Живе речи утехе: Живе речи утехе

Раде С. Булајић: Српска црква у доба краља Милутина!

Thu, 16 Jan 2020 17:09:25 +0000

Са благословом протојереја Жељка Ћалића, пароха даниловградског, у организацији Православног братства Свети Арсеније Сремац из Даниловграда, у уторак 14. јануара 2020. године, у сали парохијског дома уприличено је прво духовно предавање ове године. Предавање на тему „Српска црква у доба краља Милутина“, одржао је мастер историје и теолог г. Раде С. Булајић.

Звучни запис предавања

У програму је наступила и отпјевала неколико пјесама Мила Церовић, магистрант дипломатије у Москви и етно појац, родом из Никшића.

Духовно вече програма водио је Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре.

После излагања предавач је одговарао на питања присутних слушалаца који су били заинтересовани, тематски везане за црквену и националну историју.

Извор: Радио Светигора

Ђакон Бранислав Рајковић у интервјуу за часопис „Бехар”: Важно је да свој хришћански живот утемељимо на вери, нади и љубави!

Thu, 16 Jan 2020 16:24:00 +0000

Бранислав Рајковић је ђакон Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Школовао се у Мостару, Бачкој Тополи, Новом Саду и у Београду. Рукоположен је за ђакона 2012. године, а од 2013. до 2015. године обављао је дужност предсједника мостарског градског одбора Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“. Kао ђакон и особа за културу и медије Епархије захумско-херцеговачке и приморске ради на доприносу вјерском и културном животу у Мостару, а однедавно и у Требињу, односно на подручју Епархије, али такођер много чини на унапрјеђењу дијалога и заједништва унутар мултиконфесионалне и мултиетничке заједнице Мостара и Херцеговине.

*Једном приликом сте изјавили да је Мостар „једно од најбољих мјеста за живот православних хришћана“. Чињеница је и да православци у Мостару нису већина, као и да се њихово присуство у том граду током његове историје увелико заборавља и занемарује. Да ли је, као што Ви кажете, управо Мостар једно од најбољих мјеста за православне хришћане зато што их постојећи етнички конфликт између двију страна не обухвата?

Поменута изјава изречена је прије неколико година, а чињеница да су ме многи од тада, као и Ви сада, подсјећали на њу, говори макар о њеној интригантности, а сам сам се кроз тих неколико година све више увјеравао у њену истнитост… Стога, окосница мог појашњења и одговора и овдје јесте да је, по мом увјерењу, Мостар једно од најбољих мјеста за живот православних хришћана зато што живот православних у том граду данас протиче ‘без гоњења, која убијају и без привилегија, које надимају’. Дакле, данас у Мостару, нико вас неће убити зато што сте православни, а нећете уживати ни привилегије, као да то нисте. А, то су околности, како ми се чини, у којима се најбоље увријежују хришћанске врлине. Али то само ако то и поставите себи за циљ и смисао живота. А, ако тај хришћански циљ и смисао у Мостару поставите само декларативно и/или секундарно, а за примарни циљ имате национално или етн(офилетист)ичко, онда поменуто не важи, па чак и изазива револт. И, иако се овај став може некоме учинити, можда, мазохистичким, потврду његове исправности налазим у ријечима апостола Павла Kоринћанима: даде ми се жалац у тијело … да се не поносим … јер се сила моја у немоћи показује савршена … јер када сам слаб онда сам силан. Ипак, не бих рекао да православне у Мостару постојећи конфликт не обухвата, него прије да их занемарује, и онда, ако немате могућност да мијењате то стање, остаје могућност да мијењате себе.

Наведено би, макар у извјесној мјери, можда могло да важи и за још нека мјеста и људе, па онда, можда и за читаву Босну и Херцеговину и за све вјерујуће људе у њој: прво, ако сте, рецимо муслиман у Требињу или католик, рецимо, у Бањалуци; а друго, ако имамо у виду да, ма гдје овдје живјели, па чак и да се осјећате као дио већине, присуство неких других и другачијих, ту негде недалеко од вас, интензивираће и чешће од вас изискивати опредјељење између врлине и порока, то јест биће жалац у тијело.

*На почетку ратних 90-тих година доживјели сте велику породичну трагедију, али упркос томе, успјели сте превазићи осјећаје који су могли послужити за рађање ничеовског осјећаја ресентимана и „духа освете“. Да ли сте прошли кроз степене пурификације и ослобађање од негативних емоција?

Kолико год то невјероватно било, па и за мене самога, ја сам тај и такав осјећај и тај или тога духа, бар као десетогодишњи дјечак, сретао само у реакцијама других на моју / нашу трагедију. И као по правилу, што су ти људи били мање везани за моје родитеље, за нас лично и породично, за нас регионално и територијално, чинило ми се да је тај осјећај и дух био интензивнији, успјевајући, бар код мене лично, само да наметне питање: зашто то код њих изазива такву реакцију!? Одговор сам донедавно само некако јасно осјећао, а онда ме је један сличан интервју подстакао и да га јасно дефинишем: осјећај ресентимана и осветољубивости није ни настао, нити је могао настати, јер сам читаву трагедију доживјео најприближније, рецимо, као кад вам неко или боље рећи нешто, нека машина, ‘изненада откине обе руке’ и, иако нисам то физички доживјео, психолошки ефекат, чини ми се, да би могао бити идентичан.., немате кад ни да се љутите, ни да се светите, па чак ни да тугујете, него први осјећај, који вам долази послије шока, јесте да не желите да иједно живо биће, а камоли човјек, доживи такву бол и од кога, а камоли од стране вас самих… Е, да се вратим на оне друге људе, и на питање које су у мени самом несвјесно наметали: одговарао сам себи и правдао сам их мишљу да нису и сами доживјели тај осјећај ‘кидања’ и што су били даље од њега и што им је он био невјероватнији, осјећај шока и жеље за небивалошћу и непоновљивошћу таквог злочина био је слабији, а осјећај мржње и осветољубивости интензивнији. Одговор је ово и на питање пурификације и очишћења. Дакле, није било ни узрока, ни потребе, нити времена за то. Притом потпуно сам свјестан чињенице да овај осјећај не дијелим, бар не са свима онима који су доживјели сличну трагедију. Разлику, вјерујем, прави један сасвим другачији Дух, Онај који дише гдје хоће.

*Популистички дискурс не штеди ни вјерске заједнице, које неријетко осуђује за распиривање национализма. Често се за аргумент узима период социјалистичке Југославије као вријеме благостања у којем су између осталог вјерским заједницама „оправдано“ биле ускраћене слободе. Може ли вјера бити лијек за ригидни национализам?

Нисам за то да вјерске заједнице, па и Црква, у својој институционалној пројави, буду лишене критике, а нарочито не самокритике, међутим, осуда се у поменутом контексту, макар у свом манифесту, начешће није односила на заједничка вјеровања, па ни на дјеловања тих заједница, него на увјерења и дјелања појединаца, која су, и то искључиво ако су окарактерисана као негативна, представљана као увјерења и дјелања означене заједнице. Ипак, и као појединци, а и као заједница(/е) често заборављамо да изостанак управо самокритике оставља простор не само критици, него, у највећој мјери, осуди. Вјера, бар како је ми доживљавамо, може бити и у суштини јесте, лијек и за болест национализма, али само ако је и сама имуна на ту болест. Она може бити противотров, само ако у себи не садржи тај отров.

*Занимљива чињеница из Вашег живота је да учите арапски? Одакле интересовање?

Да. Иако је моје знање арапског језика веома скромно, моја љубав према том језику веома је велика, а надам се да ће у наставку процеса учења те двије ствари доћи у исту раван… Интересовање вјероватно потиче од наклоности ка левантској естетици, у најширем смислу, а онда посебно ка аудитивној естетици људи тог простора, њиховој музици и језику. Савремени Мостар, и у овом смислу, као ријетко који амбијент, понудио је капацитете за моје афинитете.

*Учење арапског језика засигурно је утицало да се нешто боље упознате са исламом, односно исламском традицијом и цивилизацијом. Да ли проналазите неке сличности између хришћанства и ислама, јер се обично акцентирају само разлике?

Могло би се рећи да је то био пут преко једне нарочите естетике, до једне специфичне етике…

Од првог сусрета са тим језиком, арапски нисам доживљавао као искључиво језик ислама, пошто сам га првобитно чуо од правослвних хришћана, као њихов матерњи језик, и то у Београду, када ме је, као што већ поменух, привукла та његова естетика и мелодичност. По повратку у Мостар, постао сам свјеснији једне религијске улоге и важности арапског језика у том смислу. А, онда сам, на трагу прилике да учим арапски од муслимана, користио прилику и за упознавање са исламским учењем. И, будући студент православног богословља, то сада једно својеврсно упоредно богословље чинило ми се све више, не само као вриједно пажње, него и као веома потребно нама свима, сада и овдје… А, ми овдје и сада, у својој површности, склонији смо или некаквом, усудио бих се рећи, југоносталгичарком религијском синкретизму или постјугословенском религијском антагонизму, прије него себесвјесном и друго(г)свјесном суживотном реализму. Е, тако, између оног чувеног „ма, све је то исто“ и оног још чувенијег непризнавања (н)икакве везе, уочио сам, прво, једно дубоко непознавање, које чак и у најбољој намјери, па чак и на навишим хијерархијским нивоима, није дозвољавало да се макне даље од онога најчувенијег: „Бог је један!“… Укратко, уз ово посљедње и најважније, евидентно је дубоко заједничко поштовање према многим конкретним (над)историјским личностима, а моју пажњу у том смислу, највише заокупља паралела у (јудео)хришћанској и исламској есхатологији, која почива на откривењу и учењу о судњем дану, које пак отпочиње са Личношћу Исуса Христа или Исе, чији долазак сви ишчекујемо.

*Kолико учење о другим абрахамовским традицијама помаже да спознамо себе?

С обзиром на то да се велика већина нас декларише као вјерници, а да та наша увјерења почивају и на извјесној заједничкој традицији, учење о себи и другима без сумње помаже. Ако не да спознамо своју ексклузивност, оно бар да уочимо своју декларативност.

*Надовезујући се на претходно питање, можете ли протумачити улогу иконе у православном богослужењу? Да ли је могуће направити успоредбу иконе у цркви и калиграфског исписа у џамији јер обоје славе Бога?

Kалиграфски исписи у џамијама и иконописи или фрескописи у црквама одраз су потпуно супротстављених богословских погледа, са истовјетном умјетничком интенцијом: исказивање поштовања Богу и угодницима Божијим, обраћање мисли на поуке светих списа и указивање на светост одређеног простора… Изображавање ликова на дрвету или зидовима утемељено је на стварању човека од материје, а по Лику Божијем и на откривењу Божије Личности међу људима, а поштовање икона стога је поштовање и поклоњење одређеној личности, која је насликана, а не ономе на чему је та личност насликана. Директно или индиректно, иконопоштовање је тако увијек Богопоклонство, а никада идолопоклонство, што се суштински не разликује од, међу готово свим људима данас распрострањене, појаве да чувамо и чак љубимо фотографије драгих људи, и не помишљајући да, љубећи фотографије, љубимо и поштујемо неки папир, него саме те људе…

Неким промислом, ово посљедње питање и одговор на њега, подсјетили су ме на једну чудесну повезницу, готово неспојивог, повезујући и скоро све што смо до сада поменули: и хришћанство и ислам, џамију и цркву, икону и арапско писмо… Наиме, непосредно прије малтерисања фресака и претварања цркве Богородице Љевишке у Призрену, на Kосову и Метохији, у џамију, у средњем вијеку, неки незнани муслиман, арапским писмом на зиду храма, на рубу једне фреске, исписао је стих познатог персијског пјесника Хафиза Мухамеда Шемсудина, из иранског града Шираза. Kада је, при обнови цркве малтер са фресака отучен, откривена је незнанчева опчињеност овим храмом, изречена поменутим стихом, који гласи: „зеница ока мога, гнијездо је љепоте твоје“.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Како се Бог оваплоћује у нашем животу?

Thu, 16 Jan 2020 16:02:00 +0000

Оваплоћена Реч није апстрактан појам него реалност. Бог тражи прилику да се оваплоти у нашем животу. Он се оваплоћује у нашем животу сваки пут када испуњавамо Његове заповести и вољу, када размишљамо о Њему, када у молитвама разговарамо са Њим и призивамо Га. Он се у нама оваплоћује када нашу душу улажемо у добру, утешну реч, када се удаљавамо од злих дела.

Морамо у себи да ослободимо место за Богооваплоћење, будући да смо испуњени „бесмисленим отпадом”: празним обавезама и бригама, непотребним стварима, сувишним речима, недовршеним пословима. Као што је блажени Августин рекао: „Бог жели да нам нешто пружи, али не може, јер су нам руке пуне, те Он нема где да нам то пружи”. Душа не може да издржи без Бога. Без Њега, она се гуши и мучи се. Тражење алтернативе је неразборито, бесциљно, узалудно и не води ничему. Нико и ништа не може да замени Бога. Неопходно је пружити прилику Богу да се оваплоти у нашој души и животу. Потребно је очистити мисли и срце од „отпада”.

Како то учинити? Постоји неколико начина.

„Чувај безазленост и гледај правичност, јер има останка у човеку мирном” (Пс. 36, 37). А где је мир, тамо је Бог. Треба следовати примеру оних људи који се крећу у том правцу. Међу нама постоје подвижници који се тихо и кротко подвизавају у Име Христово. Такве људе је могуће препознати по њиховом мирном духу, добродушности и унутрашњој лепоти. Да бисмо постали Божји, потребно је да допустимо Богу да уђе у наш живот.

Други услов за оваплоћење Бога у нашим животима јесте – прихватање Његових дарова. Он нам пружа Своју љубав, али ми је одбијамо, даје нам вечност, али ми одустајемо од ње. Увек осећамо дубоко смирење и скрушеност када нас неко несебично воли. Са сигурношћу знамо да љубав није могуће заслужити, купити или постићи силом – љубав примамо као дар, као чудо. То је почетак смирења. „Бог нас воли забадава”, говорио је митрополит Антоније Сурошки. Божја љубав, која нам је дарована, биће почетак Богооваплоћења у нашим животима.

Митрополит бориспољски г. Антоније (Паканич),

управитељ администрације

и организације Украјинске Православне Цркве

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Архимандрит Бенедикт (Јовановић) у интервјуу за Радио "Слово љубве": Народ ће истрајати до краја!

Thu, 16 Jan 2020 16:01:00 +0000

Архимандрит Бенедикт (Јовановић), игуман манастира Светих Архангела на Михољској Превлаци у Митрополији црногорско-приморској, посетио је и благословио данас нашу редакцију.

Звучни запис разговора

У краћем разговору који смо снимили, замолили смо драгог госта да нам каже каква је ситуација "на терену", како се наш народ држи и какав дух влада? Подсетили смо се и дешавања пре неколико месеци око Крстионице код ове древне светиње, која су, како се показује, у ствари била само увертира у касније догађаје у Црној Гори око усвајања безаконог закона. Питали смо и да ли је овакав покрет народа заиста изненађење као што се то могло чути у појединим медијима, да ли је до сада било неких непријатности у манастиру од тренутка ступања на снагу усвојеног Закона и да ли је у ствари цела ситуација својеврсно упозорење и Србима у Србији али и другим Православним народима?

Отац Бенедикт подвлачи да је наша Црква одлучна у томе да се не дозволи ни најмањи вид мешања било какве политике и сличних искушења, те да је важно истрајати у томе. Додаје да су многи људи, који до сада нису били у вери, повучени овим свенародним покретом који су препознали, освестили се и почели да долазе у цркву, те је присуство на свим богослужењима многоструко повећано. Отац Бенедкит примећује да у људима постоји нека Божанска радост која обећава да ћемо се сви, као народ преобразити, знати да смо Божији народ, па ће све остало доћи само по себи.

Извор: Радио Слово љубве

Преподобни Серафим Саровски чудотворац

Thu, 16 Jan 2020 15:54:00 +0000

“Циљ хришћанског живота је Стицање Духа Светога…”. То је суштина учења преподобног Серафима Саровског, једног од најпоштованијих руских светитеља. Био је учитељ духовне радости и исцјелитељ туге и мрзовоље. Говорио је: "Стекни дух мира, и тада ће се хиљаде око тебе спасити". Много година је провео у пустињи где се непрестано подвизавао и молио. Удостојио се дванаест јављања Пресвете Bогородице и виђења Исуса Христа у лику Сина Човечијег. Није био писац, али су остале забељежене многе његове поуке, међу којима су и "Разговори са Мотовиловим".

Архимандрит Jован Крестjанкин: Беседа на дан Преподобног Серафима Саровског

Jeромонах Игнатиjе (Шестаков): Подвиг љубави преподобног Серафима Саровског

Свети Старац је свој монашки живот провео иза зидина и у шуми чувеног манастира у Сарову, на тридесет километара од Дивјејева. Живећи у пустињи, био је духовник монахињама у Дивјејеву, а духовно је руководио и осталом братијом и мирјанима. Подвизавао се изузетно дисциплиновано, водећи непрекидну борбу са страстима. За вријеме испосништва у саровској шуми, провео је 1000 дана и ноћи, клечећи у молитви на великом камену, молећи се за спас Русије.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Архимандрит Сава (Јањић) у интервјуу за "Спутник": Подела Косова значила би нестанак Срба из албанског дела!

Wed, 15 Jan 2020 20:04:56 +0000

Свети пророк Малахија и Свети мученик Гордије

Wed, 15 Jan 2020 19:14:11 +0000

Свети пророк Малахија родио се у Софи, у племену Завулоновом, после повратка Јевреја из ропства Вавилонског. Још из младости водио је живот чист и непорочан. Пророковао је: о доласку Господњем, о Страшном суду, о промени прописа и закона Мојсијева на бољи, и о новој жртви. Његово име Малахија значи анђео. Народ га је назвао анђелом, или што лицем беше необично леп као анђео, или што живљаше анђелски чисто и свето, и друговаше с анђелима.

Често је разговарао с анђелом, који му је тајне Божје открио и будуће ствари му казао. Дешавало се да су и други, који су достојни, чули глас анђелски, али нису могли да виде самог анђела. Свети Малахија је говорио с анђелом лице у лице, као што човек говори са пријатељем својим. Овај свети пророк беше последњи по времену од пророка. Јер после њега не би другога у Израиљу до Јована Крститеља. Преставио се Богу млад, и био сахрањен крај својих предака.

Свети мученик Гордије

Мученик Христов Гордије роди се у Кесарији Кападокијској од хришћанских родитеља, и би одгајен у хришћанској вери. A када одрасте, би изабран за војску, и постаде официр у римској војсци, јер је телесном снагом и душевним јунаштвом превазилазио друге. У то време римски цар Ликиније изли на хришћане отров свога насилништва, и своју богоборну руку подиже на Цркву Христову. На све стране слате су цареве заповести и наредбе да се нико не клања Христу. А ко поступи противно томе, да буде кажњен смрћу. И постављаху свуда камене и дрвене идоле, дела руку људских, да им се сви клањају као вечитоме Богу. А који се не повинују, да се на то приморају мукама. И настаде лом у целом граду Кесарији: отимаху хришћанску имовину, пљачкаху хришћанске домове, тела хришћана на муке стављаху, благочестиве жене по улицама злостављаху, не беше милости према младости, ни поштовања према старости.

Најневинији људи страдаху као злочинци. Тамнице беху тесне. А чувене и богате куће опустеше, док се пустиња испуни изгнаницима, чија једина кривица беше у томе што верују у Христа. Отац предаваше сина на смрт, син гоњаше оца на суд; брат беснијаше на брата; слуга устајаше на господара. Неку језиву ноћ безумља навуче ђаво на душе људске, те један другога не распознаваху као у мраку. А сврх свега тога, безбожне руке молитвене домове разораваху, свете олтаре уништаваху: а не беше ни приноса, ни кандила, ни места за службу Божју; све беше захватила невоља као црни облак. Божји угодници беху прогнани, свештена лица страховаху од свирепог насилништва, а демони ликоваху скрнавећи васељену воњом и крвљу одвратних жртава.

Видећи такву невољу, свети Гордије изабра себи добровољно прогонство: збаци са себе официрске знаке, презре славу овога света, остави богатство, сроднике, пријатеље, слуге, спокојан живот, и све што је светољубивим и сластољубивим људима драго, и отиде у пуста и неприступачна места, желећи радије да живи са зверима него са идолопоклоницима, ревнујући као свети пророк Илија. Јер овај свети пророк, видевши сидонско идолослужење, удаљи се на гору Хорив, и усели се у пећину, тражећи да види Бога, као што и виде уколико Га људске очи могу видети. Тако и Гордије: побеже од градске вреве, пијачне вике, величања велможа; побеже од оних што се тужакају, продају, купују, куну се, лажу, говоре срамне речи; побеже од игара и забава и смехотворства што бивају по градовима. А сам имађаше чист слух, чисте очи, и пре свега срце очишћено које може Бога видети. И удостоји се божанских откривења, и научи се великим тајнама не од људи, него стекавши великог учитеља истине, Духа Светог.

Размишљајући о овоме животу како је ништаван и краткотрајан као сан и сенка, силна га жеђ обузе за вечним животом у оном свету. И као снажан борац, он се глађу, бдењима, молитвама и духовним поукама припреми за борбу. Нарочито пак ишчекиваше дан, у који цео град празнује празник поганог бога Mapса, или боље - демона који воли ратове. А када дође тај дан, сав град изиђе на тркалиште да гледа коњске трке, и са високих места посматраху сви. He остаде тада у граду ни Јеврејин, ни Јелин, па чак и многи хришћани, који немарно живе и не склањају се од сујетних скупова, беху тамо да посматрају брзину коња и вештину јахача. Toг дана и робови беху слободни од рада, те се и они слегоше тамо. А и ђаци беху дотрчали тамо. И жене блудне и развратне беху такође тамо. Уопште, гледалиште беше препуно људи, који су ревносно посматрали коњске трке.

Тада храбри и велики душом Гордије сиђе с планине и дође на тркалиште. He зачуди се народу, нити помисли у колико се непријатељских руку сам предаје. Као густо камење или дрвеће људи су седели на гледалишту. Без имало страха у ерцу и плашње у души, Гордије утрча и стаде усред гледалишта, испуњујући реч Светога Писма: Праведник је као лав без страха (Прич. Сол. 28, 1). И не само то, него стојећи потпуно слободно усред гледалишта, изговори громко речи пророка Исаије које свети апостол наводи: Нађоше ме који ме не траже; и јавих се онима који за ме не питају (Рм. 10, 20 Ис. 65, 1). Овим речима јасно показа да није силом доведен, него добровољно предаје себе на мученички подвиг. У томе се угледа на Господа Христа, који сам предаде себе у руке Јеврејима када су га у ноћном мраку тражили. И одмах свети Гордије сврати на себе све погледе. Био је страшан по изгледу: због дугог боравка по горама коса му је била пуна праха, имао је дугачку браду, у бедној одећи, телом потпуно сув, одевен у врећу, са штапом у руци. Све је то изазивало страх код оних који су га гледали. А усто је и нека божанска благост обасјавала његово лице.

А када се сазнаде ко је, настаде силна граја: хришћани су од радости пљескали, а незнабошци су довикивали судији да нареди да га убију. Викало се и грајало на све стране; нико не гледаше на коње, нико не обраћаше пажњу на јахаче, узалуд су колеснице проламале ваздух. Сваки је хтео да гледа само Гордија, да слуша само шта он говори. Граја испуњаваше цело гледалиште као хука силног ветра, од које се није чуло трчање коња. Онда проповедник даде знак народу да ућути. И умукоше трубе, ућуташе свирале, престаде музика. Једино се свети Гордије и видео и чуо.

А ту на гледалишту беше и кнез који је руководио тркама и делио награде тркачима. К њему доведоше светитеља, и он га упита ко је и откуда је, каква је рода и где му је постојбина. Светитељ му исприча све о себи, какав је чин имао, зашто га је одбацио, отишао у пустињу, и ради чега се вратио. Вратио сам се, рече, да јавно покажем како твоја наређења не сматрам низашта, а исповедам Христа Исуса, наду моју и заштиту моју. И пошто сам чуо да си ти веома опак човек, изабрао сам нарочито овај дан и згодно време да остварим своју намеру и испуним свој завет.

При овим речима гнев се кнежев као огањ запали, и он сав бес што беше у њему искали на светог Гордија: Доведите ми, рече, мучитеље. Где су бичеви? где оловне кугле? где точкови? Нека буде растегнут на њима, и нека се издроби тело његово! Нека буде обешен на дрвету! Нека се за мучење донесу смртоносне справе! Нека буде бачен зверовима! Нека буде посечен мачем! Нека буде вргнут у провалију! Али, све је то ипак мало за гадног човека, који треба да погине не од једне него од многих смрти.

А Гордије свети рече: Заиста бих нанео себи велику штету, када не бих желео да разним смртима умрем за Христа.

Ове речи још више разјарише кнеза, и он својој природној љутини додаде још врло велику јарост, и беше све беснији и беснији, уколико свети мученик Гордије показиваше у мукама све веће и веће јунаштво. Никакве муке, никаква смртоносна оружја и оруђа не могаху га одвратити од намере, него подижући очи к небу он певаше псаламске стихове: Господ ми је помоћник, и не бојим се; шта ће ми учинити човек? (Пс. 117, 6). И опет: Нећу се бојати зла, јер си Ти са мном (Пс. 22, 4). И друге сличне речи, које је из Божанских Књига научио, говораше, побуђујући себе на јунаштво и трпљење. Толико беше неустрашив, да сам на себе призиваше муке. "Зашто оклевате? говораше он. Зашто стојите? Хајде, стружите тело моје и на парчад га издробите! Мучите ме како хоћете! He лишавајте ме добре наде: јер уколико ме свирепије будете мучили, утолико ћу већу награду примити од Господа мог. Муке овога живота донеће вечно весеље, и ми ћемо, место рана које задајете телу нашем, обући светле хаљине при општем васкрсењу; место бешчешћа - венци ће нам процветати; место осуде са злочинцима - живећемо с анђелима. Ваше претње су семе које сејете по мени, да бих, када поново дођем, с радошћу однео снопове своје (Пс. 125, 6)".

И пошто не могаде кнез да бесом својим и мучењем одврати светог Гордија од вере, настаде, лукав, да га ласкавим речима преласти. Јер је ђаво навикао да плашљиве застрашује, а јуначке ласком омекуши и раслаби. Велике даре нуђаше мучитељ светоме, и још му веће од цара обећаваше. Цар ће ти дати, рече, најистакнутије место у војсци, много имања, богатства, славу, и све што хоћеш. А светитељ, чувши његова обећања, насмеја се његовом безумљу, говорећи: Зар ми можеш дати ишта што би било боље од царства небеског?

Тада незнабожни кнез потрже и гњев и мач, и нареди џелату да приђе, и издаде му заповест и руком и поганим језиком да посече светог Гордија. И пошто је светитељ имао бити посечен пред толиким светом, опколише га познаници са свих страна: грљаху га и последњи му целив даваху, и плачући мољаху га да се не предаје добровољно на смрт, да не уништава цвет свога живота, и да не напушта ово слатко сунце. И саветоваху да се само устима одрекне Христа. И говораху му: Једном речју избави себе од смрти, одрекавши се Христа језиком, а срцем веруј у Њега како хоћеш, јер Бог неће послушати језик него оно што ум говори. Урадиш ли тако, ти ћеш и гњев судије укротити, и Бога према себи умилостивити. - А он стајаше као непоколебљива стена усред мора, коју са свих страна запљускују и ударају морски таласи. И као што дом мудрога човека, сазидан на камену, не могу оборити ни силни ветрови, ни велике кише, ни набујале реке, тако овај јуначни муж стајаше непоколебљив у вери. И видећи својим духовним очима где ђаво облеће његове познанике, и једнога потстиче на сузе, другога на преклињање и давање некорисног савета, упути онима што плачу, реч Господњу: He плачите за мном (Лк. 23, 28), него плачите за непријатељима Божјим, који гоне хришћане. Плачите, кажем, за њима, који нама огањ спремају, а себи пакао зажарују, и гнев за Дан гнева сабирају. Престаните да ми срце цепате, јер сам ја готов не само једанпут него много пута за име Господа нашег Исуса Христа умрети. - А онима који му саветоваху да се језиком одрекне Христа, овако одговори: Језик, који благодаћу Христовом имам, не могу покренути да се одрекне Творца свога, јер се срцем верује за правду, а устима се исповеда за спасење (Рм. 10, 11). Како ћу се одрећи Господа мог, кога од детињства обожавам, и васпитан сам у светој вери? Неће ли уздрхтати небо горе, ако се одрекнем Бога? Неће ли светила небеска сакрити светлост своју од мене? А земља, да ли ће ме поднети, и зар ме неће прогутати жива? He варајте се, Бог се не да ружити, и по устима ће нам нашим судити: по нашим ће нас речима оправдати, и по нашим речима осудити. Нисте ли чули страшну претњу Господњу: Ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт.10, 33). Зашто ми саветујете да се одрекнем Бога мог? да ли да живот свој продужим? или да смрт за извесно време избегнем? или да неколико дана животу свом додам? Онда ћу лишити себе вечног, бесконачног живота. Или да избегнем телесне муке? Онда нећу угледати добра Праведника тамо где нема мука. Очигледно је безумље: краткотрајним животом купити себи вечне муке и пропасти с душом. Но и вама саветујем: помишљате ли зло, онда се научите благоразумности и истини, и одбацивши лаж, говорите истину; реците да је Господ Исус Христос на славу Бога Оца. Јер ће овај глас испустити језик, када се у име Исусово поклони свако колено оних који су на небу и на земљи и у преисподњи (Флб. 2, 11, 10).

Рекавши то, свети Гордије се прекрсти и неустрашиве душе пође на посечење. И не измени се у лицу. И стаде на место посечења, као да нема џелата за собом, него као да анђеле види пред собом и жели да им у руке преда душу своју. И би посечен, 320 године. И доби блажени живот, као Лазар однесен у брујању радости на место вечнога покоја, где примајући награду за свој подвиг, са анђелима слави вечито Подвигоположника, за кога пострада.

Светом мученику Гордију написао је похвално слово Св. Василије Велики као архиепископ Кесарије Кападокијске, где се родио и пострадао свети Гордије.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Jeромонах Игнатиjе (Шестаков): Подвиг љубави преподобног Серафима Саровског

Tue, 14 Jan 2020 19:36:01 +0000

Свако од нас улаже много напора у изучавање закона Божијег. Посебно људи који тек улазе у Цркву и омладина која иде у школу. Њихов ум има способности за учење, и они теже ка томе да сазнају што више из веронауке, из богослужења, из догмата Цркве и из њене историје.

И ми, нахранивши се знањима, почињемо да учимо ближње, људе из околине, и то је природно. Међутим, често запажамо да то не доноси никакав добар плод, да оне исправне и наизглед лепе речи које говоримо немају одјека у срцу ближњег, а то су речи из Закона Божијег. Зашто се то дешава? Зато што често заборављамо, поучавајући се у Закону Божијем и сакупљајући ова знања која су нам, наравно, потребна, да, пре свега – ако живимо духом, по духу треба и да поступамо. Данас нам о томе говори Апостол (Гал 5, 25). Уколико живимо духом, по духу треба и да поступамо.

Спомен на светог којег данас прослављамо у овом храму, на преподобног Серафима Саровског, у том смислу нас заиста буди и отрежњује. Овај човек, који се подвизавао у пустињи и који је разапео своје тело „са страстима и похотама“ (Гал 5, 24) стекао је миран дух, стекао је Светог Духа, и био онакав као што Црква пева: „Многима си био пут ка спасењу.“

Он није завршио ни духовну академију, ни неки богословски институт. Наравно, то нипошто не треба да вређа људе који су их завршили, или да их заустави на овом путу. Међутим, главно је да сви треба стално да имају на уму да стицање Духа Светог, путем разапињања нашег тела „са страстима и похотама“, затим смирење, милосрђе и миран дух – оно без чега ће сва наша знања бити прапорац који звечи, како каже апостол Павле (1 Кор 13, 1). Произносићемо бесмислене звуке, а дух наших речи биће мртав. Данас нам апостол говори такве речи, да вероватно ниједну од њих не би требало да пропустимо тек тако. Веома бих желео да све ово узмем, одштампам великим словима, исечем и окачим на зид, и да сваки дан читам.

А плод Духа јесте – пише апостол Павле – љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал 5, 22-23). На основу ових речи треба да оцењујемо своје стање. Имамо ли дух љубави, мира, дуготрпљења, доброте, уздржања, као што је имао преподобни Серафим Саровски? Или ћемо, напротив, бити сујетни, љутити се једни на друге и завидети једни другима? Подвиг преподобног Серафима је наизглед био тако једноставан и прост, а опет тако тежак и неразумљив за наше савременике. Он је дуго времена тражио Христа, али не међу људима, не међу ученим и славним главама, већ у шуми, у молитвама, искушењима и страдањима. И тамо, у пустињи, овај испразни свет га је нападао. Сећамо се како су дошли разбојници који су тражили богатство, како су га претукли, али је он био толико смирен, да чак ни разбојнике који су га унаказили није хтео да осуди, није им желео зло.

Ето, такав изванредан пример имамо. Пример заиста смиреног човека, једноставног, а истовремено мудрог, мудријег од многих богослова, философа и познавалаца овог света. Код преподобног Серафима долазило је веома много људи, као што и данас долазе у Цркву код свештених лица, и сви су они доносили свој бол, своје бреме, своју патњу, и он никога од њих није одбијао. Са свима онима који су долазили делио је љубав коју је стекао у својим подвизима.

Носите бремена једни других и тако испуњавајте Христов закон (Гал 6, 2). Ове речи за њега нису биле просто нека поука, већ читав живот.

Топлина коју Серафим сваком од нас дарује данас, овај миран дух и блаженство у Духу Светом, нека буду са свима нама.

Амин.

Извор: Православие.ру

СРЕЋНО И БОГОМ БЛАГОСЛОВЕНО НОВО ЛЕТО ДОБРОТЕ ГОСПОДЊЕ!

Mon, 13 Jan 2020 23:11:46 +0000

СВИМ ПОСЕТИОЦИМА НАШЕГ ПОРТАЛА ЖЕЛИМО СРЕЋНО И БОГОМ БЛАГОСЛОВЕНО НОВО ЛЕТО ДОБРОТЕ ГОСПОДЊЕ!

„Владару, Господе Боже наш, Изворе живота и бесмрћа, Створитељу целокупне твари видљиве и невидљиве, ти си времена и године ставио под своју власт и премудрим и сведобрим промислом управљаш над свим. Благодаримо ти за доброте твоје које си излио на нас у минуло време живота нашег. Молимо те, свемилосрдни Господе, добротом твојом благослови годину која настаје. Сачувај љубљене слуге твоје, благоверне и христољубиве хришћане православне, умножи дане живота њиховог у ненарушивом здрављу и даруј им успех у свим врлинама. Подари одозго и свим људима твојим добра твоја, здравље и спасење и у свему добар напредак. Цркву твоју свету, овај град и све градове и земље избави од сваке љуте напасти и даруј им мир и спокојство да би свагда приносили благодарност теби, беспочетном Оцу, са јединородним твојим Сином, свесветим и животворним твојим Духом, у једном бићу слављеном Богу, и прослављали Пресвето Име твоје.”

[Закључна молитва из Молепствија за ново лето Господње]

Јеромонах Макарије Савински: Истинска слобода је волети друге!

Mon, 13 Jan 2020 20:11:00 +0000

Са јеромонахом Макријем Игуманом манастира Савина разговарали смо о празнику Нова година по Јулијанском календару (православна, српска) који славимо 14. јануара, о литијама уопште али и литијама које се одржавају у Црној Гори у знак протеста против диксриминаторског закона о слободи вјероисповијести и увјерења, а отац Макарије се сјетио и лика свог претходника Игумана Савинског блаженог спомена Архимандрита Јустина (Тасића) од чијег се упокојења 11. јануара навршило 15. година.

Звучни запис разговора

Извор: Радио Светигора

Протојереј Андреј Ткачов: Одушевљење и завист

Mon, 13 Jan 2020 13:19:21 +0000

Грузијски патријарх је недавно обрадовао чак и оне људе који немају част да буду Грузијци. Раније је обрадовао своју паству обећавши да ће бити кум многих новорођених малишана. А сад је свом народу упутио предлог-молбу да у току недеље чита одређену књигу како би на крају недеље анализирали прочитано и како би разговарао с паством на задату тему.

Одушевљење и завист – тако се зову осећања која су ме обузела кад сам чуо ову вест. Види Бог да не завидим другим народима кад граде најсмелије мостове и највише солитере. Али у овом случају завидим Грузијцима оном завишћу које се не стидим и за коју се нећу испвоедати. Само што је питање: да ли ћемо ми икада дорасти до таквих догађаја?

* * *

И Русија и Украјина су толико велике по територији и броју становника да један човек, чак и ако има највишу црквену влст, тешко да може да даје такве „домаће задатке“ пастви која броји толико милиона. Ово је рад који више одговара домаћој кућној атмосфери малог народа који је сложан већ због тога што је малобројан. И ако у таквом народу постоји духовни вођа којег људи воле, згодно му је да присно, без патетике, као деда унуцима да добар савет или да изрази неку жељу, и одмах ће већина народа пожурити да испуни ову жељу. (Сви никад неће пожурити, без обзира на то колико да је народ добар и сложан, што треба унапред знати.) Велики народи имају велике проблеме. Код њих оно што је рекао грузијски патријарх треба да каже сваки епархијски епископ, пошто се паства појединих наших епархија по броју становника може упоредити с паством патријарха Илије.

* * *

Шта је практично за то потребно? Мало духовних ствари, ако оне већ постоје, и веома много, ако их нема. Пошто није лако стећи ове ствари.

Прво. Владика треба да буде ауторитет за паству. Односно, ако каже: „Драги житељи града N и N-ске области, узмите с полице Гогољеве ‘Мртве душе’ и следећег петка ћу разговарати с вама на тему прве главе,“ потребно је да његове речи сви чују и да их с радошћу испуне они који су их чули. Иначе ће то бити локална акција попут топовског хица по врапцима. Многи је неће ни започињати предосећајући фијаско.

Друго. Владика треба да буде припремљен не толико за књижевни, колико за духовни труд. Мораће да седне за књиге, да направи гушћи распоред (који је ионако обично густ), да нешто жртвује, да почне да води белешке. Притом га нико не тера да обавезно чита Гогоља. То сам рекао успут. Може се читати „Лествица“ или ава Доротеј, односно оне духовне књиге с којима паства треба да се упозна. Није ствар у књизи. Има много добрих књига. Ствар је у жељи да се помере горе окошталости и неукости којима је згодније да вековима по навици стоје на истом месту претендујући на статус локалне традиције.

Треће. Смелост. Овакав рад и иницијатива нису освећени древношћу. Раније није било таквог рада и иницијативе. А то значи да ће се наћи много критичара и противника, не само међу туђима који су увек спремни да дувају и да се ругају, него и међу својима који повремено и дувају у најмању руку као непријатељи. За плодно деловање у Христу и ради Христа увек је потребна смелост. Потребни су смелост, знања и жеља. Тачније, ако се захтеви поређају по редоследу, онда је то: 1) жеља; 2) знања; 3) смелост.

Ако све то постоји, ништа више није потребно. Али ако их нема то значи да ничега нема и да га још дуго неће бити. Жеља се појављује тајанствено, знања се стичу дуго, а за смелост се уопште не за одакле потиче. Зато и кажем да завидим Грузијцима оном завишћу за коју се нећу исповедати.

* * *

И уопште треба учити. Притом – од свих. Арапи кажу да је „мастило научника драгоцено као крв мученика“. Пажљиво прочитајте ову реченицу. И шта ме брига што су то рекли Арапи, а не Руси? Ако је тачно речено, запамтићу и потрудићу се да спроведем мисао у живот. Нека Грузијци почну, а ми ћемо прихватити. Јер, не учествујемо у трци с препонама, него радимо заједничку ствар. Нека други започну још нешто добро, а ми ћемо погледати и преузећемо. Способност да примени добро и да учи представља највишу похвалу за сваки народ. Похвалу и благослов. Зато, ако немате част да будете Грузијци, прилазите полицама с књигама. Узмите „Илијаду“, „Робинзона Крусоа“, „Богородичну цркву у Паризу“. Латите се читања нечег лепог и чекаћемо да се ускоро нађу и они који ће прочитано почети да анализирају с нама.

Из књиге "Бегунац од света"

Извор: Православие.ру

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије: Аутократа Ђукановић отима имовину СПЦ горе и од Турака, а ми ћемо животом да бранимо светиње!

Mon, 13 Jan 2020 13:02:16 +0000

Овакви дискриминаторски закони нигде у свету данас се не доносе, рекао је владика Јоаникије, у интервјуу за Новости.

Ми ћемо наставити са мирним, грађанским и хришћанским отпором, јавно и свенародно сведочећи своје противљење злу које власт чини газећи слободу вере и основна верска права. Истовремено ћемо покренути све правне механизме који нам стоје на располагању да код домаћих и страних институција тражимо заштиту имовинских и осталих давностечених права свих епархија Српске православне цркве у Црној Гори. Коначно, спремни смо да са верним народом бранимо светиње, као и наши преци, од отимања и скрнављења, ако буде требало и својим животима.

Овако епископ будмиљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић), у интервјуу за "Новости", одговара на питања како ће формално изгледати борба за храмове СПЦ у Црној Гори и стрепи ли да ће све бити завршено за столом, без физичког заузимања светиња.

* Да ли у свету, било где, постоји закон сличан овоме у Црној Гори?

- У нашем окружењу не постоји. Сигуран сам такође да се овакви дискриминаторски закони у односу на вере више нигде не доносе. Он највише личи на револуционарне законе који су бољшевицима омогућили да опљачкају и присвоје храмове у Совјетском Савезу. Ако закон о слободи вероисповести оспорава било којој цркви право на имовину, и то насупрот Уставу и закону о својинско-правним односима, он не може бити прихватљив ни за једно цивилизовано друштво. То се данас нигде није могло догодити осим у Црној Гори, где један некрунисани аутократа влада пуних 30 година, у овој заробљеној држави, како су је већ назвали поједини западни аналитичари.

* Које су ваше основне примедбе на тај закон?

- Он једним параграфом омогућава држави да заобиђе Закон о својинско-правним односима и да, насупрот правном начелу о неповредивости свачије законите имовине, Цркви одузме све храмове и остала црквена здања, као и целокупну црквену имовину стечену до 1918. године. Истовремено нас лишава могућности да се, као други власници имовине, бранимо пред редовним судовима ове земље, где би онај ко нам оспорава имовинска права, у овом случају држава, сносио терет доказивања пред судовима.

* Шта то практично значи?

- Да неће бити доказивања да је нешто било државно него ће се само применити тај параграф, прекњижаваће се на државу уз скраћену процедуру. Догодиће се, заправо, гола пљачка под видом примене закона. Друга, не мање важна примедба је укидање правног субјективитета који је наша Црква имала у свим досадашњим државама, чак и у временима турске, па аустријске, а после и италијанско-нацистичке окупације, јер нас нови закон принуђава да се пријавимо као и новоосноване верске заједнице.

* А последица је...

- Насилнички удар на наша давно стечена права, на историјски континуитет и цело духовно и културно наслеђе које смо стварали кроз дуги низ прошлих векова. Осим тога, овај закон крши темељно уставно и цивилизацијско начело о одвојености Цркве и државе. Одвојеност утврђује слободу вере, обезбеђује Цркви верска и имовинска права, не спречава него поспешује сарадњу Цркве и државе ради добра грађана којима служе, а овде се ради о пљачки имовине, укидању већ стеченог правног субјективитета, демонстрацији државног анимозитета и насиља према најмногољуднијој цркви у Црној Гори.

* Нема, дакле, ни речи о начелу одвојености Цркве и државе?

- Не, него само о државном притиску, присвајању и насиљу.

* Какав је однос државе Црне Горе према црквама и верским заједницама? Да ли је према свима исти?

- Држава је према црквама и верским заједницама заузела дволичан, неискрен став. Са једне стране показала је "добру вољу" регулишући своје односе са Римокатоличком црквом, Исламском заједницом и Јеврејском заједницом путем већ потписаних уговора. Лепо је то што је држава претходно водила дијалог са тим верама и што су поменути уговори резултат коначног договора између државе и свих поменутих вера појединачно.

* А са Српском православним црквом?

- Држава није показала никакву намеру да сличан уговор потпише са нашом Црквом, није било ничега што би се могло назвати дијалогом са њеним епископијама у Црној Гори, нити са Патријаршијом у Београду. Уместо тога, наша Црква од стране власти Црне Горе деценијама трпи увреде и лажне оптужбе. Ако се боримо за своја елементарна права, то власт карактерише као антидржавну делатност.

* Однос црногорске власти према СПЦ може се видети и по Закону о слободи вероисповести...

- Да, то је закон против Православне цркве. Донесен је са злом намером, уз многобројна кршења уобичајене процедуре, без дијалога са већинском црквом којој припада више од 70 одсто грађана Црне Горе, и наметнут злоупотребом власти и њене већине у Скупштини. Укратко, у Црној Гори се не може говорити о благонаклоном и цивилизованом односу према верама нити према религији уопште. Ако се зла воља власти на овакав начин манифестује према већинској цркви која је у току прошле године прослављала осам векова од свог оснивања, шта данас или сутра могу очекивати друге вере?

* Како ви после доношења овог закона гледате на садашње односе међу верама у Црној Гори?

- Мултиконфесионалном складу у Црној Гори највише доприносе традиционалне вере, и суштински је важно да се већ постојећи, добри односи међу верама још више унапређују. Држава је доношењем овог закона, који Српску православну цркву ставља у неравноправан положај у односу на друге вере, учинила оно што никако није добро за мултиконфесионални склад.

* Како ће се, кад је то у питању, понашати СПЦ?

- Ми ћемо, без обзира на такво понашање државе, неговати традиционално добре односе са другим верама. По Уставу Црне Горе, држава треба да обезбеди подједнака права и слободе за све вере, да све оне буду равноправне, а у овом случају је, кршећи свој устав, произвела вапијућу неравноправност међу њима. То ниједна држава не сме да чини, посебно не она којој је стало до мултиконфесионалног склада.

* Како тумачите то што део јавности и политичких субјеката у Београду сумњичи митрополита Амфилохија да, у ствари, иза кулиса прави рачун са Ђукановићем?

- Приче да митрополит Амфилохије иза кулиса прави рачун са Ђукановићем мени личе на много пута опробане удбашке подметачине, овог пута срачунате да код нашег верног народа ослабе енергију која је покренута за одбрану светиња и слободу вере. Грех је сумњичити човека који је целог себе принео на жртву Богу, својој цркви и своме роду.

Молитвом против спорног Закона о вероисповести

* Поставља се питање зашто, на пример, није бацио анатему на Мила Ђукановића, а одржао је опело Влади у Србији због КиМ?

- Ваљало би се, нарочито у овом тренутку, присетити тога колико је митрополит "попио" псовки и увреда у Црној Гори као архијереј и носилац светосавске и косовске идеје док је овамо васкрсавао веру, градио и обнављао на стотине светиња. Ваљало би се присетити његових заслуга за српски народ од Косова до Јужне Америке и за целу Српску православну цркву, а не да све то занемаримо и да га оцењујемо само по његовим повременим, мање или више, оштрим изјавама. Ако нам је Црква на срцу, онда морамо уважити и њене часне и верне служитеље као што је наш митрополит. У овом тешком моменту најмање су нам потребни интриге и цинични приговори.

СВЕНАРОДНИ ОТПОР

*Могу ли огромну народну енергију да искомпромитују опозициони политичари који се појављују као дежурни бранитељи српства у Црној Гори?

- Уз сав оправдани опрез према свим политичарима из различитих странака, ми не желимо да им оспоримо право да као и остали верници учествују у свенародном отпору овој неправди коју су нам власти Црне Горе приредиле. Ми ћемо настојати да наша даља борба за право и правду буде искључиво црквеног карактера, нећемо дозволити никакве злоупотребе и, истовремено, нећемо искључивати никога ко жели да буде са нама, да се на ненасилан хришћански начин супротстави овоме злу. Ових дана са нама су у храмовима и на улицама били људи који различито мисле о многим важним питањима, али смо сви били јединствени у заједничком осећају за веру, светињу и правду.

Извор: Инфо-служба СПЦ

ТВ Храм: Разговор са Епископом зворничко-тузланским г. Фотијем - Радост Божића

Mon, 13 Jan 2020 12:36:00 +0000

Са званичне интернет странице Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, доносимо разговор са Његовим Преосвештенством Епископом зворничко-тузланским г. Фотијем.

Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого у Никшићу: Знам да се никада нећете уморити!

Mon, 13 Jan 2020 12:35:15 +0000

Након молитвеног хода, окупљенима се бесједом обратио гост из Републике Српске, протојереј-ставрофор др Дарко Ђого, који је нагласио да је дошао братски да подржи Никшићане, који су увијек безрезервно хитали у помоћ својој браћи у Републици Српској.

„Немојте се уморити браћо, никада се подијелити не смијемо, ова нас је литија браћом учинила и Свети Василије Острошки збратио да нас нико никад не разбрати“, рекао је.

Такође је поручио: „Немамо ми резервних светиња! Кафана пропадне, па кафеџија нову отвори. Трговина пропадне, па трговац на другом мјесту покуша. Немамо ми резервне Сопоћане! Немамо ми резервне Дечане! Немамо ми резервног Острога ни Цетињског манастира!“

„Не дајте, браћо! Поклањали смо ми и језика, и држава, и нестало је више да се поклања другоме. Борићемо се Светим Василијем и Светим Петром“, закључио је отац Дарко, подсјетивши да су највећи наши светитељи овом земљом ходили, те и њу и нас благословили.

У Никшићу, као и широм Црне Горе, молебани и литије ће се наставити и неће стати све док се Закон о слободи вјероисповијести и потпуности не повуче.

Извор: Митрополија црногорско-приморска