Живе речи утехе: Живе речи утехе

Јеромонах Игнатије (Шестаков): Веома је важно да се Литургија служи свакодневно где год је то могуће!

Fri, 10 Jan 2020 19:03:59 +0000

Јеромонах Игнатије (Шестаков), сабрат Сретењског манастира у Москви и уредник најпраћенијег православног сајта на свету „Православље Русија“, у Божићном разговору за радио „Источник“, каже да живот са Христом треба да буде човекова свакодневница, те да је веома важно да се Света Литургија служи свакодневно где год је то могуће.

„Кад имамо слободу, треба да узносимо захвалност Богу“, додаје отац Игнатије који подсећа да је 2019. година била веома тешка за РПЦ, те да је захваљујући васељенском Патријарху и украјинском председнику створена црквена организација коју поистовећује са циркусом или мафијом. „Православни народи нису доминантни као припадници других конфесија, па и поред тога стојимо пред бројним поделама унутар себе“, закључује отац Игнатије.

Извор: Радио Источник

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Ми смо против закона јер волимо државу Црну Гору!

Thu, 09 Jan 2020 20:30:35 +0000

Ректор Цетињске Богословије Гојко Перовић казао је синоћ, гостујући на ТВ Нови да је прецизнија формулација ранијег исказа који је имао да су протести надстраначки: Перовић је казао да је народ на улице извео Бог и да је закон усвојен у глуво доба ноћи антиуставан, дискриминаторски и недемократски.

„Овај закон је прављен да доноси штету Црној Гори. Ово није борба за права свештеника, већ да светиње које смо добили од предака предамо потомцима. Пребацују нам да литије иду против Црне Горе, таквима поручујем да се ми боримо за Црну Гору. Не може се прихватити антиуставан и дискриминаторски закон, тако се поткопава држава, а ако ово сад прође, донијеће сличан закон за другу област. Ми немамо право да то пустимо. Протести, литије неће стати док овај закон не нестане из правног система државе. Ми се боримо за Црну Гору„, поручио је Перовић.

Извор: Радио Светигора

Божићни интервју Епископа осечкопољског и барањског Херувима

Wed, 08 Jan 2020 19:13:00 +0000

Божићни интервју Епископа осечкопољског и барањског г. Херувима за радио-емисију „Преображење”.

*Ваше Преосвештенство, благословите! Христос се роди!

Бог благословио! Ваистину се роди!

*Налазимо се у Епархијском двору Епархије осечкопољске и барањске, у Вашем дому, хвала Вам на гостопримству Владико.

Хвала вама што сте нас посетили.

*У данима смо када је светлост Христовог Рождества све ближа и све сјајнија, када смо у потреби да чујемо и Ваше речи и Вашу поуку. Хвала Вам на прилици за овај интервју. Имамо неколико питања. Човечанство се ближи још једној прослави празника Божића, Рођења Христовог. Светлост овог Празника ће нас изнова обасјати. Молимо Вас, реците нам, чему нас учи Оваплоћење Богочовека?

Као што смо се на самом почетку овог разговора поздравили са: „Христос се роди! Ваистину се роди!“, управо Светлост која проистиче из тог поздрава нас учи у ком правцу човек, а самим тим и цело човечанство треба да иде. Односно, ка оним вратима која отварају пут ка вечном животу. Кроз тајну Оваплоћења Христовог. Тајна Оваплоћења Богомладенца јесте надумна тајна за човека, велика тајна за спасење свакога човека појединачно. Јер Бог који је по природи савршен унижава себе, улази у људско тело и људској природи омогућава спасење и заједницу са Нествореним Богом.

Добро сте рекли када сте у уводном делу разговора казали да је Рођење Светлост свету. Та Светлост нам открива стазу нашега спасења. Христово Оваплоћење је темељ живота у Цркви, темељ наде у будућност човека, темељ на којем се стичу јеванђелске врлине којима се човек изграђује и задобија дарове који су неопходни у остваривању духовног концепта живота, како човека појединачно, тако и заједнице у целини. Тајна Оваплоћења се базира искључиво на човеку. Човек из тајне Оваплоћења треба да увиди коју нам суштину доноси овај Празник, каква се радост отеловљује у контексту живота свакога од нас. То није радост у овоземаљском смислу него вечна радост у Христу и животу вечном. Целокупно људско биће бива овим Празником охристовљено – живи у љубави и радости Христовој.

*Хвала Вам на поуци. Реците нам, сваки човек се као појединац суочава са неким својим личним проблемима, али како видимо, и читави народи стоје пред изазовима које носи свакодневица, узевши у обзир брачни живот, проблеме са одгајањем деце, друштвене проблеме. У чему савремени човек, односно где савремени човек треба да тражи Витлејемску звезду, ону водиљу која је преко потребна да се дође до правог знања, мира и радости?

Ваше питање у себи једним делом носи и одговор: искључиво у Христу, на првом месту. Као неки нуклеус почетка тог тражења јесте породица. У овим данима када прослављамо овај дивни и велики Празник, који је почетак спасења човека, треба да ставимо акценат на породицу – јер је породица темељ друштва. Самим тим, породица је основа једне шире, велике литургијске заједнице. Породица треба да буде мала Црква која ће се касније само укључивати у ту велику литургијску заједницу. Нажалост, у времену у којем се данас налазимо породица је остала по страни, темељи породичног живота су урушени. Упркос свему, треба да видимо наду у овом празнику. Божић нам поручује да будемо наслоњени једни на друге, да имамо међусобне љубави и да управо та Витлејемска звезда треба да нам буде руководитељ у овоземаљском животу. То значи да овај свет у којем живимо, који не можемо заобићи и од којег се не можемо изоловати, треба да преображавамо својим животима и остваривањем и рађањем јеванђелске стварности у сваком човеку: рађањем љубави, наде и вере. Вера је темељ свих врлина ка којима човек треба да иде, а које се испуњавају у тајни Оваплоћења Христовог, тојест у тајни Божића. Треба да ставимо акценат на породицу, да се односи међу људима изграђују на Јеванђељу, на вредностима које су вечне и које нам уливају наду у бољу будућност и граде међусобно поштовање и љубав једних према другима, што нас и уводи у тајну овог Празника.

*Преосвећени владико, гледајући тренутне друштвене и политичке токове, и хришћанство се налази пред великим изазовима. Јеванђеље нам проповеда врлине којима је врхунац у љубави Христовој. Како да се боримо против безумља које је решено да иде против цркве Христове?

Као хришћани, на првоме месту, треба да знамо да све што се у овом свету дешава има сенку свега онога што ће се испунити у будућности. Све ово што се дешава је само сенка, она нема своју вечну садржину, него је само сурови тренутак у историји. Ако имамо веру, ако имамо наде и љубави – које нас воде, као што нас у овим данима води Витлејемска звезда, изнаћи ћемо решење за схватање целокупне стварности. Стварност се може гледати кроз тајну Христову. Све безакоње и све недаће које се намећу на плећа сваког хришћанина треба лечити искључиво Јеванђељем. Јеванђеље треба да буде лек којим се проналази решење за сваку насталу ситуацију. Јеванђеље нам то и открива кроз тајну Оваплоћења, откривамо то и кроз живот. Ако имамо наде и вере у то да је све у Христу остварено и испуњено, онда заиста овај живот, контекст живота у којем се налазимо, оно што сам и на почетку рекао, само су сенка и оно што је, могу слободно рећи – искушење, које ће у Христу Оваплоћеном наћи свој смисао и своје испуњење.

*Преосвећени Владико, ово је други Божић који дочекујете као Епископ ове Епархије. Коју бисте поруку послали Вашим верницима који вас неуморно прате и слушају Ваше савете?

На првом месту, треба да схватимо тајну Божића и поруку које Рођење Христово са собом носи. Са друге стране, да се наш народ, а знамо муке у којима се он налази и тескобе којима је обремењен, издигне изнад свих тих проблема управо кроз живот у нади, тојест кроз живот у Цркви. Као што ни у једном времену живот није био лак, али ако имамо вере пронаћи ћемо наду у празнику Христовог Рођења. Ако желимо својим умом да схватимо Господа, спознаћемо да је вечна истина заправо живот у љубави и загрљају Божјем. Оваплоћење нам улива наду, даје нам оптимизам и теши нас да ништа на овој земљи није крај, већ да је само један праг ка оним лепшим местима и бољим временима која долазе после овог живота. У овом животу се као прави хришћани изграђујемо врлинским начином живота, слушамо Реч Божју, реч наших пастира који увек треба да нас усмеравају у правцу тога живота, и тог облика и начина постојања нашега народа. Ако сагледамо историју, када год смо били омеђени Христом били смо благословен народ. Ја се искрено надам да ће та вера, која никада није ишчезла са ових простора, опет бити Витлејемска звезда која ће руководити овај народ ка Царству небеском.

*Хвала Вам на поукама и очинској љубави. У миру и здрављу прославили Рождество Христово. Благословите.

Живели, Бог вас благословио. Христос се роди!

Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Кондак Божића: Повест и текст

Wed, 08 Jan 2020 19:09:36 +0000

У време цара Анастасија I (491-518) у Цариграду беше један ђакон, са не баш много дара за читање и појање у храму. Иако су му се због тога други клирици често подсмевали, ђакон беше омиљен Патријарху Евтимију ради свог врлинског живота и усрдне молитве коју имаше.

Уочи Божића 518. године током свеноћног бденија у цркви Влахерни, овом ђакону дадоше да чита катизме. Толико је лоше читао да га је типикар прекинуо и поставио другог на његово место, што је изазвало додатни подсмех осталих клирика. Понижен, отишао је у крај и сео у једну од стасидија. Плачући молио се Пресветој Богородици, све док га није обузео сан. У сну му се јави Пресвета која му даде један свитак да прогута. Чим га прогута он се пробуди. Бденије је још увек трајало, појци су управо завршавали шесту песму канона јутарње службе Рождества Христовог. Ђакон на изненађење свих искорачи на средину храма и отпева до тада непознату химну: "Дјева данас Натприродног рађа, а Земља пећину приноси Неприступном. Анђели с пастирима прослављају у песмама, а мудраци са звездом путују, јер се ради нас роди Дете мало, Превечни Бог."

Цар, Патријарх и сви присутни били су задивљени не само појачким умећем брата који је до малопре читао сричући, већ се задивише и дубином речи нове химне чији је садржај изложио смисао празника.

Чудесни појац из ове приче био је Св. Роман Слаткопојац, творац првог кондака у историји Цркве. До краја свог живота Св. Роман је испевао неколико хиљада различитих кондака (приписује му се до 8000 кондака). Упокојио се 510. године као ђакон и химнограф Велике Христове Цркве Св. Софије у Цариграду.

Од овог чудесног догађаја па све до данас, кондак се увек пева након шесте песме канона, баш кад га је и Св. Роман испевао.

Богослужбена химна кратког текста, чији садржај излаже значење празника о коме пева, назива се кондак у спомен на свитак који је прогутао Св. Роман а који се због осовине на који се намотава назива кондакион (κοντακιον)

Извор: Светогорске стазе

ТВ Храм: Божићни разговор са Патријархом српским Иринејем

Tue, 07 Jan 2020 20:01:14 +0000

Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски поучио је гледаоце ТВ Храм о значају празника Рождества Христова, користећи прилику да се осврне и на актуелне тешкоће са којима је суочена Црква Христова и њен благочестиви народ. Са Патријархом Иринејем разговарао је протођакон Младен Ковачевић.

Из света информационих технологија

Tue, 07 Jan 2020 19:40:56 +0000

Презвитер Оливер Суботић, свештеник Српске православне цркве, прави је свештеник за 21. век, ако тако можемо да кажемо. Бави се односом Цркве према феноменима информационих технологија, мас-медија и глобализације, а докторску дисертацију „Информационо контролисано друштво и његове импликације" одбранио је 2011. године.

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2020/01/06/38097071/digitalne iko.mp3

У данашњој емисији Дигиталне иконе Оливер Суботић ће нам, између осталог, говорити да ли Свету литургију и проповеди треба преносити путем интернета, затим о цркви и новим технологијама које омогућавају да јеванђељска реч буде глобално доступна, о друштвеним мрежама и немогућности тоталне цензуре, као и о томе да хришћанство није у информисаности него у учешћу...

Емисију уређује и води Тамара Вучeновић.

Извор: РТС

Празничне беседе игумана Петра

Tue, 07 Jan 2020 16:14:00 +0000

Бадњи дан

Mon, 06 Jan 2020 14:35:00 +0000

Навече Бадњег дана, на Бадње вече, ложи се бадњак. Ово младо дрво, обично храстово, символише Христа и његов улазак у свет. Ложење бадњака представља топлину Христове љубави. Затим, бадњак је подсећање на дрво које су пастири донели у пећину и које је праведни Јосиф заложио како би се тек рођени Богомладенац загрејао у хладној пећини.

О Царским часовима на Бадњи дан

Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче...

Бадњак - Бадњи дан

Протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо: О слављењу Божића

Свети владика Николај: О благом дану

Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Бадњи дан

Епископ жички Хризостом: Беседа на бадњи дан

Има још једно тумачење: бадњак је наговештај Христовог страдања и Његовог Крста. Слама која се уноси у кућу подсећање је на ону сламу из јасала на коју је Пресвета Богородица положила тек рођеног Господа. Тамјан којим се кади кућа, као и дарови који се стављају у сламу, подсећање су на дарове које су донели мудраци са Истока и њима даровали Новорођеног Христа.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Владика Јоаникије: Победићемо без мача

Mon, 06 Jan 2020 12:47:38 +0000

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије рекао је да је Српска православна црква у Црној Гори, закон о слободи вероисповести доживела као велику неправду. "Ми ћемо се борити до краја, другог пута нема и победићемо, али не огњем и мачем него истином и правдом", рекао је владика Јоаникије за Радио Београд.

Гостујући у емисији "Седмица" Радио Београда, епископ Јоаникије је тренутну ситуацију у Црној Гори оценио као пат позицију.

Напомиње да је Ђукановићева предност што има власт и што је на тој власти већ 30 година, али, каже епископ, "нема никакву идеју ни план како да помогне народу".

"Ово је неокомунистички прогон СПЦ у Црној Гори, али и огромна похлепа власти. Мило Ђукановић, може бити, ради и по туђим инструкцијама, али највише ради за свој рачун, рачун своје власти и својих интереса. Све што је могло, већ је узето, остала је још црква", рекао је.

"Власт се служи разним методама, нама је то све јасно и имају све полуге у својим рукама, а црква - истину и правду. И види се коме народ више верује. Ми се чувамо да се никаква политика не умеша у наш отпор".

Владика сматра да треба започети дијалог, али истински. "Ми ништа друго не тражимо, осим да се нашој цркви обезбеде иста права као и осталим верским заједницама", каже владика.

"Кад би Црна Гора била правна држава, до овога не би ни дошло. Ипак, правни пут је темељ наше борбе", казао је епископ и најавио формирање међународног правног тима.

Народ је осетио неправду

"Говоре (власти у Црној Гори) да јурисдикција цркве не може да се протеже на другу државу. То није тачно. Државе кроз историју настају и нестају и црква не може да делује према државним границама", рекао је владика Јоаникије.

Он је објаснио да је СПЦ у Црној Гори Закон доживела као велику неправду, да је незаконита била и процедура и изгласавање у Скупштини Црне Горе.

"Народ је осетио неправду, осетио је да су угрожени корени нашег бића. Осим што смо позвали на молитву, никаквог организованог окупљања није било, ни ми нисмо очекивали оволики одзив и окупљање народа око црквених храмова", рекао је епископ и захвалио народу што се окупља у толиком броју.

"Ми никоме не сметамо, имају међународно признату државу, ми државност не угрожавамо. Ми никога не питамо ни како се изјашњава. Уосталом, Срби и Црногорци су браћа. Готово да нема породице у којој је један брат није Србин а други Црногорац. Али, вера је нешто дубље", казао је епископ и додао "ми се молимо а молитва може да нас обједини. С друге стране, држава стоји на грађанину. Ако грађани у оволиком броју изражавају бунт, држава то мора да уважи."

Владика Јоаникије предвиђа да ће овакво стање у Црној Гори дуго да траје. "Али ми ћемо на крају победити. Ми не желимо да буде победника и поражених, него да победи правда и братска слога", закључио је епископ Јоаникије.

Проглас против протеста ништа чудно

Проглас јавних личности који за окупљање грађана у Црној Гори оптужује званични Београд, епископа, рекао је, не чуди. "Ништа чудно, кад год се покаже да је власт у Црној Гори направила злоупотребу или дискриминацију српског народа, свака реакција се одмах дефинише као великосрпска претензија. Ти људи који тако иступају не раде ништа за џабе и добро се намирују и не раде по својој савести".

На питање о подршци званичног Београда СПЦ у Црној Гори, владика Јоаникије каже да би волео да је међудржавног дијалога било.

"Ја бих волео да је било дијалога међу државама, што је требало. Ја нисам видео да је тог дијалога било, конструктивног, усмереног на то да се ово болно питање реши како ваља. Знате шта, ми ипак по оној Његошевој да нада нема право ни у кога до у Бога и у своје руке. Ми чинимо што можемо и волимо Србију и народ у Србији. То јединство нашег народа не могу границе да разделе. Народ је коренима везан за светиње. Даље не бих ишао у анализу, јер је то сфера политике", казао је владика Јоаникије.

Извор: РТС

Инфо-служба Епархије бачке: Радијске емисије емитоване о Божићу

Sun, 05 Jan 2020 19:00:00 +0000

Божићни специјал – интервјуи са свештеницима поводом прославе Божића:

Прослава Божића у свештеничкој породици – Протојереј Александар Брашанац, парох у Гајдобри, говорио је о прослави Божића:

Како прослављамо Божић? – анкета је спроведена у Бачкој Паланци:

Божићни ораторијум Митрополита волоколамског г. Илариона Алфејева:

Дечји програм „Христос је међу нама”:

Божићни концерт хора Свети Георгије:

Богослужбене особености празника Рођења Господа нашег Исуса Христа:

Изабери веронауку – емисија посвећена празнику Христовог Рођења:

У сусрет Празнику – Бадњи дан:

У сусрет Празнику – Сабор Пресвете Богородице:

У сусрет Празнику – Свети архиђакон Стефан:

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Интервју митрополита Порфирија за "Танјуг"

Sun, 05 Jan 2020 16:15:12 +0000

Сведоци смо веома гласних, па и честих критика на рачун Србије да не чини довољно за Србе на Косову и Метохији, а сада и за Србе у Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу јаве се они који тврде да Србија хоће да отме нечије територије, да се уплиће у живот других држава, да је безмало узрок свег зла и томе слично.

У каквом расположењу и са каквом вером, дочекује Божић српски народ у Хрватској?

Верујући људи, православни Срби, у Хрватској, али и свуда где живе, празник рођења Христа Богомладенца, дочекују у највећој радости, надајући се и верујући у мир, љубав, правду доброту... Бог у нашу људску историју улази тако што постаје један од нас, тихо и ненаметљиво. Он који је цар неба и земље своје земаљско житије отпочиње у убогој витлејемској пећини, уз славопој анђела и пастира и поклоњење мудраца са Истока. Тиме се све што је створено ставља у службу Ономе који није дошао да му служе, него да служи и даде свој живот у откуп за многе. Он је наш Емануил, што значи с нама је Бог, и као такав остаје у векове векова. Целокупна историја Цркве, посведочена пре свега кроз личности светих Божијих људи, огледа се у овом Христовом месијанском имену. С нама је Бог а и ми с Њим, у нераскидивом загрљају слободе и љубави, загрљају који се открива кроз Цркву и као Црква. Православни Срби знају да све то у себи садрже речи нашег традиционалног народног поздрава и божићне честитке: Мир Божји, Христос се роди! Тај поздрав, који у себи садржи радост коју нам нико не може одузети и ја упућујем Вама и свим вашим читаоцима. Упућујем поздрав који позива на тржење опроштаја од свих и праштање свима, поздрав који позива на мир са Богом и са ближњима!

Колико су ови дани, с обзиром на оно што се дешава у Црној Гори, а прети и Косову И Метохији, тешки за СПЦ И какаву поруку шаљу српском народу ван Србије.

Заиста, радост празника су потресли и помутили догађаји у Републици Црној Гори. Сви православни Срби, сви православни верници, поглавари сестринских Цркава, једнодушно показују састрадалну љубав и молитвену бригу за положај и права нашег верног народа у тој бившој југословенској републици. Када је наш Патријарх, на свој начин, претходних година указивао на проблеме са којима се Црква и православни народ у Црниј Гори суочавају многи, међу њима и ја, смо мислили да су речи које том приликом користи тек снажна, можда и прејака метафора. Међутим, као и много пута до сада, показало се колики значај за нашу Цркву имају његово животно искуство и, дубље сагледавање ситуације.

Закон, који носи циничан назив, о слободи вероисповести, само је кап која је прелила чашу стрпљења и трпљења. Погледајмо шта се са српским православним народом догађало у протеклих пар деценија у Републици Црној Гори: укинути су му језик и писмо; из наставних програма избачени су српски писци и култура; многи наставници српског језика су остали без посла, а затим им је, као и свим православним Србима уопште, потпуно ускраћена могућност да се запосле у било каквој државној служби. И све то време вршен је перфидни, насилни етнички инжењеринг који је имао за циљ да се Срби одрекну националне припадности и културе, а овим антицивилизацијским и дискриминаторским Законом је дефинисан и начин удаљавања од православне цркве, једном речју одрицања од себе. Е то је, показало се, било превише. Неки старији то изгледа не разумеју: у данашњој Републици Црној Гори стасала су поколења достојна оног нараштаја који су красили: бескомпромисна верска и национална свест и патриотизам, а које су комунисти мислили да су затрли. То су те хиљаде и хиљаде људи који су на улицама тамошњих градова изашли да мирно и достојанствено, ако хоћете демократски, бранећи слободу своје Цркве, у исто време бране будућност своје деце, али и слободу као такву, слободу као принцип. Изашли су да траже, ни више ни мање, него права која важе за све. Ти људи, понос српског народа показују да темељно разумеју да су верска права или права Цркве неодвојива од права народа и личних, грађанских права. Притом, они не оспоравају слободу другима и право било коме да се национално изражава у складу са својим најинтимнијим осећањима, знајући да се у Цркви Христовој превазилазе све супротности и разлике, да по апостолу Павлу, пред Богом нема Грка и Јеврејина. Да је то тако показују и нескривене подршке православној Цркви које долазе од римокатолика и муслимана који живе у Црној гори.

У ове свете дане, молимо се читавим својим бићем за нашу Цркву у Црној Гори, за наше архијереје, свештенство, монаштво и верни народ да им Господ Миротвирац, што пре донесе мир, али и право и правду. Молимо се за све људе добре воље, молимо се и и за оне који нису добре воље да се што пре Христовим рођењем одобровоље!

Како ви видите, критике на рачун државе, с једне стане да благо реагује и не чини ништа у одбрану имовине и права СПЦ у Црној Гори, а са друге стране да покушава да спречи заокруживање државности Црне Горе и да покушава да је дестабилизује и „врати под окриље Србије?

Нажалост, то искуство ми је и лично, добро познато: што год да учините, за одређене људе у чије циљеве и пројекте се не уклапате, a priori сте криви. Таквима, јасно је, није важна истина, важан им је само њихов појединачни, голи интерес. Сведоци смо веома гласних, па и честих критика на рачун Србије да не чини довољно за Србе на Косову и Метохији, а сада и за Србе у Републици Црној Гори. А потом, када се очигледно покаже да то није баш тако, по строго утврђеном правилу јаве се они који тврде да Србија хоће да отме нечије територије, да се уплиће у живот других држава, да је безмало узрок свег зла и томе слично. Продуцент је један, сценарија два, глумци свима добро познати, режија већ монотона, али је представа за неупућене, а нарочито злонамерне ефектна. Не треба се обазирати ни на једне, ни на друге, него имајући Бога пред собом, радити по савести, а време ће показати ко је вера, а ко невера!

Мислите ли да ће исход председничких избора у Хрватској (други круг је 5. јануара) имати утицаја на положај српског народа у Хрватској и евентуално каквог?

Иако нисам политичар и у политику се не мешам, не могу а да не приметим да су се кандидати у изборној кампањи више бавили председником Србије, а мање нашим народом и његовим проблемима. Православни Срби, где год да живе, поготово у земљама бивше Југославије, у којима су лојални грађани и у којима без остатка поштују домаћи Устав и законе, сваког председника Србије, актуелног, пређашњег или будућег, виде и видеће и као заступника својих интереса. Тако је и у Хрватској. Лично сам уверен да ће предизборну реторику врло брзо заменити дух заједничких интереса, и то не само Србије и Хрватске и два народа, него свих држава и народа на овом подручју. За Србе у Хрватској, претпостављам и за Хрвате у Србији, добри односи двеју држава отварају перспективу за превазилажење и ублажавање проблема историјског наслеђа, при чему нам мисли и дела морају бити усмерени ка ономе што долази. Оно што је иза нас, оно знање и сећање које нам доноси велики бол морамо утврђивати озбиљним научним истраживањима, васпитавањем нових поколења у духу хришћанске културе памћења која јеванђелски упућује на међусобно праштање. Колико до нас стоји, трудићемо се да у духу јеванђеља чинимо све што можемо за добро свих, за изграђивање мира и међусобног поштовања, за међусобно прихватање и разумевање. Трудићемо се скромно, уздајући се у Бога и подршку и љубав ближњих, а не у своје снаге и своју памет.

Шта бисте поручили верницима и српском народу поводом највећег хришћанског пазника, рођења Христа.

Свим православним верницима, свакој породици желим да у миру са Богом и људима у радости прослави празник Рођења Христовог: Мир Божји Христос се роди! Ваистину се Христос роди!

Јелена Косановић

Извор: Инфо-служба СПЦ

Епископ Сергије: Божићно слово о Српској

Sun, 05 Jan 2020 10:15:19 +0000

Ишчекујући дан Рођења Христовог, а свјесни своје улоге у историји али и призвања у Царство Небеско, не можемо затворити очи пред оним што нам се дешава, што нам се припрема и што нас уводи у нове сукобе, нова разједињења и коначно наш нестанак, који је прижељкиван и припреман од моћника овога свијета.

Православље је на удару, како јуче у Украјини тако данас у Црној Гори, а сутра ко зна гдје?! Они који би да нас не буде, труде се, за почетак, да нас подијеле, да бисмо се потом сами, између себе, исцрпили братском мржњом и сукобима.

Послије руског православља, на ред је дошло наше, српско, светосавско. Да иронија буде већа, све се то дешава у години великог јубилеја. Засметало је многима што славимо континуитет наше светосавске духовности осам стотина година, док су они, који нам оспоравају идентитет, сами без идентитета, без коријена, без имена, вјере и језика.

Нама, Србима, слиједе велики дани: Бадњи дан, Божић, Свети архиђакон Стефан – Дан Републике Српске. Господ нас позива да будемо јединствени у добру, да напокон будемо браћа једни другима, да не заборавимо ко смо и шта смо, али прије и изнад свега да не заборавимо Бога, Који нас је створио, али ни народ којем служимо.

Нису они најбољи међу нама стварали Републику Српску да бисмо се ми у њој свакодневно исцрпљивали међусобним свађама, сукобима, омразом. Није Српска створена да буде мјесто нејединства, већ братске слоге и напретка, да буде и остане наша истинска кућа слободе, у којој ће бити мјеста за све. Зато је градимо сопственом љубављу, жељом да у њој буде мјеста за све, али и молитвом да нам вјечно траје. Јер, док буде Српске биће и нас.

Не заборавимо никада оне који су за Српску дали све. Неко је дао живот, неко дио тијела, неко кућу и завичај. Сви су губили да бисмо добили Српску. Зато је цијенимо још више, волимо јаче, поштујмо је својом марљивошћу и поштењем.

Опоменимо се пораза, а славимо побједе. Дан Републике Српске је наша велика побједа, наш понос и наша снага, али и мотив да свако од нас ради и више и боље ради добра овог намученог народа, који је само желио да живи на своме, поштено и слободно, у миру са свима око себе.

Српска је гарант тог мира, Српска је наш ослонац, али и светионик наше вијековне чежње за слободом. Загледани у њу, у жртву која је положена у њено име, дочекајмо са радошћу пресвјетли празник Рођења Христовог, надајући се да ће нам потомци бити благодарни што смо им створили и оставили у аманет нашу и њихову Републику Српску.

Радујући се радошћу надрадосном, својим епархиотима, свештенству и монаштву желим обиље добрих дарова од Дародавца свих добара – Богомладенца Христа, поздрављајући све вас и сваку твар сверадосним поздравом Неба и Земље:

Мир Божији – Христос се Роди!

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Протонамесник Игор Игњатов: О књизи "Метафизика тела"

Sun, 05 Jan 2020 10:13:30 +0000

У Јутарњем програму Радио-Беседе представили смо књигу под насловом „Метафизика тела”. Аутор наведеног дела је Христо Јанарас, угледни грчки философ. Књигу је 2005. године, у оквиру едиције Савремено богословље, објавила Издавачка установа Епархије Бачке Беседа. Наш саговорник у студију био је протонамесник Игор Игњатов, парох при храму у Ветернику.

Звучни запис разговора

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Храмовни простор

Sun, 05 Jan 2020 10:12:39 +0000

Иако храм сведочи на свој начин о присуству Бога или божанства на земљи, ниједна религија се не испуњава својом храмовношћу. Свака религија носи много замисли које су пре храмова које зида, испод и изнад њих.

Храм сажима основне елементе религије коју заступа, али је истовремено и једна антрополошка чињеница: човек има неки општи нагон да прави света здања, као што прави надгробна обележја, приноси жртве, или устоличује оно што највише поштује. Где год се нашли распознаћемо храм од секуларне грађевине, али поређење храмовних типова између себе, рецимо хришћанских и хиндуистичких, мислим да не води ничему. Може ли се поредити ватра која гори у Бенаресу на обали Ганга са ватром запаљеном у Олимпији или пред храмом весталки у Риму? Елемент је исти, али симболика је друга, а једно и друго се дешава на разним светилиштима: сагоревање материје, успостављање или препознавање симбола. Хришћански храмови у поређењу са хиндуистичким имају разрађенији унутарњи простор.

Унутрашњост хиндуистичког храма као да је предвиђена за пролажење, а не за остајање. Остаје се на плочницима, по балустрадама, око вештачких, лустралних језера поред храмова, око њих стоје људи, као у двориштима намењеним истовремено људима, сведоцима природе, подземља и небеса. Али готска црква са својим каменим, скулптуралним призорима, или румунске цркве у Молдавији осликане по спољној страни зидова, окренуте су онима који су остали напољу, људима, облацима, води која протиче, трави која расте, диму који се диже у небо.

Тако мислим да сви храмови имају двојну природу: споља су споменик, доказ могућности једног метафизичког догађаја усред природе, унутра – откривање наше најдубље умности која омогућава сусрет са божанским, преко оног што је и у нама самима запретено, уписано у склопљену књигу значења, и садржано у клици надања и хтења. Ту равнотежу космичког и душевно-духовног, највећу могућност да се са телом и духом цркве изједначим као оно што јесам, дакле као појединац, садрже мале цркве попут оних моравске школе: Љубостиња, Каленић, Лазарица, Наупара, или касно-византијске цркве у последњој престоници царства, у Мистри. С њима напоредо стоје ране јерменске и грузијске цркве које су и створиле прототип хришћанске цркве распрострањене од Закавказја и Мале Азије до малих романских цркава у француским покрајинама (Поату, Сентонж) на Атлантском прибрежју.

Улазак у храмовни простор одговара несвесним потребама наше маште, или их осујећује. За наше очи може да буде сметња премного белих површина, као на пример у иначе привлачној баварској касно-барокној цркви Вис (Wies), или је унутрашњост цркве превучена тамом, као у иначе достојној цркви светог Андреје у Мантови. Белина унутрашњости цркве Сан Ђорђо Мађоре у Венецији ублажена је великим зеленкасто-модрим зидним сликама Тинторетовим. Али и несвесни захтеви за покретањем нашег тела утичу на то како ћемо се осећати у њеном унутрашњем простору. У црквама са кружно описаним централним простором имам осећање да нећу моћи да раширим руке.

Ниске таванице спречавају да се усправимо оном невидљивом вертикалношћу нашег тела која нас у цркви обично подсети на себе. Неке цркве са много преграда стварају на нама нелагодност, као да у њима можемо да залутамо (I Frari у Венецији, катедрала у Кремони, Свети Петар у Риму). У Риму сам се најбоље осећао у цркви Санта Марија Мађоре: имао сам осећање да број корака које треба да учиним од улаза до олтара тачно одговара мојој потреби за кретањем кад уђем у црквени простор ове цркве, налик уосталом на базилику светог Димитрија у Солуну. Боје на њеним побочним мозаицима, као и умерена висина њиховог покровља, давали су хармонију са златастим резимеом, која је тачно одговарала физиологији мога чула вида.

Има, разуме се, цркава које волимо и у којима се добро осећамо због уметничких дела које садрже, али то је сасвим друга тема и захтева друкчији прилаз. Неретко је црква један музеални простор, али да би деловала као целина, да би била место на којем желимо да будемо, простор у којем желимо да се задржимо, она мора да делује на наша чула као и на наше несвесне импулсе, да покренемо неки део нашег тела – лагодно. У великој цркви Светог Марка у Венецији увек ми је било тесно. У Санта Марија дел Фиоре у Фиренци нисам знао у ком правцу треба да пођем, црква Сан Миниато изнад Фиренце као да се састоји само од засењујуће мермерне фасаде и мрака иза ње.

Стајао сам као скамењен међу стубовима Партенона, изложен његовом сунцу чији сјај је још једном стизао из Фалерског залива. У храм Басаи (Vasé) на врху срца Пелопонеза стигао сам као да сам затекао богове на логоровању. Било ми је резервисано свештено место те вечери када су одсјаји вечерњег сунца стизали са Јонског мора чак на овај врх. Знао сам како би требало чинодејствовати.

У рушевине храма на острву Егина ушао сам као да сам ја открио тај простор. У тесном ходнику његове унутрашњости осећао сам се као да сам ушао у утробу нечег живог. По његовој галерији (једини хеленски храм са надзиданим спратом) мотали су се духови не само Грчке, него и Египта. У Ротонди светог Ђорђа у Солуну било ми је као да ти зидови немају спољну страну: све постојање те вечери се свело на те мозаике у куполи где су међу стубовима стајали равноправни византијски аристократи и царски пауни, непомични и гостопримљиви у исти мах.

Миодраг Павловић

Извор: Теологија.нет