непостиживости Божије свесно је употребљен за три Личности Свете Тројице – Оца, Сина и Светог Духа: “Јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увек јеси, на исти начин јеси, Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети“. На први поглед, може се учинити да овде у оваквом Тројичном изразу имамо напросто једну литургијску формулацију у општој употреби. Но овај се израз понавља у нашем тексту још два пута – након благодарења за спаситељно дело Божије: “За све то ми благодаримо Теби, и Јединородноме Сину твом, и Духу твоме Светоме“ и након певања Санктуса: “Свет јеси и пресвет, Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети“. Ово свечано троструко понављање Тројичног Имена особеност је структуре евхаристијске молитве светог Јована Златоустог. Овде имамо један Тројични израз који истиче једнакост три једносушне Личности: “Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети“. Овакви Тројични изрази засновани су на Јеванђељу по Матеју 28, 19: “Крстите… у име Оца и Сина и Светог Духа“. Међутим, у историји источних литургија Тројични изрази су били нарочито актуелни у време христолошких спорова 4. века. 
 
Око 375. г. свети Василије у богослужење у Кесарији Кападокијској уводи слична славословља. Но већ је 25 година пре тога (око 350. г.), у Антиохији, химна “Слава Оцу“ у облику “Слава Оцу и Сину и Светоме Духу…“ постала симбол никејског православља. Главни бранитељи овако формулисаног Тројичног славословља у Антиохији у то доба били су Диодор и Флавијан, који су касније постали учитељи Светог Јована Златоустог. Чини се да су антиохијски спорови 4. века који су се тицали облика Тројичног славословља у основи свечаног троструког возглашавања Тројичног Имена у евхаристијској молитви Светог Јована Златоустог. Овде је пред нама једно свесно исповедање вере. Два основна богословска исказа – исповедање Божанске непојмљивости и вера у Тројицу – праћена су у тексту наше молитве исповедањем стварања света ex-nihilo, из ничега (=из небића): “Ти си нас из небића привео у биће…“ Овде није могуће до појединости изложити значај идеје стварања из небића за Светог Јована Златоустог, као ни учесталу употребу израза “довести из небића у биће“ у његовим делима. Тврђење о стварању из небића назначује непремостиву границу 6 Sources Chrétiennes 28, стр. 20. 3 између Бога и света: са једне стране недокучива Тројица и са друге стране створени свет који је овај недокучиви Бог чудом слободе и безусловне љубави привео из небића у биће. “Иако му ништа од нас није потребно, иако је сам себи довољан, привео нас је у биће, нас који нисмо постојали“, каже Свети Јован Златоусти у једном свом делу из младости7 . 
 
“Ти си нас из небића привео у биће, а када смо отпали подигао си нас опет и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо и даровао нам Царство твоје будуће…“ Овај одељак из нашег текста који садржи опис Христовог спаситељног дела веома изненађује. Божански домострој, Христово дело спасења доживљено је овде као нешто што се остварило не само за нас и за наше спасење, него у нама: ми смо већ – у Христу и са Христом – узведени на небо. У делима Златоустог налазимо још много тврђења сличних овом, као на пример: “Он (Бог) није одустао да све чини и дела док није подигао палу природу и ослободио је смрти и одвео на небо и дао јој богатства већа од оних која су изгубљена…“8 . Без сумње, Свети Јован Златоуст овде се ослања на одељак 2,5-7 из Посланице Ефесцима светог Апостола Павла: Бог нас “с Њим (Христом) заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу“, израз који је Златоуст много волео. За Светог Павла и Светог Јована Златоустог, ради се о Христовој људској природи која је απαρχή, залог, представник целокупног човечанства и јемац нашег спасења. Ово спасење које је човеку дато у Христу неупоредиво је веће од почетног рајског блаженства које је у Адаму изгубљено. Управо у овом смислу, на једном месту код Златоустог, Бог говори човеку: “На престолу седим царском, и ти седиш са мном кроз (личност Онога Који је) απαρχή – залог“9 . Спаситељно дело које се остварило у Христу и које се на нас односи, управо нас оно подстиче на благодарење.
 
Благодарност за стварање и за спасење у Христу у евхаристијској молитви Златоустове литургије почиње благодарењем за сва Божија доброчинства, чак и за она која су нам непозната. “За све то ми благодаримо Теби и Твом Јединородном Сину и Духу Твоме Светоме: за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства, која су нам учињена“. Златоуст стално подвлачи да је човек окружен Божијим доброчинствима која су му непозната. Бог је Бог непостижан и непојмљив, не само у свом Божанском Бићу, него и у својим спољашним дејствима. И хришћанин зна да нам је Бог спремио богатства која очи нису виделе, ни уши чуле (уп. Кор. 2, 9). Овде не можемо навести све Златоустове текстове који садрже ову идеју. Не могу притом да се не осврнем на један нарочито занимљив текст. Свети Јован Златоуст ту наводи молитву једног “светог човека“: “Знам, каже Златоуст, једног човека који се овако молио“. Златоусти засигурно мисли на једног од својих учитеља. Молитва коју наводи Златоуст почиње следећим речима: “Благодаримо за сва доброчинства Твоја, од првог дана до данас, која су нама недостојнима дарована, за знана и незнана, видљива и невидљива… за сва доброчинства која су нам учињена…“
 
Веза са нашим одељком литургије Светог Јована Златоустог несумњива је. Поставља се ипак једно питање: молитва непознатог светог човека није званичан текст једне литургије, већ засигурно лична молитва овог непознатог светитеља коју је он имао обичај да узноси пред својим ученицима. Ко је онда унео овај одељак једне личне молитве у званичну молитву евхаристијске литургије? Највероватнији одговор је да је то био сам свети Јован Златоуст који је од једног од својих учитеља позајмио овај одељак и унео га у евхаристијску молитву. Карактеристична црта евхаристијске молитве Светог Јована Златоустог је згуснутост богословских чињеница, усредсређеност богословских исказа на суштинско. Дуго се мислило да је могуће објаснити порекло Златоустове литургије намером аутора да скрати дугачке молитве које су сличиле данашњим. У стварности није реч о намери да се буде сажет и јасан, већ о намери да се све богословке тврдње саберу око једне средишне мисли. Ова намера се нарочито јасно осећа у делу Златоустове литургије после санктуса (анђеоске песме “Свет, Свет, Свет“).
 
Док друге евхаристијске молитве покушавају да на овом месту изложе различите тренутке у делу Божанског Промисла, и нарочито Христовог спаситељног дела, Златоустова литургија се задовољава да након санктуса наведе речи из Јовановог Јеванђеља 3, 16: “Јер Бог толико заволе свет да је и Сина својега Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни“. Једно овако промишљено усредсређивање на једну мисао управо је општа црта код Светог Јована Златоустог. У свом коментару на Јеванђеље по Светом Матеју, Златоуст даје следећу примедбу у контексту везаном за литургију: “И ако кажем да је (Бог) небо распростро, земљу и море раширио, да је пророке и анђеле послао, ништа тиме нећу рећи. Јер главница добара ова је: да ни сопственог Сина није поштедео, да би отуђене домашње (=служитеље) спасао“11. Речи из Јована 3, 16 : “Бог тако заволе свет“ за Златоустог су централне речи хришћанске поруке, и њихов садржај – тајна Крста, велики Божији знак љубави. Нису ни знаци ни чудеса ти који нам показују Божију љубав, већ Крст, каже Свети Јован Златоусти у својој последњој поруци Цариградској Цркви из изгнанства. Јеванђеље поставља Крст у средину, говорећи: “Бог тако заволе свет…» 12. Јер “Крст је… узвео на небо и посадио са десне стране престола нашу (људску) природу“, додаје Свети Јован Златоусти13. Ово су неке од средишњих идеја богословља Светог Јована Златоустог, изражене у нашој евхаристијској молитви, на које сам данас хтео да скренем вашу пажњу. 
 
Анекс Евхаристијска молитва (анафора) литургије Светог Јована Златоустог Достојно је и праведно Тебе певати, Тебе благосиљати, Тебе хвалити, Теби благодарити, Теби се клањати на сваком месту владавине Твоје, јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увек јеси, на исти начин јеси, Ти и Јединородни твој Син, и Дух твој Свети. Ти си нас из небића привео у биће, а када смо отпали, подигао си нас опет и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо (Еф. 2, 5-7), и даровао нам Царство твоје будуће. За све то ми благодаримо Теби, и Јединородноме Сину твом, и Духу твоме Светоме; за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства која су нам учињена. Благодаримо Ти и за ову службу коју су изволео да примиш из наших руку, иако пред Тобом стоје хиљаде Арханђела, и безброј Анђела, Херувими и Серафими, шестокрили, многооки, крилати, који лебде, победничку песму појући, кличући, узвикујући и говорећи: Свет, Свет, Свет… Са овим бестелесним силама, човекољубиви Владико, и ми кличемо и говоримо: Свет јеси и пресвет, Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети; Свет јеси и пресвет и величанствена је слава твоја. Ти си тако заволео свет твој да си и Сина свога Јединороднога дао, да свако ко верује у Њега на погине, него има живот вечни (Јн. 3, 16)… 
 
Свети Јован Златоуст (PG 48, 929 C) “И Он (Бог) није одустао да све чини и дела док није подигао палу природу и ослободио је смрти и (руко)водио на небо и дао јој богатства већа од оних која бејаху изгубљена…“ Свети Јован Златоуст (PG 62, 368): “Знам једног светог човека који се овако молио…: Благодаримо за сва доброчинства Твоја, од првог дана до данас, која су нама недостојнима дарована, за знана и незнана, видљива и невидљива… за сва доброчинства која су нам учињена… …Ти који си нас тако заволео да си и Сина свога Јединороднога дао за нас (Јн. 3, 16) удостој нас да достојни будемо твоје љубави…“ (Сматрамо да је за овакву врсту поређења потребно имати увид у јелински оригинал са којега смо се и трудили што верније да преведемо да би се виделе и разлике у детаљима; но како аутор даје једино француски превод, овде доносимо текстове само на српском језику- прим. прев) 
 
Cа француског превео Новак Билић
 
]]>16777Mon, 25 Nov 2019 19:34:19 +0000Свети Јован Златоуст као пасхални богословhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%B7%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%83%D1%81%D1%82-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D0%BF%D0%B0%D1%81%D1%85%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B8-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2-r16781/

 

]]>16781Mon, 25 Nov 2019 19:30:00 +0000Архимандрит Сава Јањић: Треба разликовати свргнуће (καθαίρεσης) и одлучење (ἀφορισμός)https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%82-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D1%98%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D1%9B-%D1%82%D1%80%D0%B5%D0%B1%D0%B0-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%82%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D1%80%D0%B3%D0%BD%D1%83%D1%9B%D0%B5-%CE%BA%CE%B1%CE%B8%CE%B1%CE%AF%CF%81%CE%B5%CF%83%CE%B7%CF%82-%D0%B8-%D0%BE%D0%B4%D0%BB%D1%83%D1%87%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%E1%BC%80%CF%86%CE%BF%CF%81%CE%B9%CF%83%CE%BC%CF%8C%CF%82-r16776/

Одлучење (што се у западној терминологији обично зове екскомуникација) је већи степен удаљења од црквене заједнице и подразумева забрану учестовања у Евхаристији. Неко може бити одлучен на одређени период времена или трајно, у зависности од тога да ли показује спремност за покајање. Најупорнији цркворушитељи се трајно одлучују, потпадају под анатему тј. забрану било каквог контакта верних са њима и ова најтежа казна се примењује у случају проповедања од Цркве осуђених јереси или стварања пара-црквених заједница (парасинагога). Овакав случај на нашим просторима постоји код Мираша Дедејића, Немање Станковића (тзв. Акакија) и Марка Радосављевића (некада еп. Артемија) и његових псевдо-епископа које је сам поставио. Привремено одлучење од причешћа (до промене начина живота, у случају тежих грехова) данас се обично назива епитимијом и разликује се од трајног одлучења (анатеме) јер привремено одлучени може да присуствује богослужењима, али не може да се причести док се не покаје тј. промени свој живот. У случају тзв. Македонске цркве може се рећи да су њихови свештенослужитељи са својим народом у расколу и налазе се у неопштењу са Црквом (ἀκοινωνησία) до свог повратка у црквени поредак. Садашњи клирици тзв. МПЦ нису рашчињени (лишени чина) и имају апостолско прејемство, али они не могу ни да служе ни да се причешћују до повратка у заједницу са својом Патријаршијом тј. СПЦ. Донедавно је постојала могућност евхаристијског учешћа верног народа из МПЦ у храмовима СПЦ, али је од 2003. године по одлуци наше Цркве и то забрањено како би се указало на духовну опасност живота у црквеном беспоретку (анархији). Упорност у расколу доводи с временом до промене православног етоса и често завршава падом у јерес, као што је случај са римокатолицима и осталим заједницама отпалим од Цркве.

Неправославне (инославне) заједнице су се на овај или онај начин у одређеном историјском времену удаљиле од евхаристијске заједнице Цркве и с временом су прихватиле читав низ погрешних учења (јереси) од којих су нека експлицитно саборски осуђена на Васељенским и помесним саборима Цркве. У Православној Цркви данас постоји извесно неслагање око статуса римокатолика јер они по мишљењу неких епископа и богослова никада саборно нису осуђени као јеретици, иако се нека од њихових учења мање или више директно косе са утврђеним учењима наше Цркве. Традиционални православни став, барем до 1920 године, у Православној Цркви био је да су Римокатолици у јереси, а не само у расколу са Црквом. У случају разних протестантских заједница разлика је већа и озбиљнија, а тзв. оријенталне заједнице (Копти, Јермени и др) не признају седам Васељенских сабора, посебно важна христолошка учења 4. Сабора у Халкидону, и у свом календару имају саборски осуђене јеретике, што додатно отежава заједницу са Православном Црквом без обзира на културолошку сродност православним хришћанима.

Данас има православних хришћана који верују да је Црква невидљиво јединствена, али да је видљиво подељена. Ово учење не постоји нигде код православних отаца ранијих векова и дошло је у тзв. синкретистичко-екуменистичке кругове у 20. веку из протестантизма, јер су овај став посебно развили Лутер и Цвингли. За Православље Црква која живи у евхаристијској заједници је сабор неба и земље и веровање у невидљиво неподељену Цркву у којој Православна Црква тобоже сапостоји са другим "црквама" заправо је темељ за тзв. екуменистичку "теорију грана", која је страна православној еклисиологији и представља по речима Св. Аве Јустина свејерес, јер релативизује векове православне борбе за очување истините вере за коју су многи светитељи и живот дали.

Евхаристијски зато можемо да помињемо и молимо се само за оне који су у заједници са Црквом тј. који и сами учествују у евхаристијском животу канонских Цркава. То не можемо да чинимо за инославне (тј. неправославне хришћане), оне који су одлучени (под анатемом), а посебно не за припаднике других, нехришћанских религија. Оне који су на било који начин ван евхаристијске заједнице можемо да помињемо само у личним молитвама и да живимо у нади да ће и они наћи пут ка јединству које постоји само у евхаристијској заједници Православне Цркве. За инославне се стога не ваде честице на проскомидији, нити се њихова имена помињу на црквеним службама. То није знак презира, већ сведочење става да је Црква изнад свега евхаристијска заједница у којој смо заједно Тело Христово само ако смо светотајински повезани у Христу. Када се молимо за јединство цркава и сједињење свих, молимо се за очување нашег православног евхаристијског јединства, а не за "сједињење" наше Цркве са неправославним заједницама, што је био отворени апсурд у досадашњој црквеној историји.

У рана времена члановима Цркве су сматрани само они који редовно учествују у евхаристијском животу. Они који се нису причешћивали, иако су били крштени, морали су да прођу одређени пут покајања и повратка пуној црквеној заједници. Зато су код раних хришћана индиферентност (равнодушност, незаинтересованост) према Богу и евхаристијском животу сматрани својеврсном апостасијом (отпадништвом) од Цркве. Црква није клуб људи који су повезани заједничким крштењем или обичајима као припадници овог или оног народа, већ је то пре свега жива заједница верних који редовно учествују у евхаристијском животу и потврђују себе као једно Тело Христово - Цркву Божију. 

 

Архимандрит Сава Јањић

ИЗВОР

]]>16776Mon, 25 Nov 2019 18:26:28 +0000Морамо зауставити поделе у православном свету: Архиепископ Катарски Макарије о позиву свим црквама да се окупе у Светој земљиhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BC%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BC%D0%BE-%D0%B7%D0%B0%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%B5%D0%BB%D0%B5-%D1%83-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D0%BC-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D1%83-%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF-%D0%BA%D0%B0%D1%82%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%BC%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BE-%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%B8%D0%B2%D1%83-%D1%81%D0%B2%D0%B8%D0%BC-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0%D0%BC%D0%B0-%D0%B4%D0%B0-%D1%81%D0%B5-%D0%BE%D0%BA%D1%83%D0%BF%D0%B5-%D1%83-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%98-%D0%B7%D0%B5%D0%BC%D1%99%D0%B8-r16774/

03-2_620x0.jpg
 
Патријарх јерусалимски позвао на окупљање поглаваре свих православних цркава. Упознао сам сву истинску лепоту српске душе у најтежим данима за ваш народ, каже архиепископ Макарије.
 
Док патријарх јерусалимски Теофил Трећи, поглавар темељне православне цркве, уочи овог викенда, богослужењима и разговорима са сабеседницима у Москви покушава да премости јаз најновијих подела, изасланик духовног поглавара из Свете земље, архиепископ катарски Макарије, у интервјуу за „Новости“, одгонетнуо је суштину поруке са значајног сусрета у престоници Руске православне цркве:
 
– Патријарх јерусалимски Теофил је упутио позив поглаварима свих православних цркава у свету да је спреман да у Аману окупи све њих, како би се сагледао проблем подела и нашао лек да се оне зауставе, јер не доносе добро никоме у нашој, православној заједници. Јерусалимска патријаршија, као што знате, није подржала пут једног дела Украјинске цркве да се одвоји од своје, матичне руске цркве. Напротив, јерусалимски патријарх је пружио пуну подршку Украјинској православној цркви и њеним верницима који желе да остану под окриљем Московске патријаршије. Истовремено, Јерусалимска патријаршија је спремна, као што је и била, за међурелигијски дијалог и са другим конфесијама. Само тако може да се успостави мир за добро свих, без обзира на то којој вери припадају.
 
Са архиепископом катарским разговарамо у Београду, непосредно пред његов повратак у Катар, а после седмодневног боравка у Србији и Хрватској, где је богослужио у манастирима пакрачко-славонске епархије, где је међу свештенством, монаштвом и народом који је после погрома остао и опстао на вековним огњиштима примљен као да је одвајкада с њима био сапатник и сапутник. Каже нам да је обрадован и охрабрен обновом манастира у овој епархији, која враћа наду народу.
 
Ми се, у разговору са архиепископом Макаријем, ипак враћамо вестима из Москве, које нам ексклузивно преноси.
 
* Да ли се позив из Москве патријарха Теофила, у чијој је надлежности и ваша, Катарска архиепископија, може тумачити и као звоно које призива на саборност угроженог православног света, који разни центри моћи желе да распарчају?
 
– Православни хришћани су још од времена светих апостола били пред бројним искушењима – одговара архиепископ Макарије. – Ипак смо одолевали, покајавали се и враћали светионику вере Христове, свесни да су поделе најтежи грех против љубави божанске. Поделе међу браћом, поделе у вери нашој, поделе у држави које штете бићу народа, заустављају га у томе да се унапреди у добру и у љубави за оне који долазе и чувају да се не угаси свећа вере. Верујем да ће нас то поново сабрати. Немамо право, а нема ни времена да се, као што рече српски патријарх Иринеј недавно у Славонији, не огледамо у иконама светих. Оних чија смо лица сви. Немамо право да се грешимо о оно што Бог жели. Он жели братску љубав. То морамо да знамо.
 
* Ви сте протекле седмице служили прву литургију у обновљеном храму у завичају патријарха Павла у славонским Кућанцима, поводом десетогодишњице упокојења омиљеног духовног вође Срба. Многи се питају: зашто баш ви?
 
– Учињена ми је велика част, а одговор је, мислим, у томе што сам још као студент Богословског факултета у Београду, потом и постдипломац, са патријархом Павлом служио бројне литургије у манастирима Српске православне цркве. Током тих дана, а и после неколико година, био сам сведок страдања и уздизања српског народа. Тада сам упознао лепоту српске душе. Несвакидашњу лепоту, и када се пати и када се у патњи прашта. Провео сам с вама све те тешке године рата, и свуда сведочим о томе. Верујем да ће, заслужено, ваш народ доживети спасење о коме је говорио патријарх Павле, а недавно подсетио и патријарх Иринеј у Кућанцима. Поштовање, које посебно имам према патријарху Павлу, том светом човеку – а какво је то поштовање, о томе знају архијереји српске цркве – било је, верујем, пресудно што сам почаствован да, најпре са владиком пакрачко-славонским, с којим имам готово братске везе, служим прву литургију, а потом и литургију на освећењу храма. Моје срце је пуно што сам био део узвишене, у мом сећању незаборавне литургије и почасти која ми је тим поводом указана. Сви ми који проносимо истину и истрајност православне вере треба да се угледамо на патријарха Павла. Он је путоказ како да будемо људи. Свагда и у свему. Уколико нисмо такви, уколико у себи не носимо ту доброту, скромност и племенитост, не можемо, не смемо и немамо право да од других тражимо да буду добри.
 
* Где је покретач доброте о којој говорите? Како, данас, можемо да је покренемо у себи и другима?
– Да се владамо по јеванђељу. То би био мој одговор. Да трпимо и истрпимо, да у свакоме гледамо брата, да у свакоме налазимо добро, а не оно што је лоше. Верујем да у свима нама има и једног и другог. Важно је да наше речи, јеванђелске, доброту пробуде. Да лоше остане иза нас.
 
* У околностима у којима траје и бори се за пуноћу православља у окружењу прилично агресивних других вера, није лако. Како одолевате?
 
– Да, није лако. Али потребно је много мудрости, толеранције, па и великог трпљења, како бисмо и у будућности трајали. Када смо истрајали готово миленијум и по у таквом окружењу, традиција, историја и све што краси нашу веру, обавеза је више да је сачувамо.
 
* Јерусалимска и Српска патријаршија уписују многа заједничка страдања. Ви говорите да се у невољама истрајава. Има ли у томе негде и неке границе?
 
– Носим велику тугу због страдања Српске цркве и народа током и крајем деведесетих, па и двехиљадитих. Погром Срба из бивших крајева некадашње заједничке, ваше, домовине. Прогон са Косова и Метохије… Када се то догађало, а био сам сведок свега, у мојим мислима је било, на пример, страдање јерусалимског свештеника, оца Филумана, свеца јерусалимског. Њега су, крајем седамдесетих, док је служио вечерњу литургију, секиром исекли са четрдесет удараца. Ко? Палестинци, наравно. Трагедија се убрзо поновила. Мајку нашег јеромонаха Јоакима мучили су, на крају је удавили, а он је од туге убрзо умро. Питате, где је та граница. Не могу да је одредим и нисам позван да је обележим. Оно што нас наша православна вера учи јесте то да нас страдање прочишћава. Да нас духовно јача. А искушења пред којима смо вековима одолевали и одолели, увек нам покажу ко је вера, а ко је невера. Тако је било и тако ће бити.
 
ВЕЗА СА СВИМ ДОБРИМ ЉУДИМА
 
УЗ ПРАВОСЛАВНЕ вернике Јерусалимске-катарске епархије у Дохи, архиепископија катарска, на чијем је челу Макарије, у своје окриље прима и око хиљаду Срба који су у ову луку бацили сидро могућег, бољег живота.
 
– Долазе готово свакодневно – каже архиепископ Макарије. – Траже савет, помоћ, а ја сам срећан да чувају своју веру православну и радујем се кад могу да помогнем. Али то нису једине везе које ја негујем са Србијом. Три деценије, колико трају, заиста чврсте, заиста искрене и пуне љубави, изнеговале су и бројна пријатељства, па сам ја у Србији као код куће. Увек добродошао и захвалан сам на тој вашој несвојственој доброти.
 
ДЕЛО РАВНО ПОДВИГУ
 
АРХИЕПИСКОП катарски Макарије са репортерима „Новости“ скромно је обележио три деценије своје нераскидиве везе са Србијом. У новембру 1989. Јерусалимска патријаршија га је упутила у Београд да учи српски и упише Богословски факултет, како би био спона не само између две патријаршије, већ и између Свете земље, коју су све више походили ходочасници с наших простора. Али он није био само клирик. Био је до српске трагедије током и после деведесетих, када је српској деци била потребна помоћ и када су рањеним српским војницима били потребни лекови, утеха и подршка.
 
 
]]>16774Mon, 25 Nov 2019 09:03:14 +0000Видео записи нових предавања одржаних у капели свете Петке на Калемегдануhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%B5%D0%BE-%D0%B7%D0%B0%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B8-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%85-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B0-%D0%BE%D0%B4%D1%80%D0%B6%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%85-%D1%83-%D0%BA%D0%B0%D0%BF%D0%B5%D0%BB%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B5-%D0%BF%D0%B5%D1%82%D0%BA%D0%B5-%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D0%B3%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D1%83-r16768/

900x600_ruzica-2.jpg
 
Са званичне интернетр странице Цркве Ружице и Капеле Свете Петке на Калемегдану доносимо видео записе нових предавања која су одржана у овој београдској светињи. Вашој пажњи предочавамо предавањâ: протопрезвитера-ставрофора др Драгана Протића на тему: "Свети Сава - први српски архиепископ"; протопрезвитера-ставрофора др Драгана Милина на тему: "Модерно тумачење Библије"; протопрезвитера-ставрофора др Љубивоја Стојановића "Света Петка - служитељка благодати кроз векове". протопрезвитера-ставрофора др Предрага Пузовића на тему "Осам векова самосталности СПЦ". 
 
 
 
 
]]>16768Mon, 25 Nov 2019 08:54:17 +0000Свети Јован Кронштатски: Духовни и телесни животhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%BA%D1%80%D0%BE%D0%BD%D1%88%D1%82%D0%B0%D1%82%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B4%D1%83%D1%85%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8-%D0%B8-%D1%82%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D1%81%D0%BD%D0%B8-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82-r16767/

152107.x.jpg
 
Када чулом мириса осетимо нешто непријатно и нездраво у ваздуху трудимо се да изађемо из те нездраве средине или да, на сваки начин, уништимо те штетне елементе који су се помешали са чистим ваздухом. Исто тако, када у свом срцу осетиш да га нешто помућује или тишти, потруди се да одмах удаљиш овај штетни елемент који узнемирује нашу душу, например страсти, знајући да он потиче из адског бездана.
 
 
Телесни и духовни живот имају много тога сличног – духовно чуло мудрог хришћанина подједнако је изоштрено као што су код телесног човека изоштрена његова телесна чула.
 
Уосталом, смешно је ако се свим силама трудимо да изоштримо телесна чула, док она духовна потпуно запостављамо. Духовно чуло или чувственост се налази у срцу. Требало би да се свесрдно потрудимо да њега изоштримо и очистимо, како би се одвраћало и од најмањег злосмрадија греха и страсти, и без оклевања га удаљавало од себе.
 
 
Свети Јован Кронштатски, 
Мој живот у Христу, 
Београд, 2011.
 
]]>16767Mon, 25 Nov 2019 08:53:18 +0000Свети Никола Кавасила: Колико пута се на светој Литургији помињу свети и каква је разлика међу тим поменимаhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%B8%D0%BB%D0%B0-%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%BE-%D0%BF%D1%83%D1%82%D0%B0-%D1%81%D0%B5-%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D1%98-%D0%BB%D0%B8%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%9A%D1%83-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%B8-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%B2%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%BC%D0%B5%D1%92%D1%83-%D1%82%D0%B8%D0%BC-%D0%BF%D0%BE%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D0%B0-r16766/

069.jpg
 
Погледајмо, дакле, колико се пута и на којим местима у Литургији врши ово помињање.
 
 
2. Врши се двапут. Најпре на самом њеном почетку, кад се обавља приношење Дарова, а затим кад се они приносе на жртву. Јер, приношење Дарова одиграва се у два чина. Први је онај кад се они приносе само као првине и као заветни дарови, као што смо нешто раније већ говорили, а други је онај кад се као жртва приносе. Отуда је природно да се они, за које се ови Дарови и приносе, помињу и при првом и при другом приношењу.
 
3. Према томе, као што при првом приношењу свештеник говори: У спомен Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, тако и при другом каже: Сећајући се, дакле, ове спасоносне заповести и свега што се нас ради збило, односно Крста и свега другог што је Христос ради нас поднео. Наиме, оно што на овом месту представља сећање на Крст и на све оно што се после Крста збило, то у оном првом помињању представља сећање на Господа. Јер, тамо свештеник помиње Спаситеља не као Онога Који је чудеса творио, већ као Онога Који је распет и Који је умро, као што смо то на оном месту опширно показали.
 
4. Као што при првом приношењу каже: У част Пресвете Богородице; на заступништво светих, тако при другом приношењу каже: За све свете; особито за Пресвету Богородицу. Икао што је тамо њено првенство показао тиме што ју је поменуо пре свих светих, тако је овде, поменувши је после неких других светих, додао реч особито.
 
5. Па као што при оном првом приношењу свештеник после светих помиње и оне којима је потребна милост и за које се моли, односно помиње и живе и умрле, тако исто бива и при другом приношењу.
 
6. Но, ипак има неке разлике. Наиме, приликом овог другог чина свештеник објашњава своје приношење; јер каже: Приносимо Ти ову словесну службу, и: Твоје од Твојих Теби приносећи(… ), Тебе певамо, а у наставку наводи разлоге заово приношење, сећајући се – било на почетку било на крају – страдања Спаситељевих, сећајући се успомене светих, сећајући се спасења оних којима је спасење потребно. Док у оном првом случају наводи само разлоге за приношење, говорећи: У спомен Господа, у част Пресвете Богородице, и тако даље, где помиње и оне за које благодари и оне за које се моли. Зашто свештеник при оном првом приношењу и радњама показује оно што приноси? Зато што он одваја једну честицу од Хлеба и посвећује је Богу, а за тако нешто нису потребне речи које би то исказале. Но, приликом другог приношења, он не обавља никакву радњу, а приношење се ипак збива; но збива се на невидљив начин. Јер, жртву на тајанствен начин савршава благодат кроз литургијске молитве свештеника – према томе, потребне су речи које ће објавити овај невидљиви принос.
 
Свети Никола Кавасила
"Тумачење Литургије"
 
]]>16766Mon, 25 Nov 2019 08:52:25 +0000