Живе речи утехе: Живе речи утехе

ТВ Храм: Разговор са Епископом зворничко-тузланским г. Фотијем - Радост Божића

Mon, 13 Jan 2020 12:36:00 +0000

Са званичне интернет странице Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, доносимо разговор са Његовим Преосвештенством Епископом зворничко-тузланским г. Фотијем.

Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого у Никшићу: Знам да се никада нећете уморити!

Mon, 13 Jan 2020 12:35:15 +0000

Након молитвеног хода, окупљенима се бесједом обратио гост из Републике Српске, протојереј-ставрофор др Дарко Ђого, који је нагласио да је дошао братски да подржи Никшићане, који су увијек безрезервно хитали у помоћ својој браћи у Републици Српској.

„Немојте се уморити браћо, никада се подијелити не смијемо, ова нас је литија браћом учинила и Свети Василије Острошки збратио да нас нико никад не разбрати“, рекао је.

Такође је поручио: „Немамо ми резервних светиња! Кафана пропадне, па кафеџија нову отвори. Трговина пропадне, па трговац на другом мјесту покуша. Немамо ми резервне Сопоћане! Немамо ми резервне Дечане! Немамо ми резервног Острога ни Цетињског манастира!“

„Не дајте, браћо! Поклањали смо ми и језика, и држава, и нестало је више да се поклања другоме. Борићемо се Светим Василијем и Светим Петром“, закључио је отац Дарко, подсјетивши да су највећи наши светитељи овом земљом ходили, те и њу и нас благословили.

У Никшићу, као и широм Црне Горе, молебани и литије ће се наставити и неће стати све док се Закон о слободи вјероисповијести и потпуности не повуче.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Прота Гојко Перовић за РТРС: Литије неће стати док овај Закон не нестане из правног система Црне Горе!

Mon, 13 Jan 2020 10:27:40 +0000

Литије мира наставиће се сваке недјеље и четвртка, све док не добијемо неки сигнал из власти да желе дијалог, поручио је Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за телевизију РТРС.

– Овдје није у питању само српски народ, већ сви грађани православне вјероисповјести. Чак не и они, већ и атеисти, па и припадници других конфесија, који су из принципа стали у одбрану људских права уз Српску православну цркву. Питају нас када ће то стати? Немамо на видику. Власт је донијела дискиминаторски Закон, и немамо још никакав сигнал да ће доћи до промјене – поручио је Перовић.

Он истиче да је актуелна власт у Црној Гори на челу са Милом Ђукановићем помијешала „бабе и жабе“.

– Докле то све иде? Недавно је поручио да ми морамо да формирамо идентитет. И то такав, да не смије бити као у неким другим државама. Ајде нађите разлику у идентитету човјека из Плужина и Невесиња. То је немогуће! Пустите писцима, историчарима, музичарима, свештенцима, да његују идентитет државе, а политичари нека раде свој посао – нагласио је Перовић и додао:

– На претходном Конгресу владајуће партије један од циљева био је стварање Црногорске православне цркве. Никада ни једну цркву није основала партија, па неће ни ову – поручио је Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за нашу телевизију.

Митрополија црногорско-проморска, као вјековна црква, каже Перовић, има велико материјално богатство којим је позвана да располаже онако како се то чинили и њени претходници.

Напоменуо је да Црква има своју имовину, те да то није државна имовина.

– Црква имовину користи на добро и није крива што је посједује, није митрополит Амфилохије опљачкао никога већ је дошао да сједи на столици претходних митрополита који су управљали црквом. Та црква није само клерикална институција, то је народ који је вјековима остављао најбоље што има да би користи од тога имали и њихови потомци – навео је Перовић.

Говорећи о бунту у Црној Гори против спорног закона, Перовић је рекао да он није страначки нити да се ти захтјеви крећу у правцу политичких промјена, већ да ће бити све упорнији док закон не нестане из правног система Црне Горе.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Приказ 280. броја "Светигоре": Љепота је истина, а истина љепота!

Mon, 13 Jan 2020 10:26:34 +0000

У благим јануарским данима двјеста осамдесети број образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске Светигорa, који је штампан на преко сто двадесет страна обрадоваће своје читаоце пробраним текстовима и фотографијама.

Нарочито текстовима везаним за науку. А тамо гдје би требало да стоји уводник једног листа, овдје стоји Порука Световасилијевског сабора у Никшићу 21. децембра 2019. „Чувајући и испуњавајући захтјеве Цркве, ми ћемо спасти и све оно што је суштинско у разним оваплоћењима хришћанске вјере и живота“, једна је од мисли протојереја Александра Шмемана из објављеног текста „У трагању за коријењем америчке буре“. Да не би залутао с пута трагања, човјеку је потребна вјера, исто као и науци, јер истина је једна. О томе је у предавању „Огледи односа теологије и науке“ говорио Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички мр Кирило Бојовић, доказујући да наука оправдава себе тек кад се поклони Богу. У том смислу пренијет је и текст „Црква и неутрино“ протојереја–ставрофора др Владана Перишића, као и скраћено предавање „Свети Сава и научна медицина“ прим. др хаџи Недељкa Кангргe.

Један од оних који је свједочио математичку истину, која се, јер је истина, не коси с Божјом, свакако je понајбољи од српских математичара Михаило Петровић, о коме пише проф. др Слободан Вујошевић. На Мику Аласа Светигора преноси и успомене професора небеске механике Милутина Миланковића.

Професор Александар Зечевић у Санта Kлари предаје предмет који се зове „Истина, лепота и границе знања”, како гласи извод из интервјуа с њим, који је Светигора преузела из емисије Агапе. У једном одговору на питање „А какве има везе лепота с науком или теологијом?“, oн каже: „Па јавља се и једној и у другој. Лепота је дуго била атрибут Бога, колико и доброта и свемоћ.“ Љепоту је тешко ријечима описати. Зато је Ваведење, слава лавре Хиландара, прича која се није могла ријечима испричати, те је те тренутке вјечности испричала фотографија. И слика чува многе тренутке од ишчезнућа, као чувена Герника, о којој се казује у новој Светигори. И орнаменти, настарији декоративни елемент на свиjету, који су уресили ово празнично издање, такође су ликовни и језички феномен који је непролазан и свима разумљив. Заиста „небеса казују славу Божју и дјела руку Његових гласи свод небески!”

У новембру се навршило десет година од упокојења патријарха Павла. Тим поводом Светигора подсјећа на његову личност и објављује стихове које су о свом Патријарху – ходајућем Јеванђељу, написали високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и академик Матија Бећковић. Подсјећа на мишљeње и биографију историчара умјетности и философа Жарка Видовића – а такође уочи Савиндана публикује један Видовћев текст – „Свети Сава и његов народ“. „Ми смо данас оно што памтимо!“ – поводом расправе о Старом Сајмишту, Стефан Радојковић позива на успостављање институционалне културе сјећања.

Подсјећа „Светигора“ и на животопис познатог изданка светогорског монаштва и великог црквеног дјелатника на тлу Сјеверне Америке старца Јефрема Аризонског, који се упокојио у Господу децембра 2019. Подсjећа нас и на „проблеме савременог црквеног васпитања и образовања“, на шта је упозоравао почивши протојереј–ставрофор др Радован Биговић. Приказ овог јануарског броја Светигоре, уз радосни поздрав Христос се роди! И отпоздрав Ваистину се роди! Нека заокруже ријечи из Светог писма „Зато сам добре воље у немоћима, у поругама, у невољама, у гоњењима, у тјескобама за Христа“. (2Кор. 12, 10), које су мото текста Епископа западноамеричког др Максима Васиљевића „Воља за вољом – или: како разумети вољу, невољу и самовољу“.

Марија Живковић

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архимандрит Сава Јањић: Реч екуменизам није светоотачког порекла

Mon, 13 Jan 2020 08:56:00 +0000

Морам одмах да кажем да реч екуменизам није светоотачког порекла и иако је грчке етимологије дошла нам је са запада (конкретно) од протестаната и римокатолика заједно са њиховим значењем. Ава Јустин је био отворени противник екуменизма, и не само он него и бројни оци светоторци и неке од највећих духовних личности Православља двадесетог века. Али они нису били противници сведочења вере. Зато је Ава Јустин у својим белешкама, које је објавио Владика Атанасије, изнео појам православног икуменизма како би онима који су га вероватно погрешно схватали објаснио да неслагање са јереси западног екуменизма не значи одбацивање предањског става светих отаца да неправославнима тј. онима који следују разне јереси стално треба у љубави сведочити истину, али нипошто доводећи под знак питања нашу веру.

Западни екуменизам се у протестантској верзији, најкраће речено, своди на теорију грана и на мит о јединственој Цркви која је невидљива и у којој сви хришћани учествују, али која је у историји подељена на разне деноминације. То је учење Лутера и Цвинглија и нема никакве везе са православном еклисиологијом. За нас је ЈЕДНА и ЈЕДИНА Црква управо Православна, која је сабор и неба и земље и не постоји подела Цркве, већ само отпадање од јединства Православне Цркве. Нико не може да нађе цитат иједног оца исповедника Цркве кроз историју да постоји нека невидљива једна Црква у којој партиципира и Православна црква. Православна Црква не учествује у Цркви, већ је она Црква и неба и земље и која се видљиво у свој пуноћи манифестује у нашем свету и веку. Остале групе хришћана које су историјски с временом настајале и називале се црквама су мање или више одвојене од Цркве Православне и редовно су називане јересима што на јелинском значи (секта, нешто што је одвојено).

Тврдити да је Св. Ава Јустин био противник сведочења вере православне пред неправославнима је једнако погрешно као тврдити да је он био поборник екуменизма који се прилично развио у његово време. Ставови Аве Јустина о православном икуменизму су већином остали у његовим белешкама и нису довољно познате широј јавности. Осим тога на јелинском нема разлике између екуменизма и икуменизма, то је иста реч. Зато говорећи о покушају стварања вештачког јединства тобоже подељених цркава најпрецизније је користити термин синкретистички екуменизам. Лично нисам поборник речи екуменизам јер је она већ исувише контаминирана погрешним значењем које постоји и код протестаната или у римокатоличкој верзији папо-центричног екуменизма. Једноставно, наша Црква треба да то зове сведочењем или исповедањем истине, а не неким дијалогом у коме сви тражимо неку истину коју смо тобоже сви изгубили. Наравно, сведочење треба да буде у духу љубави и истине, а не са мржњом и презиром као што то раде квази-зилоти који су нажалост контаминирали и реч зилотизам (ревнитељство) па данас има обично негативну конотацију. И ми православни смо у неким, али не суштинским стварима, одступили од предања и стално треба да му се враћамо, а не да мислимо да смо непогрешиви. Једино је Црква непогрешива.

Пре пар дана Синод Грчке Цркве је објавио саопштење у коме је изнео основне ставове како епископи те помесне Цркве виде Православну Цркву и њен однос према неправославнима. Текст је на грчком и енглеском доступан на: https://panorthodoxcemes.blogspot.com/2017/01/i.html

Ја сам превео пар врло важних реченица из тог саопштења у коме се уопште не помиње појам "екуменизам" управо зато што је он већ контаминиран, како због погрешне употребе од стране неких православних који учествују у дијалогу са неправославним, тако због погрешног значења екуменизма на западу. Ову реч би најбоље било предати забораву и говорити о "православном сведочењу истине", а то је управо оно што је у својим белешкама желео да нагласи Св. Ава Јустин, а не да како злобници тврде рехабилитује екуменизам или промени свој став који је познат у целом православном свету да је то јерес над јересима. Ево тих реченица из Саопштења Грчког Синода од 27. јануара 2017:

*****

" - Православне аутокефалне Цркве нису нека федерација цркава, већ Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква...... Главни циљ Цркве је мисија, наиме њена борба да стално сведочи веру и проповеда Еванђеље, било вернима који живе у савременим секуларним друштвима или онима који још нису упознали Христа. Дијалог, првенствено са неправославним хришћанима - ετεροδόξους χριστιανούς - (другим хришћанским конфесијама - јересима άλλες χριστιανικές ομολογίες – αιρέσεις) заснива се на дужности Цркве да сведочи истину и апостолску веру у свакој прилици. На тај начин они се упознају са аутентичношћу православног предања, вредности светоотачког учења, православним литургијским и вером православном. Дијалог не значи нити ће икада значити компромис у питањима вере.

- Православна Црква је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква, како исповедамо у Символу вере. Човекова светост се не може разумети ван Тела Христовог тј. ван Цркве (Еф. 1.23). Светост је учешће у тајни Цркве и у њеним светим тајнама утемељеним на Евхаристији. Светитељи иконизују Царство Божије.

- Постоји једна Црква, Православна Црква (Η Εκκλησία είναι μία, η Ορθόδοξη). Према Св. Василију Великом "сви који имају наду у Христа су један народ и они, који су од Христа чине једну Цркву иако она постоји на разним местима". Црква увек очекује повратак њој свих људи, и неправославних и оних других веровања.

- Текстови Светог и Великог Сабора Православне Цркве (на Криту) су предмет даљег детаљног проучавања. Ово се примењује на све саборе у Цркви.

-Богословски дијалог се не прекида. Наравно, неопходан предуслов јесте да се богословска истина чува нетакнутом како би овај дијалог могао да се настави без фанатизма и подела, без парасинагога и раскола, што повређује јединство Цркве."

*****

Мислим да је све веома јасно речено. Дијалог да али дијалог сведочења и без компромиса са истином. Дијалог не ради тражења истине већ ради повратка Цркви оних који су неправославни. Црква је једна али то је Православна Црква. Формулација да је Црква једна, а да Православна Црква има централно место у тражењу јединства Цркве је погрешна и о томе је на својим седницама Грчки синод детаљно расправљао јер се ствара утисак да поред Правсолсавне у ЈЕДНОЈ ЦРКВИ партиципирају и неке друге или да је Црква подељена што је контрадикција ако је ЈЕДНА. Саопштење између редова позива на корекцију метода сведочења истине међу неправославнима како се не би стварао повод разним фанатицима и секташима да цепају јединство Цркве тобож ревнујући за истину. Ово је јако важан текст и налази златни средњи пут, између заблуда синкретистичког екуменизма и секташког псевдо-зилотизма.

Архимандрит Сава Јањић

ИЗВОР

Свети исповедник Доситеј (Васић), Митрополит загребачки

Sun, 12 Jan 2020 14:58:50 +0000

Православија наставниче, благочестија учитељу и чистоти, всељенија свјетилниче, Архијерејев Богодохновеноје удобреније Доситеје премудре: ученми твоими всја просвјетил јеси, цјевнице духовнаја, моли Христа Бога спастисја душам нашим.

Сећање на великог архијереја и светитеља Српске Цркве

Митрополит Доситеј рођен је у Београду 5. децембра 1878. године, где је учио гимназију и богословију, коју је завршио 1899. године. Као питомац Фонда митрополита Михаила упућен је 1900. године у Русију гдје је ступио у кијевску Духовну академију коју завршава 1904. са степеном кандидата богословских наука. Из Русије је отишао у Немачку и ступио на Универзитет у Берлину, где је изучивао протестанску богословску науку. Након двогодишњих студија у Берлину, прешао је у Лајпциг, где је изучавао философске науке код професора Вунта, Хајнца и Фолкелта.

Замонашио се пред свршетак богословије (1898.) и добио јерођаконски чин. Године 1907. постављен је за наставника Богословије у Београду, где остаје до половине 1909. године, а онда као питомац Министарстава просвете и црквених послова упућен је у Француску ради продужења студија. У Паризу се образовао на Сорбони и Вишој школи социјалних наука. На измаку 1910. године прешао је у Женеву као студент тамношњег Универзитета. У Женеви је остао до објаве Балканског рата у јесен 1912. године када се вратио у Србију и ставио на располагање својој Цркви и Отаџбини. Изабран је и хиротонисан за Епископа Епархије нишке 25. маја 1913. године.

Како је стицајем прилика Ниш постаје престоница Србије (1914-1915.), то је епископ Доситеј, као епископ нишки, постао центар свега доброчинства и милосрђа. Трагичне 1915. године остао је са својим свештенством и народом у Нишу и био интерниран од Бугара. По свршетку Светског рата, у јесен 1918 године враћа се у своју епархију.

У својству подпредседника Средишњег Архијерејског Сабора учествовао је у преговорима са Цариградским Патријаршијом на стварању јединства Српске Православне Ццркве и њеном уздизању на степен обновљене Патријаршије. У доба великог покрета у Чехословачкој и Поткарпатској Русији, ишао је тамо као делегат Српске Православне Цркве, где је остао три године. Исто тако као делегат Српске Православне Цркве био је у Женеви, Базелу, Атини, Бугарској и другим местима.

Говорио је одлично руски, чешки, немачки и француски језик. Одликован је орденом Светог Саве I степена са лентом, златном Обилићевом медаљом за храброст, орденом Карађорђеве звезде 4 степена, орденом Бијелог орла 4 степена и орденом Црвеног крста, руског и југословенског.

Изабран је 1932. године за првог митрополита Епархије загребачке у Загребу а на Цвети, 9 априла 1933. године, свечано је устоличен.

Митрополит Доситеј се нарочито истакао својим организаторским радом. Новооснованој Митрополији загребачкој поставио је чврсте темеље и дао значај који јој и приличи у таквој политичкој и културној метрополи као што је град Загреб.

Рат је митрополита Доситеја затекао у Загребу, у његовој резиденцији. На дан прогласа НДХ, 10.априла 1941. године, ухапшен је од усташа и са својим ђаконом Лазаром Живадиновићем затворен у злогласни затвор у Петрињској улици. О његовом страдању сведочи и изјава белгијског конзула Арнолда Роберта, који је кроз отвор на вратима ћелије број 8, видевши тело изнакаженог митрополита Доситеја, рекао: "Но, богами, ово је дивљаштво што ови људи раде".

Тешко болестан премештен је у болницу Милосрдних сестара. Уместо лечења "милосрдне сестре" свирепо су га мучиле и понижавале. Од њих је свакодневно мучен и злостављан, тако да му је сва брада била почупана. По сведочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, "Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд". У Земуну из теретног вагона болесног митрополита преузимају Немачке окупационе власти и спроводе га у Београд. Неколико месеци после тога умро је у манастиру Ваведење у Београду 13. јануара 1945 године, од тешких последица злостављања.

* извор: Слободан Милеуснић "Духовни геноцид 1991-1995 (1997)" Београд 1997., Драгослав Страњаковић " Највећи злочин данашњице: (патње и страдање српског народа у Независној држави Хрватској од1941-1945.) /Одбор Томе Максимовића/ ; види о митрополиту Доситеју "СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У НЕЗАВИСНОЈ ДРЖАВИ ХРВАТСКОЈ 1941-1945. Вељко Ђурић Мишина, Ветерник 2002. год.

На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве Митрополит Доситеј је, због свог мученичког страдања и исповедања православне вере, унет у Именослов Српске цркве као исповедник.

Српска црква га прославља 13. јануара/31. децембра.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Викарни Епископ мохачки г. Исихије у емисији "Личност и заједница": Оваплоћење Сина Божјег је догаћај који потврђује да је Божја љубав свагда са људима!

Sat, 11 Jan 2020 20:15:00 +0000

-Из тескобе светских метропола у бескрај ковиљске светиње-

Његово Преосвештенство викарни Епископ мохачки г. Исихије, био је гост у овонедељној емисији "Личност и заједница" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке.

Гостујући по први пут у наведеној емисији, Владика Исихије је открио свој животни пут. Услед очеве дипломатске службе, већи део детињства и младости провео је у иностранству. Поред Москве, где је и рођен, живео је у Пекингу у Кини, Рангуну у Бурми, Картуму у Судану и у Вашингтону у Сједињеним Америчким Државама. Основну и средњу школу је похађао на енглеском и на српском језику. Године 1985. завршио је Дизајнерску средњу школу у Београду и стекао звање ликовног техничара дизајна графике. У периоду од 1987. до 1991. године, студирао је психологију на Универзитету Дистрикта Колумбије у Вашингтону (САД), као и на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Дипломирао је богословске науке на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2018. године.

На самом почетку духовне и материјалне обнове свештене обитељи манастира у Ковиљу, које је започео данашњи Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, отац Исихије се као искушеник придружио ковиљском братству 1991. године, да би у монашки лик био пострижен руком Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, на празник Сретења Господњег 1995. године. У чин јерођакона је рукоположен од тадашњег Епископа јегарског и игумана ковиљског г. Порфирија, 18. јула 1999. године, а недељу дана касније рукоположен је у чин јеромонаха. Достојанством архимандрита одликован је 21. новембра 2014. године и, на предлог игумана и ковиљског братства, постављен је за намесника ковиљске обитељи.

На редовном пролећном заседању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Исихија (Рогића), за викара Епископа бачког, са титулом епископа мохачког. Епископ Исихије говори енглески и руски језик.

Преосвећени епископ мохачки је у емисији „Личност и заједница" говорио о својој жељи да ступи у тада новоосновано братство ковиљског манастира, о годинама духовне и материјалне обнове Светоархангелског манастира, о прераној смрти блаженопочившег владике Јеронима као и о односу психологије и духовништва у нашем времену.

У првом делу емисије владика је говорио о свом животу и многобројним животним путевима и изазовима. Казујући о почетку равноангелног монашког живота, викар Епископа бачког је посебно истакао значај Светоархангелске обитељи манастира у Ковиљу, који је према његовом сведочанству "крајичак неба на земљи".

Са пуно хришћанске љубави Епископ Исихије се присетио првог сусрета са Митрополитом Порфиријем, тада јеромонахом, који га је 30. децембра 1990. Лета Господњег и крстио у Светоархангелској обитељи, а који је од тада, до данас остао његов духовни отац.

"Смрт владике Јеронима је за нас био велики губитак, али живећи као хришћани, ми знамо и осетимо да смо са њим остали у молитвеној вези", истакао је Епископ Исихије, присећајући се лика и дела блаженопочившег епископа јегарског Јеронима који је остао запамћен као врсни литургичар и обновитељ богослужбеног благољепија свештене обитељи у Ковиљу.

Говорећи о значају духовног руковођења Епископ је подсетио да је "духовништво данас у великој потражњи, јер народ долази у Цркву, многи имају недоумице и свакоме од нас је потребан духовни отац који може да нас руководи, како бисмо се на истински и правилан начин изграђивали ходећи путем спасења."

На питање о значају заједнице "Земље живих" која делује по благослову Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, Владика Исихије је истако да заједница врши јеванђелски подвиг који у први план ставља човека и његово целокупно оздрављење и враћање Богом дане целовитости.

Извор: Телевизија Храм / Ризница литургијског богословља и живота

Недеља пред Богојављење

Sat, 11 Jan 2020 12:55:33 +0000

И излажаше к њему сва Јудејска земља и Јерусалимљани; и крштаваше их све у ријеци Јордану, и исповиједаху гријехе своје. (Мк. 1,5)

Омилија Светог Николаја Охридског и Жичког у недељу пред Богојављење

Светописамска чтенија

2 Тим. 298 (4:5-8)

Чедо Тимотеју, буди трезвен у свему, злопати се, врши дјело јеванђелиста, служење своје испуни. 6. Јер ја се већ приносим на жртву, и вријеме мојега одласка настаде. 7. Добар рат ратовах, трку заврших, вјеру одржах. 8. Сад ме чека вијенац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, праведни Судија: али не само мени, него и свима који с љубављу очекују Долазак његов.

Мк. 1 (1:1-8)

Почетак јеванђеља Исуса Христа, Сина Божијега. 2. Као што је писано код пророка: Ево ја шаљем анђела својега пред лицем твојим, који ће припремити пут твој пред тобом. 3. Глас вапијућег у пустињи: Припремите пут Господњи, поравните стазе његове. 4. Појави се Јован крстећи у пустиљи, и проповиједајући крштење покајања за опроштење гријехова. 5. И излажаше к њему сва Јудејска земља и Јерусалимљани; и крштаваше их све у ријеци Јордану, и исповиједаху гријехе своје. 6. А Јован бијаше обучен у камиљу длаку, и имаше појас кожни око себе: и јеђаше биље и дивљи мед. 7. И проповиједаше говорећи: Долази за мном јачи од мене пред ким ја нисам достојан сагнути се и одријешити ремена на обући његовој. 8. Ја вас крстих водом, а он ће вас крстити Духом Светим.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Недеља Светих Богоотаца

Sat, 11 Jan 2020 12:51:25 +0000

Благовести Јосифе чудеса богооцу Давиду, јер си видео Дјеву како рађа. Са пастирима си је славио, са мудрацима си јој се поклонио, од Анђела вест о рођењу си примио: Моли Христа Бога да спасе душе наше.

У прву недељу после Рођења Христовог - Божића, која пада у дане од 26. децембра па до оданија Празника, тојест до 31. децембра, празнује се спомен светих и праведних Богоотаца, то јест најближих сродника Господа Христа по телу. И то: спомен светог и праведног Јосифа Заручника, светог Цара и Пророка Давида и светог Јакова Брата Господња.

Свети Цар и Пророк Давид, син Јесејев из племена Јудиног, богоотац је Христов по телу, јер је Спаситељ Исус Христос рођен "од семена Давидовог", "из корена и рода Давидовог" (Јн. 7, 42; Рм. 1, 3; Откр. 5, 5; 22, 16), због чега се и назива у Новом Завету више пута"Сином Давидовим" (Мт. 1, 1; 9, 27; Лк. 18, 38 итд.), а царство Месијино се назива "царством Давидовим" (Лк. 1, 32; Марк. 11, 10). Свети Цар и Пророк Давид био је "Помаза ник Господњи" и као такав праобраз је Христа - Помазаника Божјег. У својим пак Псалмима богонадахнути Давид много пута врло подробно и тачно пророкује о рођењу, страдању и васкрсењу Спаситеља Христа и о Цркви Његовој, тако да су Псалми уствари старозаветно Еванђеље, и они после важе и у новозаветној Цркви и долазе одмах иза Еванђеља и Апостола. Опширније о цару Давиду може се видети у Књигама о Царевима.

О светом пак Јакову Брату Господњем по телу и првом епископу Јерусалимском видети опширније под 23. октобром, када се он посебно светкује.

Светог и праведног Јосифа Заручника Еванђеље назива "мужем праведним" (Мт. 1, 19). Он је био из рода цара Давида и био је по занимању дрводеља. Због његове праведности и богобојажљивости даде му се од Бога Пресвета Дјева Марија у заштиту, и додели му се велика част и удео у домостројству људскога спасења. У осамдесетој години својој узео је Он Пресвету Дјеву из храма Јерусалимског у свој дом, а упокојио је се потом у својој 110. години. Његова улога приликом рођења Господа Христа од Пресвете Богородице у Витлејемској пећини описана је код светих Еванђелиста Матеја и Луке, и о томе се опширније говори под 25. и 26. децембром.

Молитвама светим богоотаца Христових по телу, Праведног Јосифа, Цара Давида и Јакова Брата Господњег, нека Господ и Бог и Спас наш Исус Христос помилује и спасе све нас. Амин.

Беседа преподобног Јустина ћелијског у недељу Светих Богоотаца

Христос се роди! Ваистину се роди! Бог се роди, Богочовек се роди. Сав Бог у васцелом човеку. Први пут на земљи јавља се нови човек, јавља се свршен човек, јавља се потпун човек. Какав се човек јавља у Богочовеку Христу? Човек савршен, човек довршен, човек са свима савршенствима; прави, једини Прави, једини Истинити Човек ето то је Богочовек Христос. Дошао је Он у овај земаљски свет, спустио се,постао Богочовек, да нам у лицу Свом покаже шта је прави човек, шта је савршен човек. И Он је то показао на најсавршенији начин. Како? Тако што је у телу људском показао савршеног човека. „У Њему живи сва пуноћа Божанства телесно“, вели се у Светом Еванђељу[1]. Да, сва пуноћа Човека.

Без Њега и до Њега човек није уопште довршено биће, човек је недовршено и незавршено биће. Зашто? Зато што је несавршено биће. Њиме човек је први пут дошао до свог најпунијег савршенства, остварио свој божански циљ у овоме свету, испунио се у Њему; прво у Њему па онда у свима Његовим искреним и савесним и потпуним следбеницима. Први пут се испунила она еванђелска реч да је Господ основао Цркву у овоме свету, дао јој Апостоле, Пророке, Еванђелисте, Учитеље, Чудотворце на сазидање тела Христовог, Цркве Христове да сви достигнемо човека савршена[2].

А какав је то савршен човек у мери раста висине Христове[3]? Ето то је тај савршен човек који нам се јавља у лицу Богочовека Господа Христа. Тако је у Њему и преко Њега и Њиме човек, уствари сваки од нас, позван да постане шта? Богочовек по благодати. Оно што је Господ Христос по природи, као Бог савршен Човек, то сваки од нас у Цркви Христовој треба да постане савршен човек, да постане Богочовек по благодети, да тако заврши себе; да постигне божански циљ свога постојања у овоме свету и свога живота. Тако Господ представља собом човека и његово савршенство. Што важи за човека, важи и за човекову истину? Истина човекова ако се не заврши Богочовеком, није потпуна. Док се Њим не доврши, истина човекова се распада сама од себе, пропада, и човек од ње нема никакве користи. Зар има истине без Господа Христа у човеку? Вене и увене и ништа не остане од ње. Али, када човек живи у Његовом богочовечанском телу Цркви, његова се истина постепено развија, расте у Богоистину и постаје Богоистина Божанска Савршена Вечна Истина. Тако ми знамо ради чега је Бог дао човеку истину: да она постане савршена и довршена у њему, Божански савршена и Божански завршена.

А шта, шта бива са човековом правдом? Исто тако човекова правда ако се не заврши Христом Богочовеком, Његовом Божанском Правдом, о, лако нестане, лако ишчезне нападана са свих страна лажима овога света, лажима које се роје из мрачног срца сваког демона и сваког човека који је себе подвластио њему. Тада правда човекова умире и изумире потпуно. Она је жива, вечно жива, божански жива само када се сједини са Христовом Правдом, када постане Богоправда, еванђељска Правда, сва од Бога и сва по Богу.

О, људи се у овоме свету хвале љубављу, љубављу према човеку, према стварима, уопште свима врстама љубави. Али човекова љубав, ако се не усаврши Христовом Љубављу – шта бива од ње? Она се претвара у обичну љубомору, претвара се у пркос, па и мржњу, Ова сила љубави што је у човековој природи, када се вером Христовом сједини са Господом Христом, она се постепено развија и љубав та постаје света Љубав, савршена Љубав, Божанска Љубав, Богољубав. То је једина права Љубав у овоме свету. И дошавши у овај свет, поставши Богочовек, Господ је Христос дао и ту савршену Љубав, и од нас његових следбеника ту исту љубав захтева. Све друге љубави немају вредности док се не освете и не посвете љубављу, светом Љубављу Божанском, Љубављу Христовом.

А шта да кажемо о добру људском? Људи се хвале често својим добрима, својим добром, доброчинствима. Шта је људско добро у овоме свету? Које је добро које може надживети зло овога света, зло које је сво од ђавола. „Нико није добар осим једнога Бога“[4], рекао је Господ Христос, нико! Нико од људи. Ми смо људи грехом толико измешали зло и добро у себи да наше добро никада није истинско добро, наше добро никада није Божанско Добро. Тек онда када се ми вером, молитвом и љубављу предамо Господу Христу и Он наше добро узрасте у нама, умножи га, усаврши га, тек онда наше добро постаје савршено Добро, Божанско Добро, постаје Богодобро. Добро и за Бога, не само за нас ситне мале људе на земљи. Јер ми, ми хришћани, ми смо позвани да остваримо у овоме свету вечно Божанско Добро, оно добро које је Господ Христос тако изобилно лио и лије кроз Своје Свето Еванђеље, кроз Своју Свету Цркву.

А шта да кажемо о нашем људском животу? Шта је наш људски живот без Господа Христа, док се Он није јавио у овоме свету, шта? Живот без Христа није ништа друго него постепено и непрекидно умирање, мучно умирање, тешко језиво умирање. Издише човек кроз све поре свога бића, кроз све поре свога тела и кроз све поре своје душе. Живот – велика мука, страшна мука без Христа! Дошао (Он), осветио, усавршио живот људски, ујединио га са Животом Вечним и даровао нама Живот вечни. Ето, прави живот јесте Вечни Живот у Господу Христу! Кад човек свим светим средствима која му даје Црква Христова у себи живот свој испуњује Божанским силама, Божанским животом, његов се живот постепено претвара у Богоживот, у Вечни Живот. Човек постаје вечно биће. Сваки Христов човек осећа себе бесмртним и вечним. Нема смрти која може пресећи његов живот, он је увек у некој пуноћи живота, у радости живота. Свакој смрти он се смеје јер је победник, истински победник, Христов победник над смрћу у овоме свету.

Ми ових светих дана, и великих дана, поздрављамо један другога радосним Божјим поздравом: „Христос се роди“. Ми тиме – шта говоримо? Ми уствари велимо: „Вечна Истина се роди! Вечна Правда се роди! Вечна Љубав се роди! Вечно Добро се роди! Вечни Живот се роди“! – јер се Бог родио, јер се Богочовек Христос родио у овоме свету. Ето, зато је од рођења Господа Христа у овоме свету радост бити човек. Зато је од Његовог чудесног рођења и појаве на земљи као човека тако пријатно бити човек, Благовест је бити човек! А без Њега какво је проклетство бити човек! Зар није проклетство бити човек …[5] Страшно је бити човек без Христа, ужасно је, проклетство је бити човек без Христа! Зато је Господ Христос, јавивши се на земљи, родивши се на земљи као Богочовек, сва Радост наша, сва Нада наша, сав Живот наш. Сав смисао свих људских светова Он Богочовек Христос! Он је једина Истина у свима световима у којима човек живи и креће се. И Њега таквог, Њега Свебожанског, Њега Свесавршеног Човекољубца Богочовека славимо. Ето, то је наш Божић, велики и дивни, сјајни Празник.

Бог се јавио у телу[6] и са Њим се јавило све што је Божанско и савршено, и дато нама људима, дато свакоме од нас, дато Цркви Христовој да у њој и кроз њу сваки од нас стекне Истину вечну, Живот вечни, Љубав вечну, Добро вечно и све што је Божанско. Зато ми хришћани не престајемо кликтати и славити Господа Христа кроз безброј молитава и песама и уздаха, да и нас препороди, да и нас учини Својим правим следбеницима, да нам да силе да живимо Његовим Божанским заповестима, Његовим Божанским светим врлинама, да ходимо као што је Он ходио[7], да идемо трагом Његовим и да живимо у Његовом светом Богочовечанском телу Цркви, коју је Он основао на земљи.

Зато када поздрављамо један другога радосним божићним поздравом: „Христос се роди“, имамо увек у срцу, у осећању, у души својој, ту радост да је човек позван да постане савршен и да му је сва средства за то дао Господ Христос у Његовој Светој Божанској Цркви.

Зато нека сва душа наша, сав ум наш, сва савест наша, сво биће наше, увек слави Чудесног Господа Христа, Који се толико понизио[8], толико љубави показао, сишао к нама људима да нас подигне из нашег пакла у Небеско Царство и да нас позове у свебожанско савршенство. Њему слава и хвала, сада и увек и кроз све векове. Амин.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Недеља тридесета по Педесетници: Еванђеље о богатом кнезу

Sat, 11 Jan 2020 12:47:51 +0000

Светописамска чтенија:

Кол. 258 (3:12-16)

Браћо, обуците се као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост, 13. Подносећи један другога, и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кога; као што Христос опрости вама, тако и ви. 14. А поврх свега тога, обуците се у љубав, која је свеза савршенства. 15. И мир Божији нека влада у срцима вашим, на који сте и позвани у једноме тијелу, и будите захвални. 16. Ријеч Христова нека обитава у вама богато, у свакој мудрости учите и уразумљујте себе: псалмима и славопојима и пјесмама духовним, у благодати пјевајући Господу у срцима својим.

Лк. 91 (18:18-27)

У вријеме оно, запита Исуса неки кнез говорећи: Учитељу благи, шта да учиним па да наслиједим живот вјечни? 19. А Исус му рече: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. 20. Заповијести знаш: Не чини прељубу; не убиј; не укради; не свједочи лажно; поштуј оца својега и матер своју. 21. А он рече: Све сам ово сачувао од младости своје. 22. А када то чу Исус, рече му: Још ти једно недостаје: продај све што имаш и раздај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном. 23. А кад он то чу, постаде жалостан; јер бјеше веома богат. 24. А кад га Исус видје да постаде жалостан, рече: Како је тешко онима који имају богатство ући у Царство Божије! 25. Јер лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме ући у Царство Божије. 26. А они који чуше рекоше: Па ко се може спасти? 27. А он рече: Што је људима немогуће Богу је могуће.

Беседа Светог Николаја Охридског и Жичког у недељу тридесету по Педесетници

Замислите, да се једна велика и горда лађа разбије на дубини морској и почне да тоне. Шта бива с путницима?

Један се хвата за неку даску, и држи се даске. Други се хвата за неко буре, и држи се бурета. Трећи успева да веже мехове себи око врата, и плива с меховима. Четврти скаче у воду без ичега, и плива. Пети скида чамац с лађе, седа у чамац и не жури да весла него жури да што више блага заграби из тонеће лађе и пренесе у чамац. Ко је од њих у највећој опасности? То јест: ко ће од њих најсрамније погинути - а погинути морају сви? Погинуће најсрамније онај, који изгледа несигурнији - онај у чамцу, што стоји крај тонеће лађе и претоварује блага из лађе у чамац. Ваистину, он је у највећој опасности. Најпре ће утоварити у свој чамац неколико врећа брашна. Па видећи сандуке са флашама вина и ракије, он ће почети и то превлачити у чамац. Па ће почети грабити и вући хаљине, ћилиме, платно, штофове - "требаће ми за одело и постељу!" Па обазревши се и видевши сребрно посуђе, позлаћене свећњаке, узеће и то. Но гле, ту су и бурад са уљем, са усољеним месом, и рибом, и са пиринчом и другим разним варивом - "требаће ми и то; како ћу без тога?" Па ће онда угледати кутије и торбе с новцем и драгоценостима. Ово свакако мора претурити у чамац. Но зашто да остави фине столице, углачане столове, кадифена канабета, кад и то може превући? И превлачи. А чамац се све више пуни и све дубље тоне у воду. Па онда се сети: требаће му за гориво петролеума и угља. Превлачи и то. Па гле, ту су и ормани са многим дивним књигама! Требаће му у чамцу да чита и прекраћује време до обале. Превлачи и то. Ту су и клавири, виолине, гудала и свирале. И тим се време прекраћује. Превлачи и то. А чамац се све више навршава и све дубље тоне у воду. Доста, вели и седа у чамац. Но досети се да је још пуно ствари могао и требао превући. И поново се пење у лађу и превлачи. Опет вели сам себи - доста, и седа у чамац. Но пуста жеља за стварима поново га покреће, да још више превуче из лађе у чамац. Најзад лађа тоне под воду, и он креће са жаљењем, што још није натоварио. Он почиње сад лагано да весла ка обали. Но вода је већ до саме ивице чамца. Ако неко од оних, који су у највећој беди, покуша да уђе у чамац, човек из чамца ће га пре убити него пустити к себи. И тако претоваривши чамац стварима он претоварује и своју душу злочином. Но духне ветар, ударе таласи. Он се почиње бранити од воде: почиње испљускивати воду из чамца. Но кад види, да то не помаже, почиње с тугом бацати у море најпре неке јевтиније ствари, па онда све скупоценије и скупоценије. Али он се већ уморио утоварујући ствари, те нема снаге, да их поново диже и баца у море. Вода најзад одолева, тоне претоварени чамац - и он с чамцем.

Такав је живот и крај грамжљивих богаташа на мору овога земаљског живота. Пре свега они живе са лажним убеђењем, да је овај свет једна разбијена лађа, без капетана, без крме и крманоша, - једна пустолина, која тоне и пропада, и којом се користе само они, који што више из ње заграбе и пренесу у свој чамац. Но усред тог грамжљивог грабљења и пустошења лађе живота појавио се Капетан Лађе, који је ставио руку на лађу као на Своју сопственост и рекао, да лађа не тоне, но да се то само тако чини невештим и кратковидим незналицама, који су кратко време на лађи. Он путује с лађом од самог почетка, превозећи путнике: путници се мењају, но Он стоји скривен и управља лађом. Он зна одакле је лађа пошла и куда иде; Он зна пут, и Он се не боји мора.

Тај капетан јесте Господ Исус Христос. Благо но одлучно Он силази на таласе и пружа руку Своју дављеницима. И они, који ништа немају у рукама но голим рукама пливају, најпре Му се одзивају и хватају се за Његову спаситељску руку. Но они који су натоварили свој чамац пун и препун, најтеже Му се одзивају, јер се боје, да ако напусте свој чамац и голих руку пођу к Њему по таласима, утонуће и они и Он. Они не верују у Њега; они се више уздају у свој чамац. Посматрајући ове и читајући њихову жалосну душу и још жалоснију веру у мртве ствари, Господ Исус окрете се спасенима и рече: заиста вам кажем, да је тешко богатоме ући у царство небеско. Овакве случајеве Господ је много пута посматрао и на многе указивао, и из њих поуку Својима изводио. И данашње јеванђеље описује један такав случај.

Тле, приступи неко (ка Исусу) и рече му: учитељу добри, какво добро да учинил да имам живот вечни? Јеванђелисти Матеј и Марко говоре о овом некоме као о богатом младићу, који бејаше врло богат, а јеванђелист Лука назива га још и кнезом: неки кнез. Ово се десило на једноме друму у Јудеји после славног догађаја са децом, када је Господ наредио ученицима: пустите децу нека дођу к мени; таквих је царство Божје; када је још рекао, да ко не прими царство са детињом вером и радошћу, неће ући у царство; и када је децу загрлио и благословио. Истакнувши тако невину децу као грађане царства Божјега, Господ је изашао на друм, и ту му притрча онај млади и богати кнез и клекнувши на колена питаше Га оно што смо већ навели. Начин његова приступања ка Христу достојан је сваке похвале, као што је за жаљење начин његова растанка са Христом. Он трчи пред Христа; он пада на колена пред Њим; он тражи савета у Њега о највећем питању у свету - о животу вечном и услову за добијање истог. Он је дошао са искреном намером, а не као књижевници, који су долазили само да кушају Господа. Он је осећао неку душевну глад и сиромаштину при свем свом спољашњем богатству.

Учитељу добри! Тако младић ословљава Господа. Од њега је толико доста. Онај ко проведе цео век у тамници при светлости свећа, зар много греши, кад при првом виђењу сунца назове сунце свећом? Какво добро да учиним При овом питању он свакако мисли на своје богатство, као што је обично случај са богаташима, који не могу да одвоје своју личност од свога имања, нити да мисле о себи не мислећи о своме имању. Шта бих ја могао учинити - какво добро дело - од свога богатства, да . имам живот вечни? Не знајући потпуно с киме говори, он мало зна и шта говори. Он би рад био чути савет од Учитеља, како би могао својим имањем задобити оно што сав свет не може платити, тј. живот вечни.

А Исус му рече: што ме зовеш добрим? Нико није добар, само један Бог. Срцезналац Исус прониче у мисли младићеве и чита их као са књиге. Господ види, да младић Њега не познаје, и да Га држи само за добра човека и добра учитеља, па хоће овим речима да Га пробуди на размишљање. Ако сам ја обичан човек, зашто Ме називаш добрим, ако ли пак знаш ко сам Ја, зашто не кажеш изриком, него Ме зовеш учитељем? Само је један Бог добар у пуном и савршеном смислу; добри људи могу се називати добрима само у сравњењу са људима недобрима. Но нико се не може назвати добрим у сравњењу с Богом. Само је, дакле, Бог једини добар. Господ Исус неће, дакле, да покара младића, што Га овај назива добрим, него што Га овај схвата као обична смртна човека па Га ипак назива добрим. Неће Господ под тиме да каже: Ја нисам добар - него: Ја нисам обичан смртан човек. Ја сам Онај, за кога се једино може рећи да је добар.

После овог уводног објашњења Господ почиње одговарати на питања младога богаташа: а ако желиш ући у живот, држи заповести. Рече Му (младић): које? А Исус рече: да не убијеш, не чиниш прељубе, не украдеш, не сведочиш лажно; поштуј оца и матер, и љуби ближњега свога као самога себе. Ово су погодбе за улазак у живот. Но богаташ није питао како само да уђе у живот, него како да има живот, да добије живот, или да наследи живот. Какво је незнање показао у распознавању личности Господа Исуса, такво је исто незнање показао и у погледу живота вечнога. И како Га је Господ тамо поправио, тако га и овде поправља. Живот вечни има своје ступњеве: на једном су ступњу они који су само спасени, а на другом су ступњу они који су савршени. Апостоли ће седети на дванаест престола и судити коленима Израиљевим, док остали спасени нити ће седети на престолима нити ће коме судити, премда ће и они и ови бити у животу вечном. Не знате ли да ће свети судити свету? пита апостол Павле Коринћане (I. Кор. 6, 2-3)? И то судити не само стварима овога света него и ангелима? Но неће сви спасени судити, ,него само светитељи Божји, савршени. Пречиста и Пресвета Дева Богомати часнија је од херувима и славнија од серафима; апостоли долазе испред свих светитеља, светитељи испред осталих угодника, а остали угодници испред обичних спасених. Савршени су они, који су сем себе спасли још и многе поред себе силом имена Господа Исуса, а спасени су и они који су успели једва себе да спасу. Многи су станови у кући оца мојега, рекао је сам Господ (Јов. 14, 2). А да није тако, зар би Он то рекао? То Он и овом приликом каже само на други начин. У Царству нису сви једнаки: једна је слава оних који су само ушли у Царство, а друга је слава оних који су савршени у Царству. Но вратимо се прво на услове уласка у Царство, па ћемо доцније чути, опет из уста Истине, о условима савршенства. Који су, дакле, услови за улазак у Царство, или у живот вечни? Држати заповести. Које заповести? Све; прво оне које забрањују зло чинити, па онда оне које наређују добро чинити, према речи пророчкој: уклони се од зла и сотвори добро (Пс. 33, 14). Прво треба, дакле, уклонити себе од зла и зло од себе, па тек онда оспособити се за творење добра. Зато Господ и истиче прво негативне заповести па онда позитивне, а не по реду, како су преко Мојсеја објављене. Не убити, не прељубити, не украсти,не сведочити лажно - то су негативне заповести, које значе уклањање од зла; а поштовати оца и мајку и љубити свога ближњега - то су позитивне заповести, које значе творење добра. Док се прве не испуне, друге се не могу испунити. Онај ко је способан убити ближњега није способан љубити ближњега. И онај ко твори прељубу не зна за љубав. Помињући ових шест заповести Господ није мислио изређати баш све заповести, него само неке важније. А да је то тако види се прво из тога што Господ изоставља баш најважнију од свих заповести - љубав према Богу. Доцније ћемо објаснити зашто Он ову заповест намерно изоставља. Друго то се види и из саопштења друга два јеванђелиста, Марка и Луке који не наводе чак ни свих шест заповести, поменутих код Матеја. И Марко и Лука не помињу на пример заповест о љубави према ближњем. А Марко додаје негативним заповестима још једну општу: не чини неправде никоме. Јеванђелисти се у свему овоме, дакле, допуњавају, ни мало непротивречећи један другом. Једно је пак јасно из свега што јеванђелисти саопштавају наиме: да Господ није имао намеру, да истакне искључиво поменутих пет или шест заповести, но да само напомене младићу кроз то сав стари закон. А ово пак што Он препоручује испуњење заповести старога закона, потврђује Његове раније речи, да Он није дошао да поквари закон и пророке, него да испуни. Нисам дошао да покварим него да испуним (Мат. 5, 17). Па кад је савршени Господ без икакве личне потребе испунио сав закон, тим пре морају га испунити сви они који се лагано пењу уз високе степенице ка савршенству. Све набројане заповести имају за богаташе и нарочити унутарњи смисао. Тако, не убиј значи: негујући одвише своје тело у богатству и раскоши ти убијаш душу. Не чини прељубе значи: душа је намењена Богу као невеста своме веренику; ако се душа веже љубављу за светско богатство и сјај, за раскош и пролазна уживања, она тиме чини прељубу према своме бесмртном веренику, Богу. Не укради значи: не укради од душе за рачун тела; не кради времена ни бриге ни труда, које треба да посветиш души, и не давај то телу. Богаташ спољашњи обично постаје очајан сиромах унутрашњи. И обично - но не увек - све богатство спољашњег човека значи покрађеност унутрашњег човека: угојено тело - мршава душа; раскошна одевеност телесна - нагота душевна; блесак споља - тама унутра; снага споља - немоћ унутра. Не сведочи лажно значи: не оправдавај ничим љубав према богатству и запостављеност душе своје, јер то је извртање Божје истине, и лажно сведочанство пред Богом и савешћу. Поштуј оца и матер значи: не одај само пошту и чест самоме себи, јер ће те то погубити; поштуј оца и матер, кроз које си дошао у овај свет, да би се кроз то научио поштовати и Бога, од кога си дошао и ти и твоји родитељи. Љуби свога ближњега значи: у овој нижој школи вежбања у добру научи се љубити своје ближње, да би узрастао до степена, на коме се љуби Бог. Љуби своје ближње, јер та ће те љубав спасти од самољубља, које те може погубити. Љуби друге људе као самог себе, да би себе укротио и понизио и изједначио са другим људима у очима својим. Иначе ће гордост, која долази од богатства, преовладати тобом и сурваће те у пакао.

На овакав савет Господа Исуса рече богати младић: Све сам ово сачувао од младости своје; шта још нисам довршио? А то значи, да су све ове заповести њему биле познате од детињства и да их је он у спољашњем Мојсијевском смислу, испунио. Опет се преварио млади богаташ. Он је мислио, да му Христос ништа ново није рекао, но да му је само поновио старо. Уствари, свака стара заповест добија нов садржај, нов дух и живот на језику Христовом. Свакој спољашњој заповести, коју је Господ Христос дао Израиљу преко Мојсеја, тај исти Господ Христос, при Новом Стварању, при Новом Откровењу даје дубљи унутрашњи значај. И да је младић, уистини испунио набројане заповести по њиховом унутрашњем, хришћанском значењу, а не само по спољашњем - како су их и фарисеји церемонијално испуњавали - он би био душом одвезан од свога богатства и не би му било тешко испунити оно што ће му Господ после овога предложити. Но он је био испунио све те заповести као и онај фарисеј, који се на молитви хвалио пред Богом: постим двапут у недељи, дајем десетак од свега што имам. Зато је био и остао везан као незаконитим браком за своје богатство, и никако се од њега није могао одвојити и поћи за Христом. Шта још нисам довршио? пита он Господа, осећајући се већ на прагу спасења. Он се морао надати, да ће му Господ казати још неку сличну заповест, коју ће он моћи лако испунити. Господ је прозирао у његову наивну законску површност и омиље Му. Јеванђелист Марко то саопштава. А Исус погледавши на њ омиље Му. Зашто Господу омиље овај несавршени младић? Зато што његова законска површност није била злобна као код фарисеја и књижевника, него наивна и добронамерна. Но и поред тога Господ му је морао казати горку истину и разбити све његове илузије о брзом и лаком спасењу.

Рече му Исус: ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу; па хајде за мном. А кад чу младић реч отиде жалостан, јер бејаше врло богат. Рече му најзад Господ нову реч, неочекивану и тешку. Гледајући непрестано у средину срца младићева Господ му рече ову нову реч. И ако је унапред знао, да ова Његова реч неће моћи развенчати душу младићеву од земног му богатства и венчати је с Богом, Он му ипак то рече колико због онога који Га питаше, толико - и више - због ученика, који слушаху. Ако хоћеш савршен да будеш. То је не само улазак у Царство, него и власт у Царству. Иди продај све што имаш. То јест: иди и покажи се господар над својим имањем, које има тебе, а не ти њега. Ваистину, твоје имање има тебе, а не ти твоје имање. Твоје имање . до сада куповало је мало по мало душу твоју и предавало је ђаволу: иди сад ти и продај га, и раздај онима којима оно треба, и то треба не као господар него као слуга живота. Иди и раскини опасну и незакониту везу твоје душе са твојим имањем. Иди и развенчај се. Иди ослободи се. Иди и истргни душу своју испод терета земље, испод прашине ствари, испод гноја богаташких уживања, па је упути за Мном. Без игде ичега упути је за Мном. Душа је најбогатија, кад је без игде ичега. Душа је у највећем друштву, кад није ни у чијем друштву сем Моме. Продај све и подај сиромасима. Сиромаси су они, који потребују твоје богатство, не као украс, не као терет, не као господара, него као насушни хлеб, као олакшање животу, као слугу и помоћника. И све што будеш дао у материјалном богатству вратиће ти се у духовном. Гле, твоја душа је препуна сиромаха, твоје срце тако исто, твој ум тако исто. Свима ће њима доћи богатство, које њима треба, када се ти отресеш богатства, које теби не треба.

Но зашто Господ упућује богаташа да прода своје имање и разда сиромасима, а не каже му просто: остави све, не враћај се кући својој, него хајде за Мном? Није ли тако рекао ономе који се хтео вратити и укопати оца свога? Остави нека мртви укопавају своје мртваце, а ти хајде за мном (Лк. 9, 59-60)! Није тако Господ казао овоме богаташу из два разлога: прво, што ако он не би продао имање и раздао сиромасима, то би се десило или да суседи навале на напуштено имање и покраду га, или пак да неко од сродника његових наследи имање и нађе се у истом положају, у истом ропству од богатства, у коме је сада и тај младић. Тако би дакле, или лопови или сродници изгубили душе своје на томе истом имању. Друго, шаљући га да. прода и разда имање сиромасима Господ хоће тиме да пробуди у младићу човекољубље, да изазове код њега сажаљење према ближњима, и да га стави у положај да он осети духовну радост и насладу од давања, од чињења доброг дела. Да би приволео младића да ово учини Господ му предочава одмах вечну награду, вечно благо на небу, где мољац не једе, где рђа не гризе и где лопови не краду. Несравњено је боље благо које ћеш примити од онога које ћеш оставити. Јер шта ће ти помоћи све твоје земаљско благо, када будеш данас-сутра умро? Оно ће пропасти за тебе у овом свету, и упропастиће тебе у ономе. Благо, пак које ћеш имати на небу чекаће на тебе док се не раставиш са овим светом - а то ће бити врло скоро - и неће се од тебе узети ни раставити ва век века. Утешивши га за привидну штету у овоме свету предочавањем блага на небу, Господ најзад позива младића: па хајде за Мном! Када се од свега раставиш, тада пођи са обе ноге и са оба ока за Мном. Овако не можеш ићи једном ногом за Мном а другом за својим богатством, нити можеш гледати једним оком у Мене а другим у своје имање. Не; не можеш служити два господара.

Но све узалуд: младић све саслуша лепо; разумеде шта се од њега тражи, обузе га тешка жалост, јер бејаше врло богат, и отиде, отиде са обе ноге и оба ока ка своме кобном богатству. Бејаше врло богат! То јест бејаше врло везан за богатство, врло окован, врло заробљен и врло слаб, да се одупре корову, у који је био зарастао. Заиста, он је био као семе, пало у трње, које бујно почне расти, али га трње угуши, те не донесе никаква плода. Велико богатство било је велико жбуње трња около семена његове душе. Домаћин хтеде да почупа трње око његове душе и душу му изведе на светлост, да слободно расте; али он не даде, не може од зле навике да да. Као онај дављеник у препуном чамцу. Господ му пружи Своју моћну руку, да га спасе и уведе у лађу, но њему беше жао натоварених ствари у чамцу. И тако растаде се богати младић од Христа, Капетана Лаће Живота, и изгуби се на пучини морској, да ускоро потоне и пропадне - и чамац и он.

А Исус рече ученицима својим: заиста вам кажем да ће тешко богаташ ући у царство небеско. И опет вам кажем: лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије. Ниједна реч Господа Исуса није могла бити бачена узалуд на њиву овога света. Ако се њоме нису користили они, којима је она непосредно упућена, користили су се они којима је она посредно упућена. У овоме случају реч Христова била је упућена непосредно богатоме младићу а посредно ученицима. Младић се није могао користити речју Господњом, али су се ученици користили. Зато се Господ по одласку младића сада њима обраћа и говори им, како је тешко богаташу ући у царство небеско. Не каже Господ, да је богаташу немогуће ући у царство небеско, него да је тешко, врло тешко. А да богаташу није немогуће ући у царство небеско види се из примера поменутих у Светоме писму. Аврам је био богат, врло богат човек, но вером својом био је везан више за Бога него за све богатство своје, више чак него и за сина свога јединца. Аз јесам земља и пепел, говораше Аврам за себе при свем богатству свом. Био је богат пребогат и праведни Јов, но богатство му није сметало да буде смирен пред Богом и послушан Богу како у слави тако и у муци и понижењу. Богат је био и Воз, прадед Давидов, но милосрдношћу својом угодио је Богу. Па је богат био и Јосиф Ариматејски, но богатство му није сметало да се сав преда Господу Исусу, и да учини све могуће услуге мртвоме телу Господњем, уступивши Му чак и нову камену гробницу, спремљену за себе. Најзад богати су били и безбројни други Божји угодници у историји Цркве, но спасли су се и наследили царство Божје, јер нису срцем својим били везани за земаљско богатство него за Христа, сматрајући све земаљско богатство за прах и пепео. Није богатство само по себи зло, као што ниједна створена твар Божја није зла, него је зла људска привезаност за богатство, за имање, за ствари; и зле су и погубне страсти и пороци, које богатство омогућава и изазива, као: блуд, прождрљивост, пијанство, тврдичлук, разметање собом, самохвалисање, сујета, гордост, презирање и подништавање сиромашних људи, богозаборав, и остало, и остало. Мало је оних који имају снаге да се одупру искушењима богатства и који могу да господаре својим богатством, а да не постану слуге и робови богатства. Пре свега богаташ тешко може да пости, а без поста нема ни укроћења свога тела, ни смирења, нити праве молитве. Зато Господ и говори, да је тешко богаташу ући у царство Божје. Но тиме Он не каже, да је сиромаху лако ући у царство Божје. И сиромаштво има своја искушења готово као и богатство. Богаташ треба да се спасава великим милосрђем и смирењем пред Богом, а сиромах великим стрпљењем, издржљивошћу и непрекидним поуздањем у Бога. Нити се спасава богаташ који је немилосрдан и горд, нити сиромах који ропће на своју судбу и очајава о помоћи Божјој. Не постоје у свету богати и сиромашни људи случајно или по неразумности овога света, него по премудром Промислу Божјем. За један трен ока Бог може све људе изједначити у богатству, но то би била тек права лудост. У том случају људи би постали сасвим независни један од другог. Ко би се онда спасао? И како би се могао ико спасти? Јер људи се спасавају зависношћу један од другога. Богаташ зависи од сиромаха, сиромах зависи од богаташа: учен зависи од неука, неук од учена; здрав зависи од болесна, болестан од здрава. Материјална жртва плаћа се духовном платом. Духовна жртва ученога плаћа се материјалном платом неукога. Физичка услуга здравога плаћа се духовном платом болеснога, и обратно: духовна услуга болеснога (који опомиње на Бога и Суд) плаћа се физичком услугом здравога. Све је уткано као ћилим разнобојан. Једнобојан свет ослепео би све очи. Како би богаташ спасао своју душу милосрђем и смирењем, или изгубио душу своју тврдичлуком и гордошћу, да нема сиромаха? Како би сиромах спасао своју душу стрпљењем и издржљивошћу, или изгубио душу своју роптањем и крађом и отмицом, да нема богаташа? Како би учен спасао своју душу сажаљењем према неукоме и трудом око овога, или изгубио душу своју гордим презирањем неукога, да нема неукога у свету? Како би неук спасао своју душу послушношћу и кротошћу пред ученим, или изгубио душу своју непослушношћу, завишћу, дивљаштвом према ученом, када не би било ученога? Како би здрав спасао душу своју добродушним устајањем око болесника, сажаљивошћу и молитвом за болесника, или како би изгубио душу своју гађењем од болесника, небрижљивошћу према болеснику и превазношењем својим здрављем, када не би било болесника? И како би болесник спасао душу своју покорношћу и захвалношћу према здравом, или како би изгубио душу своју мржњом и завишћу према здравом, када не би било здравог? Бог је дао слободу избора човеку, свакоме човеку. Нема ни једнога човека у свету, пред којим нису отворена два пута: пут спасења и пут погибељи. У томе се и састоји слобода човека. Богатство може богаташа спасти, а може га погубити; сиромаштво може сиромаха спасти, а може га погубити; и ученост ученога може или спасти или погубити; и неукога неукост може или спасти или погубити; и здравога здравље може или спасти или погубити; и болеснога болест може или спасти или погубити. Све зависи од избора човекова. Христос је дошао да уразуми људе а не да примора. Зато Христос и не заповеда младићу: уђи у живот! Него ако желиш ући у живот; и не заповеда му: буди савршен! него ако хоћеш савршен да будеш. Ако желиш, ако хоћеш - тако Бог говори слободним и разумним бићима. Бог жели да сви људи пођу правим путем и да се сви људи спасу, но зато ипак и пут погибељи стоји за људе отворен.

И опет вам кажем, говори Господ Исус ученицима, да нагласи по двапут, да је богатоме тешко ући у царство Божје. Лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије. Камилом се звала не само камила животиња, него и дебела ужа, којима су лађе у пристаништу везиване за обалу, да их ветар не крене. На ова дебела ужа Господ је и мислио у овоме случају. Лакше је, дакле, и то најдебље уже проденути кроз иглене уши, него ли богатоме ући у царство Божје. Безмало, дакле, немогуће, али ипак није немогуће, него врло тешко. Ово говори Онај који добро познаје слабост људске природе и зна како се људска душа да лако оковати богатством и неодлепљиво прилепити к земљи.

А кад то чуше ученици дивљаху се врло говорећи: ко се дакле може спасти? Зашто се диве ученици, кад су они већ били учинили оно што богати младић није могао учинити? Гле, они су оставили све и пошли за Христом. Премудри Златоуст то дивно објашњава: не страше се ученици за себе него за остале људе, мећу којима је велики број богатих. Из чистог човекољубља дакле, они се диве страшним речима Христовим. Он њих шаље у свет да спасавају људе. Како ће моћи они спасти толики број богатих људи у свету, кад је богатоме безмало сасвим немогуће ући у царство? То осећање жаљења људи гњечило је тада њихову душу, и под тим осећањем они су и поставили горње питање: ко се онда може спасти? Као да су они милостивији од Христа! Као да су они човекољубивији од Господа Човекољупца!

А Исус погледавши на њих рече им: људима је ово немогуће а Богу је све могуће. Господ Исус погледа их не у лице и у очи, него до у саму средину срца њихова. И ту прочита незнање и страх. Гле, они још не познају моћ Божју, зато се тако плаше за ствар Божју. Оно што је немогуће људима, могуће је Богу. А шта људима није немогуће? Или другим речима: каква добра могу људи учинити без Божје помоћи? Никад, и никакво. Без Божје помоћи не може се спасти ни сиромах као ни богат. Без мене не можете чинити ништа, рекао је Господ (Јов. 15, 5). А апостол Павле, који је био мртав себи а жив Христу, потврдио је ове речи Господње у позитивном смислу рекавши: све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје (Фил. 4, 13). Благодат Духа Светога може разгрејати и срце највећег богаташа и одвезати га од богатства, и одлепити га од земље, и подићи на пут спасења. Богу је све могуће.

Наш Бог је Бог свемоћни. Његова моћна реч створила је свет, и његова моћна десница држи свод небески. Он, Свемоћни, ваистину може спасти и нас који желимо спасења. Ма какав да је наш положај на земљи, ма какво да је наше стање, и ма какве да су околности, Он Свемоћни може нас спасти. Но не само може - Он то и хоће. Свемоћан је и Свеблаг Бог наш - похитајмо Му у сусрет. Он нас зове, и чека. И радује се са свима светим ангелима Својим, кад само види нас, да смо се окренули лицем к Њему. О, окренимо се лицем и пожуримо у праву домовину своју, у сретање Богу нашем, Богу Свемоћноме и Свеблагоме. Но само пожуримо пре него ли смрт закуца на врата и не каже - доцкан! Богу нашему, Богу Свемоћноме и Свеблагоме, Тројици једнобитној и неразделној, Оцу, Сину и Духу Светоме нека је слава и хвала сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Протопрезвитер-ставрофор Слободан Зековић у емисији "Питајте свештеника": Вјерни народ Црне Горе је понос Цркве Христове!

Sat, 11 Jan 2020 12:38:24 +0000

На почетку емисије протојереј-ставрофор Слободан Зековић архијерејски намјесник барски говорио је о диксриминаторском Закону о слободи вјероисповијести и увјерења чије усвајање је ,,дигло на ноге“ часну Црну Гору и велики број вјерног народа који је пројавио слогу, јединство, искрену, праву вјеру и оданост. Отац Слободан је истакао да је част бити свештеник у Црној Гори и имати овакаве вјернике који су понос Цркве Христове.

Звучни запис емисије

У наставку емисије отац Слободан је говорио о томе како на најбољи начин да припремимо своје душе, своја срца, своје витлејемске пећине да се у њима роди Богомладенац Христос, подсјећајући на дивне обичаје слављења Божића као и недјеље које му претходе, Дјетињци, Материце и Оци.

У наставку емисије отац Слободан је одговарао и на остала питања наших слушалаца на која ћете наћи одговоре ако одслушате ово издање емисије ,,Питајте свештеника“ коју вам топло препоручујемо за слушање.

Извор: Радио Светигора

Емисија „Благо Хиландара“ и Божићна порука игумана Методија

Sat, 11 Jan 2020 12:37:19 +0000

Екипа РТВ-а посетила је манастир Хиландар, непосредно пред Божић. Погледајте ексклузивну причу о духовном благу српског манастира на Атосу, као и Божићну поруку Архимандрита Методија, игумана манастира Хиландара. Кроз несвакидашњу причу и мало познате детаље, воде вас редитељ Горан Вукчевић, који Хиландар походи већ три деценије, и новинар Бранимир Козаров.

Извор: Манастир Хиландар

Преподобни Василиск Сибирски - 65. година безмолвија

Sat, 11 Jan 2020 12:34:58 +0000

Једном, угледавши у сеоском храму икону Анђела, сеоски дечак Василије, будући свети преподобни Василиск Сибирски, сачинио је себи крила од дугачког птичијег перја и дуго трчкарао по оближњим брежуљцима, узмахујући рукама, покушавајући да се одвоји од земље и узлети на небо. Свакако, ништа тада није произашло из те замисли, али је после много година Господ ипак испунио његову жељу – преподбни Василиск се приближио душом Богу толико, колико је то могуће човеку у овом пролазном животу. Он је живео у XIX веку, али је по молитвеном подвигу био раван древним подвижницима.

Мошти овог великог молитвеника Уралског краја, који се подвизавао 65 година у пустим шумама, почивају у селу Јелисавет на недавно преданом нашој обитељи подворју. Његови чесни остаци су једине целокупне мошти у Јекатеринбургу.

Све житије старца Василиска је непрекидно усхођење људске душе ка Богу. Безљудне шуме Чувашије, Брјаншчине и Сибира памте његова ноћна бдења и непрестана молитвословља. Преподобни Василиск се туђио од људи, и само је његов верни ученик, дугогодишњи сатајник и самолитвеник, старац Зосима Верховски, са којим је преп. Василиск остао нераздвојан скор све до своје кончине, био сведок његових пустињских подвига.

Сибирска забит је давала отшелницима оно најнеопходније – потпуну отуђеност од спољашњег света и могућност непрестаног молитвеног разговора са Богом. Посебно је у делању умно-срдачне молитве напредовао сатарац Василиск. Он је причао оцу Зосими, да се удостојио чудесних виђења, за опис којих су недовољне људске речи. А једном у тренутку, када је од изобиља Божије благодати њег ово срце кипело као узаврели котао, он је у покренут сладосним осећањем, дотакао дланом својих груди и сместа је осетио страховит бол. А пошто је молитвено стање прошло, он је угледао на руци пликове од опекотине. Савременик старца Василиска, свети Игњатије Брјанчанинов, који је знао за молитвене опите сибирског подвижника, писао је да су њему позната само два инока, који су се у његовом веку удостојили д авиде своју душу, како излази из тела за време молитве. Један од њих је био пустињак Василиск.

По смирењу старац Василиск је сматрао себе недостојним да било кога поучава и поштовао је оца Зосиму пре као пријатеља и љубљеног у Христу брата, али овај, свестан највиших духовних достигнућа свога старца, читавог живота га је поштовао као светог. Мора да је дирљиво изгледало са стране, када је после духовних разговора и заједничког читања светоотачких књига отац Зосима пратио свога старца до његове келије, да би се враћајући се ка својој, старао да корача тачно по његовим траговима, верујући да ће му и то бити од користи. Међутим, не само да је видљиво следио отац Зосима за својим учитељем – већ се и неодступно његова душа привијала поукама благодатног старца.

Много пута ноћу, када би с едогодило да отац Зосима чврсто заспи, тако да се јављала опасност да пропусти час молитве, чуо би глас свог старца, као да он сам стоји испред врата келије, и чита наглас молитву: „Господе, Исусе Христе Сине Божији, помилуј нас“. „Амин“ – одговарао је отац Зосима по навици, муњевито се пробудивши. Мислећи, д ага је и заиста отац Василиск и дошао посетити, потрчао би ка вратима, али отворивши, видео је да тамо нема никога. „Није дошао мој старац, већ ме то његов Анђео буди“, - говорио је он сам себи и приступао своме монашком правилу.

Светлоносну ноћ Васкрсења Христова они су проводили у читању и умно-срдачној молитви. Затим, узевши Јеванђеље, а такође и празничну храну, секиру, кресиво, котлић одлазили су на две-три недеље, остављајући келије отовреним. Ходећи по шумама, планинама и долинама, оглашавали су сву пустињу слатким торжественим пјенијем: „Христос Воскресе!“, на тај начин објављујући свему створеном о васкрсењу Њеног Творца и прогонећи том вешћу демоне из свих дивљих, тамних и непроходних безљудних места. При томе, они нису само Пасху, већ и Педесетницу и друге летње празнике проводили на сличан начин.

Пред крај живота Господ је удостојио старце да послуже људима: они су основали у граду Туринск женски манастир. Овде је старац и предао Богу своју чисту душу. До самог последњег даха он је остао у умно-срдачној молитви и последње његове речи су биле: „Господе Исусе Христе, Сине Божији...“. Он је умро, као да је уснуо. Старца Василиска су погребли у туринском Свето-Николајевском манастиру поред олтара Вазнесењског сабора. Године 1914., над његовим гробом била је освећена капела у име мученика Василиска. А верни његов саподвижник и духовни брат, старац Зосима, надживео је свог учитеља скоро за 20 година, и за то време он је основао још једну женску обитељ – Тројице – Одигитријевску општежитељну пустињу, а такође је саставио и животопис старца Василиска.

Поштовање старца Василиска је започело у XIX веку, убрзо после његовог престављења. На његову хумку је долазило на хиљаде поклоника, разних професија, и тамо су се почела догађати многобројна чуда и исцељења. Међутим, после трагичних догађаја 1917. г, Свето-Николајевски Турински манастир је био затворен, храмови разрушени, а гроб старчев се нашао под асфалтом. Безбожна власт се постарала да избрише из народног сећања име сибирског подвижника, али то није била кадра да учини до краја.

Питањем прослављења старца Василиска у лику светих међу првима се позабавио духовник наше обитељи, схиархимандрит Авраам. На његову иницијативу су на територији Свето-Николајевског Туринског манастира били организовани истраживачки радови, да би се 2000. године, по милости Божијој одиграло обретење бесцене светиње – чесних моштију блаженог старца. Сестре црквено-исотријског кабинета су припремиле документа за канонизацију, да би 2004. године подвижник био прослављен у лику преподобних.

У храму у име Свемилостивог Спаса у селу Јелизавет почивају целокупне мошто од времена њихово проналаска. До револуције је храм заједно са припадајућом територијом био подворје нашег манастира. Оскверњен и полуразрушен, у совјетским годинама он је служио као магацин. Године 1988., храм је био предат Православној Цркви, и од тог времена је започела његова обнова.

До краја 2006. г у селу Јелизавет се налазио мушки манастир у име Свемилостивог Спаса. Доцније су његови насељеници ради већег осамљивања прешли у село Костиљева (Верхотурски реон), где су основали Свето-Козминску пустињу, а подворје било предато нашем манастиру.

За житеље Урала и Сибира свети старац Василиск, чије су молитве још за живота биле сличне пламеном стубу од земље до неба, био је и остао је посредник и заступник у свим невољама. Сестре верују, да је близу време, када ће име преп. Василиска Сибирског засијати у пређашњој слави, јер „упаљена свећа се не ставља под суд“ и „не може се сакрити град који на врху горе стоји“.

Извор: Православие.ру

Светих 14.000 младенаца витлејемских

Fri, 10 Jan 2020 19:18:17 +0000

Видевши да су га мудраци исмејали, Ирод се веома разјари (Мт. 2, 16). А на кога се он разјари? С једне стране на мудраце који га изиграше, а с друге - на новорођеног Цара Јудејског. На мудраце се он гњевљаше што се они не вратише к њему и не обавестише га о Детету; а на Христа се гњевљаше из страха да му Он не узме царство; јер не знајући да Христово царство "није од овога света" (Јн. 18, 36), Ирод сматраше да ће Христос царовати земаљским царством.

Шта дакле уради бедни Ирод не могући одмаздити мудрацима, јер они већ беху отишли, ни убити Христа, јер се не могаше пронаћи? Он изли свој гњев на невину децу. Као што љути звер када га ране, не гледа на онога који га је ранио, већ кидише на оно што му се нађе пред очима, па то зграби, черупа и кида као да је главом онај који га је ранио; тако и Ирод, мучен гњевом и не налазећи виновнике свога гњева, устреми јарост своју на невину дечицу која му ничим не беху скривила. Он посла, као у рат, наоружане војнике те побише сву децу у Витлејему и по свој околини његовој од две године и испод, по времену које је добро дознао од мудраца (Мт. 2, 16). Јер Ирод, по казивању мудраца, памћаше време када се појавила звезда. А и по тумачењу светог Златоуста и светог Теофилакта звезда се појавила још пре Рођења Христова. А за колико време пре Рођења? Ако се она појавила у сам час Благовести, онда од Благовести Пресвете Богородице до Рођења Христова прошло је девет месеци. Мудраци пак дођоше у Јерусалим на сам дан Рођења Христова и поклонише се Христу у Витлејему па другим путем отидоше у земљу своју. Зато Ирод није одмах сазнао да су га мудраци изиграли, него је спочетка сматрао да они нису нашли тражено дете, па постидевши се своје грешке, не усудише се да му се јаве, већ постиђени отидоше тајно у земљу своју.

Затим након четрдесет дана, одигра се у храму Соломоновом славни догађај: старац Симеон и пророчица Ана сретоше тамо Божанствено Детенце, донесено Богоматером у дан очишћења, и сведочише о Христу, и јавно благовестише много народу о Њему. Глас о свему што се догодило у храму у дан Сретења Господња пронесе се по свему Јерусалиму, а стиже и до цара. Тада Ироду би јасно, да то заиста и јесте тражено Дете, и да су истините речи мудраца о новорођеном Цару, кога су они нашли у Витлејему, али се нису вратили к Ироду, презревши његову власт.

То страховито разјари безаконог Ирода. И он се одмах свом душом даде на посао: да помоћу разних тајних и лукавих средстава пронађе то Детенце. Али му све то би узалуд, пошто Јосиф побеже с Дететом у Египат одмах после виђења које имаде у сну. Читаву годину трагаше Ирод за Христом. После тога Ироду је ваљало због неког посла отпутовати у Рим к ћесару. И Ирод се силно узнемири што још не беше пронашао тражено Дете, јер се бојао да се у његовом одсуству не пронађе и не прослави у народу нови цар, и не одузме од њега Јудејско царство. Са тог разлога он одмах донесе одлуку у уму свом: да побије сву децу Витлејемску, еда би на тај начин убио с њима и новорођеног цара.

И тај безакони покољ деце би извршен на годину дана по Рођењу Христовом, двадесет деветог децембра. Тог дана Црква светкује и спомен њихов. А тада, од појаве звезде већ беше прошло година и девет месеци. Што пак Ирод поби сву децу од две године и испод две године, он то учини из страха и ради веће сигурности. О томе свети Златоуст каже: "Не чуди се што Ирод нареди да убијају децу од две године и испод две године. Мучитељ то учини, јер се у њему састадоше страх и јарост. Због тога Ирод постаде врло опрезан, и од великог страха он осуди на погибао и старију дечицу". - Са тим се слаже и Јевтимије Зигабен, који каже: "Ирод је сматрао да се звезда није одмах показала мудрацима, него да се Дете родило много пре њене појаве. Стога он ради веће сигурности и нареди да се побију деца од две године наниже".

Децу Витлејемску убијаху на разне начине: једне убијаху мачем, друге разбијаху о камење и стење, неке удараху о земљу и ногама гажаху, неке рукама задављаху, неке раскидаху и растрзаху, неке пробадаху, неке напола расецаху. Мајке горко ридаху; њихова кукњава досезаше до неба; оне чупаху косе, раздираху одећу на себи, кидаху себе; и испунише се речи пророка Јеремије: Глас у Рами чу се, нарицање и плач велики; Рахила плаче за децом својом, и неће да се утеши, јер их нема (Јерем.31, 15 = Мт. 2, 18). Рама беше град на брежуљку, у пределима племена Венијаминова. Рахилом пак неки називаху Витлејем зато што у њему беше погребена Рахила, супруга патријарха Јакова, мајка Венијаминова. Због гроба дакле Рахилина, и Витлејем би назван Рахила. И када у Рахили, тојест у Витлејему убијаху децу, тада се у граду Рами, који се налажаше не много далеко од Витлејема, чу глас плача, ридања и великог јаукања матера које плакаху за својом побијеном децом. Плач тај унеколико описују два света Јована: Златоуст и Дамаскин. Свети Златоуст овако вели: Видећи то, мајке питаху убице: "Зашто убијате нашу децу? Какву неправду учинише она цару или вама?" И не беше никога да им одговори због чега се врши овај изненадни покољ; не беше никога да их утеши у њиховом великом болу А оне вапајно говораху к војницима: Смилујте се на нас, о људи! смилујте се на нас! Еда ли ви немате мајке? Зар не знате љубав материнску? Немате ли супруге? Зар ви нисте били љубљени од својих мајки? Зар се не бојите да се и вашој деци не деси овако нешто? Сажалите се на нас, о људи! Не лишавајте нас деце наше, него прво нас поубијајте, јер не можемо да поднесемо смрт деце наше! Хајде, пробадајте нас! Ако су вам деца наша учинила какво зло, нека онда и ми заједно с њима примимо смрт!

Тако нарицаху оне у силном болу свом; и избезумљене од туге и жалости, заборавивши стид, оне раздираху на себи хаљине своје, од силнога јада обнаживаху прси своје и камењем бијаху себе у прса, гребаху лица своја, чупаху косе себи, призиваху небо за сведока, вапијући к Богу: О, Владатељу наш, Господе! Шта значи ова велика свирепост цара? Он устаје на Твоје створење: Ти си створио, а он убија! Ти си нам даровао децу, а он их отима од нас! Зашто смо ми родиле децу на свет, када се наша дечица подвргавају тако горкој смрти?

Свети пак Јован Дамаскин овако говори о том плачу: Мајке које силне болове и муке претрпеше при рађању своје деце, сада сеђаху крај лешева поубијане дечице своје; с расплетеним косама, подижући руке к небу, косе чупајући, главе своје пепелом посипајући, небо за сведока призивајући, у сузама се купајући, оне одсутноме цару Ироду говораху као присутноме: Шта значи ова нова наредба твоја, царе, противу нас? Зар ти ниси отац твојој деци? Зар ти не знаш колика је љубав родитељска према деци? Да ли те звезда озлоједи? Зашто онда стрелама својим не гађаш небо, него сасушујеш млеко у грудима нашим? Мудраци ли ти учинише зло? Зашто онда не кренеш у рат против Персије, него Витлејем лишаваш деце? Ако се родио нови цар, и ти си о њему сазнао из књига, онда ухвати Гаврила и посади га у тамницу!

Ускоро после покоља свете деце, чији број изношаше четрнаест хиљада, казна Божија постиже и самог убицу, цара Ирода. Горак беше крај његовог живота. О томе свети Теофилакт прича ово: Ирод се поче сав трести, ноге му отекоше, доњи део тела му се загноји и уцрвља, из гноја црви потекоше, нос му се затвори, све се на њему распадаше, смрад неподносиви распростираше се из њега, и грозни цар у најстрашнијим мукама изврже нечовечну душу своју. А пред сам издисај зли цар предаде смрти мноштво знатних и угледних грађана Јерусалимских. Тако он погуби поглавара свештеничког Хиркана, и све главаре свештеничке и старешине народне, које раније питаше: "Где ће се родити Христос?" и који му одговорише: "У Витлејему Јудејскоме".

Све њих Ирод погуби мачем. А то би праведни суд Божији, те они заједно с Иродом скончаше у жестоким мукама, као што Ангео извести о томе Јосифа у Египту: "Изумреше они који су тражили душу детињу". Очигледно, тражио је не само Ирод него и сви саветници његови, главари свештенички и књижевници. Стога и умре не један Ирод него и сви који су заједно с њим тражили душу Детета. Ирод би убијен Богом, а они бише побијени од Ирода. Јер коме саосећаху, од њега и примише опаку смрт. А да су сви они смерали убити Христа и у томе били сагласни с Иродом, види се из овога: када сконча праведни старац Симеон Богопримац који изрече сведочанство о Христу у храму пред свим народом, они га онда због тога не удостојише достојног погреба, који је доликовао тако светом човеку, премудром учитељу, прозорљивом пророку и од свих цењеном старцу. Исто тако они предадоше на смрт и светог пророка Захарију зато што Он Пречисту Дјеву, која са Младенцем дође у храм ради очишћења, постави на месту за девојке, где удатим женама није доликовало стајати. О томе спомињу свети Григорије Ниски, Кирил Александријски, и Андреј Критски. - Када то видеше књижевници и фарисеји, они почеше негодовати; Захарија им се успротиви доказујући да је ова Мати и после порођаја остала чиста Дјева. А кад оии изразише своје неверовање у то, светитељ им онда образложи да је људска природа са сваким створењем потчињена Творцу своме и да је у Његовој свемоћној вољи устројавати твар Своју и учинити да Дјева роди, и по порођају остане Дјева. Са тог разлога - говораше он -, ја и ову Матер пустих на место за девојке, пошто је истинита Дјева.

Књижевници се због тога разјарише у срцима својим на Захарију као на отвореног законопреступника, и раздирани завишћу гњевљаху се на њега за две ствари: прво, што Матер Младенца он постави на месту за девојке, а друго - што се таква сведочанства изговараху о Младенцу. То своје нерасположење они Не утајише ни пред Иродом, него га открише пред њим. Но у то време Јосиф са Маријом побеже у Египат; и њихово трагање за Дететом остаде без успеха. И од тога времена књижевници беху силно кивни на светог Захарију, а уједно и на старца Симеона. А кад ускоро после тога Симеон сконча, они га не удостојише доличног погреба. Захарија пак доцније, на њихове молбе, би од стране Ирода осуђен на смрт. У време покоља Витлејемске деце свети Захарија би убијен између храма и олтара зато што не предаде сина свог Јована да га погубе.

Тако се књижевници и фарисеји осветише светом Захарији за његово сведочанство о Пречистој Дјеви и што је у храму постави на месту за девојке. Но ускоро затим и они сами бише убијени од свога цара Ирода. Каквом су мером мерили, онаквом им би одмерено. Одвојено од њих Ирод посече и седамдесет најмудријих људи који су сачињавали Синедрион. Само једнога од њих он остави жива, али нареди да и њега ослепе.

У то време беху у Јерусалиму два врло мудра, чувена и вољена учитеља: Јуда, звани Аврифеј, и Матеј Гаргулоти. Њих Ирод, заједно са неким пријатељима њиховим, живе спали. Но пре тога Ирод се зверски окоми на свој сопствени дом: уби свога брата Ферора, сестру Саломију и мужа њеног из колена Давидова, жену своју Маријамну такође из колена Давидова, рођеног од ње сина свога Антипатра, затим још два сина своја: Аристовула и Александра; и многе друге без икакве кривице предаде на смрт. Најзад, налазећи се на издисају, он се сети , да има у тамници много затворених Јевреја, и остави завештање својим најоданијим војницима: да чим он издахне, они сместа побију те сужње, да се Јевреји не би обрадовали његовој смрти, него да би усплакали гледајући толике људе своје побијене.

Тако злотвор погибе злом смрћу, погубивши многе заједно са собом. И одсели се у пакао са својим једномишљеницима. Света пак деца Витлејемска, побијена за Христа, настањена су са ангелима на небу, јер је царство небеско заиста такове дечице, о Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек. Амин.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота