У недељи о митару и фарисеју истоимена јеванђељска прича (Лк 18, 10-14) учи нас да Господу отворимо срце, покајемо се и принесемо молитву онако како чини цариник, који бива оправдан иако је чинио много тога лошег пре него што је у његовој души сазрело покајање. 

 

 

Да не будемо као фарисеј обузет гордошћу, срца затвореног за Господа. Ова прича носи низ поука корисних за хришћански живот човека данас, двадесет векова касније од њеног писања. У емисији „Сведочења“ слушаоци Радија Источник неке од њих чули су од протонамесника Дарка Ђурђевића, архијерејског намесника првог ваљевског.

 

 

Извор: Радио Источник

Свети Григорије Богослов је рођен у Кападокији, у граду Назианзу, због чега се и назива Назианзин. Родитељи му беху благородни и угледни: отац Григорије, мајка Нона. Отац мунајпре беше незнабожац, јер би рођен од нехришћанских родитеља: од оца Јелина и мајке Јеврејке, па се држао и јелинске заблуде и јеврејског неверја. А мајка светог Григорија, блажена Нона, беше хришћанка, рођена од хришћанских родитеља, и од малена васпитана у вери и страху Божјем. По промислу Божјем она би удата за незнабожног мужа, да би и њега привела у свету веру, по речи апостола: Муж некрштен освети се женом крштеном (1 Кор. 7, 14), – што и би. Јер Нона, говорећи свагда своме мужу речи богомудре, и усто молећи се усрдно Богу за њега помоћу Божјом преведе га у хришћанство.
 

 

Свети Григорије Богослов: О достојанству човека

 

Свети Григорије Богослов: Тешко оном ко богословствује у нечистоти и без подвига!

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

Из архиве доносимо предавање Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирије (тада викарног епископа јегарског), на тему "Начини хришћанског живљења у савременом свету". Владика је ово предавање одржао 16. марта 2014. Лета Господњег у организацији Мисијског одбора Епархије зворничко-тузланске у сарадњи са Светосавском омладинском заједницом Бијељина и Културним центром из Бијељине.

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота 

 

Храм Преображења Господњег на Пашином брду приредио је 3. фебруара 2020. године духовну трибину у сали београдске општине Вождовац. Овога пута, на тему "Опело и/или кремација", говорили су архимандрит Стефан (Вучковић) игуман Манастира Велика Ремета и др Александра Павићевић, научни саветник у Етнографском институту САНУ.

 

Звучни запис предавања

 

Извор: Радио Слово љубве

 

 

Нека  богословствују они који су се ослободили од свакодневних напорних послова. Што се неко више посвећује искључиво делу теологије у толико је успешнији као богослов.  За жаљење је када приметиш да неки за један дан постану  богослови...  сруше се увече да спавају као занатлије, а буде се као мудраци, саморукоположени теолози...

 

 

И да не бива богословље за било кога и у било које време. Никако након забаве и позоришта, преједања и опијања и хиподрома.  Да би слушао неко о истини потребна је духовна припрема, и то заиста велика...

 

Још, потребно је да обратимо пажњу на богословске теме и на њихове дубине. Нити треба о свему да богословствујемо, нити да пролазимо сву дубину без расуђивања. Само у складу са нашим духовним способностима и у сагласности са могућношћу рецепције слушалаца, са њиховом способношћу да нас разумеју...

 

Дакле, оче, да се не бавимо Богом?

 

Напротив, пријатељу мој, одговара му Григорије, треба да се бавиш и са пре реченим. Ако можеш, имај Бога у уму свом још чешће него што дишеш. Можеш? Али те не саветујем да богословствујеш без нужних предуслова...

Чујте, браћо... Разумем. Многи имате велику амбицију да богословствујете, али немате предусловe који су потребни. Зато вам кажем и ово: Мoжете, уколико желите, да философирате и да богословствујете о много чему, као што је земља и природа, о души, о васкрсењу, о суду, о страдањима Христовим. О овоме ако и кажете нешто исправно биће корисно. Ако пак погрешите, неће бити опасно за спасење. Док, реч која се директно односи на Оца, Сина и Светога Духа и на божанствену икономију, је сушта теологија, и за њу су потребни тешки предуслови. И сада ћу то изрећи још јасније: потребно је да се поседује божанствено просветљење, ко га има нека настави...

 

 

Извор: Епархија зворничко-тузланска

 

Православна Црква се 5. фебруара по новом, а 23. јануара по јулијанском календару, сећа Шестог васељенског Сабора. Тим поводом са интернет странице Радија "Глас" доносимо специјалну емисију - "Шести васељенски Сабор", из серијала "Путевима Светих Отаца".

 

Звучни запис емисије

 

Ко сазива Шести Васељенски сабор? Где се одржава? Која су питања сабора? Колико имамо отаца сабора? Да ли сабор доноси каноне? О овим темама у емисији "Путевима Светих Отаца - Шести васељенски сабор" разговарају професор са Православног Богословског Факултета протојереј-ставрофор др Рaдомир Поповић и аутор ђакон Бошко Савић проф. Богословије Светог Саве.

 

Предавање Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског и Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија на Симпосиону о женском монаштву одржаном у Манастиру Жичи 2011. Године. Објављено ДВД издање са Симпосиона садржи видео записе свих предавања (25) преведених на српски, руски, грчки и француски језик.

 

 

 

Извор: Манастир Жича

 

Појмови “подвижништво” и “монаштво” јесу синоними. Монаштво није безбрачност ради неке друштвене активности, него подвиг у најизворнијем и најпотпунијем његовом изразу.

 

 

 Дакле, монаштво не представља покрет мимо Цркве или изнад Цркве, него тело од њеног тела и њену похвалу. То значи, монаштво је похвала Цркве.

 

Подвиг, достојанство и служење монаштва јесу харизматично присутни у Цркви и у свету. Монаштво предстаља образац саборне духовности и установљену вредност за сваког верника. “Ангели су светлост монасима, а светлост, пак, свима људима јесте монашки живот. Због тога нека се монаси подвизавају да у свему пруже добар пример”, кажу Свети Оци. Монах треба да буде узор сваком хришћанину. Јер, ако су мученици следили распетог Христа, монаси-подвижници дословно следе савете Јеванђеља.

 

Монаштво није нека историјска установа, него дубоко искуство живота Цркве, које чува и изражава подвиг као лични догађај и савесну борбу за уздизање човека над собом, као достојанство његове царске слободе. Монах је “онај који се држи само Божијих заповести и речи у свако време, на сваком месту и у сваком послу. Бити монах значи непрестано приморавати природу и неуморно бдети над својим чулима”. Монах је стални тражитељ Царства небеског. И зато је стално везан за Христа, јер у земаљском животу нема ништа друго до Христа као јединствену ризницу срца. Стога Исак Сирин каже: “Мудар монах, без ичега ходи кроз живот, док у сени не нађе бисер – Исуса Христа. Нашавши Га, он ништа више не стиче од ствари”. А Свети Симеон Нови Богослов вели: “Монах јесте онај који се не меша са светом и који се стално обраћа Богу. Гледајући Бога, он је виђен, љубећи Бога бива љубљен, и постаје светлост која светли неизрециво. Када га прослављају он себе види сиромашним, и кад му се приближавају он се удаљује”.

 

Зато манастири на горама личе на сенице пуне божанских хорова који певају, уче, посте, моле се, радују се нади будућих добара и чине милостињу, имајући љубав и сагласије међу собом. Они личе на земљу у којој царује богопоштовање и Правда. Тамо не би смео да постоји нико ко чини или трпи неправду. Тамо не би смео да постоји мотив за осуђивање него постоји мноштво подвижника који сви, сагласно врлини, имају једно мишљење. Отуда монашки живот и заједница називају се “уметношћу над уметностима и науком над наукама”, зато што нам не нуде пролазне уметности, него нам обећавају чудесна и неизрецива добра. Зато монаштво нам открива и наглашава есхатолошки живот у коме се “учи многострука истина, савршена послушност, богоподобна саосећајност, спасоносна милостиња, стална молитва, скрушено покајање, истинито исповедање, непорочна савест и боготворећа љубав и друге врлине.

 

Данашњи захтев за превазилажењем велике претње секуларизације Цркве, и захтев за обновом њеног послања, неопходност часног сведочења јеванђелске поруке и чистоте хришћанског етоса, међусобне спреге духовног и друштвеног, не може да игнорише присуство монаштва, и то монаштва које се не исцрпљује у клерикализму и које се не крије испод одеће трагично изокренутог безбрачништва, које има за циљ скупљање и црквених и управљачких почасти и чинова. Данас је, рекао бих, као никад пре неопходно присуство монаштва које сведочи о постојаном ишчекивању Царства Божијег и о бескрајној дубини личности, чија жеђ за љубављу и вечним животом не може другачије да се испуни осим у Богу. “Крстоносан” и “духоносан” монах, како га одређује источно Предање, јесте “јуродиви” – луд Бога ради, пророк Другог доласка. његов пример међу мирјанима, везаним за “овај свет”, обнавља “унутрашње монаштво” које својим утицајем даје допринос молитви, неопходној за стицање плодова у Царству Божијем.

 

ТРИ СУ ОСНОВНА МОНАШКА ЗАВЕТА – Послушност, сиромаштво и безбрачност јесу три монашка завета или врлине које представљају срж монаштва и чине потпуним динамички смисао монашког подвига. У њима се кристалише и свој израз налази монашко искуство и они дају меру и величину његовом утицају на образовање духовности верујућих. Свети монаси, “који жуде за подвижничким животом”, јесу “они који су, ради јеванђелског живота и тајанственим искуством упућени, одбацили стицање новца ( што представља сиромаштво), људску славу (послушност) и телесна уживања (девственост), стигавши тако у меру раста пуноће Христове”. А сва три ова обећања или завета, који чине основу аутентичног живота монаха и које му даје есхатолошки карактер, налазе се у Новом Завету. Оне су одјек одговора Господа на искушења у пустињи. Због тога монашка обећања, управо као одговори и превазилажења демонских искушења, не представљају просто етичка начела и правила, него подвиге и борбе за језгро хришћанског етоса, а “за велике странице човекове слободе” како каже Павле Евдокимов. Монаштво показује сабирни духовни феномен, односно правило живота, Оно је учитељ одрицања и превазилажења без којих не можемо да постигнемо смисао и своје назначење.

 

 

ПОСЛУШНОСТ није одбацивање личне слободе, будући да се не поистовећује са сервилношћу или понижавањем који лишавају човека слободе и потцењују га. Насупрот томе, послушност је потврда и мера истинске слободе, могућност да монах или верник постигне висок степен слободе који се поистовећује са чистотом разума. Егоизам је главна препрека да они који чувају заповести Христове стигну у савршенство, док самољубље, свеобухватна страст, јесте извор и центар свих страсти, који умртвљује “страст” слободе, једине која се вреднује у Богу. Послушност Богу је пут да савладамо ове луциферске страсти, ово нарочито ропство и заточеништво.

 

СИРОМАШТВО ослобађа човека од утицаја материјалних ствари или добара, те побеђује искушење да је хлеб све за човека. Јеванђелски одговор на то искушење је да човек не живи само од хлеба, него пре свега од истине која га ослобађа. Сиромаштво нам даје слободу не да бисмо могли да чинимо све што хоћемо, него да бисмо заволели Бога свим срцем и ближње као себе саме, да бисмо били у истини у љубави и са љубављу. Сиромаштво је подвиг за добијање чисте молитве и уподобљавања Богу. Оно је неугасива жеђ да постанемо слични Христу који “нема где главу да склони”. Сиромаштво је потпуна бестрасност, у којој се ум одваја од земаљског. Ништа толико не умирује ум као добровољно сиромаштво.

 

Са одбацивањем новца и добара, поседа и ствари, душа монаха постаје безбрижна, и стиче могућност да се окрене себи, те да се, уистину слободна, врати Богу. Сиромаштво је отвореност за планове Божије, пророчко предосећање које не жели ништа да зна, нити хоће да следи било кога у свету осим Бога, и које не жели ни једно друго власништво осим надахнућа Духа Светога. Монах не обећава толико да ће живети у сиромаштву, колико да ће свој дух ослободити од жеље за “поседовањем”. Он то чини у тој мери да се одриче и свог тела, будући да је само у овом стању могуће водити царствен живот. Онај који се свега лишава није ни под каквом влашћу и целосно је слободан. По речима Јеванђеља: “онај који изгуби душу своју, спашће је”. Монах у свом подвигу нема за циљ изнуравање до смрти, него свођење материјалних захтева на минимум, на онолико колико је потребно да преживи.

 

Љубав према поседовању протерује љубав према Богу и према ближњима, док немаштина и сиромаштво помажу да познамо своју природу, да зажалимо због њене немоћи , и да још више пожелимо богатство Божије, на име да примимо искуство о коме сведочи Апостол Павле: као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све имају.

 

ДЕВСТВЕНОСТ-БЕЗБРАЧНОСТ јесте живот “по икони” Исуса, завет којим се присједињујемо Христу, у коме се врхуни наш живот, чинећи нас целосним. Предање трезвеноумних Отаца сведочи да је “уздржање заједничко презиме свих врлина. Онај који се бори треба да се увек уздржава. Јер, каква је корист ономе који чува своје тело девственим, а дозвољава да му душа врши прељубу са демоном непослушања? И како ће се овенчати онај који је обуздао стомакоугађању и све телесне жеље, али се не чува од уображености и славољубља.

 

Предање богоносних Отаца оставило нам је једно сликовито одређење девствености: “Жену нисам познао, али нисам девственик … дар девствености не остварује се само телесним уздржањем, већ освештањем и чистотом душе, којој је назначено да се подвизава у страху Божијем. Није могуће задобити савршену врлину чедности, уколико се претходно не задобије истинско смиреноумље у срцу.

 

Чедност “превазилази физиолошки ниво и изражава девствени, целосни и недодирви основ човековог духа”. По речима Светог Григорија Нисијског: “циљ душе, која је почаствована девственошћу, јесте да се приближи Богу и постане невеста Христова”.

 

И поред свега до сада реченог шта монах треба да чини да би задобио Царство небеско, монах ипак није надчовек и монашки подвиг се не тумачи као систем или техника стварања надчовека, што ствара лаж и илузију, лош пример и карикатуру човека.

 

Монаштво у даноноћном напору се труди да уз благодат промени људско стање после пада, и да се преобрази цео човек. Зато сваки монах – монахиња живећи у заједници – манастиру се труде да помогну другом монаху да се преображава и спасава.

 

Зато, монашке заједнице или манастири као носиоци хришћанског живота одувек су у Цркви чиниле ону снагу која је била окренута служењу и назидању осталих служби црквене заједнице. Стога, ма колико манастирска заједница изгледала затвореном и самодовољном, она никад у Цркви није представља један одељен и самосталан организам у односу на Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву, већ у заједници са Епископом представљала је ту исту Цркву.

 

Подвижнички или монашки живот је опредељење за Царство Небеско и као такав он изгледа као одрицање од света; међутим, он то у ствари није, већ је зидање на “чврстом темељу”, и борба да се човеку и свету обезбеди вечни живот.

 

ПОДВИГ И ЉУБАВ

 

Црквени подвиг је уистину наука и нелицемерно послушање, које са енергијом и сарадњом Духа Светог преображава човека и узвисује га до прве његове славе. Подвиг у Цркви не тежи казни и мучењу, не доводи до одбацивања и укидања људске природе, него стреми ка њеном исцељењу, очишћењу, разрешењу од греха и страсти и ослобођењу од сваке ствари која стоји као препрека истинском животу. Подвижништво је непрекидна и стваралачка слобода, трајни напор који тражи да се уништи и пресеку корени зла, да се савлада и победи ђаво и његови утицаји.

 

Циљ подвига јесте славословље Божије, неизрециви брак са љубљеним: “Добар је подвиг, али са правим циљем: не треба да га сматрамо циљем за себе, него средством и припремом за постигнуће коначног циља (спасења), нити плодом (за себе), него земљом из које временом и са муком, Благодаћу Божјом, може да изникне биље, од којег је плод, који је чистота ума и јединство са Богом”, каже Свети Петар Дамаскин. Ово јединство са Богом јесте плод силе љубави коју је сам Бог ставио у срце човеку, јаке и незадрживе жеље коју је сам Бог усадио у његову душу. Љубавно јединство са Богом потврђује се у љубави према ближњем, пошто се љубав према Богу и љубав према човеку узајамно прожимају и истовремено представљају усходећи и силазни покрет. Важно је да знамо да љубав према ближњем не представља неко човеково расположење или наклоност, неко човеково осећање или подвиг, него откривење и дар, чудо и тајну Тројичног Бога, Божије распростирање и обитавање у човеку. Позвани смо да сваког човека волимо из дубине срца, али да своје наде не заснивамо ни на једном човеку.

 

Свети Оци су сагласни да истинити подвиг не отуђује и не води у усамљеност, зато што његово дело није само да помири и уједини човека са Тројичним Богом, него да помири и уједини људе међусобно. “Онај који воли Бога, на земљи живи анђелским животом, пости, бди, поје и моли се и о сваком човеку увек добро мисли”. Циљ подвига јесте да превазиђемо немоћ индивидуализма и границе усамљености, егоистичну жељу и дрскост и да достигнемо степен “на коме човек не ствара теорије него се преображава и постаје дело јеванђелске љубави. Овај трезвени реализам подвижништва сведочи да ни један подвиг без љубави не води у близину Божију. Бићемо осуђени за зло које смо учинили, али пре свега зато што смо занемаривали добро и нисмо волели свог ближњег. Онај који пропусти да помогне човеку у његовој духовној невољи, сматраће се одговорним за његову пропаст. И онај монах (монахиња) или лајик, који у свом срцу има чак и траг злобе, јесте недостојан љубави Христове.

 

Сваки, дакле, подвиг и борба који не доводе до љубави и смиреноумља, јесу сујетни, а крај њихов бескорисан. Јер, сваки подвиг који нема љубави, постаје стран Богу, каже Свети Максим.

 

 

Текст: Епископ шумадијски Јован

Видео: Манастир Градац

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

Велика литија од Улциња до Бара кренуће у недјељу 9. фебруара у 13 часова испред старе Цркве Светог Николе под Бијелом Гором најавио је за Радио Светигору протојереј Синиша Смиљић, парох улцињски.

 

Звучни запис разговора

 

Отац Синиша каже да вјерни народ Улциња са усхићењем учествује у овим величанственим литијама.

 

„Литије су продужетак литургија које служимо и наш двиг према Царству небеском. Старци, труднице, мала дјеца не осјећају умор када крену у литијски вход, у њима свака наша бољка нестаје. Кроз ове литије сам Господ се оваплотио и оприсутнио међу овим народом у Црној Гори, јер оволики народ није могао сабрати ниједан човјек. Задивљујуће су литије нашег народа који се са оваквом љубављу, жаром и мудрошћу окупља у оволиком броју у амбијенту који је до прије двије- три деценије био готово духовно опустошен. Десило се чудо Божије у Црној Гори и у свему се види прст Божији. Сам Бог се умијешао у ово Својом силом, премудрошћу и љубављу. Благослов који нам Бог шаље преко ових литија доказ је Његове љубави према нашем народу“.

 

Слободанка Грдинић

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

У крипти саборног храма Светог Јована Владимира у Бару синоћ је одржана трибина на тему: Слобода вјере. О томе како ријешити спорно питање закона о слободи вјероисповјести говорили су протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског и др Дејан Мировић, професор међународног права на Правном факултету у Косовској Митровици.

 

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

У новом издању емисије "Агапе" гошћа је била мати Ефимија (Тополски) која је 25. година била игуманија манастира Градац а сада живи усамљеничким животом у српском манастиру Успенија Пресвете Богородице познатом као Ишон, у Француској. Вашој пажњи топло препоручујемо ову емисију. 

 

 

„Свједоци смо притиска на нашу Цркву у Црној Гори али смо, хвала Богу, и свједоци буђења вјере у нашем народу. Литије у Црној Гори су Божије дјело и изливање Божије благодати на вјерни народ. Малој Црној Гори Господ је повјерио таланте великих Светиња које морамо да умножимо“-каже отац Сергије (Рекић) сабрат манастира Острог говорећи о томе колики је благослов овакво величанствених моливтвених входова за учеснике, за наше градове, нашу Црну Гору и наше потомство.

 

Звучни запис емисије

 

Отац Сегије је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље на 33. недјељу по празнику Силаска Светог Духа на апостоле у којој наша Црква доноси причу о Закхеју.

 

Протосинђел Сергије је, одговарајући на питање наших слушалаца како бити искрени православни хришћанин по духу а не по форми и објашњавајући зашто је потребно долазити у Цркву, казао да смо једино у Цркви на правој адреси за примање благодатних дарова од Господа. Он је тумачио и значење молитве пред Свето причешће и одговарао на бројна питања наших слушалаца.

 

Емисију са Протосинђелом Сергијем (Рекићем) сабратом манастира Острог топло препоручујемо за слушање. 

 

 

Извор: Радио Светигора

Но када схватиш, да као што ти биваш кушан, да се тако и твој брат искушава, тада кушаноме опраштај. Кушачу пак, који је хтео да те наведе на мржњу према искушаваноме брату, противи се, не подавајући се његовом лукавству. 

 

То је оно што говори и Јаков брат Божији у саборној посланици: “Покорите се, дакле, Богу, а успротивите се ђаволу, и побећи ће од вас“ (Јак 4, 7). Ако, дакле, као што је речено, будеш имао трезвено ревност за све напред изнето, моћи ћеш да познаш пут Господњи и апостола Његових, и да, с једне стране, љубиш људе и саосећаш им када греше, а с друге стране, да се непрекидно противиш лукавим демонима љубављу. Ако смо пак охоли, безбрижни, немарни и мисао своју прљамо телесним насладама, тада се боримо не против демона, него против себе (самих) и против браће (своје), а демонима чак угађамо, војујући за њих са људима.

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота