Постоје питања о Богу која звуче једноставно, али када покушамо да на њих заиста одговоримо, отварају се много дубље теме о времену, страдању, слободи, моралу и смислу живота. „Ко је створио Бога?“ једно је од њих. Следећих шест питања вероватно је поставио готово сваки човек који је бар једном озбиљно посумњао у веру.

Хришћанска вера нема потребу да се ових питања плаши. Она не тражи од човека да престане да мисли како би веровао. Напротив, кроз векове су хришћански мислиоци озбиљно разговарали са философијом, науком и људским искуством. Нека питања имају врло јасан одговор, док друга воде у тајне које људски разум не може до краја да обухвати.

„Ко је створио Бога?“

Ово питање на први поглед делује као једноставан логички проблем. Ако све што постоји има свог творца, онда би и Бог морао имати творца. А ако је Бога створио неко други, ко је створио тог другог?

Хришћанство, међутим, не учи да је Бог нешто што је настало. Бог је нестворен и вечан. Он није једно од бића која су се појавила у неком тренутку, па чак ни најстарије биће у свемиру. Он је Творац свега створеног.

Ту долазимо до речи вечан. За нас је све везано за време. Постоје јуче, данас и сутра. Сећамо се прошлости, живимо у садашњости и очекујемо будућност. Све што познајемо на овај начин има свој почетак и свој ток.

Али хришћанско учење говори да и време припада створеном свету. Бог није постојао милијарде година „пре“ него што је створио свет, јер реч „пре“ већ претпоставља да је време постојало. Бог је Творац времена као што је Творац простора, материје и свега што припада створеном свету.

Зато не треба замишљати Бога као бесконачно старог човека који је живео незамисливо дуго пре него што је одлучио да створи свемир. Хришћанска вера говори о постојању које нема почетак.

Када Бог открива своје име Мојсију, каже: „Ја сам онај што јесам“ (2 Мојс. 3,14). Христос говори о слави коју је имао код Оца „пре постања света“ (Јн. 17,5). Ове речи упућују на Бога чије постојање не зависи од нечег другог и чији живот није ограничен временом као наш.

Зато је одговор на питање „Ко је створио Бога?“ једноставан: нико. Бог није створен. Он је вечни Творац свега створеног.

„Ако је Бог добар, зашто дозвољава страдање невиних?“

Ово је вероватно најтеже питање које се може поставити хришћанској вери.

Када дете оболи од тешке болести, када невин човек погине у несрећи, када људи страдају у рату или када нечији живот буде уништен туђом мржњом, питање „Где је Бог?“ долази готово само од себе.

Такав бол заслужује озбиљан одговор. Постоје ситуације у којима би било сурово покушати да се туђа патња објасни једном кратком формулом.

Хришћанство учи да је свет који познајемо рањен грехом и смрћу. Човек има слободну вољу, а слобода омогућава љубав, доброту и жртву, али истовремено може бити злоупотребљена. Ратови, убиства, насиље и неправде често су последица људских избора.

Постоји, међутим, и страдање које се не може повезати са нечијом конкретном кривицом. Болест малог детета није казна за неки његов грех. Природна катастрофа није нужно последица једног човековог поступка. Понекад страдање остаје тајна пред којом човек нема једноставан одговор.

Најдубљи хришћански одговор на страдање налази се у Христу. Бог није далека сила која посматра људску патњу из сигурне удаљености. Христос плаче пред гробом Лазаревим, трпи неправду, бива издан, мучен и разапет. У Њему хришћани виде Бога који улази у саму драму људског страдања.

То не претвара бол у нешто лако и разумљиво. Христов крст показује да Бог може да буде присутан и тамо где човек види само ужас и бесмисао.

А ту се отвара перспектива Васкрсења. Хришћанство не завршава причу о човеку његовом смрћу. „А последњи непријатељ укинуће се – смрт“ (1 Кор. 15,26), пише апостол Павле. У Откривењу Јовановом стоји обећање: „И смрти неће бити више, ни жалости, ни вике, ни бола неће бити више“ (Откр. 21,4).

За хришћанина то значи да неправда коју видимо у овом животу нема последњу реч. Божија правда и Васкрсење припадају коначном одговору на трагедију људског страдања.

„Шта ће бити са човеком који искрено није могао да поверује у Бога?“

Ово питање постаје посебно тешко када говоримо о човеку који није одбацио Бога из мржње или презира, већ је искрено тражио одговор и никада није успео да поверује.

Шта се дешава са човеком који је читао, размишљао, питао, гледао свет око себе и ипак није могао да дође до вере?

Хришћанство не говори о Богу као о некоме ко површно посматра људе и механички разврстава њихове животе. Бог познаје човека дубље него што човек познаје самога себе. Он познаје његове мисли, околности, ране, намере, могућности и оно што се налази у најскривенијем делу срца.

Апостол Павле пише да ће Бог „судити тајне људске“ (Рим. 2,16). Христос такође показује да Бог гледа дубину личности и њена дела.

Зато Црква нема разлога да са сигурношћу изриче пресуду над конкретним човеком чије срце не познаје.

Постоји велика разлика између човека који каже: „Знам да Бог постоји, али Га не желим“, и човека који каже: „Искрено сам тражио истину, али нисам успео да поверујем.“ Сам Бог познаје ту разлику у њеној пуној дубини.

Истовремено, хришћанство не сматра веру безначајном. Ако Бог постоји, однос човека према Њему представља најдубље питање његовог постојања. Вера није само прихватање једне идеје, већ одговор личности на Божији позив.

А када говоримо о суду, последња реч припада Богу. Христос каже: „Јер Отац не суди никоме, него је свеколики суд дао Сину“  (Јн. 5,22). Онај који ће судити човеку јесте исти Онај који је дошао да човека спасе.

То хришћанину даје и наду и смирење. За другог човека можемо да се молимо, разговарамо и сведочимо сопственим животом, али коначни суд над његовом душом припада Богу.

„Ако Бог и данас делује, зашто су чуда тако ретка?“

Многи људи замишљају чудо као нешто спектакуларно: исцељење неизлечиве болести, необичну појаву или догађај који пркоси сваком очекивању. Ако Бог делује у свету, зашто такве ствари не видимо сваког дана?

Прво треба разумети да чудо у хришћанском смислу није магични трик којим Бог повремено изазива запрепашћење код људи. Чудо је знак Божијег деловања и има духовни смисао. У Јеванђељу Христова исцељења, васкрсења и друга чудесна дела повезана су са откривењем Божије љубави и позивом човеку.

Чак ни у време Христовог земаљског живота чудеса нису била непрекидна представа. Многи су видели Његова дела, а ипак Га нису прихватили. Само виђење нечег необичног не производи аутоматски веру.

И данас постоје сведочанства о исцељењима, неочекиваним преокретима живота и догађајима које људи доживљавају као Божију помоћ. Црква, међутим, има разлога за опрез. Није свака необична појава чудо, нити је свака прича коју чујемо истинита.

Постоји и нешто што често заборављамо: човек може доживети нешто необично, а да се његов живот после тога уопште не промени. Може видети нешто што не уме да објасни, а да његово срце остане исто.

Хришћанска вера зато не почива на непрекидној потрази за спектакуларним појавама. Она се темељи на Христу, Његовој смрти и Васкрсењу, на животу Цркве, Светом Писму и сведочанству људи који су кроз векове живели веру.

Понекад је промена људског живота сама по себи нешто што заслужује да се назове чудом. Човек који годинама носи мржњу може пронаћи снагу да опрости. Онај који је изгубио сваку наду може поново почети да живи. Човек који је читав живот мислио само на себе може постати спреман да се жртвује за другога.

Божије деловање зато не мора увек изгледати онако како човек очекује.

„Зашто у Старом Завету има толико страдања, ратова и насиља?“

Ово је једно од питања које многе људе озбиљно удаљи од читања Библије. Ако је Бог добар, како разумети текстове у којима се говори о ратовима, освајањима, казнама и уништењу?

Проблем је стварни и не треба га прикривати.

Стари Завет настаје у свету који се веома разликује од нашег. То је свет древних народа, племенских заједница, сталних ратова и сурових казни, у којем су живот и смрт били много ближи свакодневном искуству него што су данас за већину људи.

Ипак, историјски контекст сам по себи није довољан.

Хришћанство Стари Завет чита као део једне велике историје Божијег откривења која свој пуни смисао добија у Христу. Бог се човеку открива постепено, у конкретној историји и условима стварног људског живота. Та историја није историја савршених људи. У њој видимо веру и падове, послушност и побуну, милост и суровост.

Зато Стари Завет није збирка прича о људима чије поступке треба механички копирати. Чак и велики људи Старог Завета носе своје слабости. Авраам, Давид, Соломон и други нису представљени као безгрешни људи.

Посебно је важно разумети да библијски текстови о ратовима припадају конкретној историјској и књижевној целини. Начин на који древни човек описује победу, пораз, Божији суд и историјске догађаје разликује се од начина на који савремени човек чита историјски текст.

А онда долази Христос.

У Њему хришћани читају целокупно Свето Писмо. Христос испуњава Стари Завет и открива његов коначни смисао. Његова заповест љубави према непријатељима, молитва за оне који нам чине зло и Његово одбијање насиља као пута Божијег Царства постављају пред човека меру која превазилази свет древних ратова и освете.

Тешки текстови Старог Завета остају тешки. Неке њихове делове нећемо разумети до краја. Ипак, хришћанин их чита у светлости Христа и у оквиру целокупног откривења, а не као издвојене реченице које треба тумачити саме за себе.

„Може ли човек бити добар и моралан и без вере у Бога?“

Може. Човек који не верује у Бога може бити племенит, пожртвован, поштен и спреман да помогне другоме. Свакодневни живот пружа много примера људи различитих погледа на свет који су чинили велика добра.

Исто тако, чињеница да се неко назива хришћанином сама по себи не гарантује његову доброту. Човек може говорити о вери, ићи у храм и истовремено бити неправедан према људима око себе. Христос је управо због такве раздвојености речи и живота упућивао оштре речи онима који су споља изгледали побожно.

Зато право питање гласи: одакле долази темељ моралног добра?

Ако кажемо да је морал настао зато што је одређено понашање било корисно за опстанак људске врсте, тиме можемо објаснити део његовог развоја. Ако кажемо да су друштва створила правила како би људи могли заједно да живе, објашњавамо како се моралне норме шире и мењају.

Али остаје питање шта нам даје право да кажемо да је нешто заиста добро или зло.

Ако читаво друштво прихвати неправду, да ли она тиме постаје добра? Ако већина одлучи да је нека група људи мање вредна од других, да ли та одлука мења њихову стварну вредност?

Хришћанство одговор тражи у самом пореклу човека. Човек је створен по лику Божијем. Његово достојанство није засновано на богатству, способности, снази, друштвеном положају или користи коју доноси заједници. Свака личност има вредност јер је личност.

Зато хришћанска вера може да разговара са атеистом без тврдње да је сваки човек без вере нужно неморалан. То једноставно није тачно.

Хришћанско питање иде дубље: ако постоји добро које важи за све људе, без обзира на то шта неко мисли о њему, шта је његов коначни темељ?

За хришћанина, тај темељ је Бог.

Ових шест питања показују колико разговор о Богу заправо обухвата широк простор људског живота. Питање о Божијем постојању води нас ка времену и вечности. Питање страдања води нас до крста и Васкрсења. Питање неверовања отвара тему Божијег суда и човекове слободе. Питање чуда тражи да разликујемо Божије деловање од наше жеље за необичним. Тешки текстови Старог Завета траже стрпљиво читање Светог Писма у целини, док питање морала отвара тему човековог достојанства и темеља добра.

На многа од ових питања човек неће добити одговор који ће уклонити сваку недоумицу. Постоје границе људског разума, као што постоје и дубине Божијег живота које човек не може потпуно да обухвати. Вера због тога не значи престанак питања. Она значи наставак трагања са поверењем да стварност има дубину која превазилази оно што тренутно можемо да видимо.

Понекад нас добро постављено питање доведе много дубље у разумевање онога у шта верујемо.

За Фондацију Пријатељ Божији: мр Александар Ђорђевић

„Ја нисам такав какав треба да будем.“

Колико пута сте, макар у себи, изговорили ову реченицу? „Нисам довољно добар отац, довољно присутна мајка, довољно пожртвован хришћанин, довољно вредан пажње и љубави“. И као по правилу, након што смо себи то рекли, креће да нас вуче наниже: осећамо (токсични) стид, кријемо се, повлачимо се, а често такву врсту стита (потпуно некорисног и штетног) облачимо у духовно рухо врлине  и називамо га „свешћу о свом грешном стању“.

Волео бих да застанемо овде, јер се управо ту дешава једна суптилна, али нимало наивна замена. Замена стида са покајањем.

Стид говори: „ја сам грешка“. Кривица, здрава кривица, говори: „урадио сам нешто погрешно, али то могу да поправим“. Разлика је огромна, јер прва реченица напада само наше биће, наш идентитет, а друга се односи на конкретан поступак који може да се исправи. Проблем настаје када у цркви, у васпитању, у нашем сопственом унутрашњем гласу, ове две ствари помешамо и почнемо да свако „погрешио сам“ преводимо у „ја сам грешка, ја не ваљам ништа, ја не вредим“, итд.
А управо тако функционише токсични стид кога смо усвојили, најчешће још у детињству. Игуман Нектарије Морозов пише да у разговору са људима стално чује исту реченицу: „ја нисам онакав какав треба да будем…“ Не онакав каквим су родитељи желели да будем, не такав какав желим да будем ја сам, не таквим каквим, како нам се чини, тражи да нас види Бог. И управо из овог осећања  немоћи да одговоримо очекивањима – ствара се дубоки унутрашњи сукоб, а из њега даље тескоба, немир, незадовољство собом и животом уопште.

Овде долазимо до нечега што нам је време да схватимо: стид, токсични стид никада никога није учинио бољим. Тескоба и немир нису добри помоћници у промени на боље, баш супротно, они постају главна препрека, управо зато што одузимају снагу и наду да се уопште нешто може променити. И тако настаје зачаран круг: човек пати јер „није такав какав треба да буде“, а управо та патња му и не дозвољава да постане другачији.

Многи међу нама, нажалост, у храму уче управо баш ово. Уче да треба да се „изгрдимо“, да константно понављамо колико смо недостојни, несавршени, лоши, јер то, ето, ваљда некога чини смиренијим. Mеђутим, то није смирење, то је дубок анавика токсичног стида који смо, још пре него што смо упознали Христа, понели из детињства и донели га у веру.

Шта каже Јеванђеље? Сетите се жене ухваћене у прељуби (Јн. 8: 3-11). Довели су је пред Господа управо да је осрамоте, да је јавно понизе, јер то је оно што стид ради – излаже нас, обележава нас, изопштава. А шта каже Христос? „Ни ја те не осуђујем; иди и више не греши.“ Не каже: ‘не вредиш, ниси достојна, срам те било, бежи ми са очију.’ Прво је ослобађа осуде и тек онда је позива на промену. Пут ка промени иде кроз прихватање себе, не кроз стид.

Апостол Павле је јасан: „Никакве, дакле, сад нема осуде онима који су у Христу Исусу“ (Рим. 8:1). Ако је тако, ако је Сам Бог Који нас је створио, Који нас познаје боље него ми себе саме, престао да нас осуђује – одакле нам право да ми себе осуђујемо на онај начин на који то (токсични) стид ради?

Готово увек, стид се учи. Дете коме се стално, различитим средствима, шаље порука „ниси добар какав јеси“ – казнама, хладноћом, поређењем са другом децом, разочараним изразом лица родитеља. на крају усваја уверење да оно само по себи, у својој суштини, нешто вреди само ако је „онакво какво треба да буде“, то јест, онако како други очекују. И то уверење после носи целог живота, преноси га чак и на однос са Богом, замишљајући Га као још једног строгог и никада до краја задовољног родитеља.

Шта да радимо сада? Прво треба да схватимо, а онда и да поверујемо, да смо овакви какви јесмо, већ сада важни и драгоцени. Не зато што смо испунили нечија очекивања, него зато што нас је Господ створио по једино Њему знаном плану и замислу. Ми не морамо да будемо онакви какве нас жели неко други – захтеви људи, чак и оних који нас искрено воле, нису увек разумни и праведни.

Потребне су нам, у ствари, само две ствари. Прва: да упознамо себе онаквим какви заиста јесмо, без улепшавања и без самоосуде. Друга: да се запитамо каквим нас жели Он и да у том смеру усмеримо свој труд.

Господ је веома стрпљив. Не тера нас, не тражи све одједном. Не смеје се нашим грешкама. Не осуђује због неуспеха. Не окреће се од нас због неуспешности. Помаже, из тренутка у тренутак, ономе ко искрено жели једно – да оствари Његов план, а не туђа очекивања.

Када то схватимо, круг се коначно раскида. Тескоба, немир, незадовољство нас постепено напуштају. А на њихово место долази нешто сасвим друго – осећај да живимо стваран, истинит живот. Управо онакав какав треба. Размислите о овоме, кад вам следећи пут дође мисао: „нисам такав какав треба да будем.“

Запитајте се одмах: ко је то рекао да треба да будем неко други? Да ли је то заиста Бог?

Станоје Станковић

извор

Када погибе папа Стефан (в. 2. авг.), на његово место би постављен Сикст свети, који беше родом Атињанин, испрва филозоф а потом хришћанин. У то време епископи римски гинули су један за другим тако, да постати епископом у Риму значило је што и бити изведен на смрт. Цар Декије беше решен, да уништи хришћанство и папа Сикст убрзо би изведен на суд са два своја ђакона, Феликисимом и Агапитом. Када их поведоше у тамницу, рече Лаврентије папи: „Куда идеш, оче, без сина? Куда, архијереју, без архиђакона твога?“ Папа га утеши прорекавши му, да ће и он још веће муке за Христа поднети и ускоро за њим поћи. И заиста, чим посекоше Сикста и она два његова ђакона, Лаврентије би ухваћен. Претходно он беше привео у ред све своје и црквене ствари. Као ризничар и економ црквени он пренесе све црквене драгоцености у дом неке удове, Кириакије. Том приликом он исцели Кириакију од тешке главобоље додиром руку, а слепцу Крискентиону поврати вид. Бачен у тамницу Лаврентије и тамо исцели од слепила неког дугогодишњег сужња Лукилија, и крсти га по том. Видећи то крсти се и тамничар Иполит, који после пострада за Христа (в. 13. авг.). Како се Лаврентије не хте одрећи Христа, него шта више саветоваше цара Декија, да се он одрекне лажних богова, то би бијен камењем по лицу, и по целом телу скорпионом, тј. синџиром са оштрим зупцима. Неки војник Роман, присутан мучењу, поверова у Христа, и би одмах посечен. Најзад метнуше Лаврентија нага на гвоздену лесу, и подложише огањ. Пекући се на огњу св. Лаврентије захваљиваше Богу и ругаше се цару због незнабоштва. Када предаде своју чисту и јуначку душу Богу, тело његово узе ноћу Иполит и однесе најпре у дом Кириакије, а после у једну пећину, где га чесно сахрани. Пострада св. Лаврентије са осталима 258. год.
 

Ушима ћете чути, и нећете разумети, и гледајући ћете видети, и нећете видети; јер је срце овог народа отупело. Ушима тешко чују, и очи су затворили, да не виде очима и не чују ушима, да не разумеју срцем и не обрате се да их исцелим. (Матеј 13:14-15)

_____

„Зашто то нисам видео?“ То питање се поставља довољно често. Искуство нам говори да је и само наше искуство мањкаво. Може бити дубоко узнемирујуће, као када подигнемо поглед и схватимо да је аутомобил испред нас изненада закочио. Може бити отупљујуће и фрустрирајуће, као када нешто што је требало приметити или разумети, није допрло до наше свести. То је уобичајено искуство у нашим животима а има и своју духовну паралелу. Оци описују наш неуспех да видимо и чујемо као тупост, сан, пијанство. То је стање срца. Њен лек је стање будности, стање будног духа: непсис .

Христос говори о овом стању срца у контексту свог доласка:

Бдите, дакле, јер не знате у који час долази Господ ваш. Али ово знајте, да кад би домаћин знао у који час ће лопов доћи, бдео би и не би допустио да му се кућа провали. Зато и ви будите спремни, јер Син Човечији долази у час кад не мислите (Мт 24,42-44).

Они који овај стих примењују само на тренутак Другог доласка, не поштују његово упозорење. Они гледају у светску политику и покушавају да ускладе Библију и вести. Али Син Човечији им изнова долази, а они то не примећују и не обраћају пажњу. Они заспе под тешким теретом и тупошћу лажног учења. Недавно сам видео интервју на Јутјубу са једним од савремених великих стараца православља. У разговору, старац је више пута усмеравао пажњу на стање срца. Младић који је водио интервју стално је постављао питања о светским догађајима. Желео је сензационално пророчанство. Била је то духовна прилика каква се пружа једном у животу, али је протраћена.

Тупост срца је можда најосновнија карактеристика наше нарушености. Као што је горе напоменуто (Матеј 13), то је стање које стоји на путу нашег исцељења и спасења.

Па, шта је онда природа будности ( непсис )?

У једној од великих револуција људске свести, просветитељство је заговарало употребу рационалног посматрања. Научни метод, користећи експериментисање и посматрање, постао је најмоћније технолошко средство у историји света. Бити објективан о свему што се види постало је синоним за истину и разумевање. Незаинтересовани посматрач, појединац који је суспендовао сопствене уверења и судове, био је најпоузданији сведок. Стварност треба да говори сама за себе.

Уобичајена претпоставка овог објективног погледа на свет је да посматрач нема никакву везу са оним што се посматра: он је независан од света око себе. Квантна физика је у извесној мери уклонила ову претпоставку, али навике које су настале током векова су остале. Свет као машина и човек као механичар су слике које и даље трају.

Али будност није став који механичар има. Механичар у крајњој линији тежи да управља и контролише. Управо коришћење сваког елемента стварности привлачи његову пажњу. Техничка достигнућа су доказ моћи људског ума и предвидљивости стварања. Примењујући методе механичара, човечанство је учинило виртуелна чуда током само неколико кратких векова. Али, иако је механичар трансформисао свој свет, није успео да трансформише себе.

Каква је корист човеку да добије цео свет, а души својој науди?

Природа будности не одређује се посматрањем света и његовом контролом, већ свешћу о правом ја и преображајем у лик Христов. Душа будног човека није несвесна света око себе, али његова контрола и управљање нису њена примарна брига. Створени свет је дат као средство заједничарења. Будна душа једе да би живела; душа механичара живи да би јела.

А жена виде да је дрво добро за јело, да је пријатно очима и дрво пожељно за мудрост , па узе плод његов и једе. Даде и мужу своме који беше са њом, те једе (Пост 3:6).

Проклетство које произилази из греха у Рају буја усред технологије.

Проклета да је земља због тебе; с трудом ћеш је хранити све дане живота свога; трње и коров ће ти рађати, и јешћеш биље пољско. У зноју лица свога јешћеш хлеб док се не вратиш у земљу, од које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити.“ (Пост 3:17-19)

Механичар се труди да смањи свој напор. Трње и коров земље сузбијају се отровном технологијом, која инфицира сам хлеб који механичар једе. Зној његовог лица претвара се у страх и анксиозност, неизбежну цену контроле.

Циљ будности, у сваком тренутку, јесте сједињење са Богом кроз целокупну творевину. Гозба која нам је дата у Рају дата је ради заједничарења — ми једемо да бисмо живели. Не кажемо да је плод добар зато што је добар за јело; кажемо да је добар зато што кроз њега можемо познати Бога. Тек када све ствари сагледавамо у заједничарењу са Богом, видимо истину свих ствари. То је будност, непсис.

Ево, стојим на вратима и куцам. Ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном (Отк 3,20).           

 

протојереј Стивен Фримен         

 

извор                                   

Православна црква 22. августа по новом, 9. августа по јулијанском календару слави Светог мученика Антонија.

Свети мученик Антоније беше родом из града Александрије. Као хришћанин, он вођаше богоугодни живот. Изведен пред књаза незнабожачког он неустрашиво изјави веру своју у Христа. Због тога би мучен, бијен и струган, но Христа се не хте одрећи, Најзад би бачен у огањ, испред кога он говораше народу: Браћо моја возљубљена, не робујте телу, него се брините више о души, која вам је од Бога дата и сродна је Богу и божанским силама. - И тако поучавајући народ и горећи у огњу предаде душу своју свету Богу. Свето тело мучениково би нађено у огњу потпуно читаво и неповређено, и ниједна длака на глави његовој не беше опаљена.

…Богати одлазе из овога света исто као и сиромашни: богаташ из Јеванђеља је умро исто као и сиромашни Лазар, који није имао ништа, ни комад одеће ни парче хлеба. Према томе и богати и сиромашни умиру, о чему пророк Давид пева: „Богатство пролази и зато му не предај срце своје“. Ако богатство пролази као што протиче река, немој му предавати срце своје, јер неће остати. Богатство, дакле, не доноси никакву срећу човеку.

Знао сам двојицу врло богатих људи из мога завичаја, који су стекли велико богатство уз велики труд и борбу, али служећи се притом непоштеним средствима: отимањем, лоповлуком, лихварењем и другим лукавштинама. Они су склапали уговоре и споразуме са сиромашнима, да би им потом отимали винограде, поља, домове, чак и стоку ако ови не би на време вратили зајам који би им давали. Стекли су богатство и веома се обогатили, али и поред тога, нису били срећни. Касније су обојица умрли. Када је први умро, ови су га проклели, јер не само да се неправично односио према сиромашнима, већ ниједном сиромаху никада није хтео дати ни корицу хлеба. Када је умро, све богатство које је поседовао умрло је са њим. После три године његови остаци су били премештени у други гроб: када је гроб отворен његово тело је било потпуно неиструлело због баченог проклетства. Његово тело се није распало, али је било потпуно црно, а његова уста отворена! Језик му је испао из уста а руке су му биле у положају као да је нешто хтео некоме да отме. Људи који су ово видели су се престравили и разбежали.

Његови синови – које није васпитао и научио Божијем путу, као ни испуњавању заповести Божијих, већ само томе да теже богатству, узели су његово богатство и расули га на разврат, коцку и забаву. Врло брзо су пали у сиромаштво.

Један од његових синова је брзо изгубио све своје наследство на картама. Напустио је родни крај и отишао у Атину да би се тамо картао са великим картарошима, где је за кратко време изгубио све и остао без игде ичега. На крају је извршио самоубиство, пуцајући у себе из пиштоља. Тако је изгубио и живот и душу.

Други син се одао развратном животу и трошењу новца. Убрзо је телесно оболео од многе распусности. Оболео је од туберкулозе и сифилиса, и умро без једне једине драхме.

Трећи син, који је био мој школски друг, такође је завршио на жалостан начин. Просио је по улицама, тражећи од пролазника да му уделе коју драхму или цигарету.

Ниједан од ове тројице богаташевих синова није марио за сиромашне, трудећи се да, макар на тај начин, људи некако опросте њиховом оцу. Ниједан од њих тројице није дао да се служи ни једна једина Литургија за покој душе њиховог оца. Нису учинили ништа. Тако, не само да се њихов отац није усрећио својим богатством, већ је својим богатством унесрећио и своју децу.

Када су ископали богаташево тело и видели да се оно због многих проклетстава није распало, људи су се сложили да треба позвати митрополита да над његовим телом прочита разрешне молитве, да би се оно могло распасти. Митрополит је дошао и клекао код гроба, прочитао молитве над богаташевим телом и онда су га поново сахранили. Међутим, када је, после две или три године, тело било изнова откопано и даље је било у нераспаднутом стању. Један од његових синоваца, лекар по занимању, рекао је да је, наводно, састав земљишта у гробу такав да тело не може да се распадне, и да би га, зато, требало сахранити на неком другом месту.

Тада су неки људи из његовога града одлучили да богаташеве остатке баце у море, будући да земља није хтела да га прими. Ставили су га у чамац, завезали му огроман камен за врат да би потонуо на дну мора. Потом су га бацили у воду. Али, ни море није хтело да га прими: море га је следећег дана избацило на обалу, заједно са каменом везаним око врата. Становници тог села су узели камење и затрпали његово тело, говорећи: „Анатема души његовој“… И становници других села су пролазећи тим путем бацали камење на њега, бацајући проклетство на његову душу. Један богаташ из тог села ме је, када сам једном приликом био тамо, одвео у своју кућу и понудио ми гостопримство. Следећег дана смо отишли у мали цркву посвећену Св. Георгију. Пошто смо целивали иконе, изашли смо из цркве и он ми је дао камен. Упитао сам га: „Зашто сте ми дали овај камен?“ А он ми је одговорио: „Узмите га сада, а касније ћу вам рећи зашто“. После извесног времена, наишли смо на гомилу камења и он ми је рекао: „Ово је анатема за Н. Н. (поменутог богаташа) и свако ко прође овуда баци камен на њега и анатемише га“. Задрхтао сам када сам ову чуо и узвикнуо: „Шта то причаш! И ви сте ми неки хришћани! Човек је умро пре толико година и добио по делима својим. Зар још морате уз то још да га и анатемишете? Црква и Христос нас уче да волимо непријатеље своје и да се молимо за оне који нас прогоне и муче“. Одбацио сам камен на страну, што је и он учинио. Уверио сам га да је то што чине грех и рекао му: „У недељу иди код свештеника, јер ја нећу моћи да будем овде, и реци му да одслужи парастос за овога човека. Опростите му. Сваки човек ће бити прослављен или понижен у складу са својим делима. Али, будући да то није учинио ниједан од његових синова, ми имамо дужност да му одслужимо парастос. Сву су га анатемисали, а сада сви треба да му опросте. Бог тражи од нас да праштамо и непријатељима својим. Сам Христос, чак и када су Га разапели, молио се за оне који су Га разапели говорећи: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“ (Лк 23:34). Оно што радите је велики грех и морате се покајати и опростити му“.

Како сам касније сазнао, они су му одслужили парастос и престали да бацају камење на његов гроб и да га анатемишу.

Какву је, дакле, срећу стекао својим богатством себи овај човек? Мислио је да ће усрећити себе и своју децу својим богатством, али је потпуно пропао. Према томе, богатство не доноси никакву срећу. Не би требало тежити стицању богатства, нити желети нити се много бринути о стицању богатства. Господ нам говори: „Не сабирајте себи блага на земљи… него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лупежи не поткопавају и не краду“ (Мт 6:19-20). Господ нас учи да стичемо себи благо на Небу, где оно не пролази и не нестаје, већ плод доноси небеском срећом, чашћу, славом и Царством Небеским….

https://mitropolija.com/2015/04/27/starac-filotej-zervakos-bogatstvo-covjeku-ne-donosi-nikakvu-srecu/

Свети Зосим Тумански

О жи­во­ту и под­ви­зи­ма Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та не­ма са­чу­ва­них исто­риј­ских по­да­та­ка, осим на­род­них пре­да­ња о ње­го­вој не­ду­жној смр­ти, ко­ја су за­бе­ле­же­на тек у XIX ве­ку.
Припада групи монаха исихаста, познатих под именом Синаити, који су у време кнеза Лазара, населили Србију.

Ако узме­мо као тач­ну прет­по­став­ку да је Пре­по­доб­ни Зо­сим био уче­ник Гри­го­ри­ја Гор­њач­ког, он­да из то­га мо­же­мо за­кљу­чи­ти да је у Ср­би­ју ве­ро­ват­но до­шао са сво­јим учи­те­љем у Гор­њач­ку кли­су­ру, ода­кле је вре­ме­ном, же­ле­ћи уса­мље­ни­ји и скро­ви­ти­ји жи­вот, пре­шао у По­ду­на­вље, на­ста­нив­ши се у не­при­сту­пач­ним ту­ман­ским шу­ма­ма, ко­је до да­нас по­сто­је.
За ме­сто сво­га ти­хо­ва­ња ода­брао је пе­ћи­ну ис­по­сни­цу у ко­јој је уре­дио про­стор за жи­вот и бо­го­слу­же­ње. Под­ви­за­ва­ју­ћи се рев­но­сно и ис­трај­но, ни­је остао не­по­знат на­ро­ду, ко­ји је са љу­ба­вљу за­пам­тио име и ме­сто ње­го­вог под­ви­га.

Предање о смрти преподобног Зосима

У на­ро­ду бра­ни­чев­ског кра­ја ве­ко­ви­ма жи­ви пре­да­ње да се Пре­по­доб­ни Зо­сим Си­на­ит упо­ко­јио ка­да га је не­хо­ти­це ра­нио Ми­лош Оби­лић, ко­ји је имао двор у не­по­сред­ној бли­зи­ни ма­на­сти­ра Ту­ма­н и ко­ји је у ње­го­вој око­ли­ни обич­но ло­вио. Сви пу­то­пи­сци ко­ји су се на­шли у Ту­ма­ну то­ком XIX ве­ка са ма­ње и ви­ше де­та­ља опи­са­ли су спо­ме­ну­то пре­да­ње.

Пр­ви ко­ји је оста­вио све­до­че­ње о Пре­по­доб­ном Зо­си­му Си­на­и­ту био је Јо­а­ким Ву­јић, ко­ји је ма­на­стир Ту­ман по­се­тио 1826. го­ди­не. У крат­ком опи­су ма­на­стир­ске цр­кве бе­ле­жи да је у њој гроб све­ти­те­ља Зо­си­ма Си­на­и­та, ко­ји је на том ме­сту као пу­сти­њак жи­вео и умро. Име ма­на­сти­ра Ту­ма­на не до­во­ди у ве­зу са не­хо­тич­ним ра­ња­ва­њем и смр­ћу Зо­си­мо­вом, већ са кне­же­вим по­зи­вом Ми­ло­шу да пре­ки­не зи­да­ње ма­на­сти­ра („ту ма­ни“) ра­ди на­до­ла­зе­ће тур­ске вој­ске ка Ко­со­ву.

Нај­да­ље у опи­су ра­ња­ва­ња и смр­ти ис­по­сни­ка Зо­си­ме оти­шао је То­дор Вла­јић, ко­ји ка­же да је јед­ном при­ли­ком ку­па­ју­ћи се у сво­јој ба­њи Ми­лош за­чуо шу­шта­ње из обли­жње шу­ме. По­ми­слив­ши да се ра­ди о не­кој ди­вљој жи­во­ти­њи, ис­па­лио је из лу­ка стре­лу у прав­цу ода­кле се шум чуо. Ка­да је по­шао да ви­ди шта је устре­лио, за­чу­дио се ка­да је за­те­као не­ко­ли­ко ка­пи кр­ви, по ко­јој је по­знао да је не­што са­мо ра­нио. По­шав­ши по тра­гу, не­ма­ло се за­чу­дио и ожа­ло­стио ка­да је угле­дао мр­твог пу­сти­ња­ка Зо­си­ма, ко­ји се под­ви­за­вао у пе­ћи­ни Ка­ме­ни­ци, че­тврт са­та хо­да ка пла­ни­ни од ма­на­сти­ра Ту­ма­на. Свој жи­вот про­во­дио је ис­по­снич­ки и пу­сти­њач­ки, до­шав­ши на то ме­сто из Си­нај­ско­га ма­на­сти­ра, због че­га је ме­ђу на­ро­дом у Ср­би­ји био чу­вен и ува­жа­ван. Да би ис­ка­зао сво­је по­ка­ја­ње, Ми­лош по­диг­не гроб­ни­цу Пре­по­доб­ном Зо­си­му, над ко­јом, прет­ход­но рас­кр­чив­ши шу­му, по­че да гра­ди цр­кву. Зи­да­ју­ћи цр­кву у на­ме­ри да је пре­да на упо­тре­бу мо­на­си­ма, Ми­лош из­не­над­но при­ми пи­смо од кне­за Ла­за­ра у ко­ме му је по­ру­че­но: „Ту ма­ни за­ду­жби­ну, но ома до­ђи у Кру­ше­вац, да се што пре по­са­ве­ту­је­мо, хоће­мо ли на Ко­со­во про­тив не­при­ја­те­ља ићи чи­ни­ти за­ду­жби­ну, бра­не­ћи цар­ство и оте­че­ство од про­па­сти.“ Сле­ду­ју­ћи вер­но на­ло­гу кне­за Ла­за­ра, сти­гав­ши до кро­ва, не до­вр­ши сво­ју за­ду­жби­ну.
Узев­ши у об­зир да је То­дор Вла­јић две го­ди­не бо­ра­вио као учи­тељ у Ту­ма­ну, ра­зу­мљи­во је да је за то вре­ме мо­гао са­свим до­бро упо­зна­ти исто­ри­ју ма­на­сти­ра и пре­да­ње на­ро­да о ње­го­вом на­стан­ку.

Об­и­шав­ши 1852. го­ди­не ма­на­стир Ту­ман, др Аћим Ме­до­вић, у Гла­сни­ку Срп­ског сло­ве­сног дру­штва за­пи­сао је да је Ми­лош Оби­лић из ме­ста Ре­ке (да­на­шње се­ло Дво­ри­ште) у бли­зи­ни Го­луп­ца вла­дао око­ли­ном и у бли­зи­ни сво­га дво­ра на Сне­го­тин­ском по­то­ку на­пра­вио се­би ба­њу, те да је чуд­ним слу­ча­јем смрт­но ра­нио ис­по­сни­ка оца Зо­си­ма и да је у спо­мен не­ви­но по­стра­да­лог мо­на­ха по­ди­гао ма­на­стир Ту­ман. Ме­до­вић је ви­део и по­ру­ше­ну ке­ли­ју у ко­јој је Зо­сим оба­вљао бо­го­слу­же­ње. На­шав­ши се 1867. го­ди­не у ма­на­сти­ру Ту­ман, Јо­сиф Ве­се­лић бе­ле­жи пре­ма на­род­ном ка­зи­ва­њу за­па­жа­ње го­то­во иден­тич­но Вла­ји­ће­вом, с тим да га ши­ри де­та­љем да је Ми­лош Оби­лић за­те­као смрт­но ра­ње­ног пу­сти­ња­ка Зо­си­ма и по­нео га да би му ука­зао по­моћ. Ка­да су сти­гли до да­на­шње ма­на­стир­ске цр­кве ста­рац пот­пу­но из­не­мо­гав­ши ре­че Ми­ло­шу: „Ту ма­ни ме“ и упо­ко­ји се. У на­став­ку да­је по­но­вљен Вла­ји­ћев опис, с тим што на­во­ди да је име ма­на­сти­ра на­ста­ло и од све­ти­те­ље­вих и ка­сни­јих кне­же­вих ре­чи „Ту ма­ни“.

У сво­ме чу­ве­ном ра­ду Кне­же­ви­на Ср­би­ја, Ми­лан Ђ. Ми­ли­ће­вић се украт­ко до­та­као опи­са „Ми­ло­ше­ве ба­ње“ кон­ста­ту­ју­ћи да је Ми­лош ту не­хо­ти­це устре­лио пу­сти­ња­ка Зо­си­ма и да би се по­ка­јао по­ди­гао је ма­на­стир Ту­ман. Исто­ри­јат ма­на­сти­ра у Бра­ни­че­ву, у Гла­сни­ку из 1867. го­ди­не, пре­при­ча­ва украт­ко, без на­во­да из­во­ра, Вла­ји­ће­во из­ла­га­ње о то­ме да је Ми­лош ло­ве­ћи не­хо­ти­це ра­нио пу­сти­ња­ка Зо­си­ма Си­нај­ца, па је ра­ди бла­го­сло­ва на том ме­сту са­зи­дао цр­кву, ко­ју тек што је до­вр­шио до­би кне­жев по­зив за бој. Од ре­чи по­зи­ва „Ту ма­ни“, оста­ло је име ма­на­сти­ру.
Ар­хи­ман­дрит Ила­ри­он Ру­ва­рац у опи­су ку­чај­ских ма­на­сти­ра у Ста­ри­на­ру из 1889. го­ди­не на­во­ди Пре­по­доб­ног Зо­си­ма ме­ђу оста­лим Си­на­и­ти­ма, уз по­на­вља­ње прет­ход­них из­во­ра о ње­му (Гла­сник из 1852. и 1867. го­ди­не и Ми­ли­ће­ви­ћев рад).

Фе­ликс Ка­ниц се при­ли­ком по­се­те ма­на­сти­ру Ту­ма­ну до­та­као већ спо­ме­ну­тих по­да­та­ка о Пре­по­доб­ном Зо­си­му, бе­ле­же­ћи да је у вре­ме ко­сов­ске бит­ке ста­рац жи­вео у скро­ви­тој ће­ли­ји и да је по­бо­жног ис­по­сни­ка за­лу­та­лом стре­лом ра­нио Ми­лош Оби­лић. На ме­сту где је ста­рац пао Ми­лош са­гра­ди бо­го­мо­љу, за вре­ме град­ње чув­ши нат­при­род­ни глас „Ту ма­ни“. И за­и­ста по­том до­би­ја по­зив од кне­за да се ла­ти оруж­ја и кре­не у бој. Ове по­дат­ке Ка­ни­цу је са­оп­штио на­ме­сник ма­на­сти­ра Ту­ма­на Са­ва Ми­ха­и­ло­вић.

У за­пи­са­ним на­род­ним пре­да­њи­ма о Пре­по­доб­ном Зо­си­му мо­же се не­дво­сми­сле­но за­кљу­чи­ти да је све­ти­те­ље­во име жи­во и по­зи­тив­но за­пам­ће­но у на­ро­ду, те да је спо­мен о ње­го­вој не­срећ­ној смр­ти чвр­сто уко­ре­њен и пре­но­шен с ко­ле­на на ко­ле­но, са ма­ње или ви­ше де­та­ља, што углав­ном за­ви­си од уло­же­ног вре­ме­на и зна­ти­же­ље оно­га ко­ји је за­пи­си­вао, ма­да и од упу­ће­но­сти са­го­вор­ни­ка на ко­је се на­и­ла­зи­ло.

Вековима је гроб, касније мошти преподобног Зосима, у великом поштовању народа. О томе су и записана сведочанства.

Свети Јаков

Преподобни Јаков (у свету Радоје Арсовић) рођен је 1894. Године у селу Кушићи надомак Ивањице. После основног образовања, жељан науке и сазнања отиснуо се из домовине у француску, где је успешно завршио студије и стекао два доктората. Један из области философије на Сорбони у Паризу, а други из области права у Момпељео. Радио је као службеник у дипломатији краљевине Југославије у Француској.

Одмарајући 30-их година XX века у Врњачкој Бањи, нашао се приликом одржавања сабора богомољачких братстава Србије. Задивио се проповедима Св. Владике Николаја и свештенства, а посебно беседом једног простог Српског сељака. Дотакавши га том приликом благодат Божија, напустио је службу и световни живот и дошао је код Св. владике Николаја са молбом да буде искушеник. Након дугог испитивања Владика га је примио.

Као искушеник прошао је сва монашка послушања. Као једном доктору наука није му падало тешко да риба тоалете, чисти кромпир и сл. Строго се подвизавао, слабо се и оскудно хранио, неретко отпацима од трпезе. Имао је само два пара изношених мантија. Никада није легао у постељу, већ се молитвено одмарао. Одликовао се необичним даром ћутљивости.

Пре другог светског рата, био је уредник Хришћанског мисионара, а пред сам рат и у току њега, био је ватрени проповедник вере, украшен равноапостолном ревношћу. Стекавши многе духовне дарове, био је и прозорљив. Предвидео је оба бомбардовања Београда, бомбардовање манастира Жиче и др.

У току рата живео је у манастиру Љубостињи, где је упамћен као велики подвижник. Мучен од комуниста, исповеднички се упокојио, након жестоког батинања у селу Раброву, у фебруару 1946. године. По сопственом завештању сахрањен је у манастиру Туману. Мошти су му откривене 21. октобра 2014. године.

Извор: Манастир Тумане / https://mitropolija.com/2026/08/20/prepodobni-zosim-i-jakov-tumanski/

Чудотворна икона Мајке Божије Толгска пројавила се 1314. године у време када је Руском црквом управљао Свети Митрополит Петар. Епископ ростовски и јарославски Прохор (у схими Трифун) обилазећи своју паству, посетио је манастир Кирила белојезерског одакле је водом низ реку Шексну и Волгу, дошао у Јарослав. Тада се у близини града зауставио на десној насељеној области Волге и ту разапео шатор и преноћио наспрам места где се река Толга улива у Волгу и где је у то време била непроходна шума.

Док су сви спавали Епископ се пробудио у пола ноћи и видео јарку светлост како обасјава околна места. Изашавши из свог шатора видео је огњени и необично светао стуб са друге стране Волге и мост који је спајао обе реке. Помоливши се усрдно Господу, Епископ је дошао до моста сачињеног од згуснуте воде, по коме је ходао сигурно и чврсто, као да је од дрвета. Прешавши на другу страну реке, приближио се огњеном стубу на коме је стајала икона Божије Матере са Предвечним Младенцем на рукама подигнуту толико да је човек не може рукама дохватити. Дуго се молио коленопреклоно са сузама пред том иконом, заборавивши жезал на месту молитве.

Преко истог тог моста прешао је Волгу и дошао у свој шатор никоме не објавивши о свом виђењу и ходу по Волги. Сутрадан после јутрења када је Епископу било време да седне на столицу, његови саслужитељи почеше да траже епископски жезал, али га нигде нису могли наћи. Тада је Епископ разумео да Бог хоће да објави чудо које је видео, али од суза ништа није могао рећи. Само је показао прстом на место где је заборавио свој жезал. Тихим гласом им је саопштио своје виђење са оне стране Волге и послао своје служитеље по жезал. Када су прешли реку у шуми су видели икону Пресвете Богородице која није била у ваздуху већ на земљи међу дрвећем – а поред иконе епископски жезал. Са страхопоштовањем су се поклонили пред Светом иконом узели жезал и вратили се реком Епископу. Тада је и он сам са свим људима који су били са њим препловио Волгу и уверио се да је то икона коју је видео у ваздуху при светлости огњеног стуба. Обрадовао се духом, пао пред икону и дуго се са сузама молио. После молитве Епископ је почео да сече шуму, припрема дрва и чисти место за градњу цркве.

У то време житељи Јарослава сазнавши за чудесни догађај похитали су ка том месту и поклонили се новопројављеној икони, усрдно помогавши око градње цркве.

Епископ одмах поче својим рукама крчити шуму и место где се јавила света икона и спремати дрвену грађу за цркву. У томе га ревносно помагаху сви који бејаху у његовој пратњи. Tога дана до подне положише темељ малој цркви. Глас о овоме дође до града Јарослава и ка месту где се налазио Епископ поврве силан свет, духовници и мирјани, стари и млади, богати и сироти, здрави и болесни – те видевши свету икону Пресвете Богородице сви се неисказано радоваху и усрдно мољаху и сваки се стараше да помогне при грађењу цркве, секући и тешући грађу и помажући зидарима. Када црквица би готова Епископ то вече освети икону и унесе је у цркву – извршивши богослужење у њој, посветивши је Ваведењу Пресвете Богородице.

Том приликом сви присутни болесници добише исцељење благодаћу Пречисте Богоматере

Установљен је празник јављања ове иконе – 21. август по новом, односно, 8. август по старом календару.

Епископ при цркви основа манастир одредивши му игумана. Тако основан, у почетку мали а касније велики, до данас постоји под именом Толгски манастир, по реци Толги која се улива у Волгу.

Чуда

Године 1392. г. 16. септембра при игуману Герману, када свештеник возгласи при јутрењу после 9-те песме Богородицу и Матер свјета пјесними возвеличим изненада из десне руке иконе Пресвете Богородице истече миро и црква се испуни дивним мирисом. Сви присутни у храму посматрајући ово чудо са дивљењем и страхом, прослављаху Бога и Пречисту Дјеву.

После јутрења стадоше служити молебан Пресветој и када при крају запеваше Владичице прими молитву рабов својих тада из леве ноге Божанског Младенца држаног Пресветом Богородицом у наручју такође истече миро. На тај начин пред очима присутних у храму стајаху два извора мира, чудесно точећи са једне иконе миро – из десне руке Пресвете Богородице и из леве ноге Христове.

Игуман и братија се веома радоваху духом, због преславног чуда овог и са сузама припадаху пречистој икони и помазиваху чела своја. А то миро беше веома целебно, јер који год се болесници с њим помазиваху, одмах здравље добиваху.

Након извесног времена после овог чудесног догађаја један велможа по имену Никита би послан из Москве од стране великог кнеза у Белојезерски крај. Када он са женом и послугом стиже у град Јарослав, он седе у чамац да даље путовање настави водом по реци. Овај велможа имађаше четворогодишњег синчића јединца. Успут се овај његов синчић разболе и умре и њега мртвог довезоше до Толгског манастира Пресвете Богородице, желећи да га тамо сахране. Отац и мати плакаху пред чудотворном иконом Пресвете Богородице, кукајући неутешно пошто не имађаху више деце. Спремивши тело свог синчића за погреб, родитељи се дадоше за припремање свега што је потребно за сахрану и у томе им прође време од поднева до вечери. А када и после уобичајених молитава отпоче опело – мртво дете оживе и крикну. Сви се запрепастише и усто обрадоваше. Нарочито се родитељи испунише великом радошћу, јер просто не знадоше како да достојно захвале Господу и Пречистој Матери Његовој, што поново виде своје чедо живо и здраво.

Након неколико година по допуштењу Божијем једном приликом у манастиру изби велики пожар и пламен тако брзо захвати цркву да братија не успе да отвори црквена врата и ишта изнесе из ње, те изгоре црква са свима стварима што беху у њој. Сви са великом тугом мишљаху да је и чудотворна икона изгорела, међутим после пожара они нађоше Свету икону у шуми близу манастира, потпуно читаву и неповређену и светлошћу обасјану, и сигурно не људским него анђелским рукама из великог пламена изнесену. Братија с радошћу узе Свету икону и одмах приступи зидању нове цркве сазидавши пространију од оне прве и дивно је украсише. И сада се може видети прекрасна грађевина цркве од камена и манастирске зграде. А благодат Пречисте Богородице и Приснодјеве Марије не престаје ни до сада чинити чудеса, лијући из своје Свете иконе као из извора исцељења, свим болесницима чудесно миро, изгонећи нечисте духове из људи.

https://mitropolija.com/2026/08/20/cudotvorna-ikona-majke-bozije-tolgska-2/

Христово Преображење је празник, али то је пре свега догађај. И наша вера је вера-догађај, заснована на Личности и делима Христовим. Преображење је животни, спасоносни догађај Христовог живота на земљи, као и сва остала Његова дела од Рођења до Вазнесења. Догађај Преображења догодио се пре страдања Христовог, као пројава славе и светлости Божанске, да би апостоли после издржали Његово страшно страдање. Преображење је било предокус, предокушање Царства Небескога, почетак славе Христовог Васкрсења, Вазнесења и с десне стране Оца прослављења.

Преображењем  је Христос дао снагу Својим ученицима, уверио их је да је Он заиста Христос, Син Божији и Спаситељ, Који ће ускоро страдати, бити понижен, издан, продан, прогањан, распет и усмрћен, али ипак Бог, па је тако апостоле, и нас, охрабрио да се не поколебамо у страшном голготском часу.

Господ  нас је створио за вечну славу. Ми смо срозали ту славу у себи и око себе, у свету нашем унутрашњем, и у свету нашем спољашњем, срозали је до смрти, до пропасти, до мрака, до зла и пакла. Али, зато је Христос дошао да нас од свега тога спасе. Син Божији је постао Син Човечији да нас поврати Богу и да нам дарује вечни живот у Царству Небеском, које је Царство Светлости и Радости. Преображење је једна од тих спасоносних страница-догађаја на Христовом спасоносном путу и делу делотворног и преображајног Богочовечанског Домостроја, предокушај и залог нашег спасења и светлог прослављења.

Како је тешко  бити човек, али како је радосно бити човек – кад имамо Преображење  Христово на Тавору, и наше преображење  у Њему, преображеном Богочовеку. То су чињенице наше вере, које данас прослављамо, и нису само људски, „верски“ обичаји. Молим вас, драга наша духовна децо, да то почнемо да схватамо и да се у таквој делатној, догађајној вери трудимо. А ко се труди, и Бог му помаже. /…/

Преображење Христово било је и  остало присутно у Цркви ради нашег преображења у Њему. Људи смо грешни, али је зато Бог дао благослов спасења у Христу кроз веру и покајање, кроз морално и духовно, а онда и целовито психофизичко преображење у Царству Христовом, Царству светлости, радости и вечног живота. Ми смо поверовали у Христа, том вером живимо, али пошто грешимо, зато нам је потребно покајање, да нам дође и преображење. Као мало дете кад се исплаче, било да је плач за неку кривицу па добило грдњу, било због неке несреће да је ожалошћено, као што је данас много наше деце ожалошћено што су остала сирочад, а после плача детету је лице ведро и светло – преображено. Тако се и душа и савест наша преображава вером и смирењем, покајањем и исправљањем свога живота, одрицањем од греха и зла и обраћањем Богу Живоме и Светлодавном. /…/

Бог зна за шта је створио човека, зна чему га је назначио. Зато су преображењске речи Бога Оца, изговорене на гори Тавору: Ово је Син мој Љубљени, Који је по мојој вољи! – за нас велика утеха и снага, наша вера и својственост, наш идентитет људски и хришћански. То је наша лична карта као православних хришћана, коју нам је сâм Бог дао, потписао и запечатио Духом Светим.

Али, драга браћо и драга децо, треба и да слушамо Бога, треба да слушамо Сина Божијег, како је рекао Бог Отац на Тавору: „Њега слушајте!“ Вера у Христа и прослављење Његовог Преображења значи послушност светој Вољи Божијој, која нам је у Христу Очовеченом и Преображеном дата и пројављена. Зато Њега да следујемо, Њега да слушамо, Јеванђеље Његово да слушамо и творимо, вољу Божију да извршавамо, а не да терамо своју вољу, или вољу срца свога, грешнога и пристраснога, испуњенога сујетним и пролазним жељама и стварима.

Недавно је у  Грчкој преминуо један свети Божији човек, отац Пајсије Светогорац. /…/ Недавно је преминуо и оставио као завет један Крст српском народу: Сад Срби носе крст и ја им шаљем благослов.

Он је једном приликом рекао мени једну велику истину и ја ћу вам је сада поновити: Сва васиона, галаксије, универзум, сунчеви системи, све је то Божије, све је од Бога створено, Богу посвећено и Богу химну пева, све Бога слави. У једној од тих галаксија, у једном малом кругу једног Сунца, има једна мала планета, која се зове Земља, и на њој једно мало биће, које се зове човек, и у њему једно мало парче меса, које се зове срце. Но и тај мали комад меса, још је загађен упљувцима, нашим гресима, и тако је срце искрвављено, нечисто, запрљано. И сада, бедни човек се стиснуо око тог парчета још упрљаног меса, држи га себично заробљено, неће да га поклони Богу, а цела васиона је Божија! Колико смо, вели отац Пајсије, ми често мали и себични! А како је лако и једноставно дати срце Богу. Само дај срце Богу и све остало твоје биће Божије.

Ето, драга  браћо и сестре, то значи послушати преображењски глас Божији са горе Тавора, послушати Христа, и тако празновати Преображење, учествовати у њему, преображавати срце своје од греха и таме у светлост и славу, од себичности и злобе у љубав и ширину таворску. И то срце дати Богу.

Нека  данашњи празник  преобрази срца наша. Људи смо, рањиви, слаби, гневимо се, грешимо, али је људски покајати се, исправљати се, преобразити се. Нисмо од камена, нисмо од дрвета, него смо од крви и меса. Међутим, нашу крв и месо понео је и вечно носи Син Божији, постао је Човек од крви и меса, како веле апостоли Јован и Павле. И после као Човек, пронео кроз наш живот и унео у наше биће сву славу Божанства Свога, Светлост и славу Царства Небеског, Таворску Светост. И све то оставио нама у Цркви Својој Богочовечанској. Али, Христос је и после Преображења на Тавору пошао на голготско страдање и прошао кроз крст и смрт, да наш грех уништи и да нас очисти, да нас васкрсне преображене, препорођене, обесмрћене. Тај Његов пут треба да је и наш пут – преображењско-голготски и крсно-васкрсни. /…/

Све заједничко што радимо и градимо, све што је на добро људи, на наше вечно спасење – нека се Преображењем Христовим преобрази. Нека Светлост са Тавора преобрази умове наше, срца наша, нека осветли ожалошћена срца удовица наших и сирочади наше. Нека преобрази физичку и умну снагу рањеника наших, нека преобрази све оно што је Бог створио и назначио за вечно и светлосно Преображење.

Издржаћемо том преображајном Светлошћу и снагом Христовом све невоље и све крстове, и доћи ће сигурно после ове Голготе и Васкрсење. Само да идемо путем Христа Богочовека. То је наш песник православац, српски Херцеговац, најкраће и најбоље рекао: „Ми свој пут знамо – пут Богочовека!“ Тај пут Богочовека води нас сигурно у Преображење, у светлост и славу Тавора, макар и ишао поново преко Голготе, праћен издајом људи, клеветама и злостављањима, ругањем и распећем.

Засијаће и нама Светлост Божија Свевечна, молитвама Богородице, благодатном силом и љубављу Светлодавца Христа.

Извор: Саборна црква 

„Најстрпљивија и најхрабрија жена“ … „Жена која је достигла врх савршенства“ …. „Побожна и божански мудра“ … „“ Великодушна жена „… овако је св. Григорије Богослов описивао своју мајку, жену изузетне врлине, љубави и побожности а коју наша Света Црква прославља 18. августа 2024.године. Света Нона, мајка Светог Григорија Богослова, једног од Света Три Јерарха била је кћерка хришћана Филтата и Горгоније, тетка светог Амфилохија, епископа иконијског. Рођена је у Кападокији гдје је провела већи дио свог живота. Њен син Григорије Богослов у својим списима наводи своју мајку Нону као модел хришћанског мајчинства. Родитељи су је васпитавали у хришћанској побожности.
По промислу Божјем она би удата за незнабожног мужа (Григорија Аријанца, богатог власника земље у окрузима Арианза и Назианза у Малој Азији, у данашњој Турској), да би и њега привела у свету вјеру, по ријечи апостола: „Муж некрштен освети се женом крштеном“ (1 Кор 7, 14). Њен брак је био исплатив према земаљским рачунима, али тежак за побожну Нонину душу. Григорије Аријански је био паганин, сљедбеник секте ипсистаријанаца, поштовао је једног Бога али не као Тројединог, поштовао неке јеврејске обреде; истовремено се клањајући ватри. Побожна Нона се много молила да свог мужа окрене светој истини. Син свете Ноне, свети Григорије Богослов, писао је о овоме на сљедећи начин: „Није могла то мирно да поднесе, да би са једном половином била у јединству са Богом, а другом дијелом себе – да остане отуђена од Бога. Напротив, жељела је да се духовно јединство придружи тјелесном савезу. Зато се и дан и ноћ молила Богу, у посту и са много суза молила Га да подари спасење њеном мужу “. Молитвама свете Ноне, Григорије је у сну имао виђење. „Оцу се чинило“, писао је свети Григорије, „да он (што никада раније није учинио, иако је његова жена то више пута тражила и молила) пјева један Давидов стих: „Обрадовах се кад ми рекоше: хајдемо у дом Господњи!“ (Пс 121, 1). И пјевајући то, он је у срцу осјећао неку милину. 
Григорије је рукоположен у чин презвитера, а затим за епископа Назијанза и потпуно се посветио Цркви. Истовремено са његовим посвећењем за епископа, његова супруга Света Нона постала је ђакониса. Осим Светог Григорија Богослова имала је још двоје свете дјеце: Свету Горгонију (датум слављења 23 фебруар) и Светог Кесарија- љекара који је достигао велике висине у медицинској науци, али који је сматрао највећом срећом и благословом бити православни хришћанин (његов помен слабимао 9 марта).

https://vjeronauka.net/2026/08/18/праведна-нона-мајка-светог-григорија-2/

Свети Евсигније родио се у Антиохији, и служио у војсци за царовања римских царева: Диоклецијана, Максимијана Хлора, Константина Великог и његових синова. Он је присуствовао страдању светог мученика Василиска у време Максимијана, и описао то страдање. При одсечењу главе светом Василиску, свети Евсигније се, са другим тамо присутним вернима, удостоји видети мноштво светих анђела, који примише мученикову душу и узнесоше је на небо где је од њих прими Господ Исус Христос који стајаше на небу. А за царовања Константина Великог, налазећи се у његовим пуковима, свети Евсигније виде заједно с њим изображен звездама крст на небу, и наоружан силом крсном храбро се борио са противницима. Прослуживши у војсци шездесет година он се при сину Константина Великог Констанцију повуче из војне службе, пошто беше веома стар.

Вративши се у своју постојбину Антиохију он провођаше богоугодни живот у молитви и посту, стално посећујући храмове Божје, и тако доживе до дана богомрског цара Јулијана Одступника, гонитеља хришћана. Када овај безбожни цар дође у Антиохију, свети Евсигније би узет на мучење са следећег разлога. Једнога дана свети Евсигније иђаше у цркву и путем наиђе на два незнабошца који се због неке ствари препираху и свађаху. Када свети Евсигније пролажаше поред њих, они га зауставише и рекоше му: Знамо, честити човече, да си дуго време био у војсци и познајеш правосуђе, стога те молимо, саслушај наш спор па изреци праведну пресуду.

Свети Евсигније им изађе у сусрет, пресуди њихов спор по правди, и нађе се да је један од њих прав а други крив. Кривац се наљути, па оде к цару и оптужи Евсигнија да је хришћанин. Цар одмах нареди да ухвате Евсигнија и доведу преда њ на суд. Када предстаде мучитељу, свети Евсигније га неустрашиво изобличи за злочин: што не следова примеру Константина Великог него се одрече Христа и поклони демонима, и служење истинитом Богу замени служењем идолима. При томе свети Евсигније хваљаше веру и побожност Константина Великог, причајући редом како он виде крст на небу и његовом силом победи непријатеље, како одбаци идолопоклонство и свима срцем се прилепи за Господа Христа, и како вером и светим крштењем просвети не само себе него и сву васељену. Величајући многим похвалама Константина Великог, свети Евсигније у исто време укораваше богоодступника Јулијана за његово безбожје и грђаше га у лице. Не желећи слушати то, Јулијан нареди да се војнику Христовом одсече глава. Тако свети мученик Евсигније мученички сконча за Христа у својој сто десетој години живота, и пресели се у вечни живот где времена нема.

У дане незнабожног цара римског Декија Црква Христова беше гоњена, и многе слуге Христове: презвитери, клирици и други верни, бојећи се љутог мучитеља, кријаху се где је ко могао. Када Декије, страховито киван на хришћане, допутова из Картагене у Ефес, он издаде наређење да се сви житељи из околине саберу ради приношења жртава идолима. Залуђен гордошћу, цар постави усред града идоле, начинивши пред њима жртвенике, и нареди да заједно с њим најпре старешине градске принесу жртве боговима. При овом свенародном празничном жртвоприношењу земља се натапаше крвљу кланих животиња и ваздух се испуњаваше димом и смрадом жртава.

Трећега дана цар издаде наређење да се покупе сви хришћани и присиле на приношење жртава идолима. Тада стадоше тражити хришћане свуда: извлачаху их из домова и пештера, и у гомилама с поругом довођаху на трг где је сабрани народ приносио жртве идолима. Неки од хришћана који беху страшљиви и слабодушни, бојећи се мука, отпадаху од вере и на очиглед свију поклањаху се идолима. Други пак хришћани, гледајући то или слушајући о томе, туговаху душом оплакујући отпале од Христа и пале у идолопоклонство. А они који беху јаки у вери и храбри, они неустрашиво иђаху на све муке, и јуначки полагаху душе своје за Господа свог умирући од разноврсних мучења. Мучених беше тако огромно мноштво, да је из њихових растрзаних и киданих тела крв текла као вода и натапала земљу. Тела мученика или бацаху као ђубре поред путева или вешаху по градским бедемима унаоколо, а главе им на коље набијаху и пред капијама градским постављаху. Вране, кобци и друге месождерне птице слетаху на градске бедеме и јеђаху тела мученика. И велика жалост раздираше потајне и кријуће се хришћане што не могаху узети и погрепсти тела браће своје која птице јеђаху. И подижући руке своје к небу, они ридаху и мољаху се Господу да избави Цркву Своју од таквог мучења.

У то време беху у Ефесу седам младића, синови угледних старешина градских, и служаху у војсци као официри; имена им беху: Максимилијан, Јамвлих, Мартинијан, Јован (Константин), Дионисије, Ексакустодијан и Антонин. Иако беху деца разних родитеља, они беху једнодушни у вери и љубави Христовој, и заједно се мољаху и пошћаху, сараспињући се Христу умртвљивањем тела својих и строгим чувањем девства. Посматрајући сваки дан злостављање и свирепа убијања хришћана, њима се срце кидаше, и они уздисаху и плакаху. Када незнабошци заједно са царем одлажаху да приносе жртве, свети младићи се склањаху од љих, одлажаху у хришћанску цркву, бацаху се на земљу пред Господом, и посипајући прашином главе своје мољаху се с ридањем. То приметише неки мотритељи, јер у то време сваки је мотрио на другога каквом се богу моли, и предавао је на смрт брат брата, отац сина, син оца, и нико није скривао ближњег свог ако би приметио да се моли Христу. Ти мотритељи одоше к цару и рекоше: Царе, живи вавек! Ти позиваш издалека хришћане и приволеваш их да приносе жртве, Међутим они што су око требе потцењују твоју царску власт, не слушају твоја наређења и исмевају их, а држе се хришћанске вере.

Разгневивши се, цар упита ко се то противи његовим наређењима. Потказивачи рекоше: Син управитеља града Максимилијан и шест других младића, синови бољара ефеских; сви они већ имају официрске чинове у војсци. – Цар одмах нареди да их ухвате, окују у ланце и доведу к њему. Свети младићи бише брзо доведени пред цара још са сузама у очима и са прахом на главама. Погледавши на њих, мучитељ им рече: Зашто се ви не јависте заједно с нама о празнику у част богова, којима се клања сва васељена? Хајде сада принесите боговима дужну жртву, као што и други принесоше. – Свети Максимилијан одговори: Ми исповедамо Једног Бога и Цара Небеског, чије је славе пуно небо и земља, и Њему сваки час приносимо духовну жртву вере и молитве, а идолима вашим, да не бисмо оскврнили душе своје, нећемо принети жртве које се састоје из спаљивања животиња, праћеног смрадом и димом.

Када чу овакав одговор, цар нареди да им се одузму војнички појаси, ти знаци њиховог високог положаја, рекавши да су они недостојни да буду међу царским војницима, пошто се не покоравају ни боговима ни цару. Но ипак, посматрајући њихову лепоту и младост, цар се сажали на њих и рече: Било би неправедно такву младост одмах погубити мукама, стога ево, дивни младићи, дајем вам време за размишљање, да бисте, уразумивши се, принели боговима жртве, и остали у животу. – Рекавши то, цар нареди да им скину ланце, па их пусти на слободу до одређеног времена, а сам отпутова у други град, са намером да се понова врати у Ефес.

Добијено слободно време свети младићи употребљаваху на чињење добрих дела вере своје: узимајући злато и сребро из домова родитеља својих они га тајно и јавно раздаваху сиромасима. Затим се посаветоваше између себе, говорећи: Удаљимо се на неко време из града, док се цар не врати, и ућимо у ону велику пећину што се налази у гори на истоку од града, и тамо у тишини помолимо се усрдно Богу, да нас укрепи у исповедању пресветог имена Свог, да бисмо неустрашиво предстали мучитељу и јуначки подневши муке добили од Господа нашег Исуса лриста неувенљиви венац славе, приправљен верним слугама Његовим.

Договоривши се тако, они понеше са собом онолико сребрника колико им беше потребно да се могу прехранити неколико дана, па кренуше к источној гори, званој Охлон. Дошавши тамо они уђоше у тамошњу пећину и проведоше у њој доста дана, непрестано славећи Бога и молећи се за спасење својих душа. Одлажење у град ради набавке потребнога беше поверено Светом Јамвлиху, као најмлађем. А Свети Јамвлих, младић веома разуман, одлазећи у град, мењаше своје одело и облачаше се у дроњке, да га не би познали. Од понесеног пак новца он један део раздаваше сиромасима, а са осталим куповаше храну. При једном таквом долажењу свом у град Свети Јамвлих, скривајући своје име, распитиваше се да ли ће се цар скоро вратити у град. Након доста дана, када Свети Јамвлих прерушен као просјак дође у град, сам виде долазак цара који се враћао с пута и чу за његово објављено у граду наређење, да сви градоначелници и војеначелници буду идућег дана спремни за приношење жртава боговима. Тако велики ревнитељ беше цар у служењу идолима. Осим тога Јамвлих чу да је цар наредио да пронађу и њих седморицу младића, пуштених привремено на слободу, да би и они са осталим грађанима принели жртву идолима на његове очи. Силно уплашен, Јамвлих журно оде к браћи у пећину, носећи мало хлеба. И исприча им све што виде и чу, а каза им и то да и њих траже ради приношења жртава.

Чувши то, све их спопаде страх, па павши ничице на земљу они се с плачем и јецањем помолише Богу, поверавајући себе Његовој помоћи и милосрђу. Уставши с молитве Јамвлих спреми трпезу, поставивши оно мало донесеног хлеба; а сунце већ залажаше и сутон наилажаше; поседавши, Свети младићи се поткрепише храном, очекујући предстојећа мучења. И разговараху међу собом, тешећи и соколећи један другога на јуначко страдање за Христа. И док им тако богохвалне речи беху у устима, они задремаше, јер од туге срца очи им беху отежале. А милостиви и човекољубиви Бог, промишљајући увек о Цркви Својој и бринући се о слугама Својим, нареди овој седморици Светих младића да заспе дивним и необичним сном, јер је желео да у будућности учини преко њих преславно чудо и увери оне који сумњају у васкрсење мртвих. Свети дакле заспаше сном смртних: душе њихове чуваху се у руци Божјој, а тела њихова као заспала лежаху у пећини нетљена и неизменљива.

Сутрадан цар нареди да траже седам високородних младића; и пошто их не пронађоше он рече велможама: Жалим те младиће, јер су племенитог рода и врсни лепотом. Држим да су они, бојећи се нашег гнева, побегли некуда и крију се; али наша царска доброта готова је да поштеди оне који се као покајници опет обрате боговима нашим. – На то велможе одговорише цару: Немој се, царе, жалостити због тих младића, јер чусмо да се они не само не покајаше него још гори хулитељи богова постадоше, и раздавши сиромасима по градским улицама много злата и сребра они ишчезоше без трага. Ако пристајеш, могу се њихови родитељи дозвати и мукама приморати да кажу где им се синови налазе.

Цар одмах нареди да се позову њихови родитељи, и рече им: Кажите ми право, где су ваши синови, ружитељи мога царства? Иначе, наредићу да уместо њих погубе вас, пошто им ви дадосте злато и сребро и одасласте их некуда, да се не би јавили пред лице наше. – Родитељи одговрише: Молимо твоју доброту, царе, саслушај нас без гњева. Ми нисмо противници твога царства, не нарушавамо твоја наређења, и не престајемо приносити жртве боговима. Зашто нам онда претиш смрћу? А ако се синови наши покварише, ми их нисмо томе научили, нити смо им давали злата и сребра; они га сами кришом узеше, раздадоше сиротињи, па побегоше и сакрише се, како чујемо, у оној великој пећини на гори Охлон. Већ је прошло много дана, а они се не враћају; и ми не знамо јесу ли живи тамо, или су помрли.

Саслушавши родитеље, цар их отпусти, па нареди да се улаз у ту пећину зазида великим камењем, говорећи: Пошто се не покајаше, и не обратише се к боговима, и не јавише се мени, онда нека више не угледају лица човечијег, него нека у тами пећинској помру од глади и жеђи. – Цар и житељи Ефеса држаху да су младићи још живи, не знајући да Свети младићи већ беху уснули у Господу. При зазидавању пећине, два царска коморника, Теодор и Руфин, потајни хришћани, описаше на двема оловним плочама страдање ових седам Светих младића, забележивши и њихова имена, положише плоче у ковчежић од бакра, запечатише га, и узидаше међу камењем у зазиданом улазу пећине. При томе ови дворјани говораху међу собом: Ако Господ посети слуге Своје пре другог доласка Свог, и пећина буде отворена, и тела Светих буду нађена, онда ће из овог описа нашег дознати њихова имена и дела, и разумеће да су ова тела – тела мученика, који у зазиданој пећини умреше због исповедања Христа. – Тако би пећина зазидана, и усто печатима утврђена.

Убрзо после тога умре незнабожни цар Декије. После њега изређаше се многи други незнабожни цареви, који су такође гонили Цркву Божју, и помреше. Тек са Константином Великим наступи време хришћанских царева. У дане благочестивог цара Теодосија Млађег, када већ беше прошло доста времена од смрти Константина Великог, појавише се јеретици који одрицаху васкрсење мртвих, мада је сам Господ Христос предао Цркви Својој учење о несумњивом васкрсењу мртвих. Међутим многи посумњаше у то, не само мирјани него чак и неки епископи, и падоше у ту јерес. И настаде гоњење на православне од стране дворских великаша и епископа, који беху залутали с правога пута, међу којима предводник свега зла бејаше епископ егински Теодор. Неки од тих јеретика говораху да после смрти нема никакве награде, јер заједно са телима умиру и душе, и обоје се уништава. Други пак тврђаху да ће само тела у гробу иструлети и пропасти, а душе ће имати своју награду без иструлелих тела; и говораху: Како могу накан читавих тисућлета оживити и устати она тела, када од њих нема већ ни праха?

Тако умоваху бедни јеретици, заборављајући речи Христове у Еванђељу: Мртви ће чути глас Сина Божјега, и чувши оживети (Јн. 5, 25), и речи из књига пророка Данила: Много оних који спавају у праху земаљском пробудиће се, једни на живот вечни а други на срамоту и прекор вечни (Дан. 12, 2), и речи које говори Бог преко пророка Језекиља: Ево, ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших, људи моји (Језек. 37, 12). Не опомињући се овог учења Светога писма, јеретици ствараху силне пометње у Цркви Божјој. Видећи то, цара Теодосија раздираше огромна туга, и он се усрдно мољаше Богу у посту и многим сузама, да сам Он, Творац свега, избави од пагубне јереси Цркву Своју. И милосрдни Господ, не желећи да ко од праве вере залута и пропадне, услиши молитву цареву и сузна јецања многих верних и јавно откри свима тајну очекиваног васкрсења мртвих и вечнога живота. И то откри на следећи начин. Неки човек по имену Адолије, власник горе Охлон, у којој беше зазидана пећина са спавајућим младићима, намисли да на једном слободном простору начини тор за овце. При прављењу тора слуге Адолијеве узимаху камење којим беше зазидан улаз у пећину, и ни слутили нису да се ту налази пећина. Одваљујући камење и односећи га на место где су правили тор, они начинише на улазу пећине рупу, кроз коју се могао провући човек. У то време Господ наш Исус Христос, који влада животом и смрћу, који некада васкрсе четвородневног Лазара (Јн. 11, 1-45), оживе и седам Светих младића који већ много година спаваху, и по Његовом Божанском наређењу ти Свети мученици васкрснуше, као пробудивши се од сна. Уставши они најпре узнесоше јутарње славословље Богу, затим се, по обичају, поздравише међу собом, држећи да су се пробудили од обичног ноћног сна, јер им ништа није указивало на то да су се пробудили од смрти: одело на њима беше сасвим цело, тела им се ни најмање не беху изменила, красила их је као и раније младост, здравље и лепота, и по свему беху такви као да су синоћ заспали, а јутрос од сна устали. Ступивши у разговор међу собом, они са тугом говораху о насилничком служењу идолима и о гоњењу на хришћане, и о томе како их Декије тражи да их мучи. Обративши се Јамвлиху, они га замолише да им поново исприча шта је јуче чуо у граду. Свети Јамвлих им одговори: Што вам рекох јуче, то ћу вам рећи и данас: цар је наредио свима грађанима да у данашњи дан буду готови за приношење жртава, и у исто време издао наређење да и нас траже, да бисмо се заједно са свима поклонили идолима на очи његове, а ако то не урадимо, онда ће нас ставити на муке.

Тада Свети Максимилијан рече свима: Браћо, хајдемо да се неустрашиво јавимо Декију; докле ћемо овде седети као плашљивци? Изиђимо, и неустрашиво пред царем земним исповедимо Цара Небесног, истинитог Бога, Господина нашег Исуса Христа, и у славу Његову пролијмо и саму крв своју, положимо и душе своје за Њега. Немојмо се уплашити смртоносног мучитеља и привремених мука! Немојмо отпасти од вечног живота који очекујемо по вери у Христа Исуса! Ти пак, брате Јамвлише, постарај се да нам спремиш храну за уобичајени оброк: узми сребрник и иди у град, па нам купи хлеба више него јуче, јер си јуче донео мало, те смо сада гладни; дознај шта је наредио Декије односно нас, па се брзо враћај, да се поткрепимо храном, и онда добровољно изађемо одавде и предамо себе на муке за Господа нашег.

Свети Јамвлих узе сребрник и крену у град врло рано, у праскозорје. Излазећи из пећине, Свети Јамвлих се зачуди видећи на улазу камење и помисли у себи: шта ово значи, када су положени? у јучерашњи дан их не беше ту. – Спустивши се с горе, он иђаше са страхом, бојећи се да уђе у град, где га могу препознати и одвести к цару. Но приближивши се градској капији, он на своје запрепашћење угледа на њој диван часни крст. И куд год је очима погледао, он је на своје изненађење свуда видео друге грађевине, друге куће, друге зидове. Свети Јамвлих онда оде ка другој капији градској, но и тамо угледа на зиду изображење крста, и беше у недоумици. Онда он обиће све капије градске, па видевши свуда свете крстове, он би као ван себе. Затим се поново врати к првој капији, и мишљаше у себи: шта ово значи? Јуче нигде не беше изображења часнога крста, сем оних које потајно чуваху верници, а сада се јавно налазе на капијама и зидовима града; да ли их ја стварно видим, или ми се привиђа? Да не сањам ја? – Затим, охрабривши се Духом, он уђе у град. И прошавши мало, он чу где се многи куну именом Христовим. Њега спопаде ужас, и он размишљаше у себи: јуче се нико не усуђиваше да јавно изговори име Христово, а сада толика уста прослављају Христа; по свој прилици ово није Ефес већ неки други град, јер су и све зграде другачије, а и људи другачије одевени. – Пошавши мало даље, Свети Јамвлих упита једнога човека: Како се зове овај град? – Ефес, одговори овај. Али, Свети Јамвлих му не поверова, него и даље мишљаше у себи: нема сумње ја сам залутао у неки други град; треба да купим хлеба и брзо изађем из овог града, да не бих потпуно залутао. – Онда приђе продавцу хлеба, извади сребрник и даде му да овај узме колико треба за хлеба и да му врати кусур. Сребрник беше врло велик и имађаше на себи лик и натпис давнашњих царева. Хлебопродавац узе сребрник и показа га другоме, овај га показа трећем и четвртом: утом приђоше и други што беху тамо; и сви га разгледаху и чуђаху се његовој старини; погледајући пак на Светог Јамвлиха они шапутаху међу собом: Сигурно је овај младић нашао неко благо од давних времена сакривено.

Приметивши их како се сашаптавају, Свети Јамвлих се уплаши, држећи да су га познали па се договарају да га ухвате и предаду цару Декију, и рече им: Молим вас, узмите себи сребрник, ја нећу никакав кусур. – Но они ухватише Светог Јамвлиха и задржаше га, говорећи: Кажи нам одакле си и како си пронашао благо древних царева; одвоји нам један део тога блага, да те не прокажемо; а ако не пристајеш на то, ми ћемо те предати судији. – Слушајући то, Свети Јамвлих се у недоумици чудио и ћутао. А они продужаваху: Немогуће је утајити то благо; боље је кажи нам добровољно где се оно налази, да те на то не приморамо мукама.

Не знајући шта да им одговори, Свети Јамвлих ћуташе као нем. Тада му ти људи скинуше појас, и везавши му га око врата држаху га насред трга; међу народом се пронесе глас да је ухваћен неки младић који је пронашао благо; многи се слегоше око Светог Јамвлиха, и загледајући га у лице говораху: Овај човек није овдашњи, ми га никада виђали нисмо. – А Свети Јамвлих, иако је желео да им каже да он није нашао никакво благо, од силног запрепашћења није могао проговорити ни речи. Гледао је у гомилу, не би ли угледао кога било од својих познаника или од својих укућана, оца или мајку или неког од послуге. Но никога не налазећи нити позиавајући, он западаше у све веће чуђење: јуче су га сви познавали, као сина знаменитог оца, а данас нити њега ко распознаје, нити кога он познаје.

Глас о хватању Светог Јамвлиха пронесе се по граду и дође до ушију градоначелника и епископа Стефана. У том часу, по Божјем промислу, они беху заједно и разговараху се међу собом. Они обојица наредише да им доведу младића, ухваћеног са сребрником. Вођен путем, Свети Јамвлих мишљаше да га води к цару Декију, и још пажљивије гледаше у народ, не би ли угледао кога познаника, али то беше узалуд. А кад га приведоше градоначелнику и епископу, они узеше сребрник, и разгледајући га дивљаху се, јер беше из времена веома давнашњих царева. Затим градоначелник упита Светог Јамвлиха: Где је благо што си нашао? Нема сумње, ти си овај сребрник отуда узео. – Свети Јамвлих одговори: Ја не знам ни за какво благо. Само знам ово да сам овај сребрник узео од мојих родитеља и да се они ни по чему не разликује од сребрника који се употребљавају у овом граду. Ја се чудим и у недоумици питам, откуда ме снађе ова напаст. – Одакле си ти? – упита га градоначелник. – Мислим да сам из овог града, одговори светитељ. – На то га градоначелник упита: Чији си син? Има ли некога овде који те познаје? Нека такав неко дође и посведочи за тебе, па ћемо ти веровати. – Свети Јамвлих онда изређа по имену оца, матер, деду, браћу и друге сроднике; али њих неко не познаваше. Тада градоначелник рече: Ти не говориш истину већ сушту лаж, јер ређаш нека чудна и необична имена каква ми никада ни чули нисмо.

Збуњен, Свети младић ћуташе оборене главе. Неки од присутних рекоше: Он је јуродив; – а други говораху: Није јуродив, него се прави јуродив, да би се извукао из клопке. – Тада му градоначелник поче страховито претити, и говораше му: Како ти можемо веровати, када ти кажеш да си овај сребрник узео од твојих родитеља, а на њему је лик и натпис древног цара Декија, од чије је смрти прошло много и много година, и овај сребрник не личи на сребрнике што су сада у промету. Еда ли су твоји родитељи толико стари да памте цара Декија и имају његове сребрнике? Ти си још млад, нема ти ни тридесет година, и хоћеш лукавством својим да обманеш старце и мудраце ефеске. Ја ћу те бацити у тамницу, ставићу те на многе муке, и нећу те пустити док не кажеш истину и не откријеш где је благо што си пронашао.

Чувши ове градоначелникове речи, Свети Јамвлих се уплаши њихових претњи, и уједно се зачуди речима о Декију да је живео у давна времена, па павши на колена рече: Молим вас, господо моја, одговорите ми на ово што ћу вас питати, а ја ћу вам добровољно испричати све: цар Декије налази ли се у овом граду, и је ли он жив или није? – Епископ му одговори: У садашње време, чедо, у овим земљама нема цара по имену Декије, мада је у старо време био такав цар; а сада царује благочестиви цар Теодосије.

Тада Свети Јамвлих рече: Молим вас, господо, пођите са мном и ја ћу вам у пећини на гори Охлон показати своје другове, од којих ћете дознати да је истина што вам говорим. Јер се ми, стварно бежећи одавде од Декија пре неколико дана, сакрисмо у оној пећини; а Декија ја видех јуче када је улазио у Ефес, но сада не знам да ли је овај град Ефес или неки други град. – Слушајући ове речи, епископ помисли у себи: “хоће Бог да нам преко овог младића открије неку тајну”, па се обрати градоначелнику и рече му: Хајдемо с њим да видимо, јер се нешто чудесно има догодити.

Уставши, епископ и градоначелник пођоше са младићем, и за њима кренуше све градске власти и мноштво народа. Када дођоше до горе, Свети Јамвлих први уђе у пећину, а епископ са осталима следујући му нађе на улазу у пећину између два камена ковчежић од бакра, запечаћен са два сребрна печата. Отворивши ковчежић пред свима, епископ и градоначелник нађоше у њему две оловне плоче, на којима беше написано да, бежећи од мучитеља Декија, сакрише се у овој пећини седам Светих младића: Максимилијан, син управника града, Јамвлих, Мартинијан, Јован, Дионисије, Ексакустодијан и Антонин; по наређењу пак Декије пећина би зазидана, и у њој ови Свети младићи мученички скончаше за Христа.

Прочитавши то, сви се удивише и громко прославише Бога. А кад уђоше у пећину нађоше Свете младиће који дивно изгледаху; лица им сијаху светлошћу благодати Божје и изражаваху радост. Епископ, градоначелник и народ припадоше к ногама Светих младића клањајући им се ничице, па узнеше хвалу Богу што их удостоји да виде такво преславно чудо. Свети младићи испричаше им све о себи, и о Декију мучитељу, какво под њим беше гоњење на хришћане. Епископ и градоначелник одмах послаше писмо благоверном цару Теодосију, у коме писаху: Нека моћ твоја нареди да што пре дођу од тебе угледни људи да виде чудо које Господ јави за царовања твога: јер у наше дане Господ показа слику будућег свеопштег васкрсења васкрснувши сада тела Светих младића.

Добивши ово писмо, цар Теодосије се обрадова великом радошћу, и одмах крену сам из Цариграда у Ефес, праћен великашима и мноштвом народа, и Ефешани га дочекаше свечано. Епископ, градоначелник и остале градске власти одведоше цара к пећини. Када цар уђе у пећину и угледа Свете младиће, као анђеле Божје, он паде к ногама њиховим клањајући им се; а они, пруживши руке, подигоше га са земље. Уставши, цар с љубављу загрли Свете младиће и, целивајући их, не могаде се уздржати од суза. Затим седе на земљу према њима, и гледајући их слављаше Бога, и срце му се силно радоваше. И говораше им: Господо моја, у лицу вашем ја видим самога Цара Господа Христа, који некада подиже Лазара из гроба; а сада свемоћном речју Својом Он васкрсе вас, да би нас очигледно уверио односно будућег васкрсења мртвих, када ће они који су у гробовима, чувши глас Сина Божја, оживети и изићи из гробова нетљени. – Свети Максимилијан рече цару: Од сада царство твоје због чврсте вере твоје биће јако, и Исус Христос, Син Бога живога, сачуваће га у свето име Своје од свакога зла. Веруј, Господ нас тебе ради васкрсну пре општег васкрсења.

У току дугог разговора Свети младићи говораху цару и многе друге душекорисне истине, а цар са епископом, великашима и народом слушаше их радосно. (Грчки описатељ црквених догађаја Никифор Калист додаје, да цар целе седмице сваки дан с њима обедоваше и служаше им). После пак тих разговора, Свети младићи, на очи свих који се наслађиваху гледајући их, поново преклонише главе своје на земљу и, по Божјем наређењу, заспаше сном смрти. Цар силно плака над њима, а плакаху с њим и сви присутни. И нареди цар да се начине седам сандука од злата и сребра, да се у њих положе тела Светих младића. Но ту ноћ они се јавише цару у сну, наређујући му да их остави да почивају на земљи, као што и раније почиваху. Потом се на место уснућа Светих младића стече много епископа; сатворивши светли празник, они одадоше достојно поштовање Светим мученицима. Цар раздаде обилне милости ништима и убогима те покрајине и отпусти сужње на слободу, па се врати у Цариград, радујући се и славећи Христа Бога нашег, коме и од нас грешних нека буде част и слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Мученик наших дана, о. Данил Сисојев тумачи стихове у којима апостол Павле описује све оно кроз што су апостоли пролазили и шта су доживљавали у себи. Сигурно је да хришћани и данас, у тешким животним околностима, могу да пронађу утеху у овим речима. Ево како о. Данил објашњава ове стихове.

*

„Свачим смо угњетавани, али не потиштени; збуњивани. али не очајни; Прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени.“ (2. Кор. 4:8-9)

„Свачим смо угњетавани, али не потиштени“; Нас угњетавају у свему, али притом ни на који начин не могу да нас зауставе. Споља су апостоле свим силама спречавали да проповедају. Апостол Павле би почео да проповеда, један, два, три дана – долазили су Јудеји, правили скандале. И не само то, трудили се да га каменују, да га убију. Апостол не остаје на једном месту, иде даље, долази у следећи град и тамо проповеда. Нас сви притискају, али нисмо потиштени. Ми смо чувани. Збуњени, али не упадамо у очајање.

„Збуњивани али не очајни“. Ради се о унутрашњој тежини срца. Нас издају чак и наша браћа. Зато апостол говори да је једна од највећих несрећа које је имао – жалости које су му наносила лажна браћа. Али није био потиштен. У ком смислу? Павле говори: па, шта да се ради? Устао сам, идем даље. Издао је блиски човек, па шта сада да радим? Христа је издао Јуда, један од Дванаесторице, сви су се разбежали, Петар се одрекао. И шта онда? Зато нас жалосте, рањавају душу, рањавају срце, али то нас не зауставља. Ми нисмо неосетљиви на жалости, ради се о томе да при свему томе Бог шаље такву слободу нашем срцу да нас ништа не гуши. То јест, без обзира на то што су нас толико пута издали, ми тог истог дана идемо даље да проповедамо. Апостола је болело, али он носи реч Божију даље. Зато што се унутар њега налази незамислива сила, она је попут унутрашњег котла који кипи, то је сила Светог Духа која се излива и излива, човек није у стању да је задржи. Без обзира на то што му је болно, он има снаге да даље носи реч Божију. То је несхватљива унутрашња духовна моћ која делује у апостолима.

„Прогоњени, али нисмо остављени“.  То јест, нас гоне, али се ми не заустављамо. Нас не оставља Бог. И притом што нас људи гоне и прогоне, има и таквих који остају са нама. Како стати на страну оних које само што су претукли или чак и убили? А ипак остају. Није случајно било речено да када на арени Колосеума убију једног хришћанина, са трибина силазе двоје новообраћених у хришћанство.

„Оборени, али не погубљени“. Дешава се да непријатељ слави победу, али се испоставља да смо живи. Пример за ово је био сам Павле. Када су га у Листри каменовали, он није умро. Господ га је исцелио. Павле је устао и кренуо даље да проповеда. Свети Теофан Затворник пише: „Замислите посуду у коју буквално пувају из пушке, а она остаје цела.“

https://ekzeget.ru/bible/2oe-poslanie-k-korinfanam-ap-pavla/glava-4/stih-8/

https://ekzeget.ru/bible/2oe-poslanie-k-korinfanam-ap-pavla/glava-4/stih-9/

извор

Преподобни Далмат беше најпре официр при цару Теодосију Великом, и цар га држаше у великој части. Затим Бога ради он презре све световно, па оставивши жену и децу, узе са собом само сина свог Фавста и оде к преподобном Исакију који у предграђу Цариграда имађаше манастир. Ту их преподобни Исакије постриже у иночки чин, и они оба вођаху веома богоугодан живот, добро се подвизавајући у испосничким трудовима. А када преподобни Исакије зађе у дубоку старост и приближи се крају, он сазва братију, поучи их о спасењу, и постави им за игумана место себе преподобног Далмата, по чијем имену и сама обитељ касније би названа Далматска.

Патријарх цариградски Атик рукоположи блаженог Далмата за свештеника. Он живљаше тако испоснички, да Једном проведе четрдесет дана без хране, и постом и молитвом победи демонску силу. Преподобни је водио борбу и против видљивих демона - јеретика несторијанаца, који су хулили Пречисту Матер Божију, и био велики помоћник светим оцима на Трећем Васељенском Сабору, одржаном у Ефесу за царовања Теодосија Млађег. Тиме преподобни Далмат стече љубав цара и светих отаца, те га произведоше за архимандрита Далматске обитељи. Угодивши Богу, он се најзад у дубокој старости престави к Њему. - Тако и син његов преподобни Фавст, прошавши сваки богоугодни подвиг и провевши строго испосничко житије, пресели се у вечне обитељи, и у бесмртном животу би прибројан к лику преподобних отаца.