Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАВЛА ТИВЕЈСКОГ

Преподобном Антонију, који је са ученицима својим живео У Египатској пустињи[1], дође једном на ум мисао како нема тако савршеног монаха као што је он и како се он први настанио у пустињи и изабрао усамљенички живот. Док се он, како то сам касније причаше, бавио том мишљу, чу у виђењу глас где говори: Антоније, има један слуга Божји који се пре тебе настанио у пустињи и који је савршенији од тебе; и ако га потражиш, наћи ћеш га у унутрашњости пустиње. Похитај к њему пре но што је он отишао Господу.
Чувши то, и дошавши к себи, старац одмах узе свој штап и похита у пустињу желећи да пронађе тога о хоме му би откривено. Беше подне и толика врућина да се и камење беше усијало од силне жеге; старац малаксаваше телом, али не малаксаваше духом, већ продужаваше свој пут. Ма да није знао куда да иде, ипак је јуначио себе и говорио: Верујем Богу моме, да ће ми показати слугу свога, кога ми обећа показати. - И не дуго после тога угледа старац животињу, сличну коњу, коју песници називају ипокентавр, прекрсти се и смело упита: Је ли, у ком месту живи слуга Божји? - Звер се поклони на питање светитељево, али пошто није могао говорити, показа главом на ону страну куда је слузи Божјем ваљало ићи, и брзо побеже од преподобног Антонија. Старац се чуђаше изгледу овога звера, и продужи пут на ону страну куда му звер главом показа. Но, да ли се ово ђаво беше прерушио да уплаши светитеља, или је то неки необичан пустињски звер, ми не знамо.
Путујући по непролазној пустињи, старац ништа друго није примећивао до трагове звериња. Пошто је путовао два дана и ноћ, он другу ноћ проведе у молитви, незнајући куда да крене. А када свану трећи дан он виде вучицу где иде огранком горе и завија. И издалека је пратећи, он дође близу пећине у којој живљаше угодник Божји, свети Павле. Угледавши пећину, старац се обрадова, али њен житељ, осетивши Антонијев долазак, затвори врата. А старац приђе и куцну, али не би одговора. И он стојаше пред вратима и куцаше али без успеха. Видећи да му се врата не отварају, он паде пред уласком у пећину, и мољаше се све до подне да му се допусти да уђе унутра и види онога кога је са толиким трудом тражио. И говораше: Отвори ми, слуго Божји, отвори! Ти знаш, све знаш, јер ти је Бог открио ко сам и одакле сам и ради чега сам дошао. А знам и ја да нисам достојан видети свето лице твоје. Ипак, нећу отићи одавде док те не видим. Немој се крити; Бог ми је тебе обелоданио. Ти звериње примаш, зашто човека одбијаш? Тражих те, и нађох те. Куцам, да би ми се отворило. А ако ми не отвориш, онда ћу умрети на прагу твом, и ти ћеш овде сахранити леш мој. - И много друго говораше му са сузама, и кораше га као немилостива. Одговори угодник Божји из пећине: Ко то моли са претњом? Ко то са сузама укорава? Чудиш се што ти не отварам, а дошао си хвалећи се да ћеш умрети овде.
Рекавши то, светитељ отвори врата. И загрливши се, са сузама целиваше један другога, и по имену називаху се, јер им Бог беше открио њихова имена. А пошто седоше, рече отац Антоније; Радуј се, Павле, сасуде изабрани и огњени стубе, житељу ове пустиње! - А свети Павле говораше му: Добро дошао, сунце које обасјава сву васељену, наставниче спасаваних, уста Божја; ти си пустињу населио, а ђавола из ње протерао. Зашто си толики труд потегао ради мене човека грешног и ништавног? Ето, видиш старца престарела и седином ружно покривена; видиш човека који ће одмах бити прах и пепео. Али пошто љубав може све да чини, молим те, причај ми: како је сад род људски; како се у свету царује; има ли још заблуделих у идолопоклонству; и да ли још трају гоњења на хришћане? - Антоније одговори: Молитвама твојим стоји свет, и гоњења престадоше, и Црква слави истинитога Бога. Али, пошто си споменуо гоњења, молим те, Господа ради не сакриј од мене оно што се односи на тебе, него ми све испричај због чега си се удаљио из света у ову тако далеку пустињу. И свети Павле стаде му причати о себи овако:
"Родио сам се у Тиваиди. Имао сам сестру коју родитељи још за живота свога удадоше. Сами православни, родитељи ме научише грчким и римским књигама, и православној вери. Пре но што напустише овај привремени живот, они нам поделише своје имање које беше врло велико. Пошто се они упокојише, муж моје сестре, грамжљивац, хтеде и мој део. Стога намераваше да ме као хришћанина преда нечестивом кнезу на мучење да би пошто ме погубе, он узео моје наслеђе. А тада цароваху Декије[2] и Валеријан. Они мучаху све који Христа исповедају, и беше велики страх у целој Тиваиди, јер они љуте муке измишљаху. У то време незнабошци ухватише једног хришћанског младића. И мучише га много. Но пошто га не могоше одвратити од Христове вере, одведоше га у једну мирисну башту пуну цвећа, метнуше на дивну постељу, и меким узицама привезаше му и руке и ноге за постељу. Онда се сви удаљише, а код њега пустише једну младу девојку да би га завела. Бестидна девојка га грљаше и љубљаше, па чак, стидно је рећи, стаде тајне делове тела његовог пипати, дражећи га на нечисти грех. А шта уради храбри страдалник, који је толике муке поднео? Видећи да ће га сладострашће саблазнити, и осећајући већ у себи страсне покрете, он чврсто зубима стисну свој језик, прегризе га, и испљуну га у лице блудници. Од силних болова страст у њему утрну, а лице и хаљине развратне девојке беху крвљу попрскани. И тако овај младић благодаћу Христовом савлада сладострашће. - Но и другога младића, који се непоколебљиво држаше хришћанске вере, после многих мучења, свукоше, па му наго тело цело намазаше медом, руке на раменима завезаше и на сунчану припеку поставише. Онда пустише на њега пчеле, осе и стршљенове, да би изуједан био приморан принети жртву идолима. Али јуначни страдалник се не одрече Христа, иако је, страшно изуједан по целом телу, толико отекао да је био изгубио изглед човечји. - Видевши све то, па још посматрајући мужа моје сестре силно љута, да га ни сестрине сузе ни рођачка веза не могаху смирити, ја му оставих све и побегох у ову пустињу. И полако вођен Богом ја дођох довде, нађох ову пећину, и воду у њој. И схватих да ми Бог даде ово место за обиталиште. И настаних се овде, и ту живим хранећи се урмама и одевајући се лишћем."
Док је светитељ ово причао, гле, долете гавран носећи цео хлеб, тихо га спусти пред њих, и одлете. Зачуђеном поводом тога блаженом Антонију свети Павле рече: "Ето, милостиви и човекољубиви Господ послао је обед нама, слугама својим. Шесдесет је већ година откако добијам половину хлеба, али због твог доласка Господ Христос удвостручи оброк војницима својим".
Пошто ови велики угодници добише хлеб, указујући један другоме поштовање, мољаху један другог да благослови хлеб и преломи. Свети Павле указиваше почаст преподобном Антонију као госту, а преподобни Антоније светом Павлу као домаћину и старијем по годинама. И дуго потраја међ њима овај спор, пун љубави. Онда блажени Павле узе хлеб с једне стране, a другу страну стави у руке оцу Антонију, и одмах се сам хлеб преполови, и сваки доби свој део. И седећи крај извора, слуге Христове једоше и наситише се, и пише са извора, чија је вода чиста и веома слатка, и узнесоше благодарност Богу. И севши опет, проведоше у разговору сву ноћ све до сванућа. А када свану, рече свети Павле ави Антонију: "Одавно знам за тебе, брате, да у овој пустињи живиш, и желех да заједно с тобом служим и радим нашем Господу. Али пошто дође час мога уснућа, који сам свагда жељно очекивао, желећи се разрешити и са Христом живети, то те Господ посла к мени да сахраниш моје ништавно тело и предаш прах праху."
Чувши то, Антоније ридајући, са сузама говораше: "He ocтави ме, оче, самог, већ ме узми за свога сапутника". - А он му рече: He треба да тражиш оно што је твоје, него што је ближњега. Је ли корисно теби да, оставивши бреме тела, идеш за Јагњетом ка небу? Али и осталој братији је корисно, да их ти још руководиш и утврђујеш. Још те молим, похитај, отиди у свој манастир па ми донеси мантију, коју ти поклони епископ Атанасије, да њоме обавијеш тело моје". - А ово блажени Павле искаше, не што му мантија беше потребна, јер није марио да ли ће његово тело бити сахрањено наго или покривено да иструли у земљи. Та он се толико година одевао палмовим лишћем. Али он је оца Антонија слао од себе у манастир, да би му душа на миру изишла из тела. Удиви се Антоније слушајући где блажени говори о Атанасију и његовој мантији, и као самога Христа у Павлу видећи, и Бога у њему живећег почитујући, не усуди се ништа више рећи, већ му ћутке и плачући целива очи и руке, и похита да изврши наређење. Пође дакле у манастир и против своје воље. Иако је био врло уморан телом, он ипак духом савлађиваше године старости своје. А када стиже својој келији, сретоше га његова два ученика, питајући га: Где си се толико време задржао, оче? - Он одговори: "Тешко мени, децо моја! Тешко мени грешноме, јер сам лажни монах, и само носим монашко име! Видех Илију, видех Јована у пустињи, и ваистину видех Павла у рају". - Ученици, жељни да што више чују од њега, мољаху да им прича о томе, али он стави себи руку на уста и рече: "Свему има време: има време кад се говори, има време кад се ћути". - И узевши мантију, не поседе нимало, нити узе храну за пут, већ одмах изиђе, хитајући кроз пустињу, да би светога затекао у животу. Јер се бојаше да не задоцни, и свети Павле без њега преда душу Господу.
А други дан у девет сати, путујући ава Антоније виде у ваздуху Анђелске Чинове и саборе Пророка, и Апостола, a y средини душу светога Павла, где, чистија од сунца, узлази на небо. И одмах паде на земљу, и посипајући главу песком ридаше и вапијаше: "Зашто ме, Павле, остави? Зашто одлазиш без последњег целива? Тек сам те удознао, а ти већ одлазиш од мене?" - А касније причаше блажени Антоније да је остатак пута тако брзо прешао, као да је на крилима по ваздуху летео; од брзог кретања ни осећао није да додирује земљу ногама. И одмах се обрете у пећини; и виде светога где клечи са рукама подигнутим к небу и главом уздигнутом. Па мислећи да је жив, и молитву твори, стаде се и сам молити заједно са њим. А кад прође један сат, и ава Антоније не чу молитвени глас његов, ни уобичајене уздахе, приступи му, и виде да је већ умро. И разумеде да тело светога мужа, и после смрти, одаје дужно поклоњење Богу коме је све живо. Онда са великим плачем и ридањем он целива свето тело његово, уви га у мантију, коју беше донео, и стаде, по хришћанском обичају, певати погребне псалме. Али беше у недоумици како да сахрани светитеља, јер не беше донео мотику да ископа гроб. И говораше у себи: "Да ли да се вратим у манастир по алат? путовање траје три дана. Или да останем овде? Али, без мотике не могу ништа да учиним. Ништа, остаћу овде, и умрећу као што треба, Христе, и последњи дах свој испустићу крај твог палог војника".
Док он тако помишљаше у уму свом, гле два лава наиђоше из унутрашњости пустиње ричући, као да плачу за изгубљеним светитељем. Антоније се најпре мало уплаши, затим видећи зверове где кротки као јагњад легоше крај тела светитељева и стадоше тужно рикати, као да кукају, он се удиви благој нарави тих зверова. И онда узеше лавови својим шапама копати земљу. Пошто ископаше гроб колико треба, они опет припадоше к телу светитељевом силно ричући, као да му дају последњи цедив. Затим приђоше преподобном Антонију, и лизаху му и руке и ноге, као да траже од њега благослов и молитве. А преподобни слављаше Христа што и многи зверови знају Бога, и говораше: "Господе, без Твоје воље ни лист са дрвета не пада, ни птица слеће на земљу, дај свој благослов овим зверовима, како Ти знаш".
И даде им знак руком да се удаље у пустињу. А кад се зверови удаљише, ава Антоније сахрани чесно тело светог и преподобног оца Павла, пpвог пустињожитеља, који се упокоји у Господу 342. године у сто тринаесетој години живота.
Пошто сахрани светитеља, отац Антоније проведе идућу ноћ на његовом гробу, плачући и молећи се. А сутрадан, при поласку у свој манастир, он узе одећу светога Павла, исплетену од палмовог лишћа. И дошавши у свој манастир, он све подробно исприча ученицима својим ради њихове духовне користи. А ону одећу од лишћа толико чуваше и почитаваше, да се двапут годишње облачио у њу: на Ускрс и на свету Педесетницу.
Нека нас светим молитвама обојице препободних отаца: Павла и Антонија, удостоји удела угодника својих Христос Господ наш, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек, амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГАВРИЛА ЛЕСНОВСКОГ

Овај преподобни Гаврило беше родом из Осечког Поља код Криве Паланке, а од родитеља врло богатих и благочестивих, који беху близу царских саветника. He имајући деце они дан и ноћ сузе проливаху и на коленима клечаху, узносећи Богу молитве са тихим срцем и иштући од Њега чедо. Бог, који изобилно дарује оне који му се моле, даде те им се роди дете, и оно беше неизрецива радост свима у дому. Пошто крстише дете, оно растијаше и крепљаше се Духом Светим. И када дође време да се учи књизи, родитељи га дадоше да се учи код учитеља. Будући врло бистро дете за кратко време изучи сва Света Писма, и особито Еванђелску књигу не испушташе из руку својих.
Када дође време женидби, родитељи га сјединише са девојком од доброг и царског рода. Но свети то никако не хтеђаше и руке на молитву Богу уздизаше да би му Он сачувао његову девственост. Даноноћно припадаше он на молитву, и тако молитвом победи све различите страсти. На те његове молитве и љубав би послан Арханђел Михаил, који брзо узе душу супруге његове. Тада светитељ умоли родитеље своје да га отпусте од куће, јер будући као неки тврди дијамант, он се уподоби Алексеју човеку Божјем. Родитељи га отпустише с миром, и преподобни тако пoђe од куће своје. Уз пут он срете некога ђакона по имену Тома, с којим се братски поздрави и седнувши на путу проведе с њим много времена у разговору. Затим он леже и заспа мало на томе месту. У сну му се јави Анђео Господњи, и рече му: Устани и иди на поље Осечко, на место које ћу ти показати, и тамо сагради храм рођењу Пресвете Богородице. Уставши од сна светитељ отиде натраг и исприча све родитељима својим. Дознавши за такав сан родитељи му дадоше довољно блага за сваку потребу, и он подиже храм на реченом месту и веома га украси.
И опет после тога дође преподобни у манастир Лесновски да се тамо замонаши. Дошавши у манастир поклони се игуману, а игуман видевши га, запита га: Зашто си чедо дошао овамо? A он исприча и каза игуману све подробно. Игуман га онда прими у манастир и много дана пробаше га различитим искушењима, док не виде његово смирење и трпљење и његово подвижништо у молитви, и тако га постриже у анђелски образ. Пошто прође мало времена, припаде преподобни к игуману с молбом да му да благослов за неки скит близу манастира у долини према Злетову. Пошто му игуман даде благослов, преподобни оде тамо и доста дана проживе у ћутању и самоћи и неспавању. Једино лијаше сузе дан и ноћ и молитву Богу усрдно узношаше, као некад Авељ своје жртве Богу. Мирјани који долажаху светоме добијаху од њега исцелења од разних болести, а многи се и од демона исцелише. Но, због славе људске преподобни напусти и овај скит и пређе у место звано Луково, у неку малу шуму, и тамо проживе неко време. Ту шуму од људи нико не знађаше. Једнога дана деси се да неки пастир, пасући козе, виде преподобног где стоји на молитви, и дође к њему и паде на колена тражећи благослов од њега. Светитељ му рече: Шта желиш, чедо? А пастир уставши рече: Оче свети, због греха мојих све козе пропадоше од неке ватрушине. Молим те, Бога ради, помоли се за њих. Свети му рече. He бој се, чедо, Бог ће обратити жалост твоју на радост. А беше тамо близу камен ископан, пун воде од киша. Светитељ дође близу камена и клекнувши подиже очи и руке к небу и помоли се Богу, a затим прекрсти воду крсним знаком, захвати је из камена, даде је пастиру, и рече му: Узми чедо, и покропи козе. Узевши воду, пастир њоме покропи козе и оне све оздравише, због чега он усрдно захвали светитељу. Но, преподобни напусти и ту шуму и дође у далеку и непроходну гору, на планину звану Обли Врх, a пo грчки Стронгило. Тамо проживе дуго времена, и у посту и мучењу себе без сна живљаше, трпећи многе невоље и муке од ђавоље пакости. Но он молитвом прогањаше ђаволе, и утврди се против њих као добри и чврсти дијамант. Поживе он тамо око 30 година, и ту се престави у живот вечни[8]. Од братије нико не знађаше ову малу пештеру где почиваху мошти светога, и зато сви у велику невољу и бригу падоше мислећи да се он отселио у неку далеку страну.
После дужег времена јави се преподобни у граду Средец (=Софија) неком монаху званом Јосиф, пореклом русину. Овај монах беше смирен и од сваке светске ствари уздржљив, веома бодар у посту и молитви, и Богу угодан. Он дуго размишљаше да ли то виђење није нека прелест и оклеваше. Другу ноћ опет се јави преподобни и рече Јосифу: Послушај и поћи на Обли Врх и тамо ћеш наћи мошти, које пренеси у Лесновски манастир. - Монах се опет врло уплаши и опет ту ноћ не пође. Светитељ му се поново јави и трећу ноћ и рече: Бог ми је заповедио да ти кажем ово што ти казах. - Тада монах уставши отиде и исприча Митрополиту о том свом виђењу. Митрополит запита људе из оближњих села, да ли у тој епархији има брдо Обли Врх; а они му одговорише да нема таквог места у њиховој епархији. Митрополит тада написа другим епископима и питаше и њих у којем се крају или земљи налази Обли Врх. И стиже то писмо у Злетово. Епископ прочита писмо, распита се за то, и дознаде да се Обли Врх налази у његовој епархији. И извести о томе Митрополита. Митрополит тада узе монаха Јосифа и остале свештенике и презвитере и племиће и оде у Лесновски манастир. Он најпре отслужи тамо бденије. А када свану, Митрополит узе месног епископа, Јосифа и манастирског игумана и остале свештенике, и оде са њима на гору Обли Врх. Ту ноћ свети се опет јави Јосифу и рече му: Близу сам од тебе на левој страни. - Јосиф се одмах пробуди од сна и устаде на молитву. А када свану, Јосиф дође на речено место и нађе тамо мошти светога; и поклонивши се моштима Митрополит са епископом и игуманом и остали свештеници, монаси и кнезови. Из моштију исхођаше миомир као из крина благомирисног. Мошти бише пренесене у манастир Лесновски, и многи верници од њих добише исцељења од различитих болести. Много година почиваху мошти светога у овој обитељи, дајући онима који с вером долажаху брзу помоћ и исцељење од нечистих духова. У граду Кратову беше неки Јерменин, врло богат, но не имађаше деце осим једне ћерке, која имађаше десну руку суву. Дошавши у манастир, он се поклони моштима светога, и рука девојке истога часа оздрави. Тако и другом кнезу преподобни исцели слугу од нечистих духова.
После неког времена владаше у тој земљи Михаил, велики кнез Бугарски, који добро уређиваше власт и државу своју. Затим се овај кнез упокоји, а власт у држави узе Оливер Јован који беше врло леп у лицу а још лепши по души. Он беше први саветник и писар на двору српског цара Стефана Силног. Он имађаше велико усрђе и љубав према преподобном оцу Гаврилу. Манастир Лесновски имађаше малу цркву, те Јован, молитвама Архистратига Небеских Сила и преподобног оца Гаврила, подиже цркву врло високу и пространу, и украси је сваким украсом на молитве овог светог. Светитељ пак чињаше многа чудеса, a y земљи владаше мир доста година. Међутим после тога, завишћу ђавола, Турски цар Мурат подиже рат против Срба са 300.000 војника. Дознавши то Патријарх Бугарски у Трнову граду побоја се спаљивања моштију и зато дође и узе мошти преподобног те их пренесе у Трапезир и положи их у храму светих Апостола, где оне леже и до данас, и точе многа исцељења.

21. јануар је био Међународни дан загрљаја. Али наш разговор није о загрљајима, већ о мистерији перихорезе - међусобног прожимања. Грлећи се, људи размењују не само топлину својих тела већ и „топлину својих духова“. У светим пољупцима и међусобним пријатељским загрљајима, свеци су преносили свој „мирни дух“ од срца до срца без речи.

Модерни свет постаје стаклено краљевство Снежне краљице. Наши прсти прелазе километрима преко површина паметних телефона, видимо хиљаде лица на нашим мониторима, али не осећамо њихову топлину нити дах. То је мртво, празно, хладно краљевство усамљености без љубави.

Живимо у доба дигиталног аутизма. Рађамо се и умиремо сами, закључани у чаури сопственог бића.

Кршилац табуа

Теологију додира је покренуо сам Спаситељ. Христос је непрестано кршио законе ритуалне чистоте. Додиривао је губаве — оне које је друштво са гађењем одбацило — и дозвољавао је да га додирне жена која крвари, што је било равно скрнављењу.

Јевреји су офарбали гробове у бело, да, не дај Боже, не додирну место сахране, али Христос узима руку Јаирове мртве ћерке и, без икаквог страха, додирује гроб у којем се налазило мртво тело удовице Наиновог сина. Све је то било супротно ритуалном закону.

Али теологија додира није само о кршењу верских табуа. Вера није само „од слуха“; она је такође од додира.

Апостол Тома је први практичар теологије додира. Он додирује ране Васкрслог Христа. Сама чињеница да се Спаситељ не појављује у блиставом, „фотошопираном“ телу, где су трагови бола избрисани, говори много.

Господ показује своје ране Томи као вечно сведочанство свог страдања за сваког од нас. Теологија љубавног додира ушла је у литургије раних хришћана, у којима су они давали „пољубац мира“, то јест, грлили се и љубили, исповедајући заједничку веру.

Универзални загрљај

Шта је, у суштини, теологија додира и како се она практикује? Грех је подела, распад једног човечанства на милијарде фрагмената који се међусобно рањавају када покушавају да се споје. Чудо загрљаја се супротставља овоме.

Да бисте неког загрлили, морате да опустите руке. У овом тренутку, ваше груди - место где вам је срце - су потпуно изложене. Отварате свој центар гравитације другој особи.

Ово је гест Христов на крсту.

Свети Григорије Ниски је у Спаситељевим раширеним рукама видео „универзални загрљај“ којим Бог обухвата целокупно своје створење како би га исцелио. Када грлимо своје ближње, имитирамо овај гест. Кажемо: „Остављам свој оклоп. Поверавам ти своју рањивост како бих исцелио твоју.“

Силазак у туђи пакао

Када је неко у дубокој тузи, свака реч утехе више звучи као подсмех. Једино што можете да урадите јесте да ставите руку око рамена особе која пати и привучете је к себи. То значи да сте ушли у њен лични пакао. Да сте својом топлином и љубављу присутни у њеној тузи. Извлачите је из овог понора.

Моја омиљена слика из јеванђеоске приче су раширене руке Небеског Оца, који грли свог заблуделог сина са најдубљом љубављу. Он још увек мирише на свиње и прашину са пута. Али Отац га не држи на дистанци, чекајући објашњење. Он смањује дистанцу на нулу. Овај загрљај је суштина јеванђељске приче.

Телесна молитва

У хосписима или поред кревета умируће вољене особе, теологија додира открива своју крајњу моћ. Када лекар или волонтер, у тренуцима безнађа, једноставно узме руку умируће особе или загрли њене рођаке, медицина се завршава и почиње нешто друго. Нека тиха моћ тече из руке у руку, и особа се смирује.

Држање особе за руку у њеним последњим сатима је најчистији облик „телесне молитве“.

Додирнеш руку која ће се ускоро ослободити овог света и кроз тај контакт сведочиш: „Ниси сам. Ја сам овде. Бог је овде.“ Твој длан постаје видљиви знак невидљивог присуства Творца.

Биохемија једног чуда

Прво искуство човека са Богом није читање Светог писма, већ додир мајчине топлине. Када беба плаче од необјашњивог ужаса пред бескрајношћу света, нису јој потребни аргументи. Потребан јој је додир. У неонатологији постоји метода „Кенгур“, где се превремено рођена беба ставља кожа на кожу на мајчине груди. Биохемија овог процеса је велико чудо. Мајчин откуцај срца регулише бебино дисање.

Ово је жива илустрација речи Јована Дамаскина о телу као „заједници“. Кроз мајчин додир преноси се божански мир. Овде тело постаје канал кроз који тече мир „који превазилази свако разумевање“.

Када мајка држи уплакано дете, она не само да смирује његов нервни систем. Она му саопштава фундаменталну истину постојања: „Ниси сам. Вољен си.“

Кључно је да чланови породице схвате колико је важно да се загрле барем једном дневно. Деца лишена родитељске наклоности одрастају безосећајна и не осећају љубав чак ни према својим родитељима. Без ових загрљаја, дечја душа очврсне, и они одрастају у духовне инвалиде.

Литургија рукостискања

Постоји прича о волонтеру који је хранио бескућнике. Један од њих је рекао: „Хвала вам сада не само на храни, већ и што нисте носили рукавице када сте се руковали са мном.“ Једноставно руковање, без презира, је чин признања људског достојанства. На овај начин рушите зид између свог „чистог“ ја и „нечистог“ света, уносећи Христово исцељење у њега.

Филозоф дијалога Мартин Бубер је учио да особа постаје човек само кроз сусрет са другим. Бубер је разликовао две врсте односа међу људима: савршене и свете. Када једноставно прођемо поред некога, они су „Оно“, део пејзажа, функција. Али у тренутку искреног загрљаја, дешава се пробој ка светом. „Сваки аутентични живот је сусрет“, учио је филозоф.

У сотириолошком контексту, то значи да не можемо бити спасени сами.

Загрљај је тренутак када две изоловане особе престају бити објекти једна за другу и постају јединствена духовна целина.

Овим гестом превазилазимо своју коначност и ступамо у контакт са Вечношћу, која је увек дијалошка.

Лице као заповест

Још један мислилац, Емануел Левинас, изградио је своју филозофију на „епифанији (појави, откровењу) Лица“. Када је лице друге особе неизговорена заповест - „Не убиј“.

Лице другог је највиши облик наше одговорности.

Када људи пуцају и убијају једни друге, то је у суштини највиши ниво сатанизма који се може замислити на земљи. А највиши облик цинизма и скрнављења хришћанства је уздизање убиства на ниво врлине.

Божје руке

Живимо у свету где, како је рекао Жан-Пол Сартр, „Пакао су други људи.“ И ми можемо уништити овај пакао директно кроз теологију додира.

Морамо схватити да је свако свакодневно руковање, сваки искрени загрљај мала литургија.

У свету где све тежи ка нејединству и ентропији, додир је чин отпора хаосу.

Свети Максим Исповедник је учио да је људски задатак да „сједини оно што је раздељено“. Загрљај је симбол овог универзалног сједињења. У њему се граница између мог „ја“ и твог „Ти“ привремено брише. Признајемо божанско достојанство друге особе додирујући њено тело као свети сасуд у коме обитава Дух.

Морамо поново научити овај језик. Не да бисмо „зграбили“ свет, већ да бисмо га са страхопоштовањем „додирнули“.

Теологија додира нас позива да изађемо из екрана наших паметних телефона и вратимо се у стварност правог живота, где има много бола. Живота којем је потребна наша љубав.

И нека сваки наш загрљај постане „Мали Ускрс“ – сведочанство да је живот победио смрт, а љубав постала тело.

На крају крајева, ако Бог није презирао да додирне нашу прашњаву природу, онда немамо право да одбијемо да додирнемо оне око себе. На Страшном суду, нећемо бити питани колико смо паметних књига прочитали, већ колико смо патњи загрејали топлином својих руку. Јер управо тамо где почиње Други, почиње Царство Небеско.

Теологија додира није теорија, већ пракса присуства. Позвани смо да будемо „руке Божије“ у овом свету. Када пригрлимо патњу, тешимо Христа. Када се рукујемо са непријатељем, уништавамо пакао. Када хранимо гладне, додирујући њихов длан, учествујемо у тајни Оваплоћења. И то нису филозофске слике; то је сама истина живота.

Протојереј Сергеј Успенски

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Протојереј Андреј Овчиников о првој исповести, правилном родитељству и родитељским грешкама

– Често видим узбуђење, па чак и извесну анксиозност међу парохијанским мајкама чим њихово прво дете (њихово прво, не треће или четврто) напуни седам година и спреми се за своју прву исповест. Колико је важна прва исповест под свештениковим епитрахиљем, и зашто, за сваког хришћанина, а посебно за младог хришћанина?

Приметили сте да ово брине жене, „маме“. Тужно је што очеви нису присутни, јер свештеник који исповеда треба да види да је отац тај који одгаја породицу. Било би сјајно када би очеви били укључени у припрему своје деце за исповест. И није битно да ли је у питању ћерка или син. На крају крајева, женска рука, која води дете на прву исповест, има следеће специфичне карактеристике. Пре свега, мајка покушава да створи удобно окружење за своје дете, како би се осећало мирно и самоуверено. С једне стране, то је добро. Али с друге стране, мајка ствара неку врсту вештачког света – да, веома је удобно за дете, али то није увек изводљиво у стварном животу.

Како деца одрастају, више се не доводе у цркву; морају се припремити за озбиљније кораке у Цркви. Исповест је важан корак у припреми за Свету Тајну Причешћа. Ако породица озбиљно схвата васпитање детета, укључујући и оца и мајку, онда се исповест детета одвија много пре њихове прве исповести у цркви. „Шта је добро, а шта лоше?“ требало би да буде тема сталног разговора у породици. Наравно, ако родитељи кажу својој деци много раније од седам година да је погрешно лагати, бити лењ, бити непоштен, бити хировит и правити испаде беса, то се преноси на исповест. Дакле, нема потребе за бригом.

Дете приступа исповести, и видимо како се васпитава. Ако је заиста васпитано у вери, онда се свесно покаје, често прилично дубоко и озбиљно. Али ако породица то доживљава само као чин - „одлазак код свештеника и говорење му нешто“ - онда се то осећа.

За шта се деца обично кају? Због хировитости и непослушности. Два греха. Родитељи потпуно игноришу чињеницу да њихово дете проводи сате на телефону, да већ лаже, да је себично и да не помаже код куће. Али родитељи превиђају дубље проблеме, и са њиховом децом се ради само површно.

Зато сам за поједностављивање припреме детета за исповест. Ако сте нешто погрешили, идите и реците им, покајте се за оно што сте погрешили. Али ако нема васпитног рада са децом код куће, онда ће дете природно стајати и ћутати током исповести. Јер не зна шта да каже.

Понекад видимо дете како невољно чита своје грехе са папира током исповести. Често су ови преступи написани под „диктатом родитеља“. Колико је ово тачно?

„Огромна је педагошка грешка терати децу да ово раде док су мала. Јер када буду имали 13 или 14 година, једноставно ће се побунити и одбити да иду у цркву.“

Видите, у црквама практично нема тинејџера. То је резултат такозваног „мајчинског родитељства“, када мајке покушавају да насликају лепу слику, али не успевају да одгаје своју децу у вери. Дакле, када дете достигне адолесценцију и развије озбиљно хришћанско схватање живота, оно често једноставно не жели да се претвара да је нешто посебно и дистанцира се од Цркве. Говорим грубо, али ово је проблем.

Једини људи у црквама су бебе и млади људи који су се опекли, спотакнули или претрпели страшне падове. Као блудна деца, сећају се да треба да се врате у Цркву. Чињеница да у црквама нема тинејџера је сведочанство нашег васпитања.

Не бих саветовао да се играте са децом или да им се мазите када је у питању разумевање њихових грехова. У нашој породици деца ретко говоре о својим гресима. Али знам да када се исповедају, имају много тога за што се треба покајати. Навика самоанализе је веома важна особина.

Генерално, записивање својих грехова на папиру је добра навика, посебно када неко тек почиње свој хришћански пут, укључујући и дете. Ако можете да запишете неколико грехова које сте починили сваког дана, то значи да живите свесно, анализирате своје речи и поступке, бележите где сте направили грешке или сагрешили. И са ове листе, на крају недеље, требало би да саставите своје грехе и исповедите их свештенику. У овом случају, то је добра пракса.

– Нажалост, у данашњим породицама видимо да су мајке више укључене у васпитање својих ћерки, док су очеви више укључени у васпитање својих синова…

Потребно је да организујемо локалне курсеве о основама хришћанског васпитања за родитеље са много деце. Они не знају, не желе, не могу. И као резултат тога, видимо искривљене облике хришћанског васпитања. Споља имају привид црквености, али унутра постоји празнина, понекад чак и извесна трулеж људског карактера на којој нико не ради.

Нажалост, постоји много тужних примера чак и међу онима који студирају у богословији и спремају се да постану свештеници. Не видите код данашњих младих људи особине које би требало да буду темељ хришћанског васпитања: интегритет, поштење, напоран рад, несебичност. Који је разлог? То су изгубљене године када сте требали да будете даноноћно будни над својим дететом, неговати га, давати му пример и не флертовати са њим.

Понекад родитељи траже „дечјег свештеника“, вољеног духовног оца, за своје вољено дете. Да ли је таква потрага неопходна?

„Мислим да свештеник треба да створи удобне услове за сваку особу: не само за дете, већ и за одраслу особу.“

Духовно вођство је утеха, како би се они који прилазе свештенику осећали мирно, удобно и безбедно говорећи о својим грешкама и гресима. Јер хришћанин се не исповеда свештенику, већ Богу.

Нажалост, наши свештеници не могу увек да пруже духовну утеху. Проблем је у томе што данас има тако мало свештеника којима можете поверити своју децу и који не би учинили ништа лоше по њих. Архимандрит Јован (Крестјанкин) је говорио управо ово: тражите свештенике као што тражите учитеља или лекара; тражите човека који се не претвара да је пастир, већ да тако живи.

„А како би родитељи требало правилно да се понашају са својим дететом након исповести? Многи су растргани од радозналости: 'Шта је дете рекло свештенику? Шта им је свештеник одговорио и како је одговорио?'“

„Не дирај дете. Не завируј у његову душу. Признао је — и хвала Богу. Не мораш ништа да питаш. Следећи пут када дође на исповест, имаће више да каже.“

Које је најважније правило родитељства? Нежно, али доследно и чврсто, савијте дететову вољу, усмеравајући је ка добрим циљевима. Овај рад је веома важан!

Иако сам рекао да родитељство треба да буде „нежно“, није лако. На пример, дете треба научити да устаје раније да би се молило, склонило играчке, наместило кревет и опрало зубе. Родитељи треба све ово да саопште, тако да их навикну на мала дела самоодрицања. Ови мали кораци ће дати прве резултате.

А онда морамо рећи деци да пазе на свој језик, да буду љубазна и да буду захвална. Посебно питање су паметни телефони, који се сада сматрају „оружјем за масовно уништење“. Ко може да се похвали да је у стању да одвоји децу од рачунара, паметног телефона и онлајн игара?!

Из неког разлога, тежимо да главни терет пребацимо на свештеника. „Нека свештеник преваспитава“, кажу. Слушајте, ми можемо само да исправимо оно што су родитељи урадили у погледу васпитања. Можемо само да помогнемо. Све је на савести и одговорности оца и мајке.

Када је наше дете било мало, волели смо игру „Моја достигнућа“. На крају сваког дана бисмо разговарали о томе како смо провели дан. Наше дете би поделило са нама шта је постигло, шта је лоше урадило или у чему није успело. Али од шесте године, приметила сам да је почело да лаже да би изгледало боље и паметније. Слично томе, у исповести се може видети да деца желе да изгледају боље него што заиста јесу, па крију ствари. Да ли је могуће помоћи детету да научи да буде искрено и да се не плаши да ће лоше изгледати?

„Ако лаже, онда лаже и код куће и у цркви. Родитељи би требало да раде са својом децом. Ако дете буде ухваћено, како кажу, да бежи са часова, краде слаткише из кафетерије или користи телефон иако је то забрањено, а родитељи не разговарају са њим, какав је исход? Дете иде код свештеника на исповест.“

Ми свештеници бележимо само ово или оно понашање; веома је тешко утицати на ситуацију. Ако су људи, посебно деца, неискрени у исповести, сигурно желе да изгледају боље него што заиста јесу. Родитељи би требало да разумеју и раде на ономе што се крије испод површине њихове деце.

Зашто увек кажем „Родитељи, родитељи, родитељи“? Зато што је 95% васпитања детета посао родитеља. Ако дете одрасте као верник, то је заслуга родитеља, а не свештеника. Свештеници само исправљају, подржавају и говоре вам да су вас мама и тата васпитали да будете добри, зато наставите тако.

Данас нам се све чешће обраћају са питањем: „Шта да радимо?“ Нека деца пате од зависности од дрога, друга од зависности од коцкања, трећа од ванбрачног живота и тако даље. Како можемо помоћи? Молите се. Изгубљено време и прави напори родитеља који нису уложени на време не могу се надокнадити. Ја сам овде песимиста, јер сведочимо веома тужној слици.

И у почетку су сва деца тако слатка! Али приметите, сва су мала, 5, 7, 9 година. А где су насмејани тинејџери? Или чак и они без осмеха? Једноставно нису у црквама. Да, радујемо се малишанима у цркви. Хвала Богу. Али када служиш четврт века, не радујеш се толико беби. Ја се заиста радујем тинејџеру или младићу.

„Ево једног примера. Неки родитељи који нису ишли у цркву одлучили су да њихово дете од седам или девет година треба да живи праведним животом, па су га довели на прву исповест и причешће. Али ово дете, будући да није навикнуто на веру, сматрало је исповест веома тешком. Који савет бисте им дали да не би изгубили ову малу душу?“

„Бог делује на мистериозне начине. Има толико примера деце која су у Цркви од детињства, само да би их негде одвели и никада их више не видимо. Чак и одрасли иду у цркву 10 или 15 година, а онда — то је то: разочарање, сагоревање — и никада их више ни не видимо...“

Први импулс је, наравно, важан. Требало би да то буде радостан догађај. Људи долазе у цркву први пут на исповест, на причешће, на свој први пост... „Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти“ (Матеј 24:13). Замислите, цео живот је пред вама, да га проживите као хришћанин. Колика ће само искушења бити када будете приморани да напустите место одакле сте кренули.

Пре свега, свештеник не би требало да одвраћа човека од његове вере, од Цркве, нити да га плаши својим погрешним поступцима. Ја обично стојим, слушам, молим се и посматрам. Јер свако има своје мисли о својој души. Нека Бог да да то сачува још много година.

Поменули сте прегоревање. Такође се дешава да деца која одрастају у верским породицама временом изгубе свој побожан став према црквеним стварима, почињући да их третирају као свакодневне, одлазећи у цркву не због главног догађаја већ да би се срели са својим „недељним“ пријатељима, третирајући обреде аутоматски. Како родитељи могу заштитити своју децу од прегоревања и зависности?

Само личним примером. Ако сами родитељи поштују светиње, дете ће то видети. Ако родитељи живе и понашају се двосмислено, дете ће их опонашати. Причешћују се, али чим напусте цркву, заборављају: осуђују, проклињу, груби су, препуштају се лењости или прождрљивости и тако даље. Шта ће дете видети? Позориште, спољашњу представу; родитељи се једноставно претварају да су идилични. Деца не опраштају лаж. Ако родитељи воде лажни религиозни живот, онда ће њихова деца на крају постати попут њих. Стога је кључно да родитељи буду прави пример.

– Да ли родитељи могу бити једини ауторитети за дете? Шта је са свештеником, учитељем, тренером?

„Мала деца и тинејџери не би требало да имају ауторитете осим својих родитеља. Јер су ово тешка времена и морамо сами да се бринемо о својој деци. Нажалост, сведоци смо нездраве, алармантне ситуације.“

Али када деца достигну пунолетство, веома је важно да у лику свештеника пронађу доброг пријатеља, старијег брата или оца (у зависности од узраста духовног оца), који ће им помоћи да се снађу у животу.

– Да ли их лишавамо независности?

– Не док су мали, већ касније, када достигну свесне године, могу се постепено пуштати на слободу.

Имамо велику породицу, тако да не могу да говорим о одгајању једног или двоје деце са разликом од 10 година. Имамо седморо деце и то је све са чиме имамо искуства. Читава наша породица је одрасла са децом. Тако да могу само да поделим то искуство. Шта могу да кажем онима који имају једно дете? Лакше је одгајати десеторо него једно. Дете ће исцрпети сву енергију из родитеља, а досадно му је да буде само. И ја сам био сам и сећам се свог детињства: каква ноћна мора.

Будите ту за своју децу — то је најважније. Деци је потребна љубав. Будите ту за њих, разговарајте са њима и учествујте у њиховом васпитању — и све ће бити у реду.

– Које књиге, поред Књиге над књигама, бисте препоручили деци, па чак и родитељима, да им помогну да науче да се свесно покају?

„Најбоља књига је о правилном васпитању, када родитељи објашњавају шта је добро, а шта лоше, шта је дозвољено, а шта није. Увек ме дубоко потресу скривени пороци попут подлости, лицемерја и издаје — када постоји спољашњи изглед пристојности, али испод се крије трулеж. Нешто је морало бити погрешно у породици.“

Важно је научити децу једноставним кућним пословима, као што су прање пода, судова, прање и ширење веша. Ова врста посла је невероватно важна. Данас се деца често обесхрабрују у томе, а резултат је себичност, која је главни непријатељ доброг родитељства.

Ни под којим условима не треба да се „играмо“ са спољашњим образовањем. Изгледа да људима недостаје знања и светске мудрости.

Данас постоји много добре литературе. О породичном животу постоје одличне књиге протојереја Иље Шугајева и „Породица“ Нине Федорове – о емиграцији, вери и отпорности; „Пет језика љубави“ Гарија Чепмена је добро дело из психологије; роман „Ана Карењина“ сматрам уџбеником о породичном животу. Такође су занимљиве кратке приче „Судбина човека“ М. Шолохова и „Дар мудраца“ О. Хенрија.

Главно је да увек будете уз своју децу, да ходате уз њих кроз живот, да их волите и поштујете, да им помажете и да што више комуницирате.

– И на крају, оче Андреј, како можемо помоћи детету да се плаши греха, а не покајања?

Ако дете види богобојажљиву особу међу собом, као што су његов отац или мајка, и само ће постати једно од њих. Али овај страх од Бога не треба глумити, где особа споља глуми тај осећај, али јој изнутра недостаје страх од Бога. Стога, ако је родитељски пример искрен и аутентичан, дете ће такође научити ову лекцију. То је најважнија ствар.

Добар пример је тренутно највреднија ствар!

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Навикли смо да Закхеја видимо као обичног грешника, али ово је портрет модерног, успешног човека који гради свој рај на сузама других. Ради се о томе како разбити матрицу смрти и зашто Бог долази непозван.
Закхеј је главни порески службеник. Преведено на савремене термине, он је издајник, дегенерик, неко ко је изградио лични рај на сузама својих сународника. Али иза ове фасаде моћи и новца крије се онтолошки ужас. Он је фигура утопљена у сопственој ситности и безначајности.
Генерално, чини ми се да савремено друштво намерно гаји Закхеја, попут поврћа узгајаног у пластенику. Свет као да је обавијен филмом који скрива Рај од човечанства.
 Људи верују да су слободни. Али у стварности, они само понављају оно што су чули, следе оно што им је речено и доносе одлуке које су други направили уместо њих.
Људи живе у хедонистичком систему вредности. Све до чега им је стало, све око чега брину, све према чему гаје страст и све чему теже налази се у чисто хоризонталној равни постојања.
Диктатура руље
Изгубљени смо у гомили алгоритама, туђих мишљења и бескрајне информативне буке. Људи се осећају инфериорно ако се не прилагођавају трендовима које им намеће такозвано јавно мњење. Гомила која нас окружује и спречава нас да видимо Христа је бука мисли, рој мисли, страсти и менталних ставова који испуњавају нашу свест.
 Интелигентно око душе је прекривено филмом земаљских брига и не може да види даље од нивоа материјалних жеља.
Потрошачка похлепа је покушај да се празнина у себи попуни спољним стицањима и друштвено значајним статусом.
Сви наши актуелни послови, бриге, вести су попут узбуркане, бучне гомиле у Јерихону. Одвојите се од ове гомиле. Осетите да нисте део ње. Ви сте онај кога Бог зове по имену. Али ми не можемо чути овај позив док смо заробљени унутар „гомиле“ наших реакција. Да бисмо то урадили, морамо се ослободити филма аутоматског размишљања.
Скок вере
Закхеј одбацује свој понос, статус и достојанство и прави „скок вере“ (Кјеркегор). Он пристаје да постане смешан, апсурдан и ван свог друштвеног статуса, макар само накратко угледао Светлост. Закхеј тражи Христа, уздижући се изнад гомиле како би се ослободио „диктатуре просечности“ и сусрео са Истином.
 Смоква је дрво живота, које расте усред пустиње његове душе. За Закхеја, оно постаје оса универзума, место где се земаљско и небеско спајају. За њега, то је портал у други - духовни - свет.
Пењање на ово дрво није лако. То је пут умирања старог човека и поновног рађања у ново. Мора се откинути ум, залепљен и стопљен са хоризонталном равни овог света, и морају се прекинути ланци везаности који спречавају да се човек уздигне у висине.
Живот је лакши у гомили. Гомила ствара илузију сигурности. У гомили сам „као и сви остали“, исти сам као и сви остали. Невидљив сам. Само сам сићушна кап у општој прљавој мочвари. Кад сви вичу „Ура!“ — и ја вичем. Кад сви вичу „Распни!“ — захтевам исто. Сви скачу — и ја скачем. Сви су приморани да клекну — и ја клечим. Сви су вођени на погубљење — и ја се не опирем. Ово је пут смрти.
Пут живота је другачији. Мораш се попети на дрво и одвојити од гомиле. То је страшно болно и смртно опасно, јер ће смртоносно камење летети на тебе одоздо. Мислиш другачије, живиш другачије, имаш другачије мишљење — постао си деструктивни елемент у универзалној матрици смрти. Али нема другог начина.
Терапија именом
Христ зове Закхеја по имену. У библијској метафизици, име је суштина. Бог познаје Закхеја у његовој првобитној намери - пре него што је постао „грешник“ и „цариник“. Када вам се Бог обрати по имену, то није ништа мање него чин обнављања личности из безличне масе греха.
 Закхејево име, које је изговорио Бог, оживљава његову истинску личност, закопану под грехом.
Поглед Божији је изливање Божанских енергија, како је учио Григорије Палама. У овом тренутку, Закхеј не само да „види“ Човека, већ бива обасјан Светлошћу, која преображава његову природу. Исто се дешава када Бога називамо именом које се не може користити узалуд. У исихазму, име Божије („Господе, Исусе Христе...“) поседује огромну стваралачку моћ.
Замрзни кадар
Након што се Закхеј попео на дрво, дешава се један дирљив тренутак јеванђељске приче. Исус се зауставља испод дрвета и окреће поглед ка Закхеју.
Застанимо овде. Ослушкујмо ову тишину. Христос још ништа није рекао; Он ћутке гледа у Закхејево лице. Све је мирно. Богочовек види рањену лепоту закључану у овом главном царинику. Бог такође види у сваком од нас оно што смо ми сами одавно закопали.
Тада се Спаситељ обраћа Закхеју по имену. Овим га отима из канџи смрти и заборава. Ти више ниси „цариник“, ти си Закхеј (што значи „чист“, „невин“).
„Сиђи брзо! Морам остати у твојој кући“, каже Спаситељ. То није молба, већ нужност. Не може бити приговора. Закхеј није био спреман за ово; његова кућа је била у нереду, неуредна, а његова породица неприпремљена. Али Закхеј не каже Христу: „Само чекај, ја ћу припремити, па ћу те онда позвати.“ Он Га одмах прима.
Инвазија Хаоса
Навикли смо да кријемо оно што је дубоко у нашим душама иза лепих фасада. Не показујемо ништа чега бисмо се могли стидети, да људи не помисле нешто лоше о нама. Али Христос буквално упада у Закхејеву кућу — потпуно неочекивано, како за власника, тако и за оне који деле његов дом.
 Бог не презире нашу прљавштину. Он улази у њу да би је осветлио изнутра.
И овде се дешава чудо. У Закхејевој кући се дешава мистично преображавање простора. Ваздух унутра постаје другачији. Зидови, који су видели похлепу и страх, сада упијају светост. То је тренутак када се Бог и човек стапају у јединственом простору заједништва. Такав је долазак благодати. У њему сви спорови нестају. Шум гомиле испред прозора се стишава. Тишина свеприсутности се спушта. То је стање дубоког мира. Молитва се трансформише: више се не изговара, већ се чује изнутра. Сама благодат почиње да ствара молитву. Таква молитва се назива самопокретном.
Транспарентност душе
Закхејево обећање да ће поделити своју имовину није друштвена реформа; то је последица обожења. Када се Светлост распламса у човеку, материја губи своју густину и моћ. Закхеј даје свој новац не зато што „мора“, већ зато што је постао „провидан“. Више ништа не задржава за себе, јер је постао сасуд Божији.
 Овде долази до преласка са логике поседовања на логику давања.
Закхеј схвата да пуноћа постојања чини материјално гомилање бесмисленим. Његов гест није само милосрђе; то је чин духовног ослобођења.
Спасење „овде и сада“
„Данас је дошло спасење у овај дом“ — ове Христове речи звуче као тријумфална химна. Спасење није нешто што ће се догодити после смрти. То је нешто што продире кроз стварност управо сада. Закхеј поново постаје „син Аврамов“. Он се враћа у колевку духовне историје. Више није сироче у хладном космосу; он је вољено дете, пронађено у мрачној шуми и доведено до огњишта.
„Син Човечији дође да тражи и спасе изгубљено.“ Ове речи садрже сву Божју нежност.
 Сви смо ми на неки начин „изгубљени“. Сви смо изгубљени у лавиринтима својих амбиција, страхова и грешака.
Читава јеванђељска прича нас учи да нема дубине пада коју Христов поглед не би продро, и нема особе на коју Он не би могао да гледа са љубављу.
Прича о Закхеју је прича о томе како се Творац и творевина сусрећу у загрљају и како се ново, блиставо људско биће рађа из пепела старог, похлепног живота. То је химна другој шанси која је дата сваком од нас, не некад касније, већ овде и сада.

протојереј Сергеј Успенски

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор

Шта значи живети са поверењем у Бога? Како то изгледа у пракси? Постављам себи ово питање управо зато што ми недостаје то поверење. Иако, наравно, одавно знам да нас сам Христос на то позива:

„Зато вам кажем: Не брините се за живот свој, шта ћете јести или шта ћете пити, ни за тело своје, у шта ћете се обући. Зар живот није претежнији од хране, и тело од одеће?

Погледајте птице небеске: не сеју нити жању нити сабирају у житнице; па их ипак храни Отац ваш небески. Зар нисте ви много бољи од њих?

И ко од вас бринући се може додати свом расту и један лакат?

А за одећу зашто се бринете? Погледајте љиљане пољске како расту: не труде се нити преду. А кажем вам да се ни Соломон у свој својој слави није обукао као један од њих. Али ако траву пољску, која данас јесте, а сутра се баца у пећ, Бог тако одева, зар неће много више вас, маловерни? (Матеј 6:25-30)

Овај одломак из Проповеди на гори често изазива чуђење: на крају крајева, животно искуство свакоме од нас говори да је брига о нашим свакодневним потребама неопходна. Нико неће издржавати вас и вашу породицу осим ако не радите за њу. Међутим, Спаситељ не каже да не треба сами да зарађујемо за хлеб, већ да поверење у Бога треба да ослободи наше душе од ограничења исцрпљујуће анксиозности, од напетости и страха за сутра. Ослободити, ослободити - у коју сврху? Не, наравно, да бисмо се опустили и боравили у еуфорији безбрижности, већ да бисмо научили, пре свега, да тражимо „царство Божије и правду Његову“ (Матеј 6:33).

Међутим, духовни живот је, с једне стране, вишеслојан, а с друге стране, потпуно холистички; нема одвојених делова, све је међусобно повезано. Они који траже Царство и истину откривају друге аспекте поверења – или боље речено, живота са поверењем у Бога. Они виде: то је живот отвореног срца. Отворено – према чему и коме? Према људима које Господ шаље у ваш живот; према животињама које су поверене човеку, које су достојне вашег сажаљења и помоћи; према догађајима који се одвијају у вашем животу и око вас. Какви год да су ови догађаји, сваки од њих је и даље саставни део земаљског пута ка Царству Небеском које вам је Господ понудио.

Сви желимо да све, барем у Цркви, буде исправно, праведно и у складу са Божјим заповестима; и није тајна да људски грех делује и унутар зидина Цркве. Али ако научим да истински верујем Богу, сваки сусрет са „мрачним двојником Цркве“ (како то каже Сергеј Фудељ) постаће, макар и мали - корак у мом личном духовном расту.

Шта још треба овде рећи? Особа која верује у Бога не плаши се да види свој грех, своју кривицу, своје недела – укратко, не плаши се да види себе онаквом каква јесте. Зна да постоји Доктор за њену болест. Неко ко не верује у Бога плаши се ове стварности и покушава да се спасе самооправдањем или рационалним аргументима: „Зашто бринути ако се ништа не може учинити?“ Али ови аргументи су од мале помоћи, као и све рационално. На крају крајева, патимо управо зато што не можемо променити прошлост! Али у садашњости, Господ нас мења, одговарајући на искрено покајање и скрушеност.

Верујући у Бога, човек се ослобађа страха од људског суда. Овај страх је усађен у сваког од нас од детињства: плашимо се да ће нас одрасли грдити, да ће нам се вршњаци смејати, а касније се плашимо сваког незадовољства нама од стране других, сваке критике упућене нама. Рањива, психолошки нестабилна особа може развити ово стање као сталну сумњичавост и негодовање. Али ако истински верујемо Творцу, за нас постоји само Његов суд и само Његов опроштај; и односи са људима се граде као последица нашег односа са Господом. И наше грешке у тим односима не добијају трагичан карактер: оне су поправљиве.

Човек који верује у Господа и Јеванђеље увек је спреман да се суочи не само са својим грехом већ и са грехом других: манифестације грешности других их не узнемиравају, не доводе до очаја и не изазивају гнев. Они који живе у поверењу проналазе снагу да поднесу слабости других; поседују довољну духовну слободу да не падну у болну зависност од греха и зла других, и та слобода им помаже да опросте.

Неко ко верује у Бога улази у цркву отвореног срца: служба му не делује непотребно, конвенционално, формално, ритуално или било шта слично. Чује речи „Слава Оцу и Сину и Светоме Духу“ и одмах, најједноставније и најспонтаније, придружује се хвалоспеву Тројице. Неко ко не верује у Бога, чак ни у цркви, несвесно одбацује, одваја од себе све што се тамо дешава, штитећи сопствену независност; стога, чак и ако иде у цркву, често чами у цркви, умарајући се од „предугих“ служби. Нажалост, ово се односи и на мене...

Живети са поверењем у Бога значи активно искористити све добре прилике које вам се пружају током живота. Неповерење, очајање, кукавичлук и, као последица тога, једноставна лењост спречавају човека да искористи те прилике. Неко ко не верује у Господа лако ће се сложити да је „све веома лоше, ништа се не може учинити, а оно што се може учинити никоме не користи“. Али неко ко верује, учиниће то — чак и у најнеповољнијим околностима. Он зна да је сваки добар напор, свако дело које долази из срца, у суштини, одговор Господу, сарадња, заједничко стварање са Њим, и стога не може бити обављено без Његовог благослова и помоћи.

Поверење у Бога увек је праћено интересовањем за живот, за створени свет, за друге људе; то је радозналост, радост великих и малих открића, и дивљење природној и људском руком створеној лепоти. Човек који се узда у Бога не познаје досаду, лењост или духовну празнину: сваки дан је обогаћен нечим новим и незаборавним. На крају крајева, све му је то дато од Господа, и све то одговара његовој души као што кључ одговара брави.

Коначно, поверење у Бога је способност да се прихвате и поднесу велике, огромне несреће, туге и трагедије. Они који верују у Бога не претпостављају да им се ништа лоше не може догодити. Они који истински верују памте: хришћанство није кишобран над главама или панацеја за све недаће. Да ли су свеци били поштеђени туге? Зар Мајка Божија није туговала, или сам Христос није патио?

Живот са потпуним поверењем у Оца, Сина и Духа је тежак, али и истински блистав живот. То је прилика да се помогне другима, да се подрже они којима је потребна помоћ и просвете („Научићу безаконике путевима Твојим, и безбожници ће се обратити Теби“ – Псалам 51:15). Ово је креативан, занимљив и топао живот.

Али како се може постићи то поверење? Зашто ми оно недостаје? Покушавам да верујем и понављам себи речи древног псалмисте – „Врати се, душо моја, у покој свој, јер ти је Господ учинио милост“ (Псалам 115:6) – али нема покоја... Али ево претходног стиха истог псалма: „Господ чува мале; ја сам био понижен, и Он ме је спасао.“ Понизност, видети себе као беспомоћно дете пред Господом – то је оно што је неопходно да би се стекло потпуно поверење у Њега.

Али, опет, како се то постиже ? Увек постоји неки једноставан корак који свако од нас може да предузме — сада, не касније. Рецимо, неки странац... чекајте, не странац, жена у јавном превозу вас грди — не само да не треба да одговарате (не одговарање је разумно понашање, али није смирење), већ покушајте и да не гајите никакву злу намеру. Да, управо оно што сам већ овде рекла: смирено и трезвено прихватите манифестацију туђе грешности, сећајући се да у томе нема ничег изненађујућег, да је та манифестација далеко од најгорег. Направите овај корак, сачувајте свој унутрашњи мир — то је, у суштини, поверење у Господа. Не држим предавања другима, не — ово говорим, пре свега, себи.

Цар Ликиније подиже велико гоњење на хришћане. Свети Ермил, хришћанин и ђакон при некој цркви, би ухваћен и поведен на суд. Када му рекоше да га воде на мучење, он се веома обрадова. Узалуд му цар прећаше, Ермил исповеди слободно своју веру у Христа и одговори цару на све претње: „Господ ми је помоћник, на бојим се, шта ми може учинити човек“ (Пс 117, 6)? После тешких мучења бацише Ермила у тамницу. А тамничар беше Стратоник, потајни хришћанин, који свим срцем саосећаше са страдањима Ермиловим. Када и Стратоника доставише цару као хришћанина, цар пресуди да се обојица потопе у Дунав. Тада везаше Ермила и Стратоника у једну мрежу и потопише их у Дунаву. После три дана тела њихова избаци вода на обалу и хришћани их нађоше и сахранише на осамнаест стадија далеко од Београда. Ови славни мученици пострадаше за Христа и прославише се 315. године.

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

„Пролог“ Свети Владика Николај

**

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ MУЧEHИKA ЕРМИЛА И СТРАТОНИКА

Нечестиви цар Ликиније[1] веома се стараше да помоћу жртава угоди поганим боговима својим, и подиже велико гоњење на све хришћане. Ради њих претраживаху градове; због њих претресаху покрајине и села. И сваки који би пронашао хришћанина, и о томе известио цара, удостојавао се велике награде од цара. Зато се сви дадоше на тражење и гоњење хришћана, да би угодили цару. Када једном приликом Ликиније сеђаше на високом месту и изрицаше пресуде, приступи му један војник говорећи: Овде постоји један хришћанин, по имену Ермил, који по хришћанском обичају има ђаконски чин; он одавна служи Христу, а потсмева се боговима нашим и теби царе, и низашта те не сматра. - Када то чу, Ликиније нареди да га одмах пронађу и ухвате. И пронађоше светога негде где се моли са рукама подигнутим ка Христу Богу своме. Сазнавши да га воде на суд и мучење за Христа, он се испуни радости и весеља, и иђаше с војницима, не као онај кога силом воде, већ као онај који ревносно хита на одликовање. И претстаде цару са благом смелошћу. И упита га цар: кажи тачно, јеси ли хришћанин, као што чусмо за тебе? - А он одговори: He само слободно и гласно исповедам да сам хришћанин, него и ово изјављујем: посвећен сам Богу невидљивом, и служим My као ђакон. - Цар рече: Буди онда и нашим боговима ђакон, тојест служитељ. - А мученик потсмевајући се његовим речима, рече: Изгледа ми, царе, да си или глув или безуман. Ја ти рекох да служим Богу невидљивом, а не тим вашим идолима, који су видљиви, али сами нити виде нити знају шта је то ђакон. Обмањујући себе, ти их поштујеш као богове. А они су камење и дрвеће, потпуно мртви и глуви, дела руку људских. Њих треба исмевати, а не клањати им се.
Цар не отрпе тако слободно говорење Ермилово, и нареди да га одмах туку по образима гвозденим шипкама, које су ту већ стајале спремљене. А један викаше: He буди дрзак на језику, Ермиле! Поштуј цара, принеси жртву боговима, па ћеш се спасти мука! - Мученик пак, стално бијен, изгледаше као да не осећа никакав бол, него напротив омаложаваше мучитељеву немоћ. Затим громко повика к цару: Ти ћеш безбројне ране задобити и страшну. руку Божју на себи познати, јер си напустио Саздатеља свог и служиш глувим и немим боговима. А што је још теже, ти и друге, завидећи њиховом спасењу, силом хоћеш да увучеш у своју погибао.
После тога нареди цар да мученика одведу у тамницу на три дана, надајући се да ће размислити, и предомислити се. Мученик пак идућк у тамницу, певаше путем: Господ је помоћник мој, не бојим се: шта ће ми учинити човек? (Пс. 117, 6). А улазећи у тамницу, запева: Пастиру Израиљев, чуј који водиш Јосифа као овцу! који седиш на Херувимима, јави се, и дођи да нас спасеш (Пс. 79, 2.3). - И Господ се не оглуши о слугу свог, него посла Анђела да га теши и крепи. И јавивши се, рече му Анђео: Ермило, не бој се! говори, и немој ћутати! Буди храбар, јер ћеш победити сва мучитељева лукавства, и горе ћеш добити пресветли венац за страдање. - Тако Бог наоружа свог војника за подвиг, опаса га силом, научи руке његове на борбу, и даде мишицама његовим лук челичан и штит спасења.
После три дана цар Ликиније изведе на суд Ермила, и упита га: Јеси ли се предомислио? и хоћеш ли принети жртву боговима, да би се избавио мука које су спремљене за тебе? или те још држи оно лудило, и добровољно гураш себе у пропаст? - A Христов војник, у част Господа који га наоружа, одговори смело на то: Рекох ти већ једном, царе, и треба да ти је доста оно што сам ти први пут рекао, и да ме више не питаш. Мој Бог је на небу; за Њега једино живим; и трудим се да My себе принесем на жртву; и од Њега се надам великој помоћи. - Цар рече: Видећу да ли ће ти помоћи тај што живи на небу. - И одмах нареди цар да га шест јаких и свирепих војника дохвате, повале на земљу и туку немилосрдно. Тучен, мученик трпљаше као бестелесан, и мољаше се Богу говорећи: Господе Боже мој, Ти си мене ради при Понтијском Пилату поднео ране и бијење; Ти сам опет укрепи мене који страдам Тебе ради, да бих све ово поднео, и заједничар Твојих мука постао, и тако се удостојио удела у вечној слави твојој. - Док се мученик тако мољаше, одједном се чу глас с неба где говори: Амин, амин, Ермило! кроз три дана избавићеш се тих мука, и добићеш велику награду за своја страдања.
Овај глас ули мученику велику смелост и крепост, а онима што га мучаху зададе велики страх и трепет, и они беспомоћни попадаше на земљу. А и цар се уплаши, али не хтеде познати силу Божју, и нареди да мученика опет одведу у тамницу. У тамници беше стражар Стратоник. Њему би наређено да чува мученика. А Стратоник беше потајни хришћанин, и пријатељ светом Ермилу. И срце му се кидаше за њега видећи га у мукама, духом пак радоваше се његовој смелости и крепости, али сам не смејаше поћи на таква страдања. А свети Ермил, улазећи у тамницу, певаше говорећи: Господ је видело моје и спаситељ мој; кога ћу се бојати? Господ је заштитник живота мог; кога ћу се плашити? (Пс. 26, 1). И обасја га одозго светлост небеска. И опет се чу глас који га је крепио, и обећавао му да ће кроз три дана бити крај његовим патњама.
Сутрадан опет мучитељ изведе светог Ермила на суд. А он се појави светла лица, весела погледа и са срцем пуним радости. Мучитељ пак Ликиније, машући главом и потсмевајући се мученику, рече: Кажи нам, какву ти корист донесе мрачна тамница? и да ли те ове муке, што си поднео, уразумише да се покориш царској заповести и одаш боговима дужно поштовање, или ће бити потребно да потражимо још мука против толике окоредости срца твог? - Мученик одговори: Мени мрачна тамница велику светлост издејствова, и сада је душа моја у миру и радости и неисказаној светлости. To ми пружа сигурну наду да ћу добити будућа блага. Но ја се веома чудим, како се тама што је у теби ни најмање не мења, већ непрестано помрачава очи душе твоје да не би угледале истину. - На такав укор од стране светитеља цар викну: Видим, ти си навикао на једно: да јавно вређаш својим неуздржљивим језиком, дрском душом и безумљем. Та хајде, одговори и реци једном јасно: хоћеш ли да принесеш жртву боговима, и да се покориш нашем наређењу? или желиш да по делима својим добијеш заслужене муке? - А Христов мученик Ермил одговори: Царе, ти већ имаш моје одговоре, и ништа друго нећеш чути од мене. Чини дакле што хоћеш, и приведи у дело што си намислио. - Разјари се Ликиније и нареди да светитеља голог распростру пo земљи и бију моткама по стомаку. У ранама које је добијао, светитељу једина утеха беше Христос; упирући к Њему очи душе, он се мољаше: Боже похитај да ме нзбавиш! Господе, да ми поможеш (Пс. 69, 2). - А мучитељ, бесан од љутине због светитељевог трпљења, нареди да му орловским ноктима рашчерупају стомак. Нека види, рече, својим очима утробу своју. - Мученик пак говораше: Срце моје и тело моје обрадоваше се Богу живоме. Као салом и уљем нека се насити душа моја, и радосним гласом усхвале те уста моја! (Пс. 83, 3; 62, 6).
Када Стратоник виде како друга његовог, светог Ермила, нечовечно муче и утробу му черупају, стаде плакати. Неки од присутних одмах то доставише цару, говорећи: Тамнички стражар Стратоник јавно показује да је учесник заблуде хришћанске и пријатељ Ермилов, јер га сажаљева и плаче за њим. - Цар дозва Стратоника и упита га: Јеси ли пријатељ Ермилу? - Ученик истине, Стратоник не хте лагати; и видећи да је већ наступило време његовог подвига, он изјави ла је пријатељ Ермилов и хришћанин. И наружи идоле као безлушне, а оне који им се клањају као безумне. И прослави Бога јединога који је створио небо и земљу. Цар се разбесне, н нареди да голог Стратоника по целом телу моткама бију. Бијен, свети Стратоник упираше очи своје на пријатеља свог светог Ермила, и говораше: Моли за мене Христа, Ермило, да ми да да сачувам чврсту и непоколебљиву веру, и да будем изнад мучитеља својих. - А Ликинију се потсмеваше, и саветоваше га да престане клањати се слепим и мртвим кумирима, а да се убоји одмазде истинитог Бога, у чије је руке страшно пасти. И светитељ би бијен дотле, док не ућута, изнемогао од рана. Затим нареди цар да обојицу, Стратоника и Ермила, баце у тамницу.
У тамници свети Стратоник се мољаше, говорећи: Господе, не помени моја ранија безакоња! - А и обојица се мољаху Богу: Помози нам, Боже, Спаситељу наш, ради славе имена свога (Пс. 79, 9). - И чуше Божји глас где говори: Трку свршисте, веру одржасте; сада вам је приправљен венац правде, који ћете сутра примити.
Сутрадан Ермил би опет изведен на суд. И упита га Ликиније: Хоћеш ли принети жртву боговима? - Одговори свети: Што ти раније рекох, то и сада говорим. Ти ме због тога пеци, сеци, и како хоћеш мучи ме, јер се научих да се не бојим оних који убијају тело а душе не могу убити. - Мучитељ онда нареди да га обесе на дрво и ножевима режу тело његово. А светитељ се у тим страшним мукама непрестано мољаше: Буди ми помоћник, Господе Спаситељу мој! - И чу глас одозго: He бој се, јер сам с тобом ја, Бог твој. - После тога пресуди цар да се свети Ермил потопи у Дунав. - Онда доведоше светог Стратоника. Цар га саветоваше да принесе жртву боговима. Да не би и ти несрећниче, рече, пострадао као и твој пријатељ. - Блажени Стратоник одговори: Заиста бих био несрећан, када бих се покорио безумној заповести твојој. Како пак да желим живети, када ће пријатељ мој умрети за Христа? - Ликиније рече: Шта дакле, желиш ли да умреш са Ермилом? - Веома желим, одговори свети Стратоник. Јер прави пријатељ;. треба да заједнички подносе невољу и да се заједнички наслађују у добру. А шта ће нам бити слађе него да страдамо и умремо за Христа? - Видећи да неће нимало успети, цар Ликиније изрече пресуду, да и свети Стратоник буде потопљен са Ермилом.
Вођени на потопљење, оба света мученика појаху весело: Слава на висинама Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља. - А када их војници доведоше на реку Дунав, метнуше их у мрежу, и бацише на дно реке. To би 315 године. И тако река прими тела светих мученика, а небо настани душе њихове у своје обитељи. У трећи пак дан обретоше се света тела њихова на обали, и хришћани их чесно сахранише на 18 стадија далеко од Београда. Сахранише их у једном гробу, да им све буде заједничко и дружељубиво: заједничко исповедање Христа, заједничка тамница, заједничке муке, заједничко потопљење, заједничка сахрана тела њихових, заједничка и слава на небу, - благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом приличи свака слава, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.

У поуци отац Нектарије (Морозов) говори о грешкама које израњају из брзоплетости и објашњава зашто је једна духовна навика кључна за сваки будући избор.

Понекад је довољан само један тренутак непажње да нас удаљи од пута којим желимо да идемо. Управо на тој танкој линији између намере и стварности игуман Нектарије (Морозов) препознаје најскривенији узрок човекових падова, не велику драму зле воље, већ ситан, готово невидљив прелом: делање без размишљања. Старешина Архијерејског комплекса – цркве Светих апостола Петра и Павла у Саратову, игуман Нектарије примећује да се човек често брани мишљу да грех није увек чин лоше намере, већ „грешка“. Како каже:

- Не желимо да грешимо, уморили смо се од тога да грешимо… Али околности се стичу тако, настаје ситуација која за нас представља искушење и падамо…

Његове речи отварају питање које нас тихо прати кроз живот: зашто, упркос доброј вољи, понављамо исто?

Како се рађа грешка која изгледа случајно

Он набраја читав сплет унутрашњих слабости — навике које се лако лепе за човека, вољу која посустане у тренутку када је најпотребнија, као и маловерје које пресече пут Божијој помоћи. Али, како додаје:

– Постоји још један разлог који се помало издваја и који је "најодговорнији" за грех као за грешку… Разлог је одсуство навике: прво треба размислити, па тек онда делати.

Та реченица постаје осовина његове поуке: грех врло често почиње бржим кораком од мисли.

Корак који је начињен много пре одлуке

У једној исповести коју је скоро чуо, човек му је описао како је другарица умало пропала кроз лед. У том тренутку помешало се све - жеља да помогне, страх да заједно потону. Када га је чуо, игуман Нектарије му је узвратио питањем које задире у корен сваке такозване "случајности":

- Зашто сте уопште ишли да шетате по леду, каква је била потреба за тим - поставља реторичко питање игуман Нектарије, преноси портал православие.ру.

Тим једноставним питањем помера фокус: грешка често почиње много пре одлуке коју видимо.

Затим наставља да наводи свакодневне примере: човек који скаче у воду где не зна шта је испод површине; други који се упушта у падобранство иако године то не праштају; трећи који у брзини аутомобила заборави да живот не трпи надметање.

Сви они касније, како сам каже, понављају исту реченицу: "Зашто сам то учинио? Да сам само размислио!"
Ни једноставније, свакодневне ситуације нису другачије.

- Видиш да је неко ван себе од беса, али ипак улазиш у разговор који води у сукоб…

Исход је очекиван: речи које су могле бити прећутане претворе се у увреду коју је тешко повући. А затим дође оно што звучи као рефрен нашег живота: "Кад бих…"

Навика која мења ток сваког наредног избора

Иста логика важи и за намерне грехове. Када срце већ крене да пристаје на нешто што не ваља, Нектарије саветује макар један тренутак застанка:

- Сети се како си се мучио раније, колико си се дуго враћао себи, колико је било тешко тражити мир од Бога и људи. Да ли је вредело? Одговор је увек исти, али га се ретко сетимо пре него што погрешимо.

У завршници своје поуке, игуман Нектарије јасно каже да је правило једноставно, али не и лако:

- Не чини, а да ниси размислио.
И додаје упозорење које звучи као духовни аларм:

- Ниси размислио, сигурно си згрешио. Не размишљати већ само по себи јесте грех.

Према његовим речима, постоји само један излаз: стицање навике која делује једноставно, готово банално - али управо зато и најређа. Навике да се човек заустави пре дела и промисли.

Поука игумана Нектарија враћа нас основи хришћанског подвига: човек не пада зато што је осуђен на пад, већ зато што пречесто жури испред властите савести. Православље нас учи да је промишљеност духовна будност, а будност једини начин да срце остане слободно. У времену брзине, његов позив да застанемо остаје путоказ који не губи светлост.

извор

Икона Богородице Млекопитатељнице позната је од давнина на хришћанском Истоку. Иконописана на основу истине Јеванђеља: да је Пресвета Богомајка дојила оваплоћеног Господа Христа као Сина Свога, што је она жена у Јеванђељу исповедила речима упућеним Христу: “Блажена утроба која Те је носила, и дојке које си сисао” (Лк 11,27). О тој истини су такође говорили и писали и Свети Оци Источне Цркве. Тако свети Јефрем Сиријски каже, у песмама на Рођењу Христовом:

“Из утробе Дјевине изашао је Младенац, и млеком се хранио, и растао је поред деце – Син Господара свега. Света Дјева-Мајка давала је Христу млеко, и Он се као човек хранио Њезиним млеком. Када се Господ хранио млеко Маријиним, тада је точио живот свему свету”.

За светим Јефремом певао је о Богородичином дојењу Господа млеком и свети Роман Мелод, а његове и других црквених песника химне о томе ушле су у богослужења наше Цркве и налазе се у црквеним књигама из којих певамо службе Христу и Богоматери. Једна од тих црквених песама исписана је на Хиландарској Икони Млекопитатељници у Карејској Испосници Светог Саве: “Златоплетени стубе, и дванаестозидни Граде, сунцеточни Престоле, Столицо Цара, несхватљиво је чудо: како млеком храниш Господа!?” – (Егзапостилар на Успеније Пресвете Богородице).

Сходно овом светом Предању Цркве, настале су иконе Богородице Млекопитатељнице, познате још од старине у Светој Земљи, Сирији, Египту и уопште у православној Византији, затим и код Православних Словена, најпре код нас Срба, а онда и код Руса. У Српској Цркви позната је фреска Богородице Млекопитатељнице у Пећкој Патријаршији из времена Архиепископа св. Данила (почетак 14. века) и у Науму код Охридског језера (такође из 14. века) али су оне настале највероватније по угледу на Икону Млекопитатељницу коју је Свети Сава донео у Хиландар из Свете Земље.

По усменом предању сачуваном у манастиру Хиландару, данашња Хиландарска икона Богомајке Млекопитатељнице налазила се у Лаври Св. Саве Освећеног, удаљеној двадесетак километара од Јерусалима. Свети оснивач ове највеће Лавре на Истоку, свети Сава Освећени, по коме је свети Сава Српски добио име, пред своју блажену смрт је пророчки говорио окупљеној братији монасима, који су окрживали његов одар, да ће после много времена Лавру походити један монах племићког рода са Запада, по имену сава, коме они треба као благослов да дају икону Мајке Божје Млекопитатељнице и такође његов игумански жезал.

Од тада је прошло много времена, готово седам векова, и братија памтијаше заповест свога духовног оца, преносећи с колена на колено завештање великог Светитеља. И заиста, почетком 13. века, на свом ходочашћу у Свету Земљу, дође из Србије Свети Сава, први Српски Архиепископ и Чудотворац, да посети манастир Светог Саве Освећеног код Јерусалима.

Када је с Архиепископ Сава прилазио кивоту у коме су почивале мошти св. Саве Освећеног, игумански жезал паде са зида пред ноге светог Саве Српског и поколони му се , а иона Богородице Млекопитатељнице покрену се на свом постољу. Манастирска братија најпре ћуташе, а потом казаше пророчанство Саве Освећеног, у неверици да се оно сада остварује пред њима. Кад год је тих дана боравка у Лаври свети Сава Српски улазио у манастирски храм, ова се сцена поновљала. Тек после његовог трећег уласка у храм, братија му саопти завештање духовног Праоца. Пророчанство се, дакле, остварило! Тада су, из љубави и милоште према Светом Сави Српском, а по завештању Преподобног Саве Освеженог, икона Млекопитатељница и игумански жезал поклоњени Архиепископу Српском, а уз њих још и позната чудотворна икона Богородица звана Тројеручица.

На свом повратном путу из Палестине у Србију, Свети Архиепископ Сава отиде прво у Свету Гору у свој манастир Хиландар где остави у неотуђиво наслеђе као најлпши украс чудотворну икону Тројеручицу, а игумански жезал остави у келији званој Моливдоклисја у Кареји (сада се чува у Испонсници-Типикарници Св. Саве у Кареји). Чудотворну икону Богородице Млекопитатељнице свети Архиепископ Сава је поставио на иконостас келије Испоснице-Типикарнице у Кареји, коју је посветио Светом Сави Освећеном. Јединствена у православном свету Икона Богородице Млекопитатељнице представља Младенца Христа како, држан на рукама Богородице, сиса дојку на грудима Свете Богомајке. Друга знаменитост, везана за ову чудотворну Икону, јесте њено место на иконостасу, крај Царских Двери. Мимо обичаја наше Цркве, из велике љубави према Мајци Божјој, Свети Сава је на иконостасу поставио Млекопитатељницу као престолну икону на десну страну, где се према канону Православне Цркве поставља икона Спаситеља Христа, коју је зато поставио на леву страну од Царских Двери. Оваквих случајева има још у Православљу.

Овој Светој Икони Богородице Млекопитатељнице многи благочестиви православни хришћани обраћају се с вером и молитвом, и преко ње од Богомајке и Господа добијају благодатну помоћ за спасење. Нарочито то чине побожни поклоници када дођу у Типикарницу-Испосницу Светог Саве у Кареји.

Нека је Пресвета Богомајка Млекопитаељница на помоћи свима, нарочито српској деци и мајкама.

Отац Никодим Хиландарац
Типикар Испоснице Светог Саве у Кареји, Света Гора

https://svetigora.com/ikona-bogorodice-mlekopitateljnice/

У мору, језеру или реци свака честица воде налази се у јединству са другим честицама и њима је окружена. И у ваздуху је свака честица окружена другима и са њима сједињена. И сви ми земнородни окружени смо Богом са свих страна. Они од нас који су чисти или који се чисте сједињени су са Њиме и свуда се у Њему налазе.

Сви ми земнородни (слично земљи, води, ваздуху или многограном дрвету) чинимо једну целину, премда често због зависти непријатеља растрзану самољубљем, раздражљивошћу, непријатељством, расправом, гордошћу, јересима и расколима, завишћу, тврдичлуком, саможивошћу, злобом, презиром и другим страстима. Са друге стране, ђаво и његови анђели сачињавају јединство, слично некој тамној, опакој, отровној води или неком усијаном, загушљивом и убитачном ваздуху.

Они нас окружују и напрежу се да продру у нашу душу услед њене непажљивости и разних пристрасности како би нас помрачили, озлоједили, стеснили, попалили и на све начине мучили. На пример, дешава се да идете по чистом и пријатном ваздуху и да наједном смрад из септичке јаме или од људских измета повреди ваше чуло мириса на најнепријатнији начин. Ви стога желите да што пре прођете такво место како би поново удисали чисти ваздух. Сличан је и бесовски смрад.

Сам Господ пореди ваздух и воду са тамним бесовским пуковима, говорећи: И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови, и нападоше на кућу ону (тј. на човека и на његову душу), и не паде; јер беше утемељена на камену (Мт.7,25).

Бог нам је у свако време ближи од свакога човека, ближи и од одела, и од ваздуха, светлости, од жене, оца, мајке, кћери, сина и друга. Ја Њиме живим духовно и телесно, Њиме дишем, Њиме мислим, осећам, замишљам, смерам, говорим, предузимам и делам. Јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо (Дап.17,28). Јер је Бог онај који чини у вама и да хоћете и да творите по Његовом благовољењу (Фил.2,13).

Стога свагда треба видети Господа пред собом са десне стране како се не бисмо поколебали и грешили.

Ми треба да се поставимо са намером да Га ништа не истисне из наших мисли и срдаца и да Га ништа не заклања, тј. никаква пристрасност према храни, пићу, новцу, оделу, стану или његовом намештају, или разним личностима, световним разонодама или играма. Ништа не треба да нам одузме нашег преслатког и највољенијег Господа.

Напротив, ми сваког часа и минута треба да припадамо само Њему: да будемо с Њиме нераздвојни, као што је Он нераздвојан са нама, те стално брине о нама и чува нас. Међутим, када грешим и имам пристрашће према било чему, Он је далеко од мене, премда не просторно (будући да у свако време све испуњава). Напротив, моје срце је удаљено од Њега због мог нерасположења према Њему. Он ме је заиста напустио Својом благодаћу и више не живи у мом срцу, с обзиром да је у мени присутан Његов непријатељ - ђаво.

- Свети Јован Кронштатски (из књиге МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ)

На петнаестак километара од Великог Новгорода, на обали реке Верјаже, налазио се манастир, звани Клопски, и у њему храм у име Животворне Тројице. Ранијих година ретко је ко знао за овај манастир, али се касније он веома прочу благодарећи чудесима светог Михаила. У том манастиру игуман беше Теодосије, муж врлинаст; за време његово и дође у Клопски манастир блажени Михаил. To би 23. јуна 1408. године.
До данашњега дана остало је непознато, откуда свети Михаил дође у манастир, и ко су му били родитељи. To ce догоди лети, у време када сва братија беху на јутрењу. На деветој песми канона јеромонах који је служио, окадивши храм, пође да покади у својој келији која се налазила поред храма. Нашавши келију отворену, иако ју је он затворио одлазећи у храм, јеромонах уђе у њу и угледа човека у монашкој одећи где седи; пред њим гораше свећа, и он преписиваше књигу Дела светих Апостола. Повративши ce y храм, јеромонах каза игуману и братији шта виде. Они, по завршеном богослужењу, пођоше у келију, али је нађоше затвореном изнутра. Игуман сатвори молитву, но одговора из келије не би. Стадоше куцати на врата, али она и даље остајаху затворена. Игуман онда нареди да се открије кров над тремом; али и та врата из трема у келију нађоше затворена. А када по наређењу игумана врата бише разбијена, и они сви уђоше у келију, тамо нађоше старца који је седео и писао. Настојатељ га упита: "Кажи ми, јеси ли ти човек или дух?" Старац понови игуманове речи. Игуман сатвори молитву, а старац изговори исте молитвене речи што и игуман. Тада настојатељ стаде дошљака осењивати крсним знаком и кадити га тамјаном; а старац се склањаше од кађења и понашаше као јуродив, сулуд.
Заједно са братијом свети Михаил пође у храм на литургију, за време које он певаше за певницом са манастирским појцима. Игуман му наложи да прочита Апостол, и сви беху до дна душе потресени лепотом и надахнутошћу његовог читања. По изласку из трапезе где светитељ обави одређено читање, игуман одведе преподобног Михаила у келију, одређену му за становање. И од то доба блажени остаде у манастиру животворне Тројице, вршећи послушање чтеца у храму и у трапези. И велико умилење у срцу доживљаваху сви који га слушаху.
Међутим, ни игуман ни братија не могаху да дознаду име новодошавшег брата, откуда је дошао и какво му је порекло. Једном Клопску обитељ посети кнез Константин Димитријевич, млађи син великог кнеза Димитрија Јовановича Донског. Чувши за време трапезе читање светог Михаила, кнез му приђе близу, познаде га и рече: "Ово је син Максимов Михаил". Преподобни одговори на то: "Једино Творац зна ко сам ја". Тада игуман примети: "Сине мој, зашто нам не кажеш своје име?" И светитељ потврди да му је име Михаил[16].
За време свога живљења у Клопској обитељи преподобни Михаил је јео само хлеб и воду, и то једанпут недељно и у малој количини. Када би после великих молитвених подвига светитељ осетио замор, он се одмарао лежећи на земљи. У његовој келији не беше никаквог иметка, ни одеће, сем оне што је носио на себи. Немогуће је причати о оним великим трудовима, које преподобни узе на себе Христа ради. Од подвига и уздржања тело његово постаде као сенка.
У то време у Великом Новгороду и његовој околини настаде суша, која се продужи три године: пресахнуше не само потоци него и реке. Тада, на молитве светог Михаила, близу манастира затресе се земља и изби ботаг водом извор, који и до данас служи на потребу и братији и долазницима. После пак суше настаде у том крају глад, за време које гомиле сиромашних стадоше долазити у манастир за парче хлеба. Бојећи се оскудице, игуман није знао шта да ради; но преподобни Михаил, указавши на то да је Господ са седам хлебова нахранио четири хиљаде људи, наговори игумана да храни све гладне. А када братија узгунђаше због тога, преподобни их поведе са игуманом до житног амбара, и они са запрепашћењем угледаше да се залихе жита, на молитве светитељеве, нису смањиле.
Проживевши у Клопском манастиру четрдесет четири године, и сатворивши у име Христа многа чудеса, блажени Михаил се мирно упокоји у Господу 1452 године. Чесно и многострадално тело његово игуман са братијом сахрани у манастиру Животворне Тројице, где се преподобни Михаил подвизавао, и би положено с десне стране главнога храма. Ту оно почива и до данашњега дана, точећи разноврсна исцељења онима који са вером прибегавају, у славу Христа Бога нашег.