Живе речи утехе: Живе речи утехе

Отац Гојко Перовић у емисији "Људи смо" на Радио-телевизији Војводине: Молитва је срж црквено-народних протеста у Црној Гори!

Tue, 25 Feb 2020 13:18:00 +0000

Гост аутора и водитеља емисије "Људи смо" г. Милоша В. Рајковића, на Радио-телевизији Војводине био је протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије светог Петра Цетињског.

Видео запис емисије

У првом делу емисије отац Гојко је говорио о Богословији светог Петра Цетињског на чијем се челу налази. "Ово је, у сваком смислу, несвакидашња школа. У јеку нововјековног европског дистанцирања од Цркве и религије, у периоду кад су наука и просвећеност дефинисани као нешто супротстављено вјери, у другој половини 19. вијека, књаз Никола оснива прву средњу школу у својој држави – баш као богословију! Касније је та школа постојала и као богословско-учитељска школа, а из њеног дјеловања и кадровског потенцијала изродила се и Цетињска гимназија. Можемо слободно рећи да је ова школа настала из потребе и настојања Двора Петровића да Црна Гора има сопствено високо школство, па многи Цетињску богословију сматрају претечом савременог Универзитета у Подгорици", истакао је ректор Цетињске богословије.

У даљем току емисије парох цетињски се осврнуо на недавно одражно предавање у Матици српској у Новом Саду, на вече које ће златним словима бити записано у историји ове знамените установе.

У наведеној емисији речи је било и о пастирском раду оца Гојка, као и о болним питањима великих искушења са којима је суочена Црква Божија у Црној Гори.

Вашој пажњи топло препоручујемо ову емисију.

Протонамесник Ђорђе Стојисављевић: Молитва – разговор са Богом

Mon, 24 Feb 2020 21:15:28 +0000

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, протонамесник Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник, одржао је предавање 23. фебруара 2020. године, у дворани Фудбалског клуба на Ченеју. Отац Ђорђе је говорио на тему „Молитва – разговор са Богомˮ.

Звучни запис предавања

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Ђакон Бошко Савић: Својим животом треба да сведочимо Христа!

Mon, 24 Feb 2020 21:14:39 +0000

Ђакон Бошко Савић, професор Богословије Светога Саве у Београду и ђакон храма Светог Вазнесења Господњег у центру Београда, говорио је данас на тему великих зимских или фебруарских задушница и месопусној недељи.

Звучни запис емисије

Чули смо тумачење прочитане посланице Коринћанима св. Апостола Павла и питали како у данашње време созерцавамо његове речи. Чућемо зашто је Страшни суд "страшан" и зашто Христос први пут није дошао као судија, него потпуно другачији? "Господ је дошао да страда за свакога од нас, а не за неког одређеног појединца", подсећа ђакон Бошко, који је говорио о милосрђу и неопходном миру који свако од нас на првом месту треба да стекне.

Извор: Радио Слово љубве

Ђакон Бранко Бандобрански: Припремне недеље за Часни пост

Mon, 24 Feb 2020 21:13:42 +0000

Ђакон Бранко Бандобрански одржао је предавање у недељу, 23. фебруара 2020. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, на тему „Припремне недеље за Часни пост”.

Звучни запис предавања

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Митрополит Амфилохије гост емисије "У средишту пажње": Црквено и државно

Mon, 24 Feb 2020 20:47:27 +0000

Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије био је гост емисије "У средишту пажње" на Радио-Београду1.

Звучни запис емисије

„До сад није било владара да каже да оно што је црквено постаје државно, нити је данас у Европи ико написао закон сличан овом". Тако свакога дана, већ два месеца упозорава Митрополија црногорско-приморска на спорни Закон о слободи вероисповести. Дијалог са Владом Црне Горе је кренуо, али и застао. Чека се састанак на експертском нивоу. У међувремену, мирне и достојанствене литије широм Црне Горе иду својим током... Разговор водила Наташа Аћимовић.

Извор: РТС

Интервју протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића за "Новости": Црна Гора више никад неће бити иста!

Mon, 24 Feb 2020 09:17:58 +0000

Протопрезвитер-ставрофор, ректор Цетињске богословије, поручује да људи бране и претке и сами себе и своје потомке.

Матица српска, пантеон српског памћења и кошница наше културе, памти све у име свих нас још од 1826, када су је Срби основали у Пешти, а убрзо преселили у Нови Сад, али не сећа се да је у њеном новосадском здању иједан говорник окупио толико мноштво људи као у четвртак вече отац Гојко Перовић, протојереј-ставрофор, ректор Цетињске богословије и један од предводника протестних литија у Црној Гори. Литије су и биле тема овог сусрета. Српска Атина и Српска Спарта у Матици српској поново су дисале као целина.

- У недељу ћу предводити литију у Сремској Каменици и ако ме моји у Црној Гори буду питали зашто баш тамо, подсетићу их да сви они када их срце заболи иду у Каменицу. А ово што се догађа у Црној Гори, ту се баш о срцу и ради - поручио је Перовић у интервјуу "Новостима".

* Постоји ли једна реч у коју би стало ово што се догађа у Црној Гори?

- Саборност је та реч. Нема цркве без народа. Могли смо раније да им шаљемо специјалне позивнице, могли смо и паре да им нудимо, али оволико људи не бисмо никада окупили. Народ у Црној Гори осећа саборност. У литијама у Херцег Новом, где сам одрастао, срећем ових дана људе које знам од малих ногу. Сви они, без обзира на различите професије, стоје у храмовима и певају духовне песме. Тако складан скуп за две деценије, колико сам свештеник у Црној Гори, нисам могао ни да замислим. И не само у Херцег Новом, него у скоро сваком црногорском граду. Ја вам тврдим да ово није више она Црна Гора од пре два месеца. Неће више никада бити иста. Ово је духовна револуција у људима који спознају да су слободни и довољно храбри да је бране стрпљиво, истрајно и аргументовано.

* Чини се да литије делују лековито не само против спорног закона, него и неких "бољки" из политичке прошлости. Комунизма, на пример?

- Да. Људи су изашли поводом закона, а јуче сам од једног пријатеља чуо да су људи изашли да проговоре и о неким неправдама још од 1948. године. Чини ми се да то није претерано.

* Рекли сте током једног обраћања учесницима литије да се не памти оваква зима без снега, те да се Васкрс ушуњао у Црну Гору у време Божића... Хоће ли протести спојити Божић и Васкрс?

- Ово је први час демократије на Балкану, раван античким полисима када су људи шетали улицама и расправљали о филозофско--политичким питањима. Е, сада имате то у Црној Гори. Људи бране и претке и сами себе и своје потомке. Свесни су да су постали део великог историјског догађаја и да имају равноправно учешће у том догађају, да нису маргинализовани. Тема јесте политичка, везана је за закон, али је начин протеста духован, као на светој литургији. Сви певају, читају молитве. Последице оваквог протеста су далекосежније и од самог закона. Имамо људе који се више не боје шта ће рећи председник месне заједнице или директор на послу. Ослободили су се.

* Шта би, после иронисања о "шетњама добрим за здравље" и замрачења медија, могао да буде следећи потез актуелне црногорске власти?

- Њихов корак могао би да буде да се уразуме у правцу постизања неког решења. Не само због људи који протестују, него и зато што добијамо и неке упуте из међународне заједнице. Комесар ЕУ је, пре петнаестак дана у Црној Гори, на веома јасан начин скренуо пажњу да са овим Законом о слободи вероисповести није све у реду, да би требало да се прича и да су очи Европе упрте у Црну Гору. И из Савета Европе имамо констатацију да им није баш најјасније шта је власт хтела овим законом. Дакле, имамо ту интонацију Европе и све више грађана Црне Горе који су на улицама и који мирно и достојанствено протестују.

* Стрепите ли да би власт могла да изазове намеран инцидент како би све кренуло другим, нежељеним правцем?

- Свако здраворазуман мисли и о томе. Постоји та могућност када видите једносмерност представника власти који дозвољавају све само не да се прича о промени закона, што јесте захтев трећине бирачког тела у Црној Гори. Таква власт, без слуха за приговор и осећаја да прими критику, спремна је на све.Истовремено, гледајући пулс људи који учествују, ја се све мање тога плашим. Можда може неко да покуша, али дух који влада на протестима је такав да је инцидент непримењив. Не могу да пророкујем шта ће тачно бити, али дух протеста је такав да се јасно види ко није у духу литије.

* Провејавају запажања да се у Црној Гори, у време литија, почео чешће употребљавати термин "Православна црква", него "Српска православна црква". Има ли места за такву бојазан?

- Нема места тој теми. Српска православна црква је званично име наше цркве и оно се не скрива ни у саопштењима Епископског савета СПЦ. На литијама се носе обележја СПЦ, а наша мисионарска потреба је да нашом терминологијом идемо мало даље од административног имена наше цркве, јер су учесници наших литија подједнако православни верници и Срби и они који се не осећају Србима. Наша потреба јесте да нагласимо да то јесте СПЦ, али да она, као таква, јесте црква свих православних верника у Црној Гори. Желимо да нагласимо да је право име СПЦ, као и руске, грчке, бугарске, у ствари православна црква, црква која окупља све и не дели никога по нацији. Али, име, статус и устројство СПЦ нити ко доводи у питање, нити коме пада на памет да то ради. Наша мисионарска потреба је да у изразу, беседи и комуникацији са присутнима нагласимо васељенски, универзални значај наше СПЦ.

* Не прија вам што вас таблоидни медији у безмало рок маниру проглашавају "звездом литија"?

- Кад се подигне талас, на врху избије пена, бела као грива. А шта с њом бива? Када се талас повуче, пена прва нестаје. Никаква кап воде не треба да помисли да је она неки фактор у овом таласу. То би било ружно и помислити и говорити. Овај народ у Црној Гори демонстрирао је прву истину наше вере, а то је да је она ствар саборности, једна моба, заједнички "посао" у којем се добро зна и ко га води и кад почиње.

* Јесте ли чули песму реп групе "Београдски синдикат" посвећену литијама?

- Јесам, предивна песма! Погодила је у центар, у дух и суштину ових протеста.

Извор: Новости

Свети Великомученик Георгије (Ђорђе) Кратовац

Sun, 23 Feb 2020 23:24:25 +0000

Ђорђе родио се у српском граду Кратову, на десет сати хода од Штипа. Родитељи његови Димитрије и Сара беху људи благочестиви. Када Ђорђу би шест година родитељи га дадоше да се учи књизи; и он се учаше са великим успехом. Затим Ђорђе изучи кујунџиски занат; но отац му умре, и он рано остаде сироче. Диван лицем и веома стасит, Ђорђе се бојаше да остане у родном месту, да га не би силом узели на двор султанов, што се тада често догађало. Са тог разлога он отпутова у град Софију. Настанивши се ту у дому просвећеног и побожног свештеника Петра, он усаврши своја знања о вери и утврди се у љубави ка хришћанској побожности. Убрзо Ђорђе паде у очи својим одличним особинама. Мухамеданцима се прохте да овако узорног младића привуку к себи. Они изабраше између својих учених људи, улема, једног умешног човека да води разговор са Ђорђем.

Овај лукави законик дође код Борђа тобож да наручи неки рад. Објаснивши Ђорђу шта да му изради од донетог сребра за добру плату, мухамедански учитељ похвали мајсторову вештину и његову даровитост. Затим му говораше: ''Када би ти, младићу, примио нашу веру, оженио би се ћерком градског аге, и тебе би обасипали поштовањем, те би постао први човек у граду". Ђорђе му захвали на томе, и упита га: ''А је ли слава земаљска трајна?" Законик одговори: ''Разуме се, све земаљско није трајно, али Мухамед је обећао рајска уживања онима који испуњују његове заповести".

''А у чему се састоје заповести?" упита Борђе. - У доброј вери и чистоти телесној; а чистота захтева умивања и молитве, одговори законик. - Но ако човек, упита Борђе, живи блудно и ненасито се предаје задовољствима тела и стомака, да ли ће га примити у рај?

Мухамедов следбеник би приморан да призна, да ће човек без исправљсња срца допасти не у рај него у муку. ''Ипак се, настави Ђорђе, ваши властодржци, судије начелници предају нечистим делима и умиру не мислећи на одрицање од прљавог живота. Не подлежу ли они, према самим твојим речима, вечном мучењу?" - Бог прашта грехе ради милостиње, говораше законик. Погледај само, колико наши султани и паше подижу џамија, мостова, чесама, гостопримних домова! - Жртва нечистог срца није угодна Богу, рече Ђорђе. Каква су велелепна здања подигнута од незнабожачких царева! Каква гласовита дела учињена! Нећеш ваљда рећи, да су ти незнабожци у рају? Ето у нас при искупљењу жртвом Сина Божјег, при благодати Светога Духа, колико је царева, свештеника, мирјана, војника у броју светих, и они точе исцељење онима који им прибегавају с побожним поштовањем! Ако не верујеш: хајдмо, ја ћу ти у овом граду показати нашег краља Милутина, који досад почива као да спава и мошти његове миришу. Потпуно је јасно, да су ти људи угодни Богу и њихова се вера потврђује Богом који им даје чудотворну силу. И како ти хоћеш да се ја одрекнем вере која приводи Богу и вечноме царству? Ја сам уверен да ти сам увиђаш све то, али те саблазни света одвлаче за собом, далеко од свете истине. Зар није тако?

Законик умуче и оде, али му у души навре злоба. Он је осећао да је млади човек, за кога се надао да ће га лако придобити, збунио њега, чувеног законика. Он је видео да је такав заштитник хришћанства у стању не само да одврати од примања мухамеданства оне који су готови на то, него да и стотине обрати од Мухамеда Христу. О своме разговору са Ђорђем он обавести своју сабраћу, и додаде: ''Ако се не обрачунамо с њим, зло по веру нашу". Затим законик оде кадији са доставом, да Ђорђе хули Мухамедову веру и да за све султане вели да су осуђени на вечне муке. Па додаде: ''Ако Борђе буде остављен као хришћанин, вера његова шириће се на рачун наше; то је опасан човек".

Судија нареди да му Ђорђа доведу, али не силом; наложи да му кажу како он, судија, жели да му учини неке наруџбине. Ђорђе разумеде рашта га зову, али не хте избећи да сведочи о истини Христовој. Када Ђорђе ступи пред кадију, кадија би поражен његовом стаситошћу. Пошто учини неке наруџбине, кадија рече и то, да Мухамедова рајска блаженства вреде да човек буде мухамеданац. Ђорђе увиде да га нису позвали због наруџбина; и тајно се помоли Господу Исусу да му подари светлост и силу. Затим смело упита, чиме они могу доказати да Мухамед и ревносни поштоваоци Корана уживају блаженство. Кадија одговори: Нису ли нам се покорила царства земаљска? Не плаћају ли нам народи данак? Када нас Бог не би љубио, Он не би узвисио царство наше. Ђорђе на то рече: И пре Мухамеда покоравали су царства мачем. Значи ли то, да су сви ти победиоци, иако незнабошци, по вољи Господу? Земаљска срећа није мера за вечност; а чешће говори: ти си примио добра у овом животу, тамо је теби други удес. - Законодавац наш Мухамед, рече судија, разговарао је са Богом, и од Њега примио закон. - Мухамед ничим није доказао, примети Борђе, да је био у вези са Богом: ни чудесима, ни пророштвима. Знате и ви, када је Мојсије примао закон од Бога, Синајска Гора се тресла од громова и муња; ту је сав народ видео и схватио да ће Мојсије, Божји посланик, предати народу не своја измишљања. А шта ви слично налазите у Мухамедовом животу? Он је говорио о себи разне ствари. Но је ли то довољно да се има поверење у њега? А какав је закон његов? Он је предао лаку веру, врло пријатну људским страстима. Она се допада не светом садржином, него тиме што пушта на вољу животињским наклоностима. Забога, може ли се при здравом уму веровати да је таква гадост послана с неба?

Слушајући неодољива изобличења Ђорђева, мухамеданци беху ван себе од беса и заграјаше: ''Умртвити безбожника! он срамоти веру нашу". Судија нареди да Ђорђа вежу и одведу у тамницу.

Свештеник моли стражаре да му предаду Ђорђа на јемство. - Ако га волиш, одговорише стражари, убеди га да прими мухамеданство, па ће онда бити слободан. - Свештеник се обрати старешини тамнице, и овај из љубави према свештенику пусти Ђорђа на неко време. Када Ђорђе дође у свештеников дом и они остадоше сами, свештеник загрли исповедника и целивајући га говораше: Ђорђе, ти си сада прославио Господа, као првомученик Стефан. Буди чврст и убудуће! Мученици се славе у васељени; а каква их тек слава очекује на Последњем Суду! - Исповедник одговори: Бојим се да нећу издржати огањ. - А ти помисли рече на то свештеник, да је огањ у паклу страшнији. И шта значи привремено страдање пред вечношћу? Сав наш земаљски живот пред вечношћу је тренутак. - Ђорђе замоли свештеника да се постара да га откупи, ако је могуће. Притом додаде: ''Желео бих да се још потрудим на земљи за Господа". Свештеник обећа да ће учинити све што може, па отпусти Ђорђа.

Сутрадан писмени Турци претњама и грдњом примораваху Борђа да, се одрекне Христа. Исповедник остаде непоколебљив. Онда га окованог метнуше у тамницу. Свештеник је тајно ишао к судији и обећао му велике новце да ослободи Ђорђа.

После недељу дана исповедник би понова изведен на суд. Судија, указујући на свог сина, говораше да ће и Ђорђа исто онако волети као што воли сина, и да ће га упоредо са сином учинити својим наследником, ако Ђорђе испуни познату жељу његову. Исповедник одговори: Ако ме тако волиш, онда ме остави да будем хришћанин; иначе, мени нису потребни ни богатство ни слава. - Не захтевам од тебе, рече судија на то, да се одрекнеш Христа. И ја ценим Христа, као пророка, који ће судити људима; но још ценимо ми Мухамеда, пошто му је Бог предао кључеве од раја. - Нека је хвала Богу, говораше Ђорђе, што признајеш да је Христос Божји посланик који има да суди васељени. Али Мухамед није ничим доказао да је он посланик Божји. Пророци нису претсказивали о њему. Чулни рај његов, је ли рај ? То је срамоћење људскога разума. Коран пао Мухамеду с неба? Где су докази за то? Басне, којих је пун Коран, показују да није паметно поверавати себе Корану.

Мухамеданци шкргутаху зубима, и судија их једва задржа да не учине насиље. ''Спалити га! - викаху они-, јер он наружи Мухамеда, султана и све правоверне". Судија, обраћајући се Ђорђу, рече: Правдај себе! Чујеш за шта те оптужују. - Исповедник одговори: да он није хулио створења Божја, него је само изразио истину о томе шта треба да очекују људи, слични незнабошцима; и да је готов умрети за истину. Је ли то хула? упита судија присутне. Они одговорише: Ми смо раније чули његове хуле; ако га пустиш, ми ћемо се жалити султану. - Судија, обраћајући се народу, рече: Нека грех буде на душама вашим; чините што желите!

Разјарени, они полетеше на исповедника: једни га пљуваху и грђаху, други га бијаху и гураху. Биров повика: Правоверни, доносите дрва, да се спали хулитељ закона нашег!

Када мученик пролажаше поред цркве свете Софије, све-штеник Петар му приступи и рече: Нећеш дуго трпети, Ђорђе; потрпи! Ђорђе одговори: Помоли се, оче, да ме Господ укрепи.- Стражари отераше свештеника. Пошто у свештеника беше један човек који, иако је носио турско одело, вољаше хришћанску веру, само је из страха не исповедаше, то свештеник наложи овоме човеку да иде за исповедником и мотри све што се буде догађало. У то исто време свештеник моли јереје и све хришћане да се моле за исповедника Христовог. И сви се мољаху: Господе, укрепи га!

На тргу би направљена велика ломача. Још једном покушаше да ласкама и претњама принуде Ђорђа да се одрекне Христа. ''Ја сам већ не јаданпут изјавио, да се нећу одрећи вере своје", одговори исповедник. Тада му свукоше одело и оставише га само у кошуљи. Онда запалише ломачу и гурнуше Ђорђа у огањ. А када му се исплича, подмехури тело, они га извукоше и питаху га: Како ти је? Није ли врућина? - Верујте, не осећам, одговори светитељ; а за вас несрећне готов је вечни огањ. - Бесни од гнева, они га понова бацише на ломачу. Лице мучениково беше окренуто истоку. Када прегореше конопци којима му руке беху свезане, он осени себе крсним знаком и громко рече: ''Господе Исусе Христе, у руке Твоје предајем дух свој!"

Један од присутних дохвати цепаницу и удари њоме мученика по глави, и он испусти дух. Одмах затим, иако је сијало сунце, појави се на небу облак и пљусну киша. Хришћани прославише Бога и молише управу да им да тело мучениково. - Не надајте се, заграјаше Турци, цело ћемо га сажећи и у прах развејати. - И злобни, они набацаше на ломачу животиње, да се не би могли распознати опаљени остаци. Но све изгоре сем мученикова тела. - Свештеник се нада да се докопа тела, говораху фанатици; али ми ћемо га спалити до сутра. Ако не, бацићемо га у помијару.

Хришћани онда нађоше да је боље да се разиђу. Ноћу пак један од њих узе мучениково тело и однесе дому свом; одатле би пренесено у саборни храм светог Георгија. Сутрадан свештеник Петар пријави се судији и изјави: Јутрос рано дођох у цркву и нађох тамо Ђорђево тело; је ли дозвољено да га сахранимо? - Судија признаде: Ђорђе је светац; они који су га чували кажу да, иако су дометали много дрва, тело није горело. - И судија даде дозволу да се покојник сахрани. Свети мученик пострада у недељу месопусну, 11. фебруара 1515. године, за време цара Селима.

Када пострада мученик имађаше осамнаест година. Растом беше висок и танак, обрва високих и густих, носа мало повијеног наниже; прсти му беху дуги и танки; по нарави беше смирен и простосрдачан; никада се није смејао напразно, и из његових уста није излазила празна реч; ничим се није хвалио и никоме није завидео.

Служба светом мученику Ђорђу налази се у Минеју под 26. мајем. То је дан преноса његових св. моштију. ''Еснаф златарски у Софији, поштујући успомену св. Ђорђа, установио је у оно време (тојест одмах после његовог мучеништва), да празнује 11. фебруар, као еснафски празник, и изабрао је светог Ђорђа Новог за свог еснафског патрона. После неколико месеци свете мошти су биле ископане из гроба, положене у ковчег и унесене у цркву. То је било 26. маја, и отада је остало, да му се поштује успомена два пута: 11. фебруара, када је пострадао, и 26. маја, када су му пренесене биле свете мошти".

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Почела друга Међународна духовна академија „Свети Јевстатије Превлачки“

Sun, 23 Feb 2020 23:19:17 +0000

Светом архијерејском литургијом коју је данас, 23. фебруара, са свештенством служио Његово високопреосвештенствo Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије почела је друга Међународна духовна академија „Свети Јевстатије Превлачки“ (23. фебруара – 1. марта) у манастиру Михољска превлака код Тивта.

Звучни запис предавања Митрополита Амфилохија - Христос као глава Цркве и савремена криза личности и друштва

У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит је казао да се љепота Божја открива у свему што постоји, а да су у човјеку сабране све Божје љепоте и доброта:

„Све што посједује свијет и творевина Божја бесконачна, све је то у маломе присутно и сабрано у човјеку, и оно што је тјелесна и оно што је духовно, и више од тога. Човјек је лик и подобије Божије, слика самога Бога, не само слика божанске творевине“

Даље је казао да је чудесан Господ и у Своме јављању овоме свијету, у Своме откривању Своје велике и неизрециве тајне преко Божјих светих надахнутих пророка, Божјих људи, живих свједока Божјих на земљи. Бог, савршени јединородни Сине Божији, рођен прије свих вјекова од Бога Оца, открио се и јавио кроз Исуса из Назарета, а и кроз Њега се остварио савршени човјек, бесједио је владика и додао:

„Савршени Бог и савршени човјек је сам Господ наш Исус Христос. Пуноћа свега онога што је Бог створио, све божанске љепоте и божанских чудеса виђених у човјеку и остварених и пројављених у Христу Богочовјеку, од Њега па до данас и до краја свијета и вијека и у вјечности, није само човјечност пуноћа божанског савршенство, него богочовјечност, и Бог и човјек. Богочовјечност уграђена у људску природу је оно чиме живи и ради чега човјек живи, тако да је у вјечности откривење те богочовјечне истине и јављање и пројављивање оно што је најсавршеније и најважније.“

Сви дани се сабирају и саобраћа се у онај дан Другог доласка Христа Господа, о коме је свједочило данашње Свето јеванђеље, подсјетио је Митрополит. Када Господ дође у слави Својој са Светим анђелима и Светима и сабере све народе, онима који су творили ријеч Божју и живјели по заповестима Божјим рећи ће: Дођите благословени и ајдете са десне стране Моје да задобијете Царство вјечно и непролазно. А онима који нијесу испунили Божанске заповијести, њима ће рећи: „Идите од мене, проклети, у огањ вечни“:

„У тај велики свети један засијаће пуноћа Божанске доброте, љубави и истине, и откриће се сам Господ у свој поноћи Својој. И сабраће се сви дани од настанка свијета у тај дан Христовог Другог доласка, Његовог јављања са анђелима и са Светима Својим. Диван је Бог и дивно је све оно што је Бог створио и чиме нас обасјава и испуњава, и овдје на земљи и оно што нам је Бог обећао у вјечности – задобијање вјечног и непролазнога Царства Оца и Сина и Духа Светога – Царства Бога љубави.“

Даље је казао да се љубав открива кроз све те љепоте које је Бог уградио у своју творевину, у људско биће, које откривао и открива преко свих пророка и апостола и мученика, које је открио преко Свога Сина јединороднога:

„Ми смо призвани овдје да познамо Божанску доброту, љепоту и истину, да познамо Христа, Сина Божијег јединородног и да Њега као љубав вјечну и непролазну, Светотројичину, примимо у себе да се усели у нас пун благодати и истине сам Господ кроз тајну Светога крштења, кроз запечење Духом Светим, кроз живљење по заповијестима Божјим и кроз хођење оним путем који води у вјечни живот хођење за Оним који јесте пут, истина и живот.“

Митрополит Амфилохије је истакао да само Господ знаде колико је оних који су уписани у књизи вјечног живота Христовога, у Божје памћење, а да међу њима посебно мјесто имају мученици кроз које се открива Божанска љепота, од којих је и Свети Великомученик Харалампије којег данас прослављамо.

„Дивни чудесни Свети великомученик Харалампије кроз кога се такође Господ прославио. Његове мошти, његова рука се чува код нас у манастиру Морачи. Чудесно је да се из другога вијека, када је он живио, сачувала његова рука. Ношена и преношена из разних крајева, донијета је код нас овдје да нас благосиља и подсјећа да је оно што је Божије непролазно и да су Божији људи, испуњени Божанском силом и њихове мошти, живи свједоци живога Бога и силе Његовога васкрсења“, поручио је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

Послије Литургије, почео је радни дио Међународне духовне академије „Свети Јевстатије Превлачки“, који је након уводног слова архимандрита Бенедикта, игумана Светоархангелског манастира, отворио Митрополит Амфилохије предавањем на тему „Хришћанство и савремена криза личности и друштва“.

Тема овогодишње Међународне духовне академије „Свети Јевстатије Превлачки“, коју Манастир Св. Архангела Михаила на Михољској превлаци организује у сарадњи са Одјељењем за младе Московске патријаршије, је Православно хришћанство у духовној кризи времена.

„Основна замисао организатора је да у времену изражене духовне кризе, посредством предавања еминентних предавача и разговора са присутнима, укаже на путеве којима се долази до Смисла/Логоса (код великог броја данас помраченог или изгубљеног), превасходно посредством увођења у начела православне хришћанске просвећености. Отуда би предложени приступ имао најприје педагошки циљ духовног уздизања, васпитања и развоја личности, до чега нам је у овом времену нихилистичких искушења посебно стало.

Учесници академије ће тај циљ покушати остварити посредством предавања и разговора из угла различитих дисциплина: теологије, философије, историје, књижевности, психологије, иконологије итд. Напомињемо да ће се академија одржати у просторима древног манастира Светог арханђела Михаила на Превлаци, који је Свети Сава Немањић 1219. године установио као сједиште Зетске епископије, и у коме ће учесници бити смјештени за вријеме трајања скупа“, саопштили су раније организатори Међународне духовне академије „Свети Јевстатије Превлачки“.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Агапе: Дарко Танасковић (први и други део)

Sun, 23 Feb 2020 21:37:00 +0000

Јеромонах Петар (Драгојловић): Користите време, јер су дани зли

Sun, 23 Feb 2020 20:57:00 +0000

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, јеромонах Петар Драгојловић (игуман манастира Пиносава) одржао је предавање 22. фебруара 2020. године, у свечаној дворани Музичке школе у Кули, на тему „Користите време, јер су дани зли”.

Звучни запис предавања

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

(АУДИО) Беседа Владике Давида по Јеванђељу у Месопусну недељу

Sun, 23 Feb 2020 19:31:00 +0000

Беседу можете послушати на линку ОВДЕ

Субота месопусне недеље - Велике задушнице

Sat, 22 Feb 2020 20:33:00 +0000

Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој Господе душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега.

Субота месопусне недеље - Велике задушнице

Задушнице: Наша љубав у Христу одржава их живим

Презвитер Арсеније Арсенијевић: О задушницама

Радио Беседа: Задушнице

Катихета Бранислав Илић: Задушнице - дани усрдне молитве за упокојене

Катихета Бранислав Илић за Радио Светигору: Дјелатна љубав је темељ наше припреме пред почетак Великог поста!

Катихета Бранислав Илић у Јутарњем програму Радија Беседе: О припремним недељама Великог поста

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Епископ тимочки Иларион за Радио "Светигору": Манастир је кошница где живе духовне пчеле стичући духовни мед!

Sat, 22 Feb 2020 20:32:00 +0000

Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион био је гост на таласима васељенског Радија "Светигора". О значају монаштва и послушања у хришћанском етосу; о животу у Епархији тимочкој која је недавно прославила своју епархијску славу - Сретење Господње, као и на друге важне теме у погледу хришћанског живота и делања, са предстојатељем Цркве Божје у Епархији тимочкој разговарала је Слободанка Грднић, новинар Радио "Светигоре".

Звучни запис разговора

*Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите! Преосвећени Владико, пре три године наша црквена јавност била је обрадована Вашим првим званичним разговором који је објављен у 357. септембарско-октобарском броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Господ нас је удостојио и, ваистину, обрадовао да данас будете гост на таласима васељенског Радија „Светигораˮ, да нас све благословите и надахнете, пре свега својим животним и духовним искуством, а потом и поукама. На почетку нашег разговора замолила бих Вас да са нашим слушаоцима поделите сећање из првих монашких дана у свештеној обитељи манастира Буково надомак Неготина?

Уз захвалност на прилици за гостовање у Вашој радио-емисији најпре желим да Вам узвратим молитвеним поздравом да Бог помогне и Вама и свима који се херојски и хришћански боре за очување светиња а тиме и Цркве и вере православне у Црној Гори. Самим тим, као што је и име Вашег радија казује да је „васељенски“, тако је и ова борба, иако се дешава на релативно малом географском простору има заиста васељенски значај.

Сећање на прве монашке дане у манастиру Буково увек буди у мени посебно расположење. Сада, након не мале временске дистанце, са посебним поштовањем гледам на тадашњи монашки живот братства. Са једне стране сви смо били млади и ревносни у ономе што је заиста основа монашког живота, дакле у послушању, духовном труду, богослужењима, мисионарској проповеди и сл… Са друге стране сада препознајем нашу тадашњу безбрижност за ствари од овога света као и за ситуације са којима се данас и као појединци, али и као друштво сусрећемо. Тада, у првим монашким годинама, носила нас је тзв. „почетничка благодат“ и лична ревност. Временом, по промислу Божјем, благодат се привидно удаљује, о чему говоре многи Св. Оци (Св. Силуан Атонски), да би се ми утврђивали у вери и јачали духовно. Свако од нас је сазревао на свој начин и у мери духовног труда и љубави према Богу. Занимљиво ми је било запажање, кога у почетку нисам имао у овој мери, о значају домаћег, кућног васпитања и услова у породици у којима смо одрастали на даљи духовни и монашки живот. Премда је Богу све могуће, и по речима из Св. Писма: „Ако је ко у Христу, нова је твар…“ (2. Кор. 5, 17), у односу на наша очекивања и жеље ретко се сусреће заиста овај истински преображај у наше време. А где он и постоји, у већој или мањој мери, као највећи непријатељ и противник јавља се само време, трајање, јер треба остати на монашком путу и призвању до краја.

*Будући да сте дуги низ година били настојатељ буковске светиње, следујући познатим речима да је послушање важније од поста и молитве, реците нам нешто о значају послушања у контексту монашког живота и духовног руковођења уопште?

За време док сам био настојатељ манастира братство је живело складним и мирним животом. Кад то кажем желим посебно да нагласим да тај склад и мир нису апсолутни, рајски – како то понеко од недовољно упућених у монашки живот претпоставља. Манастир је и кошница, али и арена, бојиште, духовни Газиместан, где је човек готово нетпрестано на духовном мегдану са својим „старим човеком“, са својим наличјем, али и са „духовима злобе у поднебесју“ (Еф. 6, 12).

Све друге борбе и проблеми које млади монах има су пројава унутрашњег стања или пак Божја промислитељска допуштења ради напредовања у духовном узрастању кроз невидљиву борбу. Када је све у реду, онда је све лако и радосно, и могло се и кроз пристојну шалу, уз понеку духовну доскочицу или цитат поприлично утицати на неког брата коме је помоћ била потребна. Међутим, у озбиљнијим ситуацијама готово увек сам и за себе и за браћу тражио решење проблема у првим редовима Библије, тј. у разумевању Адамовог пада. Тако ћу и сада поступити и тиме покушати да одговорим на Ваше питање. Адам се најпре у самоме себи одвратио од послушности према Богу, па је тек као последицу таквог стања пројавио и кршење заповести Божје о посту, тј. о васпитном уздржању… Из овог примера јасно је зашто се у монаштву, нарочито у првим данима искушеништва, толико инсистира на послушности тј. на одрицању од своје воље и на „обарању помисли“ … „покоравајући сваку помисао на послушност Христу“ (2. Кор. 10, 4-5). Много има сведочанства и изванредних примера код светих и духовних људи о хијерархијској лествици врлина и духовних трудова, као и о томе колико је некада танка граница, попут ивице жилета, између здраве послушности, која рађа мир и добре плодове, од оне нездраве, површне, претворне и лажне послушности која рађа горке и душегубне изданке не само за одређену личност већ и за читаве заједнице.

*Ваше Преосвештенство, прошле године се навршило пет године Ваше архипастирске службе. Говорећи о Вашем архипастирском служењу истичемо речи које најбоље осликавају Вашу ревност у служењу: "Поред истинске духовне радости која нас на посебан и благословен начин обузима поводом малог, али значајног јубилеја, налазимо се на великом задатку према нашем духовном оцу и архипастиру, да као верна чада која се налазе под свештеним омофором драгог нам Владике, посведочимо оно што очи наше видеше и уши наше чуше", написао је Ваш клирик катихета Бранислав Илић у тексту под насловом "Пет година преданог и плодоносног архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона", а који је објављен у "Православљу", новинама Српске Патријаршије. Како сте Ви доживели овај мали, али значајни јубилеј?

Када би смо живели по духовном предању светих отаца, сећајући се своје пролазности, неизвесности смртног часа и одговора који смо дужни дати пред неумитним Судијом, тада би и сваки наредни дан заиста доживљавали као прави мали јубилеј у славу милостивог Бога. Тим пре су овакви вишегодишњи јубилеји за сваког човека веома значајни. Величину овог петогодишњег јубилеја свакако је многоструко увећало и искушење претходне болести а која се пројавила као Божја посета. Тамо где је Бог, ту је и добро, тако да смо из тог искушења сви изашли богатији за једно огромно искуство, ближи и једни са другима али и са Богом. То искуство болести умногоме је утицало на дубље читање, разумевање и деловање у животу и епископском служењу. Поводом петогодишњице добио сам на дар од свештенства и монаштва Тимочке епархије веома леп и вредан комплет архијерејских одежди и инсигнија, те и овом приликом благодарим дародавцима.

*На Вашој хиротонији и устоличењу 2014. лета Господњег, молитвено је учествовао и наш Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, који Вас је заједно са Вашим духовним оцем – Епископом жичким Јустином увео у трон Епархије тимочке. Да ли можемо рећи да од тада до данас траје духовна нит која повезује Митрополију црногорско-приморску и Епархију тимочку?

Свакако да и кроз ову чињеницу можемо сагледавати повезаност Митрополије црногорско-приморске са Тимочком епархијом. Уз ово, додао бих још неколико ствари… Надам се да ће ми се остварити давнашња жеља да посетим у Црној Гори место одакле из давнина потиче породица Голубовић. Такође, и сам Митрополит Амфилохије ме је у више наврата подсећао на поменуту духовну нит, наглашавајући да је и Хајдук Вељко управо пореклом од Петровића из слободарске Црне Горе.

*Драги Владико, реците нам нешто о духовном животу у повереној Вам Епархији?

ЕИ: На ово Ваше најкраће питање, тешко је кратко и јасно одговорити, али да покушам да максимално сажмем своју реч… У процењивању духовног живота свеукупно у Тимочкој епархији или у појединим догађајима стално се преплићу радост и туга, благодарност и молитва… Све то зависи из ког угла посматрамо духовни, и живот уопште… Колики временски период узимамо као посматрани узорак… Колико у разматрање духовног живота укључујемо и опште друштвене прилике и околности, као и то да ли тражимо квантитет или квалитет… Управо из ових разлога, духовни живот Епархије тимочке, као и сваке друге Епархије, представља једну комплексну појаву. Ево неколико примера… Још док сам живео у манастиру повремено смо се бавили питањем броја верника на литургијама, што смо проширивали на целу Епархију, имајући врло прецизне и поуздане податке од надлежног свештенства. Увек смо долазили до поражавајућих података за једну већински православну државу. Уз сву добру вољу и „гледање кроз прсте овој математици“ нисмо никада пребацили 5% људи на литургијама од укупног броја ставновника, без обзира на величину места. Овај проценат сам потврдио и са места Епископа. Да ово буде још драстичније по наш однос према вери и духовном животу, утицало је сведочанство нашег госта у Епархији, као и многима познатог православног свештеника из Пољске о. Михаила Чиквина, који нам је објаснио да је број православних Пољака на свакој светој Литургији око 60%. Са друге стране, као што рекох, градски храмови су пуни сваке недеље и празника, са великим бројем деце, када сви заиста активно учествују у богослужењима, што је радост и нада за сваког свештенослужитеља. Такође, незаобилазна чињеница која утиче на духовно стање и живот јесте и број становника, који се смањује невероватном брзином. Почетком 20. века у Тимочкој епархији живело је око 300 хиљада становника које је опслуживало 104 свештеника и 17 свештеномонашких лица. Према попису из 2011. године, на овом простору живи не више од 210 хиљада становника, које опслужују око 60 свештеника. Данас је стање у неким параметрима лошије, у неким боље, али је број житеља далеко испод наведеног званичног податка. Уз све ово ако додате последице безбожних деценија власти, општу незаинтересованост, географску изолованост и недовољан наталитет, уз константну и промовисану миграцију на запад, јасно је са каквим се потешкоћама сви у Србији суочавамо, а понајвише рубна и погранична подручја каква је и Тимочка Крајина.

Ово су све заиста отежавајуће околности за духовни живот, али ако узмемо у обзир да је највеће цветање духовног живота било управо у пустињама Палестине, Египта, Синаја, Св. Горе, Карпата, Русије… а у наше време и Аризоне, Аљаске, Аустралије… онда ми као духовни пастири немамо права ни изговора да се не трудимо максимално на оној духовној земљи коју нам је Бог даровао за обрађивање. Где год је свештеник благочестивог држања присутан у народу, тамо су се и позитивни резултати показивали. Ово сам и сам лично у много примера видео. Број људи се свуда смањује, али где се добро ради, молитвено и са надом на помоћ Божју, тамо се умножава и број људи и деце у цркви, а као последица тога бива и материјално стање унеколико боље, тако да се може понешто и обновити и средити. Ова појава сведочи и посредно да је наш народ заиста жељан правог духовног живота, али је очигледно да нама, духовним пастирима сваког нивоа и чина, потребна истрајност у Еванђелској мисији, као и стрпљење да се дочекају плодови духовног сејања…

*Сваке године наша црквена и шира јавност бива обрадована Фестивалом хришћанске културе који се већ четири године одржава у Епархији тимочкој. Како сте дошли на идеју да реализујете овако значајан Фестивал?

Чињеницу да сам по вољи Божјој изабран да будем пророк у постојбини својој и у роду своме, искористио сам за даљу надоградњу неких ствари и идеја својих претходника на епископској катедри, а са друге стране, имајући искуство заједничког живота у манастирском општежићу и сагледавајући неизмеран значај хармоније, највећи део свог прегалаштва усмерио сам на формирање и унапређење добрих заједница свештеника, бринући најпре за добро цркве и верног народа, а онда и за потребе свештеника појединачно, као породичних људи, усклађујући потребе и обавезе оваквих братстава при храмовима. Као један од плодова заједничког рада, готово свакодневне међусобне комуникације и размене мишљења и идеја, појавио се и Фестивал хришћанске културе.

Сви свештеници из Зајечара у већој или мањој мери учествују у организацији истог, а велики број свештеника из Епархије редовно прати догађаје на Фестивалу. Сви смо на неки начин били позитивно изненађени како се Фестивал, који је започео скромном идејом, развио у једну заиста репрезентативну манифестацију у граду Зајечару, која по своме значају превазилази не само оквире града, већ и Тимочке епархије. У циљу допирања до што већег броја људи, у оквиру Феситвала хришћанске културе одржава се и Фестивал духовног документарног филма. Трудимо се да ова, најпре духовна манифестација, а затим и културна анимира и повеже, а затим и цркви приведе што већи број људи, нарочито младих, код којих је веома препознатљиво трагање за истином и смислом постојања и живота. Ове године, ако Бог да, имаћемо Фестивал хришћанске културе од 10. до 21. септембра, пети по реду, дакле поново мали јубилеј. Уз благодарност Управи за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије и локалној самоуправи Града Зајечара за покровитељство Фестивала, позивам и на овај начин, преко Ваше радио-емисије све заинтересоване да својим присуством дају допринос у васпостављању хришћанског етоса у нашем светосавском народу.

*Мисионарски центар Епархије тимочке Гостопримница веома успешно врши своју мисију, те Вас молимо да наше слушаоце упознате са детаљима у погледу наведеног духовног центра?

Гостопримница је још једна нит која повезује Митрополију и Тимочку епархију, јер се идеја за њу родила управо кроз сазнање да нешто слично или исто постоји у Подгорици. Осим тога, реална потреба за неким простором који би био јавни, општи, заједнички, погодан за породичне људе, ненаметљиво црквен и сл. издефинисао је Гостопримницу још на нивоу идеје. Стицајем разних околности:… од недовољног и неадекватног простора у постојећим црквеним објектима за ширу и активну мисију, па до изванредне локације коју је овај руиниран локал имао, оглашен на продају више година уназад, те одлични услови за куповину које смо добили од власника локала када је чуо која би била намена Гостопримнице, покренули су нас на овај озбиљан и прилично редак подухват. Прошлог новембра обележили смо две године од отварања овог духовно-мисионарског и културног центра Епархије тимочке и веома смо задовољни како функционише, колико квалитетних дешавања има у Гостопримници, као и то колико својим амбијентом и атмосфером позитивно утиче на опште стање града. Гостопримница је посебна и још по нечему, а то поприлично осликава духовно стање народа на овим просторима и његов однос према Цркви. Са својих непуних 80 м2, ово је једина некретнина у власништву наше Епархије, изузимајући овде храмове и парохијске домове, за пуних 185 година од оснивања Тимочке епископије.

*Ове године по први пут прослављена је слава Епархије тимочке – Сретење Господње. Ваше Преосвештенство, због чега је овај пресветли празник, у чијем се попразништву налазимо, одређен за епархијску славу?

Избор датума и празника за епархијску славу био је врло једноставан, спонтан и такорећи назаобилазан. Сада већ пре тачно 186 година, тачно на празник Сретења Господњег, одлуком кнеза Милоша основана је Тимочка епархија са седиштем у Зајечару, када је изабран и посвеће и први Епископ тимочки Доситеј Новаковић (хиротонисан 1834). Сви епископи су знали за овај значајан датум, могуће је да се на неки начин и посебно свечано у неким периодима он обележавао, али о томе немамо никаквих конкретних ни писаних ни усмених података. Оно што је такође допринело и потврдило избор Сретења за епархијску славу јесте и чињеница да је свештенство око овог празника у могућности да се већином одазове на саборно служење, што свакако доприноси и јачању заједнице као и свести да боље поштујемо своју историју и трудове свих наших претходника.

*Поред торжественог евхаристијског сабрања у зајечарском Саборном храму Рождества Пресвете Богородице, којим је све садржајима прослављена слава Епархије тимочке, и који су Ваши планови за предстојеће године, када је реч о прослави патрона Епархије?

Прву епархијску славу обележили смо отварањем изложбе фотографија Православље, у организацији Фото савеза Србије поводом 800 година аутокефалности наше цркве. Други догађај овим поводом било је представљање књиге Ђорђа Рандеља о Патријарху Павлу у Гостопримници под називом Светац којег смо познавали. Број присутних на овој промоцији био је за сваку похвалу, што је свако веома позитивно деловало на писца књиге и остале наше госте. Надамо се да ћемо у наредним годинама епархијску славу обележавати и свечаније од овог првог празновања, а такође је план да се слава сваке године обележава у другом граду Епархије тимочке. За наредну годину већ је наречен Неготин, као друго седиште прве тројице епископа тимочких.

*Ваше Преосвештенство, 17. јануара предводили сте улицама Зајечара Крстовданску литију у знак подршке свештенству и верном народу у Црној Гори. Шта бисте поручили када је реч о тешкоћама са којима смо суочени?

Верујем да све што нам Господ дарује, чини то ради нашег спасења и добробити цркве и верног народа. Тешка ситуација у Црној Гори, изазвана дискриминаторским и антиуставним законом који штети једино Српској Православној Цркви и њеним припадницима, пројавила је заиста неочекивано мноштво свесног и савесног народа на улицама и литијама, често и литургијски неактивног народа, како у читавој Црној Гори, тако у Србији, па и на свим просторима васељене где живе Срби. Овај закон постао је трн у духовном оку и црвени аларм – будилник, помало успаваном народу Св. Саве и Св. Симеона. На нашој Крстовданској литији подршке у Вашој борби за очување светиња било је на десет пута више људи него на најпосећенијој литургији, што управо потврђује да Бог увек има своје скривене и тајне слуге које је оставио Себи по избору благодати. Осим литије, у Зајечару смо служили до недавно свакодневно литургије, молебан читамо четвртком после вечерње, а прозбе за очување народа и светиња у Црној Гори су од првих дана уврштене у сва богослужења.

Пародокс је то да сви који ван Црне Горе пружамо подршку праведној и хришћанској борби верног народа за своја основна и људска права, управо бивамо и сами подржавани од фасцинантних и величанствених призора са литија у Црној Гори, где се пројављује и чојство и јунаштво. Нека би Господ милостиво помогао да се из овога изађе без људских жртава, те да буде од Бога примљена као жртва свеспаљеница свака литија учињена ради чувања светиња и вере православне.

*За крај, која би била Ваша архипастирска порука слушаоцима васељенског Радија Светигора?

Морамо се сећати речи из Св. писма: „Сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу, биће гоњени“ (2. Тим. 3, 12), али се и изнад свега тешити Христовим речима упућених словесном стаду: „Не бојте се, јер ја победих свет“ (Јн. 16, 33). Нека би ове речи биле укрепљење свима који се труде и боре у овим историјским тренуцима, знајући да читаво Небо гледа доле на земљу, јер „где су два или три сабрана у име Моје, онде сам и Ја међу њима“ (Мт. 18, 20), а ако је Господ са нама, ко ће против нас.

*Ваше Преосвештенство, благодаримо Вам на овом разговору, на духовним саветима и искреним пастирским речима које су огрејале наша срца. Молимо Ваше молитвено помињање и Ваш архијерејски благослов!

Хвала Вама и Вашем васељенском радију Светигора на овој лепој прилици, да и на овај начин пружимо подршку веома поштованом Митрополиту Амфилохију и свим епископима СПЦ у Црној Гори, ревносном свештенству, молитвеном монаштву и верном народу у овом судбноносном тренутку, и да и тако изразимо и покажемо својим скромним доприносом једномислије и једнодушност у Христу Господу и у нашој Цркви. Нека би сви били благословени молитвама Пресвете Богородице и свих светих из рода нашег који нас заступају пред престолом Господњим. Амин.

Разговарала: Слободанка Грдинић

(радио Светигора)

Презвитер Слободан Лукић: Феномен литија и секуларна држава

Sat, 22 Feb 2020 20:25:47 +0000

Свештени литијски ходови који већ недјељама и мјесецима обасјавају црногорске градове и друмове представљају до сада невиђен и јединствен феномен. Док за вјерни народ они јесу израз отпора безакоњу и потврде солидарности са темељним хришћанским вриједностима, за властодршце и законодавце они представљају енигму која порађа једну врсту “страха од непознатог.“

Интересантно је то да у контексту свих ових дешавања долазe до изражаја два дијаметрално супротна погледа и доживљаја истих тема и догађаја. Оно што протагонисти литија истичу као вриједност и благодатну тековину то друга страна посматра као опасност по темеље државе. Углавном, све оно што доносиоци и учесници у доношењу дискриминаторског закона описују као опасност по државу и црногорски идентитет, јесте заправо негирање истинског смисла литија и тенденциозно тумачење порука које се са њих шаљу. Дакле, допринос разумијевању суштине литијских сабрања могла би да пружи упоредна анализа духа тих сабрања и њиховог описа и карактеризације од стране оних који у њима виде опасно средство у рукама неке невидљиве непријатељске руке.

Саборност и хришћански етос Литија

Литије су једна велика школа саборности јер су наставак литургијског сабрања које конституише Цркву. Као такве, оне су превасходно свједочење литургијског етоса Цркве и заједнице као темељног начела њеног живота и устројства. Управо зато што смо сви који учествујемо у литијама – једно, ми се не пребројавамо, него то остављамо онима који се најчешће заброје јер сматрају да је снага у броју. Памтећи Христову ријеч да “гдје су двоје или троје сабрани у моје име, ондје сам и ја међу њима“ (Мт. 18,20), вјерујемо да ако је Христос с нама, онда је и сва пуноћа Цркве са нама: анђели, светитељи, и сви који су од вијека Богу угодили. У духу саборности, све што је лично ставља се у службу “опште ствари.“ Другим ријечима, у литију идем не зато што желим да афиримишем нешто лично, нешто што се тиче искључиво мене као јединке, него све што је лично подређујем саборном организму – Цркви. Управо је антипод саборног начина мишљења и живљења извор бројних несрећних подјела и конфликата на овом простору. Ако узмемо у разматрање период црногорске историје од уједињења са Србијом 1918, па до данашњег дана, увидјећемо да је готово увијек нека лична фрустрација и незадовољена сујета била извор за настајање подјела и раскола. Не желећи да се упуштамо у анализу тезе о антиципацији нове нације од стране људи попут Дрљевића или Штедимлије, осврнућемо се само на актуелно стање и закључићемо да је заправо један уски круг људи који чине власт (која је изразито отуђена од народа) у први план истакао лични интерес, не презајући да због њега удари и на саме темеље духовног бића народа.

Народ који литијски саборује сваког четвртка и недјеље показује једно велико трпљење и позитивну упорност у супротстављању безакоњу које аткује на оно што чини његов идентитет. Свакодневно се на оне који “молебанишу и литијаше“ одапињу стријеле из правца анти-литије, при чему из сваког покушаја дезавуисања литије постају бројније, а народ све одлучнији. У томе се најочигледније очитује сила праштања и хришћанског трпљења.

Недавно је један посланик владајуће партије јавно саопштио свој доживљај СПЦ у Црној Гори као реликта прошлости који, ето, треба да изумре, па су по томе свештене литије трзаји умируће Цркве која се грчевито бори да се бар кроз покушај остваривања какве-такве теократије, сачува у животу. Чест наратив владајуће гарнитуре је да су литије заправо својеврсни покушај враћања црногорског друштва и државе у средњи вијек. Иако би можда и било благотворно да се поједине тековине средњег вијека оваплоте у садашњем друштву, овдје се никако не ради о томе. Ради се о сусрету или судару постмодернистичког свјетоназора са надвременом и свевременом тајном Цркве, непознате и стране просвијећеним секуларистима. Недавно је, гостујући у једној телевизијској информативно-политичкој емисији, црногорски књижевник Балша Брковић окарактерисао Цркву као ретроградну институцију која, потпуно истовијетно као овдашња власт, коријене има у ратним 90-тим. Све то уз веома познате наративе о томе како је СПЦ “окупаторска“ Црква која је “отела“ аутокефалну црногорску цркву и та отимачина је оваплоћена у виду садашње Митрополије црногроско-приморске. Оно што је готово по правилу заједничко наступима политичара и интелектуалаца критички настројених према Цркви јесте – исповиједање атеизма. Зато је у њиховим јавним иступима све чешћа реченица: “нисам вјерник, али Црква мора тако и тако…“; “ја сам атеиста, али знам да је Црква таква и таква…“ У свом раскошном анти-клерикализму поменути Брковић исповиједа своје атеитичко убјеђење, а потом и прихватање “дисклузивног постојања Бога“` [sic], што му ваљда даје за право да се ипак упусти у коментаре теолошких и канонских питања Цркве.

Догађај народа и борба за секуларизам

Бројни заступници и браниоци грађанског уређења друштва често упадају у замку сопствене погрешне перцепције када о литијама говоре као некаквом средству Цркве за остварење конкретног циља. Према таквој перцепцији народ, бивајући изманипулисан од стране црквених великодостојника, слиједи некакав унапријед зацртан програм Цркве. Узрок оваквом гледању на ствари јесте искључиво “партијашки“ начин размишљања и постављања према стварности. Међутим, често и сами епископи, а и бројни свештеници изјављују да су зачуђени оволиким ентузијазмом и бројем учесника у литијама, понављајући да је ово прије свега “догађај народа“. Најљепши опис дао је владике Јоаникије рекавши да су литије “божански моменат који нас је сабрао, рефлекс из костију наших предака који су за вјеру живјели и крв проливали.“

Одређене грађанске партије и удружења, осјећајући ваљда да имају монопол на сваку грађанску иницијативу, снажно и упорно поричу грађански карактер литија. Јер, не уклапа се грађански концепт са “гњецавом реториком“ литија (израз Балше Брковића). Не желећи да улазимо у тумачење ове Брковићеве квалификације и описа, постављамо једноставно питање: која је то организација, институција или удружење кадро да данас у Црној Гори окупи неколико десетина хиљада људи разних националности, идеолошких убјеђења, вјероисповијети и погледа на свијет, и да их поведе у шетњу градом, све уз пјесму и молитву. Непознато је такође, из ког разлога они сматрају да је и само коментарисање друштвених збивања од стране Цркве, заправо њено мијешање у политику. Нека нам одговоре ко више поштује секуларно начело одвојености Цркве и државе (што је прецизно наведено у Уставу ЦГ): Црква која настоји да буде интегрисана у правни систем у оквиру државе у којој дјелује или држава која намјерава да ствара и уређује Цркву и национализује њену имовину. Већ је сама најава предсједника државе и владајуће партије да ће радити на обнови црногорске цркве (“свиђало се то коме или не“) била довољна да видимо да ствари не стоје како треба. Касније је предсједник типовао и на нешто другачије моделе уређења “нове цркве“, вјероватно зависно од тренутног надахнућа “стручних“ савјетника.

Ствар је јасна: под плаштом одбране секуларизма се у ствари крије жестока борба против Цркве и настојање да се она потисне на маргине друштвеног живота. И ма како то парадоксално звучало, управо су литије најуспјелија пројава и одбрана секуларизма којим се толико поноси (бар декларативно), не само ова, него и све западне државе. Просто речено, оволики народ није изашао на улице као гласноговорник Цркве већ управо као онај дио друштва који се противи најгрубљем мијешању државе (тј. њене власти) у поље религије и црквеног уређења. Добро би било да критичари из грађанских кругова схвате већ једном да су литије и “грађанске,“ да оне окупљају грађане ове државе, различитих националности, језика и вјероисповијести, уједињене солидарношћу у отпору и борби против безакоња и рушења уставних начела, а за правду, једнакост, слободу и истину. Једном броју аналитичара није јасно како то да актуелни проблем везан за дискриминаторски закон окупи толики број људи, а да то нису могли неки претходни: корупционашке афере, социјална неједнакост, незапосленост и сл. Одговор је јасан: народ показује да постоји нешто што надилази материјални аспект битисања. Нешто што чини неизоставну и суштинску раван човјековог идентитета, а то су заправо исте оне вриједности којим се дичила и некада хришћанска Европа: слобода, вјера у Бога, једнакост, праведност, људско достојанство и др. Зар нас Јеванђеље не учи да “не живи човјек само о хљебу, већ о свакој ријечи која излази из уста Божијих “ (Мт. 4,4). Тиме се овај народ може с правом поносити пред цијелим свијетом. Истовремено се дешава још један парадокс: наши сународници из земаља у окружењу, организујући литије у знак подршке правослованом народу у Црној Гори, сам бива подржан и охрабрен борбом истог тог народа.

* * *

Наши свештени ходови залог су једног будућег духовног храма – храма љубави, слоге, праведности и обнове, као задужбине коју остављамо потомцима у наслијеђе. И када једног дана ови ходови престану, њихове благодатне дарове нећемо расипати, него ћемо их умножавати у сваком нашем саборовању и суживоту са нашим ближњим. Дакле, наш литијски двиг није рушилачки, него је градитељски и покренут вјером у долазећу коначну, Христову побједу.

Извор: Митрополија црногорско-приморска