Живе речи утехе: Живе речи утехе

Протосинђел Сергије (Рекић) у емисији "Питајте свештеника": Малој Црној Гори Господ је повјерио таланте великих Светиња које морамо да сачувамо и умножимо!

Sun, 02 Feb 2020 21:37:19 +0000

„Свједоци смо притиска на нашу Цркву у Црној Гори али смо, хвала Богу, и свједоци буђења вјере у нашем народу. Литије у Црној Гори су Божије дјело и изливање Божије благодати на вјерни народ. Малој Црној Гори Господ је повјерио таланте великих Светиња које морамо да умножимо“-каже отац Сергије (Рекић) сабрат манастира Острог говорећи о томе колики је благослов овакво величанствених моливтвених входова за учеснике, за наше градове, нашу Црну Гору и наше потомство.

Звучни запис емисије

Отац Сегије је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље на 33. недјељу по празнику Силаска Светог Духа на апостоле у којој наша Црква доноси причу о Закхеју.

Протосинђел Сергије је, одговарајући на питање наших слушалаца како бити искрени православни хришћанин по духу а не по форми и објашњавајући зашто је потребно долазити у Цркву, казао да смо једино у Цркви на правој адреси за примање благодатних дарова од Господа. Он је тумачио и значење молитве пред Свето причешће и одговарао на бројна питања наших слушалаца.

Емисију са Протосинђелом Сергијем (Рекићем) сабратом манастира Острог топло препоручујемо за слушање.

Извор: Радио Светигора

Преподобни Максим Исповедник: О борби за љубав према ближњима

Sun, 02 Feb 2020 18:46:04 +0000

Но када схватиш, да као што ти биваш кушан, да се тако и твој брат искушава, тада кушаноме опраштај. Кушачу пак, који је хтео да те наведе на мржњу према искушаваноме брату, противи се, не подавајући се његовом лукавству.

То је оно што говори и Јаков брат Божији у саборној посланици: “Покорите се, дакле, Богу, а успротивите се ђаволу, и побећи ће од вас“ (Јак 4, 7). Ако, дакле, као што је речено, будеш имао трезвено ревност за све напред изнето, моћи ћеш да познаш пут Господњи и апостола Његових, и да, с једне стране, љубиш људе и саосећаш им када греше, а с друге стране, да се непрекидно противиш лукавим демонима љубављу. Ако смо пак охоли, безбрижни, немарни и мисао своју прљамо телесним насладама, тада се боримо не против демона, него против себе (самих) и против браће (своје), а демонима чак угађамо, војујући за њих са људима.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Преподобни Максим Исповедник: Динамика учешћа у догађају Васкрсења

Sun, 02 Feb 2020 18:42:51 +0000

Свим појавностима треба крст; тј. одвајање од свега оног што преко мисливог утиче на ум. Када су сва саодношења са појавностима прекинута и када је истовремено искључена сва природна активност и промењивост, тада се, попут из гроба васкрслог, појављује логос, који је у њему и који све што је од Њега обујми, са којим ништа не може бити, само по природи, у односу. Спасење је, стога, по благодати, а не по природи…

Не очајавајмо размишљајући о узвишеној божанској бесконачности, јер Божије је човекољубље са такве висине на нас сишло, нити, сазнавши (сву) бескрајну дубину нашег грехопада, одбијајмо да поверујемо како ће у нама замрла врлина (једном) васкрснути.

Преподобни Максим Исповедник,

Гностички стослови

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Протопрезвитер-ставрофор Велибор Џомић у емисији РТЦГ „Аргументи“

Sat, 01 Feb 2020 19:18:18 +0000

Координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Велибор Џомић учествовао је синоћ у емисији Јавног сервиса РТЦГ „Аргументи, која је била посвећена тзв. закону о слободи вјероисповијести и ономе што се дешава након његовог усвајања у Скупштини Црне Горе. Поред оца Велибора, учествовао је и адвокат Никола Мартиновић.

Извор: Радио Светигора

Јеромонах Игнатије (Шестаков): Мали човек

Sat, 01 Feb 2020 13:56:52 +0000

Некада давно, пре две хиљаде година, живео је на земљи један човек. Мали човек у дословном смислу те речи, био је ниског раста. И овај човек је тежио власти и богатству, био је упоран у својој тежњи, био је властољубив и похлепан. За овакве се каже: «мали и одвратан», и врло често у историји овакви људи заузимају нека важна и кључна места, јер их физичко стање вуче ка освајању власти. Из историје знамо многе такве људе.

Овај човек је био грешник. И његови сународници и људи других вера који су живели у овом старом граду с њим, мрзели су тог човека, зато што је поседовао закониту власт и могао је да прогони ове људе и да се богати захваљујући својој власти. Он је био нешто попут инспектора пореске службе, и то не обичног инспектора, већ руководиоца, шефа управе овог града.

Често се дешава да најгрешнији и најпрезренији људи, омражени у народу, одједном постану пример за све нас.

Овај човек се звао Закхеј (в.: Лк. 19, 1-4). Цариник, начелник цариника, сакупљача пореза. Поседовао је власт и могао је да се богати помоћу ње. Око себе видимо мноштво примера оваквих људи и наше друштво стално тугује, стење и говори о таквим људима. Ето, такав човек је био Закхеј. Међутим, без обзира на то што је све постигао у свом животу, што је постао начелник цариника у Јерихону, нешто му је недостајало. Стечено богатство и власт га нису задовољавали, срце овог грешника је нешто тражило, није налазило мира.

Једном је чуо да је у град дошао Божански Учитељ, Пророк. И пожелео је да Га види. Љубав према Пророку, Сину Божијем, приморала га је да се наочиглед свих људи попне на дрво, зато што није могао да се пробије до Њега лично због мноштва народа. Наравно, обичаји људи пре две хиљаде година су били много једоставнији, и код царева, и код велможа, али ипак можемо замислити да је чак и у оно време његов поступак био смешан у очима људи који су га окруживали. Замислимо да се данас неки инспектор пореске службе видевши неког светог човека попне на дрво како би овај обратио пажњу на њега.

Господ се овом човеку обратио по имену и рекао му је: «Закхеју, сиђи брзо; јер Ми данас ваља бити у дому твом» (в.: Лк. 19, 5). И овај грешник, овај чиновник, грабљивац, похлепни човек, сишао је с дрвета и радујући се, као верни слуга је повео Спаситеља у свој дом. Тамо је слушао Његове божанске речи и његово срце је испунила љубав према Богу. Закхеј је скочио и рекао: «Господе, пола имања ћу поделити сиромашнима и свима које сам увредио вратићу четвороструко» (в.: Лк. 19, 8).

Примере оваквих људи, на срећу, виђамо и у нашем народу. Господ посећује срца оних људи за које се чини да су се заглибили у свом греху: чиновника и властодржаца које народ често проклиње због њихове похлепе.

Господ посећује њихова срца. А људи из околине често са завишћу и осудом говоре Христу: «Господе, гледај, дошао си код грешног човека.» Али милосрдни Господ је дошао да спаси царинике и грешнике – све нас. Он види човекове помисли и улази у дом његовог срца кад види љубав и искрену жељу за покајањем. «Данас дође спасење дому овоме, рекао је Господ, – јер и ово је син Аврамов који се спасио» (в.: Лк. 19, 9).

Ето какав изванредан пример нам је данас пружио овај мали човек који је пре две хиљаде година живео на земљи. Желео бих да свима нама пожелим веру Закхеја цариника, ову спремност да примимо Христа, без обзира на то какав да је наш положај, и какви да су наши грехови. Искрена вера, понекад наивна и чиста, јесте спасење за све нас, царинике и грешнике, које је Господ дошао да спаси. Амин.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Данас дође спасење дому овоме

Sat, 01 Feb 2020 13:55:00 +0000

”И ушавши у Јерихон пролажаше кроз њега. И гле, човек звани именом Закхеј, и он беше старешина цариника, и беше богат. И тражаше да види Исуса ко је он; и не могаше од народа, јер беше малога раста. И он потрчавши напред попе се на дивљу смокву да га види; јер је поред ње требало да прође. А кад Исус дође на оно место, погледавши горе, виде га и рече му: Закхеју, сиђи брзо; јер ми данас ваља бити у дому твоме. И сиђе брзо; и прими га радујући се. И сви који видеше негодоваху, говорећи како уђе да гостује код грешнога човека. А Закхеј стаде и рече Господу: Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко. А Исус му рече: данас дође спасење дому овоме; јер је и ово син Аврамов. Јер Син Човечији дође да спасе и потражи оно што је пропало.”

Вративши вид слепом Вартимеју, Господ у Јерихону чини још једно чудо. Овога пута отвара духовне очи царинику Закхеју, и омогућује му да прихвати Јеванђеље, сагледа себе и своје грехе, да се покаје, и промени свој живот из корена. Отварање духовних очију је подједнако велико чудо, ако не и веће од враћања телесног вида човеку који је слеп од рођења. Закхеј је био цариник, односно порезник, који је убирао таксу за Римску империју. По уговору са Римљанима, њима је био обавезан да даје одређену, договорену суму, а све оно што претекне могао је да задржи за себе. Дакле, могао је да узима више од прописане суме. Како јеванђеље сведочи да је био богат, то значи да је узимао више него што је требало. Зато суцариници било врло омражени, непопуларни и сматрани за грешнике од стране обичних људи.

Мали растом, Закхеј се пење на дивљу смокву да би видео Христа. Угледавши га на смокви, Христос, као Свевидећи Бог, препознаје покајану и од греха очишћену душу, назива га именом, и наређује му да сиђе брзо, јер жели да буде у његовом дому. Чињеница да га назива именом сведочи да Бог зна свачије име (Јован 10:3). Закхеј жели да га види, а Господ иде још даље од тога, и одлучује да уђе у његову кућу. Ово је доказ да је Бог милостивији од људи, који су врло брзи да у свом самохвалисању и самоправедности осуде и упру прст на другога. Мноштво људи, који присуствују овом догађају, иако не могу да читају људска срца, нити да продру у дубину људске душе, и даље суде по спољашњости и негодују што ће Христос ући у кућу једног цариника. Идентичан проблем постоји и данас. Црква се види као клуб праведника и људи без мана, а у ствари Црква је радионица спасења, болница за оне којима је потребна помоћ. ”Ја нисам дошао да зовем праведнике, но грешнике на покајање (Матеј 9:13). Покајање је само почетак духовног живота. После покајања, човек почиње да слави Бога, и да расте до великих духовних висина. Ми смо призвани да будемо савршени као што је савршен Отац наш небески (Матеј 5:48). Зато је природно да у цркви има људи који су на разним степеницима духовне лествице. Дијалог који следи сведочи о чудесном исцељењу цариникове душе.

Називајући Христа Господом, он показује да Он за њега није само Исус из Назарета, већ заиста Месија, Син Божији. Затим, Закхеј даје пола свога имања сиромасима, иако нико од њега то није тражио. Ово говори да је он не само упознат са науком Христовом, већ и да срцем и душом живи по Христовом Јеванђељу. Чинећи то, он себе показује као правог следбеника Христовог, јер указује милосрђе онима којима је то потребно. Нудећи да врати четвороструко онима којима је закинуо, он се одриче свог пређашњег начина живота. Иако га нико не оптужује да је закидао људима, он то на овај начин јавно исповеда, и искупљује се од овога греха. Овде је важно схватити да он себе не искупљује новцем него покајањем. Новцем се не може ни један грех искупити. Његово покајање доноси род достојан покајања (Матеј 3:8). Давање пола имања сиромашнима, показује драстичну промену у његовој души која је уследила прихватањем Христа. Искусивши љубав Христову, Закхеј побеђује себичног човека у себи, и почиње коначно да се брине и за друге људе.

Ова јеванђелска прича се може применити на многе људе, који иако имају све телесне угодности које желе, ипак имају празне душе. Такав је био и Закхеј пре него што је упознао Христа. ”Јер каква је корист човеку, ако задобије сав свет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за своју душу?” (Марко 8:36- 37). Среброљубље је један од најтежих грехова, и једино човек који у животу спозна Бога може да се ослободи тога греха. То је завист којој нема краја и која човека незадрживо вуче у пропаст. Свето Писмо јасно каже да ”ко љуби новце, неће се наситити новаца” Проповедник 5,10. Његово пењање на смокву, јер је био малог раста, символише човека који се издиже изнад своје људске природе, и побеђује самодовољност и себичност у себи. Зато га Господ и спасава напомињући да је и он син Аврамов. То значи да је Закхеј заиста син Аврамов, али не само на речима и по пореклу, већ и по духу и по истини којом живи. Тако се Закхеј од по вечност пропалог човека, уздигао до праведника кроз покајање. И на крају јеванђеља, Господ опет потврђује циљ своје мисије: да је дошао да потражи, и спасе оно што је пропало. Односно, да потражи свакога човека, па чак и оне које нико не тражи, а сви одбацују. Баш као Закхеја. По историјским сведочанствима, Закхеј је касније постао епископ Цркве Христове.

протојереј Саша Радоичић

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Јеромонах Никон (Кокотовић): Значај догматског вјероисповиједања Св. Марка Ефеског у савременој мисији Православне Цркве

Sat, 01 Feb 2020 13:48:36 +0000

Свети Марко Ефески је био засигурно једна од најзначајнијих личности средњовијековне епохе и богословске мисли. Његова борба за очување неоскврњене православне вјере представља продужетак светоотачког свједочења и подвига исповиједања и одбране правовјерја, Православља. Учење Св. Марка, као и његова борба и подвиг у споровима с Латинима у вријеме унионистичког сабора у Фиренци могу да послуже као снажан путоказ у данашњој мисији Православне Цркве у свијету и у дијалогу са иновјернима.

Најважнији циљ односа Православне Цркве са инослављем јесте успостављање Богом заповијеђеног јединства хришћана, које припада самој суштини Хришћанства. Равнодушност према том задатку или његово одбацивање јесте гријех у односу на Божију заповијест о јединству. Међутим, признајући потребу за успостављањем нарушеног хришћанског јединства, православна Црква тврди да је истинско хришћанско јединство могуће искључиво у окриљу једне, свете, саборне и апостолске Цркве. Сви остали „модели“ јединства су неприхватљиви. Православна Црква не може прихватити став да је без обзира на историјске подјеле, начелно, дубинско јединство Хришћана, наводно, остало неповријеђено и да Цркву треба схватити као истовјетну са осталим „хришћанским свијетом“, да хришћанско јединство, наводно, постоји изнад граница деноминација и да подијељеност цркава припада искључиво несавршеном нивоу људских односа.

Епоха „дијалога“, „екуменизма“ и „компромиса“ у којој данас живимо није у могућности да схвати и усвоји ревност и бескомпромисност (нарочито у питањима вјере) св. Марка Ефеског. Унијатски сабор у Фиренци 1438-1439 године заправо је показао да су баш ти унијатски покушаји највише учврстили раздјељење хришћанског Истока и Запада. Св. Марко Ефески је, дакле, у вријеме снажних притисака и унијатских настојања Латина да себи потчине православну Цркву, био непоколебљиви чувар црквене вјере и учења. Тако је он постао преносилац чистоте православља будућим генерацијама, до дана данашњег. На самртном одру св. Марко је изговорио посљедњи завјет своме ученику Генадију Схоларију у коме још једном исповиједа праву вјеру говорећи да “извртање католичанске вере значи општу пропаст.“

Он савјетује своме ученику строго и правилно држање догмата Цркве и ревновање за њих, а са издајницима Православља он не жели општење ни у овом ни у будућем вијеку: “Ја кажем и сведочим…да апсолутно и ни на који начин нећу и не прихватам општење са њим (с патријархом), или са његовим људима, ни у овом мом животу, ни после смрти, као што не признајем ни закључену Унију, ни латинске догмате које су примили он сам (патријарх) и његови истомишљеници… Потпуно сам уверен, да што даље стојим од њега и њему сличних, то сам ближе Богу и свима светима; и што се више удаљавам од таквих, то сам више у јединству са Истином и са светим оцима, богословима Цркве; такође сам убеђен, да они који себе убрајају међу такве, стоје далеко од Истине и блажених учитеља Цркве. Стога кажем: као што сам током читавог свог живота био одвојен од њих, тако и сада у време мога изласка из тела, па и после моје смрти, одбијам општење и јединство са њима.“

Данас се о обнови црквеног јединства говори у једном не-црквеном тону. „Стварање“ јединства Цркве у оквиру савременог западног Екуменизма покушава се нееклисиолошким, нецрквеним, нејеванђелским методама, средствима и путевима, без покајања и смиреноумља, често и без вере, ван Светог Предања, безблагодатно, без Духа Светога—Утешитеља Цркве. Отуда није чудо што се, и после више од пола века постојања екуменског покрета и рада његових форума, хришћански Запад и даље налази не пред јединством разједињених хришћана, како се желело или бар тако изјављивало, него пред новим поделама и пред погребом и последњих „остатака“ Цркве, апостолско-светоотачке вере и јеванђелског Хришћанства, нарочито у све више растућем броју протестантских фракција и секти које више не верују ни у основне истине божанског Откривења: Свету Тројицу, Христово Васкрсење, светост Цркве итд.“ Православље не може и не треба да се одрекне своје мисије и да презре позив неправославних хришћана. Избјегавањем истински екуменске мисије свједочења истине Христове и Његовог Јеванђеља, многе искрене душе на Западу које чезну ка еклисијалној пуноћи и заједништву у светим тајнама, губе наду у могућност налажења пута у Цркву Божију. Свједочење о истини Јеванђеља и могућности спасења у Цркви Христовој, извире из саме суштине Цркве. Јединство никада није могуће претпоставити Истини и одијелити га од Истине.

Ко не жели јединство Цркве тај није истински хришћанин, но јединство може бити само у Истини, у Христу и Цркви Његовој. То се јединство у историји Цркве увијек остваривало као „јединство у догматима“, о чему свједочи и св. Марко Ефески: “До сада смо имали веру која ни у чему није имала недостатка, па нам није потребан сабор или акт Уније да бисмо се научили било чему новијем – ми који представљамо синове и ученике васељенских сабора, и отаца који су засијали на њима и после њих. То је – похвала наша, вера наша, добро наслеђе наших отаца. Надамо се да ћемо са њом изаћи пред Бога и добити опроштај прегрешења; а без ње не знам каква ће нас праведност ослободити вечних мука. Онај ко настоји да одбацимо ову веру и да уведемо другу, новију, ако је и анђео с неба – анатема да буде (Гал. 1,8), и да ишчезне сваки помен на њега, пред Богом и пред људима. Нека нико не господари у нашој вери – ни цар, ни архијереј, ни лажни сабор, нити било ко други, него само једини Бог, Који нам ју је предао и Сам и преко Својих ученика.“

Ватикан није само остао на оним разликама које су се, у односу на православну Цркву, појавиле у XI и XIVвијеку, него се у свом развоју све више удаљавао од богословско-црквеног Предања древне Цркве заједничких отаца и сабора. То је нарочито видно од Тридентског концила па надаље и послије Првог ватиканског концила (1870) када су прокламовани нови, погрешни „догмати“ и усвојена еклисиолошка застрањења и заблуде. Тиме су створене нове суштинске разлике и богословске препреке за васпостављање јединства вјере и Цркве. Проблем поновног сједињења хришћанског Истока и Запада јесте и треба да буде предмет теологије и праве, истините вјере, а не само ствар „дијалога љубави“.

Упрошћавање и небогословско постављање проблема односа између православне Цркве и Ватикана долази од непознавања историје Цркве и стварне богословске проблематике, као и различитих сотириолошких перспектива које стоје иза догматских разлика Православља и Рима. То такође “потпомаже да се продужује и овековечује унионистички менталитет, лионско-флорентински менталитет који и данас постоји у Ватикану. Унионистички менталитет папоцентричног римског екуменизма не може бити промењен и превазиђен оваквим извитоперењем истинског православног икуменизма, тј. бежањем од сучељавања са стварним богословским, сотириолошким и еклисиолошким проблемима који деле Ватикан од древне православне Цркве светих отаца и васељенских сабора.“ Зато је потребно, при било којем сусрету православне Цркве са Римокатолицима, прије свега преиспитати старе и нове римске „догмате“ –filioque, папски примат и непогрјешивост, као и њихове еклисиолошке и сотириолошке посљедице.

Често се сматра да је у данашњим тежњама да се успостави нарушено јединство догматска препрека секундарна. Међутим, догматске разлике су итекако суштинске за успостављање дијалога и евентуалног јединства. На првом мјесту ту је догмат о Богу Тројици. Исповиједање Бога као Тројице-Оца, Сина и Светога Духа је одувијек чинило дио хришћанског крштења. То указује на чињеницу да вјера у Свету Тројицу није само ствар прихватања једног теоријског става о Богу, већ ствар довођења у везу човјековог живота са овом вјером; крштење у Тројицу значи улажење у један одређен начин постојања (какав је) Тројичног Бога. Богословље о Светој Тројици има дубоке посљедице по живот.

Дакле, проблем Свете Тројице је у самом центру хришћанске теологије, како она екуменски дјелује данас. Зато је потребно, у екуменском дијалогу са Римокатолицима, изнова се враћати св. Марку Ефеском и његовом начину вјероисповиједања и очувања православне вјере.

“Православље не може да мисли о јединству хришћана које предлаже екуменизам другачије, до искључиво на чисто црквеном темељу, за који сви други, додатни моменти стварне и могуће хришћанске солидарности, представљају само вањске, психолошке елементе који немају директне везе са стварним јединством.“

Другим ријечима, православни не треба да се оглуше и презру позив неправославних хришћана, нити да се одрекну своје мисије у свијету. Но, православној Цркви није мјесто у ванцрквеном и нецрквеном екуменизму, него она треба да обнови и појача пред подијељеним хришћанима аутентично црквено свједочење и исповиједање праве вјере. “Уместо учешћа у сахрани остатака црквености у западном хришћанству, потребно је православно сведочење о мартирству Крста и победоносности Васкрсења, еда би како они који још спавају устали од сна и васкрсли из мртвих и обасјао их Христос (Еф. 5, 14).“

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Објављен превод књиге Теодорита Кирског „Црквена историја”

Sat, 01 Feb 2020 13:46:53 +0000

Почетком 2020. године протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, као редовни професор Историје опште Цркве на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, објавио је превод веома важне књиге Теодорита Кирског Црквена историја. Овај превод биће један од основних извора за проучавање раног периода Цркве и биће користан за ученике богословија, за студенте свих нивоа студирања богословских наука, али и за свештенике и лаике који желе да проучавају период од појаве аријанизма до цара Теодосија Млађег.

Књига је подељена у пет делова. У првом делу Теодорит сведочи о јереси аријанизма, о односу цара Константина и Цркве, затим о ширењу хришћанства и о деловању Светог Атанасија Великог. Други део почиње описом повратка Светог Атанасија из прогонства, затим говори о вери цара Констанција, наставку прогона Светог Атанасија и о неколико сабора између првог и другог васељенског сабора, са посебним освртом на Македонијеву јерес.

Трећи део књиге Теодорит почиње описом цара Јулијана Отпадника и говори о догађајима у Цркви и царству половином 4. века. У четвртом делу Теодорит сведочи о кончаној победи Православља над аријанством и последњим годинама Светог Атанасија, затим и о царевима Јовијану и Валентинијану, а затим говори о Амвросију Миланском, Василију Великом, Антонију Великом, и на крају описује одакле међу Готима аријанска јерес. У петом делу описана је владавина цара Теодосија, затим и Други васељенски сабор, да би други део био посвећен дешавањима у Антиохији, Александрији и Константинопољу у доба Светих Јована Златоустог и Кирила Александријског.

После превода Теодоритове књиге, проф. др Радомир Поповић је превео и важну студију о блаженом Теодориту Кирском насталу из пера Георгија Флоровског, која говори о делима и вероисповедању блаженог Теодорита. То је и својеврсни закључак превода овог важног историјског извора. На крају издања налази се и попис до сада преведених дела блаженог Теодорита на српски језик и библиографија о Теодориту, која може да буде иницијатор будућих истраживања и анализе живота и дела Теодорита Кирског.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Свети Макарије Велики: O нашем васкрсењу

Fri, 31 Jan 2020 20:24:33 +0000

У тугама, у страдањима, у трпљењу, у вери, сакривена су обећања, и слава, и поседовање небеских добара, као што је плод сакривен у баченом у земљу пшеничном зрну, или у дрвету које, када се калеми, подноси извесну повреду или понижење. И тада се показује да одећа има лепоту, и славу и многоструки плод, као што вели и Апостол: „Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство небеско" (Да. 14, 22). И Господ вели: „Трпљењем својим спасавајте душе своје" (Лк. 21, 19). И опет: „У свету ћете имати невољу" (Јн. 16, 33).

Јер је потребан труд, ревност, трезвеност, велика пажња, ватреност и истрајност у молитви Господу, да бисмо се могли избавити од жеља за земаљским, да бисмо могли избећи замке и мреже сласти, олује света, налете злих духова, и тачно дознати са каквом су трезвеношћу и живахношћу вере и љубави светитељи још овде стицали небеску ризницу, тј. силу Духа у душама својим, која је залог Царства. Јер, блажени Апостол Павле, изражавајући се о тој небеској ризници, тј. о благодати Духа, и описујући прекомерне невоље, и у исто време показујући шта сваки треба да иште и шта да стекне, вели: „Јер, знамо да, када се земаљска наша кућа тела разори, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима" ( II . Кор. 5, 1).

Треба, дакле, сваки да се подвизава и труди помоћу свих врлина да стекне ону кућу и да верује да се она стиче овде. Јер, ако се разори наша кућа тела, ми имамо другу кућу, у којој би наставала душа наша. „Да се обучени, не голи нађемо" ( II Кор. 5, 3), тј. не голи од општења и заједнице са Духом Светим, у Којем се једино може одмарати верна душа. Зато они који су у истини и сили хришћани, чврсто се надају и радују излазећи из тела, јер имају ону кућу нерукотворену, а кућа је ова - с и л а Духа која обитава у њима. Ако се разори кућа тела, они се не плаше, јер имају небеску кућу Духа, и ону нетрулежну славу, која ће у Дан васкрсења и прославити кућу тела, као што Апостол каже: ,,Онај Који је подигао Христа из мртвих, оживеће и смртна телеса наша Духом Својим Који живи у нама" (Рим. 8, 11). И још: „Да се и живот Исусов јави на смртном телу нашем" ( II Кор. 4, 11). И још: ,,Да живот, вели, прождере оно што је смртно" ( II Кор. 5, 4).

Подвизавајмо се, дакле, вером и добродетељним животом овде, да бисмо стекли ону одећу, да се не бисмо ми, обучени у тело, o нда голи нашли, јер иначе неће бити тада ничега што ће у онај Дан прославити тело наше. Јер, сваки, уколико се вером и марљивошћу удостоји да постане заједничар Духа Светога, утолико ће се и тело његово прославити у онај Дан. Оно што је сада душа сабрала унутра у себе, тада ће се открити и показати ван тела. Као што дрвета после зиме, када их изнутра загреје невидљива моћ сунца и ветрова, израстају и производе из себе као Одећу - лишће, цветове, плодове, а тако исто у то време из недара земље ниче пољско цвеће, и њима се покрива и o блачи земља, и трава као љиљани, за које Господ рече: „Ни Соломон у слави својој не обуче се као један од њих" (Мт. 6, 29).

Тако је за све богољубиве душе, тј. за праве хришћане, први месец - Ксантик, звани Април, који је дан Васкрсења, у који се силом Сунца Правде изводи изнутра слава Духа Светога, што покрива и заодева тела светих, она слава коју су имали унутра у душама сакривену. Јер, што душа сада има у себи, тада ће се то испољити на телу. Овај је месец, велим, први међу месецима годишњим. Он доноси радост свој твари. Он, раскрављујући земљу, облачи гола дрвета. Он доноси радост свима животињама. Он показује веселост свима. Он је за хришћане први месец Ксантик, тј. време васкрсења, у које ће се тела њихова прославити неисказаном светлошћу, која је још од сада у њима скривена, тј. силом Духа, Који ће им тада бити одећа, храна, пиће, весеље, радост, мир, украс, живот вечни. Јер, ће тада за њих Дух Божанства, Кога су се још од сад удостојили примити, постати целокупном лепотом светлости и небеске красоте.

Блажени Мојсије славом Духа, која је покривала лице његово, у које нико од људи није могао да гледа, показао нам је пример како ће се при васкрсењу праведних прославити тела светих оном славом коју се још сада удостојавају душе светих и верних имати унутра у себи, у унутарњем човеку. Јер је речено: „Ми који откривеним лицем (тј. унутарњим човеком) гледамо славу Господа и, преображавамо се у то исто обличје из славе у славу" ( II Кор. 3, 18). Исто тако речено је за Мојсија: „Четрдесет дана и четрдесет ноћи хлеба не једе и воде не пи"(11 Мојс. 34, 28). Немогуће би било телесној природи да толико живи без хлеба, да се није хранила духовном храном, а овом храном још се сада душе светих невидљиво хране од Духа.

Треба, дакле, сваки од нас да се подвизава, да се труди, да упражњава све врлине, да верује и моли Господа да му унутарњи човек још сад постане учесник те славе, и да душа постане заједничар Духа, да бисмо, очистивши себе од мрље порока, и при васкрсењу имали у шта обући своја тела нага, да бисмо чиме имали покрити срамоту њихову, да бисмо их имали чиме оживотворити и на векове упокојити у Царству небеском, јер ће, као што вели св. Писмо, Христос сићи са неба и васкрснути сва племена Адамова, све од века уснуле, и разделиће их на два дела, и оне који имају Његов знак (тј. печат Духа), назвавши их Својима, поставиће с десне стране Себе. Јер, вели, „овце Моје слушају глас Мој" (Јн. 10 27) и „знам Своје и Моје мене знају" (Јн. 14). И тада ће се њихова тела за добра дела обући божанском славом, и биће испуњени славом Духа, коју су још овде имали у душама. И тако ћемо, прослављени божанском светошћу и узнесени на небеса на сусрет Господу, као што је писано „свагда с Господом бити" ( I Сол. 4, 17), царујући с Њим у бескрајне векове векова.

А да ли ће при васкрсењу васкрснути сви делови тела? Богу је све лако, тако је и обећао. Но, људској немоћи и разуму ово изгледа као немогуће. Јер, као што је Бог, узевши прах и земљу, начинио природу тела као неку другу природу, несличну земљи, и начинио много врста твари, као што су - коса, кожа, кости и жиле, и као год што игла, бачена у огањ, мења боју и претвара се у огањ, али се природа гвожђа не уништава, него остаје, тако ће и при васкрсењу тела васкрснути, и „длака неће пропасти", као што је писано (Лк. 21, 18), и све ће постати светлозрачно, све ће се у светлост и огањ погрузити и претворити, али не растворити се, као што неки говоре, и постати огањ, тако да не остане пређашња природа. Јер, Петар остаје Петар, и Павле - Павле, и Филип - Филип; сваки, испунивши се Духом, остаје у својој сопственој природи и суштини. А ако речеш да се природа растворила, онда више нема Петра или Павла, већ у свему и свуда Бог, и нити они који одлазе у Геену осећају казну, нити они који одлазе у Царство осећају доброчинство.

Замисли башту која има разноврсна родна дрвета - ту су крушка, јабука и виноград са родом и лишћем. Но, деси се да се и башта и сва дрвета и лишће претворе и промене у другу природу, и све пређашње постане светлозрачно. Тако ће се и људи изменити при васкрсењу и сви ће чланови тела њиховог постати свети и светлозрачни. Зато људи Божији треба да припреме себе за борбу и подвиг. Као што храбар младић на ударце који му се наносе одговара ударцима и издржава борбу, тако и хришћани треба да подносе невоље, и спољашње и унутрашње борбе, да би, подносећи ударце, побеђивали трпљењем. Где је Дух Свети, тамо као сенка прати гоњење и борба. Видиш како су Пророци, мада је у њима дејствовао Дух, увек били гоњени од својих сународника. Видиш како је Господ, Који је Пут и Истина, био гоњен не од другог народа, него од Својих, од Свога сопственог племена Израиљевог био гоњен и распет. Исто тако и Апостоли, јер је од времена крста Дух Утешитељ прешао и уселио се у хришћане.

Као што многи светилници, напуњени једним уљем, не дају често исту светлост, тако и дарови по различитим добрим делима имају различно светљење благога Духа. Или, као што у граду у коме живе многи становници, који употребљавају један исти хлеб и једну исту воду, једни су - мужеви, други одојчад, једни - деца, а други - старци, и међу њима је велика разлика и несличност... тако размишљај да ће и, при васкрсењу мртвих, они који васкрсну, различитом славом бити прослављени и означени по вредности добрих дела, по заједници Духа Божјег, који је још овде обитавао у њима. То значе речи Апостолове „звезда се од звезде разликује у слави".

Свака душа која се овде ревношћу и вером, по сили и несумњивости благодати, удостојила да се потпуно обуче у Христа, и која се сјединила са небеском светлошћу пречистога Лика, сада се у суштини поучава у познању небеских тајни; а у велики Дан васкрсења, и тело њено, прослављено тим истим небеским Ликом славе, и, као што је писано, узнесено на небеса ( I Сол. 4, 17), и удостојено да постане сличнолико телу славе Његове, имаће вечно и сунаследно са Христом Царство...

Боголики образ Духа, који је још сада као утиснут у душе Светих, учиниће и тело њихово по спољашњости боголиким и небеским, а покривало светскога духа, које покрива душе порочних и грешних, и које је гордошћу страсти учинио - авај мени! - и сам ум помраченим и бестидним, показаће се и тело по спољашњости помраченим и испуњеним сваким срамом.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Светосавска беседа протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића у Бору: Свети Сава - наставник пута који води у живот вечни!

Fri, 31 Jan 2020 18:49:00 +0000

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије светог Петра Цетињског, посетио је Епархију тимочку и узео учешће у празничним богослужењима и свечаностима поводом прославе Савиндана. У навечерје празника, 26. Јануара 2020. Лета Господњег прота је на свечаној Светосавској академији произнео празничну беседу: "Свети Сава - наставник пута који води у живот вечни".

Повезана вест:

Прота Гојко Перовић у Бору: Свети Божији људи о свакоме брину!

Протојереј Андреј Ткачов: Антоније и обућар

Fri, 31 Jan 2020 18:39:18 +0000

Стицање правилних мисли је праћено свргавањем лажних мисли с пиједестала. Оно има једнак значај као свргавање идола. Уколико носи у себи лажну мисао, извесну лажну животну поставку човек ризикује да цео живот проживи као идолопоклоник. Или, у сваком случају, да не оствари оно за шта је потенцијално способан.

Тако Антоније, овај становник пустиње, којем се у одговор на молбу јавио чак и Мојсије да би му објаснио нејасна места у Светом Писму, овај човек који је „обузет Богом и посвећен у тајне“, чује глас. И глас му каже да он, Антоније, још није достигао меру једног обућара који живи у Александрији. Антоније напушта пустињу и Бог га доводи у прави мравињак код једног од мрава који има правилне мисли у срцу.

Александрија је једно од чеда Александра Македонског, овог првог истинског глобалисте који је сањао о светској империји. У Александријску луку пристаје на стотине бродова. У њу бродовима и копном долазе људи како би купили и продали робу. Овамо долазе како би чули познате проповеднике или филозофе. Овде се може наћи мноштво оних који траће живот у задовољствима и троше оно што су наследили или зарадили. Овде се странци крију од казне за злочине које су починили у домовини. Овде се може срести све, видети све и сазнати све. Монах овамо не треба да долази осим у некој изузетној прилици.

И Антоније куца на врата до којих га је Бог довео. Куца и чује дозволу да уђе.

Старац моли домаћина да му открије тајну: „На који начин угађаш Богу? Које је твоје делање, односно тајни труд срца који не види нико осим Бога?“

Обућар се нашао у страху и недоумици. Он се не подвизава. Монах га је помешао с неким. Он само ради. Седи покрај прозора, с времена на време гледа напоље и ради. И то је све.

„Ништа нисам помешао, – каже Антоније, – молим те да ми откријеш своје делање.“

Онда обућар у простоти срца говори о ономе што испуњава његову душу.

Док ради он свако мало погледа на улицу којом пролазе гомиле најразличитијих људи. То су људи оба пола и свих узраста, од којих су неки раскошно одевени, а други једва покривени ритама, мештани и дошљаци, они који се доконо шетају и они који журе неким послом. Има их врло много и обућару се чини да су сви добри. Обућар их види као боље од себе. Господ их воли, мисли он. Надвијајући се над посао он с времена на време говори себи како ће се сви ови људи спасити, јер су добри и Бог их воли. „Очигледно, само ћу ја пропасти због мојих грехова,“ – мисли он и наставља да ради творећи молитву.

После ових речи Антоније се клања домаћину до земље и враћа се у пустињу. Чуо је оно због чега је дошао. Заиста, није узалуд дошао. Из Александријске луке испловљавају бродови натоварени различитом робом. Одлази из града и монах односећи у срцу истинско благо – мисао рођену од Духа Светог, мисао која води ка спасењу. „Сви су бољи од мене. Сви ће се спасити, само сам ја достојан погибељи због мојих грехова.

„Сви ће погинути. Ја ћу се спасити,“ – говори горда лаж.

„Сви ће се спасити. Ја ћу погинути,“ – говори савест коју је Дух просветио.

Таква је лекција ове приче и ако је причамо, то је само због смисла који у њој сагледавамо.

Али имам питање.

Или два питања.

Или сто питања.

У сваком случају, ово учење је врло нејасно, иако моја душа осећа да се дотакла истине. Дотакла се парадоксалне истине Божије и одмах се повукла уплашивши се додира.

Као прво, како то „ја ћу погинути“? Нека се „сви спасу“, слажем се. Али ја? Зашто ћу погинути? И како да човек притом не падне у очај?

Осим тога, зар људи не бирају религију по критеријуму истинитости? Зар се људи не поносе својим избором и зар не доказују свима и стално своју религиозну правду? „Ја сам у праву, а ви сте у заблуди,“ – то је први потез у шаховској партији која се зове религиозни спор.

И ми тражимо религију, тражимо у мукама, и бирамо, управо да бисмо се спасили, а не да бисмо погинули. О чему се онда овде ради, питам ја вас? Да ли човек може стајати у истини и бити спреман да умре за њу сматрајући притом све људе скоро анђелима, а само себи достојним погибељи на целом свету?

Испоставља се да се једино тако и може стајати у истини. Можда компјутерски мозак ово и неће схватити, али је људска душа дужна да схвата овакве благодатне парадоксе.

Не познајем друге душе, знам само да су тајанствене и бездане. И још знам да их Господ воли.

Од свих душа на свету познајем само своју и то – делимично. Али ми је и оно што знам о себи довољно да кажем: „Ја сам дете погибељи.“

Као роб који је изложен на продају и којег је купио нови господар ја припадам катастрофи грехопада. Никакви моји напори не доносе ми слободу. Већ сам много пута пробао. Закључак је мучан: ја сам жигосан и окован.

Христос је дошао да ме откупи. Он је заповедио да се раскују моји окови, а за плату је дозволио да Његове руке распрострте до ивице Крста буду пробијене ексерима.

Зар сам у стању да размишљам о туђим греховима и да мислим ко је грешнији од кога, ако су жуљеви од окова још на мојим рукама, а сам Господ је нацртан пред очима као да је код нас разапет (в.: Гал. 3: 1)?

Управо то је знак припадности истини – одсуство жеље да човек размишља о туђим греховима, одбијање да човек мери, пореди и оцењује туђе грехове. Ја гинем – Бог ме исцељује; ја сам доспео у ропство – за мене је плаћен откуп.

Вера је погружавање у свој бол и оплакивање себе као мртваца. И ако се у овом мртвацу пролију сузе, очи очишћене сузом у стању су да виде свет као што је речено: „Чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто, него је нечист њихов ум и савест“ (Тит. 1: 15).

И душа може да не осуђује само онда кад носи пред собом сопствену немоћ и кад у сваком тренутку види да нема чиме да се хвали.

А пошто душа не суди другима, ни њој неће бити суђено. Ево шта значи: не долази на суд, већ је прешао из смрти у живот (Јн. 5: 24).

Само, како да човек не падне у очај ако тако размишља? Како да не ослаби и да не тугује, и како да се не убија од жалости?

Добро, рећи ћемо нешто и о томе.

То наша гордост пишти, и шкргуће, и извија се, и неће да умре. Она је та која рађа убиствену тугу и мрачну жалост.

Али Исти је Дух Који нам открива нашу унутрашњу поквареност. Исти је, кажем, Дух Који шапуће и утеху, јер је Он Утешитељ.

Оним изабраним судовима који су у стању да приме Његову реч Дух говори кратке речи и даје им велику снагу. Тако је Силуан Атонски усред велике борбе, патње и искушења чуо: „Држи ум свој у паклу и не очајавај.“ Ове речи и снага која их прати потребни су свима онима који с времена на време осећају како се погружавају у пакао очаја и безнађа.

Дакле, испоставља се да је искуство пустињака тражено и корисно; ма шта „корисно“ – спасоносно је за многе који живе у свету.

Само ово искуство пустињаци могу добити од мирјана, као Антоније од обућара, зато што Бог не гледа на лица, већ на срце. И тамо, у срцу, у његовој страшној дубини коју Дух жели да испуни Собом, бледи све што представља разлике између људи у земаљском животу.

Човек који је заједничар с Богом нема чиме да се горди.

Човек који је заједничар с Богом никога не жели да осуђује како не би отимао власт од Јединог.

Овај човек се смирено моли и са захвалношћу се сећа Христових страдања и Васкрсења.

„Зато нека је у вама иста мисао као и у Исусу Христу“ (Фил. 2: 5) – каже Свето Писмо.

А шта је осећао Исус док је ишао на смрт за искупљење? Да ли можемо да се приближимо начину Његовог размишљања?

Испоставља се да можемо и да треба.

Ове речи значе да једном треба да дорастемо до жеље да се разапнемо за ближњег, само да он буде спасен! И само то је истинска светост и идење Исусовим стопама. Ако тога нема тренутно, а ни на видику, чиме можемо да се поносимо? Немамо чиме, али се поносимо, и те како!

Зар то не значи такође да треба да дорастемо и до молитве Мојсија који је једном молио Бога да га избрише из Књиге живота, само да не погуби народ?

У сваком случају, цитиране речи нас воде у правцу жртве. Не оне која је потребна ради себе, већ оне која се приноси за друге. И један од отаца пустиње је рекао да би, пошто има Христов Дух радо, кад би могао, заменио кожу с било којим губавцем.

Дакле, ово је православље на оним бескрајним висинама на којима човеку губи дах!

Носити крст и не очекивати похвалу; трпети и бити жалостив према другима не очекујући снисхођење. Зар није тако поступао Начелник вере – Христос?

У сваком случају, треба да знамо за ове блиставе висине подвига како никога не бисмо осуђивали и како се не бисмо гордили. Јер подсећање на потребу за смирењем је посебно потребно онима који су одсекли (наводно) грубе страсти и који су почели редовно да се моле и да сазнају нешто свето и (наводно) да схватају. Овакви људи посебно могу (због дивљења себи) да претворе хришћанство у чудовишну пародију, у исмевање светости и у ругање ближњима.

Управо таквим људима је својствено да мисле да ће сви погинути, а да ће се они спасити.

Док у стварности се може да се деси управо супротно.

Извор: Православие.ру

Протојереј-ставрофор Велибор Џомић у емисији ТВ Нови „У жижи“ о ситуацији у Црној Гори након усвајања тзв. закона о слободи вјероисповијести

Fri, 31 Jan 2020 16:16:57 +0000

Координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Велибор Џомић говорио је у емисији ТВ Нови „У жижи“ о ситуацији у Црној Гори која је створена усвајањем тзв. закона о слободи вјероисповијести.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Прота Никола Пејовић: Да будемо сложни, да будемо истинска и права браћа, јер нас наше Владике воде истинским и правим путем!

Fri, 31 Jan 2020 16:16:01 +0000

Након Молебана Пресветој Богородици, који је, у четвртак 30. јануара 2020. године служен у никшићком Саборном храму, свенародна литија, у којој је, како се процјењује, учествовало око 30 хиљада вјерника, прошла је кроз град Никшић, у знак протеста против неуставног закона о слободи вјероисповијести у Црној Гори.

Литију је предводило бројно свештенство, а вјерни народ је и ове вечери, протествовао на миран, хришћански и достојанствен начин, пјевајући духовне пјесме, узносећи молитве, носећи у рукама црквене барјаке, иконе и свијеће.

На Тргу „Слободе“, најприје, се обратио протојереј Остоја Кнежевић, парох никшићки, који је захвалио сабранима на истрајности у светим молитвама и свештеном ходу, нарочито, монаштву из манастира, који припадају никшићкој општини: Острога, Жупског, Пивског, Косијерева, Бијеле, Подмалинског, Голије, Заграђа, чије молитве „загријавају наше душе и снаже нас у овим светим ходовима“.

Поздравио је и гостујуће свештенике, чије присуство јесте доказ да је борба за одбрану Светиња изазвала пажњу јавности и ван граница Црне Горе.

„Да поздравимо свештенике, који су дошли да буду са нама: о. Радивоја Панића, о. Славка Лаловића, о. Милорада Средојевића. Ипак, највећи хероји ове вечери су Неђељко Караџић и Радивоје Вуковић, који су, представљајући браћу Дурмиторце, јутрос пошли пјешке са Жабљака, стигли вечерас у Никшић и прошли заједно са нама овим светим ходом. Прикључио им се и Борис Међедовић из Горњег Поља. Нека их Бог благослови и Свети Василије, нека им дарује снаге да у сва времена буду достојни имена хришћанског“, рекао је о. Остоја.

Величанственом молитвеном скупу обратио се, потом, отац Никола Пејовић, главни и одговори уредник Радија ,,Светигора“, који је казао да је свуда лијепо бити у литијама, у молитвама, али је, сматра он, највећа радост и највећа част бити у литији у Никшићу , на чему „завиди“ цијела Црна Гора.

„Ово је, већ, историја, рекли су неки; ја бих рекао да ово превазилази тај историјски моменат. Ово је Библија, ово су библијски догађаји, а библијски догађаји су они у којима Бог походи народ свој. Ово што се дешава у Никшићу и другим градовима, није ништа друго него чудо Божје. А шта је то чудо Божје – то је када се сусретне човјекова вјера и Божја љубав“, казао је свештеник Пејовић.

Поручио је да овај наш литијски ход, није ход ни за каквом идејом, ни за каквом идеологијом, ни за једним човјеком, него да је то ход за Богом, за Божјом истином и Божјом правдом.

„Мојсије је 40 година водио народ свој у земљу обећану. Тако су и наши архијереји, ових дана, као боговидци, воде нас у земљу обећану и осјећамо ту радост, то присуство Божје. Све је кренуло тако што је онај код кога, ево, 300 година гредимо, који грије хладне пештере, наша срца, и домове чува, Свети Василије Острошки дошао међу нас, охрабрио нас и рекао нам: Не бој се мало стадо, ја сам са вама. И, ако неко води овај народ, то су Свети Василије, Слава му и милост, и Свети Петар Цетињски“.

„Дошао је да нас охрабри, да нам покаже, и оном кишом, да требамо кроз ове литије, кроз ове подвиге, да оставимо и оперемо наше слабости, наше гријехе да би се, у овим данима, пројавила и засијала наша вјера. То је оно што краси ове литије, то је оно што их чини Царством небеским. Господ нам у једној причи каже да је царство небеско као онај квасац. Зато ове наше литије не да се смањују, него нарастају“, бесједио је протојереј Никола Пејовић.

Никшићке литије краси и чини препознатљивим велика слика са ликом Светог Патријарха Павла. И то је, истакао је о. Никола, неко знамење.

„Он нам, и сада, говори да будемо људи. Учио нас је да је боље да нестанемо као људи, него да опстанемо као нељуди. Та његова ријеч данас је посебно важна – да будемо људи, људи Божји и да се молимо за непријатеље наше, јер, по томе Христос зна да смо Његови ученици. Да љубимо једни друге као што љубимо себе, али да волимо и непријатеље наше, а дао нам је Бог да, у овим данима, и то покажемо. Ове наше литије својим достојанством, љепотом, отменошћу, молитвеношћу управо то свједоче“, оцијенио је свештеник Пејовић, додајући да и непријатеље наше позивамо да се прикључе овом крсном ходу, који је ход светлости, а не таме.

„Ова наша борба у Црној Гори је она борба коју је Ловћенски Тајновидац описао у „Лучи микрокозма“, борба Бога и сатане, добра и зла, свјетлости и таме. Зато се ми уздамо у Онога Који је рекао да је Он свјетлост и да ко год ходи за Њим неће ходити у тами, него већ има свјетлост живота“.

Своје обраћање о. Никола Пејовић завршио је позивом на слогу, међусобну љубав и руковођење поукама наших Владика.

„Да будемо сложни, да будемо истинска и права браћа, јер нас наше Владике воде истинским и правим путем. Да се никада не поколебамо и не одвојимо од њих. Они нас воде у коначну побједу, а то је побједа добра, не ни против кога, него побједа да се добро зацари у срцима нашим, да се добро зацари у нашој Црној Гори, да Црна Гора опет буде славна као некада. То је наша борба!“

„Уздамо се у помоћ и молитве наших Владика, које је Господ, у ове дане, удостојио да виде и своју жертву, оно што су сијали свих ових година. Народ широм Црне Горе је печат апостолства Светог Митрополита Амфилохија и Владике Јоаникија! Нека би их Господ укријепио и нас у братској љубави. Да се, увијек, овако сабирамо док год се овај срамни закон не скине са лица Црне Горе. Све до тада поручиваћемо им: Покајте се, јер се приближило Царство небеско. Не дамо светиње!“, казао је о. Никола, чије обраћање је вјерни народ поздравио срдачним аплузом, узвикујући да неће дати светиње.

Најављено је да ће молитвени ход, у недјељу 2. фебруара, предводити Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Г. Теодосије.

Извор: Радио Светигора

Преподобни Антоније Велики: О мудрим људима и мудрим душама

Fri, 31 Jan 2020 16:15:02 +0000

Људи се обично називају мудрима, услед неправилне употребе ове речи. Није мудар онај који је научио изреке и дела древних мудраца, већ онај чија је душа мудра, који може да расуђује шта је добро, а шта зло; који се укљањаја од злог и штетног по душу, а брине се за добро и душекорисно и чини ово са великом благодарношћу према Богу. Само се такви људи могу назвати истински мудри.

***

Истински мудар човек има само једну бригу, да се свом душом повинује и на сваки начин угађа Богу. Томе и само томе поучава овај човек душу своју, како да угоди Богу, благодарећи Му за Његов добар промисао, у ма каквим животним околностима се налазио. Јер, неумесно је не захваљивати лекарима за оздрављење тела, чак и онда када дају горке и непријатне лекове. Исто тако је неумесно не благодарити Богу јер нам се не чини радосним, не схватајући да све се одвија по Његовом промислу и нама на корист. У таквом промишљању, у таквој вери у Бога је спасење и покој души.

***

Мудар човек, преиспитујући самог себе, спознаје шта му је потребно и корисно да чини, шта је блиско и спасоносно за његову душу, а шта јој је страно и погубно. На овај начин избегава оно што штети души, као нешто страно.

***

Мудра и добродетељна душа открива се у погледу, поступцима, гласу, осмеху, разговорима и обраћању. У таквој души се све променило и задобило достојанствен изглед. Њен богољубиви ум, као снажни вратар, затвара пролазе срамним и злим помислима.

***

Мудра душа се труди да се избави од беспућа, надмености, гордости, саблазни, зависти, крађа и свега у чему се састоји суштина демонских дела и злих казивања. Ово, при марљивом труду и пажљивом созерцању, успева да сврши човек чије жеље нису устремљене на ниска задовољства.

***

Квалитатвна мудрост у нама, само делима нас чини достојним да се називамо људима; без ове мудрости, од бесловесних бића бисмо се разликовали физиономијом и даром говора. Дакле, да позна разуман човек да је бесмртан; и да омрзне сваку срамну похоту, која је људима узрок смрти.

***

Мудрим људима није потребно да слушају разне беседе, већ само оне које доносе корист, које воде ка познању воље Божје; јер је она пут, којим се опет људи враћају у живот и у вечну светлост.

***

Нема никакве користи од изучавања науке, ако душа не живи добрим и богоугодним животом. Узрок свих зала је заблуда, прелест и мржња према Богу.

***

У разговорима не треба да буде присутна грубост; мудре људе обично, више него девице, красе скромност и целомудрије.

***

Непостојани и необразовани не треба да кушају мудре људе. Мудар је онај ко Богу угађа и безмолствује, или, уколико говори, говори мало, и само оно што је неопходно и Богу угодно.

***

Не може се одједном постати добар и мудар; ова два се задобијају пажљивим расуђивањем, вежбањем, искуством, дугим подвигом и (најважније) јаком жељом за чињењем добрих дела. Добри и богољубиви човек, који је истински спознао Бога, не да себи мира, радећи све, без изузетка, што је угодно Богу. Такви мужеви се ретко срећу.

***

Муж мудри, размишљајући о пребивању и разговору са Божанством, никада се не везује ни за шта земаљско и ниско, већ управља ум свој ка небеском и вечном, свестан да воља Божја – кривац сваког добра и извор вечних блага за људе, – јесте она која спасава човека.

***

Ум није душа, већ дар Божији који спасава душу. Богоугодни ум тече испред душе и саветује је да презре привремено, тварно и пролазно, а заволи вечна, нетрулежна и непролазна блага. Тако, да би човек док живи у телу, умом замишљао и созерцавао небеско и Божанско. На овај начин, богољубиви ум је благодетељ и спаситељ људској души.

***

Мудра и душекорисна реч је дар Божји; супротно, реч празна, жељна да одреди меру и растојање неба и земље, и величину сунца и звезда, јесте изум човека који се забадава стара, као да жели да ситом захвати воду, и по испразној таштини тражи оно што му никако не доноси корист, будући да нема могућности ово да пронађе.

***

Ко поседује ум, тај је свестан да је управо он, – човек пролазни. Онај који позна себе, зна и да је све творевина Божја дата на спасење човеку. У власти човека је да све добро разуме и исправно верује у то. Такав муж чврсто зна да само неколицина поседује врлину да омрзне овоземаљска блага, и да се утеха и вечни покој задобијају од Бога по смрти.

***

Целомудрена душа, држећи се непоколебљиво у својој доброј намери, попут коња обуздава гнев и похоту – ове неразумне страсти, и зато што се бори са њима, укроћује их и преовлађује, биће увенчана и удостојена пребивања на небесима, а задобиће ово од свог створитеља Бога, као награду за сетву и труд.

***

Истински мудра душа, гледајући на срећу злих и благостање недостојних, не жалости се мислима о њиховим насладама у овом животу, као што то бива са људима неразумним. Таква душа је јасно свесна несталности среће, непознанице пребивања овде, краткотрајности овог живота и страхоте суда, и верује да Бог брине о томе шта јој је потребно за живот.

***

Целомудрена душа, презире материјално сакупљање добара и краткотрајни живот, избира небеску утеху и живот вечни, који ће добити од Бога за благочестивост.

***

Ум који се налази у чистој и богољубивој души, истински гледа у Бога – нествореног, невидљивог, неизреченог – Јединог Чистог за чиста срца.

Извор: Православие.ру