Песма 1.  (глас 2.)

Ирмос: Некада свенаоружана сила спровали у дубину сву Фараонову војску, а оваплоћена Реч, свепрослављени Господ, уништио је свезли грех, јер се славно прослави.
Крститељу и Претечо Христов, ум мој свагда потапан од телесних страсти доведи у ред и талас страсти укроти да би Те славио налазећи се у Божанској тишини.
Обасјан несхватљивом Светлошћу, Ти си као светлија звезда, Кртитељу, претходио Духовном Истоку; моли се да се озари срце моје, помрачено свим демонским искушењима.
Слава: Некада си, Свемудри, загњурио у реци Бездну Која је благодаћу потопила сав грех; молим Ти се, блажени, потоке мојих сагрешења исуши твојим Божанским заузимањем.
И ниње: Блажени Претечо, био си сродник Свете Дјеве Која је Бога оваплотила, с Њом те поштујемо и молимо ми који се сада налазимо у твоме Божанском храму учини и нас храмовима Светог Духа.
 

Песма 3.
 

Ирмос: Утврдивши ме на камену вере, отворио си уста моја на непријатеље моје, јер се обрадова дух мој певајући: Нема светога као што је Бог наш и нема праведнога осим Тебе, Господе.
Исцели ране душе моје, ум мој помрачен немарношћу, озари Божанским твојим заузимањем, Претечо Господњи, и избави ме од сваке напасти непријатељске, молим Ти се.
Родивши се по Божјем промислу, премудри Претечо, разрешио си безплодности ону која те је родила, а сада бесплодно срце моје, заузимањем твојим, Претечо Господњи, учини плодоносним да би родило плодове врлине.
Слава: Моли се да добије вишњи живот онај што из љубави Твоје гради Божанствени дом и посредовањем твојим, Крститељу и Претечо, учини храмовима Божанског Духа оне што са вером служе Христу Твоме.
И ниње: Радоваше се Претеча, ношен у утроби материној и клањаше се Господу, ношеном у утроби Твојој Богоблагодатна, Њега моли да ме избави од сваке невоље.
Сједален
Из самилосног милосрђа, Благи, савивши небеса силаском Својим, дошао си Христе да спасеш Своје створење, стога славећи Твој страшни домострој спасења, кличемо Ти: Ради молитава Претече Твога, подај нам очишћење грехова као Једини милосрдан.
Слава: и ниње: Усрдна Заштитнице хришћана, моли се непрестано Сину Твоме Богородице, да нас избави од сваког вражијег злочинства и огорчења, да нам из великог сажаљења ради молитава Твојих, мајке Дјеве, да опроштај за сва сагрешења.
 

Песма 4.

Ирмос: Дошао си од Дјеве, не као посланик или Анђео, већ сам Господе, оваплотивши се и спасао си мене целог човека, стога Ти кличем: Нека је слава сили Твојој, Господе.
Десницом својом, о пребогати, савио си главу Оном што је савио небеса и проповедао људима, сачувај ме Њиме у смирености одржавајући срце моје.
Био си житељ непроходне пустиње, блажени Претечо, стога Ти вапијем: Сачувај душу моју која је постала пуста немајући никаквог Божанског дела.
Држећи се божанског закона, незаконито си био заклан, стога Ти се молим: Поправи мене који непрестано живим у безакоњу и кога обмањује демонска превара.
Слава: Начинивши од себе храм Владики Цару, дошао си сада у Божанска насеља, Претечо. Моли да их добије онај што је Теби подигао пресвети храм.
И ниње: Погледај на мене болесног, Пренепорочна, и ослободи ме од опаких и тешко излечивих страсти, да бих славио Тебе Која си прославила цело човечанство.
 

Песма 5.

Ирмос: Просветљење оних што у тами леже, спасење очајних, Христе Спасе мој, Теби Цару мира раним, обасјај ме светлошћу Твојом, јер сем Тебе не знам другог Бога.
Пошто си у водама Јордана, Претечо, крстио Реку бестрасности – Христа, моли се да врела страсти мојих пресуше и да наследим сладосне потоке и дивне радости праведника.
Већ ридам, дрхћем од страха и стално сам у недоумици помишљајући на своја дела и будући Суд ужасни, милосрдни Господе, поштеди ме молитвама Твога Крститеља.
Слава: Дајући људима закон о спасењу, Претечо, који се састоји у кајању због грехова, стао си између закона и благодати, тога ради молим Те, просвети нас примерима покајања.
И ниње: Насртаји и замке лукавога умртвише ме, Владарко Пречиста, оживи ме Ти Која си родила Ипостасни Живот, Богородице, да Те побожно славим, Свенепорочна.
 

Песма 6.
 

Ирмос: Ваљајући се у греховном понору позивам неиспитљиви понор милосрђа Твога: Боже, изведи ме из трулежи.
Гласе, који си проповедао Реч, примивши све гласове, моли се да дарује опроштај грехова онима што те са вером славе.
Скрханост душе моје исцели и бреме грехова скини, а особито надом укрепи и спаси ме молитвама твојим, блажени Претечо.
Слава: Све време до сада поједе ме чамотиња, Добротворе, дај ми сада време за покајање, јер Те за ово моли велики Јован Претеча, васељенски проповедник покајне речи.
Претечо, моли Исуса, Кога си својом руком крстио, да избави из руке греха мене који стално подижем руке, свеславни.
И ниње: Дремеж лењости влада мноме, сан греховни притискује срце моје: Твојим будним посредовањем, Пречиста, подигни и спаси ме.
Кондак
Раније бездетна, данас рађа Претечу Христа Господа. Христос је испуњење сваког пророштва: јер Њега природа проповедаше, на Њега Ти у Јордану положи руку. Јави се пророк Речи Божје, проповедник и уједно Претеча.
Икос
Прославимо сада Претечу Господњег кога Јелисавета роди свештенику из бесплодне утробе, али не без мужа, јер Христос једини прође непроходно боравиште бестелесно. Јована нероткиња роди, али га без мужа не роди. Исуса пак роди чиста Дјева осењењем Оца и Духа Божија. Бесплотном послужи од нероткиње рођени пророк и проповедник и Претеча.
 

Песма 7.
 

Ирмос: Када се златном лику на пољу Деиру клањало, три Твоја младића пренебрегоше безбожну наредбу, и бачени усред огња, орошавани певаху: Благословен си, Боже Отаца наших.
Секиром твога покајања, Претечо, исчупавши из корена ране срца мога, засади Божанско бестрашће и најчистији страх Божји, који ме удаљује од сваког зла.
Пошто си, славни Претечо, крстио Господа у водама Јордана, Који водама покрива небеса, моли се Њему да свагда дарује очима мојим воду Божанског умилења.
Слава: Пошто си, Претечо, проповедао свету Јагње Божје Које узима на себе грехе света, моли се Њему да ме сачува од удела јараца и уврсти славом у овце с десне стране Његове.
И ниње: Бесплодна утроба ношаше Те, Дјево, Која си у утроби носила оваплоћену Реч; Њега познаде, радујући се, и поклони му се Божанским узиграњем велики Претеча, свесвети плод нероткиње.
 

Песма 8.
 

Ирмос: Бога, Који је у пећ усијану сишао јеврејским младићима и пламен у росу претворио, певајте ви дела Господа и величајте изнад свега кроза све векове.
Мени, који на земљи лежим, дај десницу, Претечо, који си десницу пружио и умио водом Чистога, и избави ме од прљавштине телесне, очишћујући ме целог покајањем и спаси ме. Душо, пошто имаш времена да се покајеш, отреси са себе тешки сан лењости, и хитно пробди вапијући своме Владики:
Милосрдни, сажали се мене ради молитава Крститеља Твога.
Потоци страсти и воде зла дођоше дођоше до душе моје, блажени Претечо, ти похитај да ме брзо извадиш, који си речном водом измио претиху Пучину Бесмрћа.
Слава: Тешко мени – многа зла починих, тешко мени – једини разгњевих преблагог Бога, Крститељу Христов, помози мени Својим посредовањем и подај ми опроштај сагрешења мојих, и отпиши дугове моје.
И ниње: Пречиста, Која си Вишњег Бога телом родила, подигни ме из ђубрета страсти које ме тиште, и мене сасвим страшно осиротелог, обогати Божанским врлинама, да бих те спасаван славио.
 

Песма 9.

Ирмос: Верни, једнодушно величајмо Песмама Бога Христа од Бога, Који је по неисказаној мудрости дошао да обнови Адама, палог јелом у трулеж, – Њега Који се на неизрецив начин ради нас оваплотио од Свете Дјеве.
Избави ме пакла греховнога, Господе, Једини безгрешни, и многомилостиви, ради молитава Крститеља, који целоме свету проповеда Тебе, Јагње Божје, Које узима на себе грехе људске.
Имајући тебе, Претечо Господњи, као мирисан цвет, као миомирисан кипарис, као неувенљиви крин, као свето миро, ја се прибегавајући под Твоје окриље, избављам молитвама Твојим од злосмрдних дела мојих.
Свеблажени, учини да будем без плода у бесплодним делима, доносећи увек добар род врлина, чинећи ме чедом Господњим, заједничарем Царства Божјег и сажитељем сабора Светих.
Слава: Нама, који те волимо, и с љубављу поштујемо, у твоме Божанственом храму величамо, дај с неба, Претечо Господњи, опроштај зала и поправку живота и избављење од грехова.
И ниње: Поклонио си се, Пророче, ношеноме у утроби Богомајке, а Која све носи знаком снаге; с Њом се моли да се спасе смерна душа моја која свакодневно пада у многе грехе.
 

”Православни каноник”, манастир Денковац, 2004.л.Г.
са благословом Епсикопа шумадијског Господина Јована

Света девојка Агрипина беше рођена и васпитана у Риму. Измалена она предаде себе Богу, и беше "Христов мирис међу онима који се спасавају" (2 Кор. 2, 15). Украсивши душу своју девственошћу и чистотом, она као миомирисан цвет умирисаваше срца верних и одгоњаше смрад страсти. Духовно обручивши себе Господу Христу, она као невеста Христова смело и јуначки похита на мучеништво, и из љубави према Женику свом Христу предаде себе на многе муке и страдања, у време цара Валеријана. По телу је гвозденим штаповима тако жестоко бише, да јој кости поломише. Затим јој хаљине свукоше и у ланце је оковаше. Но анђео Господњи невидљивом руком раздреши је окова и укрепи је; и она, разрушивши свако безбожје у мукама предаде дух свој Богу.Њене другарице, слушкиње Христове: Васа, Паула и Агатоника, тајно узеше тело свете мученице и изиђоше с њим из Рима. Прелазећи из места у место, и после дуге пловидбе морем, оне стигоше на острво Сицилију, и тамо чесно сахранише свето тело. Чим се Сицилија удостоји примити чесне мошти свете мученице, одмах се ослободи таме и обмане демонске, и стадоше је штитити молитве свете Агрипине. Тако, када агарјани навалише на град, у коме беше црква свете мученице, и дрзнуше се тући га, са жељом да га изненада заузму, они претрпеше потпун пораз.Од чесног гроба свете мученице сви болесници и прокажени, који са вером долажаху, добијаху исцељење од сваковрсних недуга светим молитвама свете мученице а благодаћу Христа Бога нашег.

Тропар (глас 4):

Овчица Твоја Исусе, Агрипина, зове силним гласом: „Тебе Жениче мој љубим и тражећи Те страдам, и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме. И страдам ради Тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за Тебе, да бих живела с Тобом. Прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за Тебе.“ Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше.

Житије и страдање Светог свeштеномученика Јевсевија, епископа самосатског

Свети Јевсевије беше епископ града Самосата,[1] који се налазио под влашћу Антиохијске патријаршије. У оно време када Аријева јерес, превлађујући, наношаше велике штете, и силно смућивана њоме Црква Христова се колебаше као лађа усред буре на мору, Свети Јевсевије се показа као муж правоверан, побожан, пун ревности по Богу, постојан, храбар и непоколебљив у православном вероисповедању.

После смрти великог цара Светог Константина[2] у источној половини царства ступи на престо његов син Констанције.[3] Као аријанац, цар Констанције веома помагаше аријанце и бораше се за њих. Стога за царовања његова беше велико гоњење на православне и злостављање православних. Тада и Свети Јевсевије поднесе не мала страдања од аријанаца због своје ревности за православну веру. А његова побожна ревност за Цркву Христову поче се обелодањивати преко следећег догађаја.

Када патријарх антиохијски Евдоксије аријанац, пређе ради богатства на патријарашки престо цариградски,[4] тада у Антиохији би сазван сабор свих епископа сиријских ради избора патријарха на место Евдоксија. У то време, како међу народом хришћанским тако и међу епископима, беше мало православних, јер врло многи аријанствоваху, следујући зловерном цару. На том сабору Свети Јевсевије заузимаше не последње место међу епископима – првацима. Знајући добро за епископа севастијског у Јерменији Светог Мелетија[5] да је правоверан и да се чврсто држи Символа вере Првог Васељенског Сабора Никејског, Свети Јевсевије саветоваше свима да Мелетија изаберу за патријарха. Аријанствујући епископи не знајући Мелетијево правоверје и мислећи да ће он бити њихов једномишљеник, радо послушаше Јевсевијев савет. Они саставише заједничку одлуку о избору Мелетија, потврдише је својеручним потписима и поверише на чување Светом Јевсевију. А када затим добише царев пристанак на тај избор, они известише Светог Мелетија о избору и доведоше га у Антиохију, где би дочекан са великом радошћу.

У својству патријарха Свети Мелетије стаде учити своју паству пре свега врлинском животу и благим наравима, поправљајући искварен у срцима њиховим пут ка правоверју. Јер светитељ очекиваше да ће, исправивши најпре њихове зле нарави чупајући их са њиве срца њихових као трње и коров, лакше посејати у њима семе православља. Након мало времена народ, желећи да тачно сазна којег је вероисповедања њихов нови патријарх, стаде молити патријарха да се изјасни о томе. Поводом тога Свети Мелетије изговори у цркви проповед народу. У њој он величаше православну веру, утврђену на Првом Васељенском Сабору у Никеји, и исповеди да је Син савечан, саприродан и раван Оцу, није створен него је Творац целокупне твари.

Оваква свенародна проповед силно узбуни и разгневи аријанце, а провославни се обрадоваше радошћу неисказаном, видећи на апостолском престолу таквог православног архијереја. Разјарени аријанци изгнаше из цркве архијереја Божјег у тридесети дан по ступању његовом на патријаршиски престо, и стадоше га свуда грдити, називајући га јеретиком савелијанцем.[6] Затим подговорише цара, те осуди Светог Мелетија на заточење. И свети патријарх би изведен ноћу из Антиохије и послат у прогонство. На његово место аријанци изабраше у Антиохији неког Евзоија, аријанца.

Свети Јевсевије самосатски, видећи какав немир стварају јеретици у Антиохијској цркви и како невин страда нови архиепископ Свети Мелетије, веома се ожалости због тога, па напусти Антиохију и отпутова у свој град. По одласку Јевсевија, аријанци се опоменуше да се код Јевсевија налази на чувању одлука о избору Мелетија за архиепископа, својеручно потписана од свих епископа. Опоменувши се тога, они се узнемирише, бојећи се да их Јевсевије некада на сабору не оптужи због тога што су одмах прогнали архиепископа кога су сами сложно били изабрали. Стога аријанци замолише цара, који се тада налазио у Антиохији, да пошаље за Јевсевијем да врати поверену му одлуку. Цар одмах посла за Јевсевијем изасланика на најбржим коњима. Када изасланик сустиже епископа Јевсевија и саопшти му царево наређење, епископ одговори: Поверену ми заједничку одлуку нећу вратити, док се сви они који су ми је поверили не саберу заједно (= на сабор).

Изасланик се врати празних руку к цару. Цар се силно разљути, и поново посла изасланика, написавши строгу наредбу да се епископу, ако не буде хтео дати ону одлуку, одсече десна рука. То цар написа, да би уплашио светог епископа, а изасланику не нареди да тако поступи. Када царев изасланик поново сустиже Светог Јевсевија и показа му страшну наредбу, Свети Јевсевије, прочитавши је, одмах пружи обе руке на посечење, говорећи: Не само десну руку, него и леву одсеците; ипак ја нећу дати одлуку, која јасно изобличава злобу и безакоње аријанаца.

Изасланик се понова врати без одлуке и исприча цару све. Чувши такав одговор светог епископа, цар се веома удиви његовом неустрашивом јунаштву и храбром постојанству, због чега он доцније хваљаше Јевсевија пред многима.

Након неколико година умре злочестиви цар Констанције. После њега дође Јулијан Одступник.[7] Он поврати Светог Мелетија из заточења на антиохијски престо, али га потом поново изгна. За царовања Јулијанова Црква Христова стаде још веће зло трпети него за царовања Констанцијева. Јер ка аријанској јереси, која смућиваше све православне у васељени, придружи се гоњење од стране идолопоклоника. Сам цар, који се јавно одрече Христа, стаде отворено приносити жртве идолима, и подиже гоњење на хришћане, нарочито на свештена лица. Због тих гоњења остадоше у то време многе цркве без својих свештенослужитеља, и епископски престоли – без архијереја, јер једни од њих беху поубијани а други разјурени, или од аријанаца за владавине Констанција, или од идолослужитеља за владавине Јулијана. И да Господ не прекину Јулијанов живот и царовање, тешко да би иједна црква остала читава са својим свештенослужитељима.

У то страшно време Свети Јевсевије, прикривши свој архијерејски чин, обуче се у војничко одело, и у таком виду прохођаше Сирију, Финикију и Палестину, утврђујући хришћане у светој православној вери. Где би затекао цркву без свештенослужитеља, он је постављао јереје и ђаконе и остале клирике. А другде постављао је и епископе, и то од оних који су одбацивали Аријеву јерес и умовали православно. Ето, такву ревност по Христу, такав труд, такво старање и бригу о Цркви Христовој имађаше овај велики архијереј Божји Јевсевије.

Када безбожни Јулијан погибе хучно, за цара дође побожни и христољубиви Јовијан,[8] при коме Свети Мелетије би понова враћен на свој престо. У то време Свети Јевсевије и остали православни архијереји стадоше слободно управљати својом паством. Затим, по савету Светог Јевсевија, Свети Мелетије сазва у Антиохији помесни сабор, на коме узеше учешћа двадесет и седам епископа; међу њима први после Мелетија беше Јевсевије. На том сабору бејаше и Свети Пелагије, епископ лаодикијски, о чијем чистом и светом животу казују следеће. У младости својој Пелагије би од својих родитеља привољен да ступи у брак. Али када би уведен у ложницу, он усаветова своју невесту да чувају своју девственост у чистоти. И тако под видом супружанства он живљаше са женом у чистој девствености, као брат са сестром. Сем тога он се одликоваше и многим другим врлинама, због којих би почаствован од Бога и од људи архијерејским чином. Пелагије имађаше велику љубав према Светом Мелетију и Светом Јевсевију, и беше њихов једномислени друг, борећи се с њима заједно за побожност. На том гореспоменутом сабору антиохијском свети оци наредише свима да исповедају и православно држе једносушност Сина са Оцем и веру, утврђену на Првом Васељенском Сабору у Никеји. На то пристадоше и аријанци и својеручно потписаше, ма да лицемерно, на неко време, да би учинили по вољи цару православном. А то учинише нарочито стога што се бојаху ових правоверних Светих архијереја: Мелетија, Јевсевија и Пелагија, који уживаху велики углед код цара. Јер побожни цар веома љубљаше ове стубове Цркве због њиховог правоверја, и светог живота, и необично их поштоваше, и слушаше их у свему. Због тога они беху страшни јеретицима; и јеретици се из бојазни присаједињаваху к Цркви.

Но када ускоро умре благочестиви цар Јовијан и на престо ступи Валент,[9] јеретици се поново вратише на своје зловерје, као пси на своју бљувотину,[10] претходно завевши цара у аријанство преко његове супруге Домнике, аријанке. И опет Православна црква би изложена страдањима, и пастири њени изгоњени. Тако опет би изгнан Свети Мелетије у Јерменију, Свети Пелагије у Арабију, а Свети Јевсевије би осуђен на заточење у Тракију.

Неправедна наредба неправедног цара о прогонству Јевсевија би донесена у Самосат на заходу сунца. Сазнавши за то, Свети Јевсевије позва к себи царевог изасланика и рече му: Данас ћути и никоме не говори због чега си дошао, јер ако народ дозна, испуниће се ревности, и узбуниће се, и убиће те, па ћу онда ја бити крив за твоју смрт.

Рекавши то, Свети Јевсевије обави вечерње богослужење. А кад паде ноћ он откри тајну и своју намеру једноме од својих верних слугу. И чим сви заспаше првим сном, он изиђе са слугом из архијерејског дома; слуга ношаше за њим узглавље и књигу. Када стигоше на реку Еуфрат, која тече близу градских бедема, они седоше у чамац да се одвезу у град Зевгму. Светитељ нареди веслачима да крену; и они сву ноћ се трудише веслајући, и сутрадан стигоше у Зевгму.

Самосаћани пак, дознавши да их је њихов Свети архијереј оставио, предадоше се великом плачу и ридању, и уједно с тим стадоше распитивати куда је светитељ отишао. Један од житеља који беше видео како светитељ седе у чамац и нареди да га возе у Зевгму, исприча то народу. Тада многи одмах поседаше у многе чамце и појурише за светитељем, и достигоше га у Зевгми. И ставши пред лицем светитеља, они закукаше на сав глас, и силно настојаваху да се врати у њихов град. Али светитељ не пристаде. Тада они какве му све молбе не упућиваху и какве му све речи не говораху, припадајући к ногама његовим и квасећи их сузама, само да се врати к њима на свој престо. Свети Јевсевије их подсети на следеће апостолске речи: Свака душа да се покорава постојећим властима, јер нема власти да није од Бога; а што су власти, од Бога су постављене. Стога, који се супроти власти супроти се наредби Божјој; а који се супроте примају грех на себе (Рм. 13, 1-2).

Наводећи им ове апостолске речи, светитељ им говораше: Мени је немогуће да се противим царској наредби; исто тако и за вас није безопасно противити се царској вољи. – Тада они, видећи да не могу убедити светитеља да се врати, стадоше му давати за пут: један злато, други сребро, трећи одећу, а неки робове своје, пошто је одлазио у далеку земљу. Но светитељ узе врло мало од онога што му нуђаху. Опраштајући се с њима, Свети Јевсевије их поучи да се држе православне вере и апостолских догмата, помоли се за све, благослови их, па крену на предстојећи му пут, у Тракију, куда беше осуђен на прогонство.

Када се Свети Јевсевије налажаше у Истри, стиже глас да су Готи упали у Тракију и силно је пустоше. Због тога светитељ не пође даље, него остаде у Истри, и ту проведе све до смрти зловерног цара Валента. У град пак Самосат на место Светог Јевсевија би послан од аријанаца неки епископ Евномије, аријанац. Када Евномије улажаше у град, нико му од житеља не указа долично епископу поштовање, јер му ни један човек не изиђе у сусрет: ни богат, ни сиромах, ни занатлија, ни земљоделац, ни муж, ни жена, ни стар, ни млад, па чак ни дете. Јер сав град беше православан, и није хтео да указује поштовање зловерном епископу, нити да узме благослов од њега, нити да га види. Евномије онда уђе у епископију, и царском влашћу заузе саборну цркву и стаде служити у њој. Но народ престаде ићи у ту цркву, јер не љубљаше јеретика који у њој архијерејствоваше. И нико не дође к Евномију ни у цркву ни у архијерејски дом, те стога он беше у епископији стално сам самцит са својима, које беше довео са собом. О њему се прича да је, иако јеретик по вери, био добар по нарави, кротак, тих, смирен и према свима љубазан. О добродушности његовој казује се следеће.

Једном он уђе у заједничко купатило да се купа, и слуге затворише за њим врата, да не би други ушли тамо где се епископ купа. Евномије, дознавши да многи стоје пред вратима и желе да се купају, нареди слугама да отворе врата и пусте унутра све који желе да се купају заједно с њим. Онда многи уђоше, али, угледавши епископа где седи у топлом купатилу, остадоше стојећи, указујући му на тај начин поштовање. Епископ им предлагаше да уђе ко жели у исто купатило, али се они не усуђиваху. Тада Евномије разумеде да они из поштовања према њему стоје и неће да се купају. То га ожалости, и он изађе из воде и брзо се удаљи из купатила, не желећи да му указују поштовање. Људи пак који остадоше у купатилу, одмах испустише из базена воду, као оскврњену јеретиковим купањем, па добро опраше базен, јер им се гадило што се јеретик купао у њему. Затим загрејаше нову воду и спремише себи купатило. Дознавши за то, и увидевши да ни на који начин не може привући к себи народ самосатски, Евномије остави епископију и отпутова из града.

По Евномијевом одласку аријанци од свога зловерја послаше опет у Самосат епископа Лукија, отвореног вука и непријатеља Христових оваца. Грађани Самосата не указаше никакве почасти ни овоме епископу јеретику, као што не указаше ни његовом претходнику, те и он живљаше у епископији само са својима, пошто нико од православних не одлажаше к њему. А овце Христове, ма да беху без свога пастира (Светог Јевсевија), ипак добро памћаху његово учење и беспрекорно чуваху свету веру. Колико се православни гнушаху тог јеретичког епископа, види се из следећег догађаја.

Једном се, по своме дечјем обичају, врло много деце играху лопте на улици, добацујући један другоме лопту. Догоди се да у то време пролажаше туда епископ Лукије. Лопта случајно паде под коње и кола епископова. Видећи то, деца силно заграјаше: „Лопта се оскврнави јересју!… лопта се оскврнави јересју!…“ Чувши то, епископ остави једног свог слугу да види шта то раде деца и због чега толико вичу. Деца наложише ватру, па стадоше кроз пламен бацати лопту тамо и овамо, да би је очистили од јеретиштва. Тако, не само зрели људи него и мала деца гнушаху се јеретичког епископа, који беше као „мрзост опустошења“ на месту светом.[11] Дознавши за то, Лукије не следова кротости Евномијевој, него се страховито разгневи и многа свештена лица православна разасла у најудаљенија места на заточење. Нећака Светог Јевсевија, блаженог Антиоха, свештеника изврсног, богоугодног, богонадахнутог и веома начитаног, посла у Јерменију на заточење; а знаменитог међу служитељима Господњим, ђакона Еволкија, прогна у Оасимску пустињу. Због тога немала жалост и туга обузе град Самосат.

После страшне погибије злог цара Валента стаде царовати правоверни цар Грацијан.[12] Он одмах ослободи све архијереје, и друга свештена лица, који се налажаху у прогонству због православне вере, и нареди им да се врате на своје престоле. Тада се вратише: Свети Мелетије у Антиохију, Свети Пелагије у Лаодикију, Свети Јевсевије у Самосат. Исто тако вратише се у Самосат и сви прогнани аријанцем Лукијем, међу њима свештеник Антиох из Јерменије и ђакон Еволкије из Оасима. За православне то беше велика радост, а за зловерне – велика срамота.

По повратку на свој престо, Свети Јевсевије се заједно са осталим архијерејима, нарочито са Светим Мелетијем, стаде трудити око црквеног благоустројства. Прво се постара, са пристанком и са саветом Светог Мелетија, изабрати на архијерејске престоле, који су по свргнућу аријанских епископа били упражњени, људе достојне и чврсте у православљу. И посвећујући их у архијерејски чин, Свети Јевсевије постави следеће епископе: чесног Акакија у Верији, врлинског Теодота у Јерапољу, свог имењака Јевсевија у Халкиду, Исидора у Киру, а у Едеси, по престављењу Светог архијереја Варсе, узведе на престо исповедника Евлогија. Са богоугодним пак Марином, изабраним за епископа у аријански град Долихини, Свети Јевсевије пође сам у тај град, желећи да тамо очисти цркву од јереси и посади на престо православног архијереја. Када Свети Јевсевије улажаше у град Долихини, једна жена аријанка баци на њега ћерамиду са крова, удари га по глави и разби му је. Од те тешке ране Свети Јевсевије се разболе, и престави се ка Господу. Умирући, он закле све што беху с њим, да никакво зло не учине тој жени у одмазду. Јер свети подражаваше Господа свог, који се молио за оне који су Га распињали, говорећи: Оче, опрости им, јер не знају шта чине (Лк. 23, 34); а исто тако угледаше се и на Светог Стефана који се молио за оне што су га засипали камењем (Д. А. 7, 58-60).

Тако мученички сконча велики угодник Божји Јевсевије,[13] пострадавши од аријанске руке за Сина Божјег, савечног и саприродног Оцу. Свето тело његово би враћено у град Самосат, и тамо чесно погребено са сузама и ридањем свеколиког народа хришћанског. А на архијерејски престо његов би изабран гореспоменути Антиох блажени, син сестре Светог Јевсевија. И Црква самосатска цветаше дивно у православљу, побожно славећи Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је част, слава, благодарење и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Житија Светих – Свети Јустин Ћелијски

НАПОМЕНЕ:
[1]Самосат – главни град сиријске области Комагене; лежи на западној обали реке Еуфрата; сада – Самсат.
[2]Царовао од 306. до 337. године.
[3]Констанције царовао од 337. до 361. године.
[4]Евдоксије био епископ у Антиохији од 357. до 358. године; у Цариграду од 360. до 370. године.
[5]Спомен светог Мелетија празнује се 12. фебруара.
[6]Савелије, јеретик трећега века, кварећи православно учење о Светој Тројици, тврдио је да Бог има једно Лице: као Отац, Он је на небу; као Син – на земљи; као Дух Свети – у створењима.
[7]Јулијан Одступник царовао од 361. до 363. године.
[8]Јовијан царовао од 363. до 364. године.
[9]Цар Валент владао од 364. до 378. године.
[10]Поређење узето из Друге Посланице апостола Петра (2, 22).
[11]Сравни: Данил 9, 27.
[12]Грацијан владао другом половином римске царевине од 375. до 383. год.
[13]Скончао свети свештеномученик Јевсевије 379. год.

Сваки човек који крене путем вере пре или касније дође до тренутка преиспитивања: да ли мој духовни живот заиста доноси плодове које је Христос обећао, или се претворио у механичко испуњавање правила? Ово је можда најважнији повод да се застане и запита – да ли ме начин на који практикујем веру заиста приближава Богу и дарује ми унутрашњи мир, или ме заправо удаљава и од Њега и од мене самог?

Често смо склони да верујемо да је духовни пут поплочан само напрезањем воље. Међутим, шта ако оно што се тренутно дешава у нашој души – константан страх, немир, потиснута кривица и патња – заправо представља црвени аларм који показује да нешто дубоко није у реду? Ако су плодови нашег хришћанског живота неуроза, раздражљивост и унутрашњи грч, морамо се запитати: да ли ми страсти заиста побеђујемо кроз благодат и преображај, или их само потискујемо под тепих свести, стварајући од себе савремене фарисеје? У тексту који следи, кроз дијалог православног свештеника Андреја Лоргуса и психолога Марине Филоник, откривамо зашто истински подвижници вере никада не постају неуротичари. Сазнајте где се преплићу аскетика и психологија, како изгледа аутентично „плевљење корова“ човекове душе и зашто борба са сопственим падом не почиње радикализмом, већ искреним самопознањем и смиреним, малим корацима.

* * * *

Православна аскетика је изграђена на борби против страсти. Често се може чути: страсти треба сузбијати – на пример, ако се човек љути, он би требало да обузда свој гнев. Међутим, у савременој психологији сама идеја потискивања сматра се погрешном, психолози тврде да потиснута емоција почиње да изједа човека изнутра. Испада да психологија противречи светоотачкој аскетској традицији? О овоме говоре саветник центра „Сабеседник“, свештеник Андреј Лоргус и предавач на Катедри за индивидуалну и групну психотерапију МГППУ, психолог Марина Филоник.

Препознати и обуздати

Свештеник Андреј Лоргус: Заправо, овде нема противречности. Оно што је професионална психологија до сада постигла, у много чему потврђује аскетско хришћанско искуство. Психологија помаже да се унутрашњи садржај овог искуства објасни савременим језиком.

Овде је важно не умањивати психологију као пут природног знања, већ је треба поредити са светоотачким искуством. Ми не одричемо објективност закона математике и физике само зато што су многа открића направили атеисти.

На пример, Фројд и Јунг користе термин „комплекс“. Дуго се бавим поређењем појмова „комплекс“ и „страст“. Не може се рећи да су у питању идентични појмови, међутим, у нечему су слични. Шта је страст са психолошке тачке гледишта? То је аутономни афективни комплекс који поседује снажну емоционалну енергију, која захватају све основне силе душе: менталну, емоционалну и вољну. Он може да замени свесно, добровољно деловање човека, односно да управља његовим понашањем, остајући притом у несвесном.

Са аскетске тачке гледишта, страст је „новотворевина“, страсни чвор оних сила које је Бог дао човеку, изопачење тих сила. Преподобни Макарије Египатски назива страст „другом душом у души“. То јест, у питању је аутономни систем који има сопствене побуде, сопствене мотиве, сопствену емоционалну сферу, па чак и сопствени смисао. И управо та аутономија, енергетска затвореност не дозвољава да се са страстима боримо директно. Често је човеку тешко да открије страст која делује у њему. Механизми одбране, који страсти обезбеђују аутономију и које човек не опажа, одмах ступају на снагу и чине све да га не пусте до освешћивања страсти. Свети Оци су из искуства знали за заштитна својства човекове психе, која га спречавају да види себе, да разуме истинске мотиве својих поступака и намера. Зато су и говорили како је тешко видети у себи страсти, како их је тешко признати. На пример, Исаак Сирин је говорио: блажен није онај подвижник који чини чуда и чак васкрсава мртве, већ онај који види своје страсти. Наравно, Исаак Сирин под речју „видети“ није подразумевао једноставно признање страсти умом („ја знам да сам горд“), већ стање покајања. Човек који се пред Богом покајао свим својим бићем – помилован је и зато блажен.

Шта се подразумева под потискивањем када говоримо о страсти? Мислим да смо се овде сусрели са непрецизном употребом речи, терминолошком збрком. У психологији потискивање обично значи истискивање (репресију). Какав је то механизам? Наша психа је тако устројена да када човек не излази на крај са неким доживљајем, ради избегавања преоптерећења и очувања система ступају на снагу механизми истискивања који склањају нежељени доживљај у дубље слојеве свести; директан контакт са њима већ није могућ.

У православној аскетици страст, напротив, мора пре свега бити откривена да бисмо почели да се боримо са њом. А када страст откријемо, можемо примењивати различите тактике, укључујући и обуздавање – на пример, гнева – али уз потпуну свесност својих осећања и жеља: „Ја сада желим да се извичем на овог човека, али не зато што је он пред мном много крив, већ зато што сам обузет гневом, завишћу и желим да се испразним; међутим, ја не дајем вољу својој страсти, обуздавам њено дејство“.

Емоције и страсти: у чему је разлика?

Обуздавање емоција заиста доноси тешкоће души. Емоција је снага, енергија. Ако таква енергија не изврши своје уобичајено дејство, онда се из „кинетичке“ претвара у „потенцијалну“, у психосоматски облик (напетост, раздражљивост, агресија, бол, патња – у симптом болести, на пример повишен притисак или гастритис). Такво обуздавање емоције није њено „уклањање“, већ маскирање. Емоција је остала, а човек мисли да је је се решио. Емоције – то још увек нису страсти. Емоционално стање не може бити грешно, као што не може бити грешно варење хране или мишљење. Свети оци говоре о томе да човек није крив за помисао, помисли не могу а да не долазе, као што не можемо а да не осећамо различите емоције. Али смо за то на који начин поступамо са помишљу/емоцијом ми већ одговорни. Од тренутка када са емоцијом повезујемо вољу (према светоотачкој класификацији то одговара стадијумима прихватања и слагања), може се говорити о греху. Грех није сама првобитна емоција, већ навика у осећањима и мислима, навика, то јест њихово стално подржавано стање, као и радње које човек чини у том стању.

Емоција раздражења – то је сигнал о насталој напетости у психи. Емоција гнева – сигнал опасности, изражен у облику агресије против „другог“. Као сигнали, емоције помажу човеку да се оријентише у свом стању и направи прави избор. Како ће човек у стању гнева поступати, зависи само од њега. Пажљив, духовно искусан човек са осећањем гнева покушаће да се разјасни: да разуме одакле је, у чему је његов узрок. На пример, ако је гнев настао због поступка „другог“, искусан човек ће пронаћи уважавајући и друштвено прихватљив начин да се са овом емоцијом избори.  

Психолог Марина Филоник: „Дакле, ако се човек љути, постоје три варијанте понашања: прва – прећутати. О томе често читамо код светих Отаца: „затвори уста своја“, – међутим, код њих се посао ту није завршавао. Даље је почињао подвиг молитве са својим гневом, да он не би постао злопамћење. Друга варијанта – направити се да се ништа није десило.

Овде емоција гнева никуда неће отићи, већ се може претворити у злопамћење, осветољубивост, увреду, па ће се још додати лицемерје. Постоји трећа варијанта: помолити се, смирити се и већ изашавши из епицентра емоције, када ви нисте у гневу, али имате гнев (то су различите ствари), разговарати са човеком, саопштавајући шта осећате када он поступа на одређени начин. У психологији се то назива „повратна веза“. То бива неопходно за наставак односа, који често без откривања истине у осећањима обе особе просто не могу нормално да се развијају. Посебно се то тиче блиских односа у породици. Или са колегама на послу. Зато ако вам је важно да настављате са човеком односе, можете рећи какав утицај на нас имају његове речи, поступци. Рећи не у тону претензије или оптужбе (за шта је важно смирити се), већ признајући своју немоћ, слабост: „Да, ја сам слаб и грешан, вређам се, помози ми, саслушај ме“. Изговарање својих осећања у смиреном стању чини и другом велику услугу, јер човек можда чак и не схвата да његове речи или поступци тако утичу на вас, и наставља тако да говори или поступа, чудећи се зашто сте се према њему променили, мање комуницирате. И ваша директност му може дати да схвати шта може да учини како би се ваши односи оснажили. А све ово на крају крајева само помаже испуњењу заповести о љубави, саосећању и поштовању према ближњем. Све ово ни у ком случају не искључује молитву. Ми смо увек и у свим случајевима позвани да се молимо, ово се даје нама у помоћ, људима који молитви не могу посвећивати све време, као монаси. Молитва ће овде бити потребна и за то да се крене на тај разговор, а он захтева одређену храброст.“

У ствари, ми много чешће управо потискујемо страсти, истискујемо све оно са чиме нам није удобно, што нам не даје да о себи мислимо добро. Јер ако признам да сам горд, значи да треба да се борим и да се понашам у складу са тим: не вређати се када ме прекоревају , смиривати се, трпети итд. А то је тешко и зато се наша огреховљена свест труди да се избави од таквог узнемиравајућег фактора, истиснувши га у дубину. Зато се рад на својој души, на страстима и назива у Православљу трезвење.

Плевљење корена

Под борбом са страстима свети Оци су подразумевали најсложеније психичке и духовне процесе. За већину подвижника борба са страшћу одвијала се кроз два пута: борити се са самим манифестацијама страсти – и овде се управо може говорити о томе, да се обуздавају, зато што је потребно не дати страстима да нас захвате.

А друго – тражити сам корен страсти, њено енергетско средиште, оно што јој обезбеђује власт и покушавати да се она ослаби. Само освешћивање тога у чему се налази снага страсти, где је њен узрок, већ омогућава да се ослаби и контролише страст. Међутим, сагласно православном учењу, сам човек није у стању да искорени страсти. Он може и призван је да се бори са њиховим манифестацијама, да тражи њихов корен, али једино Господ ослобађа од страсти. И за многе и многе подвижнике уопште није било могуће искоренити страст. Њихов подвиг је била борба са коренима страсти и трпљење страсних покрета. Ми знамо врло много подвижника који су до краја својих дана трпели страсти и знали да другачијег неће ни бити. У Отачнику се налази повест о подвижнику који је био ослобођен по молитвама од блудне страсти. Међутим, имао је виђење где му је Господ рекао: „Ето, ти немаш борбу сада, али си се лишио венца трпљења.“

Са чим је то повезано? Корен страсти су или природне потребе човека, то јест уложене у нашу природу, како физичку, тако и духовну, или противприродне – као што пише Максим Исповедник, „природне“ и „противприродне“. Ако су у питању противприродне (испод наше природе, како су их називали аскете) страсти: пијанство, наркоманија, садизам, властољубље итд., –њихов корен се може ишчупати; ако су то природне страсти, у основи које су природне силе душе: потреба за храном, сном, здрављем, стваралачка потреба, потреба за пријатељством, љубављу, – њих није могуће искоренити, али их је могуће преобразити. Могуће је победити страст блуда, али сексуално стремљење, манифестацију силе пола у најширем смислу није могуће искоренити, зато што је то део наше природе, дане Богом, коју је Адам био призван у Рају да обрађује, то јест преображава у општењу са Богом.

Могуће је преобразити телесну љубав у „небески ерос“ по Максиму Исповеднику, то јест у силу која стреми ка Богу љубави и кроз такву љубав – у бестрасну љубав према човеку. Међутим, ово је такође удео малобројних.

Светитељ Теофан Затворник је већ на крају свог живота говорио: „Да ли имају крај плотске жеље? – не знам“. У Материкону је прича о ами Сари, која је трпела блудну страст до краја живота, до 90 година и није молила Бога да је избави, већ је молила трпљење и снагу на борбу.

Зато је опасно сводити борбу са страстима на директне нападе, на механичко потискивање. Често је потребна суптилнија тактика и стратегија. Митрополит Филарет Дроздов писао је о томе да се страст не може победити на „орук“, већ је потребно тихо се пробијати ка њеним коренима, ако је то дубока страст. Није случајно да се аскетика, борба са страстима сматрала уметношћу. Потиснута страст ће се „обући у овчију кожу“, јавиће се у свести човека као каква „невина овчица“ и завешће га тамо где су грабљиви вукови. Аскетика представља етапно преображавање људске личности. Сам назив аскетског уџбеника „Лествица“ говори о постепеном узлажењу, степеник по степеник.

Однос према страсти као према нечему што је потребно неизбежно потиснути, дало је занимљив тип верујућих. Под видом вере у Бога такав човек заправо жели да добије неку нормативну подршку у виду правила, њега интересују не Бог, већ закони и забране. Такав човек долази у Цркву и пита: „Оче, а шта се данас не сме?“ У Јеванђељу Христос управо о таквима говори: „Тешко теби, књижевниче и фарисеју“, зато што оцеђујете комарца и намећете бремена тешка за ношење (види Мт. 23:24; Лк. 11:46).

Аскетика почиње од познања себе: ко сам ја, шта ме покреће? У каквом се стању налазим? Јер многи чак и не схватају да су у питању њихове страсти – то нису они сами. Често се може чути: па, такав сам се родио. То јест, човек мисли да је његова страсна природа – аутентична природа. Зато уцрквењеност треба почињати не са борбом са страстима, већ са изучавањем, уграђивањем себе у црквени систем координата, који ће омогућити да се оријентишемо даље. Потребно је научити живети у заједници, ићи суботом на службу, а недељом на Литургију, навикнути се на молитву, читати Свето Писмо, схватати Литургију, уопште богослужење не само као службу, већ и као свој положај у односима са Богом, на телесном и психичком нивоу: ево, ја могу унутрашње у неком тренутку да се сав саберем и станем пред Богом, помолим се. А када човек научи да пази на себе, разликује помисли, исповеда се, биће му лакше да схвати шта одсецати, а шта исправљати.

Мале степенице

Наравно, хришћанин од самог почетка ступа у област макар минималне аскетике. Он ограничава оне поступке и форме понашања које сасвим очевидно противрече хришћанству: не убија, не издаје, не сведочи лажно, не кидише на рођену мајку са табуреом, не бије жену итд. И овде су доступне једноставне аскетске вежбе и пријеми – на пример, умеће ограничити себе у нечему, без упадања униније (чамотињу), одрећи се кобасице током поста и не туговати због тога. А каква је то још борба! Али не стајати пред избором: или сасвим престати са пушењем или заборавити на Причешће. Наравно, овде може бити успешан и радикални потез. Али по мојим представама, један у милион. Радикализам је ипак такође страст, страст перфекционизма, „комплекс супер ђака“. У психолошком разумевању – неуроза. Хоћу да будем у свему најбољи. Међутим, где је овде место смирењу, није баш јасно. Наравно, Христос нам говори: „Будите савршени као Отац ваш Небески“.

Међутим – ово није прва степеница, већ највиши циљ. А до тог циља прдоћи, значи проћи веома много степеница. Духовни живот није неки екстремни спорт. У питању је дубинско

преосмишљавање личности. Ако се личност градила деценијама, онда и за овај процес поновне изградње може бити потребно не мање времена.

Серафим Саровски је говорио да грешника од подвижника разликује једно – одлучност.

То је одлучност да се данас попне малу степеницу и не враћати се назад. Зашто

често савремени хришћани прво време горе, све у њима кључа, а затим могу све мање и

мање? Наравно, пролази период призивајуће благодати и наступа сувљи период – искушења. Али, може бити да су они још и прескочили неке, изузетно важне моменте у свом уцрквењењу? Отац Јован Крестјанкин је говорио: „Благосиљам мала дела“.

Аскетика представља и сређивање свог живота, својих односа са блиским људима. Познавао сам једну сестру у Боткинској болници, у одељењу хирургије, она је већ умрла. Она је била тиха, брижна, ревносно је неговала болеснике, јако, јако пуно помагала и њима и лекарима. Дакле, пред своју смрт је узела плату на послу, опростила се са сарадницима, купила им малу торту, позвала три другарице, опростила се, окупала се, обукла у посебну гардеробу коју је припремила и тихо умрла код куће. Међутим, ми често не примећујемо такве људи, а традиционално гледамо на врх и тугујемо, јер сами нисмо такви, дај нам само старца схимника. А ето они, подвижници, међу нама су.

извор

Свети Јулијан, син високородног сенатора незнабошца и мајке хришћанке, родио се у киликијском[1] граду Аназарву. После смрти свога мужа мајка Светог Јулијана пресели се из Аназарва у киликијски град Тарс.[2] Ту она крсти дечка Јулијана у хришћанску веру, и васпитаваше га у хришћанској побожности.

Када Јулијан напуни осамнаест година, настаде силно гоњење на хришћане под царем Диоклецијаном.[3] Између других хришћана би узет и блажени Јулијан и приведен на суд к игемону, управнику области Маркијану. Али ни свирепа мучења, ни обећавања дарова и почасти, ни претње, не могоше преклонити побожног младића да се одрекне Христа и принесе жртву идолима. Читаву годину водао га је игемон по разним градовима киликијским и свуда га подвргавао разноврсним мукама, но он остаде тврд као дијамант у исповедању Христове вере. А када Светог Јулијана доведоше у приморски град Егеју, тамо му слуге ђавола – идолопоклоници силом отворише уста, па му гураху у уста идоложртвено месо и вино, желећи да поганим жртвама оскврнаве чистог и светог слугу Христовог. После тога Свети Јулијан би бачен у тамницу. Тамо дође к њему блажена мати његова, која му свуда следоваше издалека, молећи се Господу да укрепи сина њеног у мученичком подвигу. А када је незнабошци ухватише и приведоше на суд пред игемона, она моли игемона да јој дозволи да три дана саветује у тамници сина свог, да се поклони боговима њиховим, идолима. И игемон јој дозволи да несметано долази к своме сину у тамницу. А она, проводећи с њим у тамници дане и ноћи и са материнском љубављу разговарајући с њим, са сузама га саветоваше да претрпи до краја краткотрајне муке за Христа, да би га Господ удостојио вечних блага у сабору светих мученика.

По истеку три дана, Свети Јулијан заједно са мајком би приведен на суд пред игемона. Надајући се да је мајка већ усаветовала сина свог да принесе идолима жртву, игемон је стаде хвалити за то. Али она, отворивши своја чесна и богонадахнута уста, стаде громко исповедати име Исуса Христа и силно изобличавати идолопоклоничко безбожје. Исто тако и Свети Јулијан неустрашиво исповедаше и величаше Исуса Христа – јединог истинитог Бога, и ружаше незнабожачко многобожје.

Тада разјарени игемон нареди да обоје немилосрдно муче, и мајку и сина. Мајку мученикову најпре много тукоше, па јој онда одсекоше стопала на ногама, којима је она пратила свога сина идући за њим из Тарса. А Светог мученика Јулијана зашише у врећу с песком и са скорпијама и змијама, па бацише у море. И тако Свети Јулијан оконча своја страдања; а и света мајка његова умре на мукама; и обоје добише венац победе од Христа Бога.

Тело Светог Јулијана таласи изнесоше на обалу, где га нађе једна благочестива удовица, па пренесе у Александрију и чесно погребе, 290. године. Доцније те свете мошти беху пренете у Антиохију. Сам Свети Јован Златоуст доцније држао је похвалну реч Светом мученику Јулијану. „Из уста мученика“, рекао је Свети Златоуст, „исходио је свети глас, и заједно с гласом изливала се светлост јаснија од сунчаних зракова“. И још: „Узми кога било, сумашедшег и бесног, и приведи овоме светоме гробу, где су мошти мученикове, и видећеш, како ће демон неизоставно искочити и побећи као од палећег жара“.

Житија Светих

НАПОМЕНЕ:
[1]Киликија – југоисточна римска провинција у Малој Азији.
[2]Тарс – велик и многољудан град у јужном делу Киликије, крај реке Кидне, која се недалеко од њега улива у Средоземно Море. И у садашње време Тарс је прилично значајан град.
[3]Диоклецијан царовао од 284. до 305. године.

Спомен Светог свештеномученика Методија, епископа патарског (олимпског)

Измлада посветивши себе Богу, овај блажени угодник Божји постаде честан сасуд и обиталиште Светога Духа. Због тога би, по избору божанском, удостојен архијерејског звања и постаде архипастир словесних оваца у граду Патари (тачније: Олимпу) Ликијској.

Свети Методије добро и богољубиво пасијаше поверено му стадо, светлим и кротким поукама водећи га ка савршенству. Но видевши Оригенову јерес и заблуду тадашњих присталица њених, светитељ Христов устаде против ње као изврстан пастир, и божанским огњем свога учења сагоре је, и божанском благодаћу и својом мудрошћу уништи таму њену. Муња богонадахнутог учења његовог обасја васељену, и труба знања његовог одјекну по свој земљи.

Но добромрзац невидљиви враг, не подносећи противљење и ревност овог божанственог оца, наоружа против њега своје видљиве слуге – незнабошце, идолопоклонике, и нахушка их да мучилачки убију служитеља Божјег, који се још пре мучења беше обукао у живоносно умртвљење. Незнабошци ухватише светитеља Христовог Методија и мачем му одсекоше главу (311. године). И пређе Свети Методије у блажени и бесконачни живот; он који је дотле служио Јагњету Божјем, сам би као јагње заклан, приневши себе на жртву живу Богу.

Тако се двоструким венцем овенча храбри првоборац побожности, који се борио против јереси и пред незнабошцима смело Христа исповедао, па и крв своју за Њега пролио и мученички скончао, 311. године. Свети Методије беше веома учен философ и богослов и иза себе остави више драгоцених списа, од којих је најпознатији спис „Гозба десет девојака“ (тј. десет врлина).

Тропар (глас 1):

Крв твоја, мудри, тајно вапи из земље ка Богу, као Авељева, богомудри светитељу Методије, који си јасно проповедао Божије оваплоћење. Зато си посрамио Оригенову обману и преставио си се у небески дворац: Моли Христа Бога да спасе душе наше.

Сви цитати су преузети из књиге «Беседе светог оца нашег Јована архиепископа Шангајског и Санфранциског». Сабрани на једном месту они дају свеобухватну слику која одражава пастирско-богословско искуство владике.

Може се запазити да се жива еклесиолошка и сотериолошка свест о томе шта је Евхаристија често не слаже с устаљеном праксом: ретко причешћивање, одлазак после Васкршњег јутрења пре причешћа (што по мишљењу владике не само да обесмишљава сам празник Васкрса, већ и сав припремни Велики пост (в. 19)), свођење причешћа на индивидуалне, често само овоземаљске потребе (здравље, срећа и т.сл.). Томе св. Јован бескомпромисно супротставља узвишену намену причешћа: оно не само да освећује (в. 3), јача (в. 4) и преображава човека (в. 7), већ му открива виђење славе Христа (в. 11), кроз Којег га чини заједничарем све пуноће Божанства (в. 6).

У причешћивању светим Тајнама, које вернике уводе у вечни живот (в. 16) и представљају залог њиховог будућег општења са Христом (в. 10) остварује се такође (и св. Јован то више пута подвлачи) Црква, као ново сабрање које није од овога света, и које окупља чланове обједињене у «велико Тело Христово» (в. 12, 14). Владика Јован такође инсистира на томе да се достојно причешћује онај ко на добијени дар одговара својом устремљеношћу ка Господу (в. 17), укључујући и самоодрицање (в. 8)Цитати су прикупљени из различитих проповеди (од којих ниједна није специјално посвећена Тајни причешћа), а ради лакшег усвајања дати су им наслови.

1. Тајну Причешћа Господ је установио на Тајној вечери

Истовремено у Христово Тело и Крв се претварају хлеб и вино на Светој литургији и верници се њима причешћују. Тако је установио Сам Христос, Који је причестио Своје апостоле на Тајној вечери рекавши: «Узмите, једите; ово је тело Моје; пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја новога завета» (Мт. 26, 26-28).

2. Причешће је литургијско сећање на Тајну вечеру

Господ у Велики четвртак служи Тајну вечеру и на Литургији овог дана нас изузетно упечатљиво подсећа на то да причешћујући се Светим Тајнама са свештеним страхом заједно с апостолима једемо Тело и Крв Христову, а они који се причешћују недостојно постају слични Јуди. Али нека свако тежи томе да се причести искрено се кајући за своје грехове и добиће милост од Господа.

3. Причешће освећује човека

Ради потпуног освећења човека тело слуге Господњег треба да се сједини с Христовим Телом и то се дешава у тајни Светог причешћа.

4. Причешће је извор умилења и духовне топлине

Христос нам већ овде даје да осетимо радост и сладост Његове Благости. Јача наше душе и тело Својим Божанским Тајнама… Понекад нас испуњава неизрецивим умилењем и духовном топлином кад се са свештеним страхом причестимо Његовим светим Тајнама.

5. Причешће је почетак раја на земљи

Почетак пакла је већ овде на земљи. Исто тако и рај почиње у човековој души још у земаљском животу. Већ овде има Божанских додира на дан Светлог Васкрсења и кад се достојно причешћујемо.

6. Причешће човека чини заједничарем са свом пуноћом Божанства и вечним животом

Сједињујући се с Васкрслим Господом и кроз Њега са свом Присносушном Тројицом, човек од Ње црпи снагу за вечни живот и сам постаје бесмртан.

7. Кроз причешће и деловање у складу са сопственом добром вољом човек постаје нова твар

Не освећује се и не општи с Богом само душа, већ и тело човека у причешћивању Телом и Крвљу Христа кроз Којег се сједињује са свом Светом Тројицом. По благодати Божијој, уз учествовање сопствене воље и напора, човек постаје нова твар, члан вечног Царства Божијег.

8. Човек који се достојно причешћује и који је спреман да служи Господу постаје оруђе Божанске воље

А онај ко се причешћује са свештеним страхом, љубављу и спремношћу да Му служи, тесно се сједињује с Њим и постаје оруђе Његове Божанске воље.

9. Причешће је победа над грехом и смрћу

Причешћивање Телом и Крвљу Христовом јесте примање у себе Васкрслог Христа, Победника смрти, Који онима који су с Њим дарује победу над грехом и смрћу.

10. Причешће је почетак вечног живота

Чувајући у себи благодатни дар Причешћа, имамо залог и почетак вечног блаженог живота душе и тела.

11. Причешће је извор вечне радости и виђења славе Васкрслог Христа

Онај ко се духом и телом сјединио са Христом у овом животу, духом и телом ће бити с Њим и у будућем животу. Благодатне струје Животворних Тајни Тела и Крви Христове представљају извор наше вечне радости у општењу с Васкрслим Христом и виђењу Његове Славе.

12. Кроз причешћивање верник постаје члан великог Тела Христовог (односно Цркве)

Кад примамо истинско Тело и истинску Крв Христову постајемо део великог Христовог Тела.

* * *
Причешћујемо се Христовим Телом и Крвљу (у светим Тајнама) како бисмо сами постали чланови Христовог Тела (Цркве).

* * *
Божанска Евхаристија, приношење бескрвне жртве и причешћивање њом, освећују и укрепљују њене учеснике, оне који примају Тело и Крв Христову чине истинским члановима Његовог Тела Цркве.

13. Спасење људи кроз достизање сродности с Божанским животом Христовог Тела је циљ Цркве

Сви делови Васељенске Цркве имају један заједнички циљ – проповедање Речи Божије, припрему људи за то да постану способни да буду чланови Христовог Тела, и кад такви постану, да све више и више, све искреније и јаче постају сродни с Божанским спасоносним животом Тела Христовог, јер се управо у томе састоји спасење људи.

14. Али и сама Црква је евхаристијско јединство верника

По православном схватању Цркву не чине само јерарси и свештенослужитељи, него и сав верујући православни народ. Овај скуп и јединство у причешћивању Светим Тајнама Христовим и јесу Црква, Тело Христово.

15. Због чега се треба стално причешћивати

Хришћанин се кроз покајање очишћује, на најближи начин сједињује са Христом у причешћивању светим Тајнама, али затим на њега поново пада прашина греха и удаљава га од Христа и Цркве, због чега су поново потребни покајање и причешћивање.

Све док се не заврши човеков земаљски живот, до самог растанка душе и тела, у њему се одвија борба између греха и истине. Без обзира на то колико да је неко узвишено, духовно и морално стање достигао, може да постепено или брзо и дубоко падне у бездан греха. Зато свако треба да се причешћује светим Телом и Крвљу Христовом, који јачају наше општење с Њим и напајају нас живоносним струјама Благодати Светог Духа, које теку кроз Тело Цркве. Колико је важно причешћивање светим Тајнама показује житије преподобног Онуфрија Великог, којем су као и другим отшелницима који су живели у пустињи, анђели доносили свето Причешће; преподобне Марије Египатске, чија је крајња жеља била да после дугих година пустињског живота прими свете Тајне; преподобног Саватија Соловецког и мноштва других. Јер није случајно што је Господ рекао: «Заиста, засита вам кажем: ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи» (Јн. 6, 53).

16. Често причешћивање је залог општења са Христом у будућем Царству

Што се више човек налази под дејством благодати причешћа и што се више сјединио са Христом, тим више ће се наслађивати општењем са Христом и у Његовом будућем Царству.

17. Причешћујући се Телом Христовим, стремимо ка Њему духовно

Христова Црква је Христово Тело, Он је лично предводи и Својим Божанским Телом и Крвљу храни вернике, храни децу Своје Цркве, тако да треба да будемо јединствени са Христом и телесно, и духовно. Телом се сједињујемо са Христом кроз Божанско Причешће, а душевно треба одмах да усвојимо и поштујемо Његове заповести.

* * *

Наравно, за јединство са Христом није довољно само сједињење нашег тела и Христовог Тела. Примање Христовог Тела је благотворно кад духом стремимо ка Њему и сједињујемо се с Њим. Примање Христовог Тела, уколико се духом одвраћамо од Њега, има сличности с тим како су Христа додиривали они који су Га тукли, који су Га ударали и разапињали. То што су Га додиривали није им послужило на спасење и исцељење, већ на осуду.

18. О причешћивању у будућем Царству

У будућем Царству Христовом неће бити потребе за причешћивањем Телом и Крвљу Христовом, јер ће сви они који се удостоје бити у најтеснијем општењу с Њим и наслађиваће се предвечном светлошћу Живоначалне Тројице, осећајући блаженство које се језиком не може изразити и које наш слаб ум не може да појми. Зато се после причешћивања светим Христовим Тајнама на Литургији, у олтару, увек узноси молитва која се пева у дане Васкрса: «О, Пасха велија и свјашченејшчаја Христе! О! Мудросте и Слове Божиј и Сило! Подавај нам истјеје Тебе причашчатисја в невечерњем дни Царствија Твојего.» («О, Пасха велика и најсветија Христе! О! Мудрости и Речи Божија и Сило! Дај нам да се савршеније причешћујемо Тобом у незалазном дану Царства Твог.»)

19. О причешћивању на Васкрс

А какав најдрагоценији дар Божији добијамо тада, шта представља завршетак нашег подвига поста? О томе нам говори већ прва песма, којом започиње свакодневно појање стихира у посту: «И подајетсја нам в сњед Агнец Божиј, во свјашењеј и свјетоноснеј ношчи воскресенија, нас ради приведеноје заколеније, учеником приобшченоје в вечер таинства.» («И дато нам је да једемо Јагње Божије, у светој и светоносној ноћи васкрсења, Које је због нас заклано, а Којим су се ученици причестили на тајној вечери.»)

Управо причешћивање Телом и Крвљу Васкрслог Христа увечни живот јесте циљ свете Четрдесетнице. Људи се не причешћују само за Васкрс. Напротив, за Васкрс треба да се причешћују они који су постили, исповедили се и причестили за време Великог поста. Уочи самог Васкрса нема могућности да се човек добро исповеди за све, време и свештеници су заузети службама Страсне седмице. За то човек треба да се припреми унапред.

Свако причешћивање Христовим Тајнама је сједињење са Самим Христом и за нас је спасоносно. Зашто се онда такав значај придаје причешћивању у ноћи Светог Васкрса и зашто смо сви на то позвани? Тада нам је дато да посебно осетимо Христово Царство. Тада нас посебно обасјава Вечна Светлост и добијамо снагу за духовно усхођење.
То је незамењив Христов дар, неупоредиво благо. Нека се нико сам не лишава ове радости и нека уместо причешћивања у Пасхалној ноћи не жури да једе месо и друга јела. Ако се тада причешћујемо Светим Тајнама, то нас припрема за трпезу у вечном Царству Божијем.

* * *

Једемо Јагње Божије у светој и светоносној ноћи Васкрсења. За то се молимо чим почнемо да се припремамо за пост, а затим више пута у току Великог поста: да нас Господ удостоји да се причестимо у ноћи Светог Васкрса. Благодат Божије тада посебно делује на људска срца. Ми се тада причешћујемо Васкрслим Христом, постајемо учесници у Његовом Васкрсењу.

Наравно, треба постити раније и кад се већ причестимо у току Великог поста, треба поново да се причестимо Светим Тајнама. Уочи Васкршње литургије немамо времена да се детаљно исповедимо, то треба да учинимо раније. А у светоносној ноћи, добивши заједничко разрешење, треба да приступимо Божанском Јагњету, залогу нашег Васкрсења. Нека нико не оде из Цркве пре времена, журећи да једе месо животиња уместо да окуси Пречисто тело и Крв Христову.

* * *

На Светли дан Васкрса је главно наше општење с Васкрслим Христом, што се посебно испољава у причешћивању на Светлој Служби, за шта више пута узносимо молитве на службама Великог поста. Одлазак с Васкршње службе пре завршетка литургије је грех или несхватање црквене службе.

https://mitropolija.com/2026/07/02/sveti-jovan-sangajski-o-svetoj-tajni-pricesca/

Свима се нама десило, чак и млађима, да било када присуствујемо православном опелу, парастосу или бар малом помену. У тим светим чиновима поред тога што се молимо за упокојење душа наших милих и драгих "преждеотшедших" сродника исповедамо и једну веома важну хришћанску истину, истину да "нема човека да живи а да не греши" (јако њест чоловјек, иже жив будет, и не согрјешит). Шта значе те речи које свештеник тако често изговара у заупокојеним службама? Значе без сумње то, да сваки човек, па и православни хришћанин, и после светога крштења греши. Грешити пак значи мислити, говорити или делати нешто што је противно закону Божијем, вољи Божијој (која је изражена и показана у Светом Писму и учењу Цркве); или пак не мислити, не говорити и не делати оно што нам Бог заповеда да чинимо. Грех је дакле, не само преступање заповести Божијих, него и не испуњавање, не вршење истих. Грех је не само чињење зла, него и не чињење добра. "Уклањај се од зла, и чини добро" (Пс. 36, 27) саветује свети Псалмопевац. А свети Апостол исто то захтева само другим речима: "Мрзећи на зло држите се добра" (Рим. 12,9). А грех, сваки грех, има ту силу и моћ да нас одвоји од Бога, од вечног живота, и да нас рине у вечну смрт. "Плата за грех је смрт" (Рим. 6,23) поново опомиње Свети Апостол Павле. Тиме се грех показује као највећи, чак једини противник и непријатељ нашег спасења. Нас нико и ништа не може одвојити од Бога и лишити нас спасења сем греха. "Ко ће нас раставити од љубави Божије? Невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? или мач? пита свети Павле, па додаје: "Јер знам јамачно да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње, ни будуће. Ни висина, ни дубина, ни друга каква твар може нас раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашему" (Рим. 8, 35. 38-39).

Ако дакле нема човека да живи а да не греши, ако нас дакле само грех лишава спасења и одваја од Бога, то значи да нема никога спасеног, да сви одлазе у вечну смрт? Да, тако би то било да човекољубиви Господ, знајући слабост људску, није оставио један врло ефикасан лек против греха, лек који уништава сваки грех учињен после крштења, и који тако омогућује људима спасење и живот вечни. Тај лек, тај свелек у Православној Цркви се назива Света Тајна Покајања или исповести. У овој Светој Тајни човек се чисти од оних грехова које је учинио после крштења, те се она често назива и друго крштење. У њој свештеник Цркве Божије силом Духа Светога отпушта и разрешава грехове које је хришћанин учинио после светог крштења, а за које се он искрено каје и исповеда их.

У светлости до сада реченог јасно је да бити прави хришћанин, значи бити доживотни покајник, значи имати стално пред очима мноштво својих сагрешења, и непрекидно осећати покајничко расположење. На то је човек позван пре него што постане хришћанин. "Покајте се и верујте Еванђеље" (Мк. 1,15) рекао је Господ у почетку своје проповеди, и тиме показао пут како се постаје следбеник Христов. Тај пут је - покајање. Покајање је уствари буна човека против себе самога, каже владика Николај. То је буна против старог човека, човека огрезлог у грехе и страсти и тиме удаљеног од Бога. Јер сваки грех удаљује од Бога, а човек огрезао у гресима, одлутао је у "даљну земљу" где се лице Божије не види. Да би такав човек постао "нова твар", по апостолу Павлу, мора прво "доћи себи", попут блудног сина, и покајати се. Почетак томе је буђење из летаргичког сна гр ха, због чега свети Апостол и довикује успаваним у гресима: "Ус ани ти који спаваш, васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос" (Еф. 5,14). Када човек, пробудивши се, сагледа своје грехе, згади се на њих и омрзне их, то је почетак покајања. Тек тада мо ће да осети у срцу своме право раскајање и да се смелошћу пред духовником исповеди своје грехе, да изврати душу св у пред њим и Господом својим, који невидљиво присуствује и прима исповест, да покаже све ране душе своје, и да са надом на милост Божју завапи: "Господе, погледај, сва се душа моја огубала и нигде здрава места на њој! Помози и опрости."

Право покајање не може бити ствар тренутне загрејаности. Оно мора бити стално расположење душе, јер такав смисао и имају речи светог апостола Павла упућене Коринћанима: "Ако бисмо себе осуђивали, не би осуђени били" (1 Кор. 11,31). Тако су покајање схватили и свети Оци и подвижници који не виде краја покајању. Оно траје колико и живот човеков. Зато што "много пута грешимо сваки дан", зато и морамо увек осећати себе грешним и кајати се. "Нема краја покајању, вели преподобни Марко Подвижник, до саме смрти, и за мале и за велике". А свети Јован Лествичник, који је сагоревао у небочежњивим подвизима саветује: "Ми нећемо бити окривљени, браћо, зато што нисмо чинили чуда, што нисмо благовестили, што нисмо достигли виђења, него зато што се нисмо кајали и плакали за грехе наше". О сталној потреби покајања говори и чувени руски подвижник, епископ Игнатије Брјанчанинов, следеће: "Браћо, да би се поверовало у Господа нашега Исуса Христа - потребно је покајање; пребивати у тој спасоносној вери - потребно је покајање; успевати у њој - потребно је покајање; наследити царство небеско - потребно је покајање".

Но право, истинско покајање може човек осетити и доживети једино у Цркви Христовој, која има сва средства да га на њега покрене и да га у њему укрепи. Кроз свету Тајну Покајања Црква води верне из благодати у благодат, док сви не достигну у човека савршена, у меру раста висине Христове (Еф. 4,13).

Свету Тајну Покајања је установио сам Господ Исус Христос, када је после славног свога Васкрсења јавио се ученицима кроз затворена врата дунуо на њих и рекао: "Примите Дух Свети. Којима опростите грехе опростиће им се, а којима задржите, задржаће се" (Јн. 20, 22 - 23). Ова власт опраштања и неопраштања грехова људима, која је од Господа Христа предата светим Апостолима преносила се даље, заједно са Светим Духом, на апостолске наследнике - епископе и свештенике - у светој Тајни свештенства до дана данашњег, и преносиће се до свршетка века. Тако је свемудри Господ уредио, да и поред опште греховности свих људи, спасење ипак буде приступачно и остварљиво за све посредством свете Тајне покајања

Чиме су се требали Апостоли, а касније и њихови наследници, руководити приликом опраштања или неопраштања грехова из наведених речи Спаситељевих се конкретно не види . Но то су Апостоли знали из Христове науке коју су слушали д к је Он још са њима био. Наиме, када је Христос захтевао од на да опраштамо личне грехе један другоме, између осталога рекао је: "И ако ти (брат) сагреши седам пута на дан, и седам пута на дан дође теби и рече: кајем се! опрости му" (Лк. 17,14). Из овога јасно следи, да ако се кајање тражи као услов да би ми један другоме опраштали личне грехе и увреде, да се исти услов (кајање) тражи и пред Богом, да би од Бога преко духовника добили опроштај. наших грехова А да ће Господ примити сваког искреног покајника, најбоље сведоче Спаситељеве речи: "На небу бива већа радост за једнога грешника који се каје, него за двадесет и девет праведника којима не треба покајање" (Мк. 15,7). Да би пак то покајање било спасоносно, и да би кроз њега добили од Бога опроштај грехова оно мора бити искрено и потпуно, спојено са признањем - исповедањем - својих грехова пред свештеником, који у име Оца небескога затим дреши или веже. Ово друго, тј. исповест грехова, поред искреног унутарњег кајања, неопходно је, јер свештеник, не само да не може разрешити непознате (неисповеђене) грехове, него не може дати ни одговарајући лек за исцељење душевних рана које су нам греси нанели, будући да "нико не зна шта је у човеку, осим духа човјечијега" (1 кор. 2,11).

Отуда моменат тајне исповести несумњиво је најдирљивији моменат у животу сваког хришћанина. Покајник овде пред духовником излаже сву своју душу, као на длану. Јер, пре свега, грешник се овде показује сасвим супротним него у обичном животу, у свету. Ако се увек и свуда људи труде, каже архимандрит Кипријан, да покажу себе са боље стране и брижљиво се труде да сакрију своје недостатке, само да не би други о њима помислили рђавије него што су они у самој ствари, на исповести грешник открива све своје негативне стране, трудећи се да покаже себе са стране унижавајуће. То је први услов за правилну и душекорисну исповест.

Тајна исповести је, као што се види, најнеопходнија потреба у животу сваког православног хришћанина. Без ње је немогуће остварити наше спасење и достићи у царство небеско, јер ван ње нема и не постоји други начин да се човек ослободи личних грехова почињених после свете Тајне крштења. А док је год човек испуњен гресима и страстима, немогуће му је да оствари јединство са свеправедним Богом и да се назове Његовим сином.

Па ипак, поред свег непроцењивог њеног значаја за спасење света Тајна исповести је у нашем народу срозана на најнижи степен у православном свету, изгубила је скоро сваки практични значај. Има много наших крајева, нарочито по селима, где је реткост да се неко јави за исповест, чак и онда кад се причешћује. У појединим местима прве недеље свете Четрдесетнице причести се и до две хиљаде душа, а исповеди се, у најбољем случају, неколико честитих стараца И тако из године у годину. У другим пак местима света Тајна исповести, као и само причешћивање, схвата се као нешто "што је за жене", нешто што је за мушкарце "срамота", те је редак случај да се неко од људи исповеди и причести. Но чак и тамо где се ова света Тајна колико толико врши, углавном је изгубила сав свој дубински и духовни значај, и обавља се врло често без довољне озбиљности како са стране верника, тако и са стране духовника Нека ми се опрости на смелости, али из искуства знам да наши свршени богослови одлазе на парохије без скоро икаквих појмова о тој светој Тајни (сем онога што им је потребно да добију прелазну оцену из литургике), а често и са погрешним појмовима, које је углавном стекао преко "званичних" исповести у богословијама два пута у години.

Неопходно је, и крајњи је час, да се озбиљно поради и преко богословија и преко парохија да се света Тајна исповести оживи у нашем народу и да се уздигне на ону висину која јој у Цркви и припада да би могла да достојно одигра ону улогу у спасењу душа која је кроз векове вршила

У том циљу, а нарочито да наш народ добије јасну представу о овој светој Тајни, и појми како се за њу треба припремати и како јој приступати, наводимо овде у преводу из једног руског молитвеника ово.

извор

Упознате некога и та особа вам се допадне. Постепено је упознајете. Кроз разговор и дељење искустава, кроз слушање и учење, почиње да се обликује одређена слика, односно стварност. Мислите на ту особу када није поред вас. Свесни сте да и ви њој значите. Помисао да би је нешто могло повредити причињава вам бол. То је пријатељство.

Пријатељство лако сводимо на скуп заједничких осећања. Зашто нам се неко допада, могли бисмо претпоставити, почива на сложеном сплету искустава, нада, страхова и осећања. Али онда неко постави питање: „Постоји ли нешто између вас?“

На површини, то је сасвим невино питање. Оно може значити ништа више од радозналости у вези са узајамним осећањима. Да ли ћете своју везу објавити на Фејсбуку? Али, посматрано из другог угла, то питање постаје много загонетније. Да ли је однос ишта више од психолошке појаве? Да ли смо, заправо, потпуно одвојена бића, затворена у искуство сопствене свести? Шта ако би неко за ваше пријатељство рекао: „Све је то само у твојој глави“?

Осећате велику блискост са том особом. Пријатељство већ траје годинама и показало се постојаним. Једног дана, разговарајући са неким трећим, описујете мисли свог пријатеља. Међутим, ваш опис бива доведен у питање: „Како уопште можеш знати шта се дешава у туђем уму?“ Не успевате да смислите одговор на то питање, али ипак верујете да су и ваш опис и ваше искуство истинити и исправни.

Теоретски посматрано, наша савремена култура верује да су односи са другим људима само психолошке појаве – да се све одиграва у нашој глави. Повремено се спроводе истраживања која настоје да установе постојање некаквог односа који превазилази психолошку раван (као што је, на пример, екстрасензорна перцепција), али и то у великој мери остаје само проширење психологије. Међутим, постоји читава област људског искуства коју такво схватање занемарује. А управо то искуство налази се у самом средишту класичног хришћанства.

То искуство изражено је појмом заједнице. Он означава стварно учешће и стварно дељење живота и самог постојања другога. То није назив за одређени скуп осећања нити синоним за блискост са неким. То је појам који заиста значи оно што говори. Грчка реч је κοινωνία (кинонија) и означава стање заједничарења, заједништва.

Православна вера учи да се спасавамо кроз заједницу, а пре свега кроз заједницу са Христом. Када се неко крштава, свештеник га три пута пита: „Сједињујеш ли се са Христом?“ Према речима Светог апостола Павла, тада се крштавамо „у смрт“ Христову и васкрсавамо по подобију Његовог Васкрсења. То је спасење. Христова смрт постаје моја смрт, а моја смрт постаје Његова смрт. Христово Васкрсење постаје моје васкрсење и тако даље. Свака света тајна Цркве тиче се сједињења са Христом или сједињења са другим човеком (као у браку). Све оне почивају на могућности стварне заједнице и стварног учешћа.

Тврдња да је тако нешто истинито и могуће разликује православно хришћанство од готово сваког облика савременог хришћанског веровања. Она представља темељ светотајинског света Цркве. Када у Светој Евхаристији једемо Тело Христово и пијемо Крв Његову, ми верујемо да се ту остварује истинско заједничарење, стварна заједница:

„Који једе Моје Тело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему“ (Јн 6, 56).

Живети на такав начин да се ово заједничарење пројављује у нашем животу представља читаву сврху православног хришћанског живота.

Заједница, ако тако можемо рећи, јесте један од најосновнијих елемената хришћанске граматике. Она даје смисао многим стварима, а многе теме о којима говори хришћанско учење могу се разумети једино у њеном контексту. Где год се заједница занемари као стварност, хришћанство бива изобличено и претворено у карикатуру своје истинске природе.

У Апостолском символу вере, древном исповедању вере које се чита у многим западним црквама, израз „заједница светих“ (communion of saints) наводи се као један од чланова вере, упоредо са опроштајем грехова и васкрсењем мртвих. Међутим, у свести већине савремених хришћана који исповедају овај Символ, заједница светих често остаје нејасан и недовољно одређен појам, углавном сведен на некакво заједништво са онима који су на небу.

Према новозаветном схватању, истинско знање се у крајњој линији стиче једино кроз заједницу (κοινωνία). Оно што се у нашем свету сматра знањем — рационално и посматрачко прикупљање чињеница — за људе Новог Завета не би било знање у правом смислу те речи. Када се у Јеванђељу по Јовану каже: „А ово је живот вечни да познају Тебе, јединога истинитога Бога, и кога си послао Исуса Христа“ (Јн 17, 3), реч је о познању кроз учешће, односно кроз заједницу. Управо зато што је истинско познање заједница, познање Бога јесте живот вечни. Такво познање могуће је једино кроз стварно учешће у Његовом животу.

На сличан начин Свети апостол Павле кличе: „Да познам Њега и силу Васкрсења Његова, и заједницу у страдањима Његовим, саображавајући се смрти Његовој, не бих ли како достигао у васкрсење мртвих“ (Флп. 3, 10–11).

Занимљиво је да се у самом средишту традиционалне праксе поштовања светих налази управо заједница. Заједница се остварује кроз љубав. Штавише, истинска заједница је можда и сама суштина љубави. Ми не желимо само да будемо поред другога; желимо да учествујемо у његовом животу и постојању. У примеру пријатељства који је наведен на почетку текста, постоји искуство заједнице за које у савременом речнику често немамо одговарајућу реч (будући да је само значење речи „заједница“ измењено). Ми доживљавамо заједницу, али нам недостају речи да је опишемо или одбранимо. Када нам неко каже да је све то само производ нашег ума, остајемо без одговора. Модерност је усамљена творевина.

Поштовање светих једноставно је облик који наша љубав према њима поприма. Спољашњи изрази те љубави, као што су целивање икона или паљење свећа пред њима, не разликују се од других спољашњих израза љубави. Али свет који остане без таквих израза љубави брзо постаје свет без љубави. Људским бићима је, на пример, додир неопходан да би живела. Ми нисмо бића ума.

Пре много година написао сам на Универзитету Дјук своју дисертацију о икони као теологији. Током тог истраживања дошао сам до схватања да се икона може истински видети једино у чину поштовања. Јер, према учењу Цркве, гледање иконе јесте односни чин, чин заједнице. Многи људи гледају икону и виде предмет, можда леп религиозни предмет. Али без поштовања, без љубави која се узноси ономе ко је присутан у лику, нема заједнице. Кроз чин (или многе чинове) поштовања ми улазимо у стварност заједнице.

Ово поштовање је у животу Цркве добило своје литургијско изражавање, али исто важи и за наше односе са свим људима. Кроз љубав, која се испољава на различите прикладне начине, ми другога истински познајемо кроз учешће, односно кроз заједницу. У извесној мери улазимо у његов живот и учествујемо у њему. У извесној мери његов живот постаје наш, а наш његов. То је нарочито истинито у браку, у коме мушкарац и жена постају једно тело. Свети Силуан Атонски је говорио: „Мој брат је мој живот.“

Могућност заједнице и учешћа у животу другога представља један од највећих изазова савременом погледу на свет. Ми нисмо потпуно изоловани појединци ни у свом постојању ни у свом искуству. Ми смо бића чији се живот најпотпуније изражава и испуњава кроз заједницу. Када се то правилно разуме, онда то није ништа друго до објава првенства љубави.

„Живите у љубави, као што је и Христос нас љубио и предао Себе за нас као принос и жртву Богу на пријатан мирис“ (Еф. 5, 2).

„Ако ли у светлости ходимо, као што је Он Сам у светлости, имамо заједницу једни са другима, и Крв Исуса Христа, Сина Његовога, очишћава нас од свакога греха“ (1 Јн. 1, 7).

Протојереј Стивен Фримен

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"
 

Молитва je најмоћнији покретач духовног живота. Она представља оне подземне воде које напајају сав наш духовни живот. Штавише, може се рећи да je сам духовни живот пре свега степен наше молитве. Ми духовно живимо у оној мери колико се молимо и колико умемо да се молимо. Код светих отаца молитва je названа речју „уметност“. Уметност означава највиши степен умећа, највишу науку, која од човека захтева непрекидан стваралачки напор, односно непрекидну живу молитву. Молитва боље од било чега другог решава све задатке које пред нас поставља живот. У молитви човек налази решење свих својих проблема – како духовних, тако и проблема свакодневног живота. Молитва невидљиво штити човека од свих његових непријатеља – видљивих и невидљивих. Уколико пажљиво анализирамо свој живот, видећемо да нас je Господ, када су околности изгледале безизлазно и када нико није могао да нам помогне, те je наше једино оружје била молитва, више пута избављао од невоље, од жалости. Али, само ћемо на оном свету, у вечности сазнати у потпуности од каквих нас je још страшних опасности, зла и несреће чувало наше молитвено делање.

Молитва je удео човека који не може да одузме никаква спољашња сила. Молитва je увек са нама – не само у овом земаљском, пролазном животу, већ и у животу загробном, вечном. У суштини, сама вечност као непрестано кретање људске душе ка Богу јесте врста молитве, али не словесне, већ другачије. Молитва мења људско срце; открива и буди силе срца које обично спавају и које су и нама самима непознате. Молитва духовно обнавља наше срце, чини га осетљивим и прозорљивим.

У књизи Прича Соломонових je речено: Безбожник жели обрану ода зла… али се праведници избављају знањем (Прич. Сол. 12, 12; 11, 9). Прозорљивост je нарочита духовна интуиција; разликовање добра и зла, маскираног и скривеног под маском добра. Молитва одваја душу од земље. Ван молитве je човек прикован за земљу као митски Прометеј за стену.

Молитва даје човековом уму извесну духовну способност: то je човеково умеће да осећа истину. Kao што човек осећа укус хране, разликује слатко од горког, здраву храну од покварене, тако и молитва даје уму нарочиту способност да oceћa истину и лаж. Свети Оци говоре о томе да je молитва изнад свих добрих дела. Сва добра дела која човек чини ограничавају се на одређена лица којима чинимо добро; понекад ово наше „добро“ уопште ни не доноси другима право добро и срећу. A сила молитве се простире на читав космос. Молитва људи и молитва Цркве je огромна сила која ствара хармонију и очишћује, која, може се рећи, одржава постојање целог Космоса. Код апостола Павла постоје следеће тајанствене речи: Јер већ дејствује тајна безакоња, само док се уклони онај који сад задржава (2. Сол. 2, 7). Ko je тај који задржава, који не да да на Земљу дође оличење зла? Свети Оци говоре да je ова сила која задржава дух побожности и пре свега – дух молитве. Када пресуши дух молитве видљиви свет ћe доспети у стање трулежи и распадања, јер више неће бити силе која га обнавља. Због тога су молитвеници, који су из света одлазили у манастире и пустиње, и многи обични, у овом свету непримећени људи које нико није знао, који су путем многог и напорног духовног подвига, напором свих својих снага непрестане молитве – највећи доброчинитељи читавог рода људског.

Молитва je благо које je увек са нама. Нико га не може ни украсти ни одузети. Молитва je драгоцено благо које je увек и свуда са нама, ма куда да кренемо, ма чиме да се бавимо. Ma шта да се деси са нама – чак и ако изгубимо све што имамо – нашу молитву нам не могу одузети ни људи, ни демони, ништа осим нашег сопственог немара. Чак и ако цело наше тело разједа болест, молитва ћe остати са нама као душа наше душе. Молитва je изнад било каквих богословских расуђивања, зато што нам она само показују пут. Богословске истине нам показују само сенку Бога, описују нам духовни свет као спољашњи објекат. A молитва нас укључује у овај невидљиви духовни свет, чини нас његовим делићем. Молитва je лепша од свега. Само у молитви можемо да доћемо у додир са вишим светом и да очима срца видимо небеску и Божанску лепоту. Молитва je неисцрпна. Онима који се труде да са њом слију своје срце она увек открива нешто што je било непознато, као да je творимо пo први пут. Молитва се темељи на нади, али je она и испуњење наде. У молитви ми реално долазимо у додир са оним чему се надамо, односно молитва као да нам дарује будућност, која се још није остварила као нешто већ остварено и испуњено. Зато молитва иде испред времена. Молитва je сјај вере, топлота наде, живот саме љубави. Молитва спољашње чини унутрашњим. Духовне књиге можемо да изгубимо, могу нам их украсти или спалити. Болест може да нам одузме вид, пријатељи да нас оставе, вољени човек да нас превари, рођаци да нас обману и постану туђи, свет да нас протера, небо да нас опече ватром, земља да се отвори пред нашим ногама, ноћ да нас угуши страшним кошмарима, дан да се претвори у таму искушења и да постане мрачна ноћ. Једино нас молитва никада неће преварити. Само она je наш удео који се не може одузети.

Молитва не зна за даљину. Она пролази кроз мора и планине, узноси се ка небесима, прониче у дубину земље, силази у ад. Ми се молимо за умрле као за живе и само молитва нам даје реалан осећај да су умрли живи и повезани са нама хиљадама духовних нити. Молитва je лик наше душе. Молитва je светлост наше душе. Молитва je васкрсење наше душе пре свеопштег васкрсења. Молитва je битка људског духа против сила паклених и у овој суровој борби стални човеков Помоћник je Сам Господ. Молитва je бој и молитва je победа. Молитва je оружје и молитва je барјак. Молитва je благо непресушно и непотрошиво. И ма колико да користимо ово благо, оно ћe се само умножавати. Молитва je духовни хлеб којим се хранимо и којим хранимо друге. Овај благословени хлеб се никада неће потрошити.

Архимандрит Рафаил Карелин

https://mitropolija.com/2026/06/30/arhimandrit-rafail-karelin-molitva-je-najmocniji-pokretac-duhovnog-zivota/

Свети мученик Леонтије био је војвода римски у финикијском граду Триполису, у време цара Веспазијана. Родом из Јеладе, „великотелесан узрастом, снажан, крепак и храбар у биткама“.

Царски намесник Адријан посла један одред војске да ухвате Леонтија, јер овај Адријан беше јаросни противник и гонитељ хришћана. Старешина тога одреда, Ипатије, разболе се успут од љуте трескавице, због чега одред мораше да успори свој ход. Једне ноћи јави се ангел Божји Ипатију и рече му: „Ако хоћеш здрав да будеш, узвикни трипут попут небеса са свима твојим војницима: Боже Леонтијев, помози ми!“ Своје виђење саопшти Ипатије друговима својим, и сви једногласно узвикнуше како ангел посаветова, и Ипатије наједанпут оздрави. Ово чудо задиви све, а нарочито некога Теодула. Тада Ипатије и Теодул пођу напред, пре осталих војника, да нађу војводу Леонтија. Леонтије их прими лепо и угости. А када им изложи своју веру у Христа, њихова се срца разгореше љубављу ка Христу, и у томе часу облак светао спусти се на Ипатија и Теодула, и из облака паде роса на њих. То сам Дух Божји крштаваше ове обраћене душе, а Свети Леонтије у том часу изговори речи: „У име Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа“. Опаки Адријан сазнавши да су и Ипатије и Теодул постали хришћани, нареди да их без поштеде бију, а потом да им главе секиром одсеку. Тако скончаше ова два духовна чеда Леонтијева. Тада Адријан наложи љута истјазања на Леонтија, но Леонтије оста непоколебљив у вери својој светој. Цело му тело ранама покрише, но он се приљежно Богу мољаше, да га не остави. Усред најљућих мука јави му се ангел Господњи и охрабри га и утеши. Најзад повалише мученика по земљи и бише га дотле докле не предаде дух свој Богу. Страдање Св. Леонтија гледао је својим очима неки кир Нотарије, који је то све и записао на оловним плочама и плоче положио у гроб мученика.

Чесно пострада Свети Леонтије 73. године.

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

Свети мученици Мануил, Савел и Исмаил беху рођена браћа, Персијанци, од угледних родитеља, оца незнабошца и мајке хришћанке. Мајка као што их одоји својим материнским млеком, тако их од најранијег детињства запоји и хришћанском побожношћу и однегова у страху Божјем; а блажени презвитер Евноик препороди их бањом светог крштења и научи их Светом Писму.

Када браћа достигоше пунолетство, бише узети на војне дужности. И служаху телом персијском цару Аламундару, а духом служаху Небеском Цару, Господу нашем Исусу Христу, држећи свете заповести Његове и угађајући Му сваковрсним добрим делима. Једном их цар њихов посла грчкоримском цару Јулијану Одступнику ради учвршћења мира. Јулијан их испрва прими с чешћу и, указујући им своју велику благонаклоност, он се пријатељски опхођаше с њима.

Али када потом сазнаде да су они хришћани, испуни се гнева против њих и, противно општепризнатим међународним обичајима и законима, он ове персијске изасланике стави на муке због њихове вере у Христа и погуби. А мучење њихово би на овај начин. Једном безакони цар намисли да путује у Витинију, у место звано Оргија Тригон јер је тамо ускоро имао наступити један од поганих незнабожачких празника. Када се цар превезе лађом из Цариграда у Халкидон, и стиже у споменуто место, он стаде са мноштвом народа који се беше сабрао тамо празновати погани празник, клањајући се идолима и приносећи безбројне жртве демонима. И приређиваху се велике гозбе са певањем, музиком и играма, и чињаху се многа одвратна безакоња у част пагубних богова незнабожачких.

Слуге Христове Мануил, Савел и Исмаил, беху тамо са царем. Али, не желећи ни да гледају то богомрско празновање, они се склонише подаље устрану, и плакаху и ридаху због обмане и заблуде толиких људи, и мољаху се Христу Богу за себе да се сачувају од учешћа у идолопоклоничком жртвоприношењу, а и за заблуде, да их Господ приведе к познању истине. И говораху: Не остави, Господе, да ови људи обитавају у таком понору зала, и не допусти да разумно саздање Твоје пропада у толиком безумљу. Ето, они се показују неразумнији од камења и дрвета које обожавају: јер камени и дрвени идоли, пошто су без душе и без осећања, не знају ништа шта им се чини; а ови људи, иако су почанствовани од Тебе душом разумном, иако су Твоја слика и прилика, не знају и не разумеју шта чине и кога обожавају, ходе у тами, блуде и хрле у вечну погибао.

Док света браћа тако стајаху подаље, плакаху и мољаху се, цар, посматрајући оне што приносе жртве и пирују с њим, и не видећи крај себе персијске изасланике, нареди да их потраже и доведу к њему, да се и они заједно с њим провеселе. Један од царевих коморника пронађе их на усамљеном месту и позва на царску гозбу, јер је сматрао да су и они идолопоклоници. Али слуге Христове једнодушно одговорише царевом коморнику који их је звао: Иди од нас, јер се нећемо одрећи вере у којој смо од детињства васпитани, и нећемо оставити Бога нашег, нити ћемо се поклонити демонима што су међу вама. Не било тога, да се ми придружимо јавној заблуди! Ми нисмо толико безумни и неразумни, да презремо Бога живога, Саздатеља нашега, и служимо бездахном саздању. Та ми смо тако дугачак и тежак пут превалили и дошли овамо, не да се вере своје одрекнемо, него да мир утврдимо између персијског и грчкоримског царства. Ово нека зна цар твој и његови једномишљеници: неће нас одвратити од истинитог богопоштовања и привући нас к своме безбожију, макар нас ставили на огањ и муке и лишили нас живота.

Коморник оде и саопшти цару одговор светих. Цар се одједном испуни гнева, али их не хте тог дана стављати на муке, да не би пореметио безбожно празновање своје, него одложи то до сутра, наредивши да слуге Христове баце у тамницу. А они, идући ка тамници, певаху говорећи: "Ходите, запевајмо Господу, ускликнимо Богу Спаситељу нашем! Изађимо пред лице његово с хвалом, и у песмама покликнимо Му! (Пс. 94, 1-2). Који је Бог тако велик као Бог наш? (Пс. 76, 14). А ми смо људи Његови и дело руку Његових, и свагда ћемо Га призивати".

Сутрадан мучитељ Јулијан, севши на судишту, изведе преда се персијске изасланике и стаде им овако говорити: Вас је, добри људи, цар ваш послао к нама као људе верне њему и расположене према нама, да устројите жељени мир између обадва царства. Но тај се мир може устројити једино помоћу узајамног пријатељства и љубавне слоге. Међутим, каква слога може бити између вас и нас и каква љубав ваша према нама, када ви јуче не хтедосте да узмете учешћа у нашем празновању и да се наслађујете весељем у част оних богова које и ви Персијанци поштујете? Ето Персијанци, као и ми, поштују сунце, месец и звезде, и пресветлу огњену силу, и остале богове. Зашто онда ви одбисте да им заједно с нама укажете поштовање и не узесте удела у нашем свеопштем служењу боговима, макар ради тога да би наши услови за закључење мира били јачи и чвршћи? Ако пак ви презирете и ниподаштавате наше богове и нисте наши једномишљеници, онда то значи да сте ви дошли к нама не ради утврђења мира него ради разорења мира и ради обновљења непријатељства и рата.

На то свети мужеви одговорише: Ми смо дошли к теби од нашег цара ради утврђења услова мира: да ваши војници не прелазе нашу границу, нити наши војници вашу; да не пустошимо један другоме земљу; и да наши трговци слободно и несметано одлазе у вашу државу и излазе из ње, исто тако као и ваши у нашу. Ето, ради тога смо ми послани к теби, а не ради расправљања о боговима. Сваки нека поштује Бога каквог хоће и како хоће. Због вере не бивају ратови међу царствима, него распре, непријатељства и борбе настају због градова, покрајина и њихових граница. А ти, оставивши преговарање о миру, због кога смо ми и послани к теби, почињеш да говориш о стварима ради којих ми нисмо послани. Јер ти не разговараш с нама о благостању твоје царевине и о мирним односима са нашим царством које се граничи са твојим, него заговараш о боговима и распитујеш о вери. Ако пак хоћеш, онда знај: иако смо по рођењу Персијанци, ми смо по вери хришћани, од родитељке наше васпитани у побожности, и од духовног оца нашег, презвитера Евноика, утврђени у истинитој вери. И у нашем отачаству бејаше много таквих који су хтели да нас одврате од Христа Бога нашег ка идолопоклонству, али не успеше, јер благодаћу Господа нашег ми остадосмо непоколебљиви и непобедиви у исповедању вере наше. А надамо се и сада у помоћ Господњу, да нас и овде нико не може одвратити од свете вере наше и убедити да служимо демонима, јер је служење демонима бесмислено, препуно прелести, заблуде и лажи.

Испунивши се гнева, мучитељ им рече: Како се ви, простаци и незналице, који чак ни грчки језик не знате, усуђујете да тако безочно, и тако безумним речима, ружите веру нашу, коју држимо ми, људи образовани и који смо у потпуности изучили књижну мудрост? А није нам непознато и ваше учење. Ви знате, ја сам некада изучавао и ваше хришћанске књиге, али увидевши да је у њима све сама лаж и ни трунке истине, ја их тог часа одбацих, да не бих због нејасности у њима пао у неку заблуду. И ко је од оних људи, који верују вашим књигама и поступају по њима, икада показао себе добрим и савршеним, и шта је славно и незаборавно учинио? Стога вам саветујем: оставите то детињасто и ништавно умовање и верујте ономе чему одавно уче најбољи философи. Ако пак не узажелите послушати мој корисни савет, онда ћете, и против своје воље, послушати због мука на које ћу вас одмах ставити.

На то свети одговорише: Ми смо од Господа нашег научени - не бојати се оних који убијају тело, и не мислити шта треба одговарати онима који нас муче, јер ће нас сам Дух Свети укрепити у страдању и дати нам реч и слободу у одговору. Ми те дакле питамо: какво безумље видиш у нама ти, који сматраш себе мудријим од свих људи? и ко је безумнији: да ли онај који је познао јединог истинитог Бога, Створитеља свега, и побожно Га поштује, или онај који, оставивши живог Бога, клања се бездахној твари, камењу и дрвећу, и чему другом сличном? Ваистину је безуман онај који уместо Бога поштује мртву ствар, а разуман је онај који служи Богу живоме. Јер прва дужност човечијег разума јесте: знати Бога Творца свог, даваоца свих дарова, и веровати у Њега, и служити му усрдно. А не знати Њега, Творца и Добротвора свог, и служити непријатељу свом - душегубном демону, то је крајње безумље. И древни философи ваши, боравећи у тако пагубној заблуди, само изгледаху мудри, а у самој ствари беху крајње безумни, по речи светог апостола: Кад се грађаху мудри, полудеше (Рм. 1, 22), и помрачи се неразумно срце њихово (Рм. 1, 21). Ето, ти си раван њима, па си чак и гори од њих: јер они борављаху у својој заблуди, не знајући и никада раније не исповедајући праву веру; а ти, просвећен светим крштењем и васпитан у хришћанству, одрече се Христа Бога, и сада сви који знају истинитог Бога називају те уместо хришћанином - јелином, уместо побожним - незнабошцем и безбожником.

Силно раздражен и неизмерно разјарен оваквим речима светих мученика, мучитељ Јулијан сместа нареди да их ставе на жестоке муке. Најпре их дакле обнажише и на земљу положише, па их сировим кајишима бездушно бише по леђима и по стомаку. Затим их обесише на мучилишту, високо им приковавши на дрвету руке и ноге, па им железним гребенима стругоше тело. А мученици Христови, јуначки трпећи тешке муке, подизаху к небу очи своје и мољаху се Господу говорећи: О, Владико! Ти си и сам био прикован на дрвету од неверних Јевреја и Својим страдањем и смрћу на крсту истребио грехе света, погледај на нас који сада висимо на дрвету приковани и овим свирепим стругањем тела лишавани; а пошто је природа наша немоћна, пошљи нам с неба помоћ и олакшање у патњама, јер само надајући се у Тебе, ми се усудисмо ући у овај подвиг. Како су љуте, и горке ове муке, Ти сам, Господе, знаш и видиш; али из љубави према Теби, о сладчајши Исусе, оне су нам слатке!

Док се свети мученици тако мољаху, изненада стаде пред њих анђео Господњи; но њега видеше само свети мученици, а нечисте очи безбожника не бише удостојене тог виђења. Утешивши страдалце, анђео им даде тако олакшање у мукама, да они више ни најмање не осећаху болове од рана, и беху као да у туђем телу трпе те муке.

Потом Јулијан нареди да мученике скину са мучилишта; па им онда, као подсмевајући им се, рече: Видите како вас штедим, не предајући вас на теже муке, јер се надам да ћете ви, стављени на ове мале муке, постати наши једномишљеници. - А свети мученици, схвативши добро заводљивост ових речи његових, одговорише му са великом неустрашивошћу: Не мисли, нити се надај, непријатељу Божји, да ћемо се ми поколебати у Христовој вери. Ево, мучи, колико хоћеш мучи тела наша, ми смо готови трпети све. Јер и ране, и огањ, и мач, и све друго што је страшније од тога, ми ћемо сматрати пре за сладост него за муку, јер смо готови да све то са највећим задовољством трпимо за возљубившег нас Исуса!

Видећи да Мануил, као најстарији међу браћом мученицима, говори више и смелије од друге двојице, безакони цар Јулијан нареди да га одвоје и одведу устрану. Онда са осталом двојицом, Савелом и Исмаилом, стаде лукаво разговарати, говорећи им: Ма да сте деца истих родитеља, ипак нисте исте нарави. Ваш најстарији брат није достојан ни назвати се вашим братом, јер је тврдоглав, зао, хвалисав, свадљив и бестидан; не расуђује правилно, и остајући упорно у безумљу свом он и вас вуче за собом и неда вам да изаберете оно што је боље по вас. А ви сте, како видим, добре нарави, кротки, несвадљиви, благоразумни. Стога послушајте сада мој савет: оставите свога брата нека пропада у сујетној заблуди својој и у безумном противљењу свом, а ви приступите обожавању богова наших, па ћете добити од њих велику милост, а од нас велике дарове и почасти.

Но свети мученици, не желећи ни да слушају ове лукаве речи цареве, стадоше громко осуђивати лукавство његово и пљувати безумље његово. А Јулијан, запаливши се понова гневом, нареди да их одведу на мучилиште и свећама пале ребра њихова. Јуначки трпећи те муке, мученици све време слављаху Бога а ругаху се мучитељу. Потом Јулијан нареди да понова доведу Мануила, и стаде га опет час ласкама, час претњама приморавати на идолопоклонство. А када виде да је он као стена непоколебљив у Христовом вероисповедању, поче га понова мучити, као и браћу његову: свакоме од њих заби у главу по гвоздени клинац, а под нокте на рукама и ногама укова им оштре шипке. Напослетку их осуди на посечење мачем, и да им се потом тела спале.

Када свети мученици бише изведени на место погубљења, звано Константиново, они пред проливање крви своје узнесоше к Богу последњу молитву, говорећи: Боже предвечни, беспочетни, Ти си све из небића привео у биће, Ти си у последње време ради спасења нашег умањио Себе, у обличју слуге боравио с људима и претрпео крст, да би нас ослободио од окова греха и учинио наследницима царства Твога, - прими у миру слуге Твоје и приброј нас к сабору оних који су Ти од памтивека угодили, јер ми ради светог имена Твог добровољно примамо ово посечење мачем и одлазак из овог живота; - и обрати к Теби, милосрдни Владико, овај обманом ђавољом заробљени народ, који нас у таком мноштву окружава, и дај им просвећење ума и прав разум, да би, познавши Тебе јединог истинитог Бога, Теби јединоме служили и спасење добили.

Док се свети мученици тако мољаху, чу се глас с неба који им говораше: Ходите, да примите венац славе, јер добро завршисте подвиг свој.

И светим мученицима бише одсечене чесне главе у седамнаести дан месеца јуна. А када нечестиве слуге хтедоше да изврше друго наређење свог поганог цара: да спале тела Христових мученика, - тог часа се, по наређењу Божјем, затресе земља, и место на коме лежаху света тела Христових мученика раседе се, и земља прими тела светих мученика и сакри их, да их се више не би дотакла прљава рука мучитеља, и да их сила огња не би претворила у пепео. Слуге пак од страха побегоше.

Тада многи од тамо присутног народа, видевши такво чудо, повероваше у Христа и, одбацивши јелинску заблуду, присајединише се хришћанима.

А после два дана, у току којих хришћани непрестано дан и ноћ узношаху на том месту молитве ка Господу, земља се понова раседе и изнесе на површину тела светих мученика која изливаху из себе неисказани миомир. Испунивши се велике радости, верни с љубављу узеше тела светих и чесно их погребоше на дивном месту. И од гроба светих мученика обилно се изливаху исцељења свима болесницима.

Безбожни пак богоодступник Јулијан ускоро погибе са шумом. Јер после погубљења персијских изасланика, светих мученика Мануила, Савела и Исмаила, цар Јулијан крену на Персију са свом војском својом. На то га наведоше демони преко својих гатара - лажних пророка, обећавши му победу над Персијанцима. А цар персијски, чувши за погубљење својих изасланика, веома се ожалости и неизмерно разгневи; и дознавши да на њега иде законопреступни Јулијан, он сабра војну силу своју и поседе границу своје земље, очекујући гордог непријатеља свог. И када се војске сударише, настаде велика битка. Но Персијанци убрзо надвладаше, и победише грчкоримску војску, и тако сломише Јулијанову силу. Усто и гнев Божји постиже богоодступника Јулијана: погани цар би невидљивом руком поражен и у великим мукама изврже бедну душу своју, те тако постаде предмет подсмеха за Персијанце, на које беше пошао охоло са бесмисленом надом, и разлог радости за демоне којима он вероваше и у које се уздаше.

Хришћани пак, ослободивши се на такав начин жестоког гоњења и насиља, слављаху свог Избавитеља, Христа Бога, коме и од нас нека је част и слава, са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

:: СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ::

SPC.RS