У београдском храму Светог великомученика Георгија на Бежанији служио је Свету Литургију у недељу, 26. јануара 2020. протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, а после Евхаристије је одржана Литија за спас народа у Црној Гори, у организацији архијерејског намесништва земунско-новобеоградског.

 

Звучни запис беседе

 

Прота Гојко је беседио о актуелним догађајима у Црној Гори, осврћући се на историјске чињенице: "Једна епархија - столица Зетских митрополита и епископа - остала је Светосавска непрестано и чувала је неугасиви огањ Светосавског просвећења и народног јединства!". Подсећајући на речи краља Николе - "Сва знамења и светиње испод Шаре сабрана су под Ловћеном међу нама на Цетиње..." , и на стихове Његоша - "Што се нешће у ланце везати, то се збјеже у ове планине, да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо...", отац Гојко је наставио: "И садашњи моменат је такав да ми сви осећамо, где год да живимо, да је ово - једна Црква!". 

 

 

Извор: Радио Слово љубве

 

Двије посебне изложбе једне од најинтересантнијих савремених српских сликарки али и монахиња, мати Ефимије (Тополски) некадашње игуманије манастира Градац у току су у Београду. Изложба икона ,,Свјетлости тиха“ траје у Парохијском дому храма Светог Саве а такође и изложба колажа и цртежа ,,Интимно и јавно“.

 

Звучни запис беседе

 

Најновије издање часописа наше Митрополије ,,Светигора“ на насловној страни доноси једну од икона са ове изложбе.

 

Овим поводом имали смо радост да разговарамо са мати Ефимијом (Тополски) која је 25. година била игуманија манастира Градац а сада живи усамљеничким животом у српском манастиру Успенија Пресвете Богородице познатом као Ишон, у Француској.

 

 

Мати нам говори о свом монашком путу, умјетности, сликарству и сјећањима на блаженог спомена архимандрита Луку (Анића).

 

„Отац Лука (Анић)је имао толику послушност да ни са овог свијета није отишао без благослова свог старца-Митрополита Амфилохија“- каже мати Ефимија.

 

Радови мати Ефимије су доказ је да је човјек шири од космоса и да једна личност у себе може да смјести и иконопис и умјетничко сликарство. У њеним дјелима се осјећа Божије дјело, та љепота и ширина умјетничке- монашке душе, гдје се стиче утисак да умјетник само придржава четкицу док Сам Господ ствара његовом руком.

 

 

Мати говори и о свом животу у манастиру Успења Пресвете Богорице, познатом као Ишон, у Француској, гдје живи усамљеничким монашким подвигом а са нама дјели и своја сјећањима на четврт вијека монашког живота у манастиру Градац.

 

 

Извор: Радио Светигора

 

Отац Бранко: „Сачувајмо молитвени дух литија. Литија није утакмица већ миран, молитвени вход“.

 

Звучни запис беседе

 

„Држимо се вјере Христове, како нас је учио Свети отац наш Сава“, поручио је на почетку емисије Протојереј-ставрофор Бранко Тапушковић парох подгорички говорећи о Светом оцу нашем Сави првом српском архиепископу и просветитељу.

 

Отац Бранко је тумачио Свето Јеванђеље на 32. недјељу по празнику Педесетнице, у којој Црква доноси причу о царинику Закхеју, нагласивши да се у овој причи показује Христова љубав према Ссвом створењу- човјеку.

 

„Литија није утакмица. Сачувајмо молитвени дух литија. Литија је миран, достојанствен, молитвени вход“ рекао ј отац Бранко говорећи о литијама које се одржавају у црногорским градовима у знак мирног отпора против спорног Закона о слободи вјероисповијести.

 

 

Отац Бранко је у наставку одговарао на постављена питања наших слушалаца међу којима су се нашла питања да ли су Свети апостоли биили крштени, о крштењу, црквеном вјенчању а на молбу наших слушалаца тумачио је и поједине дјелове из Светог Јеванђеља.

 

 

Извор: Радио Светигора

Икона Богородице Млекопитатељнице позната је од давнина на хришћанском Истоку. Иконописана на основу истине Јеванђеља: да је Пресвета Богомајка дојила оваплоћеног Господа Христа као Сина Свога, што је она жена у Јеванђељу исповедила речима упућеним Христу: "Блажена утроба која Те је носила, и дојке које си сисао" (Лк 11,27).

 

 

О тој истини су такође говорили и писали и Свети Оци Источне Цркве. Тако свети Јефрем Сиријски каже, у песмама на Рођењу Христовом:

 

"Из утробе Дјевине изашао је Младенац, и млеком се хранио, и растао је поред деце - Син Господара свега. Света Дјева-Мајка давала је Христу млеко, и Он се као човек хранио Њезиним млеком. Када се Господ хранио млеко Маријиним, тада је точио живот свему свету".

 

За светим Јефремом певао је о Богородичином дојењу Господа млеком и свети Роман Мелод, а његове и других црквених песника химне о томе ушле су у богослужења наше Цркве и налазе се у црквеним књигама из којих певамо службе Христу и Богоматери. Једна од тих црквених песама исписана је на Хиландарској Икони Млекопитатељници у Карејској Испосници Светог Саве: "Златоплетени стубе, и дванаестозидни Граде, сунцеточни Престоле, Столицо Цара, несхватљиво је чудо: како млеком храниш Господа!?" - (Егзапостилар на Успеније Пресвете Богородице).

 

Сходно овом светом Предању Цркве, настале су иконе Богородице Млекопитатељнице, познате још од старине у Светој Земљи, Сирији, Египту и уопште у православној Византији, затим и код Православних Словена, најпре код нас Срба, а онда и код Руса. У Српској Цркви позната је фреска Богородице Млекопитатељнице у Пећкој Патријаршији из времена Архиепископа св. Данила (почетак 14. века) и у Науму код Охридског језера (такође из 14. века) али су оне настале највероватније по угледу на Икону Млекопитатељницу коју је Свети Сава донео у Хиландар из Свете Земље.

 

По усменом предању сачуваном у манастиру Хиландару, данашња Хиландарска икона Богомајке Млекопитатељнице налазила се у Лаври Св. Саве Освећеног, удаљеној двадесетак километара од Јерусалима. Свети оснивач ове највеће Лавре на Истоку, свети Сава Освећени, по коме је свети Сава Српски добио име, пред своју блажену смрт је пророчки говорио окупљеној братији монасима, који су окрживали његов одар, да ће после много времена Лавру походити један монах племићког рода са Запада, по имену сава, коме они треба као благослов да дају икону Мајке Божје Млекопитатељнице и такође његов игумански жезал.

 

Од тада је прошло много времена, готово седам векова, и братија памтијаше заповест свога духовног оца, преносећи с колена на колено завештање великог Светитеља. И заиста, почетком 13. века, на свом ходочашћу у Свету Земљу, дође из Србије Свети Сава, први Српски Архиепископ и Чудотворац, да посети манастир Светог Саве Освећеног код Јерусалима.

 

Када је с Архиепископ Сава прилазио кивоту у коме су почивале мошти св. Саве Освећеног, игумански жезал паде са зида пред ноге светог Саве Српског и поколони му се , а иона Богородице Млекопитатељнице покрену се на свом постољу. Манастирска братија најпре ћуташе, а потом казаше пророчанство Саве Освећеног, у неверици да се оно сада остварује пред њима. Кад год је тих дана боравка у Лаври свети Сава Српски улазио у манастирски храм, ова се сцена поновљала. Тек после његовог трећег уласка у храм, братија му саопти завештање духовног Праоца. Пророчанство се, дакле, остварило! Тада су, из љубави и милоште према Светом Сави Српском, а по завештању Преподобног Саве Освеженог, икона Млекопитатељница и игумански жезал поклоњени Архиепископу Српском, а уз њих још и позната чудотворна икона Богородица звана Тројеручица.

 

На свом повратном путу из Палестине у Србију, Свети Архиепископ Сава отиде прво у Свету Гору у свој манастир Хиландар где остави у неотуђиво наслеђе као најлпши украс чудотворну икону Тројеручицу, а игумански жезал остави у келији званој Моливдоклисја у Кареји (сада се чува у Испонсници-Типикарници Св. Саве у Кареји). Чудотворну икону Богородице Млекопитатељнице свети Архиепископ Сава је поставио на иконостас келије Испоснице-Типикарнице у Кареји, коју је посветио Светом Сави Освећеном. Јединствена у православном свету Икона Богородице Млекопитатељнице представља Младенца Христа како, држан на рукама Богородице, сиса дојку на грудима Свете Богомајке. Друга знаменитост, везана за ову чудотворну Икону, јесте њено место на иконостасу, крај Царских Двери. Мимо обичаја наше Цркве, из велике љубави према Мајци Божјој, Свети Сава је на иконостасу поставио Млекопитатељницу као престолну икону на десну страну, где се према канону Православне Цркве поставља икона Спаситеља Христа, коју је зато поставио на леву страну од Царских Двери. Оваквих случајева има још у Православљу.

 

Овој Светој Икони Богородице Млекопитатељнице многи благочестиви православни хришћани обраћају се с вером и молитвом, и преко ње од Богомајке и Господа добијају благодатну помоћ за спасење. Нарочито то чине побожни поклоници када дођу у Типикарницу-Испосницу Светог Саве у Кареји.

 

Нека је Пресвета Богомајка Млекопитаељница на помоћи свима, нарочито српској деци и мајкама.

 

Отац Никодим Хиландарац 

Типикар Испоснице Светог Саве у Кареји, 

Света Гора

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

У новом издању емисије "Личност и Заједница" на ТВ Храм, гост Дејана Стојадиновића био је  протонамесник Игор Игњатов, парох при храму преподобног Симеона Мироточивог у Ветернику.

 

 

Отац Игор је говорио о Светом Сави као теологу и о значају аутокефалности из еклисиолошке перспективе. Свака прослава јубилеја нуди нам прилику за "преиспитивање" свог дeлања и духовног пута, а тако исто и ова осмовековна прослава коју прославља наша Црква.

 

 Имајући то у виду отац Игор је дао одговоре на нека питања, о којима се ређе говори када је у питању наш највећи светитељ, Свети Сава, који је пре свега као богослов утемељио идентитет нашег народа у Црквеном, односно литургијском етосу. 

 

У оквиру наведене емисије било је речи о томе како и зашто је Свети Сава имао заправо једно литургијско виђење државе. О односу Цркве и државе у том контексту и значај тог односа касније кроз нашу историју. 

 

На крају разговора, указано је да је Свети Сава заправо бринући се за вечно постојање свог народа, желео да реши његово егзистенцијално питање, а то је питање смрти и живота. Питање вечног постојања.

 

 

Извор: Телевизија Храм

Светописамска чтенија:

 

1.Тим. 280 (1:15-17)

 

Чедо Тимотеју, истинита је ријеч и свакога примања достојна да Христос Исус дође у свијет да спасе грјешнике од којих сам први ја. 16. Али због тога бих помилован да би Исус Христос показао на мени првоме све дуготрпљење, за примјер онима који ће вјеровати у њега за живот вјечни. 17. А Цару вијекова, непролазноме, невидљивоме, јединоме премудроме Богу, част и слава у вијекове вијекова. Амин.

Лк. 93 (18:35-43)

 

У вријеме оно, када се приближаваше Исус Јерихону, слијепац неки сјеђаше крај пута просећи. 36. Па када чу како народ пролази, распитиваше: Шта је то? 37. И казаше му да Исус Назарећанин пролази. 38. И повика говорећи: Исусе, сине Давидов, помилуј ме! 39. А они што иђаху напријед кораху га да ућути, а он још јаче викаше: Сине Давидов, помилуј ме! 40. А Исус стаде и заповједи да му га доведу; а кад му се приближи, запита га 41. Говорећи: Шта хоћеш да ти учиним? А он рече: Господе, да прогледам. 42. А Исус му рече: Прогледај! Вјера твоја спасла те је. 43. И одмах прогледа, и пође за њим славећи Бога. И сав народ који видје даде хвалу Богу.

 

Беседа Светог Николаја Охридског и жичког у недељу тридесет прву по Педесетници

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

 

 

Доносимо предавање Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско – Приморског Г. Амфилохија на тему „Богословље Светог Саве„, одржао у Никшићу 10. јуна 2011. годинеу оквиру симпосиона посвећеног Светом Сави и Светосављу.

 

Звучни запис предавања

 

Извор: Радио Светигора

 

Четвртог дана Светосавске недеље, 24. јануара 2020. године, у Српском културном центру Свети Сава у Суботици, одржана је духовна трибина. На тему ,,Карловачка митрополија и њена улога у очувању континуитета Српске Црквеˮ беседио је презвитер Станко Лакетић, професор Богословије у Сремским Карловцима. Презвитер Вељко Васиљев, парох палићки, поздравио је присутне и пожелео срдачну добродошлицу оцу Станку.

 

Звучни запис предавања

 

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

 

Браћо и оци, желим да Вам говорим о ономе што доприноси душевној користи и стидим се, сведок ми је Христос истина, љубави ваше, знајући своју недостојност. 

 

 

Због тога бих хтео да свагда ћутим, како Господ зна, и да ни главу не подижем и лик човеков да не гледам, јер у себи имам савест која ме осуђује што сам уопште недостојно назначен да свима вама будем предстојатељ, као да познајем пут, а не знам ни шта ми је пред носом и нисам се ни примакао путу који води ка Богу. Стога ме обузима велика и силна жалост што сам ја, ништавни, назначен да водим вас, достојне свака части, које би радије требало сам да имам за водиче, као онај који је последњи од свих и по годинама и по узрасту, а немам реч делатну и животом посведочену да вас саветујем и подсећам на оно што се тиче закона и воље Божије, јер ни то о чему желим да говорим знам да никада нисам испунио. И знам добро да Господ и Бог наш не блажи само онога ко говори, него онога ко је, пре него што је рекао, то и учинио. Јер блажен је, каже, ко изврши и научи, тај ће се великим назвати у Царству Небеском[1]. Наиме, слушајући таквога учитеља, и ученици добијају вољу да се угледају на њега и не стичу толико користи од његових речи, колики подстрек добијају од његових добрих дела која их наводе да чине исто што ион, а ја сам у себи то не видим и не сматрам да у мени има ичег доброг. Али преклињем и молим све вас, љубљена браћо моја, да не гледате на мој расејани живот, него на заповести Господње и на учења отаца наших светих. Јер та светила нису написала ништа што претходно нису учинили,и то са успехом.

 

2. Дакле, пођимо сви ми једним заједничким путем, путем заповести Христових које нас узводе на небо и ка Богу. Јер премда Реч и упућује на различите путеве, речено је да се Он раздељује на многе не по Својој природи, него према сили и вољи свакога појединце. Наиме, полазећи од многобројних и различитих дела и поступака, као да крећемо са различитих места и из многих градова, свако од нас хита да доспе у једно прибежиште,Царство Небеско. А под делима и путевима треба подразумевати духовне врлине људи који су живели по Богу, те они који су почели да ступају таквим путем дужни су да стреме једном циљу, како би се из различитих области и места сабрали, како је речено, у једном граду, у Царству Небеском, и удостојили се заједничког царевања са Христом, покоривши се једноме цару Богу и Оцу. Као град овде би требало да разумеш један град, а не многе – свето и нераздељиво тројство врлина[2], или, боље рећи, прву међу њима, коју називају и крајњом, јер је конац добара и већа је од свих. Говорим о љубави, на којој се темељи и свака вера и изграђује свака нада и без које нити је настало ишта од онога што постоји, нити уопште има да настане. И бројна су њена имена, бројна су њена дела, још су бројније њене одлике и постоји мноштво њених божанских својстава, али њена природа је једна и свима без разлике потпуно скривена – и ангелима, и људима, и свакој другој твари која нам је можда непозната. Она је разумом недостижна, у слави недоступна, њене замисли су неистраживе, вечна је јер је и безвремена, несагледива, јер се умом постизава а не поима. Бројне су лепоте тог нерукотвореног и светог Сиона и онај ко је започео да их посматра више се не радује чулним сазрцањима и више није привржен слави овога света.

 

3. Допустите ми, стога, да се најпре мало посветим и обратим љубави и да јој посветим сву чежњу коју имам. Када се, љубљени моји оци и браћо,сетих лепоте непорочне љубави и када се изненада њена светлост нађе у моме срцу и обузе ме њена сладост, ја сам изгубио спољашња чула и умом се потпуно повукао од житејских ствари, заборавивши на свакидашњицу. А затим се, не знам ни како, она опет удаљила од мене и оставила ме да тугујем над сопственом слабошћу.

 

4. О, љубави свежељена, блажен је онај који те је пригрлио, јер више неће пожелети да страсно пригрли лепоту ичега земљородног. Блажен је онај ко те је обујмио из чежње Божије, јер ће се одрећи читавога света и никако се неће упрљати, ма ком се човеку приближио. Блажен је онај које заволео твоју лепоту и насладио се њоме са бескрајном чежњом, јер ће се душевно освештати водом и крвљу која од тебе непорочно струји. Блажен је ко те је жудно пригрлио, јер духовно ће се изменити добром изменом и душом ће се обрадовати, будући да си ти радост неизрецива. Блажен јеко те је стекао, јер ће светска блага сматрати трицама, пошто си ти истински неисцрпно благо. Блажен је и триблажен и онај кога си ти примила,јер ће у привидној беславности бити славнији од свих славних и часнији и уваженији од свих поштованих. Хваљен је свако ко теби стреми, још је више хваљен ко те је нашао, а најблаженији је онај кога си ти заволела, кога си ти примила, кога си ти поучила, ко се настанио у теби и кога си ти отхранила као храном Христом бесмртним, Христом Богом нашим.

 

5. О, љубави божанска, где Христа држиш? Где Га кријеш? Зашто си узела Спаситеља света и удаљила се од нас? Одшкрини и нама недостојнима враташца своја, да и ми видимо Христа Који је пострадао ради нас и да поверујемо да Његовом милошћу, када Га видимо, више нећемо умрети. Отвори нам, ти која си Му постала врата за Његово јављање у плоти,која си присилила штедру утробу нашега Владике која се не да присиљавати да понесе грехе и слабости свих, и немој нас одбацити, говорећи: Не познајем вас. Буди са нама, да би нас познала, јер смо ти непознати. Настани се у нама, да кроз тебе и смирени Владика дође и посети нас, а ти да Му изађеш у сретање (јер ми смо сасвим недостојни), како би, мало побеседивши са тобом, затим допустио и нама грешницима да паднемо пред Његове непорочне ноге; и побеседи са Њиме о нашим врлинама и замоли да нам се остави дуг наших грехова, како бисмо се кроз тебе поново удостојили да служимо самоме Владици и да се Он о нама стара и храни нас. Јер не дуговати ништа, а гинути од глади и сиромаштва, доноси безмало исту плату и казну.

 

6. Дај нам опроштај, света љубави, и дај нам да кроз тебе окусимо блага нашега Владике – блага чију сладост нико не може да окуси осим кроз тебе. Јер ко те није заволео како доликује и кога ниси ти заволела како је потребно, можда и трчи, али не дохвата се циља. Стање свакога ко трчи пре него што се пут оконча јесте нерешено. А о ономе ко се тебе домогао или кога си га ти ухватила свакако нема никакве сумње, јер ти си завршетак закона, ти која ме окружујеш, која ме сажижеш и која ме од срдачног бола узносиш ка бескрајној чежњи за Богом и за мојом браћом и оцима. Јер ти си учитељица пророка, сапутница апостола, сила мученика, надахнуће отаца и учитеља, свих светих усавршење и моја припрема за ово служење.

 

7. Али опростите ми, браћо, што сам се мало удаљио од поуке, што ми је чежња за љубављу учинила. Јер сетих се ње и обрадова се срце моје,речима божанственог Давида, и предадох се слављењу њених дивота. Зато бих желео да се и ваша љубав устреми ка њој колико год може и да је достигнете, трчећи са вером, и ваше наде неће се показати узалудне. Јер свака марљивост и сваки подвиг учињен са много напора, који не достижу љубав у скрушеном духу, узалудни су и не доносе никакав користан плод.

 

Наиме, ни у једној другој врлини или испуњењу Господње заповести не може се познати ученик Христов: По томе ће, каже, сви познати да сте Моји ученици, ако љубите једни друге.

 

8. Због ње Логос постаде плот и настани се међу нама, због ње се очовечио и истрпео добровољно сва животворна страдања, да би сопствено створење ослободио из окова ада и узнео га на небеса. Због ње су Апостоли прешли онај бескрајни пут и читаву васељену удицом и мрежом речи уловили, из бездана идолског безумља је извукли и довели је до избављења у луци Царства Небеског. Због ње су мученици пролили своју крв, како не би Христа изгубили. Ради ње су богоносни оци наши и васељенски учитељи своје душе за васељенску и апостолску Цркву радо положили. И ја, ништавни, преузео сам на себе да штитим вас, пречасне оце и браћу своју, како бих, подражавајуђи њима колико могу, ради вас поднео и потрпео и учинио све што служи вашем назидању и користи и не бих ли вас представио као жртве савршене, свепаљенице словесне, на трпези Божијој. Јер ви сте чеда Божија, деца коју ми је дао Бог, моја утроба, моје очи. Висте, да се изразим апостолским речима, моја хвала и печат мога учења.

 

9. Зато поревнујмо, љубљена моја у Христу браћо, да како свим другим, тако и међусобном љубављу служимо Богу и ономе кога сте изабрали да имате за образац оца духовнога, премда сам далеко од тога да будем достојан, да би се Бог радовао вашој једномислености и усавршавању, ада се радујем и ја смирени, гледајући како све више напредује ваш живот по Богу у вери, у чистоти, у страху Божијем, у благоверју, у скрушености и у сузама, кроз које се чисти унутрашњи човек и преиспуњава се светлошћу божанском, те сав постаје испуњен Духом Светим у скрушеној души и понизном уму, а радост моја постаје ваш благослов и увећање непропадљивог и блаженог живота у Христу Исусу Господу нашем, Којем нека је слава у векове. Амин.

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

У духовној борби је веома важно како ми ум употребљавамо. Ако је ум занет Исусовом молитвом њега се просто не могу да дотичу нечисте помисли и грешне жеље, јер Исусовом молитвом бивају као огњем опаљене. О томе и цар Давид у 1. псалму говори када у 2. стиху каже „него му је омилео Закон Господњи, и о Закону Господњем размишља дан и ноћ“. Када је ум човеков занет божанским стварима, у срце човеково улази благодат Божија и срце се распаљује божанском љубављу.

 

 

Ђаво људе који се духовно боре, често и не напада директно на грех, него прво покушава да их учини неделатним, тј да им ум занесе неким испразним стварима, које на неки начин и нису нешто грешно. Али ђаво на тај начин човека одваја од Бога, и ту налази простор да куша човека и врло вешто у том испразном стању напада човека.

 

Зато се често у току дана сећај Господа, где год да си и шта год да радиш; мало, мало па се сети Господа. Сама та мисао да га се с времена на време у активностима које имаш сетиш, много значи, то загрева човеково срце.  Иначе, ако се ум одваја од Бога и буде занет овосветским стварима, онда се хладни срце. А кад је срце хладно тада у њему лако ђаво тријумфује и пороби га страстима. Само сећање на Господа, сама мисао на Њега временом радује срце. Тако, кад  га се сетиш искористи да бар кажеш тада у себи ГОСПОДЕ ПОМИЛУЈ или БОЖЕ СПАСИ МЕ или БОЖЕ ДАЈ МИ СМИРЕЊЕ или БОЖЕ САЧУВАЈ МЕ ТВОЈОМ БЛАГОДАЋУ или БОЖЕ НАУЧИ МЕ ДА ТВОРИМ ВОЉУ ТВОЈУ.

 

Тако чинећи у току дана развијаћеш у себи молитвено расположење, и када будеш имао времена за молитву, онда ће она бити пажљива, сабрана и јака. Значи, ако немаш времена због неког посла или због учења за молитву и читање духовних књига, онда се често сећај Господа, Господ треба да је увек близак твом срцу. Јер сећање на Господа развија у теби и жељу за Господом, развија у теби и љубав ка Њему. Циљ лукавих демона је да човека одвоје од Господа и да га лише славе Божије и живота вечнога. 

 

А прво одвајање човека од Бога бива када се човек у мислима одваја од Господа и када ум бива заокупљен током дана овосветским стварима. Ум који се одвоји од Господа и не сећа се Господа је као семе бачено у коров брига овога света, које га удаве да род духовни не донесе. Зато се често у току дана сећај, и молитвено сећај Господа, а не само пред спавање. Јер те ђаво често забави да се бавиш овим или оним, да погледаш ово или оно, и време прође, а онда си мртав уморан за молитву, и онда за њу „немаш времена“.

 

Ако човек неко своје молитвено или духовно правило оставља за крај, онда знај да је ђаво махер да те забави разним стварима и да то не обавиш духовно, или ако га и обављаш да га обавиш брзоплето и траљаво и да што мање благодати стекнеш и да што мање духовне користи имаш. Зато је увек боље у току дана наћи време за Бога и имати највећу корист. Током школе ја сам обично кад се вратим са наставе, прво време одвајао за Бога, а кад сам почео да радим онда сам по повратку с посла прво време одвајао за Бога, и онда и остало стизао да урадим и имао сам духовну корист тако.

 

Створивши човека, Бог га насади у Едем (рајски врт) и „ДАДЕ МУ ДА ГА ОБРАЂУЈЕ“, тако за свој Едем, за свој Рајски Врт сматрај своју душу и своје тело, и дужан си да га „обрађујеш духовно“ ако мислиш да не будеш лишен њега.

 

јеромонах Доситеј Хиландарац

 

 

Извор: Манастир Ћелије код Лајковца

 

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, у духовно-мисионарском центру "Гостопримница" одржано је представљање књиге „Вера и атеизам“, аутора  др Александра Милојкова.

 

 

Извор: Епархија тимочка

Цар Ликиније подиже велико гоњење на Хришћане. Свети Ермил, хришћанин и ђакон при некој цркви, би ухваћен и поведен на суд. Када му рекоше да га воде на мучење, он се веома обрадова. Узалуд му цар прећаше, Ермил исповеди слободно своју веру у Христа и одговори цару на све претње: "Господ ми је помоћник, на бојим се, шта ми може учинити човек" (Пс 117, 6)

 

 

После тешких мучења бацише Ермила у тамницу. А тамничар беше Стратоник, потајни хришћанин, који свим срцем саосећаше са страдањима Ермиловим. Када и Стратоника доставише цару као хришћанина, цар пресуди да се обојица потопе у Дунав. Тада везаше Ермила и Стратоника у једну мрежу и потопише их у Дунав. После три дана тела њихова избаци вода на обалу и хришћани их нађоше и сахранише на осамнаест стадија далеко од Београда. Ови славни мученици пострадаше за Христа и прославише се 315. године.

 

Према предању после мучеништва тела Ермила и Стартоника су хришћани београдски пронашли на десној обали Дунава, код места Брестовика (на путу Смедерево-Београд), где су одмах направили гробницу и тела мученика похранили.

 

Од деведесетих година двадесетог века, мученике Ермила и Стратоника почињу да прослављају јавне и културне институције у српској престоници. Свети Ермил и Стратоник слава су Музеја града Београда и параклиса Храма Светог Саве на Врачару.

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

На дан светог Григорија Ниског, брата светог Василија великог, у цркви Свете Тројице, свету службу Божију служио је протојереј ставрофор г. Дарко Ђого, уз саслужење јерођакона Зосиме.

 

 

Извор: Манастир Острог

 

Отишавши из Назарета, Господ Христос наставља Своју мисију у Капернауму, крајевима Завулоновим и Нефталимовим, како је пророк Исаија предсказао. Шта Његов долазак доноси тамошњем народу, али и нама данас, говори нам Свето јеванђеље по Матеју, зачало 8 (4, 12-17). У емисији „Сведочења“ овај одломак тумачио је свештеник Срећко Живановић, свештенослужитељ при Храму Светих лекара Козме и Дамјана и сабрат при Храму Васкрсења Христовог.

 

Звучни запис емисије

 

Извор: Радио Источник