Живе речи утехе: Живе речи утехе

Митрополит Порфирије: Значај поста за духовни живот

Sun, 01 Dec 2019 21:13:13 +0000

У суботу, 30. новембра 2019. године, у свечаној сали Музеја Српске Православне Цркве у Загребу, са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског господина др Порфирија, а у организацији Црквене општине загребачке, отпочео је божићни циклус предавања на различите духовне теме.

Звучни запис предавања

Као и сваке године прво предавање одржао је Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, на тему: „Значај поста за духовни живот“. Митрополит Порфирије је на самом почетку поздравио све присутне, пожелевши свима срећан и благословен почетак Божићног поста, и заблагодарио свима што су се одазвали позиву и издвојили од свог драгоценог времена како би присуствовали предавању. Одмах потом Митрополит Порфирије је одржао веома инспиративно и садржајно предавање о значају поста за духовни живот верника, наводећи мноштво примера из веома богате ризнице духовног и опитног живота светитеља наше Цркве. После предавања уследила је дискусија у којој су присутни постављали питања на која је Митрополит Порфирије са стрпљењем и љубављу одговарао.

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића у Сан Габријел Лос Анђелесу: Божићни пост

Sun, 01 Dec 2019 20:00:00 +0000

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије одржао је предавање у храму Светог Саве у Сан Габријел - Лос Анђелесу. Прота Гојко је говорио о значају Божићног поста као свештеног и благословеног периода који нас припрема за празник Рождества Христовог.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића у Тршићу: Мисија цркве у XXI веку

Sun, 01 Dec 2019 19:59:00 +0000

У Библиотеци Вуковог завичаја у Лозници, у склопу Православне школе родитељства, а у организацији Црквене општине Тршић, одржана је духовна трибина на којој је протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор богословије Светог Петара Цетињског, говорио о мисији Цркве у 21. веку. Вашој пажњи препоручујемо ово надахнуто предавање.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Презвитер Станко Лакетић: Постом и молитвом у сусрет Божићу

Sun, 01 Dec 2019 19:55:00 +0000

Презвитер Станко Лакетић, професор Богословије Свети Арсеније Сремац у Сремским Карловцима, одржао је предавање у суботу, 30. новембра 2019. године, у свечаној дворани Музичке школе у Кули, на тему Постом и молитвом у сусрет Божићу.

Звучни запис предавања

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Главна радост

Sat, 30 Nov 2019 14:07:59 +0000

У ове дане пред Божић човек изнова и изнова жели да говори о главној радости хришћанске вере, о самој њеној суштини, о ономе што је хришћанско учење назвало богочовештво.

У освит хришћанства, у Јеванђељу љубљеног ученика Христовог Јована, зачуле су се ове дивне речи: И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине (Јн 1, 14).

Богочовештво! Бог постаје човек да би, по речима другог учитеља хришћанства, светог Атанасија Александријског, човека учинио Богом. Бог долази у свет, на земљу, да свет учини Својим Царством… Човеку застаје дах када помисли на ово, када се сети ових тако често заборављених речи раног хришћанства. И одједном му постаје јасно зашто сви пророци, сви проповедници скучене и досадне материјалистичке среће тако мрзе Христа и хришћанство. Они тврде да се против хришћанства боре зато што оно понижава и поробљује човека, кога они, представници „научно потврђене“ теорије среће, управо ослобађају од опијума религије. Али то је само покушај да се скрене пажња. Истина је да они мрзе Христа и хришћанство, и то из супротних разлога – зато што не желе обоженог човека, зато што не могу да поднесу његову узвишену, божанску замисао, зато што се боје његове царске слободе, укратко, зато што не могу да прихвате све оно што о човеку говори Јеванђеље. Јер док год човек памти, док год зна све то, дотле га је немогуће успавати причама о „производним односима“, немогуће је приморати га да поверује да у законима материје, у законима економије, лежи кључ за тајну бића или да, заправо, никакве тајне нема нити је икад било. Да су погрешили пророци и песници. Да ни плаветнило неба ни радост љубави нису вредни захвалности. Да жеђ за чистотом и савршенством која изједа душу није ништа друго до пука самообмана, последица сујеверја и некултуре. Да се одговор на сва питања, научна формула среће, крије у досадним и бескрајно гломазним списима некаквих мрачних „стручњака“, у економским рачуницама и прорачунима.

И зато док год на свету буде Божића, док год људи буду празновали долазак Бога у свет и памтили да се ту, у радосној вести богочовештва, крије права мера човека и његовог истинског призвања, дотле неће имати успеха никакве сувопарне теорије, јер човекова душа је таква да „звукове неба заменити њој не могаше земаљски пој“.

Не умиру на земљи вера, нада, љубав, не савија човек своју царску, слободну главу пред кумиром материјализма. Залог тога је празник Божића, празник богочовештва, празник Божјег позива упућеног човеку, позива не само да се узнесе на небо него и да са собом узнесе цео свет, читаву творевину, сву лепоту, целокупно стваралаштво – све што му је дато како би остварио своју човечност.

Протопрезвитер Александар Шмеман,

Беседе на Радију-Слобода 2,

Каленић, Крагујевац 2017, стр. 123-126.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Божићни пост

Sat, 30 Nov 2019 11:53:06 +0000

У организацији братства Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици и у склопу циклуса предавањâ у току Божићног поста, у крипти Саборног храма одржано је предавање на тему „Божићни пост“. Предавање је одржао протојереј-ставрофор Гојко Перовић парох цетињски и ректор Цетињске богословије.

Звучни запис предавања

У уводном слову вечери, пред бројним аудиторијумом, Борис Мусић чтец Саборног храма и модератор ове вечери, сабранима је пожелио добродошлицу и представио је и најавио оца Гојка захваливши му уједно и на доласку и на издвојеном времену, након чега је отпочело предавање.

Крипта Саборног храма је била пуна слушалаца, жељних топлог, богонадахнутог пастирског слова, те су са посебном пажњом пратили ово замимљиво излагање оца Гојка Перовића.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Недеља двадесет четврта по Педесетници: Еванђеље о исцељењу крвоточиве жене и васкрсењу Јаирове кћери

Sat, 30 Nov 2019 11:18:06 +0000

Светописамска читања:

Еф. 221 (2:14-22)

Браћо, Христос је мир наш, који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство, 15. Укинувши тијелом својим закон са његовим заповијестима и прописима, да оба сазда у самоме себи у једнога новога човјека, стварајући мир; 16. И да помири са Богом и једне и друге у једном тијелу крстом, убивши непријатељство на њему. 17. И Он дошавши благовијести мир вама који сте далеко и онима који су близу. 18. Јер кроз Њега имамо и једни и други приступ ка Оцу у једном Духу. 19. Тако, дакле, нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи Божији, 20. Назидани на темељу апостола и пророка, гдје је угаони камен сам Исус Христос, 21. На коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу; 22. У кога се и ви заједно уграђујете у обиталиште Божије у Духу.

Лк. 39 (8:41-56)

У вријеме оно, дође Исусу човјек по имену Јаир, и он бјеше старјешина синагоге, и павши пред ноге Исусове, мољаше га да уђе у дом његов. 42. Јер у њега бјеше јединица кћи око дванаест година, а она умираше. А кад иђаше Исус, народ се тискао око њега. 43. И бјеше нека жена болесна од течења крви дванаест година, која је све своје имање потрошила на љекаре и ниједан је није могао излијечити; 44. И приступивши састраг, дотаче се скута хаљине његове, и одмах стаде течење крви њене. 45. И рече Исус: Ко је то што ме се дотаче? А када сви одрицаху, рече Петар и који бијаху с њим: Наставниче, народ те опколио и гура те, а ти говориш: Ко је то што ме се дотаче? 46. А Исус рече: Неко ме се дотаче, јер ја осјетих силу која изиђе из мене. 47. А кад видје жена да се није сакрила, приступи дрхтећи, и паде пред њим, и каза му пред свим народом зашто га се дотаче и како одмах оздрави. 48. А он јој рече: Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру. 49. Док он још говораше дође неко од старјешине синагоге и рече му: Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља. 50. А када чу Исус, одговори му говорећи: Не бој се, само вјеруј, и биће спасена. 51. И дошавши у кућу, не допусти никоме да уђе осим Петру и Јовану и Јакову, и дјевојчином оцу и матери. 52. И сви плакаху и јаукаху за њом. А он рече: Не плачите, није умрла него спава. 53. И подсмијеваху му се знајући да је умрла. 54. А он изгнавши све, узе је за руку и зовну, говорећи: Дјевојко, устани. 55. И поврати се дух њен, и устаде одмах; и он заповједи да јој даду да једе. 56. И задивише се веома родитељи њени. А он им заповједи да никоме не казују шта се догодило.

Беседа Светог Владике Николаја охридског и жичког у недељу двадесет четврту по Педесетници

Кад сјајно сунце обасја камен, камен почне сијати.
Кад се незапаљена свећа дотакне пламена, и она почне горети.
Кад се магнет дотакне неког предмета, онда и овај предмет постане магнетисан.
Кад се електрична жица дотакне обичне жице, онда и ова бива наелектрисана.

Све је ово физичко искуство које је само слика или прича духовног искуства. Све ово што бива споља јесте само слика онога што бива унутра. Сва пролазна природа јесте као сан унутрашње јаве и као бајка непролазне стварности. Душа је јава тела, а Бог је јава душе. Кад се Бог дотакне душе, душа оживи и прогледа; кад се душа дотакне тела, тело оживи и прогледа. Од душе тело добија и светлост и топлоту, и магнетизам, и електрику, и вид, и слух, и покрет. Све ово пак бива изгубљено за тело онда кад се душа од њега одвоји. Од Бога добија душа нарочиту светлост, и нарочиту топлоту, и магнетизам, и електрину, и вид, и слух, и покрет. Све ово пак бива за душу изгубљено онда кад се душа одвоји од Бога. Мртво тело јесте слика мртве душе, то јест душе одвојене од Бога.

Има ли кога год у овом великом свету, до кога кад се дотакну мртве душе, ове оживе, и засветле се, и распламте се, и намагнетишу се, и наелектришу силом животном?

Има ли кога год на прешироком и предубоком гробљу људске историје, до кога кад се дотакну мртва тела, ова устану, и проходају, и проговоре? Мора да има; иначе би сунце и земља, зима и пролеће, магнет и електрика, и све што стоји у овој природи било слика нечега што не постоји - сен без стварности, сан без јаве.

Ваистину мора да има; иначе се не би ни јавио на земљи Господ Исус Христос. А Он се јавио на земљи зато, да покаже људима јаву и стварност, које је сва природа, са свима својим стварима и бивањима, само као слика, као сан и бајка. Дошао је Господ да докаже људима истинитост лекције сунца и земље, и зиме и пролећа, и магнетизма и електрике, и свих ствари у природи, од Бога створених и као отворена књига пред човека положених, но од човека још непрочитаних.

Он и јесте тај огњени стуб у историји васионе, од кога мртве душе добијају светлост, и топлоту, покрет и привлачност. Он и јесте то Дрво Живота, кога кад се дотакну мртва тела, устану, и проходају, и проговоре. Он и јесте чисти и мирисни балсам Здравља, кога кад се дотакну слепи - прогледају, и глухи - прочују, и узети - проходају, и немушти - проговоре, и бесни - уразуме се, и губави - очисте се, и ма како болни - исцеле се.

И данашње јеванђеље истиче један пример више, како су од додира са Христом болесни оздрављали а мртви васкрсавали.

У време оно, гле, дође човек по имену Јаир, који беше старешина у зборници (синагоги), и мољаше га да уђе у кућу његову. Јер у њега беше јединица кћи од дванаест година, и она умираше. У које време? Кад се то десило? У оно време кад се Господ вратио лађом из предела Гадаринских преко језера, пошто је у том пределу очистио два луда човека од злих духова, и пошто је пре тога утишао буру на језеру. Свршивши та два преславна чуда Он је сад, ево, био позват да сврши и треће, да васкрсне мртваца, - и то све у једном врло кратком времену, као ужурбан да учини што више добра људима за свога живота на земљи, дајући тиме и нама пример, да треба да се журимо у чињењу добра, да треба да деламо докле светлост имамо. И ако су ова три чуда по својој природи врло различита, она сва имају једну заједничку одлику, наиме: она сва показује господарску моћ Христа Спаситеља: господарство над природом, господарство над демонима, и господарство над смрћу, односно над душама људским. Тешко је рећи, које је од ова три моћна дела страшније, славније и нечувеније. Шта је теже: утишати усколебану стихију водену и ваздушну, или исцелити неисцеливе лудаке, или васкрснути мртваца? Све троје је подједнако тешко смртну и грешну човеку, и све троје је подједнако лако Христу Господу. Кад се човек дубоко унесе у свако ово чудо посебице, с трепетом душе осети величину и дах оне свемоћи која је у почетку стварала свет. И рече Бог да буде - и би!

Овога Јаира назива јеванђелист Матеј кнезом; а какав је кнез он био, то објашњавају Марко и Лука, наиме кнез скупштине или старешина синагоге, где су се решавале црквено-народне ствари. Јединица ћерка била му је на смрти. Каква страхота за њега, који је као и сав народ јеврејски имао слабу и неодређену веру у загробни живот! За човека у власти то је био двострук удар; прво, родитељска жалост, а друго, осећање стида и понижења пред народом, пошто се такав страшан губитак сматрао казном Божјом. У свом очајању он дође ка Христу, паде пред ноге његове и рече: кћи моја сад умре, него дођи и метни на њу руку своју, и оживеће. Зашто јеванђелист Лука пише, да кћи кнежева умираше, а јеванђелист Матеј, да је већ умрла? Лука описује ствар како је била, а Матеј наводи речи самога молиоца. Није ли у обичају људи да преувеличавају своју несрећу? То преувеличавање долази прво од тога што несрећа, кад дође неочекивано, изгледа много већа него што Јесте, а друго, што онај који тражи помоћ представља обично несрећу већом него што је, да би пре добио помоћ. Не чује ли се често узвик при пожару куће: потеци у помоћ, изгоре ми кућа! Уствари кућа није изгорела, него гори. А да девојче још није било умрло у оном часу кад је кнез Јаир ословио Господа, чућемо мало доцније од слугу Јаирових. И ако је овај Јаир имао веру у Христа, ипак та вера није била онако силна као у римског капетана у Капернауму. Јер док је овај задржавао Христа да му не улази у кућу, као недостојном те почасти, и молио Га да само рекне једну реч: само реци реч и оздравиће слуга мој (Мт. 8, 8 ), дотле Јаир позива Господа да уђе у његову кућу, и чак да метне руку Своју на умрлу му кћер. Ова вера, дакле, има ипак нечега материјалног у себи. Метни на њу руку! Јаир тражи од Христа неки опипљив начин лечења. Као да је Христова реч мање чудотворна од Христове руке! Као да онај глас, који је утишао буру и ветрове, и изагнао ђаволе из бесомучних људи, и - доцније - оживео сахрањеног и четвородневно мртвог Лазара, није могао васкрснути и кћер Јаирову! Но Господ је премилостив, и Он не одбија жалоснога оца зато што вера овога није била савршена, него се одмах креће да помогне. Но при томе кретању деси се чудо над једном женом, чија је вера била већа него ли вера Јаирова. Е да би се овај главешина народни уверио, да је сав Христос лековит, а не само руке Његове. Ма како се дошло у додир са свемоћним Христом, Христос лечи. Е да би се охрабрили они који уживају због тога што не могу да приђу Христу Господу с једне него с друге стране. Господ је и распростро Своје свете руке на Крсту, да би загрлио све оне који Му прилазе ма с које стране. А ево шта се догодило при кретању Христовом с гомилом народа ка дому Јаировом:

А кад иђаше Исус, гураше Га народ. И беше једна болесна жена од течења крви дванаест година, која је све своје имање потрошила на лекаре, и ниједан је није могао излечити. И приступивши састраг, дотаче се скута од хаљине Његове, и одмах престаде течење крви њезине. Непрегледне гомиле народа пратиле су Христа чим је изишао на обалу вративши се из Гадаре. Јер се каже: сви га очекиваху. И народ се тискаше око Њега; свак је желео да буде у близини Његовој, да би чуо необичне речи и да би видео необична дела, неко због духовне глади а неко из радозналости. Ту се десила и ова болесна жена, болесна од нечисте болести. Течење крви код жене, и кад је природно, јесте један бич што укроћава страсти и приводи жену смирењу. А стално течење крви, кроз пуних дванаест година, заиста је као пакао од муке, од стида и од нечистоте. Жена се ова лечила, и лечећи се потрошила све своје имање на лекаре и лекарије. Но помоћи није било, јер од лекара ниједан је није могао излечити. Замислите њено посведневно чишћење и преоблачење; њену бригу и њен стид! Изгледало је као да је њу Бог само зато створио, да из ње тече крв, и да она дотраје своје дане на земљи у заустављању крви која се није дала зауставити, у муци којој није било лека и у стиду који се није могао исказати. Тако се и нама чини у свакој дуготрајној болести. Но, уствари Бог је промишљао о њој као што промишља о свакој Својој твари. Њена болест је била на њено душевно спасење а на велику славу Божју. Ако се само дотакнем хаљина његових оздравићу, говорила је она сама себи гурајући се у гомили народа да би дошла до Христа. Таква је била вера ове жене. Она је раније имала веру и у лекаре којима је ходила, но та јој вера није помогла ништа. Јер сама вера није довољна, ако онај у кога се верује нема моћи да помогне. Нека би, дакле, замукли сви они који по своме крајњем незнању и неверовању говоре о сугестији и аутосугестији у јеванђелским чудима - Ова смирена и намучена жена нема ни смелости ни наде да би изашла пред Христа и објаснила Му своје муке и потражила помоћи. Како би то она и могла од стида учинити пред толиким народом? Њена проклета болештина такве је природе, да кад би је јавно исказала изазвала би гађење, и осуду, и подсмех. Зато она и прилази одостраг ка Господу, и дотиче се Његове хаљине.

И одмах престаде течење крви њезине. Откуд је она могла знати да је престало течење крви? Јер осети у телу да оздрави од болести. Као живи црв што несустало врви по гнојавој рани, тако је ова жена морала стално дотле осећати немиран покрет своје крви. Но дотакнувши се хаљине Христове она је осетила, да се крв умирила; управо није осетила да крв у њој постоји као што то здрав човек не осећа. Здравље је ушло у њу, као магнетизам са магнета, као светлост у мрачну одају. Ово није био једини случај исцелења болесних једино од додира са хаљином Господа Исуса. На другом месту саопштава се, да многи жељаху да се дотакну скута Његове хаљине, и који се дотакоше оздравише (Мат. 14, 36). Колико је и колико таквих нечујних и незаписаних чуда Господ Исус учинио на људима! И то не само од Своје тридесете године кад је пошао да јавља спасоносно Јеванђеље људима, него од самога дана и часа кад се зачео у пречистој утроби Мајке Своје! Златоуст вели: "Чудеса Његова својом множином превазилазе и број кишних капљица". Колико се тајанствено изменила сва твар од Његовог телесног присуства у свету! И колико и дан-данас бива тајанствених чуда и дивних промена у бићу свих оних верних који се дотичу устима својим у причешћу Његовог тела и крви! То је све неизбројиво, неизмериво и неизразиво. Ова жена се није дотакла Његовог тела но само његове хаљине, и тренутно се исцелила од дуготрајне болести, од које су је дуго и трудно лечили толики лекари светски. Она је дала све своје имање лекарима светским, да би је излечили. Лекари су њено имање узели, но здравље јој нису дали. Но ево Господа, безмездног Лекара, који јој није узео ништа а дао јој све што је желела; и то без труда, без мучења, без одлагања. Тако је потпун и савршен сваки дар одозго, од оца светлости (Јак, 1, 17).

И рече Исус: ко је то што се дотаче мене? А кад се сви одговараху, рече Петар и који беху с њим: учитељу, народ те опколио и гура те, а ти кажеш: ко је то што се дотаче мене? А Исус рече: неко се дотаче мене; јер ја осетих силу која изиђе из мене. Зашто Господ пита кад зна - кад зна ко се Њега дотакао, и кад зна да то не могу знати они које Он пита? Зато, да би се вера исцељене жене објавила, и тиме утврдила заувек и код ње и код осталих, а и зато да би се и ради присутних и ради нас свију очитавала божанска моћ Његова. Да не би изгледала светотатка, жена треба сама да јави шта јој Бог учини. Није добро да се неко крадимице користи светињом, јер макар се тело његово тиме тренутно и користило, душа остаје без користи, и често због тога може да пропадне. Човек треба са чистотом и благодарношћу да прима сваки дар што му од Бога долази. Господ хоће да истакне веру женину, да би нас научио, да је вера погодба под којом Бог учини људима свако добро. По Својој бескрајној милости, истина, Бог често чини људима добро и без вере људи; али тражећи веру од људи Бог тиме узвишава достојанство људи као слободних и разумних бића. Зашто је човек слободан и разуман, ако он од своје стране није вољан допринети своме спасењу? А Бог од човека тражи нешто најмање што се може тражити, наиме: веру у живога Бога, у Његову љубав према човеку и свагдашњу готовост да да и да учини човеку све што служи његовом добру. Објавивши веру те жене Господ хоће да утврди у вери и Јаира; и да му покаже, да није нужно било захтевати да он уђе у кућу и метне руку на умрлу девојку. Он је моћан да лечи на много начина, а не само полагањем руку: Он може помоћи хаљином Својом као и руком Својом, и из даљине као и из близине, са улице као и из куће. Још Господ хоће да упозна људе са Својом божанском моћи, не зато да би Га људи хвалили - ништавна је била за Њега сва похвала људска - него да би људи знали истину, и том се истином користили. Наиме: свако добро које људи добијају долази свесно од самога Бога. Није хаљина Христова дала исцелење крвоточној жени без Христовог знања и без Христове непосредне силе, која из Њега излази. Исто је тако свесна и жива Божја сила што долази на помоћ вернима кроз мошти светитељске и кроз иконе. Христова вера не зна за магију ни за гатарство. Никаква створена твар у природи не може својом сопственом силом бити од ма какве користи човеку, а да живи Бог није свестан да је то Његова благотворна сила што од Њега излази. То важи за сва земаљска лекарства као и за минералне воде. Бог није удаљенији од лекова и минералних вода више него што је Христос Господ био удаљен од Своје хаљине. И ко се дотиче лекова и минералних вода са оном вером и оним стидљивим и чедним страхопоштовањем, са којим се ова болесна жена дотакла хаљине Христове, бива исцељен. Ко се пак дотиче лекова и минералних вода мимо Бога, или чак и на супрот Бога, ретко добија исцелење. И ако га и добије, добије га по превеликој милости Божјој, и то зато да би познао и признао ту милост, и Бога прославио. Исцелио је Господ и суманутог лудака у Гадари, без вере и знања овога; пошто као луд нити је могао знати ни веровати - па да би показао због чега је исцелио - као и због чега уопште Бог даје исцелење неверујућим болесницима - рекао му је: иди кући својој к својима и кажи им шта ти Господ учини, и како те помилова (Марк. 5, 19). Гле, многи из оне гомиле народа дотицали су се Христа, но нису осетили ону корист коју је осетила болесна жена, која Га се дотакла са вером и страхом. То исто и данас бива многима који целивају иконе, или мошти светитељске, или часни Крст и Јеванђеље, као што је било и са оним многобројним светом, радознала ума и залеђена срца, који се дотицао Христа. А са истинским верујућим бива оно што је било и са овом женом болесном што оздрави. Ко има очи да види нека види; и ко има уши да чује нека чује!

А кад виде жена да се није сакрила, приступи дрхћући, и паде пред њим, и каза му пред свим народом зашто га се дотаче и како одмах оздрави. А он јој рече: не бој се кћери; вера твоја помаже ти; иди с миром. Жена је осетила из гласа и из речи Христових, да Он зна њену тајну, и да се од Њега не може сакрити. И стала је дрхтати од страха, стојећи лицем у лице са Оним који зна и најтајнија дела људска, и најскривеније тајне срца људског. Она је осетила једну моћ Христову - чудотворну моћ лечења. И притом је она морала уздрхтати од страха пред Свемогућим. Но када је сада чула да Господ Исус зна њену најтајнију тајну, она је двоструким страхом уздрхтала пред Свезнајућим. Поред свемоћи Господа Исуса њој се открило и Његово свезнање. Она се јави, и исповеди све. Њен стид обратио се био у страх. Стид од ове болести био је ишчезао, јер је оздравила; а страх је дошао на место стида због Христове свемоћи и свезнања. Видећи је тако устрашену благи Господ је теши родитељским речима: не бој се, кћери! Има ли слаће утехе у овоме свету него чути ове две речи од бесмртнога Цара и Владике? Он је храбри, и Он је назива ћерком! Нема праве ни трајне храбрости док се човек Богом не охрабри. Не зна човек за неустрашивост док не зна за Бога, нити зна за утеху и сласт док не позна Бога као свога Оца и себе као Божје чедо. Ове две речи ниједан човек не чује духом својим све док се духовно не обнови и не препороди. А ова је жена била као новорођена и телом и духом; телом, јер је нечисто и полумртво тело њено постало здраво; и духом, јер је познала свемоћ и свезнање Господа Исуса. - Вера твоја помаже ти. И та реч је колико реч поуке толико и охрабрења. Да се Господ Исус није смиравао до гладовања и прања ногу људима, и да није приписивао Своју моћ некоме другоме - Оцу Свом небеском; и да није делио славу своју с људима, приписујући нешто од Свога њима - шта велите? не би ли земља била у сталном земљотресу од Његових божанских стопа? И не би ли се сав свет претворио у пламен од Његових речи? Ко би Му смео погледати у очи? Ко ли стати близу Њега и дотаћи Га се? Ко ли саслушати речи Његове и не растопити се? Но зато се Господ и обукао у тело људско, да би могао с људима општити као брат с браћом; зато Он себе толико смирава и понижава; зато храбри људе на сваком кораку; зато најзад и приписива Своја дела њиховој вери.

Док се Господ бавио око ове жене, деси се преокрет на горе по ствар Јаирову.

Док он још говораше дође неко од куће старешине зборничког и рече овоме: умре кћи твоја, не труди учитеља. А кад чу Исус одговори Му говорећи: не бој се, само веруј, и оживеће. Из овога се види, да кћи Јаирова још није била умрла онда кад је Јаир дошао и позвао Христа да уће у дом његов. Но била је на умору, на последњем издисају, тако да се о њој могло говорити као о умрлој. Не труди учитеља. Христа још схватају као учитеља и називају учитељем они који нису осетили непостиживу силу Његову. Но погледајте колико је благ и милостив Господ! Пре него је кнез Јаир зајаукнуо и изразио свој родитељски бол, Он га предухитрава са утехом и охрабрењем: не бој се! То не мења ствар ниуколико: полумртва или мртва, свеједно је. Моћи Божјој ништа се не може отети. Ти само продужи чинити оно што се од тебе тражи, и што ти једино можеш чинити: само веруј! Видео си сад на овој жени, шта је све Богу могуће. Онај који једном помишљу зауставља поток крви што дванаест година безпрекидно тече, може поново саставити душу и тело твоје кћери. Само ти веруј, и оживеће.

А као дође у кућу не допусти никоме ући осим Петру и Јовану и Јакову, и девојчином оцу и матери. Пет сведока је доста. Нису ли и два доста пред судовима земаљским? Он узима три Своја ученика који су доцније били сведоци и Његовог чудесног преображења на Тавору и Његове душевне борбе у врту Гетсиманском; именом оне који су у то време били духовно зрелији од остале деветорице, да могу поднети и схватити дубље тајне Његове моћи и Његовог бића. Ова тројица треба да виде ово прво васкрсење мртваца које је Господ Својом силом створио, па да причају осталој деветорици другова својих, те да би их тако научио да верују један другом. Доцније пак, при васкрсењу сина Наинске удовице и Лазара, биће присутни сви ученици. А зашто родитеље девојачке узима собом, то је јасно. Њихова мртва кћи треба да помогне васкрсењу њихових душа. Ко би и имао права више од родитеља да се духовно користе од детета?

При улазу у кућу Господ се обазре на оне што плакаху и нарицаху за умрлом. Јер сви плакаху и јаукаху за њом; а он рече: Не плачите, није умрла него спава. И подсмеваху му се знајући да је умрла. Матеј и Марко допуњавају ову слику. Ту су били и свирачи и нарочите нарицалице, најмљене у суседству, како је био тадашњи обичај код богатијих Јевреја, као и код незнабожаца. И била је врева, и плач и јаук велики. Јаир је био међу првима, ако не први човек у томе месту. А сем плаћених свирача и нарицалицама, морало је бити и много његове родбине, пријатеља и суседа, који су истински жалили за рано преминулом девојком. Но зашто Господ говори народу: није умрла него спава, кад Он добро зна да је умрла? Прво зато да би сви присутни потврдили да је девојка заиста умрла. А они нису могли то ничим боље потврдити него подсмевањем Њему због тобожњег незнања да је болесница умрла. Друго и зато да би показао да је смрт у присуству Његовом на земљи изгубила своју жаоку и своју власт над људима, и постала као сан. Смрт није уништење човека као што ни спавање не значи уништење човека. Него је смрт прелаз из овога живота у други. А један је Господар и над једним и над другим животом. За човека огрубелог од телесног живота престанак овог телесног живота значи престанак живота уопште. То јест: кад се сломе кола и зауставе на друму, неизбежно ломи се и путник из кола, и не може никуда да макне! Такво је лудо мишљење грубих, чувствених људи. А духовни људи гледају и виде, да кад се сломе кола, путник искаче из кола, оставља их и продужује свој пут и без кола. Не може ли мајстор који је саздао и кола и путника оправити кола и наредити путнику да се врати у кола? Такво је васкрсење из мртвих: онемоћало тело се лечи и душа се повраћа у тело. Да Господ нимало није преувеличао ствар кад је сравнио смрт са сном, Он је то доказао Својим сопственим васкрсењем после насилне смрти и тродневног пребивања у гробу, као и васкрсењем многих мртвих у часу Његове смрти на крсту, а и доцније кроз сву историју Цркве када су мртви повраћани у живот кроз молитве светитеља и богоугодника. То је Он доказао, уосталом, и овом приликом васкрсењем Јаирове кћери. Шта уради, дакле, Господ даље, пошто је узео био Собом довољан и одабран број сведока?

А он изагнавши све узе је за руку, и зовну говорећи: девојко устани! Они који су били напунили собу покојнице видели су ову мртву, и уверили се да је мртва, те сад нису више били потребни ту. Они ће после чути о чуду и видети девојку живу, а за сада Господу је стало првенствено да утврди у вери једнога првака народног и три првака мећу апостолима. Његов метод при сваком чуду доводи човека до изумљења и усхићења због премудре промишљености и тактичности, показане у свакој појединости. Изгнавши, дакле, све из мртвачеве одаје, остаде њих седморо у одаји: петоро живих, један мртвац и Животодавац. Да ли се и у овој околности не скрива - или управо не открива - једна велика тајна душе људске? Кад душа у једнога грешника умре, он још живи са својих пет чувстава, живи животом телесним, празним, очајним, пружајући руке за помоћ на све стране око себе. То су такозвани материјалисти у данашње време - телесне сенке без душе; очајници који се својим чувствима -очима, и ушима, и осталим - хватају за овај свет, да би још бар за неко време сачували тело да не оде у гроб попут душе. Но када се неко од њих Божјим Промислом сусретне са Христом Он завапије Христу за помоћ. И Христос Господ прилази умрлој души, додирује је и васкрсава поново у живот, на велико изненађење и дивљење спољашњег, чувственог човека. Јеванђелист Марко наводи баш оне речи, на арамејском језику, које је Господ изговорио при додиру девојке руком: талита куми! Што значи исто оно што и јеванђелист Лука каже: девојко, теби говорим, устани! Шта се, дакле, деси с девојком после тих речи Христових? И поврати се дух њезин, и устаде одмах, и заповеди (Господ) да јој даду нека једе. Ето, видите да је смрт сан! Поврати се дух њезин. Дух се био раставио од тела, и отишао тамо где духови умрлих иду. Својим додиром и Својим речима Господ је овде учинио два чуда: прво, исцелио је тело; и друго, вратио је дух из царства духова у здраво тело. Јер да није исцелио тело, шта би било поможено девојци ако би се у њу болесну вратио дух њезин? Она би само оживела да поново продужи боловати, и поново умирати! Такво половно васкрсење било би не васкрсење него мучење. А Господ не даје половне дарове него целе, не несавршене него савршене. Он није слепцима повраћао вид само једнога ока него обадва, нити је глувима давао слух на једно уво него на обадва; нити је узетим исцељавао само једну ногу него обадве. Тако и овде. Он повраћа дух у здраво тело, а не у болесно, тако да цео човек буде здрав и жив. Зато Господ и заповеда да јој даду нека једе; да би се тиме показало одмах, да мртва девојка није само оживела него и оздравила. Други јеванђелист додаје: уста девојка и хођаше. Да се тиме што боље сви осведоче, да је девојка и телом оздравила. А да је она у истини оздравила требало је одмах да то она покаже што више и што очигледније. Зато девојка и уста, и хоћаше, и једе. Знао је Господ Исус с каквим неверним родом Он има посла, па је баш због тога увек при чудима нагомилавао што више очигледних и несумњивих доказа, и то зато да се види да је чудо било и потребно и људима корисно; а друго, опет да се види да је само Он могао то чудо учинити, Он и нико други; и још треће, да је чудо несумњиво и очигледно посведочено и утврђено као необорива истина. О, како је добро познавао Господ овај кварни и неверни род људски! И дивише се родитељи њени. А он им заповеди да ником не казују шта се збило. То јест, Господ хоће овом заповешћу да умудри родитеље васкрсле девојке, да пре свега и свачега одаду захвалност Богу. Није важно јурити сад пред светину и разглашавати чудо него је важно клекнути пред Богом Живим у најдубљем смирењу, и Њему Јединоме излити своју топлу благодарност. Чуће се то чудо само собом и без вас. Не брините се ви зато! Но није ваше у овом свечаном тренутку, да се прво одужујете радозналости светској, него да се одужите Господу Богу. И тако исцеливши крвоточну жену, и васкрснувши мртву девојку, Господ продужује одмах нов посао, продужује да исцељује душе људске од опаке радозналости. Опака је радозналост у истини, јер она одваја човечју душу од Бога и потапа је у море пролазних ствари и догађаја светских. Опака је и преопака радозналост, Јер често губи тело, а често и душу људи. Многи телесни греси и многе душевне страсти зачињу се у радозналости. Као што лепи цвет маков крије отров, тако и радозналост носи собом тешки отров што разорава и тело и душу. Није Бог створио овај свет да задовољи радозналост људску, него да спасе душе људске. Премудри цар говори: око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати (Пропов. 1, 8 ). Није Господ дао исцељење крвоточној жени зато што се ова из радозналости дотакла Његове хаљине, него зато што је у муци и невољи својој притекла к Њему с вером. Узалуд радознали ишту чудо од Бога; неће им се дати; а и ако се да због неке потребе људске, неће се радознали њиме ништа користити. Мртви ће се користити чудесима Божјим више него ли радознали. Иде ли лекар у посету онима који мисле да су здрави, који су задовољни сами собом, и који не зову лекара? Зар је Господ мање мудар од лекара земаљских, да би ходио по вашару и показивао Своју моћ и Своју вештину? Не брини ти, дакле, кнеже Јаире, ко ће разгласити чудо васкрсења твоје кћери! Не брини ни ти, грешниче, ко ће разгласити чудо васкрсења твоје душе и твога тела! Знао је Бог за бежичну телеграфију и телефонију пре него што су људи знали отворити уста и језиком саопштити један другом ма какву новост. И зна Господ за поузданије и савршеније објављивање свету корисних новости, него што се то постиже физичком телеграфијом и телефонијом. Створитељ гласа, и језика, и ваздуха, има и Своје начине духовног општења са сваком створеном твари, начине који испуњују сав простор и све време. Него се ти сећај свога дуга према Богу, Дародавцу свију добрих дарова, и жури да Њему принесеш молитву благодарности у дубокој послушности вољи Његовој светој. - Господу и Спасу нашем Исусу Христу слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сад и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

"Ко пости, душу гости"

Sat, 30 Nov 2019 11:13:20 +0000

ТВ Храм: Хришћански траг - монахиње манастира Рустово о светом Бенедикту Нурсијском

Sat, 30 Nov 2019 10:48:21 +0000

Бесплодна смоква

Sat, 30 Nov 2019 09:08:00 +0000

Можемо одмах да почнемо са одјекујућим смисловима ове јеванђељске сцене. Овде, дакле, није реч о говору у причама којима се Христос служио да допре до народа, већ је реч о конкретном догађају. Пред нама је Христос. Имамо једно увиђање у Његов доживљај. Пред нама је гладан Бог. Онај Који је толико недеља одолео глади и жеђи у пустињи, овде прави другачије иступање. Глад је толико јака да се у Христу ствара подијум незадовољства. На први поглед, Он као да Своје незадовољство не може да контролише. Јер, прилазећи дрвету смокве и неналазећи на њој плода – проклиње је речима: „Не било на теби плода никада!“ и она се смежурава у самонестајању. Овде, ипак, имамо неочекивани потез од стране Исуса Христа. На пуно места у Јеванђељу, Христос опомиње, прекорева, прети али нигде не центрира Своје делање конкретним проклетством. Као да је посреди одударање од љуботворећег делања које махом врхуне у исцељивању, праштању, проповедању, итд. на другим местима.

Морамо да се приближимо смислу. Сада следи анализа. Наивно је помислити да је овде реч о демонстрацији силе над творевином. Истина, Бог то може. Али чему? Творевина не узвраћа ударац. Немоћна је. Бог то зна. Па зашто би је онда додатно мучио? Можемо спекулисати о томе да је незадовољан Бог каналисао Свој бес проистекао из незадовољства људске средине у којој је деловао управо на дрвету да не би страдао ко од људи. Али прича, чини се, оставља много дубљи утисак да је заправо реч о нечему другоме. Биће пре да је реч о дубљој глади Исуса Христа. Јер, логично, ако је одолео толико дана и ноћи у пустињи, зашто би сада био немоћан пред једним дрветом? Каква је то дубља глад? Глад за човеком. Кратко и јасно. Бог је гладан човека. Црква је гладна човека. У том домену пост не треба да постоји. Теологија увек иде том неком сувише подразумевајућом логиком људске глади за Богом из које црпи своје системе, па и аксетику. Треба нам другачије позиционирање. На макро – нивоу. Теологија Божије глади. Јер, колико човек усходи ка Богу да се у Њему смири, ништа мање усхођење (а не само снисхођење) Бог узима на Себе да би нашао човека. Ова перспектива нам измиче. А неизмењиво је понуђена у виду распећа Бога за цео свет чије крварење још увек не престаје. Божије ране нас не дотичу, не занимају и не стимулишу пред глорификацијом сопствених рана. Тако се сила крста обеснажује не због одсуства Бога већ због одсуства човека (као што нпр. Цркве увек има али нема увек човека у њој). Ово, наравно, не значи стварање идола и култа од Христових рана.

Дрво смокве је заправо илустративан показатељ позиције човека који бесплодно (равнодушно) сусреће Бога. Било ког човека у океану човечанства. Дакле, свако од нас може бити то дрво које не може нахранити Бога. Не као да Њему заиста нешто треба (будући Тројичан унутар Себе – „Ја имам јело да једем за које ви не знате!“), него је гладан односа са човеком. Ако је „свака влас косе на глави избројана“, онда можемо само да наслутимо димензију Његове присности. Очигледно ни сами себи нисмо толико присни, када добро знамо да нико не може избројати сваку влас косе. А ово је речено за превелику, често и егоцентричну многобрижност о себи, или још дубље, за погрешну представу о себи којом своје самољубље хранимо.

Христос, дакле, чини нешто што одступа од дотадашњег деловања. Проклиње. Проклетство овде има исто значење што и уништење, субверзију, смрт. Да ли то значи да Бог користи смрт? Не, само дозвољава њену ескалацију у себи самој. Својим речима Он само „убрзава“ проблем који већ, одвојен од Њега, постоји у творевини а то је – смртност. Време као успорено протицање нас обмањује да смрти нема, или да неће ускоро доћи. Он призива финале. Дозвољава урушавање. Јер, дрво човека не доноси корист, плод, смисао. Логос у човеку није активиран. Прича о талантима се најбоље надовезује на ову причу јер је реч о човеку који је закопао свој талант не уновчивши своје потенцијале и дарове у нествореној банци Небеске штедионице („Ко са Мном не сабира – расипа!“). Да ли је било нужно да Богочовек проклиње смокву која није могла да се брани? Није било нужно. Ако је Бог свемогућ онда је могао да учини да она роди плодове? Да, могао је. Али, овај догађај усмерава на нешто друго од онога на шта очи у догађају указују. Јер ако је дрво символизам човека, очигледно је да Бог не жели да стресира, ствара пресију, без слободне сагласности човека. Даровати човеку без слободе дарове да би те волео, једнако је украсити вољено биће које те неће волети због тога какав јеси већ због онога са чиме располажеш. А Бог не жели да проституише наша бића јер баш због слободе показује да нам не жели понижење већ узвишење.

Тешко је замислити гладног Бога. Још теже Бога који проклиње човека, поред суштинске пожртвоване љубави положене на крсту. Очигледно је ово пророчки парадокс пакла (колико год били алергични на сам пакао његове преувеличаности на штету хришћанства), али можемо спекулисати да и Бог осећа Свој пакао пред тајном негације од стране човека иако Његово постојање не зависи од човека. Овим се само отвара ништа мање спекулативније питање: како онда Бог решава Своју агонију у Вечности ако и тамо човек наставља своју негацију Њега Самога? Може ли Он да окрене леђа нечијој агонији ако у Вечности не постоји позиција у којој Он Сам није присутан? Сигурно је да не може да ужива. Још мање да не зна за бесплодне. Осим ако Његово незнање не значи прекид дотока живота тако да неспознати више немају постојање уопште? Питања рађају питања. Не морамо бити претенциозни да сваком питању испијемо одговор као да он не трпи промену.

Вратимо се дрвету смокве. Бог, дакле, затиче човека пред којим је Он Сам одбијен. На више места Христос наглашава ту одбијеност употребом разних метафора. Зато остаје гладан. Није реч ни о праштању јер дрвен човек, крут и хладнокрван, не осећа своју бесплодност, своје недостатке. Не покреће га ни то да му неко прашта, ни не прашта. Дрво представља једну укорењеност. Заблуде. Овде се корење нема за Кога везати. Усамљено а самозадовољно. Која иронија. Агонија и нарцисоидност желе брак. У томе ће се и психологија сложити. Брак који врхуни у самоусахлости. Бог није равнодушан али као да је слободом човека (слободом коју је Он Сам створио) разоружан. То је тек парадокс! Његова глад се увећава немицањем човека, неодговором. Очекује рефлексију. Не само да посматра већ и да буде посматран. Искуство учествујуће узајамности. А где је глад ни незадовољство неће окаснити. Глад ствара мучнину. Мучнина – повраћање („Ниси хладан, ни врућ, избљуваћу те из Својих уста“). Следује аминовање отпадије коју је сам човек изабрао. Христос не уништава директно дрво, само, дакле, потврђује њено нестајање. То би требало да буде основна порука ове приче. Метафоре се сажимају у човеку.

Сада, када смо ушли у феномен Божије трансценденте глади, која се иманентно доказала и кроз Његово Очовечење, требали би да мало дуже задржимо свој ум на тој слици и да своје глади за смислом и садржајем свакодневнице усмеримо на глад за Њим Самим. А када намиримо своју глад у Чаши спасења Литургије, припремимо се за нове глади богопознања, умиримо струјом пневматологије. Онда ћемо се сами уверити унутар нас самих како дрво развија и рађа плодове чијим крошњама можемо да утолимо и Божију и нашу глад. Најпре глад другог спрам нас. Баш као семе горушично. Стога, ако је ко гладан мора да приђе Трпези управо да не би остао гладан. Ако неко умишља да је његова глад неутољива, треба се опомињати да је Бог огладнио за човеком још пре стварања света. И ако већ једемо Тело и Крв Његову (без људождерских инсинуација и богождерских етикетирања), онда бисмо требали управо исхраном Њим Самим да припремимо своја бића за глад Његове љубави према нама. Тако ће доћи до благодатне ситости која кулминира у несливеном сједињењу са Њим. Не само декларативно већ и физички. Јер, шта је ближе нама неголи сопствена крв у своме телу? А овде је нешто више: Сам Бог у нашим венама, нашем крвотоку. То је вода којом се дрво залива да донесе достојне плодове.

Никола Ђоловић

Извор: Теологија.нет

Свети Севастијан Џексонски, мисионар Америке

Fri, 29 Nov 2019 19:19:44 +0000

Пре шест година прослављен је повратак Архимандрита Себастијана Дабовића у западну Америку. Земни остаци првог америчког православног свештеника, апостола и мисионара, рођеног далеке 1863. године у Сан Франциску а преминулог 30. новембра и сахрањеног у Жичи 1940, пренети су у Џексон, у Калифорнију, током лета 2007. године. По доласку, били су похрањени на српском православном гробљу у Џексону, крај прве српске православне цркве у Америци, коју је он основао 1892. године.

Том приликом, у Џексону се окупио велики број православних верника који су учествовали у литургијском слављу предвођеном од шесторице православних Архијереја (из Америке, Србије, Бугарске, Аустралије, Русије). У Западноамеричкој епархији је већ установљен годишњи спомен о. Севастијану, а није мали број православних побожних свештенослужитеља који Севастијана спомињу као светога у литургијском отпусту, прибројавајући га међу свете просветитеље америчке земље, попут Аљаских Светих, Тихона, Германа, Јувеналија Рафаила Бруклинског, Петра Алеутског, Јована Санфранциског, Николаја Жичког, Варнаве Исповедника (Настића) и др.

Када је 1940. године вршио опело Севастијану Дабовићу у манастиру Жича, Св. Николај Жички је, између осталог, рекао: „Свети Севастијан, мисионар Америке.“

Архимандрит Севастијан је широм Америке познат по свом неуморном и плодном мисионарско-апостолском раду, проповедима на енглеском, српском и руском језику и неколико књига ради мисије (на енглеском). Саградивши први српски православни храм у Америци, отац Севастијан је себе уградио у темеље православља на америчком тлу. Најновије житије (полуагиографски спис јеромонаха Дамаскина Платинског, на енглеском и српском), сведочи о његовом изузетном подвигу.

Отац Севастијан је, такође, предузео мисионарска путовања до Православне мисије у Јапану, која га је дуго занимала и инспирисала. Св. Николај Жички је забележио да је отац Себастијан током свог живота прешао Атлантик 15 и Тихи океан 9 пута.

У ликовима Епископа Мардарија Ускоковића, првог српског Епископа на америчком континенту, и о. Севастијана Дабовића, првог православног свештеника рођеног у Америци, на најлепши начин је заправо овенчано дубоко саборно стремљење наших предака досељених у Нови свет.

Уврштење у Календар Светих двојице Срба, Епископа Мардарија Либертивилскога (Ускоковића), и Архимандрита Севастијана (Дабовића) представља препознавање њиховог прослављења од Господа. То је истовремено и испуњење дуга према наслеђу ових апостолских просветитеља.

Кондак Светоме Севастијану:

Рођен у Сан Франциску, / васпитан у православној Русији / огњени проповедник Речи Христове међ’ народима Америке / градитељ многих парохија / беспоштедни мисионар / сиромашан телом, а богат Духом / говорећи Истину у љубави, Севастијане Џексонски и Свеамерички Апостоле, моли да се спасе род наш православни!

Приредио монах Игнатије Марковић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Монашки призив у 21. веку – Монаштво и омладина

Fri, 29 Nov 2019 19:13:23 +0000

Монашки призив у 21. веку – Монаштво и омладина тема је којом је јеромонах Доситеј Хиландарац 28. новембра 2019. године у Бијељини је отворио циклус предавања која уочи Божића организује Мисијски фонд Епархије зворничко-тузланске са благословом Његовог Преосвештенства Епископа г. Фотија.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Протопрезвитер-ставрофор Тома Павловић: О чудима исцељења и васкрсења

Fri, 29 Nov 2019 19:08:42 +0000

Чудо исцељења крвоточиве жене и васкрсења преминуле кћери старешине синагоге, које Господ Христос чини током Свог земаљског живота, описани су у Светом јеванђељу по Луки, зачало 39. Гост емисије „Сведочења“ који је протумачио садржај ове приче био је протојереј – ставрофор Тома Павловић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице у Ваљеву.

Извор: Радио Источник

Презвитер Арсеније Арсенијевић: Болест - Божија посета!

Fri, 29 Nov 2019 19:07:17 +0000

О Светој Тајни јелеосвећења и болести као Божијој посети, беседио је данас старешина Вазнесењског храма у центру Београда и парох и главни и одговорни уредник нашег радија, свештеник Арсеније Арсенијевић.

Звучни запис емисије

Зашто постоји потреба да се врши ова Света Тајна, откуда толико болесних људи данас, да ли само бактерије и вируси изазивају болести, или су ту присутни и други фактори? Шта је рекао св. старац Пајсије СВетогорац о савременим болестима? "Унутрашње разједање и расцепање је карактеристика нашег времена", каже о. Арсеније и додаје да нам "болест показује колико смо везани за овај свет". Питали смо нашег госта и шта је потребно да безпоговорно прихватимо било које стање које нам Господ даје, мислећи пре свега на физичку, душевну или духовну болест.

Извор: Радио Слово љубве