Овај светитељ родио се у граду Патари, у Ликији. Родитељи његови, Теофан и Нона били су људи знаменити, високородни и богати и чинили су многе милостиње према сиромашнима. Био је то велики угодник Божији, велики Чудотворац и изврсни посредник пред Богом. Још као дете дали су га родитељи његови да учи Свето Писмо, те пошто се одликовао природном бистрином ума и руководством Светог Духа, за кратко време стекао је велику мудрост. Име је добио по свом стрицу Николају, епископу града Патаре. Замонашио се у манастиру „Нови Сион“ и још за живота народ га прозва светитељем. Био је изабран за архиепископа града Мира у Ликији, где је и сахрањен након смрти, 343 године. Одатле је под најездом Муслимана, 1087. године, народ склонио његове свете мошти у Бари у Италији. Пренос моштију је извршен по чудесном сновиђењу једног христољубивог, побожног и праведног монаха, коме се јавио Свети Николај и рекао да се његове мошти пренесу у Бари, који је у то време био под православним патријархом. Како је речено тако је учињено. Приликом преноса светих моштију, десила су се многа чудеса. Исцелише се болесни, хроми и слепи, глуви и бесомучни. Та чудеса и чудесна исцељења дешавају се и дан данас. Зато многи хришћански ходочасници походе град Бари, где је временом саграђена и црква у знак захвалности и част његову, и долазе ту из разних крајева света на поклоњење чудесним моштима и кивоту светитеља Николаја.

При преносу светитељских моштију догоде се многа чудеса, како од додира моштију, тако и од мира, које се изобилно точило из моштију. Још се у овај дан спомиње чудо светог Николаја над Стефаном Дечанским, краљем српским; наиме, како је светитељ Николај повратио вид слепоме краљу Стефану (в. 6. децембар).

Тропар:

Приспје ден свјетлаго торжества, град Барскиј радујетсја, и с њим всељенаја всја ликовствујет пјесанми и пјенми духовними; днес бо свјашченоје торжество, в пренесеније честних и многоцјелебних мошчеј, свјатитеља и чудотворца Николаја, јакоже солнце незаходимоје возсија, свјетозарними лучами, разгоњаја тму искушениј же и бјед от вопијушчих вјерно: спасај нас јако предстатељ наш великиј Николаје.

Пећина Светог апостола и јеванђелисте Јована или Пећина Апокалипсе  (грч. Σπηλαιο Αποκαλυψης) је пећина на острву Патмос, у којој је, према Предању, био апостол када му је откривено знање о посљедњим временима. Све што је откривено Јовану, диктирао је свом вјерном ученику Прохору. У пећини су сачувани мјесто гдје је апостол боравио и камена говорница, која је Прохору служила као сто. Може се видјети камење на којем је, према предању, светац спавао (он је положио главу на њих, као на јастук). Према предању, Свети Јован је овдје нашао своје уточиште када је протјеран од стране римског цара Домицијана. Историја Патмоса почиње са Св. Јованом Богословом, 95. године послије Христа. У 14. години владавине римског цара Домицијана, јеванђелист Јован прогнан је из Ефеса у Патмос, јер је проповиједао Христа.
Пећина се налази између луке Скала и града Патмоса. Није баш слична пећини, више је попут цркве у стијени.
Над пећином је саграђена црква, чија се једна бочна капела налази у самој пећини. Изнад улаза у пећину направљен је натпис који обавјештава онога ко улази да је ово „кућа Божја“ и „врата у небо“. Пећина је веома мале величине. На плафону пећине, постоје три веома уочљиве бразде, као посљедице „великог земљотреса“, описаног у Откривењу Јовановом (6,12). Манастир Светог јеванђелисте Јована као и Пећина Апокалипсе 1999. године уврштени су на списак свјетске баштине УНЕСКО-а. Иконе иконостаса у пећини старе су око 400 година.

Припрема вјеронаука.нет

Спомен појаве Часног крста у Јерусалиму. У време цара Констанса, сина Светог Константина, и патријарха јерусалимског Кирила појави се изјутра у девет сати Часни крст над Голготом простирући се до изнад Горе Маслинске. Беше тај Крст светлији од сунца и краснији од најлепше дуге. Сав народ, и верни и неверни, оставише своје послове и у страху и дивљењу посматраху то небеско знамење. Многи неверници обратише се вери Христовој, а тако исто и многи јеретици аријани оставише своју злобну јерес и вратише се православљу. О овоме знамењу написа Патријарх Кирил писмо цару Констансу, који и сам нагињаше аријанству. То се догодило 7. маја 357. године. Тако се и овом приликом показа, да вера хришћанска није у мудровањима светским по чулном разуму људском него у сили Божјој, показаној кроз чудеса и знамења безбројна.

Тропар (глас 8):

Лик Твога Крста, који си од свете горе до Голготе распростро, сада засија јаче од сунца. У њему си показао Твоју силу, Спаситељу, и њиме си оснажио и верни народ Свој: Њиме и спасавај грешне на Земљи, молитвама пресвете Богородице, Христе Боже, и спаси нас.

„Пролог“ Свети Владика Николај

«Човек који је страсно привржен било чему никада неће умаћи од туге.» То су парафразиране речи Преподобног Јована Лествичника. Из тога произилази да је било каква страсна приврженост увек разлог за тугу, а туга у нашем срцу је увек последица страсти. Стога морамо уложити труд да бисмо се ослободили од поменутог разлога како би се наш живот, барем мало, испунио радости.

Страсну приврженост ћемо одредити као снажну наклоност према нечему, што сведочи о слабости људске воље, о немогућности да обуздамо своје жеље и прохтеве. Слаба воља је показатељ болесне душе. На исти начин од млитавих мишића пате дистрофичари који нису у стању да поднесу ни најмањи физички труд. Каљење воље је најважнији задатак за хришћанина, који се постиже кроз непрестано надвладавање наших жеља и намера. За све нас је корисно да се придржавамо једноставног правила: више радимо оно што нам не причињава ужитак. На пример, ујутру на ноге лагане чим се будилник огласи. Прочитати јутарње молитве пре прве шоље кафе. На путу за посао прочитати једно поглавље из Јеванђеља. А још можемо да назовемо добар дан својим суседима ако их сусретнемо у лифту, да се захвалимо чистачици на чистом улазу у зграду, да уступимо место старијим људима у аутобусу. Можемо наставити да ређамо примере, али важно је рећи да обичним људима тешко падају наведени поступци којима служимо Богу и показујемо пажњу према ближњим. Све то нам представља труд. А ту се већ ради о духовном труду који се зове самопринуда.

Страсну приврженост можемо упоредити са зидом који дели човека од Бога. Она у потпуности обузима ум и срце и присиљава човека да јој служи. Страсна приврженост је увек издаја Бога, врста духовне прељубе. Од тога болује већина људи и њихов је живот испразан, испуњен бесмислицама. Место Бога заузели су: новац, култ тела, нескривени егоизам, свакојаке врсте забаве. Страсна приврженост се често појављује у породичном животу када један од супружника ступа у љубавну везу са стране и она може бити толико озбиљна да има моћ да растури брак. Многи су привржени алкохолу, компјутерским игрицама, филмовима страве и ужаса, гледању порнографских сајтова. Познат ми је случај одраслог мушкарца – главе породице и оца двоје деце – који је постао завистан од порнографије. Гледао је те гадне филмове и у присуству своје жене, па чак и мале деце. Куповао је порно часописе и остављао их свуда по стану на видним местима. Ни молбе, ни сцене које је његова супруга правила нису уродиле плодом, њен муж није могао да победи своју погубну приврженост. На крају се ипак дозвао памети. Радио је као возач. Једанпут увече када је споро улазио у гаражу желео је да заустави кола. Међутим, кочница није радила, а папучица је пропала до пода. Кола су се зауставила благо ударивши у ивичњак. Одмах је схватио да су кочнице отказале. У том тренутку чуо је унутрашњи глас: «Ово ти је последње упозорење!!!» Ужаснут, схватио је да су кочнице могле да откажу и усред града на било којој раскрсници! Чим се вратио кући решио се свих поменутих гадости, а затим се покајао због своје погубне привржености – што је најважније.

Људи који су зависни од штетних навика наликују једни другима у томе што им је срце испуњено тугом, то јест они пате и због тога су дубински несрећни.

Савремени човек се често сусреће са немилим догађајима који га доводе у стање блиско тешкој депресији и унинију. Разлог за то су наше неиспуњене жеље. Желимо у овом животу тако пуно ствари, а Бог нам не даје оно што тражимо, а често и одузима оно што сматрамо најпотребнијим. Услед неразумевања ових догађаја многи људи просто дижу руке од свега и мучи их мноштво питања: «Зашто је све тако лоше?», «Зашто уопште живети?» Они који су имали барем мало искуства у «борби са унинијем» дошли су до просте истине: што се више забављаш то је снажнији стисак туге и јада око твога срца. Грешно весеље на кратко време «опија» душу, пружа неку мутну радост, али после неизбежног «мамурлука» живот постаје још потиштенији.

Свет који је одступио од Бога је главни извор обмане човека и најчешћи кривац многих уништених судбина. Човек, предан празнини овога света, никада неће одолети тузи и унинију.

Преподобни Јован Лествичник учи да можемо победити тугу само на један начин – «омрзнућем света». Овај захтев учитеља источног монаштва већина људи није у стању да испуни. Разлог за то лежи у слабој вери и одсуству жеље да нешто променимо у свом животу. Било би корисно за све нас када бисмо поразмислили о речима Светог Писма: «Жалост овог света смрт доноси» (2 Кор. 7: 10). Забављај се колико ти је воља, неће ти од тога бити лакше на души. Духовно опустошење је алармантни знак да водимо бесмислен живот робовања страстима. Туга срца постаје трајно стање, јер се човек одрекао онога што је најважније, а то је Бог. Само нам Бог може вратити заборављену радост, изгубљени мир срца, смисао и циљ живота.

Љубав према овоме свету и живот уз Бога, то су неспојиви појмови. Од нас се тражи да направимо избор, за шта је потребна жртва. Без жртвовања ништа нећемо постићи.

Који је главни показатељ привржености и љубави према материјалном свету? «Лествица» указује да се разлог крије у «страсној привржености било чему што је видљиво». То што је «видљиво», а такође оно што можемо да чујемо, да окусимо, непосредно осетимо, држи нас у ропству. Свети оци су такву приврженост овоземаљским ужицима поредили са орлом, чија се само једна канџа запетљала у омчу. Он узалуд маше крилима, чак се помало и издиже над земљом, али не може да одлети јер је ухваћен у замку. Чак и мала приврженост нечему пролазном ствара стање које је опасно по спасење душе. «Има ли нечег на земљи овој без чега не могу да проживим ниједан дан?» То питање треба чешће да постављамо сами себи.

Приврженост према нечему «видљивом» може попримити разне размере. За некога мисли о смрти, старости, страх од непролазне немоћи и болести могу бити разлог за униније и лоше расположење. Превише удобно живимо и желимо, наравно, све више и више, а што је најважније желимо да будемо бесмртни. Такве тежње говоре о томе да је човек сасвим «прикован» за овоземаљски живот и само се на овом пролазном месту осећа самоуверено и безбедно. Вечност за њега не постоји. Видљиви свет и овоземаљски живот – то су две ствари којима је он «привржен», како пише у «Лествици».

Размере ове привржености могу бити и скромније, али су по духу једнако неприхватљиве Богу. Сетимо се честих навода наших савременика: «Ја ни дана не могу да издржим без телевизора…»; «Не знам како ћу моћи да живим ако угине моја омиљена мачка (или куче)…»; «Мој син је смисао мог живота, ја живим само ради њега…» Многи људи не могу да издрже, а да не попију шољицу кафе, да попуше цигарету, без пријатне купке са чашом вина у руци… Скоро сви патимо од привржености према одећи, храни, сродницима, друговима, навикама, стиловима, начинима живота. А шта ако у једном тренутку све то изгубимо? Добро је ако Бог допусти да нешто од тога изгубимо за живота, али шта ако умремо оптерећени свиме тиме? Шта да чини душа која напушта тело носећи са собом сав тај «видљив», пролазан и материјалан терет?

То што подиже зид између човека и Бога представља озбиљно искушење, које треба да победимо.

Бог у Својој љубави према човеку силно ревнује и не трпи никакве конкуренте. Он који воли све Своје људе савршеном и најчистијом љубављу има пуно право да захтева да Му се та чиста осећања у једнакој мери и узврате.

Оправдане су бриге само за оно што је неопходно у овом пролазном животу. Све што је излишно и сва раскош су попут сидра које привезује човека за земљу. Има ли смисла сакупљати и куповати оно што ће у сваком случају припасти другима у овом животу, или по његовом завршетку? «Јер ништа не донесосмо на овај свет, дакле не можемо ништа ни однети. А кад имамо храну и одећу, овим да будемо довољни» (1 Тим. 6: 7–8).

Завршићемо наш духовни разговор овим речима апостола Павла. Амин.

извор

Наша Православна Црква се молитвено сјећа Праведног Јова 19. маја. 

Зашто пате невини? Зашто добри Бог допушта зло у свијету? У 18. вијеку философ Лајбниц разматрао је ова питања у својој теодицеји (у свом истоименом дјелу), који се трудио да докаже да је овај свијет најбољи од свих могућих свјетова и да постојање зла на свијету не противријечи Божјој доброти, већ је плод слободне воље човјека. Теодикеја  (новолат. Theodicea)- Богооправдање (грана философије и теологије која покушава да помири постојање зла и патње на свијету са постојањем свемогућег доброг божанства). Али неколико хиљада година прије Лајбница, Јов, праведник из сјеверној Арабије, из земље Уз (сматра се да је Јов био Аврамов нећак; био син Аврамовог брата Нахора) поставио је ово питање самом Богу ...

Јов је живио у земљи Узу. Био је богат, добар и праведан, и бојаше се Бога, и уклањаше се од зла (Јов 1, 1). Имао је десеторо дјеце: седам синова и три кћерке. Имао је стоке седам хиљада оваца и три хиљаде камила и пет стотина јармова волова и пет стотина магараца, и веома много слугу.

Једном је Сатана дошао к Богу и почео да тврди да се Јов боји Бога, јер му је Бог дао благостање. Али да ли ће Јов и даље вољети Бога ако му се све ово одузме? „Еда ли узалуд Јов поштује Бога? Ниси ли га ти оградио и кућу његову и све што има свуда унаоколо? Дјела руку његових благословио си, и стоку његову умножио си на земљи. Али пружи руку своју и дотакни се свега што има, да ли ће те онда благосиљати?“

Бог је дозволио да Сатана одузме Јову све што је имао: и богатство и дјецу: „Ево, све што он има предајем у твоје руке; само на њега не дижи руке своје“ (Јов 1,12). Јов је прихватио овај тест и није рекао ни ријеч против Бога: „наг сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ узе, да је благословено име Господње!“ (Јов 1, 21).

Тада је Сатана послао зли пришт од пете до тјемена на Јова. Јов је избачен из града, био је присиљен да сједи у прашини поред пута и са свог тијела  цријепом струга ране, и да сједи у пепелу. Видјевши муку свог мужа, Јовова супруга предложила му је да хули на Бога и да одмах умре. Али Јов је остао упоран те јој рече: „говориш као луда жена; добро смо примали од Бога, а зла зар нећемо примати?“ (Јов 2, 10).

Јов се молитвом обратио Богу. Тугујући, замолио је самог Бога да свједочи о његовој невиности. А Господ му одговори. Био је то, како би сада рекли, асиметричан одговор. Показао му је љепоту створеног свијета, а ово је сама појава Господња, Његове ријечи – су постале одговор за Јова.

Праведни Јов тада рече: „Ушима слушах о теби, а сада те око моје види. Зато поричем, и кајем се у праху и пепелу“ (Јов 42, 6). И Господ поврати што бјеше узето Јову пошто се помоли за пријатеље своје; и умножи Господ Јову двојином све што бјеше имао. Јов је поживио још 140 година и умро у дубокој старости. Ипак, не може се сматрати да Књига о Јову даје универзални, логички досљедан одговор на питање које је поставио Лајбниц. Умјесто тога, даје кључ одговора. Прави одговор је немогућ без Спаситеља Христа, без Благе вијести. А можда је смисао присуства Књиге о Јову у Старом завјету да покаже да Стари завјет није самодовољан. Да је ово припрема за она откривења која ће човјечанство примити кроз Христов долазак и биће запечаћено у Новом завјету и црквеном предању.

Припремио сајт вјеронаука на основу материјала фома.ру

Хтео бих да се дотакнем теме за којом постоји велика потреба, али која из неког разлога спада у низ „табу“ тема о којима се данас у Цркви углавном ћути. У питању је тема здраве сексуалности, односно односа у браку и слободе коју Црква суштински даје и поштује, али коју поједина свештена лица, нажалост, потпуно нарушавају.

У сферу у коју се сама Црква не меша, неретко задиру поједини „духовници“, прописујући разноразну сумњиву „духовну“ литературу — и то често насупрот јасним речима светог Писма, а видећемо и светог Предања.

Ако вам је веома важно да о овој теми чујете управо ставове глас Предања, глас свете Православне Цркве, у личности Јована Златоустог имате све — нико од њега није већи ни као монах, ни као водитељ људских душа ка спасењу. Он је имао веома разумну и умерену позицију у вези са овом деликатном темом. Иако је био изразито строг према греху прељубе, у својим делима је изнова наглашавао узвишеност брачних односа које је Бог благословио у оквиру законитог брака. Он у својим беседама јасно указује на то да је примарна улога брака заправо чување међусобне верности и чисте љубави кроз законите брачне односе, који су једнако важан благослов као и рађање деце. Иако су његове речи написане пре више од хиљаду година, оне су и данас изузетно актуелне. Зато је од кључне важности да се савремени хришћани који живе у браку упознају са њима.

Хајде да погледамо шта о овом осетљивом и изузетно важном делу брака говори неоспориви ауторитет попут Светог Јована Златоустог. Он је немерљиво већи монах и духовник од свих савремених монаха који се неумесно мешају у интимне односе људи који код њих за духовни савет и исповест. Саветујем вам да се вратите и више пута пажљиво прочитате мисли овог великог Светитеља; то вам може помоћи да се ослободите савремених „наука и заповести људских“ (Мт. 15:9). Ако сте у браку, не покушавајте да живите као монаси, посебно ако ће то угрозити ваш брак. Самовољно претварање брака у манастир унутар четири зида није подвиг, већ опасан пут који, супротно Божијој вољи, често води ка раздору, прељуби и емоционалном удаљавању супружника.

* * * * * * *

I
Сексуалне жеље и односи нису греховни сами по себи,
већ само када долази до њихове злоупотребе.
II
Сексуална привлачност људског тела постоји управо да би се оснажио брачни живот
III
Телесна привлачност између мушкарца и жене има велику силу
IV
Човек који улази у блудне везе је жалостан и несрећан
V
Срећи у браку помаже одсуство неуредних телесних односа пре брака
VI
Рани бракови избављају од сексуалних искушења
VII
Брачни односи нису предодређени само за рађање деце
VIII
Задовољство о интимних односа у законитом браку је природно и нормално, за разлику од односа „са стране“
IX
Избегавање брачних дужности без обостране сагласности представља преступ
X
Супружничке односе је даровао Бог и они не могу да буду повод за стид, за разлику од блудних веза
XI
У настављању интимног живота код старијих супружника нема ничег за осуду

* * * * * * *

I Сексуалне жеље и односи нису греховни сами по себи, већ само када долази до њихове злоупотребе.

„Телесна жеља (похота) не представља грех, али када дође до неумерености и када нема жеље да се остане у граници законитог брака, када почиње да наскаче на туђе жене, тада постаје прељуба. Али ово није од телесне жеље (саме по себи), већ због неумерености у њој“.[1]

„Блудник је нечист не због телесног спајања, већ због карактера свог поступка, јер он унижава женственост; исто као што међусобно вређају једни друге оне који чине да је жена заједничка, кривећи законе природе, јер жена мора да буде жена само једног човека.“[2]

„Ако би се телесно спајање називало скрнављењем, онда би и брак био то исто. Дакле, скрнављење се не огледа у телесном спајању, већ у греху, у нарушавању закона. Управо грех и чини срамотним телесно спајање.“.[3]

II Сексуална привлачност људског тела постоји управо да би се оснажио брачни живот

„(Телесна) лепота служи као потпора брака – јер људе веома привлачи тело. Пошто нам је дат тежак и напоран живот, дарована нам је и одређена утеха. Одатле се разгорева љубав која обухвата све. Господ је предвидео и употребио много средстава да брачни савез остане нераскидив. Али, рећи ћеш, лепота је на почетку представљала саблазан. Видећи синови Божји кћери човечије како су лепе, узимаше их за жене које хтеше (1. Мојс. 6:2). Није лепота била саблазан, већ исквареност ових људи. Бог је створио жене лепим не да би оне биле бестидне, већ да би свако волео своју жену“.[4]

„Ако хоћеш да гледаш и да се наслађујеш погледом, онда гледај непрестано на своју жену и воли је; ово не брани никакав закон. Ако будеш гледао за туђом лепотом, увредићеш и своју жену скрећући поглед са ње, али и ону на коју гледаш, јер је се дотичеш упркос закону. Нека је ниси дотакао руком, међутим, дотакао си је својим очима“.[5]

„Склони око твоје са жене лепе и не гледај љубопитљиво красоту туђу (Сир. 9:8). Није рекао просто не гледај, већ је додао на туђу лепоту. Следи да он одобрава насладу сопственом женом“.[6]

III Телесна привлачност између мушкарца и жене има велику силу

„Заиста, ова љубав је снажнија од сваке тираније. Снажне су и друге страсти, али ова страст има такву силу која никада не слаби. У самој нашој природи постоји нека страсна жеља, нама несхватљива, која сједињује ова тела (мужа и жене)“.[7]

IV Човек који улази у блудне везе је жалостан и несрећан

„Ко даје блудницама тај постаје смешан и срамотан; имаће много свађа и кратко задовољство, боље је рећи, ни то кратко задовољство неће добити. Колико год буде давао одбаченим женама, они му нимало неће бити захвалне; Јер је курва дубока јама, а тесан студенац туђа жена (Приче 23:27). Притом је тај род бестидан и Соломон љубав такве жене пореди са паклом. Она се умирује само онда када види свог љубавника да више нема ништа. Боље је рећи, она се не умирује ни тада, већ се још више велича, гази онога који лежи на земљи, предаје га великом ругању и толико му наноси зла да се то не може ни описати“.[8]

V Срећи у браку помаже одсуство неуредних телесних односа пре брака

„Заиста, ако он ступи у брак са непорочном девојком, ако буде знао само њено тело и љубав ће бити пламенија и биће више страха Божијег. Брак ће заиста бити частан, повезујући чиста и неупрљана тела, а деца ће бити испуњена сваког благослова. Младожења и невеста ће угађати једно другоме, јер будући да нису упознати са навикама других људи, потчињаваће се једно другом међусобно.“[9]

VI Рани бракови избављају од сексуалних искушења

„Када син порасте, пре него што оде у војску или у други начин живота, побрини се за његов брак. Ако он буде знао да ћеш му довести невесту и да је остало још мало времена до брака, онда ће бити у стању да стрпљиво претрпи пламен (страсти). Ако он буде схватио да ти не мариш за то, да отежеш, очекујеш када ће почети да зарађује много да би га онда оженио, онда ће, почевши да очајава од дугог чекања, лако да се устреми ка блуду“.[10]

VII Брачни односи нису предодређени само за рађање деце

Брак је дат ради рађања деце, али још више за гашење природног пламена. Сведок овоме је Павле који говори: Али због блуда сваки нека има своју жену, и свака нека има својега мужа. (1 Кор. 7:2) Није рекао: „ради рађања деце“. Па опет да се састанете (1 Кор. 7:5) – ово заповеда не да би их учинио родитељима мноштва деце, већ ради чега? Да вас сатана, говори, не искушава. Настављајући даље, није рекао: „ако желе да имају децу“, већ шта? Ако не могу да се уздржавају, нека се жене и удају. (1. Кор. 7:9)

На почетку је брак имао, као што сам рекао, два горепоменута циља, али касније, када се напунила земља и море и цела васељена, остало је само једно назначење – искорењивање неуздржања и разврата; јер за људе који се и сада још увек предају овим страстима, желе да воде живот свиња и да се кваре у нечистим уточиштима, брак је и те како користан, јер их ослобађа од нечистоте и таквих потреба и чува их у светости и честитости“.[11]

VIII Задовољство о интимних односа у законитом браку је природно и нормално, за разлику од односа „са стране“

„Зашто јуриш задовољство које те води ка осуди, ствара пропаст, наноси неизлечиву рану, када можеш да добијаш задовољство без подвргавања било каквом злу? Са својом женом је и задовољство и безбедност и покој и част, лепота и добра савест; а тамо велика горчина, велика штета, непрестана осуда… На тај начин, човек који жели задовољство нека управо и избегава односе са блудницом, јер нема ничег горег од те навике, ништа непријатније од таквог односа, ништа горе од те нарави. Благословен да је извор твој, и весели се женом младости своје; Нека ти је као кошута мила и као срна љупка; дојке њезине нека те опијају у свако доба, у љубави њезиној посрћи једнако. (Приче 5:18-19). Имајући чист извор, зашто би трчао ка блату, испуњеном нечистоћом, које заудара паклом и неизрецивом казном? Какво оправдање ћеш имати, какав опроштај?“[12]

„Дакле, сматрај друге жене као каменим, знајући да ако након уласка у брак будеш гледао похотним очима на другу жену, макар то била блудница или то била удата, ти ћеш бити крив за грех прељубе. Сваки дан себи понављај ове речи. Ако будеш видео да се у теби буди похота према другој жени и због тога ти се твоја жена буде чинила непријатном, уђи у клет своју, отвори ову књигу, узми као саветника Павла и непрестано понављајући ове речи, угаси пламен. На тај начин, твоја жена ће ти поново бити пожељна, јер таква жеља неће гасити твоје добро расположење према њој. И само да ћеш више желети своју жену, већ ћеш и ти сам бити много племенитији и достојнији поштовања. Не, заиста нема ничег срамотнијег од човека који блудничи након брака. Он осећа стид не само пред својим тастом, пријатељима и пролазницима већ и пред својим слугама… И не само што га стиже ово зло, већ му и сам његов дом постаје неподношљивији од сваке тамнице, јер пред очима стално има ону коју жели, стално машта о блудници… Дакле, када видиш блудницу која те саблажњава, заводи, жели твоје тело, реци јој: „Ово тело није моје, оно припада мојој жени. Ја не смем да га злоупотребљавам и да га дајем другој жени“. Нека тако поступа и жена. У овоме њих двоје имају потпуну једнакост.“[13]

IX Избегавање брачних дужности без обостране сагласности представља преступ.

На ово искушење „са десне стране“ које гура супружника у прељубу, свети Златоуст посебно обраћа пажњу, јер су у његово време, као и данас, постојали верујући који су због тобожње побожности почели да избегавају телесне односе иако друга половина то не жели.

„Жена која се уздржава против воље мужа не само да ће бити лишена награде за уздржање, већ ће дати одговор и за његову прељубу и то строжије од њега самог. Зашто? Зато што га она, лишавајући законитог односа, гура у бездан разврата. Ако она нема право да чини ово ни на кратко време без његове сагласности, какав опроштај може да добије ако га непрестано лишава ове утехе? Али шта, рећи ћеш ми, може да буде теже од ове претње? И ја говорим то исто. Зашто подвргаваш себе томе? То си требала да промислиш пре брака, а не након брака“.[14]

„Жена не сме, говори Павле, да се уздржава против воље мужа али ни муж не сме да се уздржава против женине воље. Зашто? Зато што од таквог уздржања настаје велико зло; од тога често настају прељубе, блудничење и хаос у кући. Јер ако се неки, имајући жене, упуштају у прељубе, тим више ће се предавати томе када буду лишавани ове утехе. Добро је рекао Павле не забрањујте се. То што је овде назвао лишавањем, пре тога је назвао дужношћу да би показао колико је велика њихова узајамна зависност: уздржавање једног насупрот воље другог значи лишавање, а ако је по вољи – онда није лишавање. Дакле, ако ти узмеш од мене нешто са мојом дозволом то за мене неће бити лишавање; лишава ме нечега онај ко узима против моје воље и насилно. Ово чине многе жене чинећи велики грех против правде и дајући мужевима повод за разврат и доводећи све у неред. Изнад свега треба гледати једнодушност; она је важнија од свега. Ако хоћеш, доказаћу ти то примером. Ето, нека су муж и жена заједно и нека жена почне да се уздржава када муж то не жели. Шта ће се догодити? Зар неће он почети да се предаје прељуби, или ако то и не учини, зар неће бити жалостан, бити узнемирен, раздражљив, свађати се и изазивати жени многе непријатности? Каква је корист од поста и уздржања, када се нарушава љубав? Никаква. Колико се огорчености не може избећи из овога, колико раздора, колико муке! Ако у кући муж и жена нису међусобно сагласно, онда њихов дом није ништа боље од лађе коју савлађују таласи, на којој се капетан не слаже са кормиларом. Зато апостол и говори: Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви (1. Кор. 7:5). Овде он мисли на молитву која се врши са посебним напором, јер ако би апостол забрањивао молитву људима који имају телесне односе у браку, где би се онда нашло време за непрестану молитву? Следи да можеш да имаш и телесне односе са женом и да се молиш; али је молитва уз уздржање савршенија… брачна дужност само одвлачи од такве молитве, али не ствара оскрнављеност.“[15]

X Супружничке односе је даровао Бог и они не могу да буду повод за стид, за разлику од блудних веза.

„Знам да се многи стиде онога о чему говорим; узрок томе је неумереност и неуздржаност. Ово о чему говорим трпи унижење зато што се код нас бракови склапају на тај начин – због тога што их кваре, а брак нека буде у свему частан и постеља брачна чиста (Јевр. 13:4). Какав онда стид ако је брак частан? Зашто да црвениш због онога што је чисто? То је својствено само јеретицима, а још и онима који доводе себи развратне жене. Зато и желим да очистим брак, да га узведем на онај степен благородства који му приличи и самим тим да затворим уста јеретицима. Посрамљен је дар Божији, корен нашег постојања. А све зато што око овог корена има много ђубрива и нечистоће. Очистимо га својим разумом“.[16]

XI У настављању интимног живота код старијих супружника нема ничег за осуду.

„Онога ко живи на законити начин са женом чак до старости нико неће почети да осуђује; док користољубивог осуђују сви; чак су и многи од спољашњих (незнабожачких) философа презирали богатство, а жене – никада. Толико је ова страст снажнија од страсти за богатством. Међутим, пошто је наша реч усмерена ка Цркви, наводићемо доказе из Писма, а не од споља. О страсти за богаћењем, Павле скоро у виду заповести говори следеће: кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни (1. Тим. 6:8), док о женама следеће: Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви, па опет да се састанете.“[17]

Станоје Станковић

[1] Беседы на послание к Римлянам, 13 // Творения. Т. 9. Кн. 1. СПб., 1903. С. 636-637.

[2] Беседы на послание к Титу, 3 // Творения. Т. 11. Кн. 1. СПб. 1905. С. 860.

[3] https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/besedy-na-poslanie-k-efesjanam/24

[4] Толкование на книгу пророка Даниила, 1 // Творения. Т. 6. Кн. 2. СПб., 1900. С. 492-493.

[5] Беседы на Евангелие от Матфея, 17 // Творения. СПб., 1901. Т. 7. Кн. 1.

[6] Толкование на книгу пророка Даниила, 1 // Творения. Т. 6. Кн. 2. СПб., 1900. С. 492-493.

[7] https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/besedy-na-poslanie-k-efesjanam/20

[8] https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/besedy-na-evangelie-ot-ioanna/87

[9] https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/tolkovanie-na-pervoe-poslanie-k-fessalonikijtsam/5

[10] https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/tolkovanie-na-pervoe-poslanie-k-fessalonikijtsam/5

[11] Книга о девстве, 19 // Творения. СПб., 1895. Т. 1. С. 307. Эту же мысль святитель повторяет и в более поздней своей проповеди. См. Беседа на слова апостола: «Но, во избежание блуда, каждый имей свою жену» (1Кор.7:2) // Творения. Т. 3. Кн. 1. СПб., 1897. С. 208-209.

[12] https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/besedy_o_brake/#0_3

[13] https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/besedy_o_brake/#0_1

[14] https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/kniga_o_devstve/#0_48

[15] Беседы на первое послание к Коринфянам, 19 // Творения. Т. 10. СПб., 1904. С. 178-179.

[16] https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/tolkovanie-na-poslanie-k-kolossjanam/12

[17] См. Беседы на послание к Титу, 5 // Творения. Т. 11. Кн. 1. СПб. 1905. С. 869.

извор

Године 1237. мошти Светог Саве су пренете из Трнова у манастир Милешеву. Oвога дана установљено је у нашој светој Српској православној цркви да се празнује пренос моштију светог и богоносног оца нашег Саве, равноапостолног просветитеља и учитеља Српског. Пренос моштију Светитеља Саве I би за време благочестивог краља српског Владислава 1237 године, и то из Трнова у манастир Милешево. А то би овако:

Пошто прође година дана од блаженог уснућа Светога Саве, (које би 13 јануара 1236 г.) и од сахране светог му тела у Трнову, у цркви Св. Четрдесет Мученика, свеблажени намесник његов архиепископ Арсеније ражали се за Светим као за својим оцем и учитељем, па дође благочестивом краљу Владиславу и рече му: “Није лепо ни пред Богом ни пред људима оставити оца нашег, равноапостолног учитеља, дарованог нам од Христа, који је многе подвиге и безбројне труде поднео ради Српске земље и украсио је црквама, краљевством, архиепископским престолом, епископима, и свима уставима и законима, да његове свете мошти леже ван његова отачаства и престола његове Цркве, у туђој земљи. Твоја је дакле дужност, да га на сваки начин из туђе земље пренесеш у његово отачаство”.

Краљ се веома обрадова предлогу архиепископа Арсенија, па посла свог најугледнијег благородника к своме тасту бугарском цару Асепу са молбом да му да тело Светога Саве, стрица, учитеља и заштитника свога. Прочитавши писмо, и чувши и усмену молбу од самог посланика, цар Асен се ожалости, и одговори: “Када би Свети и свето тело његово лежало у нас без части и пажње, праведно би било да га тражите да бисте му указали поштовање. Али, пошто се Свети упокојио у Богу међу нама, и пошто његово свето тело, као што видиш, лежи у цркви Божјој са великом почашћу, шта онда задајете труда и Светоме и нама, тражећи га?” И тако га отпусти празних руку.

Краљ Владислав опет посла к цару Асену још већи број благородника, молећи и говорећи: “Ако сам нашао милост пред тобом, родитељем мојим, не затварај од мене отачко милосрђе; не остављај ме да се тугом потапам у животу свом. Дај ми свете мошти светог господина мог и оца, да их пренесем у своје отачаство”. Цар беше у недоумици шта да ради, јер је сматрао да, лишити се Светога, то је као лишити се царства. Онда призва патријарха и своје саветнике, и питаше их шта да ради, а они му рекоше да нипошто не даје тело Светога, пошто велможе и сав град негодују због тога. Тада цар написа утешно писмо своме зету, краљу Владиславу, па додаде и ово: “Када је Богу било угодно да се Свети упокоји међу нама, Христовим вернима, онда ко сам ја да се противим вољи Божјој, или да се дрзнем узнемирити гроб и свете мошти Светога, утолико пре што Свети ништа није завештао односно свог преношења? Све, дакле, што год желиш и молиш од мене, сине мој, радо ћу учинити; само ме немој приморавати на оно што је немогуће учинити, јер ми и патријарх и велможе и сав град то забрањују”.

Видећи да је цар неумољив, краљ Владислав беше у недоумици шта да ради. Но бојећи се укора и срамоте од људи и гнева од Бога, Владислав се реши да сам иде своме тасту. И посла пред собом гласнике, да долази са много својих благородника, епископа и игумана. Цар Асен дочека свога зета далеко испред града са сваком почашћу и љубављу. Но краљ Владислав, пре но што уђе у царске дворе, замоли цара за допуштење да са свима својима оде најпре у цркву Св. Четрдесет Мученика, да се поклони своме оцу и учитељу и великом Божјем угоднику. Проливајући горке сузе и ударајући главом о земљу пред гробом Светога, краљ Владислав му се исповедаше као живоме и мољаше га да му опрости ако му је што сагрешио. И говораше: “Знам, оче, знам, мој грех најпре учини да ти побегнеш од мене и да се преставиш ван свога отачаства, а и сада опет окамењује царево срце да нам те неда. Но сажали се на мене и превиди грехе моје! Иако због грехова мојих нисам достојан назвати се син твој, ипак ме не одгуруј као пород брата твога, и прими мене који се кајем пред тобом, оче! Види моју тугу и труд мој тебе ради, и чуј веру моју. Не остављај отачаство твоје ради кога си поднео многе подвиге и трудове, нити ме облачи у стид и срамоту, боравећи у туђој земљи. Твојим молитвама к Богу усаветуј цара да моју молбу о теби испуни, да се не вратим празан и безнадежан и будем осрамоћен немајући тебе са собом, оче”.

Тако се Владислав са плачем дуго мољаше над гробом, да му и лице отече од многих суза. А цар га позва у двор, и приреди му славље велико. Но идуће ноћи цару се јави у сну анђео Божји у облику Светога Саве и нареди му да да Светога, да га однесу у земљу народа његова. Цар се силно препаде због тога, и сутрадан исприча своје виђење патријарху и велможама. Они му рекоше да је сан истинит и да је то посета од Бога ради Светога, и саветоваху цара да да Светога да га однесу у његову земљу, да му царство не би снашла нека беда. И тако цар, дозвавши свога зета Владислава, испуни његову молбу и дозволи му да узме тело Светитељево.

Владислав, који није очекивао да ће тако лако добити дозволу од свога таста, радосно се поклони цару и из све душе му захвли, јер свом душом осећаше да се тиме обогатио богатством драгоценијим од свих царских ризница. Пошто са епископима у храму би отслужена света Литургија, онда би отворен његов чесни гроб. Тело Светога би нађено потпуно цело и нетљено, и као да спава; власи главе и брада његова беху светле и целе, и миомир као најлепши мирис разли се по целом храму. Тако исто и дрво и прах гроба Светитељевог Бог обогати пријатним мирисом и исцељењима, тако да, чувши за све то, трновски грађани се у гомилама скупише да виде Светога и добију од њега исцељење од својих недуга. И догодише се тада многа чудесна исцељења, о којима се говори опширније у Житију Светитељевом (под 14. јануаром). Чувши за многа чудеса Светога, краљ Владислав се побоја да се цар не покаје што је пристао да носе Светога, па заповеди да одмах подигну Светога и крену на пут у Србију. А грађани Трнова, а и они из унутрашњости, дуго су потом долазили к Светитељевом гробу, доносили своје болеснике, и добијали исцељења.

Носећи свете мошти светог стрица свог у своју земљу, благочестиви краљ Владислав радосно хиташе испред кивота, као некада цар Давид испред Ковчега Завета, појући псалме. А кад се приближи са светим моштима Светога, блажени архиепископ Арсеније изађе на сусрет са епископима, игуманима, благородницима и мноштвом верујућих, и учинише достојно поклоњење Светоме, и целиваше свете мошти његове као Божјег угодника. Кад народ Српски чу о доласку Светога, сливаше се са свих страна да види и да се поклони. А Бог богато даваше благодат од моштију Светога онима који их се са вером дотичу. И многи болесници молитвама Светога добише исцељења од недуга својих. Краљ и архиепископ, са епископима, игуманима, монасима, благородницима и мноштвом народа, ношаху Светога у великој радости са псалмима и песмама. И кад стигоше у манастир Милешево, задужбину краља Владислава, ту га у цркви Светог Вазнесења Господњег чесно положише у гроб који му краљ Владислав беше спремио. И благочестиви краљ приреди велико празнично славље у спомен Светога Саве.

После не много времена, једном богобојажљивом и побожном преподобном старцу у манастиру Милешеву јави се у сну Свети Сава говорећи, да његове свете мошти изваде из гроба и положе их испред гроба у цркви. То би учињено: подигоше из гроба пресвето тело његово читаво и нетрулежно и миомирисно, и ставише га напред у цркви, свима на виђење, поклоњење и исцељење. И потом бише од светих моштију многа чудесна исцељења, као што о томе опширно говоре животописци Светога – Теодосије и Доментијан.

Молитвама Светога оца нашег Саве Чудотворца, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј Српски род и све Православне, Aмин!

Присуство моштију светитеља Саве у Србији имало је црквено-религиозни и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као светитељ Сава, почев од његовог времена до данашњих дана. Над његовим моштима крунисан је 1377. године босански бан Твртко за краља Срба и Босне. Стефан Вукчић Косача, хумски војвода, назива себе 1448. године “херцегом (тј. војводом) од светог Саве”. Култ овога српског свртитеља окупљао је све јужнословенске народе, а посебно православне Србе; његовом гробу долазили су на поклоњење и римокатолици и муслимани. Жан Шесно (1547) и Катарин Зен (1550) забележили су да муслимани поштују гроб светитеља Саве и да га се боје. Бенедикто Рамберти је оставио сведочанство из 1553. године да Турци и Јевреји дају већу милостињу манастиру Милешеви неголи Срби.

Овде је прилика да се сумарно прикаже у чему се састоји јединственост Савиног лика – Сава је први владарски син који стиже на Свету Гору са жељом да се замонаши; Савин отац Стефан Немања је први владар који као монах стиже на Свету Гору са жељом да ту остане до краја; Сава постаје познат по својој ревности и подвигу и ништа мањој дарежљивости свим светогорским обитељима; оснива српски манастир који одмах улази међу четири водеће обитељи на Атосу (после Велике лавре, Ватопеда и Ивирона) са посебним правима; у Кареји оснива ћелију са устројством дотле непознатим на Светој Годи; ове две установе добијају свој посебни типик; Савин отац Симеон улази у списак светогорских светитеља који није дуг, те се стога ту тешко стиче место; у тешким временима латинске окупације тек преко Саве успоставља се веза Свете Горе и византијског цара у Никеји као њеног законитог господара; Сава је оснивач и први поглавар самосталне Цркве у Срба. Сава крунише првог и дотле јединог православног краља; са своја два путовања у Свету земљу спада међу највеће путнике свога времена. Сава је писац, дипломата који лично иде у мисије највећег ризика, што се ретко среће пре и после њега (боравак у Солуну и Цариграду за време латинске власти, кад ту није било места за православног епископа); по биографу, добијао је победе без рата; после упокојења и прогласа за светитеља добија штовање и у Цркви и у народу подједнако као што је имао и за живота; уз то, спаљивање моштију неког светитеља није честа појава.

О столовању Арсенија његов биограф говори наизглед опширно, али са мало чињеница. Житије има тон проповеди са циљем да поучи, не да саопшти. Оваква намена житија назире се већ из наслова Теодосијевог списа Житије и подвиг у пустињи са оцем и засебно путовања, а делимично и приповедање о чудесима светог оца нашег Саве, првог архиепископа и учитеља српског… Већ из овога се види да ту неће бити речи о Савином управљању Црквом. Тога се држао и архиепископ Данило у својим биографијама архиепископа. Ускраћивањем конкретних података о архиепископу Арсенију биограф наноси „штету” и манастиру Жичи, јер тиме и знања о њој су оскудна. За време столовања овог јерарха мало смо обавештени и о политичкој историји српске државе. Звучи необично, али захваљујући Савиним биографима, боље познајемо прве три деценије 13. века него следеће три.

Спаљивање моштију Светог Саве

Сваке године, 10. маја, Српска Православна Црква молитвено се сећа и обележава дан спаљивања моштију Светог Саве Српског. Године 1594. на београдском брду Врачар, турски војсковођа Синан-паша сурово кажњава Србе. Те године банатски Срби су подигли устанак против турске власти. Лик српског великана ношен је на заставама. Као казну за ову буну у крви угашеној, Синан-паша је наредио да се мошти највећег српског светитеља донесу из манастира Милешеве, где су се налазиле преко 350 година, и спале. То је требало да уништи светитељев велики култ у народу, а са њим и све наде за ослобођење од османлија. Мошти Светог Саве биле су, по речима историчара, „извор српског државног легитимитета“ и „симбол српских традиција о држави и независности“. Како бележе савременици, овај злочиначки чин је био пропраћен непогодом, градом и олујом. Пепео просветитеља српског био је разнет на све стране.

И где год је трунка пепела му пала,
ту је нова љубав к’ роду засијала!

Јован Јовановић Змај

https://mitropolija.com/2026/05/18/prenos-mostiju-svetoga-save-prvog-arhiepiskopa-i-prosvetitelja-srpskog-3/

Свети праведни Јов бејаше из племена Авраамова; живљаше у земљи Узу[1], у Арабији. Јов беше човек истине, беспрекоран, праведан и благочестив, и уклањаше се ода зла. Он имађаше седам синова и три кћери. И имаше стоке седам хиљада оваца и три хиљаде камила и пет стотина јармова волова и пет стотина магараца, и веома много слугу; и дела његова беху велика на земљи; благородством и честитошћу то беше највећи од свих људи на Истоку. И синови његови састајаху се, и даваху гозбе код куће, сваки свога дана, и слаху те позиваху три сестре своје да једу и пију с њима. Синови Јова живљаху међусобно у толикој љубави и слози да, иако становаху у засебним кућама, ипак никад не вољаху један без другога јести или пити. Тако, једнога дана они обедоваху заједно код најстаријег брата, а другога дана код другога брата, и на такав начин обредивши се за седам дана, они опет почињаху од најстаријега. А те гозбе њихове биваху умерене и чесне, уредне и тихе, без пијанства, нереда и граје. Јер добри и праведни отац њихов не би допустио скупове, на којима би имао удела грех преједања, пијанства и непристојности, већ би их сигурно забранио. Али он, видећи њихову добру нарав и кротост и толику међусобну љубав која се ретко сусреће међу браћом, не забрањиваше им гозбе већ уживаше у томе. И кад би се они обредили гозбом у току седам дана, Јов је слао к њима опомињући их и саветујући, да сваки брижљиво испита своју савест, није ли што сагрешио речју или мишљу противу Господа, јер се праведни Јов веома бојаше Бога, и то се бојаше не страхом роба већ cтрахом синовље љубави, и брижљиво пажаше на себе и на сав дом свој, да се не учини нешто што би разгневило Господа Бога.

Но богобојажљиви праведник не само упућиваше децу своју да воде беспрекоран живот и да ни у мислима не греше пред Творцем својим, него и сам, устајући рано приношаше жртве паљенице према броју свију њих за грехе њихове, јер говораше Јов у себи: може бити да су се огрешили синови моји и похулили на Бога у срцу свом. Тако чињаше праведни Јов сваки пут (Јов. 1, 5).

Једнога дана анђели Божји, чувари рода људског, изађоше пред Господа да Му поднесу људске молбе и изложе њихове сваковрсне невоље. Са њима изађе пред Господа и Сатана, кушач и клеветник људски, и то не као онај који може заједно са анђелима предстати Богу на небу, одакле је збачен, већ стојећи издалека ван неба пред свевидећим оком Божјим. И речe Господ Сатани: Откуда идеш? А Сатана одговори Господу и рече: Проходих земљу и обилазих. А рече Господ Сатани: Јеси ли видео слугу мога Јова? Нема онаквога човека на земљи, добра и праведна, беспрекорна и благочестива, који се боји Бога и уклања се ода зла. А Сатана одговори Господу и рече: Еда ли узалуд Јов поштује Бога? Ниси ли га ти оградио и кућу његову и све што има свуда унаоколо? Дела руку његових благословио си, и стоку његову умножио си на земљи. Али пружи руку своју и дотакни се свега што има, да ли ће те онда благосиљати? На то Господ рече Сатани: Ево, све што он има предајем у твоје руке; а њега самог да ниси дарнуо. И отиде Сатана од Господа (Јов. 1, 6-12).

Једнога дана кад синови Јовљеви и кћери његове јеђаху и пијаху вино у кући свог најстаријег брата, гле, дође гласник Јову и рече: Волови ораху и магарице пасијаху покрај њих, а грабитељи дођоше и отеше их, и побише момке мачем; и само ја један утекох да ти јавим. Док овај још говораше, дође други гласник и рече Јову: Огањ спаде с неба и спали овце и момке, и прождре их; и само ја један утекох да ти јавим. Докле овај још говораше, дође трећи гласник Јову и рече му: Халдејци у три чете ударише на камиле и отеше их, и побише момке мачем; и само ја један утекох да ти јавим. Док овај још говораше, дође нови гласник и рече Јову: Синови твоји и кћери твоје јеђаху и пијаху вино у кући свог најcтаријег брата; утом изненада наиђе страшна олуја из пустиње, удари у четири угла од куће, те паде на децу и погибоше; и само ја један утекох да ти јавим. Чувши то, уста Јов и раздра плашт свој, и остриже главу своју, и посу је пепелом, и павши ничице поклони се Господу, и рече: Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити у утробу матере земље. Гоcпод даде, Господ узе; да је благословено име Господње. Уза све то не сагреши Јов пред Господом ни срцем ни устима, јер не рече ништа безумно и нетрпељиво противу Господа (Јов. 1, 13-22).

Опет једнога дана дођоше анђели Божји да стану пред Господом; а дође и Сатана. И рече Господ Сатани: Откуда идеш? А Сатана одговори: Проходих земљу и обилазих. И рече Господ Сатани: Јеси ли видео слугу мога Јова? Нема онаквога човека на земљи, добра и праведна, беспрекорна и благочестива, који се боји Бога и уклања се ода зла, и још се држи доброте своје, премда си измолио његово имање и низашта погубио му децу и момке. А Сатана одговори Господу и рече: Кожу за кожу, и све што човек има даће за душу своју. Него пружи руку своју и дотакни се тела његовог и костију његових, и онда ћеш видети да ли ће те благосиљати. А Господ рече Сатани: Ево ти га у руке; само му душу чувај (Јов. 2, 1-6).

И отиде Сатана од Господа, и удари Јова злим приштем од главе до пете, те он узе цреп па стругаше гној свој; и сеђаше на ђубришту изван града. А кад прође много времена, жена Јовљева рече Јову: Докле ћеш трпети? Ево, почекаћу још мало у нади на cпасење. Ето, нестаде са земље спомен твој – синови твоји и кћери твоје, које узалуд у мукама родих и с трудом одгајих. А и ти сам седиш у гноју и црвима; без крова над главом, док ја лутам и служим, прелазим из места у место, и из дома у дом, очекујући да зађе сунце, да бих се ноћу одморила од трудова мојих и од болести мојих од којих сада патим; – него реци неку реч Богу, па умри. А он, погледавши у њу, рече: Зашто говориш као луда жена? Добро смо примали од Бога, а зла зар нећемо примати? Уза све то Јов не сагреши ничим пред Господом, нити уста његова похулише на Бога (Јов. 2, 7-10).

А три пријатеља Јовова чуше за све зло које га задеси, и дођоше сваки из свога места: Елифас Теманац, Вилдад Сушанин и Софар Намићанин, договоривши се да дођу да га посете и утеше. И подигавши очи своје из далека не познаше га; тада подигоше глас свој и стадоше плакати, и раздраше сваки свој плашт и посуше се прахом по глави. И сеђаху код њега на земљи седам дана и седам ноћи, и ни један му не проговори реч, јер виђаху да су патње његове врло велике (Јов. 2, 11-13).

Но Јов не заропта на Бога, него стрпљиво поднесе све муке до краја. Зато му Бог јавивши се поврати здравље, и даде му богатство много веће него што је пре имао. И родише му се опет cедам синова и три кћери, колико је и пре имао. И поживе Јов свега 248 година све славећи и хвалећи Бога.

Јов се сматра узором трпељивог подношења сваког страдања, које Бог на нас шаље по неисказаном промислу свом, и праобразом страдајућег Господа Исуса. Због тога праобразног значаја који живот и страдање праведног Јова има, Књига о Јову чита се у одломцима у току Страсне, то јест Страдалне седмице, и то: на Велики понедељак, на вечерњу гл. 1, ст. 1-12; на Велики уторак, на вечерњу гл. 1, ст. 13-22; на Велику среду, на вечерњу гл. 2, ст. 1-10; на Велики четвртак, на вечерњу гл. 38, ст. 1-23; на Велики петак, на вечерњу гл. 42, ст. 12-17.

НАПОМЕНЕ:
[1]Земља Уз налазила се југоисточно од Палестине, иза Мртвог мора; или још источније према Халдеји, где је и Аврамов отац живео.

Житија Светих – архимадрит Јустин Поповић

Фото: Православие.ру

Свето Јеванђеље је позив на мир и мирења, подстицај на праштање. Кратко и јасно, вели Господ: „Ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески“. (Мт. 6, 14) Разумнима довољно. Мука је што код зависти и мржње, гнева и злобе мало разума остане. И човек се понаша супротно здравој памети, људи и заједнице, и читави народи, понашају се у корист своје штете. Праштање је врлина. И ова врлина, као и све друге, захтева од човека жртву. Да жртвује своју гордост и понесеност и призна свој удeо у сукобу до кога је дошло. Ова врлина захтева подвиг од људи, да подреде своју вољу туђој.
Да би се, уопште, могло живети, мора се праштати. Замислимо кућу у којој, кад је једном дошло до свађе – а која је то кућа у којој до свађе никад не долази, и после те свађе нико ни са ким више не говори: отац не прича са мајком, мајка са децом, деца не говоре између себе, ни са оцем а ни с мајком. У таквом се положају нађе наша црквена и народна заједница кад јој се деца њена узнемире, посвађају се и подигну буку и прашину и о своме се злу забаве. Зато, мислим, стојимо где стојимо, видимо се какви јесмо, јер смо нажалост, тих и таквих узнемирења пречесто и превише имали.
Знајући с којом лакоћом људи прихватају зло, Господ, на питање апостола Петра о границама праштања, помера те границе у бесконачност.
Када се молимо Богу, најчешће му се обраћамо Молитвом Господњом па велимо: „Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“. (Мт. 6, 12) Свако од нас, с тим треба да смо начисто, који било с ким има ишта нерашчишћено, који ма чију мржњу на себи носи, и мржњу према било коме гаји у својој души, изговарајући речи ове молитве а не творећи по њима, свесно покушава да обмане никога другога до Свевидећег и Свезнајућег Господа. Зато Господ од нас тражи да, пре но што се Њему с молитвом обратимо, одемо брату своме или сестри својој и њима се обратимо с молбом за опроштај. „Кад стојите на молитви, вели Господ, праштајте ако шта имате против кога, да и Отац ваш, који је на небесима, опрости вама сагрешења ваша.“ (Мт. 11, 25)
Тврда је ово наука. Велика је мука праштања и велико јунаштво. Пуно је лакше, у заветрини своје личне несигурности, хранити своју душу мржњом, оправдавати себе и своје поступке варљивим, и само себи истинитим, разлозима него поћи код тога с ким се има нешто и са њим ствар, поштено и храбро, разјаснити и рашчистити.
„Пазите на себе“, (Лк. 17, 3) вели Христос. Не каже: пазите и мотрите на друге. То је драгоцен савет свакоме од нас. Свако од нас, пре но што поведе бригу о туђим поступцима, треба да води бригу о својим. Оне који проналазе туђе мане и њих критикују, Златоусти сравњује са мувама, што падају на туђе ране, да их више разједу и затрују.
Свако од нас треба да опрости другоме пре но што замисли да би њему други могао и морао опростити. За ово Владика Николај има прикладан пример: Неки брат би увређен од друга свога, но ипак, желећи мира с њим пође к њему да се измири. Али друг му не хте ни врата отворити, но ружећи га изнутра, отера га од дома свога. Пожали се брат једном духовнику и овај му рече: Идући другу твоме на мирење, ти си целим путем у мислима њега осуђивао а себе правдао. Саветујем ти, да иако је друг твој згрешио против тебе, ти утврди мисао у себи као да си ти згрешио против њега и тако ћеш се измирити с њиме.
„Ако ти сагреши брат твој, покарај га, (Лк. 17, 3) вели Господ. Не тражи Господ од нас превише и не очекује немогуће. Не жели Он од нас да ми прелазимо преко истине и да газимо по њој. И под претпоставком да смо ми прави и невини, а онај ко нам је згрешио покаје се, опрости му вели Христос. Ништа друго ни треће, кратко и јасно: опрости му. „И ако ти седам пута на дан сагреши и обрати се теби и рече: Кајем се, опрости му.“ (Лк. 17, 4)
Овај Христов захтев био је претешка храна и за саме апостоле. Не могући то схватити а изгледа ни прихватити, они, просто и искрено, рекоше Господу: „Дометни нам вере“. (Лк. 17, 5) У овој апостолској искрености налази се одговор на многе наше недоумице. Ако не можемо ово разумом схватити ни вољом прихватити, пођимо другим путем, путем вере. Знамо да вера чуда чини.
Свети оци саветују да човек не дозволи да га залазак сунца затекне у гневу и неизмирена са неким. Обичне ране, када се охладе, више заболе. Код физичких рана се дешава да их време лечи, код душевних рана то може да се деси али је обично другачије: што су дуготрајније, све су теже за лечење. Зато, док се није престало са говором, још док реке речи међу нама теку, у њима треба ране прати и бољке видати. „Мири се са супарником твојим брзо, док си на путу с њим“, (Мр. 5, 25) наређује нам Господ. Кад нам се путеви разиђу, онда је већ касно.
Сажета порука старозаветног мудраца гласи: „Ако је гладан ненавидник твој, нахрани га хлеба, и ако је жедан, напој га воде, јер ћеш живо угљевље згрнути на главу његову, и Господ ће ти платити“. (ПрС, 25, 21-27) „Не враћајте зло за зло ни увреду за увреду, него напротив, благосиљајте, знајући да сте на то позвани да наследите благослов.“(1.Петр.3, 9)
Када ми на зла наших ближњих и даљњих не бисмо додавали своје зло и не бисмо бар превршивали њихову меру зла, васељена би пропевала. Несрећа је наша, општа и појединачна, што ми хоћемо за један зуб да избијемо целу вилицу, што ми због једне речи на животе насрћемо. „Чините добро онима који вас мрзе, и молите се за оне који вас вређају и гоне“, (Мт. 4, 44) вели Христос. Ако је ово претежак захтев, ако за њега треба дометање вере, онда бар настојмо да у животе спроведемо Христово упутство да све оно што не желимо да нама чине људи, не чинимо ни ми њима. (Мт. 7, 12)
Пре света, и пре сваког добра, ако хоћемо да буде пред Господом примљено, учинимо добро једни другима, срећимо се и миримо се. „Ако донесеш дар свој олтару, и онде се опоменеш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред олтаром, и иди те се најпре помири са братом твојим, па онда дођи и принеси дар свој.“ (Мт. 23, 24)

протојереј Василије Томић

Извор: Пријатељ Божији

Многи кажу: „Желимо доказ Божјег постојања овде и сада!“ Ове ствари се могу спознати само у једноставности. То се односи и на одговоре на највећа егзистенцијална питања…

Не могу вам доказати постојање Бога, јер је Он лични, еротски и искуствени однос. Стога, не могу вам доказати љубав коју осећам према Њему. Не постоји доказ љубави, ероса или слободе. Нигде нећете наћи математичке једначине и хемијске анализе ових ствари. Нити вам могу објаснити искуство брака као јединства ако га још нисте искусили.

Управо љубав према Христу потврђује Његово постојање, јер не можете бити заљубљени и имати однос са нечим што не постоји... Сам Господ нам показује овај пут искуства и откривања личности.

Онима који сумњају у постојање Бога, можемо упутити позив: „Дођите и видите“...

Упознајте Га и осетите, али уз услов да прво морате отворити своје срце, као што отварате прозоре да бисте пустили сунчеве зраке унутра. Тада вам неће бити потребан доказ, јер ће ваше срце куцати за Божанску Личност, а то је највећи искуствени доказ пред којим се све науке клањају.

Тешко нама када бисмо Бога могли описати физичким величинама. Какав би то био Бог који се уклапа у материјалне доказе, иако је Он створио материјални свет и стоји изнад њега?!

Ипак: како се може доказати постојање Бога? Одговор је један – кроз наш однос са Њим. Кроз начин на који творевина постоји у односу са Творцем. Када блудник или злочинац постане светац, то може бити само дело Бога. Таква трансформација нас чини особама које ступају у односе. Ја, јадни, позван сам да постанем „учесник божанске природе“ и да  заједничарим са Богом, који је личност и однос, јединствено и нераздвојно Тројство.

Са ким заправо ступам у везу? Са Оним који је Алфа и Омега свег стварања. Са Оним који је Почетак и Крај. Са Оним који има љубав која се не може изгубити, јер је Он сам љубав. Ово је љубавни тројствени однос – заједница између особа.

Неко ме је питао како да упознам Бога и да ли Он на крају постоји...

Усклади се, човече, са језиком смирења и следи пут светости, и ускоро ће ти се Бог открити. Вероватно ти се неће појавити у визији - није у томе ствар. Не могу да видим сунце, јер ме његов сјај заслепљује, али његова топлота је довољна да потврди његово постојање. Али чак и ако не бисмо могли да докажемо постојање сунца, могли бисмо да питамо цвеће о томе.

Многи људи који живе у атеизму питају се: „Зашто Бог не ради ово, зашто не ради оно?“ Бог није машина. Његова тишина, воља и поступци не покоравају се људској логици, иначе не бисмо говорили о Богу, већ о идолу чије дугмад притискамо да бисмо га активирали.

Многи људи не разумеју човечност Бога — Христа, друге Личности Светог Тројства, Сина Божјег и Речи Божје. Нажалост, у нашим умовима имамо друге идеје о Њему. Желимо да Он буде идол, а не особа. Желимо Га за трговину, а не за односе. Постоји одговорност у односима, а то нам се не свиђа.

Када неко верује у Бога, многи га питају: „Где сте га видели?“ Драги моји! Глупи смо! Не верујемо у Бога који се оваплотио, али када неко каже да верује у љубав и слободу, коју нико никада није видео, већ само осетио и доживео, ми не постављамо исто питање. Ово искуствено искуство је истовремено оваплоћење, постојање, живот и доказ.

Господње речи: „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се“ односе се не толико на наше различите животне потребе, колико на саму Његову Личност.

приредила: Ј. Г. (Поуке.орг)

извор 

Свештеници Лука Верић и Дарко Радовановић

Свети Василије Велики: „Чувши: Нема зла у граду које не учини Господ, схвати да изрека под речју „зло“ подразумева несреће које се шаљу на грешнике ради исправљања прегрешења. Јер, речено је: Мучих те и глађу те морих… да бих ти добро учинио (Пон.3,8; 16), заустављајући неправедност пре него што се безмерно рашири, као што се речна струја обуздава неком чврстом браном и преградом. Услед тога, болести у градовима и народима, суша у ваздуху, неплодност земље и несреће какве свако сусреће у животу пресецају нарастање зла. Свако слично зло потиче од Бога ради отклањања узрока истинских зала. И телесна страдања и спољашње несреће смишљени су ради обуздавања греха. Према томе, Бог уништава зло, а не да зло проистиче од Бога. Лекар не уноси болест у тело, него је уништава. Разарање градова, земљотреси, поплаве, пораз војске, бродоломи и истребљење великог броја људи било од земље, мора, ваздуха, ватре или неког другог узрока, дешава се да би се уразумили остали, будући да Бог свенародне пороке уразумљује народним бичем. Грех је, дакле, главно зло и зависи од наше воље. И једино њему приличи назив зла. Од нас зависи да ли ћемо се уздржати од злоће или ћемо бити порочни. Остала зла могу бити или повод да се покаже одважност (као код Јова који је у једном тренутку остао без деце, био лишен читавог богатства и прекривен гнојавим ранама), или као повод за исцелење од учињених грехова (као код Давида, који је претрпео осрамоћење царског дома као казну за незакониту жељу). Знамо и за страшне казне друге врсте, које шаље праведни суд Божији, како би они што се лако приклањају греху постали разумни. Датана и Авирона је, на пример, прогутала земља, повукавши их у провалије и поноре који су се под њима отворили (уп. Бр. 16,31-33). Наведеним начином кажњавања, наравно, нису поправљени они сами (јер, како би било могуће да се поправе они који су сишли у ад), али су својим примером уразумили остале. На сличан начин је и фараон био потопљен са свом својом војском. На сличан начин су истребљени и они који су претходно насељавали Палестину“[1].

Преподобни Јован Дамаскин: „Међутим, када се каже да је Бог тај који ствара зло (Ис. 45:7), и хоће ли бити несрећа (зло) у граду, а Господ да је не учини (Ам. 3:6), не показује се на Бога као на узрочника зала; него је реч зло двообразна и има двојако значење: те некад указује на оно што је зло по природи, што је противно врлини и вољи Божијој, а понекад указује на оно што је, према нашем схватању, зло и мучно, односно на беде и несреће. Оне су, наиме, будући да су болне, наизглед зле, а у ствари оне су добре: јер бивају узрок повратка Богу и спасења онима који су благоразумни; Писмо, дакле, вели да само оне од Бога бивају. Ваља, пак, знати да смо ми и тих зала узрочници: јер невољна зла потомци су добровољних зала.

Ваља знати и то да је обичај божанственога Писма да о нечему о чему треба говорити као о последици говори као о узроку; сетимо се стиха: Самоме Теби згреших, и на Твоје очи зло учиних, a Ти си праведан у речима својим и победићеш када Ти суде (Пс. 51:4) јер онај који је згрешио није згрешио зато да би Бог победио, нити су Богу били потребни наши греси да би се Он због њих показао победником. Јер Он несравњиво односи победу против свих и ако нису грешили, будући да је саздатељ и непостижив и нестворен, имајући славу по природи а не стекавши је; него, када ми грешимо Он није неправедан исказујући свој гнев и опраштајући онима који се покају, и показује се победником над нашом злобом“[2].

[1] https://svetosavlje.org/besede-2/16/

[2] https://svetosavlje.org/tacno-izlozenje-pravoslavne-vere/93/

извор

Од најраније младости избегаваше смех и весеље и предаваше се богомислију и молитви. Због тога је често био бијен од мајке, а нарочито још кад му мајка, једнога дана, смотри железни појас око нага тела, од чега му кошуља беше крвава. Прочитавши једном у Јеванђељу речи Спаситељеве: „Ко љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан“, он напусти дом родитељски и одбеже у Кијевску пештеру преподобном Антонију. Овај га прими и ускоро замонаши. Када га мајка пронађе и почне звати кући, он посаветова мајку, те се и она замонаши у једном женском манастиру. Својим подвигом, кротошћу и добротом Теодосије убрзо превазиђе све монахе и постаде врло мио Антонију, који га постави за игумана манастира. За време његово богатство се у манастиру јако умножи, цркве и келије сазидаше и устав Студитски уведе у потпуности. Бог обдари Теодосија великом благодаћу, због његове девствене чистоте, превеликог труда молитвеног и љубави према ближњим, те имађаше овај Божји човек велику моћ над дусима нечистим, и исцељиваше болести, и прозираше у судбине људи. Са светим Антонијем, Теодосије се сматра оснивачем и уређивачем монаштва у Русији. Упокојио се мирно 1074. године. Мошти његове целебне почивају поред моштију Антонијевих.
 

Чудна је судба ових дивних мученика, женика и невесте! На двадесет дана по њиховом венчању беху изведени на суд због вере хришћанске пред тиваидског намесника Ариана, у време цара Диоклецијана. Тимотеј беше чтец цркве у своме месту. Ко си ти? упита га намесник. Одговори Тимотије: Хришћанин сам и чтец цркве Божје. Рече му онај даље: зар не видиш ти око тебе приготовљена оруђа за мучење? Одговори Тимотеј: „И ти не видиш ангеле Божје који ме крепе“. Тада намесник нареди те му железном шипком уши прободоше, тако, да му од бола зенице очне искочише. Мавра најпре би уплашена од мука, но кад је муж охрабри, и она исповеди своју непоколебљиву веру пред намесником. Овај нареди те јој најпре сву косу почупаше а потом и прсте на рукама одсекоше. После многих других мука, којима би убрзо подлегли да их није крепила благодат Божја, они бише обоје распети на крст, једно према другом. И тако висећи на крсту, осташе у животу пуних девет дана саветујући и храбрећи једно друго у трпљењу. Десетога дана предаду дух свој Господу, за кога претрпеше крсну смрт, и тако се Царства Његовог удостојише. Чесно пострадаше за Христа 286. године.

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

https://mitropolija.com/2026/05/15/sveti-mucenici-timotej-i-mavra-2/