Гледам: чим напишем колумну о томе шта сваки човјек треба код себе да поправи, читаност ми пада. Чим напишем идеолошки калоричну колумну, читаност расте. Али то ме не радује: то значи да је народ навикао на идеолошки фаст фуд, а не на здраву људску, моралну и антрополошку храну. И, занимљиво: много више воли заблуде него истину. И много заблуда прошглашава за истине, јер му је тако лакше. Алиби да се не чује истина је болест нашег времена. Ја настављам, па ко чита – чита.

На примјер: заблуда да су министри људи на власти којима треба да се поклоните. Напротив: министар треба да се поклони вама. Нарочито ако сте магистар. Министар, наиме, на латинском значи – слуга, послужитељ, онај који треба да служи народу, а не народ њему, како је код нас, нарочито у неком министарствима. А магистер, пак, значи – водећи, главни, учен, мајстор. У основи ријечи „магистар“ стоји ријеч „магнус“, велики, а у основи ријечи „министар“ – стоји ријеч „минор“, мали. Значи, како каже једна позната хрватска лингвистичарка у једној својој студији, министри треба да се клањају магистрима. А не обратно, како је данас уобичајено.

Друга честа заблуда (нарочито на скопским улицама): заблуда да је добар возач онај који поштује саобраћајна правила. То би теоретски требало да буде тачно, али практично уопште није тачно. Возач је онај који пази како возе други око њега и који се прилагођава њима и њиховим прекршајима. Ако се не прилагоди, настрадаће. Ако стане на жуто, чека га удар од зада: понекад мора да прође и на црвено (и да направи прекршај) јер му се неко „прилијепио“ од позади. Будући да су данас будале у већини и да уживају сва демократска права, укључујући и право да управљају моторним возилима, добар возач је онај који гледа и на ретровизор, будно пратећи шта се дешава назад, али гледа и напријед. Притом, добар возач треба да има и пророчке способности, односно да предвиђа и намјере свих возила око њега, будући да се сада већ сасвим не користи саобраћајна сигнализација (мигавац), већ се оно што се наумило остварује без најаве. 

Или заблуда код вјерника (нарочито сада, за вријеме божићњег поста) да је пост манијакално строго конзумирање посне хране. Прво, и да једеш само барен кромпир и да постиш на води, ако поједеш 5 килограма кромпира данас, ниси постио јер пост је уздржавање и од посне хране. И коначно: пост уопште није у храни, већ у уздржању, а то је духовна вриједност. Уздржавање од свега: од лоших ријечи, од лоших мисли, од сваког претјеривања. Они кој се ригорозно држе поста, плашећи се да чак и да прстом провјере да ли је млијеко које дају својој дјеци покварено, они не посте. Они су на некаквој религијској дијети. И то на ригидној дијети, базираној на стерилним принципима који од религије праве фарсу. 

Или заблуда да је професор (учитељ, наставник) онај који подучава. Или неко ко тако много зна, да већ нема потребе да се учи. А у суштини, учитељ је онај који се стално учи и чита, иако је стекао титулу учитеља. Улитељ, то вам је стални студент. Ако не учи и не напредује, он се претвара у обичну интелектуалну перику и пудер спреман за пријем у маузолеј или будоар неке академије. Тако мора да се разбије и та илузија: имамо и професоре који ништа не знају, а примају плату као професори. Као што имамо и младе људе који, иако уче, и још нису дипломирали, могу да подучавају и своје колеге, а богами и неке професоре. 

Или заблуда да живот служи да се ужива у њему. У тој хедонистичкој философији за коју је крив Фројд са својом тврдњом да је човјек биће створен за уживање (што, ако се не оствари, води фрустрацијама), ипак, мора да се призна, постоји извјесна срећа: ко се од нас не осјећа лијепо на сједељци са драгим људима и добрим винима и дуванима? Али то није смисао живота: то су паузе, интермеца уживања, који служе само толико колико да се узме дах и да се продужи даље. Ка чему? Ка циљу. Само живот са установљеним циљем води трајној срећи: плитка срећа долази и од папила на језику и од еректилних фалусних елемената, од очију, ушију, мириса и додира. Али свако успостављање животног циља, свака потрага за дубоком и истинском срећом подразумијева разумијевање заблуде да смо на овај свијет дошли да уживамо. Управо супротно: на овај свијет смо дошли да жртвујемо свој живот. Само живот који се жртвује има смисла. А можете да га жртвујете за своју дјецу, за научно откриће (као Никола Тесла, који је од свих уживања које носи живот практиковао само једно – да храни голубове), за своју отаџбину (само прво провјерите да нисте будала коју пуштају у прве борбене редове као топовско месо, зато што за отаџбину власти обично жртвују туђе животе), за умјетничку слику, за хоби, за хуманитарне циљеве и чињење добрих дијела. У сваком случају, живот је одрицање за највиши циљ. На несрећу, данашњи млади људи то не схватају. Сматрају да може да се добије све, чак и диплома, а да се не одрекну или уздрже од нечега – на примјер, од ноћног живота. Оно што је занимљиво јесте да – успијевају. Постоје неке друштвене околности које им иду на руку, очигледно,  

Или данас је нарочито раширена заблуда о храбрости, нарочито политичкој. Три ствари се данас, по заблуди, проглашавају за храброст: лудост (она клиничка), неваспитаност и страх. О лудости, односно о психопатологији, нема потребе да објашњавам било шта. Већ одавно знамо да се лудило прво подало деконструкцији и сиђе са Фројдовог кауча како би ушло у виду разуларене гомиле на окупљалишта свјетске политике. Неки од свјетских лидера имају и фацијалне симптоме „измјештености“ (дислокације), али зато што психијатри ћуте, ти људи и даље воде државе и институције. Неваспитаност је, ипак, посебан балкански специјалитет, који се често сервира као храброст и то опет у политици, а посебно на друштвеним мрежама. Ипак, најинетерсантнији је страх као „мимикрија“ храбрости.

Познато је да се страх пројављује као агресивност (нарочито код животиња, а будући да је пар животиња/човјек данас озбиљно деконструисан, то се дешава и код људи). У једној највише замаскираној форми, страх се појављује као супериорност и самопоуздање. Самопоуздање, на жалост, данас је редован интелектуални „дрес код“ политичарâ. Убјеђени су, наводно, у оно што говоре, убјеђени су у своје квалитете, убјеђени су да је тако како кажу и никако другачије, нису расположени за супротна мишљења, а само је страх афект који не познаје „алтернативу“: фобија од затвореног простора тражи само једно рјешење а то је да се одмах напусти заворени простор и да се не прави компромис ни са каквим другим рјешењем.

Постоји још много таквих заблуда. На сваком кораку. Затрпани смо на једној семиотичкој депонији заблуда. И када би свако од нас, свакодневно, рашчистио по једну од њих, мислим да бисмо много јасније гледали на стварност. И не знам зашто тај рад на сопственом саморасвјетљивању и рашчишћавању са заблудама не би била важнија од добровољног ангажмана у некој партији. Чак мислим да је то и најважнији задатак који човјек треба да себи постави за циљ. Да би био читав/цио, као човјек. Само толико. 

Извор: Теологија.нет 

Уважени посланиче*,

У дан усвајања Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница бићеш на изузетном испиту. Од тога да ли ћеш подизањем руке допринјети изгласавању овог Закона, или руку нећеш подићи, ужасно много тога зависи, како на општем плану, тако и на Твом личном.

Твоја подигнута рука биће Твоје учешће у прогону Цркве Христове које дорамени оним прогонима у вријеме Нерона, Диоклецијана… Она ће Православној цркви у Црној Гори нанијети страшан ударац. И Ђукановић и Пажин Те лажу да није тако. А ударац Цркви није само ударац клиру, него и народу који, уз клир, чини Цркву. А огромна већина народа у Црној Гори изјашњава се православним вјерницима. Дакле, Ти, кога је народ изабрао да га заступаш у највишем државном законодавном тијелу, том народу, ако подигнеш руку на овом гласању, узвратићеш по систему: он тебе хљебом, ти њега каменом. Мање би зла православном народу Црне Горе нанио када би гласао да се сваком његовом припаднику забију клинци испод ноката. Својом подигнутом руком сврстаћеш се међу највеће прогонитеље Цркве новијег доба.

Да ли си православац, неке друге вјероисповијести, или атеиста – у Твојој одговорности у чину који је пред Тобом ама баш ништа не мијења.

На личном плану, бићеш онај којег су проклели свети Петар Цетињски и свети Василије Острошки. Да ли Твоја партијска послушност, која Ти доноси лагодан живот, завређује да уђеш у проклетство светог Петра и светог Василија?

Уважени посланиче,

Исказао си им вјерност када су Те, ових дана, питали да ли ћеш гласати за тај Закон. Прекрши то обећање. Није гријег не испунити обећање да ћеш учинити зло, него је гријех да га испуниш.

Ево Ти прилике да пред собом, пред својом породицом, пред народом, и надасве пред Богом, будеш слободан човјек. Само слободан човјек је Човјек. Раскини те окове којима Те држе свезаног за њихове интересе. То ћеш учинити тако што нећеш подићи руку када изнесу на гласање тај Закон. У Твојој руци сада је Твоја личност, Твоје достојанство Човјека.

Ако имају материјалне доказе да си крао, или да је крао Твој брат, или да си упао у прељубу, или да си учинио било које непочинство, кажи: јесам! Ако Те држе у дуговима, продај што имаш и врати им. Пред собом и пред људима, а тиме и пред Богом, признај своја непочинства и ослободи се. Буди Човјек!

Осјети слободу; то је сласт са којом се не могу мјерити сва задовољста овога свијета у јелу, пићу, сексу, дроги, друштвеном положају. Слобода је сласт која није од овога свијета.

Ако треба да одеш на робију, пођи. Ослободи се робијом!

Није срамота ако своја непочинства јавно признаш, него је срамота ако истрајаваш у њима.

Или ћеш да подигнеш руку и оставиш себе у оковима наклоности режиму којем служиш? Остаћеш роб, плашићеш се и даље своје сјенке; осмјехом ћеш лицемјерити као и до сада… А када дођеш кући, у раскошној фотељи или ђакузију, ако је у Теби остало имало савјети – гадићеш се себе.

И до сада је бивало да си својом подигнутом руком у Скупштини наносио зло црногорском народу. Али то зло неупоредиво је са овим које је сада пред Твојом савјешћу.

Распитај се што се збило са онима који су отимали имање острошког манастира још у вријеме светог Василија, са онима који су порушили цркву Светог Петра Цетињског на Ловћену, са онима који су кршима гађали Цетињски манастир и ћивот светог Петра Цетињског 1991. године… Распитај се што је било са њима и њиховом дјецом!

Е, то што је било са њима и њиховом дјецом очекуј у својој кући ако подигнеш руку када тај проклети Закон изнесу на гласање. И немој, када Ти дијете упадне у дрогу, када пострада у саобраћаној несрећи или се на смрт разболи, или када од Тебе самога, како то рече свети Петар Цетињски, почне „живо месо да отпада“, када Те рак разједе…, немој да се пренемажеш: „Боже, па што сам Ти ја згријешио“. Својим учешћем у изгласавању овог Закона, згријешићеш и Богу и народу. И то – СТРАШНО!

Немој послије да кажеш да нијеси знао. Све си знао, знао си за посљедице свог злодјела, које је далеко веће од рушења цркве на Ловћену. Али, био си кукавица, био си дим од човјека!

Прије него што одеш на то зло гласање, стани пред огледало, погледај се добро, да ли си Човјек или само љуштура од Човјека. И помилуј своју дјецу по глави. У Твојој руци, коју ћеш подићи или не, не само да је Твоја судбина, него је и њихова!

*Не сналазим се баш у тој родној равноправности, па под овим појмом подразумијевам и мушке и женске посланике. Ако за женске посланике напишем „посланице“, звучи неписмено, јер посланице је писао свети Петар Цетињски, свети апостол Павле такође (то су писма), а ако кажем „посланикуше“, звучи непристојно.

Извор: Ин4с