Живе речи утехе: Живе речи утехе

Мирослављево јеванђеље

Fri, 17 Jan 2020 22:01:05 +0000

Дана 17. јануара 2020. године у згради Патријаршије у Београду Његовом Преосвештенству Епископу рашко-призренском Г. Теодосију званично је уручено пет факсимилних примерака Мирослављевог Јеванђеља, дар Ненада и Данијеле Лутовац из Београда, са жељом да буду предати манастирима и другим инстанцама које одреди Преосвећени Епископ.

Његово Преосвештенство Г. Теодосије, одлучио је да ови изузетно вредни дарови буду предати манастирима: Пећкој Патријаршји; Високим Дечанима и Грачаници, као и Православној Богословији Светог Кирила и Методија у Призрену и Универзитету у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици.

Наведене примерке Мирослављевој Јеванђеља предао је један од приређивача господин Вељко Топаловић.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Ђакон Драган Станојевић: Христос је показао да се крштењем везујемо за Бога!

Fri, 17 Jan 2020 21:56:51 +0000

Свето јеванђеље по Матеју, зачало 6 (Мт 3, 13-17), описује крштење Господа Христа на реци Јордан, које обавља последњи међу старозаветним и први новозаветни пророк Свети Јован Крститељ. О смислу и порукама овог великог догађаја у хришћанској историји и прослављању празника Богојављења, у емисији „Сведочења“ говорио је ђакон Драган Станојевић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице и вероучитељ у ОШ „Владика Николај Велимировић“.

Звучни запис разговора

Извор: Радио Источник

Трансплантација органа или лабораторија др Франкенштајна?

Fri, 17 Jan 2020 21:55:45 +0000

О фундаменталној измени парадигми, односно контраверзи у вези с предлогом министра здравства Немачке о донацији органа. - Немачки Бундестаг (Парламент) одбацио план министра Шпана ан седници од 16.1.2020.

После дуге фазе неограниченог угледа и фасцинације техничким могућностима који је имала трансплантациона медицина у Немачкој, назире се све трезвенија клима критичке дистанцираности према њој. Разлози томе су вишеструки: високи трошкови које она (High Tech-медицина) проузрокује, могућност њене злоупотребе (скандалозна трговина органима или њихово свођење и манипулација на пуки објект експерименталног научног истраживања), и основана сумња у односу на плаузибилно установљење часа смрти пацијента, односно потенцијалног донатора органа.

Трансплантација - алотрансплантација (људских органа) и ксенотрансплантација (животињских органа) - јесте комплексан феномен и надилази медицински угао посматрања, односно суштаствено задире у питање људског достојанства у реципрочној мери како донатора, тако и примаоца органа, односно у сложено питање права и заштите живота.

Нови камен раздора чини предлог министра здравства Јенса Шпана (Хришћанско-демократска унија), који би да у Бубдестагу постулира једну новину у регулисању питања донације органа.

Министар здравља: „Свако мора бити донатор, уколико томе не противречи”. Убудуће би требало да сваки држављанин Немачке буде донатор људских органа, све док сам или чланови његове породице изричито томе не противрече („Widerspruchslösung”). Тако би донација органа била „нормалан случај”. Ова системска иновација, у јавности позната као „Widerspruchslösung”, без сумње је насиље државе над слободом сваке индивидуе. Тиме се људски организам тек након медицински утврђене смрти (дефинтивног престанка функције мозга) ставља на располагање трансплантационој медицини, што једни виде као „магацин резервних људских органа” у Франкенштајновој лабораторији.

Цркве у Немачкој су одмах реаговале: и Римокатоличка и Евангелистичка црква гледају скептички на министрове идеје за реформу закона о донацији органа.

Католичка реаговања

Католичка Бискупска конференција је изразила етичке резерве. Донација органа је једна посебна форма љубави према ближњима. Централни комитет католика истиче: „Донација органа се не сме декларасати као правна и морална обавеза!“.

Немачки Бундестаг (Парламент) је 16.1. 2020. заседао и расправљао о донацији органа и одбацио предлог министра здравља Јенса Шпана о новом регулисању донације органа. Тиме се поступак за донацију органа неће начелно мењати. Министар је желео да свако буде потенцијални донатор, уколико томе активно не противречи.

Бискупска конференција Немачке (Deutsche Bischofskonferenz) поздравља вотум од 16.1.2020. Немачког бундестага (парламента) о донацији органа.

Тим поводом је председавајући Бискупске конференције Немачке, кардинал Рајнхарт Маркс саопштио:“Немачки парламент се данас са јасном већином одлучио да јача спремност за донацију органа”.

Пре гласања у Немачком парламенту о донацији органа су заговорници и противници приницпа –Widerspruchslösung (а) (= „одлука путем опоруке/порицања”) појаснили своје аргументе и гледишта.

Експерт за питање здравља Карл Лаутербах из Социјалистичке партије Немачке је за „Augsburger Allgemeinen" саопштио да је „неопходна измена парадигми с правним прописима за донацију органа”. Он је заједно са Јенсом Шпаном, садашњим министром здравља у кабинету Ангеле Меркел из Хришћанско-демократсе уније, и једном групом чланова Парламента за тзв. ”doppelte Widerspruchslösung”, по коме је сваки грађанин аутоматски донатор органа уколико томе активно не противречи. Шпанов претходник на челу Министарства за здравље Херман Грие противи се таквом решењу као погрешном путу. Он се, као и већина чланова Парламента, залаже за тзв. ”Решеност одлуком”, тј. при посети лекару, продужењу личне карте или посети комуналним институцијама декларативном одлуком за донацијом органа, као и њеном опоруком.

Представници Цркава у Немачкој у предвечерје овог вотума у Парламенту су критиковали предложено начело „Widerspruchslösung(а)”. Важно је при томе, истичу они, да је „увек добро да се један орган донира. Али то мора бити чин слободне воље, који човек као персона доноси”, истиче бискуп из Рурске области Франц-Јозеф Овербек у инетвјуу за један црквени портал у Келну.

„И даље мора да важи начело да је вађење органа могуће само са изричитом сагласношћу дотичне личности или везано са сагласношћу њених најужих сродника”, истиче председавајући Централног комитета католика (ZdK)Томас Штернберг и додаје: „само онда може бити речи о слободној донацији”.

Катихизис Римокатоличке Цркве назива донацију органа „плементитим и заслужним чином”, али и морално неприхвативим ако дотични или његови сродници нису дали изричиту сагласност (члан 2296). У европским земљама је пракса шарена у питањима донације органа. У Аустрији, Белгији, Бугарској, Естонији, Финској, Француској, Грчкој, Ирској, Италији, Хрватској, Латвији, Лихтенштајну, Луксембургу, Малти, Норвешкој, Пољској, Португалу, Шведској, Словачкој, Словенији, Шпанији, Чешкој, Турској, Велсу и Мађарској практиковано је начело „противречења”. Једна додатна сагласност породице се практикује у Данској, Исланду, Литванији, Румунији, Швајцарској, Енглеској, Северној Ирској и Шкотској. У Холандијије је такође Парламент донео закон о начелу сагласности које ће тек ступити на снагу.

Евангелистичка реаговања

Евангелистичка црква у Немачкој (Die Evangelische Kirche in Deutschland) је саопштила да жели и даље да мотивише на спремност за донацју органа, али да не постоји хришћанска обавеза за такав дар. Треба респектовати и одбијену спремност за донацију. Председавајући „Етичког савета” Петер Даброк одбацује начело тог принципа „Widerspruchslösung”(а). Сходно том начелу, сви бисмо ми били суочени са „обавезом за донацију” уместо „донације из слободне воље”. Ово би значило фундаменталну измену парадигми у пракси донације људских органа, законодавству и етичким постулатима.

Антрополошке недоумице у моралној дебати о можданој смрти

Мождана смрт дефинисана као неопходни услов праксе медицинске трансплантације органа.

После скандала око донације органа у трансплантационој медицини, јавност у Немачакој је постала скептична. Питање критеријума мождане смрти добија изнова у оштрини и бризантности.

Да би се у том погледу деловала упутно Бискупска конференција Немачке је издала 27. априла 2015.г. једaн тематски handout = приручну информацију, односно сажети документ као оријентацију у овој густој шуми етичких опрека и недоумица, насловљену „Hirntod und Organspende“ – „Мождана смрт и донација органа” У њему се долази до закључка да је мождана смрт апсолутни критеријум за донацију органа, истичући да је слободна воља предуслов сваке донације.

Овај документ је издала „Комисија за веру” са председавајућим кардиналом Карлом Леманом и подкомисијом „Биоетика” са председавајућим бискупом Герхардом Фирстом из Ротенбурга-Штутгарта. Донација органа почива на једном постулату хришћанске етике, истиче Рајнхар кардинал Маркс, председавајући Бискупске конференције Немачке – из „љубави према ближњима својим”.

Етичка питања

Шта је људски живот? Шта је зацело смрт? Када је човек заиста мртав? Ова философски формулисана питања имају практичне консеквенце: према немачком закону о медицинској трансплантацији, витални органи се смеју само од мртвих преузимати. Одлучујићи интернационални критеријум људске смрти је мождана смрт.

Да ли је човек мртав када и мозак и срце закажу? Или је мождана смрт довољна као одлучујући критеријум? Ово питање је поделило саветодавни гремијум познат под именом „Немачки савет за етику” (Deutsche Ethikrat). У једном су, пак, сагласне и сучељене фракције овог саветодавног тела: ономе ко је доживео мождану смрт смеју су узети органи. Под можданом смрћу се разуме неповратни престанак свих можданих функција (укључујући несвесне активности које су неопходне за одржавање живота) услед потпуног одумирања нервних ћелија, чему претходи губитак притока кисеоника до мозга. Иза те дефиниције се налази идеја комплетног и неповратног (иреверзибилног) губитка можданих функција којим престаје целокупно људско функционисање.

Међутим, последњих година је конзенс о овој дефиницији почео да се нарушава. Разлог томе су сазнања америчког неуролога Алена Шјумена. Он описује многе случајеве у којима и пацијенти са можданом смрћу на интензивној медицинској нези могу још годинама да живе док не уследи и смрт срца.

Ова сазнања је Deutsche Ethikrat узео на знање још 2012.г., али је исход двогодишње дискусије о можданој смрти тек сада објавио. Мождана смрт је прецизан критеријум смрти, каже др Рајнхард Меркел, професор философије права на Универзитету у Хамбургу. Меркел заступа тиме мишљење већине у овом гремијуму. Мозак је - вели се у комуникеу овог „Савета за етичка питања” које је комуницирано 24.2. 2015. - централни орган координације човека и темељ његове психе. Ако се функције других људских органа могу техничким средствима одржавати или заменити, то није случај са функцијом људског мозга. Када закаже функција мозга, гаси се сваки чулни осећај, односно осећање.

У односу на случајеве које је Шјумен описао – да се дисање и крвоток могу још техничким средствима оджавати, овај гремијум аргументује да у том случају „људско тело није независно функционирајуће јединство”. Кроз коначни престанак свих можданих функција престају и све менталне функције, дакле било какава даља комуникација са светом није више могућа, и то стање се не може више назвати животом једног људског бића. Са овим ставом нису сагласни сви чланови овог гремијума. Неки од њих, као председница овог саветодавног гремијума, проф. др Кристијане Вопен је мишљења да мождана смрт није критеријум смрти једног човека. Она је мишљења да пацијенти са можданом смрћу могу уз помоћ интензивне медицине показивати својства живих људи: даља функција јетре и бубрега, крвотока и хормона. Још један додатни аргумент се састоји у чињеници да има примера у историји медицине да мождано мртве пацијенткиње могу да изнесу своју трудноћу до порођаја.

Међутим, у једном су чланови овог гремијума сагласни: да се мождано мртвим пацијентима могу узимати органи, односно да је такав чин правно легитиман. Ово, разуме се, уколико је пацијент претходно био сагласан са оваквом донацијом органа и трансплантацијом. Фацит овог гремијума за отвореним дијалогом и укупном транспарентношћу у овом сложеном питању модерне медицине са дубоким етичким дилемама јесте евидентна нужност. Оваква отворена дебата је апсолутно неопходна за прихватљивост медицине трансплантације и донације (завештања) органа појмом и праксом над којом се већ дуже времена укрштају оштра копља.

Критичко сазерцавање:

Да ли је мождана смрт апсолутни критеријум смрти односно „смрт” пре смрти свих осталих органа? Како такву смрт сагледавају ближњи и родбина? О томе не може наука, као ни овај или онај саветодавни гремијум да доноси суд и пресуду. Потписник држи до етичке максиме да ничији живот не сме бити жртвован да би се спасао други. Ако је иреверзибилност можданих функција једнака губитку људске личности, онда бисмо и тешко дементним људима могли порећи право на живот. Ми не смемо доносити одлуке о праву на живот на основу критеријума о квалитету органа а које доносе здрави људи. Оваква пракса одлучивања из прагматичних разлога о животу и смрти веома је проблематична. Људи се не смеју без њихове изричите сагласности убијати да би се други животи спасли.

Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић

(Минхен – Рим)

Извор: Инфо-служба СПЦ

Презвитер Александар Поповић: Преподобни Серафим Саровски - проповедник христолике љубави!

Thu, 16 Jan 2020 17:10:37 +0000

Наша света Црква 2/15. јануара молитвено спомиње преподобног Серафима Саровског, једног од најпоштованијих руских светитеља. О овом дивном угоднику Божјем, у Јутарњем програму Радио-Беседе, говорио је презвитер Александар Поповић.

Звучни запис разговора

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Раде С. Булајић: Српска црква у доба краља Милутина!

Thu, 16 Jan 2020 17:09:25 +0000

Са благословом протојереја Жељка Ћалића, пароха даниловградског, у организацији Православног братства Свети Арсеније Сремац из Даниловграда, у уторак 14. јануара 2020. године, у сали парохијског дома уприличено је прво духовно предавање ове године. Предавање на тему „Српска црква у доба краља Милутина“, одржао је мастер историје и теолог г. Раде С. Булајић.

Звучни запис предавања

У програму је наступила и отпјевала неколико пјесама Мила Церовић, магистрант дипломатије у Москви и етно појац, родом из Никшића.

Духовно вече програма водио је Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре.

После излагања предавач је одговарао на питања присутних слушалаца који су били заинтересовани, тематски везане за црквену и националну историју.

Извор: Радио Светигора

Ђакон Бранислав Рајковић у интервјуу за часопис „Бехар”: Важно је да свој хришћански живот утемељимо на вери, нади и љубави!

Thu, 16 Jan 2020 16:24:00 +0000

Бранислав Рајковић је ђакон Епархије захумско-херцеговачке и приморске. Школовао се у Мостару, Бачкој Тополи, Новом Саду и у Београду. Рукоположен је за ђакона 2012. године, а од 2013. до 2015. године обављао је дужност предсједника мостарског градског одбора Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“. Kао ђакон и особа за културу и медије Епархије захумско-херцеговачке и приморске ради на доприносу вјерском и културном животу у Мостару, а однедавно и у Требињу, односно на подручју Епархије, али такођер много чини на унапрјеђењу дијалога и заједништва унутар мултиконфесионалне и мултиетничке заједнице Мостара и Херцеговине.

*Једном приликом сте изјавили да је Мостар „једно од најбољих мјеста за живот православних хришћана“. Чињеница је и да православци у Мостару нису већина, као и да се њихово присуство у том граду током његове историје увелико заборавља и занемарује. Да ли је, као што Ви кажете, управо Мостар једно од најбољих мјеста за православне хришћане зато што их постојећи етнички конфликт између двију страна не обухвата?

Поменута изјава изречена је прије неколико година, а чињеница да су ме многи од тада, као и Ви сада, подсјећали на њу, говори макар о њеној интригантности, а сам сам се кроз тих неколико година све више увјеравао у њену истнитост… Стога, окосница мог појашњења и одговора и овдје јесте да је, по мом увјерењу, Мостар једно од најбољих мјеста за живот православних хришћана зато што живот православних у том граду данас протиче ‘без гоњења, која убијају и без привилегија, које надимају’. Дакле, данас у Мостару, нико вас неће убити зато што сте православни, а нећете уживати ни привилегије, као да то нисте. А, то су околности, како ми се чини, у којима се најбоље увријежују хришћанске врлине. Али то само ако то и поставите себи за циљ и смисао живота. А, ако тај хришћански циљ и смисао у Мостару поставите само декларативно и/или секундарно, а за примарни циљ имате национално или етн(офилетист)ичко, онда поменуто не важи, па чак и изазива револт. И, иако се овај став може некоме учинити, можда, мазохистичким, потврду његове исправности налазим у ријечима апостола Павла Kоринћанима: даде ми се жалац у тијело … да се не поносим … јер се сила моја у немоћи показује савршена … јер када сам слаб онда сам силан. Ипак, не бих рекао да православне у Мостару постојећи конфликт не обухвата, него прије да их занемарује, и онда, ако немате могућност да мијењате то стање, остаје могућност да мијењате себе.

Наведено би, макар у извјесној мјери, можда могло да важи и за још нека мјеста и људе, па онда, можда и за читаву Босну и Херцеговину и за све вјерујуће људе у њој: прво, ако сте, рецимо муслиман у Требињу или католик, рецимо, у Бањалуци; а друго, ако имамо у виду да, ма гдје овдје живјели, па чак и да се осјећате као дио већине, присуство неких других и другачијих, ту негде недалеко од вас, интензивираће и чешће од вас изискивати опредјељење између врлине и порока, то јест биће жалац у тијело.

*На почетку ратних 90-тих година доживјели сте велику породичну трагедију, али упркос томе, успјели сте превазићи осјећаје који су могли послужити за рађање ничеовског осјећаја ресентимана и „духа освете“. Да ли сте прошли кроз степене пурификације и ослобађање од негативних емоција?

Kолико год то невјероватно било, па и за мене самога, ја сам тај и такав осјећај и тај или тога духа, бар као десетогодишњи дјечак, сретао само у реакцијама других на моју / нашу трагедију. И као по правилу, што су ти људи били мање везани за моје родитеље, за нас лично и породично, за нас регионално и територијално, чинило ми се да је тај осјећај и дух био интензивнији, успјевајући, бар код мене лично, само да наметне питање: зашто то код њих изазива такву реакцију!? Одговор сам донедавно само некако јасно осјећао, а онда ме је један сличан интервју подстакао и да га јасно дефинишем: осјећај ресентимана и осветољубивости није ни настао, нити је могао настати, јер сам читаву трагедију доживјео најприближније, рецимо, као кад вам неко или боље рећи нешто, нека машина, ‘изненада откине обе руке’ и, иако нисам то физички доживјео, психолошки ефекат, чини ми се, да би могао бити идентичан.., немате кад ни да се љутите, ни да се светите, па чак ни да тугујете, него први осјећај, који вам долази послије шока, јесте да не желите да иједно живо биће, а камоли човјек, доживи такву бол и од кога, а камоли од стране вас самих… Е, да се вратим на оне друге људе, и на питање које су у мени самом несвјесно наметали: одговарао сам себи и правдао сам их мишљу да нису и сами доживјели тај осјећај ‘кидања’ и што су били даље од њега и што им је он био невјероватнији, осјећај шока и жеље за небивалошћу и непоновљивошћу таквог злочина био је слабији, а осјећај мржње и осветољубивости интензивнији. Одговор је ово и на питање пурификације и очишћења. Дакле, није било ни узрока, ни потребе, нити времена за то. Притом потпуно сам свјестан чињенице да овај осјећај не дијелим, бар не са свима онима који су доживјели сличну трагедију. Разлику, вјерујем, прави један сасвим другачији Дух, Онај који дише гдје хоће.

*Популистички дискурс не штеди ни вјерске заједнице, које неријетко осуђује за распиривање национализма. Често се за аргумент узима период социјалистичке Југославије као вријеме благостања у којем су између осталог вјерским заједницама „оправдано“ биле ускраћене слободе. Може ли вјера бити лијек за ригидни национализам?

Нисам за то да вјерске заједнице, па и Црква, у својој институционалној пројави, буду лишене критике, а нарочито не самокритике, међутим, осуда се у поменутом контексту, макар у свом манифесту, начешће није односила на заједничка вјеровања, па ни на дјеловања тих заједница, него на увјерења и дјелања појединаца, која су, и то искључиво ако су окарактерисана као негативна, представљана као увјерења и дјелања означене заједнице. Ипак, и као појединци, а и као заједница(/е) често заборављамо да изостанак управо самокритике оставља простор не само критици, него, у највећој мјери, осуди. Вјера, бар како је ми доживљавамо, може бити и у суштини јесте, лијек и за болест национализма, али само ако је и сама имуна на ту болест. Она може бити противотров, само ако у себи не садржи тај отров.

*Занимљива чињеница из Вашег живота је да учите арапски? Одакле интересовање?

Да. Иако је моје знање арапског језика веома скромно, моја љубав према том језику веома је велика, а надам се да ће у наставку процеса учења те двије ствари доћи у исту раван… Интересовање вјероватно потиче од наклоности ка левантској естетици, у најширем смислу, а онда посебно ка аудитивној естетици људи тог простора, њиховој музици и језику. Савремени Мостар, и у овом смислу, као ријетко који амбијент, понудио је капацитете за моје афинитете.

*Учење арапског језика засигурно је утицало да се нешто боље упознате са исламом, односно исламском традицијом и цивилизацијом. Да ли проналазите неке сличности између хришћанства и ислама, јер се обично акцентирају само разлике?

Могло би се рећи да је то био пут преко једне нарочите естетике, до једне специфичне етике…

Од првог сусрета са тим језиком, арапски нисам доживљавао као искључиво језик ислама, пошто сам га првобитно чуо од правослвних хришћана, као њихов матерњи језик, и то у Београду, када ме је, као што већ поменух, привукла та његова естетика и мелодичност. По повратку у Мостар, постао сам свјеснији једне религијске улоге и важности арапског језика у том смислу. А, онда сам, на трагу прилике да учим арапски од муслимана, користио прилику и за упознавање са исламским учењем. И, будући студент православног богословља, то сада једно својеврсно упоредно богословље чинило ми се све више, не само као вриједно пажње, него и као веома потребно нама свима, сада и овдје… А, ми овдје и сада, у својој површности, склонији смо или некаквом, усудио бих се рећи, југоносталгичарком религијском синкретизму или постјугословенском религијском антагонизму, прије него себесвјесном и друго(г)свјесном суживотном реализму. Е, тако, између оног чувеног „ма, све је то исто“ и оног још чувенијег непризнавања (н)икакве везе, уочио сам, прво, једно дубоко непознавање, које чак и у најбољој намјери, па чак и на навишим хијерархијским нивоима, није дозвољавало да се макне даље од онога најчувенијег: „Бог је један!“… Укратко, уз ово посљедње и најважније, евидентно је дубоко заједничко поштовање према многим конкретним (над)историјским личностима, а моју пажњу у том смислу, највише заокупља паралела у (јудео)хришћанској и исламској есхатологији, која почива на откривењу и учењу о судњем дану, које пак отпочиње са Личношћу Исуса Христа или Исе, чији долазак сви ишчекујемо.

*Kолико учење о другим абрахамовским традицијама помаже да спознамо себе?

С обзиром на то да се велика већина нас декларише као вјерници, а да та наша увјерења почивају и на извјесној заједничкој традицији, учење о себи и другима без сумње помаже. Ако не да спознамо своју ексклузивност, оно бар да уочимо своју декларативност.

*Надовезујући се на претходно питање, можете ли протумачити улогу иконе у православном богослужењу? Да ли је могуће направити успоредбу иконе у цркви и калиграфског исписа у џамији јер обоје славе Бога?

Kалиграфски исписи у џамијама и иконописи или фрескописи у црквама одраз су потпуно супротстављених богословских погледа, са истовјетном умјетничком интенцијом: исказивање поштовања Богу и угодницима Божијим, обраћање мисли на поуке светих списа и указивање на светост одређеног простора… Изображавање ликова на дрвету или зидовима утемељено је на стварању човека од материје, а по Лику Божијем и на откривењу Божије Личности међу људима, а поштовање икона стога је поштовање и поклоњење одређеној личности, која је насликана, а не ономе на чему је та личност насликана. Директно или индиректно, иконопоштовање је тако увијек Богопоклонство, а никада идолопоклонство, што се суштински не разликује од, међу готово свим људима данас распрострањене, појаве да чувамо и чак љубимо фотографије драгих људи, и не помишљајући да, љубећи фотографије, љубимо и поштујемо неки папир, него саме те људе…

Неким промислом, ово посљедње питање и одговор на њега, подсјетили су ме на једну чудесну повезницу, готово неспојивог, повезујући и скоро све што смо до сада поменули: и хришћанство и ислам, џамију и цркву, икону и арапско писмо… Наиме, непосредно прије малтерисања фресака и претварања цркве Богородице Љевишке у Призрену, на Kосову и Метохији, у џамију, у средњем вијеку, неки незнани муслиман, арапским писмом на зиду храма, на рубу једне фреске, исписао је стих познатог персијског пјесника Хафиза Мухамеда Шемсудина, из иранског града Шираза. Kада је, при обнови цркве малтер са фресака отучен, откривена је незнанчева опчињеност овим храмом, изречена поменутим стихом, који гласи: „зеница ока мога, гнијездо је љепоте твоје“.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Како се Бог оваплоћује у нашем животу?

Thu, 16 Jan 2020 16:02:00 +0000

Оваплоћена Реч није апстрактан појам него реалност. Бог тражи прилику да се оваплоти у нашем животу. Он се оваплоћује у нашем животу сваки пут када испуњавамо Његове заповести и вољу, када размишљамо о Њему, када у молитвама разговарамо са Њим и призивамо Га. Он се у нама оваплоћује када нашу душу улажемо у добру, утешну реч, када се удаљавамо од злих дела.

Морамо у себи да ослободимо место за Богооваплоћење, будући да смо испуњени „бесмисленим отпадом”: празним обавезама и бригама, непотребним стварима, сувишним речима, недовршеним пословима. Као што је блажени Августин рекао: „Бог жели да нам нешто пружи, али не може, јер су нам руке пуне, те Он нема где да нам то пружи”. Душа не може да издржи без Бога. Без Њега, она се гуши и мучи се. Тражење алтернативе је неразборито, бесциљно, узалудно и не води ничему. Нико и ништа не може да замени Бога. Неопходно је пружити прилику Богу да се оваплоти у нашој души и животу. Потребно је очистити мисли и срце од „отпада”.

Како то учинити? Постоји неколико начина.

„Чувај безазленост и гледај правичност, јер има останка у човеку мирном” (Пс. 36, 37). А где је мир, тамо је Бог. Треба следовати примеру оних људи који се крећу у том правцу. Међу нама постоје подвижници који се тихо и кротко подвизавају у Име Христово. Такве људе је могуће препознати по њиховом мирном духу, добродушности и унутрашњој лепоти. Да бисмо постали Божји, потребно је да допустимо Богу да уђе у наш живот.

Други услов за оваплоћење Бога у нашим животима јесте – прихватање Његових дарова. Он нам пружа Своју љубав, али ми је одбијамо, даје нам вечност, али ми одустајемо од ње. Увек осећамо дубоко смирење и скрушеност када нас неко несебично воли. Са сигурношћу знамо да љубав није могуће заслужити, купити или постићи силом – љубав примамо као дар, као чудо. То је почетак смирења. „Бог нас воли забадава”, говорио је митрополит Антоније Сурошки. Божја љубав, која нам је дарована, биће почетак Богооваплоћења у нашим животима.

Митрополит бориспољски г. Антоније (Паканич),

управитељ администрације

и организације Украјинске Православне Цркве

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Архимандрит Бенедикт (Јовановић) у интервјуу за Радио "Слово љубве": Народ ће истрајати до краја!

Thu, 16 Jan 2020 16:01:00 +0000

Архимандрит Бенедикт (Јовановић), игуман манастира Светих Архангела на Михољској Превлаци у Митрополији црногорско-приморској, посетио је и благословио данас нашу редакцију.

Звучни запис разговора

У краћем разговору који смо снимили, замолили смо драгог госта да нам каже каква је ситуација "на терену", како се наш народ држи и какав дух влада? Подсетили смо се и дешавања пре неколико месеци око Крстионице код ове древне светиње, која су, како се показује, у ствари била само увертира у касније догађаје у Црној Гори око усвајања безаконог закона. Питали смо и да ли је овакав покрет народа заиста изненађење као што се то могло чути у појединим медијима, да ли је до сада било неких непријатности у манастиру од тренутка ступања на снагу усвојеног Закона и да ли је у ствари цела ситуација својеврсно упозорење и Србима у Србији али и другим Православним народима?

Отац Бенедикт подвлачи да је наша Црква одлучна у томе да се не дозволи ни најмањи вид мешања било какве политике и сличних искушења, те да је важно истрајати у томе. Додаје да су многи људи, који до сада нису били у вери, повучени овим свенародним покретом који су препознали, освестили се и почели да долазе у цркву, те је присуство на свим богослужењима многоструко повећано. Отац Бенедкит примећује да у људима постоји нека Божанска радост која обећава да ћемо се сви, као народ преобразити, знати да смо Божији народ, па ће све остало доћи само по себи.

Извор: Радио Слово љубве

Преподобни Серафим Саровски чудотворац

Thu, 16 Jan 2020 15:54:00 +0000

“Циљ хришћанског живота је Стицање Духа Светога…”. То је суштина учења преподобног Серафима Саровског, једног од најпоштованијих руских светитеља. Био је учитељ духовне радости и исцјелитељ туге и мрзовоље. Говорио је: "Стекни дух мира, и тада ће се хиљаде око тебе спасити". Много година је провео у пустињи где се непрестано подвизавао и молио. Удостојио се дванаест јављања Пресвете Bогородице и виђења Исуса Христа у лику Сина Човечијег. Није био писац, али су остале забељежене многе његове поуке, међу којима су и "Разговори са Мотовиловим".

Архимандрит Jован Крестjанкин: Беседа на дан Преподобног Серафима Саровског

Jeромонах Игнатиjе (Шестаков): Подвиг љубави преподобног Серафима Саровског

Свети Старац је свој монашки живот провео иза зидина и у шуми чувеног манастира у Сарову, на тридесет километара од Дивјејева. Живећи у пустињи, био је духовник монахињама у Дивјејеву, а духовно је руководио и осталом братијом и мирјанима. Подвизавао се изузетно дисциплиновано, водећи непрекидну борбу са страстима. За вријеме испосништва у саровској шуми, провео је 1000 дана и ноћи, клечећи у молитви на великом камену, молећи се за спас Русије.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Архимандрит Сава (Јањић) у интервјуу за "Спутник": Подела Косова значила би нестанак Срба из албанског дела!

Wed, 15 Jan 2020 20:04:56 +0000

Свети пророк Малахија и Свети мученик Гордије

Wed, 15 Jan 2020 19:14:11 +0000

Свети пророк Малахија родио се у Софи, у племену Завулоновом, после повратка Јевреја из ропства Вавилонског. Још из младости водио је живот чист и непорочан. Пророковао је: о доласку Господњем, о Страшном суду, о промени прописа и закона Мојсијева на бољи, и о новој жртви. Његово име Малахија значи анђео. Народ га је назвао анђелом, или што лицем беше необично леп као анђео, или што живљаше анђелски чисто и свето, и друговаше с анђелима.

Често је разговарао с анђелом, који му је тајне Божје открио и будуће ствари му казао. Дешавало се да су и други, који су достојни, чули глас анђелски, али нису могли да виде самог анђела. Свети Малахија је говорио с анђелом лице у лице, као што човек говори са пријатељем својим. Овај свети пророк беше последњи по времену од пророка. Јер после њега не би другога у Израиљу до Јована Крститеља. Преставио се Богу млад, и био сахрањен крај својих предака.

Свети мученик Гордије

Мученик Христов Гордије роди се у Кесарији Кападокијској од хришћанских родитеља, и би одгајен у хришћанској вери. A када одрасте, би изабран за војску, и постаде официр у римској војсци, јер је телесном снагом и душевним јунаштвом превазилазио друге. У то време римски цар Ликиније изли на хришћане отров свога насилништва, и своју богоборну руку подиже на Цркву Христову. На све стране слате су цареве заповести и наредбе да се нико не клања Христу. А ко поступи противно томе, да буде кажњен смрћу. И постављаху свуда камене и дрвене идоле, дела руку људских, да им се сви клањају као вечитоме Богу. А који се не повинују, да се на то приморају мукама. И настаде лом у целом граду Кесарији: отимаху хришћанску имовину, пљачкаху хришћанске домове, тела хришћана на муке стављаху, благочестиве жене по улицама злостављаху, не беше милости према младости, ни поштовања према старости.

Најневинији људи страдаху као злочинци. Тамнице беху тесне. А чувене и богате куће опустеше, док се пустиња испуни изгнаницима, чија једина кривица беше у томе што верују у Христа. Отац предаваше сина на смрт, син гоњаше оца на суд; брат беснијаше на брата; слуга устајаше на господара. Неку језиву ноћ безумља навуче ђаво на душе људске, те један другога не распознаваху као у мраку. А сврх свега тога, безбожне руке молитвене домове разораваху, свете олтаре уништаваху: а не беше ни приноса, ни кандила, ни места за службу Божју; све беше захватила невоља као црни облак. Божји угодници беху прогнани, свештена лица страховаху од свирепог насилништва, а демони ликоваху скрнавећи васељену воњом и крвљу одвратних жртава.

Видећи такву невољу, свети Гордије изабра себи добровољно прогонство: збаци са себе официрске знаке, презре славу овога света, остави богатство, сроднике, пријатеље, слуге, спокојан живот, и све што је светољубивим и сластољубивим људима драго, и отиде у пуста и неприступачна места, желећи радије да живи са зверима него са идолопоклоницима, ревнујући као свети пророк Илија. Јер овај свети пророк, видевши сидонско идолослужење, удаљи се на гору Хорив, и усели се у пећину, тражећи да види Бога, као што и виде уколико Га људске очи могу видети. Тако и Гордије: побеже од градске вреве, пијачне вике, величања велможа; побеже од оних што се тужакају, продају, купују, куну се, лажу, говоре срамне речи; побеже од игара и забава и смехотворства што бивају по градовима. А сам имађаше чист слух, чисте очи, и пре свега срце очишћено које може Бога видети. И удостоји се божанских откривења, и научи се великим тајнама не од људи, него стекавши великог учитеља истине, Духа Светог.

Размишљајући о овоме животу како је ништаван и краткотрајан као сан и сенка, силна га жеђ обузе за вечним животом у оном свету. И као снажан борац, он се глађу, бдењима, молитвама и духовним поукама припреми за борбу. Нарочито пак ишчекиваше дан, у који цео град празнује празник поганог бога Mapса, или боље - демона који воли ратове. А када дође тај дан, сав град изиђе на тркалиште да гледа коњске трке, и са високих места посматраху сви. He остаде тада у граду ни Јеврејин, ни Јелин, па чак и многи хришћани, који немарно живе и не склањају се од сујетних скупова, беху тамо да посматрају брзину коња и вештину јахача. Toг дана и робови беху слободни од рада, те се и они слегоше тамо. А и ђаци беху дотрчали тамо. И жене блудне и развратне беху такође тамо. Уопште, гледалиште беше препуно људи, који су ревносно посматрали коњске трке.

Тада храбри и велики душом Гордије сиђе с планине и дође на тркалиште. He зачуди се народу, нити помисли у колико се непријатељских руку сам предаје. Као густо камење или дрвеће људи су седели на гледалишту. Без имало страха у ерцу и плашње у души, Гордије утрча и стаде усред гледалишта, испуњујући реч Светога Писма: Праведник је као лав без страха (Прич. Сол. 28, 1). И не само то, него стојећи потпуно слободно усред гледалишта, изговори громко речи пророка Исаије које свети апостол наводи: Нађоше ме који ме не траже; и јавих се онима који за ме не питају (Рм. 10, 20 Ис. 65, 1). Овим речима јасно показа да није силом доведен, него добровољно предаје себе на мученички подвиг. У томе се угледа на Господа Христа, који сам предаде себе у руке Јеврејима када су га у ноћном мраку тражили. И одмах свети Гордије сврати на себе све погледе. Био је страшан по изгледу: због дугог боравка по горама коса му је била пуна праха, имао је дугачку браду, у бедној одећи, телом потпуно сув, одевен у врећу, са штапом у руци. Све је то изазивало страх код оних који су га гледали. А усто је и нека божанска благост обасјавала његово лице.

А када се сазнаде ко је, настаде силна граја: хришћани су од радости пљескали, а незнабошци су довикивали судији да нареди да га убију. Викало се и грајало на све стране; нико не гледаше на коње, нико не обраћаше пажњу на јахаче, узалуд су колеснице проламале ваздух. Сваки је хтео да гледа само Гордија, да слуша само шта он говори. Граја испуњаваше цело гледалиште као хука силног ветра, од које се није чуло трчање коња. Онда проповедник даде знак народу да ућути. И умукоше трубе, ућуташе свирале, престаде музика. Једино се свети Гордије и видео и чуо.

А ту на гледалишту беше и кнез који је руководио тркама и делио награде тркачима. К њему доведоше светитеља, и он га упита ко је и откуда је, каква је рода и где му је постојбина. Светитељ му исприча све о себи, какав је чин имао, зашто га је одбацио, отишао у пустињу, и ради чега се вратио. Вратио сам се, рече, да јавно покажем како твоја наређења не сматрам низашта, а исповедам Христа Исуса, наду моју и заштиту моју. И пошто сам чуо да си ти веома опак човек, изабрао сам нарочито овај дан и згодно време да остварим своју намеру и испуним свој завет.

При овим речима гнев се кнежев као огањ запали, и он сав бес што беше у њему искали на светог Гордија: Доведите ми, рече, мучитеље. Где су бичеви? где оловне кугле? где точкови? Нека буде растегнут на њима, и нека се издроби тело његово! Нека буде обешен на дрвету! Нека се за мучење донесу смртоносне справе! Нека буде бачен зверовима! Нека буде посечен мачем! Нека буде вргнут у провалију! Али, све је то ипак мало за гадног човека, који треба да погине не од једне него од многих смрти.

А Гордије свети рече: Заиста бих нанео себи велику штету, када не бих желео да разним смртима умрем за Христа.

Ове речи још више разјарише кнеза, и он својој природној љутини додаде још врло велику јарост, и беше све беснији и беснији, уколико свети мученик Гордије показиваше у мукама све веће и веће јунаштво. Никакве муке, никаква смртоносна оружја и оруђа не могаху га одвратити од намере, него подижући очи к небу он певаше псаламске стихове: Господ ми је помоћник, и не бојим се; шта ће ми учинити човек? (Пс. 117, 6). И опет: Нећу се бојати зла, јер си Ти са мном (Пс. 22, 4). И друге сличне речи, које је из Божанских Књига научио, говораше, побуђујући себе на јунаштво и трпљење. Толико беше неустрашив, да сам на себе призиваше муке. "Зашто оклевате? говораше он. Зашто стојите? Хајде, стружите тело моје и на парчад га издробите! Мучите ме како хоћете! He лишавајте ме добре наде: јер уколико ме свирепије будете мучили, утолико ћу већу награду примити од Господа мог. Муке овога живота донеће вечно весеље, и ми ћемо, место рана које задајете телу нашем, обући светле хаљине при општем васкрсењу; место бешчешћа - венци ће нам процветати; место осуде са злочинцима - живећемо с анђелима. Ваше претње су семе које сејете по мени, да бих, када поново дођем, с радошћу однео снопове своје (Пс. 125, 6)".

И пошто не могаде кнез да бесом својим и мучењем одврати светог Гордија од вере, настаде, лукав, да га ласкавим речима преласти. Јер је ђаво навикао да плашљиве застрашује, а јуначке ласком омекуши и раслаби. Велике даре нуђаше мучитељ светоме, и још му веће од цара обећаваше. Цар ће ти дати, рече, најистакнутије место у војсци, много имања, богатства, славу, и све што хоћеш. А светитељ, чувши његова обећања, насмеја се његовом безумљу, говорећи: Зар ми можеш дати ишта што би било боље од царства небеског?

Тада незнабожни кнез потрже и гњев и мач, и нареди џелату да приђе, и издаде му заповест и руком и поганим језиком да посече светог Гордија. И пошто је светитељ имао бити посечен пред толиким светом, опколише га познаници са свих страна: грљаху га и последњи му целив даваху, и плачући мољаху га да се не предаје добровољно на смрт, да не уништава цвет свога живота, и да не напушта ово слатко сунце. И саветоваху да се само устима одрекне Христа. И говораху му: Једном речју избави себе од смрти, одрекавши се Христа језиком, а срцем веруј у Њега како хоћеш, јер Бог неће послушати језик него оно што ум говори. Урадиш ли тако, ти ћеш и гњев судије укротити, и Бога према себи умилостивити. - А он стајаше као непоколебљива стена усред мора, коју са свих страна запљускују и ударају морски таласи. И као што дом мудрога човека, сазидан на камену, не могу оборити ни силни ветрови, ни велике кише, ни набујале реке, тако овај јуначни муж стајаше непоколебљив у вери. И видећи својим духовним очима где ђаво облеће његове познанике, и једнога потстиче на сузе, другога на преклињање и давање некорисног савета, упути онима што плачу, реч Господњу: He плачите за мном (Лк. 23, 28), него плачите за непријатељима Божјим, који гоне хришћане. Плачите, кажем, за њима, који нама огањ спремају, а себи пакао зажарују, и гнев за Дан гнева сабирају. Престаните да ми срце цепате, јер сам ја готов не само једанпут него много пута за име Господа нашег Исуса Христа умрети. - А онима који му саветоваху да се језиком одрекне Христа, овако одговори: Језик, који благодаћу Христовом имам, не могу покренути да се одрекне Творца свога, јер се срцем верује за правду, а устима се исповеда за спасење (Рм. 10, 11). Како ћу се одрећи Господа мог, кога од детињства обожавам, и васпитан сам у светој вери? Неће ли уздрхтати небо горе, ако се одрекнем Бога? Неће ли светила небеска сакрити светлост своју од мене? А земља, да ли ће ме поднети, и зар ме неће прогутати жива? He варајте се, Бог се не да ружити, и по устима ће нам нашим судити: по нашим ће нас речима оправдати, и по нашим речима осудити. Нисте ли чули страшну претњу Господњу: Ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт.10, 33). Зашто ми саветујете да се одрекнем Бога мог? да ли да живот свој продужим? или да смрт за извесно време избегнем? или да неколико дана животу свом додам? Онда ћу лишити себе вечног, бесконачног живота. Или да избегнем телесне муке? Онда нећу угледати добра Праведника тамо где нема мука. Очигледно је безумље: краткотрајним животом купити себи вечне муке и пропасти с душом. Но и вама саветујем: помишљате ли зло, онда се научите благоразумности и истини, и одбацивши лаж, говорите истину; реците да је Господ Исус Христос на славу Бога Оца. Јер ће овај глас испустити језик, када се у име Исусово поклони свако колено оних који су на небу и на земљи и у преисподњи (Флб. 2, 11, 10).

Рекавши то, свети Гордије се прекрсти и неустрашиве душе пође на посечење. И не измени се у лицу. И стаде на место посечења, као да нема џелата за собом, него као да анђеле види пред собом и жели да им у руке преда душу своју. И би посечен, 320 године. И доби блажени живот, као Лазар однесен у брујању радости на место вечнога покоја, где примајући награду за свој подвиг, са анђелима слави вечито Подвигоположника, за кога пострада.

Светом мученику Гордију написао је похвално слово Св. Василије Велики као архиепископ Кесарије Кападокијске, где се родио и пострадао свети Гордије.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Jeромонах Игнатиjе (Шестаков): Подвиг љубави преподобног Серафима Саровског

Tue, 14 Jan 2020 19:36:01 +0000

Свако од нас улаже много напора у изучавање закона Божијег. Посебно људи који тек улазе у Цркву и омладина која иде у школу. Њихов ум има способности за учење, и они теже ка томе да сазнају што више из веронауке, из богослужења, из догмата Цркве и из њене историје.

И ми, нахранивши се знањима, почињемо да учимо ближње, људе из околине, и то је природно. Међутим, често запажамо да то не доноси никакав добар плод, да оне исправне и наизглед лепе речи које говоримо немају одјека у срцу ближњег, а то су речи из Закона Божијег. Зашто се то дешава? Зато што често заборављамо, поучавајући се у Закону Божијем и сакупљајући ова знања која су нам, наравно, потребна, да, пре свега – ако живимо духом, по духу треба и да поступамо. Данас нам о томе говори Апостол (Гал 5, 25). Уколико живимо духом, по духу треба и да поступамо.

Спомен на светог којег данас прослављамо у овом храму, на преподобног Серафима Саровског, у том смислу нас заиста буди и отрежњује. Овај човек, који се подвизавао у пустињи и који је разапео своје тело „са страстима и похотама“ (Гал 5, 24) стекао је миран дух, стекао је Светог Духа, и био онакав као што Црква пева: „Многима си био пут ка спасењу.“

Он није завршио ни духовну академију, ни неки богословски институт. Наравно, то нипошто не треба да вређа људе који су их завршили, или да их заустави на овом путу. Међутим, главно је да сви треба стално да имају на уму да стицање Духа Светог, путем разапињања нашег тела „са страстима и похотама“, затим смирење, милосрђе и миран дух – оно без чега ће сва наша знања бити прапорац који звечи, како каже апостол Павле (1 Кор 13, 1). Произносићемо бесмислене звуке, а дух наших речи биће мртав. Данас нам апостол говори такве речи, да вероватно ниједну од њих не би требало да пропустимо тек тако. Веома бих желео да све ово узмем, одштампам великим словима, исечем и окачим на зид, и да сваки дан читам.

А плод Духа јесте – пише апостол Павле – љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал 5, 22-23). На основу ових речи треба да оцењујемо своје стање. Имамо ли дух љубави, мира, дуготрпљења, доброте, уздржања, као што је имао преподобни Серафим Саровски? Или ћемо, напротив, бити сујетни, љутити се једни на друге и завидети једни другима? Подвиг преподобног Серафима је наизглед био тако једноставан и прост, а опет тако тежак и неразумљив за наше савременике. Он је дуго времена тражио Христа, али не међу људима, не међу ученим и славним главама, већ у шуми, у молитвама, искушењима и страдањима. И тамо, у пустињи, овај испразни свет га је нападао. Сећамо се како су дошли разбојници који су тражили богатство, како су га претукли, али је он био толико смирен, да чак ни разбојнике који су га унаказили није хтео да осуди, није им желео зло.

Ето, такав изванредан пример имамо. Пример заиста смиреног човека, једноставног, а истовремено мудрог, мудријег од многих богослова, философа и познавалаца овог света. Код преподобног Серафима долазило је веома много људи, као што и данас долазе у Цркву код свештених лица, и сви су они доносили свој бол, своје бреме, своју патњу, и он никога од њих није одбијао. Са свима онима који су долазили делио је љубав коју је стекао у својим подвизима.

Носите бремена једни других и тако испуњавајте Христов закон (Гал 6, 2). Ове речи за њега нису биле просто нека поука, већ читав живот.

Топлина коју Серафим сваком од нас дарује данас, овај миран дух и блаженство у Духу Светом, нека буду са свима нама.

Амин.

Извор: Православие.ру

СРЕЋНО И БОГОМ БЛАГОСЛОВЕНО НОВО ЛЕТО ДОБРОТЕ ГОСПОДЊЕ!

Mon, 13 Jan 2020 23:11:46 +0000

СВИМ ПОСЕТИОЦИМА НАШЕГ ПОРТАЛА ЖЕЛИМО СРЕЋНО И БОГОМ БЛАГОСЛОВЕНО НОВО ЛЕТО ДОБРОТЕ ГОСПОДЊЕ!

„Владару, Господе Боже наш, Изворе живота и бесмрћа, Створитељу целокупне твари видљиве и невидљиве, ти си времена и године ставио под своју власт и премудрим и сведобрим промислом управљаш над свим. Благодаримо ти за доброте твоје које си излио на нас у минуло време живота нашег. Молимо те, свемилосрдни Господе, добротом твојом благослови годину која настаје. Сачувај љубљене слуге твоје, благоверне и христољубиве хришћане православне, умножи дане живота њиховог у ненарушивом здрављу и даруј им успех у свим врлинама. Подари одозго и свим људима твојим добра твоја, здравље и спасење и у свему добар напредак. Цркву твоју свету, овај град и све градове и земље избави од сваке љуте напасти и даруј им мир и спокојство да би свагда приносили благодарност теби, беспочетном Оцу, са јединородним твојим Сином, свесветим и животворним твојим Духом, у једном бићу слављеном Богу, и прослављали Пресвето Име твоје.”

[Закључна молитва из Молепствија за ново лето Господње]

Јеромонах Макарије Савински: Истинска слобода је волети друге!

Mon, 13 Jan 2020 20:11:00 +0000

Са јеромонахом Макријем Игуманом манастира Савина разговарали смо о празнику Нова година по Јулијанском календару (православна, српска) који славимо 14. јануара, о литијама уопште али и литијама које се одржавају у Црној Гори у знак протеста против диксриминаторског закона о слободи вјероисповијести и увјерења, а отац Макарије се сјетио и лика свог претходника Игумана Савинског блаженог спомена Архимандрита Јустина (Тасића) од чијег се упокојења 11. јануара навршило 15. година.

Звучни запис разговора

Извор: Радио Светигора