У новом издању емисије "Личност и Заједница" на ТВ Храм, гост Дејана Стојадиновића био је  протонамесник Игор Игњатов, парох при храму преподобног Симеона Мироточивог у Ветернику.

 

 

Отац Игор је говорио о Светом Сави као теологу и о значају аутокефалности из еклисиолошке перспективе. Свака прослава јубилеја нуди нам прилику за "преиспитивање" свог дeлања и духовног пута, а тако исто и ова осмовековна прослава коју прославља наша Црква.

 

 Имајући то у виду отац Игор је дао одговоре на нека питања, о којима се ређе говори када је у питању наш највећи светитељ, Свети Сава, који је пре свега као богослов утемељио идентитет нашег народа у Црквеном, односно литургијском етосу. 

 

У оквиру наведене емисије било је речи о томе како и зашто је Свети Сава имао заправо једно литургијско виђење државе. О односу Цркве и државе у том контексту и значај тог односа касније кроз нашу историју. 

 

На крају разговора, указано је да је Свети Сава заправо бринући се за вечно постојање свог народа, желео да реши његово егзистенцијално питање, а то је питање смрти и живота. Питање вечног постојања.

 

 

Извор: Телевизија Храм

Светописамска чтенија:

 

1.Тим. 280 (1:15-17)

 

Чедо Тимотеју, истинита је ријеч и свакога примања достојна да Христос Исус дође у свијет да спасе грјешнике од којих сам први ја. 16. Али због тога бих помилован да би Исус Христос показао на мени првоме све дуготрпљење, за примјер онима који ће вјеровати у њега за живот вјечни. 17. А Цару вијекова, непролазноме, невидљивоме, јединоме премудроме Богу, част и слава у вијекове вијекова. Амин.

Лк. 93 (18:35-43)

 

У вријеме оно, када се приближаваше Исус Јерихону, слијепац неки сјеђаше крај пута просећи. 36. Па када чу како народ пролази, распитиваше: Шта је то? 37. И казаше му да Исус Назарећанин пролази. 38. И повика говорећи: Исусе, сине Давидов, помилуј ме! 39. А они што иђаху напријед кораху га да ућути, а он још јаче викаше: Сине Давидов, помилуј ме! 40. А Исус стаде и заповједи да му га доведу; а кад му се приближи, запита га 41. Говорећи: Шта хоћеш да ти учиним? А он рече: Господе, да прогледам. 42. А Исус му рече: Прогледај! Вјера твоја спасла те је. 43. И одмах прогледа, и пође за њим славећи Бога. И сав народ који видје даде хвалу Богу.

 

Беседа Светог Николаја Охридског и жичког у недељу тридесет прву по Педесетници

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

 

 

Доносимо предавање Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско – Приморског Г. Амфилохија на тему „Богословље Светог Саве„, одржао у Никшићу 10. јуна 2011. годинеу оквиру симпосиона посвећеног Светом Сави и Светосављу.

 

Звучни запис предавања

 

Извор: Радио Светигора

 

Четвртог дана Светосавске недеље, 24. јануара 2020. године, у Српском културном центру Свети Сава у Суботици, одржана је духовна трибина. На тему ,,Карловачка митрополија и њена улога у очувању континуитета Српске Црквеˮ беседио је презвитер Станко Лакетић, професор Богословије у Сремским Карловцима. Презвитер Вељко Васиљев, парох палићки, поздравио је присутне и пожелео срдачну добродошлицу оцу Станку.

 

Звучни запис предавања

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Браћо и оци, желим да Вам говорим о ономе што доприноси душевној користи и стидим се, сведок ми је Христос истина, љубави ваше, знајући своју недостојност. 

 

 

Због тога бих хтео да свагда ћутим, како Господ зна, и да ни главу не подижем и лик човеков да не гледам, јер у себи имам савест која ме осуђује што сам уопште недостојно назначен да свима вама будем предстојатељ, као да познајем пут, а не знам ни шта ми је пред носом и нисам се ни примакао путу који води ка Богу. Стога ме обузима велика и силна жалост што сам ја, ништавни, назначен да водим вас, достојне свака части, које би радије требало сам да имам за водиче, као онај који је последњи од свих и по годинама и по узрасту, а немам реч делатну и животом посведочену да вас саветујем и подсећам на оно што се тиче закона и воље Божије, јер ни то о чему желим да говорим знам да никада нисам испунио. И знам добро да Господ и Бог наш не блажи само онога ко говори, него онога ко је, пре него што је рекао, то и учинио. Јер блажен је, каже, ко изврши и научи, тај ће се великим назвати у Царству Небеском[1]. Наиме, слушајући таквога учитеља, и ученици добијају вољу да се угледају на њега и не стичу толико користи од његових речи, колики подстрек добијају од његових добрих дела која их наводе да чине исто што ион, а ја сам у себи то не видим и не сматрам да у мени има ичег доброг. Али преклињем и молим све вас, љубљена браћо моја, да не гледате на мој расејани живот, него на заповести Господње и на учења отаца наших светих. Јер та светила нису написала ништа што претходно нису учинили,и то са успехом.

 

2. Дакле, пођимо сви ми једним заједничким путем, путем заповести Христових које нас узводе на небо и ка Богу. Јер премда Реч и упућује на различите путеве, речено је да се Он раздељује на многе не по Својој природи, него према сили и вољи свакога појединце. Наиме, полазећи од многобројних и различитих дела и поступака, као да крећемо са различитих места и из многих градова, свако од нас хита да доспе у једно прибежиште,Царство Небеско. А под делима и путевима треба подразумевати духовне врлине људи који су живели по Богу, те они који су почели да ступају таквим путем дужни су да стреме једном циљу, како би се из различитих области и места сабрали, како је речено, у једном граду, у Царству Небеском, и удостојили се заједничког царевања са Христом, покоривши се једноме цару Богу и Оцу. Као град овде би требало да разумеш један град, а не многе – свето и нераздељиво тројство врлина[2], или, боље рећи, прву међу њима, коју називају и крајњом, јер је конац добара и већа је од свих. Говорим о љубави, на којој се темељи и свака вера и изграђује свака нада и без које нити је настало ишта од онога што постоји, нити уопште има да настане. И бројна су њена имена, бројна су њена дела, још су бројније њене одлике и постоји мноштво њених божанских својстава, али њена природа је једна и свима без разлике потпуно скривена – и ангелима, и људима, и свакој другој твари која нам је можда непозната. Она је разумом недостижна, у слави недоступна, њене замисли су неистраживе, вечна је јер је и безвремена, несагледива, јер се умом постизава а не поима. Бројне су лепоте тог нерукотвореног и светог Сиона и онај ко је започео да их посматра више се не радује чулним сазрцањима и више није привржен слави овога света.

 

3. Допустите ми, стога, да се најпре мало посветим и обратим љубави и да јој посветим сву чежњу коју имам. Када се, љубљени моји оци и браћо,сетих лепоте непорочне љубави и када се изненада њена светлост нађе у моме срцу и обузе ме њена сладост, ја сам изгубио спољашња чула и умом се потпуно повукао од житејских ствари, заборавивши на свакидашњицу. А затим се, не знам ни како, она опет удаљила од мене и оставила ме да тугујем над сопственом слабошћу.

 

4. О, љубави свежељена, блажен је онај који те је пригрлио, јер више неће пожелети да страсно пригрли лепоту ичега земљородног. Блажен је онај ко те је обујмио из чежње Божије, јер ће се одрећи читавога света и никако се неће упрљати, ма ком се човеку приближио. Блажен је онај које заволео твоју лепоту и насладио се њоме са бескрајном чежњом, јер ће се душевно освештати водом и крвљу која од тебе непорочно струји. Блажен је ко те је жудно пригрлио, јер духовно ће се изменити добром изменом и душом ће се обрадовати, будући да си ти радост неизрецива. Блажен јеко те је стекао, јер ће светска блага сматрати трицама, пошто си ти истински неисцрпно благо. Блажен је и триблажен и онај кога си ти примила,јер ће у привидној беславности бити славнији од свих славних и часнији и уваженији од свих поштованих. Хваљен је свако ко теби стреми, још је више хваљен ко те је нашао, а најблаженији је онај кога си ти заволела, кога си ти примила, кога си ти поучила, ко се настанио у теби и кога си ти отхранила као храном Христом бесмртним, Христом Богом нашим.

 

5. О, љубави божанска, где Христа држиш? Где Га кријеш? Зашто си узела Спаситеља света и удаљила се од нас? Одшкрини и нама недостојнима враташца своја, да и ми видимо Христа Који је пострадао ради нас и да поверујемо да Његовом милошћу, када Га видимо, више нећемо умрети. Отвори нам, ти која си Му постала врата за Његово јављање у плоти,која си присилила штедру утробу нашега Владике која се не да присиљавати да понесе грехе и слабости свих, и немој нас одбацити, говорећи: Не познајем вас. Буди са нама, да би нас познала, јер смо ти непознати. Настани се у нама, да кроз тебе и смирени Владика дође и посети нас, а ти да Му изађеш у сретање (јер ми смо сасвим недостојни), како би, мало побеседивши са тобом, затим допустио и нама грешницима да паднемо пред Његове непорочне ноге; и побеседи са Њиме о нашим врлинама и замоли да нам се остави дуг наших грехова, како бисмо се кроз тебе поново удостојили да служимо самоме Владици и да се Он о нама стара и храни нас. Јер не дуговати ништа, а гинути од глади и сиромаштва, доноси безмало исту плату и казну.

 

6. Дај нам опроштај, света љубави, и дај нам да кроз тебе окусимо блага нашега Владике – блага чију сладост нико не може да окуси осим кроз тебе. Јер ко те није заволео како доликује и кога ниси ти заволела како је потребно, можда и трчи, али не дохвата се циља. Стање свакога ко трчи пре него што се пут оконча јесте нерешено. А о ономе ко се тебе домогао или кога си га ти ухватила свакако нема никакве сумње, јер ти си завршетак закона, ти која ме окружујеш, која ме сажижеш и која ме од срдачног бола узносиш ка бескрајној чежњи за Богом и за мојом браћом и оцима. Јер ти си учитељица пророка, сапутница апостола, сила мученика, надахнуће отаца и учитеља, свих светих усавршење и моја припрема за ово служење.

 

7. Али опростите ми, браћо, што сам се мало удаљио од поуке, што ми је чежња за љубављу учинила. Јер сетих се ње и обрадова се срце моје,речима божанственог Давида, и предадох се слављењу њених дивота. Зато бих желео да се и ваша љубав устреми ка њој колико год може и да је достигнете, трчећи са вером, и ваше наде неће се показати узалудне. Јер свака марљивост и сваки подвиг учињен са много напора, који не достижу љубав у скрушеном духу, узалудни су и не доносе никакав користан плод.

 

Наиме, ни у једној другој врлини или испуњењу Господње заповести не може се познати ученик Христов: По томе ће, каже, сви познати да сте Моји ученици, ако љубите једни друге.

 

8. Због ње Логос постаде плот и настани се међу нама, због ње се очовечио и истрпео добровољно сва животворна страдања, да би сопствено створење ослободио из окова ада и узнео га на небеса. Због ње су Апостоли прешли онај бескрајни пут и читаву васељену удицом и мрежом речи уловили, из бездана идолског безумља је извукли и довели је до избављења у луци Царства Небеског. Због ње су мученици пролили своју крв, како не би Христа изгубили. Ради ње су богоносни оци наши и васељенски учитељи своје душе за васељенску и апостолску Цркву радо положили. И ја, ништавни, преузео сам на себе да штитим вас, пречасне оце и браћу своју, како бих, подражавајуђи њима колико могу, ради вас поднео и потрпео и учинио све што служи вашем назидању и користи и не бих ли вас представио као жртве савршене, свепаљенице словесне, на трпези Божијој. Јер ви сте чеда Божија, деца коју ми је дао Бог, моја утроба, моје очи. Висте, да се изразим апостолским речима, моја хвала и печат мога учења.

 

9. Зато поревнујмо, љубљена моја у Христу браћо, да како свим другим, тако и међусобном љубављу служимо Богу и ономе кога сте изабрали да имате за образац оца духовнога, премда сам далеко од тога да будем достојан, да би се Бог радовао вашој једномислености и усавршавању, ада се радујем и ја смирени, гледајући како све више напредује ваш живот по Богу у вери, у чистоти, у страху Божијем, у благоверју, у скрушености и у сузама, кроз које се чисти унутрашњи човек и преиспуњава се светлошћу божанском, те сав постаје испуњен Духом Светим у скрушеној души и понизном уму, а радост моја постаје ваш благослов и увећање непропадљивог и блаженог живота у Христу Исусу Господу нашем, Којем нека је слава у векове. Амин.

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

У духовној борби је веома важно како ми ум употребљавамо. Ако је ум занет Исусовом молитвом њега се просто не могу да дотичу нечисте помисли и грешне жеље, јер Исусовом молитвом бивају као огњем опаљене. О томе и цар Давид у 1. псалму говори када у 2. стиху каже „него му је омилео Закон Господњи, и о Закону Господњем размишља дан и ноћ“. Када је ум човеков занет божанским стварима, у срце човеково улази благодат Божија и срце се распаљује божанском љубављу.

 

 

Ђаво људе који се духовно боре, често и не напада директно на грех, него прво покушава да их учини неделатним, тј да им ум занесе неким испразним стварима, које на неки начин и нису нешто грешно. Али ђаво на тај начин човека одваја од Бога, и ту налази простор да куша човека и врло вешто у том испразном стању напада човека.

 

Зато се често у току дана сећај Господа, где год да си и шта год да радиш; мало, мало па се сети Господа. Сама та мисао да га се с времена на време у активностима које имаш сетиш, много значи, то загрева човеково срце.  Иначе, ако се ум одваја од Бога и буде занет овосветским стварима, онда се хладни срце. А кад је срце хладно тада у њему лако ђаво тријумфује и пороби га страстима. Само сећање на Господа, сама мисао на Њега временом радује срце. Тако, кад  га се сетиш искористи да бар кажеш тада у себи ГОСПОДЕ ПОМИЛУЈ или БОЖЕ СПАСИ МЕ или БОЖЕ ДАЈ МИ СМИРЕЊЕ или БОЖЕ САЧУВАЈ МЕ ТВОЈОМ БЛАГОДАЋУ или БОЖЕ НАУЧИ МЕ ДА ТВОРИМ ВОЉУ ТВОЈУ.

 

Тако чинећи у току дана развијаћеш у себи молитвено расположење, и када будеш имао времена за молитву, онда ће она бити пажљива, сабрана и јака. Значи, ако немаш времена због неког посла или због учења за молитву и читање духовних књига, онда се често сећај Господа, Господ треба да је увек близак твом срцу. Јер сећање на Господа развија у теби и жељу за Господом, развија у теби и љубав ка Њему. Циљ лукавих демона је да човека одвоје од Господа и да га лише славе Божије и живота вечнога. 

 

А прво одвајање човека од Бога бива када се човек у мислима одваја од Господа и када ум бива заокупљен током дана овосветским стварима. Ум који се одвоји од Господа и не сећа се Господа је као семе бачено у коров брига овога света, које га удаве да род духовни не донесе. Зато се често у току дана сећај, и молитвено сећај Господа, а не само пред спавање. Јер те ђаво често забави да се бавиш овим или оним, да погледаш ово или оно, и време прође, а онда си мртав уморан за молитву, и онда за њу „немаш времена“.

 

Ако човек неко своје молитвено или духовно правило оставља за крај, онда знај да је ђаво махер да те забави разним стварима и да то не обавиш духовно, или ако га и обављаш да га обавиш брзоплето и траљаво и да што мање благодати стекнеш и да што мање духовне користи имаш. Зато је увек боље у току дана наћи време за Бога и имати највећу корист. Током школе ја сам обично кад се вратим са наставе, прво време одвајао за Бога, а кад сам почео да радим онда сам по повратку с посла прво време одвајао за Бога, и онда и остало стизао да урадим и имао сам духовну корист тако.

 

Створивши човека, Бог га насади у Едем (рајски врт) и „ДАДЕ МУ ДА ГА ОБРАЂУЈЕ“, тако за свој Едем, за свој Рајски Врт сматрај своју душу и своје тело, и дужан си да га „обрађујеш духовно“ ако мислиш да не будеш лишен њега.

 

јеромонах Доситеј Хиландарац

 

 

Извор: Манастир Ћелије код Лајковца

 

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, у духовно-мисионарском центру "Гостопримница" одржано је представљање књиге „Вера и атеизам“, аутора  др Александра Милојкова.

 

 

Извор: Епархија тимочка

Цар Ликиније подиже велико гоњење на Хришћане. Свети Ермил, хришћанин и ђакон при некој цркви, би ухваћен и поведен на суд. Када му рекоше да га воде на мучење, он се веома обрадова. Узалуд му цар прећаше, Ермил исповеди слободно своју веру у Христа и одговори цару на све претње: "Господ ми је помоћник, на бојим се, шта ми може учинити човек" (Пс 117, 6)

 

 

После тешких мучења бацише Ермила у тамницу. А тамничар беше Стратоник, потајни хришћанин, који свим срцем саосећаше са страдањима Ермиловим. Када и Стратоника доставише цару као хришћанина, цар пресуди да се обојица потопе у Дунав. Тада везаше Ермила и Стратоника у једну мрежу и потопише их у Дунав. После три дана тела њихова избаци вода на обалу и хришћани их нађоше и сахранише на осамнаест стадија далеко од Београда. Ови славни мученици пострадаше за Христа и прославише се 315. године.

 

Према предању после мучеништва тела Ермила и Стартоника су хришћани београдски пронашли на десној обали Дунава, код места Брестовика (на путу Смедерево-Београд), где су одмах направили гробницу и тела мученика похранили.

 

Од деведесетих година двадесетог века, мученике Ермила и Стратоника почињу да прослављају јавне и културне институције у српској престоници. Свети Ермил и Стратоник слава су Музеја града Београда и параклиса Храма Светог Саве на Врачару.

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

На дан светог Григорија Ниског, брата светог Василија великог, у цркви Свете Тројице, свету службу Божију служио је протојереј ставрофор г. Дарко Ђого, уз саслужење јерођакона Зосиме.

 

 

Извор: Манастир Острог

 

Отишавши из Назарета, Господ Христос наставља Своју мисију у Капернауму, крајевима Завулоновим и Нефталимовим, како је пророк Исаија предсказао. Шта Његов долазак доноси тамошњем народу, али и нама данас, говори нам Свето јеванђеље по Матеју, зачало 8 (4, 12-17). У емисији „Сведочења“ овај одломак тумачио је свештеник Срећко Живановић, свештенослужитељ при Храму Светих лекара Козме и Дамјана и сабрат при Храму Васкрсења Христовог.

 

Звучни запис емисије

 

Извор: Радио Источник

 

„Јешће убоги и наситиће се, и хвалиће Господа они који га траже, жива ће бити срца њихова у векове векова“ (Пс. 21,27)

 

 

Текст ове дивне молитве, коју је Црква Христова усвојила за молитву пред вечеру, старији је скоро хиљаду година и од самога хришћанства. Преузет је из 21. Псалма , који се назива и Месијанским Псалмом због јасног пророштва о страдању Месије Исуса Христа. Богонадахнути Св. Пророк и цар Давид до детаља је у овом псалму описао како страдање Христово, тако и спасоносност тога страдања (владао је 1005-965 год. п.н.е).

 

Речима „Боже, Боже мој! Зашто си ме оставио?“ почиње овај Псалам. Сав род људски је од Адамовог греха и изгнања из Раја осећао ту богоостављеност. Адам је из Раја изгнан увече и то изгнање је пропраћено природним мраком ноћи. Тугује и вапије Св. Пророк Давид речима: „Боже! Ти си Бог мој, к Теби раним, жедна је Тебе душа моја, за Тобом чезне тело моје у земљи сувој, жедној и безводној“ (Пс. 62,1). А најприроднији покрет боголике људске душе је покрет ка Богу, покрет да се човек сусретне са својим Творцем лицем к Лицу и да се насити гледањем лепоте Лица Божијега. Преступом заповести Божије погажен је савез љубави Бога и људи, грехом је настао амбис који је раздвајао Творца и човека. Клетва закона је оптуживала и сведочила да не може грешан човек видети Праведног Бога и остати жив. Дело Месије је било да нас искупи од клетве Закона и врати у наручје Творца.

 

Тешка је богоостављеност коју осећа грешник, преступник Закона Божијег. Но праведно је да он буде богоостављен. Али од ове богоостављености тежа је богоостављеност коју осећа праведник. У највећој напрегнутости да испуни вољу Божију и угоди Богу праведник осећа највећу богоостављеност. Господ као да је сакрио Своје Лице од њега и праведник не види разлог своје богоостављености и уздише: „Боже, Боже мој! Зашто си ме оставио?“ Најдубљу богоостављеност је доживео Богочовек Исус Христос на Крсту. И испивши горку чашу понижења у руке Оца је предао дух свој. У понижењу Христовом укинута је наша осуда, укинута је преграда која нас је раздвајала од Бога.

 

У псалму се примећују два различита тона. У првом делу псалма од 1-22 стиха је наглашена агонија праведника који страда за спасењем. Тај Праведник је Месија Христос. Свети пророк и цар Давид је готово хиљаду година унапред до детаља прорекао страдање Месије. У другом делу псалма од 22. стиха па до краја доминира тон победе, тријумфа и славословља. То је тон Новог Завета, или Новог Савеза Бога са људима.

 

У Септуагинти је за реч „убог“ употребљена реч πένης, која значи „крајње сиромашан“. Мада овде речи „Јешће убоги“ («Φάγονται πένητες») не треба схватити у смислу социјалне категорије сиромашних. Ти убоги су у ствари ништи духом, они који верују и живе истину да су ни из чега створени и да су ништа без Бога. Таквих убогих, таквих ништих духом је Царство Небеско.

 

А шта ће то јести и наситити се? И каква је то храна због које ће хвалити Бога и због које ће им бити живо срце у векове векова? Очигледно је да речи овога стиха устима Св. Пророка Давида говори сам распети Месија са Крста и да нуди своје тело као „хлеб насушни“ за живот света. То је „хлеб Божији који силази с неба и даје живот свету“ (Јн. 6,33). По речима Христовим: „Ја сам хлеб живота: који мени долази неће огладнети, и који у мене верује неће никад ожеднети“ (Јн. 6,35).

 

Један философ је рекао: „Човек је оно што поједе“. Једење је знак да је човек створено биће, да није сам по себи, да није самобитан, да потребује храну у материји изван себе. Али од такве хране поново се гладни. А ко једе то Свето јело и пиће, тј. Свето Причешће, он постаје кост од кости Христове, месо од меса Христовог, крв од крви Христове, он по телу постаје брат Богочовека Христа. По том Телу Сина Свога у нама, Бог Отац нас и познаје као своје синове и даје нам се власт да га зовемо „Оче наш“. Христос је и једини пут нашег усиновљења Богу посведочен од самога Христа: „Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим кроз мене“ (Јн. 14,6).

 

Увече је Адам изгнан из Раја и лишен заједнице и општења са Богом. Увече нас Господ Исус Христос и враћа у рај и заједницу са Богом на Тајној Вечери. Тајна Вечера је била прва хришћанска Света Литургија. Адамов Рај је приказан као нешто изван човека, док је Христов Рај приказан као Царство Божије унутар у нама. Блаженство тога Царства Божијег и живота вечног окушамо преко нестворених Божијих енергија које нам се дају у Светом Причешћу и које нас преображавају и обожују. Једино те вечне нестворене енергије Божије дају човеку да буде истински сит, да се насити, да има пуноћу живота. Стога што су те нестворене енергије Божије животворне и вечне, речено је: „Живо ће бити срце њихово у векове векова“.

 

„Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јн. 6,54) – говори Господ. Због тога ми хвалимо и благодаримо Бога. У контексту ове молитве реч хвалити (αἰνέω) је синоним за реч благодарити (εὐχαριστέω), по којем је и Света Тајна и добила назив Евхаристија. Евхаристија је Нови Завет, Нови Савез Бога са људима у крви Исуса Христа, због тога нам је Господ и заповедио да је стално вршимо до Његовог другог доласка: „Ово чините мени за спомен“ (Лк. 22,19)

 

„Јешће убоги и наситиће се“ је дубоко литургијски утемељена молитва и говори нам о централној Светој Тајни нашег хришћанског богослужења. Стога су Оци Цркве установили да се ова молитва изговара пред вечеру да би се верни увек сећали Тајне Вечере на којој је Господ наш Исус Христос установио ову спасоносну Свету Тајну Причешћа (Евхаристије). Она је и позив сваком хришћанину да стално учествују у Тајни која охристовљује.

 

јеромонах Доситеј Хиландарац

 

 

Извор: Манастир Ћелије код Лајковца

 

Често су противници вере постављали следеће софистичко питање:  ДА ЛИ ЈЕ ТВОЈ БОГ СВЕМОГУЋ? АКО ЈЕ СВЕМОГУЋ ДА ЛИ ОН МОЖЕ ДА СТВОРИ КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОДИГНЕ?

 

 

На то питање позната су ми два одговора, један сам одговор дао ја када ми је, док сам био питомац на војној академији поставио један други питомац (кадет) муслиманске вере, а други веома мудар одговор на то исто питање сам чуо од блаженопочившег патријарха Павла док сам се једном возио са њим аутобусом од Београда до Краљева 1997 године.

 

1) мој одговор:

 

друг ми је поставио питање:

 

ДА ЛИ ЈЕ ТВОЈ БОГ СВЕМОГУЋ И АКО ЈЕСТЕ ДА ЛИ ОН МОЖЕ ДА СТВОРИ КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОДИГНЕ? 

 

Такво питање је класична философска заскочица, тј један софизам, чији је циљ да превари слушаоца. Ја сам се замислио, и пошто сам у школи учио и логику, рекао сам му да је то питање бесмислено са становишта Аристотелове логике и да се на такво питање не даје одговор јер је НЕЛОГИЧНО.

 

Он је тражио да му објасним зашто је то питање нелогично?

 

Рекао сам му да се у логици по правилу постављају најмање две премисе (два исказа, две тврдње) и изводи конклузија (закључак) на основу њих. Дакле, да бих показао нелогичност тог питања и да бих му то појаснио хтео сам оно питање да кажем у две поједностављене премисе: 

 

1. Бог све може

 

2. Може ли Бог оно што не може? (као што је речено може ли да створи камен који Он не може да подигне, ја сам то скратио у питање „може ли оно што не може“) 

 

А пошто у првој реченици тврдимо да све може, а у другој као постављамо питање може ли оно што не може, онда сама друга премиса или исказ чини само то питање бесмисленим, тј нелогичним, и на основу две премисе, тј на основу два исказа која се међусобно искључују не може се логички извући никакав закључак, па је такво питање бесмислено и оно је један обичан софизам.

 

2) Одговор патријарха Павла: 

 

Године 1997, ако ме памћење добро служи, док сам службовао у Краљеву као официр имао сам ту част да сам ушавши у аутобус који је саобраћао за Нови Пазар наишао на нашег драгог Патријарха. Но моје изненађење било је још веће кад сам видео да је моја резервација седишта одмах поред Патријарховог. И започео је разговор који ћу памтити читавог живота. Светитељ ми је између осталог рекао и ову анегдоту: 

 

„Пре неки дан пита ме неки човек пред свим људима: ВАША СВЕТОСТИ ДА ЛИ ЈЕ ВАШ БОГ СВЕМОБУЋ? А ја га погледам и кажем: ЈЕСТЕ А он ће даље: А КАД ЈЕ ОН СВЕМОГУЋ ДА ЛИ МОЖЕ ОН ДА СТВОРИ КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОДИГНЕ? Ја га погледам и кажем му: ПРИЈАТЕЉУ, ЈА БИХ ТЕ НЕШТО ЗАПИТАО, АЛИ НЕЋЕШ ДА СЕ НАЉУТИШ?А он ће: НЕЋУ.А ја му опет кажем: ПРИЈАТЕЉУ, ЗА СВАКИ СЛУЧАЈ ДА ТЕ ЈА ПИТАМ ЈОШ ЈЕДНОМ, А НЕЋЕШ ДА СЕ НАЉУТИШ?А он ће мени: НЕЋУ.А ја га и по трећи пут запитам: А ЗА СВАКИ СЛУЧАЈ ДА ТЕ ЈОШ ЈЕДНОМ ПИТАМ ДА НЕЋЕШ МОЖДА ДА СЕ НАЉУТИШ?А он ће мени: МА НЕЋУ ДА СЕ НАУЉТИМ!И ја му онда кажем: ДОБРО КАД НЕЋЕШ ДА СЕ НАЉУТИШ. А РЕЦИ ТИ СВИМА НАМА ДА ЛИ ТИ МОЖЕШ ДА БУДЕШ ПАМЕТАН?

 

А он ћути и ћути и размишља: ако каже МОГУ, значи није паметан; ако каже НЕ МОГУ, значи опет није паметан. И ћути и ћути и на крају каже: НИ ЈЕДНО НИ ДРУГО ЈА ВЕЋ ЈЕСАМ ПАМЕТАН!!!

 

И ја му кажем: ЕТО ПРИЈАТЕЉУ МОЈ И МОЈ БОГ ЈЕ СТВОРИО КАМЕН КОЈИ ОН НЕ МОЖЕ ДА ПОДИГНЕ!

 

А он ме запита са чуђењем: А КОЈИ ЈЕ ТО КАМЕН?

 

И ја му кажем: ТИ СИ ТАЈ КАМЕН, НЕ МОЖЕ ТЕБЕ НИ БОГ ДА СПАСЕ АКО ТИ НЕЋЕШ ДА СЕ СПАСЕШ“.

 

А наш мудри патријарх је под тим каменом који је Бог створио, а који ни он не може да подигне назвао нашу СЛОБОДУ ВОЉЕ, јер Бог неће никога на силу да спасава. 

 

Мудри патријарх је знао још да каже: БОГ ЋЕ ПОМОЋИ АКО ИМА КОМЕ.

 

 

Извор: Манастир Ћелије код Лајковца

 

Професор Православног богословског Факултета Универзитета у Београду, др Растко Јовић одговара на питања има ли живот смисао? Постоји ли слободна воља и да ли је Бог свемоћан?Професор Јовић, такође анализира сјајне мисли Андреја Тарковског и оца Александра Шмемана.

 

 

Протосинђел др. Клеопа (Стефановић) настојатељ Саборног Храма у Сремским Карловцима и професор Богословије у Сремским Карловцима. Како се одлучио, још као дете да ступи на монашки пут? Зашто је у Цркви видео једину утеху и смисао живота? О својим родитељима без којих је веома рано остао и својој баки која га је веома рано, још као малог дечака усмеравала на пут вере! О свом писменом саставу о Патријарху Павлу у петом разреду основне школе, који није наишао на разумевање тадашње наставнице, гостујући на ТВ Храм, говорио нам је данашњи доктор теологије, професор карловачке Богословије и настојатељ Саборног Храма у Сремским Карловцима отац Клеопа (Стефановић). 

 

 

У другом делу емисије Личност и Заједница, протосинђел Клеопа осврнуо се на значај светлог празника Крштења Господа Исуса- Богојављење. О значају за савремену цивилизацију реченице Светога Јована Крститеља      "Покајте се јер се приближило Царство Небеско". О томе шта значи покајање за човека у сваком времену историје људског рода и неопходности Свете Тајне Исповести за грехе свакога човека. 

 

На крају разговора у емисији Личност и Заједница, др.Клеопа је говорио о свом докторском раду, о његовом циљу и значају.

 

 

Извор: Телевизија Храм