Живе речи утехе: Живе речи утехе

Отац Дарко Ђого - Народ мора да улаже у културу ако жели да изађе из сиромаштва!

Sun, 08 Dec 2019 15:26:22 +0000

"Очистимо гнев из срца и пронађимо времена једни за друге"

Sat, 07 Dec 2019 21:18:38 +0000

Монахиња Стефанида (Бабић): О припремном периоду за монашки живот

Sat, 07 Dec 2019 18:47:53 +0000

Пре него што човек прими монашки постриг древни је обичај да неко време проведе проверавајући, и бивајући провераван, да ли истински жели тај начин живота, и да ли је за то.

Није довољно само да нам је то интересантно, и сл., него је потребан призив од Бога, а такође и наша потпуно слободна воља,и решеност без остатка да се целом душом,умом,вољом,срцем посветимо томе.

Потребно је да крајње озбиљно схватимо служење Богу, одговорност која из тога следи. Да схватимо да је ношење крста – страдање.

Када је призив од Бога, онда је тако велика сила Божија присутна да се човек не обазире ни на што, само жели да буде примљен у манастир, да се потпуно посвети Господу. Не гледа ни ко је ту, ни како изгледа кућа, ни каква су правила, ни да ли му ту нешто одговара или не одговара, него је обухваћен целим бићем љубављу Божијом, силом Божијом, и радује се Господу,и све му је лако, чак и искушења доживљава као да се њега не дотичу, јер га покров Божији штити.Не мери мозгом ништа, него се целом душом, целим срцем, умом,вољом, предаје у руке Божије. Не говори-не знам да ли сам спреман за то, не знам да ли ћу, ако Бог да, нека буде Божја воља, и сл.,него је целом душом, срцем, умом и вољом апсолутно уверен у своју одлуку, у потпуној обујмљености благодаћу.

За одлуку о монашком животу се не пита ни овај, ни онај духовник, то је однос између душе и Бога. Нико не може одлучити уместо човека. Једино могу да се питају прозорљиви Старци, који Духом Светим знају будућност, али и тад треба схватити да они не одлучују уместо нас, да они не врше притисак на нашу вољу, него једноставно виде унапред шта ће се догодити, и то кажу.

Бог је оставио сваком човеку потпуно слободну вољу. Не треба ничији утицај да буде, треба чиста воља. Сваки други духовник, који није прозорљив, он може да нам каже своје мишљење, али то није сигурно 100%.

Потребно је да човек буде у стању потпуне преданости Богу, и обујмљености благодаћу ,која га повуче да ступи у монашки живот. Без мерења, упоређивања, премишљања, и сл., јер су то ствари разума, рација. Чим меримо, значи да још нисмо за то. Потребна је чврста решеност, која долази од наше потпуне и слободне одлуке ,и од силе Духа Светог, јер Господ помаже кад види да човек истински томе тежи.

Кад заиста у нама сазри одлука, Бог даје у једном моменту толико велику силу да једноставно нема двоумљења. Човек се реши на то за цео живот. То није оно-пробаћу, па ћу да видим да ли сам за то. То већ од почетка није чврсто.

Некад може и накнадно да дође то, након неког времена кад човек борави као гост у манастиру, да се човеку отвори духовни видик, да схвати да је то што тражи његова душа, да га то испуњава целовито и приводи спасењу.

Неко може да ступи у манастир из покајања, жеље да промени свој дотадашњи живот, али највише се ступа у манастир из љубави према Богу, из очараности Богом, како је Св.Вл.Николај говорио, а не из разочарења.

Ако човек из било ког другог разлога дође, који није истински, он ће кад- тад да оде, ту нема чврстог корена. Ако иде због друштва, или зато што му се допада старешина, или братија, или из економских разлога, или некох других, то не може да се одржи, јер једино ИСТИНСКА љубав према Богу, непоколебљива, може човека да задржи за цео живот да се одриче своје воље до последњег даха, да се смирава пред свима до краја живота, да држи себе у нестицању, сиромаштву, у непрекидном уздржању, чистоти.

На облачењу искушеничке особе не само да се одећа црна, материјална, ставља на себе, као неко спољашње обележје посвећености Богу, него се и са Неба спушта духовна одећа на ту особу, одећа благодати, која је, невидљива за телесне очи,али видљива за духовне, и која покрива до краја живота, штити, чува у целомудрености.

У почетку манастирског живота даје се искушенику велика благодат, која му све олакшава, те сва искушења лако подноси, али му се даје и да полако ради на себи, на одсецању овоземаљске логике, и на припремању за потпуно предавање себе Богу.

Све оно што као искушеник није победио у себи док су били лакши удари, и имао је већи покров благодати као почетник, мању одговорност, као неко ко тек ступа на поприште, то напада дубље и са већим интензитетом кад се замонаши, јер је тад одговорност већа, опит је духовни већи, и очекује се од њега веће самоодрицање.

У почетку је послушање више спољашње, да се уради оно што ти други каже, али временом то постане стање човеково, стање духа, стање отворености дуsе за вољу другог човека, стање прихватања да воља другог човека управља мојим животом. А то је не ради ропске потчињености, нити као губитак личности, већ ради ослобођења духовног, растерећења од свега што поробљава, и ради пуне духовне слободе, управо ради остварења пуноће личности, и да би се човек несметано молио Богу, да би непрестано обитавао у благодатној заједници са Богом, да би непрестано стајао пред Њим лицем к Лицу, да би достигао степен бестрашћа, пуне чистоте, пуне послушности, пуне окренутости Богу, пуног самоумирања, да би Христос у мени растао; из немрзеће мржње према себи, а из одушевљења Христом.

То је искорак из себе , у Другога. Заборављање на себе, да би сва пажња ума, сво срце, целовита воља – да би били у Богу.

Прво искушеник једно време проборави као цивил у манастиру, постепено се навикавајући на тај начин живота. Кад му мало чвршће сазри одлука, онда га Владика обуче у искушенички подрасник и скуфију или мараму (женске особе). Он већ онда живи пуним монашким животом, јер за њега важе све иста правила као и за већ пострижене монахе- и послушност, и девственост и нестицање, и уздржање, једино што његова одговорност није тако велика као некога ко је већ дао завет, и мању опомену добија од Бога, и од људи, за своје грехе.

У древна времена нису се искушеници облачили у црно до давања монашког завета, већ су у цивилној одећи били до монашења, због могућег одустајања, и да то онда не би било на саблазан, да обуче црнину, па да скине и одустане. Постоји чак , да кажем, и један једини присилни канон у Канонима Васељенских и Помесних Сабора где се каже да ако неко обуче црно на себе па хоће да оде, не треба га пустити, него га ставити у монашки затвор, да не брука црно.

Из тог разлога није се ни облачила црнина док не прође пар година, и док не дође до тога да човек стварно прими монашки постриг. С једне стране то је разумљиво и добро, али, с друге стране има своје предности и ово друго, јер се човек осећа одговорнији, више стражи, више је свестан где је и шта је кад носи ту црнину.

У почетку човек може да се поистовећује са својим послушањем као са неком професијом, то су нека почетничка искушења, да мери да више воли ово, мање ово,али временом човек схвати да је битан само однос са Богом, да се то сачува, и гледа да ради све што ради са пажњом и молитвом, и да му је битно да то јединство са Богом сачува, а не- који посао ради. Да је битно како ради, а не шта ради. Да ли ради Богу или себи. Да ли са смирењем, као слуга Божији, у славу Божију, а не своју, или ради да би себи стицао, да он буде неко, да он покаже своје умеће…

…и тиме све губи, и врлине унутрашње, и награду са Неба, и благодат, која од гордих бежи, а даје се смиренима.

У почетку човек долази са логиком која је виsе од овог света. Потребно је да временом прихвати логику Божију, да задобије “ум Христов”.

Обично се дешава да после извесног времена у манастиру, кад прође прво, почетно одушевљење, кад искушеник ни о чем не мисли и све прихвата целом душом, дође један период кад хоће да схвати, али му ништа није јасно, јер се многе ствари дешавају супротно од уобичајене, световне логике, и он долази у стање конфузије, која је педаљ до задобијања дубље духовне мудрости и расуђивања, јер кад човек дигне руке од свог мозга рационалног (који разуђено мисли, и нема увид у целину Истине) , онда он добија од Бога благодатно расуђивање, које долази од Духа Светог, и са повећањем молитве, прво- ништа не мисли, онда му ништа није јасно, а онда му Господ све објасни кад он заћути и дигне руке у немоћи да схвати нелогичности (по нашим људским мерилима).

(нпр.зашто да добије благослов да учи иконографију неко ко нема дара, а онај ко има не добије. По духовним законима ту се гледа на корист за спасење. Онај ко има дар мozда би се погордио, постао самоуверен како му то иде, па му се да неsто друго што му је на смирење, а онај ко нема дара, тај ће са смирењем да учи, јер зна да то није од њега, да он сам не зна. Један духовник је за ово рекао какву он има логику приликом благосиљања- кад види да нека душа много стреми ка Небу он јој да нека више приземна послушања, а кад види да је нека душа више окупирана земаљским , он јој да тако нешто да јој мало ум вине навише.)

У почетку човек треба да се тачно придржава сваког благослова, јер тиме стиче благодат, на сваку мрвицу послушности на њега се спушта благослов Божији. Тако поставља добар темељ, улази у једну духовну дисциплину, која му помаже да стражи.

Ако је све уређено онда је тишина, мир, онда човек може да обраћа пажњу да на време пресече, одбаци предлог, ако га непријатељ нападне са неке стране. Кад је хаос, кад је самовоља, онда човек и не опази колико је у канџама разних поробљивача.

Човек може да буде у спољашњем хаосу, и да остане са Богом, ако је у унутрашњем дубоком поретку, ако је он у себе духовно упио тај поредак.

За искушеника је, такође, добро да се не сећа прошлог живота (у свету), и да не говори другима о својој прошлости, да не размишља о томе, већ да греди само напред, и да не прича много са људима из света, да би се учврстио у том духовном поимању ствари. Да се навикне на анђелски живот.

У почетку људи , по световним навикама, пожеле да имају у манастиру неког ко им је близи, са којим би да се друже, али, ако се вежу душевно за некога, обично се дешава да се ускоро између њих створи нетрпљење, свађа или сл., јер Бог не да да буду везани за кога, нити да пристрашће, нити подвајања,јер их припрема за монашки живот и хоће да они буду слободни у Духу.

Из истог разлога се не дозвољава да искушеници , а и монаси, буду кумови на крштењу (по Уставу наше Цркве), јер се рачуна да су онда обавезни да воде бригу о новокрштеноме, а то је ипак везивање, и смета на путу ка безметежном служењу Богу у монашком чину.

Безмолвије значи непокретност, то је непокретно стање ума, кад је он сабран у тиховање, у тишину, кад је Духом Светим ум сабран у срце, и тиме га избавља од свих расејаности рационалног мишљења, и ум пребива у ћутању.

То је рајско стање, кад су све силе сабране у Богу, кад Господ да човеку духовно знање да доживљава ствари Духом Светим , дубоко и истинито, какве су оне у својој суштини. Да би се доспело у такво стање човек мора да одсеца све што га поробљава.

Исто, ако искушеник дође у манастир зато што га је неко звао, да не кажем, наговарао, или зато што зна те особе, да су му другови, па да буде са њима, или зато сто у манастиру нема доста људи, па га зову да би физички помогао…, то није добар разлог. Није добро да човек одлази на основу људског позива. Потребно је да се нико други не меша у човеков избор осим Духа Светога, јер је монаштво однос између Бога и човека.

Дубља чистота се добија СМИРЕЊЕМ. Јер,кад си смирен ти себи не приписујеш ништа, и себе доживљаваш као твар, и не узносиш се над другим, и не желиш да поседујеш другога, није ти чак ни стало до туђег мишљења, јер ТИ О СЕБИ МИСЛИШ НАЈГОРЕ.

Ти се смираваш са дубоким поштовањем као да је свако већи од тебе. Ти схваташ да си прах, и знаш да је једина Лепота и сила, и Љубав и Бесмртност у Бога.

Не могу никад само спољашњи подвизи да доведу човека у чистоту. Да не једе, да прави хиљаде метанија, да исцрпе снагу физичку, то је као кад човек хоће да се заштити од огња, па стави неку ограду да му мање буде топло, а не угаси огањ. Ако се ти смириш да си земља, па кажеш себи да теби и не треба та ватра, да је Огањ од Бога, да је чистота и Лепота у Духу Светоме, да је бестрасна љубав једино духовна, коју даје Дух Свети, када је човек у чистоти, и кад другог човека доживљава као светињу, са дубоким поштовањем и смирењем као недостојан ичега, без жеље да поседујеш, да са дубоко смиреном чистотом гледаш на свакога као на брата и оца, (или сестру и мајку), и гледаш друге као што дете гледа, и себе доживљаваш као дете, онда задобијаш истинску чистоту.

Кажу да са колико човек оде година у манастир да се тако, са толико година, осећа цео живот. Он физички стари, али се у души осећа као да има исто година као кад је тек дошао. И то је разумљиво, јер тад улази у Вечност, и престаје време, престају та мерила.

Јако је битан дух покајања. Да се човек моли Богу да му то да. Он протерује из нас самооправдавање, које је истерало из Раја Адама и Евуи доводи нас у скрушеност, помаже да будемо послушни, да будемо трезвени, да увидимо своје грешке. Даје нам да видимо Истину, да жалимо што смо с нечим затамнили Божју светлост у нама, што смо се због нечега затворили, затворили за благодат Божију, и што смо с нечим отерали од себе силу Божију.

Искушенику се понекад дају и мале епитимије, поправне мере, да би лакше дошао у то стање покајања, па да и неким спољашњим манифестацијама подсети себе на то стање духа, које би човек требао стално да има.

Кад човек духовно сазри, онда Бог открије његовом духовнику када ће да га монаши. Обично прође 3-4 године. Некад више, некад мање, зависи од ситуације, од стажа искушеничког, од физичке зрелости (ако неко оде млад у манастир, обично сачека мало дуже, а ако је дошао у каснијим годинама, рачуна се да је зрео човек, да је чврста одлука, па се пре и монаши mада то све зависи од става тог човека и његове решености. Има младих који су целом душом себе предали Христу, да их можеш одмах монашити, а има и старијих којима треба дуго да сломе своју вољу и да се савију под крило послушности.

“Благо онима који живе у дому Твом! Они Те хвале без престанка!” (Пс.83/4-4)

Извор: Манастир Михољска Превлака

У спомен на знаменитог игумана острошког и Божјег човека архимандрита Лазара (Аџића)

Sat, 07 Dec 2019 14:18:00 +0000

На празник Светог Амфилохија Иконијског, 6. децембра 2019. лета Господњег, навршило се деветнаест година од пресељења у вечност архимандрита Лазара (Аџића) хиландарца и знаменитог игумана острошког. Тим поводом доносимо овај скромни, али срдачни прилог у спомен на знаменитог игумана острошког и Божјег човека.

Отац Лазар остао је упамћен као велики духовник и игуман који је својим животом посведочио Божју заповест: Љуби ближњега свога. Он је целог свог живота који је провео у манастиру многим породицама, болнима, младима, студентима, богословима, помагао не само духовним саветима и поукама, већ и материјално. Због своје искрене љубави према ближњима, а нарочито према деци и младима, оца Лазара ће се молитвено сећати многи његови ученици, стипендисти, његова духовна чада. По речима високопреосвећеног митрополита Црногорско-приморског Амфилохија „име и дјело оца Лазара Острошког остаће, несумњиво, запамћено и записано међу прва и најзначајнија имена острошких настојатеља, духовних отаца и насљедника Светог Василија Острошког Чудотворца.“

Животопис блаженопочившег архимандрита Лазара (Аџића) игумана острошког

Отац Лазар се родио 1948. године у Кокорини, селу близу Гацка, у једној врло угледној херцеговачкој породици, од веома честитих родитеља. Илија Аџић и Јелица (монашко име Магдалина) Јањић, су били поштовани у том крају као добри домаћини и људи од повјерења. Отац је био осмо, најмлађе дијете. Добио је на крштењу име Милко, по стрицу којег су усташе убиле у Придворици. Тада су усташе убиле 341 душе, читаво село. Једино је Милко покушао да побјегне испод ножа. Видјевши како бјежи, усташе га ухвате и исијеку на комаде. Отац се сјећао да је као дијете слушао текту како тужи свог брата Милка, кад оде да чува овце.

Оцу Лазару су двојица браће још као мала дјеца умрла. А брат Момчило је погинуо од бомбе кад је имао четрнаест година. Тада је много дјеце настрадало од бомби што су остале послије рата по пољима и шумама.

Причао је Отац како је мајка једно вријеме стављала тањир на трпезу и за брата, када би ручавали.

– Ја сам био мали, кроз таму се сјећам брата, али тај празан тањир ми се урезао дубоко у памћење. Чинило ми се, све што поједем стоји ми у грлу, гледајући тај тањир. А јадна мајка није сушила образа, свуда по кући сам могао да напипам траг од њених суза.

Основну школу, до четвртог разреда, учио је у селу. А пети, шести и седми разред ишао је у Фојницу, десет километара у једном правцу пјешке, и назад. Морао је веома рано да устане. Најгори је био један поток, који зими набуја и тешко се видјело камење преко којег се прелазило. Свако јутро мајка је чекала да чује синов глас: ”Мајко, прошао сам ти”.

Осми разред завршио је у Невесињу, код мајчине маћехе, која је била много добра за сву дјецу. Како мајка и отац нијесу могли да га поведу у Невесиње, мајка се досјети да коњ зна пут до бабине куће. Тако ставе њега и сестру на коња и испрате их до краја села. Сестра је причала да је коњ ишао кроз Невесиње као да га неко води за оглав. Дошао је испред бабине куће и зарзао. Изишла је бака, и кад их је видјела обрадовала им се као својој дјеци.

Кад је завршио основну школу, сестри се повјерио да би највише волио да учи за свештеник, али се бојао да га отац, а и стриц који се тада исто питао, неће пустити. У то вријеме нико није слао дјецу у богословију.

Морао је да упише средњу угоститељску школу, у Мостару. Чим је завршио, одлучио је да оде у Сарајево код брата од стрица, да би уписао Економски факултет. Тамо је завршио Вишу економску школу. У Београду је наставио студије које је морао да прекине. Позвали су га у војску, у најтежи род, морнарицу, која се тада служила три године. Кад се вратио, запослио се у Сарајеву, у музичкој школи, као секретар.

О свом предмонашком животу отац Лазар је мало причао. На основу неколико догађаја из тог периода, може се наслутити какав је он био диван бисер, кога нико није видио. Али Бог своје слуге види и припрема од малена за Себе. Одвајао се од остале дјеце, највише по тихој нарави, која је плијенила и старе и младе. Нигдје га нема, а кад треба, увијек је ту да прискочи.

Кад је одлучио да иде у манастир, то је био ударац за читаву породицу. Дошли су брат и зет у Сарајево, да га моле да одустане од те намјере. Отац је причао да је зет до паса био мокар од суза.

– Нијесам имао срца. Кофере које сам спремио за Свету Гору понио сам кући, јер сам већ био дао отказ на послу. А они су већ ухватили све могуће везе да ме запосле у Гацку, само сам чекао да ме позову.

Тог периода се Отац сјећао као веома тешког и мучног.

– Виде родитељи да сам ја тужан и никакав. Али не одустају од приче и пријетњи.

Једно вече, родитељи су спавали у једној соби, а Отац у другој. Ујутро, кад су устали, Отац је по њима примијетио да се нешто десило. Био је упоран и мајка му призна, како, кад су легли, одједном, двије муње од свјетлости направише крст преко читаве собе. Читаву ноћ нијесу могли ока склопити, нити су што причали. Али од тог дана били су много мекши, посебно мајка.

– Ја више нијесам могао минута чекати, а бојао сам се да ћу добити позив за посао и да не буде опет суза и кукања. Смислим неки хитан посао у Сарајеву, на неколико дана.

Кад је дошао у Сарајево, поздравио се са пријатељима, узео благослов од Оца Перише Вранића, свог духовника, и кренуо за Хиландар.

У Хиландару је био непуне двије године. Како је почео да губи здравље, одлучи да се врати у Србију. Дошао је у манастир Пустињу. Послије нешто више од годину дана, Владика Јован Велимировић, синовац Светог Николаја Жичког, премјести га у манастир Ћелије, да сестрама буде служашчи. Владика га је још у Пустињи рукоположио у чин јеромонаха.

Није се дуго задржао ни у манастиру Ћелије. Одлучио је да дође у Црну Гору. У манастир Острог дошао је 1984. године. Ту је остао три године. Одмах је почело његово духовно дјелање. Ту је почео духовни препород Црне Горе. То сјеме, које је тада посијао, Отац је све до свог последњег издисаја брижљиво одгајао.

Једно вријеме провео је у Горњем Острогу као чувар кивота Светог Василија. Живот му је био све тежи, јер му је већ било нарушено здравље. Ријетко је имао прилику да служи Литургију. А како су биле велике гужве, није могао данима да силази у Доњи Манастир на Литургију.

И Отац се одлучи да тражи од Владике Данила благослов да пређе у манастир Ћелија Пиперска. Владика му је дао, јер је вјеровао да он неће моћи тамо издржати прије свега зато што је манастир био запуштен и није било услова за живот.

Како се Отац преселио у Пипере, талас младих људи је кренуо за њим. Многи су долазили и одлазили, а неки од њих, врло брзо, нијесу имали више потребу да купују повратну карту. Срца су им се неповратно залијепила за Бога и Божијег слугу.

Кад се упокојио игуман острошки Серафим, Митрополит Амфилохије је оца Лазара поставио да буде игуман Острошке светиње. Отац ту ноћ, пред одлазак, није спавао. Ујутро је сав био подбуо од суза, што од бриге за сестре које оставља, што од нове бриге и одговорности које му Црква повјерава.

Још у Хиландару се нарушило његово здравље. И како је вријеме пролазило, само су се лијепиле разне болештине за њега, као да је имао магнет за њих, да би на крају привукао на себе и најтежу болест, која га је муњевито однијела од нас у наручје Господа, Којему је био послушан до последњег даха свог.

Иако је брзо живио, у свом животу је правио откосе, не за једног, не за двојицу, него за многе који нијесу били кадри ни носити косу, а камоли косити. Тај откос који је он започео, само је он могао и да заврши. И завршио га је тако што је живот свој положио за Господа.

Отац се упокојио у Београду на ВМА, на дан светог Амфилохија Иконијског, 2000. године. Ако се од нечега плашио у животу, то је да умре у болници. Господ га је провјерио, и видио да Му је био и остао вјеран до краја.

Сахрањен је у Јован Долу, скиту Острошком, који је Отац саградио у част Светог Јована Крститеља. Много је журио са освећењем главне цркве. Грабио је сваку секунду да би се све припремило за освећење на Светог Јована Златоустог. На освећењу је успио да каже:

”Благословено Царство Оца и Сина и Светог Духа”. А само десет дана послије освећења, друга служба у Храму је била његово Опијело.

Из књиге „Положи наду на Господа“,

аутора монахиња Јелена Станишић,

Игуманија Манастира Ћелија Пиперска

Епископ Јован (Пурић): Отац Лазар је говорио молитвеним ћутањем а грлио је благодатном енергијом!

У интервјуу за "Православни мисионар", званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, на питање да са читаоцима подели сећања на знаменитог архимандрита Лазара (Аџића), Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић) је рекао:

"На првом месту, отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем. Тако се отац Лазар молио много за своју духовну децу, а која ће сва одреда пострадати у знаку његове жртвене љубави. Он се моли за нас са светим кнезом Лазаром, чије врлине је и поседовао: витештво, карактерност, одлучност и доброту. Последњи пут ме је благословио управо пред свецем, касније је отишао у болницу, а после се све одвијало са Божијим благословом".

Целокупан интервју са Владиком Јованом (Пурићем) можете да прочитате ОВДЕ

Вашој пажњи препоручујемо и следећи садржај:

Протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић: Ријеч о оцу Лазару острошком

"Положи наду на Господа - духовна поетика оца Лазара острошког

„Богомнадахнуто житије“

Деветнаест година од упокојења архимандрита Лазара (Аџића), игумана острошког

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Недеља двадесет пета по Педесетници: Еванђеље о Милостивом Самарјанину

Sat, 07 Dec 2019 11:37:00 +0000

Светописамска читања:

Еф. 224 (4:1-6)

Браћо, молим вас, дакле, ја сужањ у Господу, да се владате достојно звања на које сте позвани, 2. Са сваком смиреношћу и кротошћу, са дуготрпљењем, подносећи један другога у љубави, 3. Старајући се да чувате јединство Духа свезом мира: 4. Једно тијело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања својега; 5. Један Господ, једна вјера, једно крштење, 6. Један Бог и Отац свију, који је над свима, кроза све, и у свима нама.

Лк. 53 (10:25-37)

У вријеме оно, законик неки приђе Исусу, и кушајући Га рече: Учитељу, шта ми треба чинити да наслиједим живот вјечни? 26. А он му рече: Шта је написано у Закону? Како читаш? 27. А он одговарајући рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе. 28. А он му рече: Право си одговорио; то чини и живјећеш. 29. А он, желећи себе да оправда, рече Исусу: А ко је ближњи мој? 30. А Исус одговарајући рече: Човјек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, и западе међу разбојнике, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше, а њега полумртва оставише. 31. Случајно пак силажаше оним путем неки свештеник и видјевши га, прође. 32. А тако и левит, кад је био на оном мјесту, приступивши, погледа га и прође. 33. А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га видје сажали му се; 34. И приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу, и постара се око њега. 35. И сутрадан полазећи извади два динара те даде гостионичару, и рече му: Побрини се за њега, а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим. 36. Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што бјеше запао међу разбојнике? 37. А он рече: Онај који му милост учини. А Исус му рече: Иди, па и ти чини тако.

Беседа Светог Владике Николаја Охридског и Жичког у недељу двадесет пету по Педесетници

Господ Исус Христос дошао је да промени мере и судове људске.
Људи су мерили природу саму собом. И мера је била погрешна.
Људи су мерили душу телом. И величина душе спустила се у милиметре.
Људи су мерили Бога човеком. И Бог је изгледао зависан од човека.
Људи су мерили врлину брзином успеха. И врлина је постала и јевтина и тиранска.
Људи су се хвалили својим напретком мерећи себе са животињама, које увек тапкају по истом путу и на истом месту. Ову хвалидбу небо је презрело, а животиње је нису ни приметиле.

Па су људи још мерили сродство и блискост човека према човеку или по крви, или по мислима, или по раздаљини домова и села у којима су живели на земљи, или по говорима, или по стотине других ознака. Но све ове мере сродства и блискости нису могле људе ни сродити ни зближити.

Све су мере људске биле погрешне и сви судови лажни. И Христос је дошао да спасе људе од незнања и лажи, и да промени мерила и судове људске. И променио их је. Они, који су усвојили Његове мере и судове, спасли су се истином и правдом; а они, који су остали при старим мерама и судовима, и до овога дана тумарају по мраку и тргују са плеснивим заблудама.

Не мери се природа сама собом, јер је она дата на послугу човеку, те јој је човек мера.

Не мери се душа телом, јер је тело дато души на послугу. Зато је душа мера тела. Не мери се Бог човеком, као што се лончар не мери лонцем. Не мере за Бога, јер Бог је мера свему и Судија свима.

Не мери се врлина брзим успехом. Јер точак који се брзо дигне из блата, брзо се опет окрене у блато. Него се врлина мери законом Божјим.

Не мери се човечји напредак животињским ненапретком, него скраћењем раздаљине између човека од Бога.

А права мера сродства, која људе - људе и народе - истински срођава и зближава није толико крв колико милосрђе. Беда једног човека и милосрђе другог срађа и зближава два човека више него крв рођене браће. Јер свака крвна веза јесте привремена, и има неког значаја само у овом временом животу служећи као слика трајне и вечне везе сродства духовнога. А духовни близанци, који се роде при сусрету беде и милосрђа, остају само браћа за вечност. Крвној браћи, рођеној по крви, Бог је само Створитељ; а духовној браћи, рођеној од милосрђа, Бог је Отац.

Ову нову меру сродства и блискости међу људима предлаже Господ Исус човечанству јеванђелском причом о милостивом Самарјанину - предлаже, велимо, а не намеће, јер спасење није наметање, него милостиво предлагање од стране Господа и добровољно усвајање од стране човека. - Благо оном ко добровољно усвоји ову нову меру, јер ће имати много браће и сродника у бесмртном царству Христовом! А прича гласи овако:

У време оно, гле, законик неки приступи к Исусу и кушајући га рече: шта ћу чинити да наследим живот вечни? Упропашћујући свој живот кушањем он тражи тобож да наследи живот вечни! Уствари овај кушач није ни мислио на свој живот него на Христов; то јест, њему није стало било до тога како свој живот да сачува него како Христов да угрози. Он је желео да нађе кривицу код Христа, смртоносну кривицу против закона Мојсејева, да би Га могао оптужити, те тако Њега погубити а себе, као вешта законика и адвоката, прославити међу себи сличнима. Но зашто он пита о животу вечном, кад је мало шта о том могао дознати из дотадашњег закона? Није ли ово једина награда што закон обећава онима који га испуњавају: да дуго поживиш на земљи (II Мојс. 20, 12; Еф. 6, 2-3)? Истина, пророци говоре о вечноме царству Месије, а особито пророк Данило говори о вечном царству светитеља, но Јевреји у време Христово схватали су вечност само као дуговременост на земљи. Отуда је највероватније, да је овај законик морао или сам лично чути или преко другог сазнати, да Господ Исус јавља вечни живот и то различит од јеврејског поимања вечности. Ненависник Бога и рода човечјег, који је без успеха лично кушао Господа у пустињи, продужује сада да Га куша кроз собом заслепљене људе. Јер да ђаво није био заслепио законике, не би ли најприродније било, да ови као тумачи и познаваоци закона и пророка први распознаду Христа Господа, и први Му се поклоне, и пођу пред Њим као Његови весници, да објављују народу благовест о дошавшем Цару и Месији?

А он (Исус) му рече: шта је написано у закону? Како читаш? А он одговарајући рече: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свом мисли својом, и ближњега свога као самога себе. Господ зна шта је у срцу законика; па проничући његову злобу неће да му одговори на питање него га Он слишава закон - шта је написано у закону? како читаш? То су два питања; прво: знаш ли шта је у погледу тога написано? и друго: како ти то написано читаш и разумеш? Како је написано, то су могли знати сви законици; но како треба духом разумети то што је написано, нико од њих у то време није знао. И не само у то време него још изодавна. Још Мојсеј пред смрт своју укорава Јевреје због слепоће духовне говорећи: али вам не даде Господ срца да разумете, ни очију да видите, ни ушију да чујете до овога дана (V Мојс. 29, 4). Чудновато изгледа одкуд овај законик јеврејски да истакне баш ове две заповести Божје као најспасоносније, чудновато из два разлога: прво што те две заповести у Мојсејевом закону нису истакнуте на прво место са осталим главним заповестима; шта више, нису стављене ни једна поред друге овако како их законик наводи, него чак једна од њих је написана у једној књизи Мојсејевој, а друга у другој (III Мојс. 19, 18; V Мојс. 6, 5); и друго, чудновато је то и зато што су Јевреји колико толико старали се да испуне друге заповести Божје, али заповести о љубави никад. Они се никад нису могли уздићи до љубави к Богу но само до страха од Бога. Што је законик ипак сабрао ове две заповести једну уз другу и њих истакао као најспасоносније, то се може објаснити само тиме, што је он морао дознати, да Господ Исус ове заповести о љубави ставља на врх лествица свих заповести и свих добродетељи.

Шта, дакле, одговори Господ законику? Рече му пак: то чини и бићеш жив. Видите како Господ не захтева од слабих да понесу највећи терет, него поступно према њиховој моћи? Познавајући тврдо и необрезано срце закониково Он му не говори: веруј у мене као Сина Божјега, и иди продај све што имаш и раздај сиромасима, и узми крст свој, па хајде за Мном, не обзирући се назад! Не; него му препоручује само да испуни оно што је сам сазнао и изрекао као главно у закону. Доста је за њега и то. Јер ако буде у истини љубио Бога и ближњега, њему ће се кроз ту љубав брзо открити и истина о Христу Господу. Кад је богати младић, другом приликом, поставио Господу овако исто питање, само без кушања: шта да чиним и наследим живот вечни? Господ му није ни споменуо позитивне заповести о љубави него више негативне заповести: не прељуби, не уби, не укради, не сведочи лажно, поштуј оца и матер. Тек кад је младић рекао да је испунио ове заповести, Господ му задаје тежи задатак: продај све што имаш и раздај сиромасима (Лк. 18, 18). Научите се из овога превеликој мудрости Господа као божанског Учитеља. Он наређује свакоме да испуни ону заповест Божју коју зна; па кад њу испуни и сазна другу, наређује му да испуни и ту другу, па онда и трећу, и четврту, и тако даље. Он не наваљује тешка бремена на слаба леђа, него према јачини леђа и бреме. То је исто време и страшни укор свима онима између нас, који желе све више и више да познају вољу Божју, а међутим не старају се да испуне оно, што су већ познали. Нико се неће спасти самим познањем воље Божје него испуњењем. Напротив, они који буду много познали а мало испунили биће страшније осуђени, него они који буду знали и мало испунили. Зато Господ и рече законику: то чини и бићеш жив. То јест: видим да познајеш те велике заповести о љубави, но видим у исто време да их не испуњаваш; зато не вреди ништа да те још учим све док то научено не испуниш. Укор од ових речи Спаситељевих морао је законик осетити, кад покуша да се правда: а он хтеде да се оправда, па рече Исусу: а ко је ближњи мој? Ово питање показује његово жалосно оправдање, наиме: он не зна још ко је ближњи његов; из чега је јасно да није ни испунио заповест о љубави према ближњем. И тако, место да ухвати Христа у речи, он се сам налази ухваћен, и принуђен, да се правда. Спремајући замку Господу, он се сам заплео у њу. Тако су Јевреји увек пролазили кад го су кушали Христа. Кушајући Господа они су Га тиме све више прослављали а себе упропашћивали, и одлазили од Њега посрамљени као и онај отац лажи - Сатана у пустињи. Чиме је овај законик прославио Христа кушајући Га? Тиме што Му је дао повода да исприча причу о милостивом Самарјанину и искаже божанствено учење о томе, ко је наш ближњи, спасоносно учење за сва покољења људска до краја времена. Ко је ближњи мој?

А Исус одговарајући рече: човек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, па га ухватише разбојници, који га свукоше и изранише, па отидоше, оставивши га полумртва. А случајно силажаше тим путем свештеник неки, и видевши га мимоиђе. А тако и Левит кад је био на оном месту, приступи и видевши га мимоиђе. Ко је тај човек који силажаше из Јерусалима у Јерихон? То је Адам и сав род људски што је произашао од Адама. Јерусалим означава небеско обиталиште првостепеног човека у рајској моћи и красоти, у близини Бога и светих ангела Божјих; Јерихон - земну долину плача и смрти. Разбојници су зли дуси, безбројне слуге Сатане, који је и навео Адама на грех непослушности према Богу. Као највећи пакосници рода људског зли дуси нападају на људе, свлаче са њихове душе божанску одежду страха, вере и благочешћа; рањавају душу гресима и пороцима, и онда се привремено удаљују, док душа крај друма живота у очајању лежи не могући да крене ни напред ни назад. Свештеник и Левит означавају Стари завет, и то: свештеник означава Мојсејев закон а Левит пророке. Избијеном и рањавом човечанству Бог је послао два лекара са извесним лековима, једно је био закон а друго пророци. Но ни један ни други лекар нису се усудили лечити главне и најдубље ране болесника, нанете му самим ђаволима, него су се заустављали само пред мањим мукама, нанетим човеку од човека. Зато се и каже, да и један и други видевши овога тешко рањеног болесника мимоиђоше. Мојсејев закон само је видео човечанство као тешког болесника, но видевши мимоиђе. Пророци су не само видели него су и приступили болеснику, па тек онда мимоишли. Петокњижје Мојсејево је описало болест човечанства и утврдило је, да тој болести на земљи нема лека, него да је прави лек у Бога на небесима. Пророци су пришли ближе полуживој и издишућој души човечанства, такође утврдили још погоршану болест и утешили болесника рекавши му: ми немамо лека, но ево, иде за нама Месија, небески Лекар. И они су мимоишли. Тада је наишао и прави Лекар.

А Самарјанин некакав ходећи дође код њега, и видевши га сажали се. И приступивши зави му ране, и зали уљем и вином, и посади га на свога скота и доведе у гостионицу, и потруди се око њега. И сутрадан полазећи извади два сребрника те даде крчмару, и рече му: подвори га, и што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим. Ко је овај Самарјанин? То је сам Господ Исус Христос. Зашто Себе назива Господ Самарјанином? Зато што су Јевреји Јерусалимски презирали Самарјане као нечисте идолопоклонике. И нису се мешали нити су општили једни с другима. Зато је и рекла жена Самарјанка Господу на бунару Јаковљевом: како ти, Јеврејин будући, можеш искати од мене жене Самарјанке да пијеш (Јов. 4, 9)? Тако су, дакле, Самарјани сматрали Христа Јеврејином, док су Га пак Јевреји називали Самарјанином: Ти си Самарјанин, и ђаво је у теби (Јов. 8, 48)! Говорећи ову причу јеврејском законику Господ сам Себе представља под видом Самарјанина, из бескрајне смирености, да би тако и нас научио, да и под најпрезренијим именом и звањем ми можемо учинити велико добро, и понекад чак веће него људи са великим и славним именом и звањем. Још назива Господ Себе Самарјанином из љубави према грешницима. Самарјанин је значило исто што и грешник. И кад су Га Јевреји назвали Самарјанином Господ се није бранио од тога. Он је улазио под кров грешника, и са овима јео и пио; па чак се и изјаснио отворено, да је због грешника и дошао у овај свет - због грешника а не због праведника. Но зар је могло бити и Једног јединог праведника у Његовом присуству? Нису ли сви људи били поклопљени грехом као тамним облаком? И нису ли душе свију биле изубијане и нагрђене од злих духова? Још назива Господ Себе Самарјанином, да нас тиме поучи, да не очекујемо Божју силу да се покаже само кроз велике и славне овога света, него да с поштовањем и пажњом ослушнемо шта мисле и говоре људи мали и презрени од овога света. Јер Бог се често служи трском да разбије гвоздене зидове, и рибарима да посрами цареве, и оним што је најниже да посрами оно што је најважније у очима људи. Као што и говори апостол Павле: што је лудо пред светом оно избра Бог да посрами премудре; и што је слабо пред светом оно избра Бог да посрами јако (I Кор. 1, 27). Назвавши Себе Самарјанином Господ тиме даје знати, да узалуд свет чека спасење од моћне римске царевине и од ћесара Тиверија, - спасење свету Бог је устројио у најпрезренијем народу у римској царевини, у јеврејском, и међу најпрезренијим од Јевреја, галилејским рибарима, који су презрени били од надутих књижевника као идолопоклонички Самарјани. Дух је Божји слободан, Дух дише где хоће (Јов. 3, 8) и не обзире се на људске рангове ни оцене. Оно што је код људи високо, ништавно је пред Богом, и оно што је ништавно пред људима, високо је пред Богом.

Господ дође над човечји род - дође над њега. Болестан и очајан лежао је човечји род, а Лекар дође над њега. Сви су људи грешни, и сви леже прострти по земљи, припијени за земљу, само безгрешни Господ, чисти и здрави Лекар, стоји усправно. К својима дође, каже се на другом месту (Јов. 1, 11), да означи да је Он дошао обучен у тело као и сви други људи, не разликујући се споља од бесмртних болесника и грешника. А овде се каже; дође над њега, да означи разлику Његову, у снази, у здрављу, у бесмртности и безгрешности, од смртних болесника и грешника.

Он виде рањеника, као што га и свештеник виде; и Он приступи рањенику, као што му и Левит приступи; но Он учини нешто више, много више, него свештеник и Левит. Он се сажали, зави му ране, зали их уљем и вином, посади га на свога скота, доведе у гостионицу, потруди се око њега, плати гостионичару за даљи труд око њега, и обећа и даље бринути о рањенику и трошити се око његова лечења. И тако, док свештеник задржа се само на једном голом виђењу рањеника; и док се Левит задржа на виђењу и приступању ка рањенику, дотле Месија, небески Лекар, учини десет ствари за њега - десет (број који означава пуноћу бројева), да се тиме покаже пуноћа бриге, старања и љубави Господа и Спаса нашега око спасења нашега. Он га не преви само и не остави крај друма, јер то не би била потпуна помоћ; нити га само донесе у гостионицу и оде, јер би гостионичар рекао да он нема чиме неговати болесника, те да га мора избацити напоље; зато му Он плати унапред његов труд и трошак. На овоме би се задржао и најмилосрднији човек. Али Господ иде још даље. Он обећава и надаље бринути о болеснику и вратити се да га обиђе, и доплатити гостионичару што буде још требало. Ово је пуноћа милосрђа! Па још кад се зна, да ово не чини брат него Самарјанин Јеврејину, непријатељ непријатељу, онда се мора рећи: ово је надземаљско, небеско, божанско милосрђе. Ето то је слика Христовог милосрђа према човечјем роду.

Но шта означава превијање рана? Шта уље и вино? Шта скот? Шта два сребреника, гостионица, гостионичар, и повратак Самарјанина? Превијање рана означава непосредан додир Христа са болесним родом људским. Својим пречистим устима Он је говорио људима у уши, Својим пречистим рукама Он се дотицао слепих очију, глувих ушију, губавих тела, мртвих лешева. Мелемом се привијају ране. Сам Господ је тај небески мелем за грешно човечанство. Он је самога Себе привио на ране човечанства. Уље и вино означавају милост и истину. Добри Лекар прво је помиловао болесника, па онда му дао лек. Но и милост је лек, и наука је лек. Радујте се, говори Господар прво, па онда учи, опомиње, прети. Не бој се, говори Господ кнезу Јаиру, па онда васкрсава његову кћер. Не плачи, говори Господ Наинској удовици, па онда диже из мртвих њенога сина. Господ је прво показао милост па онда принео жртву. Његов долазак у свет у телу човечјем, у телу скотском, највећа је милост од свих дела милосрђа; а Његова жртва на Крсту највећа је од свих жртава од почетка до краја света. Милост и правду певам, говори пророк Давид (Пс. 101. 1). Милост је блага као уље; правда је добра но нешто и опора за грешне као вино за болесне. Као што уље блажи рану тела, тако милост Господња блажи намучену и огорчену душу људску; и као што вино горчи но загрева утробу, тако истина и правда Божја горчи грешној души, но кад се дубоко спусти у њу, загрева је и снажи је.

Скот означава тело људско, које је и сам Господ на Себе узео, да би био ближи и разумљивији. Као што добар пастир кад нађе изгубљену овцу меће ову на своје раме и радосно је носи тору своме, тако је и Господ узео на себе залутале да и они буду тамо где је Он. У овоме свету уистини људи живе међу демонима као овце међу вуковима. Господ је Пастир добри, који је дошао да потражи Своје овце и да их Својим телом заклони од вукова; и дошавши сажали Му се над људима јер бејаху као овце без пастира (Мк. 6, 34). Тело људско слика се овде као скот, да се тиме покаже бесловесност самога тела без словесне душе. Уистини, човек је по телу скот као и сваки други скот. У овакво скотско тело човек је обучен после Адамова греха. И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљину од коже, и обуче их у њих (Пост. 3, 21). То је било онда када је Адам грехом непослушности показао се сасвим наг и када се сакрио од лица Божја. По својој бескрајној кротости и бескрајној љубави према рањеном и полумртвом човечанству Живи и Бесмртни Господ и сам се обукао у ову ужасну, кожну, и бесловесну хаљину, телесну. Да би као Бог био доступачнији људима, да би као Лекар био приступачнији; да би као Пастир био познатији овцама.

Гостионица означава свету, саборну и апостолску цркву, а гостионичар апостоле и њихове наследнике, пастире и учитеље Цркве. Црква је основана још за земнога живота Христовога, јер се каже, да Самарјанин донесе рањеника у гостионицу и потруди се око њега. Господ је Оснивач Цркве и први трудбеник у Цркви Својој. Док се Он лично трудио око рањеника, не спомиње се гостионичар. Тек сутрадан, пошто је његово земно време истекло, Он се обраћа гостионичару и предаје болесника његовој нези.

Два сребрника означавају, по неким тумачима, два завета Божја људима: Стари завет и Нови завет. То је Свето писмо, Свето Откривење милости и истине Божје. Нико се не може спасти од греха, од рана нанесених души његовој, док колико толико не позна милост и истину Божју, откривену у Светом писму. Као што човек само при великој светлости јаркога сунца види све путеве пред собом и бира којим треба да упути ноге своје, тако исто једино при великој светлости Светога писма човек гледа и види пред собом све путеве добра и зла, и разликује једне од других. Но ова два сребрника означавају и две природе у Господу Исусу, божанску и човечанску. Обе ове природе Господ је донео собом у овај свет и ставио их на службу роду човечјем. Нико се не може спасти од тешких рана греха, ко не призна ове две природе у Господу Исусу. Јер ране греха лече се милошћу и истином; један лек без другога није лек. Господ није могао показати савршену милост према људима, да се није родио у телу као човек; нити је Он као човек могао открити савршену истину, да није био Бог. - Још два сребрника означавају тело и крв Христову, којима се у цркву донети грешници лече и хране. Рањенику треба и завој, и помазање, и храна. То је савршено лечење. Треба и - храна, и то добра храна. И као што добра храна, коју лекари препоручују болеснику завијеном и помазаном у постељи, мења, снажи и чисти крв, тј. оно што чини основ у органском животу човековом, тако и ова божанска храна, тело и крв Христова, из основа мења, снажи и чисти душу човекову. Целокупно телесно лечење болесника јесте само слика лечења духовнога. И као што, дакле, при телесном лечењу мало помаже све, ако се болесник не храни, тако и при духовном лечењу мало помаже све, ако се обраћени грешници не хране добром духовном храном, тј. телом и крвљу Христовом. А тело и крв Христова у основу опет значе милост и истину.

Кад се вратим - ове речи означавају други долазак Христов. Када Он поново дође као Судија, не у пониженој скотској одежди него обучен у бесмртни сјај и славу, тада ће Га гостионичари, пастири и учитељи Цркве Његове, познати као негдашњег Самарјанина који је предао њима на стварање болне душе грешника. Но Он неће више бити милостиви Самарјанин, него праведни Судија, који ће свакоме дати по правди. Наравно, кад би Господ судио по чистој небеској правди, мало би се ко спасао огња вечнога. Но Он познаје немоћ нашу и болест нашу, и судиће сваком са многим обзирима тако да ће чак и једну чашу студене воде, пружену жедноме у Његово име, рачунати у заслугу (Мат. 10, 42). Ипак не треба се сувише заваравати и предавати се небрижности. Овде је реч о пастирима црквеним, о вођама духовним. Њима је дато више и власти и благодати, па ће се од њих више и тражити. Они су со земљи; ако со обљутави, баца се, и ногама се гази (Мат. 5, 13). Још је Господ рекао, да ће многи први бити последњи, а последњи први (Мат. 19, 30). А свештеници су први у духовној гостионици Христовој. Они су позвани да устају око болесника, да им ране надгледају и лече, и да их хране животном храном Христовом за часном трпезом Јагњета Божјег. Тешко њима, ако то не чине. Могу они бити први у овом краткорочном животу, но у вечном животу они неће имати удела. Још је Господ рекао: тешко човеку кроз кога долази саблазан (Мат. 18, 7). А ни од једног човека у свету не може доћи толика саблазан као од небрижног свештеника, Његов мали грех саблажњава више него велики грех других људи. Благо пак духовним пастирима, који верно испуњавају завет одсутнога милостивог Самарјанина, рукујући честито и разумно са Његова два сребреника. Доћи ће дан и час кад ће Господ свакоме од њих посебице рећи: слуго добри и верни, - уђи у радост господара свога (Мат. 25, 21)!

Испричавши ову многосадржајну и многозначајну причу Господ упита законика: шта мислиш дакле, који је од ове тројице био ближњи ономе што је био пао међу разбојнике? А он рече: онај који се смиловао на њега. А Исус му рече: иди и ти чини тако. Премда законик ни издалека није схватио сву дубину и ширину ове приче Христове, он је морао признати истинитост њену у онолико у колико ју је он схватио, наравно само по њеном спољашњем сликовном смислу. Он није могао непризнати, да је милостиви Самарјанин био истински и једини ближњи изубијаном и израњављеном човеку украј пута. Он није могао рећи: свештеник је био његов ближњи, пошто је и свештеник као и он био Јеврејин. Нити је могао рећи: Левит је био његов ближњи пошто су обојица били од исте расе, од истог народа и од истога језика. Јер, то би се сувише противило чак и његовој несавесној савести. Бескорисно је сродство по имену, и по раси, и по народности, и по језику тамо где је потребна милост, и само милост. Милосрђе је нови темељ сродства које установљава Христос мећу људима. То није увидео законик; но оно што је његов ум увидео у том Једном даном случају, он је морао признати. Иди, и ти чини тако, вели му Господ. То јест: ако желиш да наследиш живот вечни, онда тако мораш читати заповест Божју о љубави, а не онако како је читате ви, законици и књижевници. Јер ви гледате у ту заповест као у златно теле, и обожавате је као идола, а не знате њен божански и спасоносни смисао. Ви сматрате ближњим само Јеврејина, јер цените по имену, и по крви, и по језику; чак не ни свакога Јеврејина него само онога сматрате својим ближњим, ко је припадник ваше партије, било законичке, или фарисејске, или седукејске; па чак не ни свакога партизана свога него само онога од кога имате користи, чести и похвале. И тако, ви сте заповест Божју о љубави протумачили као користољубље, и зато је та божанска заповест постала за вас право златно теле као оно под Хоривом коме су се клањала праоци ваши. Ви се, наиме, клањате тој заповести, но нити је разумете нити испуњавате. Вероватно да је законик могао схватити причу Христову у овом смислу, и да је морао отићи застиђен. Он који је дошао да застиди! а колико би се тек морао он застидети, да је могао схватити да се ова прича још и лично на њега односи! Гле, и он је један такав путник из небеског Јерусалима за прљави Јерихон земаљски, путник кога су ђаволи обнажили од благодати Божје, изубијали, израњавили и оставили украј друма. Мојсејев закон и Пророци пролазе мимо њега и не могу да му помогну. И ево, сада када му Господ прича ову причу, милостиви Самарјанин већ се наднео над његову болесну душу, завија је и помазује уљем и вином. И он је то сам осетио, иначе не би признао истинитост Христове поуке. Да ли се он дао потом однети у гостионицу - тј. у цркву - и сасвим излечити, то Бог Свезнајући зна. Јеванђеље даље о том не говори.

И тако, обилазним путем Христос је довео овога законика да и несвесно у души призна Њега, Христа, као свога најближега и најсроднијега. Довео га је Господ на то, да и несвесно призна да речи: љуби свога ближњега као себе самога значе: љуби Господа Исуса Христа као себе самога. Нама пак остаје, да свесно и разумно то признамо и исповедимо. Наш најближи ближњи је Господ Исус, а кроз Њега ближњи су нам и сви остали људи који су у беди, и којима ми својим милосрђем у име Господа можемо помоћи. Над свакога од нас наднео се Господ Исус, и за свакога од нас Он је оставио она два сребрника да се лечимо док Он не дође. Док Он не дође у срца наша, тако да Га више не гледамо наднета над вама, него да Га гледамо усељена и уживљена у срцима нашим! Тада ћемо тек бити здрави, јер тада ће извор здравља бити у срцима нашим.

Но погледајте, како овом причом Господ спаја обе заповести о љубави у једну једину! Љубећи Њега као свога ближњега ми љубимо тиме и Бога и човека, и тако испуњавамо у један мах обе заповести о љубави. До доласка Господа Исуса у свет ове две заповести биле су подвојене. Но с Његовим доласком оне су се слиле у једно. У самој ствари савршена љубав не може ни бити подвојена нити односити се на два предмета. У Старом Завету оне су биле подвојене, јер Стари Завет је припремна школа за велику школу љубави. У припремној школи рашчлањене су ствари, које су органски спојене. Кад се тај уједињени и ваплоћени Организам љубави појавио у Господу Исусу, намах је та рашчлањеност и подвојеност постала као да је нема. Исус Христос је оваплоћена љубав и према Богу и према човеку. Од ове љубави нема веће у свима световима, ни временим ни вечним. И тако је донето у свет ново, сасвим ново начело љубави, нова и једина заповест о љубави, која се може и овако исказати: љуби Господа Исуса Христа Сина Божјег свим срцем својим, свом душом својом и свом снагом својом и свом мишљу својом; љуби Га као себе самог. Кроз ту ћеш љубав, једину и неразделну, љубити и Бога и људе. Напусти лажну наду, о, смртни човече, да ћеш икад моћи љубити Бога без и мимо Христа. И не заноси се лажју, да ћеш икад моћи љубити људе без и мимо Христа. Он је сишао с неба и наднео се над тобом, рањеним и болесним. Погледај у лице Његово и познај свој праобраз! Погледај главног и најближег Сродника свог! Само кроз Њега можеш постати истински сродник Богу и милостиви сродник људима. И кад познаш своје сродство с Њим, свако друго сродство земаљско изгледаће ти као сенка и слика правог и бесмртног сродства. Тад ћеш и ти ићи и чинити као Он; то јест сматраћеш бедне, и жалосне, и голе, и рањене, и изубијане, и бачене украј друма као своје најближе сроднике, ближе од других сродника. И тад ћеш надносити, не толико своје колико Његово лице над њих; Његовим завојем завијаћеш им ране, а Његовим уљем и вином помазиваћеш их.

И тако, и ова прича, од које је кушач законик нешто мало схватио и користио се, обухвата собом и тумачи сву историју људску од почетка до краја, и сву историју нашега спасења од почетка до краја. Њом нас Господ учи, да само кроз Њега ми можемо постати сродници Божји и сродници људи. Само кроз то сродство с Христом добијају сва друга сродства наша благородство и достојанство. Њом нас Он позива на многозаслужену љубав према Себи, на љубав која нам истом светлошћу осветљава и Бога и људе, па чак и наше непријатеље. Јер и љубав према непријатељима могућа је само из једног и истог огњишта љубави, Господа Исуса Христа, Богочовека и Спаса нашег. Њему нека је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Протопрезвитер Александар Шмеман: Иста истина

Sat, 07 Dec 2019 11:17:25 +0000

Некада су у божићној ноћи и деца и одрасли чекали да се на небу појави прва звезда. Кад би се звезда појавила настајала је празнична радост. Групице деце, замотане у одећу до очију, ишле су, славећи Христа, певајући једноставне песмице о Витлејему, о мудрацима, о пастирима на пољу, о анђеоској песми која се лије са ноћног неба.

Све је то одбачено, проглашено „сујеверјем“, „раскринкано“ као непотребна и штетна „бајка“, обасуто подсмесима, презиром и злобом. И, шта? Да ли је постигнуто нешто ново, ваљано, добро? У име „стварности“ уклоњена је „бајка“, а притом је сама стварност учињена тако једнолично сивом, баналном и досадном! Али, право чудо, можда, није у томе што је све то успело, већ управо у томе што није успело до краја и што, живећи у свету машина, окружени буком непрестаних градилишта, у свету принудне једноличности и свођења свега на економију и чувену „науку“, људи у себи свеједно настављају да очекују нешто, да трагају за нечим другим.

Како је то чудно: тако моћна власт, а чега се боји? Божићне ноћи, песника и уметника, усамљеног мислиоца, речи, мисли и духа. Боји их се и бори се против њих, и борећи се већ пола века, никако не успева да их уништи. Живи у страху, затвара сва врата и прозоре, проглашава злочинцима и лудацима оне малобројне појединце који говоре: „Постоји дух, постоји душа, постоји слобода, постоји небо, постоји Бог, постоји људски живот независан од политике, економије и остале социјалне машинерије, и у њему је сав смисао, сва радост света“. Али, страх се може имати само од нечега моћног. То што усамљени писац у очима целог света побеђује моћну власт, као морално надмоћнији од ње, то што милиони људи настављају да живе са вером у Дете које се родило у Витлејему – то је веће чудо 20. века него сви летови у космички простор заједно.

Али, све је то, заправо, продужетак онога што се догодило прве божићне ноћи, и то су знала чак и деца која су из века у век једном годишње чекала да се на зимском небу појави прва звезда. Победа духа над силом – то је, у неколико речи, смисао и садржај тог знања. Дете, слабо и немоћно, за чије рођење се није нашло места у граду, сиромаси и пастири, тројица чудака мудраца… А затим кратак живот без крова над главом и заштите, као и на почетку, неколико речи о Богу и духу, о Царству љубави, радости, слободе… И страшни крај, страдање од те исте силе која сматра да јој је потчињено све на земљи.

Е, ево, скоро две хиљаде година касније – те исте речи, та иста истина, та иста неуништива слобода духа… Падале су и распадале се највеће државе, нестајали су читави народи, оне који су заповедали милионима људи развенчавали су и проклињали њихови наследници – све у име те исте силе, те исте наредбе: „Покорите се, схватите своју слабост, уверите се да је моћ наша“. Али, онај ко је у име љубави, духа и слободе тој сили говорио „не“, увек је бивао јачи, увек је побеђивао. Побеђује и сада, тајно, често незнано свету, јер једино он има истинску силу којој није потребна ни пропаганда, нити насиље.

Протопрезвитер Александар Шмеман,

Беседе на Радију-Слобода 5,

Каленић, Крагујевац 2018,

стр. 187-189.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Протонамесник Игор Игњатов о књизи "Јустин Ћелијски и Русија - путеви рецепције руске философије и теологије"

Sat, 07 Dec 2019 10:57:40 +0000

У Јутарњем програму Радио-Беседе представили смо књигу под насловом Јустин Ћелијски и Русија, путеви рецепције руске философије и теологије, аутора професора др Богдана Лубардића. Гост у студију био је протонамесник Игор Игњатов.

Звучни запис разговора

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Петар Други Петровић Његош: Химна Васкрсењу

Sat, 07 Dec 2019 10:48:34 +0000

“О преблаги, тихи учитељу,

Слатка ли је света бистра вода

С источника твога бесмртнога!

Од Твога су св’јетлога погледа

Уплашене мраке ишчезнуле,

Од твога су хода свештенога

Богохулни срушени олтари;

Воскресењем смрт си поразио,

Небо Твојом хвалом одјекује,

Земља слави свога Спаситеља!“

Наведени стихови којима се завршава чувена поема, настала у време Великог поста 1845, указују на Његошево православно разумевање тајне света. Упркос приговорима за неправилности у учењу о космологији, он је показао да Личност Васкрслог Богочовека јесте центар спасења за свеукупну твар. Концепција текста Луче Микрокозме није случајно нашла врхунац у овој Химни.

Презвитер Александар Р. Јевтић

Извор: Епархија жичка

Архимандрит Сава Јањић: Велики проблем настаје када о суду Божијем размишљамо моралистички

Fri, 06 Dec 2019 10:39:00 +0000

Наш начин живота и пре свега наш однос према Богу и другима изграђује наш лик, односно, тачније доприноси да се икона Божија у нама васпостави у својој лепоти или да остане покривена наслагама злих дела, које мењају лик Божији у нама и чине од нас трагичну карикатуру. Свака мисао и свако дело утичу на изглед лика Божијег у нама, на то колико смо заиста христоподобни, а колико смо духовно деформисани, колико аутентично живимо оним животом који нам је Бог дао, а колико живимо у лажи и обмани сујете и гордости овога света. Док смо у телу можемо да утичемо на ово стање и да покајањем (променом начина живота) очистимо лик Божији у нама од греховних наслага и нечистота.

Дубоко верујем да суд Божији треба да доживаљвамо као непосредни сусрет свих нас са пуноћом Божије благодати, тренутак светлости који ће заувек осветлити све тајне нашег бића и показати колико је у нама сачувана икона Божија. То засигурно неће бити ситничаво испитивање и вагање добрих и лоших дела, јер се у таквом суду увек поставља питање правде која је изнад Божије љубави. Оваквим размишљањима улазимо у апсурд, мислећи да наша зла дела принуђују Бога да нас казни по тој "правди" и одмах постављамо питање зашто Бог, ако је заиста милостив, свакоме све једноставно не опрости. Међутим, знамо из самих речи Божијих да сви неће наследити Царство Божије, не зато што Бог није милостив, или зато што по некој принуди мора да казни грешнике, већ зато што Божији суд не почива на оваквим основама. Наша дела утичу на изглед иконе Божије која је утиснута у личност сваког човека. На суду ћемо са тим ликом изаћи пред Оца небеског и у зависности да ли ће он препознати у нама лик Сина свога возљубљенога и вечно нас (пре)познати и волети оном љубављу којом је свога Сина заволео од вечности, или ће у нама видети неку накарадну карикатуру, избледелу икону, од тога ће зависити наш вечни удео у Царству Божијем. Богу не долазимо као индивидуе, већ једино у Христу, као што ћемо у Христу вечно живети у Богу. Без лика Христовог не можемо имати ни вечни удео у љубави Оца небескога.

Живот у греху и страстима квари икону Божију у нама. Од богоподобног бића грехом постајемо зверолики, подли, спремни на свако зло и лукавство. Овакав лик Бог неће препознати и они који своје срце у овом животу испуне мраком и смрадом злих дела, доживљаваће његову љубав и светлост као вечну муку и патњу. Бог није створио пакао, али он постоји као стање, јер га у својим срцима сами људи стварају тако што постају неспособни да живе у светлости Божијој и зато што су изгубили лепоту лика Божијег поставши мрачне сенке које беже од светлости. Они који су правилном употребом своје слободе (врлинама) благодатном помоћу Божијом ослободили лик Божији у себи од наслага пале људске природе, страсти и грехова, засијаће у огњу љубави Божије као злато у ватри. Као што материје које горе у огњу добијају својство огња не губећи својства своје посебности, тако ће бити и са онима који засијају на суду Божијем радошћу вечног живота. Огањ љубави Божије не да им неће нашкодити, већ ће у светлости Божијој још више и вечно узрастати у љубави Божијој. Овај исти огањ, за оне који су себе градили на пропадљивим материјалима (на злим делима овога света) вечно ће горети не могући да поднесу љубав Божију, исто као што они који живе у мраку светлост, која би иначе радовала њихове очи, доживљавају као бол и патњу.

Не чињење добрих дела квари и потамњује лик Божији у нашим срцима јер пропуштањем да учинимо оно што по савести коју нам је Бог дао треба да учинимо, а све зарад наших ситних страсти и пролазних добитака, уводи нас у лажно постојање у коме губимо христоликост.

Због свега овога, можемо да разумемо (колико је то могуће нашем ограниченом уму) да неће у том тренутку бити конфликта између Божије љубави и правде, како то бива у нашој палој природи. Огањ којим ће они који баштине пакао вечно горети, није ништа друго него огањ вечне љубави Божије коју они не могу да поднесу јер су више заволели дела таме од светлости.

Суд Божији почиње већ и овде и завршава се у коначном сусрету свих са Богом након Другог доласка Господњег, када ће праведници васкрснути у вечни живот, а они који су изабрали дела таме у вечну муку. Подсетимо се речи Еванђеља по Јовану које говоре о овој тајни:

Јн 3, 17-21: "Јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега. Који у њега вјерује не суди му се, а који не вјерује већ је осуђен, јер није вјеровао у име Јединороднога Сина Божијега. А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла. Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка свјетлости, да се виде дјела његова, јер су у Богу учињена."

Архимандрит Сава Јањић

ИЗВОР

Свети Александар Невски

Thu, 05 Dec 2019 19:46:00 +0000

Син кнеза Јарослава. Од малена срцем окренут к Богу. Правдољубив, жалостиван, истински побожан; презирао сујету света; од ране младости заволео Христа; увек жељан свете мудрости светих Отаца; најмилије му занимање било: свеноћна бдења и тајне молитве к Богу.

Године 1236. постао кнезом Новгородским. Победио Шведе на реци Неви, 15. јула 1240. године, због чега је и прозват Невским. Силан не толико војском колико вером у помоћ Божију; пред битку говорио војницима: "Бог је не у сили него у правди". Том приликом јавили се светитељи Борис и Гљеб једном војводи Александровом и обећали своју помоћ великоме кнезу, сроднику своме. Поставши 1250. године велики кнез Владимирски, Александар се много потруди на подизању и уређењу Руске земље, која је у то време патила од татарског насиља. He само заштитник и чувар Православља него и неустрашив исповедник свете вере православне. У Златној Орди татарској није се хтео поклонити идолима нити проћи кроз огањ. Том приликом рекао кану Батију: "Теби ћу се поклонити, јер те Бог почаствова царством, а твари, идолима, нећу се поклонити. Хришћанин сам, и не клањам се твари; клањам се Богу, Једноме у Тројици слављеноме који је створио небо и земљу; Њему служим и Њега почитујем". - Због његове мудрости, храбрости, телесне снаге и красоте уважавао га и кан татарски. Зидао је многе цркве и чинио безбројна дела милостиње.

Двадесет седам година кнезовао је благоверни кнез Александар, трошећи све биће своје у христочежњивим подвизима и трудовима. Најзад, осећајући да му се приближује одлазак из овога света, он, по неодољивој жељи срца свог увек устремљеног к Богу, прими монаштво, и монашко име Алексије, причести се светим Тајнама, и упокоји се блажено 14. новембра 1263. године, у својој 43. години. И би сахрањен у манастиру Рождества Пресвете Богородице, у Владимиру. При сахрани пак, када му митрополит хтеде метнути у руку опроштајну грамату, он сам као жив отвори руку и узе грамату.

Године 1381. мошти светога кнеза бише откривене и положене у саборној цркви манастира. Године пак 1547, при цару Јовану IV, светом кнезу би састављена посебна служба, и одређено да се спомен његов празнује 23. новембра, у дан његове сахране. Године 1724, по наређењу цара Петра Великог, чесне мошти светога кнеза бише пренете у Петроград, у Александро-Невску лавру, где почивају и сада.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Свети Амфилохије Иконијски

Thu, 05 Dec 2019 19:45:00 +0000

Свети Амфилохије, земљак, друг и пријатељ светог Василија Великог, Григорија Богослова и других великих светитеља из четвртог столећа, родио се у Кесарији Кападокијској.

Отац му се такође звао Амфилохије и беше рођени брат блажене Ноне, мајке светог Григорија Богослова. Беше то човек великога ума и веома образован; притом врло добре душе, побожан и красноречив он беше од велике помоћи сродницима и њихов наставник у многоме. Бринући се о својој деци, он им даде дивно образовање и васпита их у духу хришћанске вере и побожности. Његов млађи син Амфилохије, поставши пунолетан, беше најпре ритор и адвокат. Али, пошто још у раној младости беше заволео Бога више свега, он по савету светог Григорија Богослова остави метеж светски и сујету и повуче се у пустињу, у једну пештеру, где стаде водити монашки, строго подвижнички живот, усрдно служећи само јединоме Богу. Ту он провођаше време у молитви, читању Светога Писма и посту. Тако он у свештеним подвизима самоумртвљења и себеобестрашћења проживе четрдесет година. Тада га Господ изведе на други подвиг: подвиг архијерејског служења Цркви.

Када умре епископ Иконијске цркве звани Јован, ангео Господњи јави се Амфилохију ноћу и рече му: "Амфилохије, иди у град, и паси духовне овце". - Али Амфилохије не хте. Наредне ноћи опет му се јави ангео Господњи и рече му: "Иди у град, Амфилохије, и паси овце које ти Бог уручује". - Но Амфилохије ни овога пута не послуша ангела, јер сматраше да је ово јављење прелест од злог духа, и говораше у себи: "зна се и Сатана претварати понекад у ангела светла". - Међутим треће ноћи ангео, дошавши к њему, позва га: Амфилохије, устани с постеље! - Уставши брзо, Амфилохије мало уплашен рече: Ако си ангео Божји, онда станимо оба на молитву. - И приклонивши главу Амфилохије поче певати: "Свет је, Свет, Свет Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Његове" ...; но и ангео певаше с њим заједно. Затим га ангео узе за десну руку и поведе у цркву која се налазила недалеко; и пред њима се врата црквена сама отворише. Када они уђоше унутра, Амфилохије угледа велику светлост и мноштво људи у белим одеждама, који га узеше, приведоше олтару и дадоше му у руке Свето Еванђеље, говорећи: "Господ с тобом!" А један од њих, изгледа, најстарији, громко узвикну: "Помолимо се сви!" Затим поче говорити: "Света благодат поставља брата нашег Амфилохија за епископа града Иконије. Помолимо се сви за њега, да благодат Божија буде на њему".

После молитве сви се опростише с Амфилохијем, и постадоше невидљиви. А Амфилохије стајаше сам, чудећи се изванредном виђењу и свом необичном посвећењу за епископа, и мољаше се Богу предајући себе светој вољи Његовој. Чим пак поче свитати, Амфилохије изађе из цркве и крену у своју пештеру. И гле, на путу га сретоше седам епископа који се беху из околних градова сабрали у Иконији ради избора и постављења епископа томе граду. Њима беше наређено од Бога да пронађу црноризца Амфилохија. Стога, изишавши из Иконије, они свуда тражаху тог блаженог оца, и сусревши га најзад на путу они га упиташе: Јеси ли ти Амфилохије? Кажи нам истину, јер је свака лаж од нечастивога. - Он им смерно одговори: Ја сам грешни Амфилохије. - Они га онда чесно поведоше у цркву да га хиротонишу, али им он рече: Пошто је Богу угодно било да вам укаже да мене недостојног и грешног изаберете за епископа, онда не треба и надаље крити и прећутати чудесна дела Његова, него смо неизоставно дужни објавити их и за све одати хвалу Богу.

И свети Амфилохије им исприча све од почетка, како он прошле ноћи би од ангела посвећен за епископа. Чувши то, епископи се веома удивише и узнеше благодарност Богу за такво чудесно посвећење Амфилохија, и не усудише се да га поново посвећују, него му се са страхом и поштовањем поклонише и с љубављу га целиваше, па га на архијерејски престо посадише за царовања Валентинијана и Валента.

Свети Амфилохије много година пасијаше стадо Христово, јер се живот његов продужи све до царовања Теодосија Великог и његових синова. Као учитељ православне вере он се бораше против Аријеве јереси, претрпе многа гоњења и муке од јеретика, бејаше саподвижник светих Отаца у борби против богохулства Евномијева, и на Другом Васељенском Сабору много војеваше против духоборца Македонија и присталица јереси Аријеве. Због такве ревности за веру и због високо врлинског живота свог свети Амфилохије беше слављен свуда и беше вољен од светих Отаца, нарочито од светог Василија Великог и светог Григорија Богослова, који га сматраху за свога присног пријатеља и беху с њим у преписци.

За царовања благочестивог цара Теодосија Великог свети Амфилохије оде к цару и моли га да у свима градовима забрани молитвене скупове аријанаца. Али цар не хте то учинити, да не би у очима народа испао насилник. Тада свети Амфилохије отиде из дворца потиштен. Међутим, после неколико дана он опет дође у цареву палату, и као мудрац учини ствар достојну сећања: поклони се цару који сеђаше на престолу указујући му дужно поштовање, а на сина његовог Аркадија који недавно беше постао сацар оцу и сеђаше крај оца он и не погледа, нити му одаде дужно поштовање. Цар Теодосије помисли да се Амфилохије заборавио и нареди му да и Аркадију укаже дужно поштовање. "Доста је, јер је указано дужно поштовање цару", одговори Амфилохије. - To силно разгневи цара Теодосија, и он, не дозвољавајући непоштовање према своме сину, нареди да блаженог Амфилохија с поругом истерају из дворца. Тада свети Амфилохије рече цару: Видиш ли, царе, како ти не подносиш непоштовање према твом сину и како се гњевиш на мене? Тако и Бог Отац не подноси непоштовање према Сину Свом, и одвраћа се и ненавиди оне који хуле на Сина Његова и гњеви се на оне који се друже са следбеницима проклете јереси њихове.

Тада би јасно цару зашто свети Амфилохије не указа дужно поштовање сину његовом, еда би на тај начин показао да Богу Сину припада подједнако поштовање са Оцем. Задивљен мудрошћу светог Амфилохија, цар устаде са престола, преклони се светитељу и замоли опроштај од њега. И одмах цар Теодосије разасла по целој царевини наређење: да се из свих градова протерају сви аријанци, па макар силом и претњом. Тако свети Амфилохије очисти Цркву Христову од јеретика.

Око тог времена продре у Ликаонску област јерес месалијана.

Свети Амфилохије ревносно брањаше Цркву своју и од ове заразе. Он изобличаваше јеретике и лично, и силом своје богомудре речи; а после тога учествовао је на сабору Сидском у Памфилији, где та јерес би осуђена. У то време свети Амфилохије достиже тако савршенство, да је молитвама својим исцељивао болне.

Достигавши дубоку старост, свети Амфилохије с миром се упокоји у Господу.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Епископ Методије за ТВ Храм: Циљ нашег живота је задобијање благодати Божје!

Thu, 05 Dec 2019 19:44:35 +0000

Његово Преосвештенство Епископ диоклијски Методије, викар Митрополита црногорско-приморског богослужио је у Паризу. Телевизија Храм, Архиепископије београдско-карловачке приредила је прилог који је пропраћен сегментима са овог литургијског сабрања, а обогаћен разговором са Епископом Методијем који је говорио о мисионарском животу западноамеричке епархије.

"Овде народ има више потребе да се сабира око Цркве, јер је храм место где се наш народ осећа као у свом дому, због тога је изазов ове епархије веома велики", истакао је владика Методије у разговору за ТВ Храм.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Видео: Телевизија Храм

Протонамесник Невен Лукић: Важно је коме смо ми ближњи!

Thu, 05 Dec 2019 18:37:36 +0000

Сви можемо живети и делати по узору на милостивог Самарјанина. Да ли ћемо некоме нешто дати или га само саслушати, уколико има потребу да са неким подели своју невољу, сасвим је свеједно. Важно је да препознамо да је он наш ближњи и, још важније, да смо ми њему ближњи, неке су од поука које носи овонедељно издање емисије „Сведочења“.

Произнео их је, тумачећи једну од најлепших јеванђељских прича – причу о милостивом Самарјанину (Свето јеванђеље по Луки, зачало 53), протонамесник Невен Лукић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и наставник веронауке у Ваљевској гимназији.

Извор: Радио Источник

Протојереј Георгије Флоровски: Екуменизам, књига прва - догматске теме

Thu, 05 Dec 2019 14:15:22 +0000

Протојереј Георгије Флоровски, Екуменизам, књига прва: догматске теме, са енглеског превео протођакон Радомир Ракић, Бијељина 2019, 307 страна.

Ове године је у издавачкој кући „Синај“ Епархије зворничко-тузланске објављен I том књиге „Екуменизам“ оца Георгија Флоровског. Премда су неки текстови из ове књиге били познати нашој читалачкој публици, они се сада појављују у новом, неупоредиво стручнијем преводу, читљивијем и у синтаксичко-стилистичком погледу.

Преводилац је доказани прегалац на пољу теолошке филологије, протођакон Радомир Ракић, који је нашој стручној богословској јавности познат и као аутор двотомне „Библијске енциклопедије“. Протођакон Ракић је, када је реч о поновном превођењу оних текстова Георгија Флоровског који су били доступни на српском језику, отклонио многе незанемарљиве грешке које су постојале у преводима ранијих преводилаца. Преводећи са енглеског изворника, преводилац је уложио велики литерарни труд како реченице у српском преводу Флоровскове књиге не би биле само пуки филолошки аналогон реченица из изворника. Како у нашем црквеном издаваштву нема много добрих примера овакве преводилачке праксе, потребно је истицати добре примере. У овом случају, када је посреди преводилачки подухват Радомира Ракића, реч је о тексту који млађим преводиоцима може послужити као узор. Не мање признање треба одати епископу зворничко-тузланском Фотију, који је још у Епархији далматинској осмислио и покренуо, са својим сарадницима, веома запажено издаваштво, и са неумањеним прегалаштвом наставио и као епископ зворничко-тузлански.

Књига Георгија Флоровског представља збирку његових студија, чланака и обраћања поводом разних црквено-теолошких питања. Све теме, пак, обједињује примарно еклисиолошка оптика из које се проматрају и питања екуменизма. Не мање актуелна него у време када је написана, ова збирка и данашње православне теологе и вернике православних Цркава упућује како на велики значај теме екуменизма, тако и на озбиљан богословски приступ овој тематици, који не би требало да има пуки социјални карактер. Писац предговора за српско издање Мирко Сајловић подсећа на то да је Флоровски био учесник многобројних конференција Светског савета цркава, не пледирајући никада за надконфесионални приступ овој важној проблематици. Напротив, писац студија о проблематици екуменизма одбијао је концепт својеврсне „Над-Цркве“ или „Супер-Цркве“.

Књига „Екуменизам I“ састоји се из шест поглавља. Први део посвећен је питању поновног уједињења и тешкоћама с тим у вези. Споменуту тешкоћу о. Георгије Флоровски види и у друштвено-политичким антагонизмима који су владали у минулом веку, а који су добрим делу и данас на снази. Писац то време назива временом напетости и у циљу пластичног представљања свога времена посеже за сликовитом органском метафором Арнолда Тојнбија, који говори о расколу у телу друштва. У овом поглављу Флоровски предузима и имплицитну критику либералних теолошких тенденција у Православној Цркви, критикујући позиције догматског минимализма. Како подела међу хришћанима има првенствено догматски смисао, по Флоровском, отуда се она не може превазићи уљудношћу и братском љубављу.

Штавише, према аутору књиге о екуменизму, настанком екуменског покрета постале су поделе и тешкоће још видљивијима. У том смислу, аутор реферира врло опсежно на чувену конференцију у Единбургу из прве половине прошлога века. Критички се осврћући на неке извештаје са конференције, Флоровски излаже критици и антиисторијски и антибогословски став појединих учесника. Сличну критику је поновио и у свом говору на Првој скупштини Светског савета цркава у Амстердаму 1948. године. Флоровски, наиме, увиђа оно што је и данас на снази: да јединство међу хришћанима врло често постоји у споредним питањима (indubiis), док нејединство влада у оним преко потребним (innecesariis). Одбијајући стратегију секуларног карактера као средство за постизање јединства, аутор пледира за богословски консензус као кључ јединства.

Дотичући се суштинских еклисиолошких питања, Флоровски отвара друго поглавље своје књиге. Он уз опрез приступа максими светога Кипријана Картагинског о томе да су канонске границе Цркве уједно и њене харизматске границе. Иако практичне импликације овог става светог Кипријана Црква, по Флоровском, Црква није прихватила (па тако Православна Црква признаје крштење „расколника“), не следи да је Кипријанов став за одбацивање. На овом месту Флоровски подвргава критици чувену теорију о гранама („Branch Theory“), помоћу које се на раскол у Цркви гледа на оптимистичан начин. По Георгију Флоровском, „не постоје ‘гране’ с једнаким правима. Исправније је рећи: болесне гране не сасуше се сместа“.

У оквиру овог другог поглавља, посвећеног учењем о Цркви, Флоровски разматра тему односа евхаристије и саборности. У споменутој студији, указујући на евхаристију као на откривење пуноће Цркве, аутор наглашава све оне богословске еклисиолошке поставке које су одавно постале општим местима у православном богословљу. То је опширније разрадио у чувеном есеју „Очев дом“, који следи након студије под називом „Евхаристија и саборност“, хришћанство идентификујући са Црквом. Надаље, у текстовима што следе у оквиру поглавља о Цркви, Флоровски ће се бавити темама еклисиолошког карактера црквеног васпитања, затим богословских основа светих тајни и молитвеног свакодневног живота.

Треће поглавље доноси разматрање богословља Реформације и његове фундираности у Новом Завету. Флоровски се, то треба нагласити, не бави разматрањем Лутерових теолошких поставки тако што би анализирао његове текстове. Он реферира на начелне богословске премисе Реформације, и подвргава их критици. Своје разматрање започиње на необичан начин: питањем о библијској утемељености монаштва. Кратком анализом новозаветних етичких поставки Флоровски указује на дубоку библијску утемељеност монаштва, узгредно се полемички осврћући на порицатеље библијског утемељења монашког етоса.

Веома значајан део представља Флоровскијева критика главних поставки књиге „Агапе и ерос“ Андерса Нигрена. Главна интенција Георгија Флоровског када је о Нигреновој књизи реч, састоји се у предочавању учитавања Лутерових поставки у ранохришћанску мисао, коју предузима овај шведски теолог. Дајући појму агапе радикално другачији смисао од појмова који су циркулисали у прехришћанској традицији, Нигрен је, по Флоровском, појму агапе дао моноенергистички карактер, одричући аспект људског подвига и учествовања у обликовању карактера љубави. Управо оваква поставка одлучујућа је и у одбацивању монаштва од стране теолога Реформације. Надаље, Флоровски указује на многе принципијелне разлике између православних богослова и протестантских поводом схватања усавршавања, милостиње, молитве, поста и девствености.

Четврто поглавље отвара тему православног гледишта на екуменизам. Укратко, Георгије Флоровски држи да се Православна Црква с правом саморазумева као истинска Црква. У том саморазумевању, пак, нема гордости нити охолости, по Флоровском. То не значи, међутим, да је овде на Земљи она у стању пуноће, и неопходно је да решава историјске захтеве и проблеме, као и да се бави властитим историјским лутањима и проблемима. Надаље, отац Георгије Флоровски излаже и најпроблематичније тачке спорења у екуменским разговорима: богословски став о свештенству, питања причешћивања и интеркомуније, итд.

У петом поглављу Флоровски излаже допринос Православља екуменском покрету. Укратко, деловање православних требало би да има мисионарски карактер, али не у смислу директне пропаганде или прозелитизма. Флоровски је свој концепт сажео у следећим речима: „Унутарњем убеђењу да је Православље апсолутна истина, требало би додати формално образложење зашто се Православље не може сврстати међу вероисповести, конфесије, па да се, споља гледано, под Православљем не могу подразумевати његови древни почеци и његова верност Предању. Православни богослов се не осећа изгубљеним међу колегама богословима другачијег опредељења или веровања, па и кад су ови у већини; ово управо из разлога што то нису његова лична схватања или теорије, нити је то тек неко богословско мишљење које он излаже пред колегама, него је то непорециво и неизменљиво учење васељенске Цркве“. У наставку поглавља, Флоровски посвећује пажњу путевима православнога богословља на тлу Русије и Америке, неретко заузимајући критички став према разним псевдоморфозама црквеног етоса.

Шесто и потоње поглавље састоји се из рецензија и критика, које је Флоровски писао поводом екуменистичких позиција тројице теолога: Зандера, Хенрија Нелсона Вимана и Стефана Цанкова. Критички испитујући позиције њихове екуменистичке мисли, Флоровски обликује специфичан, православни приступ проблематици екуменизма. Православни приступ – али не у конфесионалном значењу те речи, већ у оном који је о. Георгију својствен – приступ евхаристијски и примарно догматски.

За православну теологију у нашој помесној Цркви ова књига је од непроцењивог значаја. Иако није реч о уџбенику за екуменску теологију, књига „Екуменизам“ Георгија Флоровског умногоме представља систематизовано представљање многих важних проблема, актуелних и у данашњим међуцрквеним дијалозима. Коначно, она је опомињућа када је реч о пренагљеним, надконфесионалним стремљењима многих православних богослова, будући лишена тзв. вагирног или вагабундног карактера религиозности, да употребимо израз немачких социолога религије. Вагабундна религиозност подразумева етос прилагођавања ефемерним религијским и секуларним трендовима, и води брисању оних граница које Цркву одвајају од света. Иако те границе нису оштро повучене, те нисмо у стању увек да их разазнамо, несумњиво је да оне постоје.

Марко Делић

Извор: Инфо-служба СПЦ