Крст Христов! Гледамо Голготу и гледамо Распетога на њој. Жртва, Љубав и Тајна. И наравно победа, али победа кроз нешто неописиво страшно. Да, у призору који нам се открива има и нечег страшног, али и нечег бескрајно утешног. И све се то преображава у духовну, небеску победу. Победу Животворног Крста!

Свако гледа Крст и Распетога на њему по мери своје љубави према Њему. По својој духовној мери. Или га можда гледа онако како му је у том тренутку корисно, онако како му је Бог у датом тренутку открио. Ево примера Преподобног Пимена Великог. У древном Патерику његов ученик, Ава Исаак, приповедао је:

„Једном сам седео код Аве Пимена и видео да је дошао у иступљење (узнесен из уобичајеног стања у духовно созерцање – о. В. Д.). Поклонио сам му се до земље, молећи га да ми каже где је био. Приморан да открије своју тајну, рекао је: ‘Мој ум је био код Крста Спаситељевог у оним тренуцима када је код Крста стајала Богомајка Марија и плакала; желео бих да тако плачем увек.’”

Најближа и Најрођенија стајала је пред Распетим на Крсту, слично као што Херувими и Серафими предстоје на Небесима Престолу Божијем. Она која Га је носила у утроби од Благовести до Божића, примиће Његово бездахно Тело које се скида са Крста. Она гледа страдања свога Сина и кротко плаче. А Преподобни Пимен, созерцавајући тај плач, жели и сам да узиђе ка тој тајни. Созерцање Жртве Љубећег и Љубљеног рађа срдачни плач. Ваљало би да и ми то памтимо. Јер навика да гледамо на Крст и да се махинално осењујемо крсним знамењем често се претвара у нешто сасвим обично.

Прилазећи да целивамо Распеће, сетимо се свештене тајне. Где је тајна Љубави, ту је и тајна Жртве. Другачије не може бити. И то би требало да буде разумљиво онима који су створени по лику Божијем и настоје да тај лик бар мало сачувају. Јер лик Божији јесте лик Бога Љубави. Љубав као жртвеност урезана је у нашу природу.

Преподобни Силуан Атонски је у својим свештеним записима сачувао овакав једноставан случај:

„Један монах ми је испричао да је, када је  (у детињству) био тешко болестан, његова мајка рекла оцу: ‘Како страда наш дечак. Са радошћу бих дала да мене исеку на комаде, када би се тиме могле олакшати његове муке.’”

И Преподобни Силуан, прозирући у том људском нешто надљудско, додао је:

„Таква је љубав Господња према људима. Он се тако силно сажалио на људе да је пожелео да пострада за њих, као рођена мајка, па и више. Али ту велику љубав нико не може разумети без благодати Светога Духа.“

И тиме се објашњавају најдубље тајанствене речи на Литургији:

„Примите, једите, ово је Тело Моје, које се за вас ломи… Пијте из ње сви, ово је Крв Моја Новога Завета, која се за вас и за многе излива на отпуштење грехова“ (Мт. 26, 26–28).

То, дакле, уопште није тек неки обредни спомен, него жртвена Божија Љубав, којом се ми тајанствено причешћујемо. Управо тајна Крста објашњава све: зашто је свет створен, због чега је у Христу поново саздан, и ради чега нам је дата Евхаристија. И уопште, ако желиш да разумеш ишта од онога што је Божије, најпре се потруди да проникнеш у тајну Крста Христовог.

Светитељ Филарет Московски сагледавао је ту страшну тајну и у свештеном трепету говорио:

„Гледајте пажљивије на Голготу: и тамо где се види средиште свих невоља, открићете прибежиште.“

И још је додавао, погружавајући се у дубине богословља:

„Уђи у унутрашње Светилиште страдања Исусових, оставивши за собом спољашње двориште, предано незнабошцима на гажење. Шта је тамо? – Ништа друго до света и блажена љубав Оца и Сина и Светога Духа према грешном и јадном роду људском.

Љубав Оца – која распиње.

Љубав Сина – која се распиње.

Љубав Духа – која торжествује силом Крста.

Тако је Бог заволео свет!”

Јер у чему се љубав пројављује, ако не у искреној жртви?

Крст Христов обухвата све, јер љубав Живоначалне Тројице обухвата све. Ми се осењујемо крсним знамењем у име Свете Тројице, у име Бога Љубави, који је кроз Крст излио љубав на сав свет. И зато је Крст, а самим тим и крсно знамење, сведочанство о љубави Божијој према нама. Али у неком смислу оно (крсно знамење) треба да буде и сведочанство наше љубави према Њему, жеђи за сапричасношћу Крсту Христовом.

А сада је, пак, дан празновања и победе!
„Запљескајмо данас у победничкој песми, и светлим лицем и језиком јасно ускликнимо… Ти нам и сада даруј Твој Крст Часни, чувара и заштитника и прогонитеља демона“ (стихира на литији на празник Воздвижења).

Плач Богоматере претворио се у радост. Стала је Царица с десне стране Васкрслога. А Његов Крст узнео се изнад Небеса.

Код људи се смрт завршава гробном тамом. А код Бога се смрт овенчава Васкрсењем. И зато су за нас Крст Христов и Његово Васкрсење нераздељиви, иако несливени.

„Крсту Твоме клањамо се, Владико, и Свето Васкрсење Твоје славимо!“

Господ нас кроз Крст васкрсава, јер Крст више није оруђе смрти, него празновање Живота. Горке воде Мере претвориле су се у сладост од дрвета баченог у њих (Изл. 15, 22-25). А они, које су уједале змије, гледали су на праобраз Распетога и исцељивали се (Број. 21, 4-9).[1] Тако се и горчина нашег живота претвара у сладост, јер је са нама дрво Крста. И они које уједају змије искушења наћи ће исцељење код Христовог Распећа. У стихирама празника пева се о Крсту: „јер је на њему убио онога који је нас убијао“, то јест, умртвивши грех који нас је убијао, Христос нас удостојава „да живимо на Небесима“.

Крст Христов – у њему је пресек свих судбина света. Прошлости, садашњости и будућности. Неба, земље и преисподње. Својим врхом Крст Христов достиже Небеса, а подножјем силази до самог ада, јер је одатле, из ада, Распети Господ извео оне који су били спремни да Га приме и узвео их ка Небесима. И сада се силом Крста, окропљеног Крвљу Господњом, из чељусти адове истржу заблудела чеда Божија. Да, вертикала Крста простире се од преисподње до самих Небеса. А својим средишњим краком Крст обухвата сав видљиви свет. Јер сакрио се ти у пећину, заронио у дубине океана, попео се на гору, или чак напустио орбиту Земље на космичком броду – свуда те Искупитељ твој види, свуда је с тобом сила Христовог Крста.

Крст Господњи обухвата прошлост, садашњост и будућност, јер Крв Распетога искупљује грех свих. Од Адама и Еве, који су горко плакали изван врата раја сладости, па све до Општег Васкрсења, до тријумфалног сабора оних који се уводе у вечно Царство Божије – за све и за свакога Господ је пролио своју пречисту Крв. Као што је речено у једној од свештеничких молитава Литургије: „Царство Твоје даровао си будуће.“ Оно се још није јавило, а већ је припремљено – али припремљено кроз Крст Христов.

Тако је Крст Господњи у средишту свега. У средишту свих времена и простора и свих смислова. Али, заиста, како то разумети ако се не стекне Свети Дух Божији?

Ми не разумемо све, али ипак сви идемо ка Крсту Христовом. Идемо да му се поклонимо и да га целивамо, а сам Крст уздижемо над својим главама као оружје непобедиве победе.

Спаси, Господе, људе своје, и благослови наслеђе своје, даруј победу свим православним хришћанима над њиховим противницима, и сачувај Крстом својим народ твој!

[1] Горке воде Мере

После преласка преко Црвеног мора Израиљци долазе у Меру, али је вода горка и не могу да је пију. Господ показује Мојсију дрво, он га баца у воду, и вода постаје слатка.

Бронзана змија

Народ ропће, Бог допушта да их уједу отровне змије, а потом заповеда Мојсију да начини бронзану змију и подигне је на мотку; ко погледа у њу, остаје жив.

Оба догађаја представљају праобраз Христовог Крста:

дрво бачено у горке воде → праобраз Крста који горчину живота претвара у сладост;

подигнута змија → праобраз Распећа Христовог.

И сам Господ Исус Христос повезује други догађај са собом у Јеванђељу по Јовану 3, 14–15:

И као што Мојсеј подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне Син Човечији…

Свештеник Валериј Духањин

извор

У име Оца и Сина и Светога Духа.
Када било која земаљска мајка тек понесе дете, она већ улази у болно страдање. 
Девет месеци она делимично страда, носи тежину, неудобност, жалост. 
И само рађање увек бива веома мучно. 
Свака жена може да посведочи: толико је болно да жена силним вриском прати долазак детета на свет. 
Али са рођењем не престаје бол, невоља жалост и страдање – тада тек све почиње. 
Ево, он се родио, лежи поред ње, и већ од тог тренутка почиње њена брига за читав живот. 
Он је тек рођен, а она већ слуша како дише, како му срце куца. Сваки приштић на кожи, сваки кашаљ, сваки уздах и сваки његов бол пролази кроз њено срце. 
И при том све више и више и више,... 
И чини се: ево, убрзо ће да пропузи, биће лакше; спустиће га с руку, па ће проходати и мало је ослободити. 
Жена живи том надом да ће бити лакше, а онда долази још више жалости, још више бриге. 
Док је дете у њеним рукама, она га чува, а када се одвоји и крене у овај страшни свет – опасност, узнемирење, бол, па чак и сама смрт постају све ближи.
И тада се јавља сасвим природно питање: свака жена зна тај закон, па зашто онда она рађа? 
Зашто иде у сусрет том бескрајном искушењу које ће се једном завршити смрћу? 
А можда ће то дете умрети и пре ње? 
Са тим схватањем и осећањем она живи читав живот. 
Зашто онда рађа? 
Нелогично, неприродно, против сваког рачуна! 
Зашто човек иде у неугодност, нарушава свој лични, себични мир и свесно ступа у жалост? 
Због наше БОГОЛОКОСТИ. 
Оне која још увек остаје у нама – можда не у свести, него дубоко у срцу – и ипак живи. 
А у чему је та боголикост? 
О каквој боголикости говорим? 
Бог је љубав. И ако је Бог љубав, онда је Он, хтели ми то или не, стварајући нас, у нас положио жудњу за љубављу.
Али савремени човек је веома опоганио то разумевање љубави. 
За савременог човека љубав је постала комфор, себичност, радост и уживање.
За савременог човека љубав као крст звучи готово несхватљиво, непријатно, неразумљиво. 
Савремени човек никако не уме да повеже љубав и крст. За њега је љубав сентименталност, удобност, топлина, уживање, бескрајни осмеси. 
Тако живе савремени људи који су изгубили Бога. 
Знате, више пута сам био у Европи и Америци, и закључио сам за себе, можда субјективно, у мени је било такво осећање, да ти хришћански народи живе у постхришћанској епохи. Хришћанство је негде остало у прошлости, а они сада живе овим новим схватањем. 
За њих је љубав постала синоним за насладу. И зато је љубав код њих почела да се изопачује, да запада у вулгарност и нискост. 
Бог је љубав, а они су одједном почели да љубављу називају сваку нечистоту, сваки смрад.
Први хришћани су врло добро разумели да су љубав и крст – синоними. Јер онај ко улази у закон љубави, нужно улази и у закон ношења крста за онога кога воли. Љубав је давање, а не примање.
Кардинално се променило усмерење смисла љубави: савремено схватање љубави је „себи, себи, ка себи“, а истински божански смисао љубави је „од себе, ка другоме“. 
И зато свака земаљска мајка, којом управља закон љубави – можда негде у подсвести, у интуицији – и не схвата зашто иде на свој лични крст ради детета. Њом управља закон љубави који делује од себе ка другоме.
Први хришћани су то чинили, и као што су философи у атинском Ареопагу рекли апостолу Павлу: „Безумствујеш, Павле!“ – исто су говорили и свим првим хришћанима.
А шта, углавном, земаљски човек очекује од Бога? 
И, нажалост, не први, него последњи хришћани, ми... Најчешће шта очекујемо од Бога? 
„Дај, дај... Дај још, дај још, дај, дај...“ 
Већ се човек гуши, прогутати не може, а ипак виче: „Дај још!“
Хришћанство је постало религија „Дај“, а престало да буде религија „Узми“. 
Узми део мог наследства, узми део мог времена, део моје снаге, а понекад чак узми и моју част, Господе, ако је тако потребно. 
Нека будем посрамљен, нека будем гоњен, прогнан – Господе, ако је тако потребно, узми. 
Узми моју децу, ако су Теби потребна. Узми мој комфор...
Тако су живели први хришћани. 
Тешко нам је да их разумемо, јер данас није тако, ми данас нисмо гоњени. 
Данас хришћанство није гоњено, није прогоњено. Ми смо изгубили то осећање да је хришћанство крст. 
У првим вековима хришћанства, као и код наших бака и дека у почетку XX века: ако си хришћанин – ево хлеба, ево смрти. Изабери. Скини крст – живећеш. Не,... изабери... 
Први хришћани су бирали религију крста.
Обично говорим: човек од Бога тражи здравље, благостање... 
Шта ми најчешће желимо једни другима на јубилејима? Здравље. 
„Без здравља ништа не бива.“ 
А бива. И верујте ми, понекад здравље не радује, ако срце није на месту. 
Здравље није на радост, ни новац није на радост, ни благостање није на радост – када срце није на месту, када није у миру, када си се посвађао са Богом. 
Први хришћани су управо изабрали религију која им није говорила о благостању, него о крсту: „Хоћеш ли бити мој ученик? Узми крст.“ 
И то није била философија, него стварност: "Ево амфитеатра, ево гладних звери. Сада ће их пустити и они ће те растргнути."
У древним житијима светих наших мученика описан је случај у Риму, у Колосеуму: муче прве хришћане, кидају их, раздиру. Трчи жена с дететом. „Куда? Тамо уништавају хришћане!“ – „И ја сам хришћанка.“ – „Безумна! Сама идеш, а дете куда вучеш?“ – „У Царство небеско.“ 
Како је наша вера далеко од њихове! 
Покушајте да уђете у њихове мисли, у њихова осећања. 
Како смо ми далеко од њих, како смо се умањили, како су постале мале наше молбе, све оно што тражимо од Бога!
Једном је једна жена дошла баш у овај храм, деведесетих година: „Реците, којој икони да приђем? Треба да замолим за здравље, за унуку – учење, за кћер – стан.“ 
„Којој икони, ком светом да приђем?“ 
Стојим минут, па кажем: „Знам, хајдемо.“ 
Доведем је до овог распећа. 
Кажем: „Гледајте у руке, ноге Христа, у Његово ребро – и молите. А ја ћу се склонити.“ 
Како је тешко распетог Христа молити за благостање. 
И како је тешко одговорити на Његов позив: „Хоћеш ли бити мој ученик? Узми крст.“ 
Како је тешко рећи: „Пристајем.“ 
Знате, ваздух потресати речима је лако. Али када је стварност пред тобом – ево смрти, ево живота, ево твог детета у реанимацији или у гробу – хоћеш ли тада моћи да кажеш: „Да буде воља Твоја“? 
Хришћани су могли. Они су били јединствени људи. Били су испуњени смислом љубави. А смисао љубави увек пролази кроз крст. 
Ако љубав није крст, она постаје вулгарност, потрошња. То више није љубав, то је изопаченост. 
Бог је љубав, и Бог је нераздвојив од крста ради нас. 
Данас је 15. март, годишњица упокојења старца Илије (Оптинског), нашег вољеног руског старца, који је у овај дан починуо. 
Многи не разумеју крст старчества.
Њима се чини да је то част. Сироти! 
Господе, кад би само пробали да понесу његов крст. 
Замислите: хиљаде људи те кидају на све стране, траже твоју пажњу. 
А не само пажњу – траже решење својих питања. Одмах, овде, у овом тренутку. 
"Ви морате решити моје проблеме. Ви морате да ме саслушате." Саслушати са учешћем. 
"Ја морам од вас да одем огрејана, утешена и са решењем свих својих питања..."
Ја сам понекад у Оптини гледао како га воде, како га чувају. Имао сам осећај: ако се ти чувари одмакну, "љубећи" хришћани ће га растргнути на комадиће, као светињу, и разнети кућама. 
Али то није главни крст старчества. 
Постоји још нешто што мало ко разуме. 
Обично старац носи крст пророштва. 
И опет, врло мало ко ће ме сада разумети. 
За неке бити пророк значи прославити се, задивити друге својом натприродношћу, прозорљивошћу. 
Али у стварности дар пророштва је неподношљив дар. Јер ти улазиш у ум Христов. Улазиш у ум Христа који види сву невољу, сво болно страдање овога света – одједном, у једном тренутку. 
Мајка, када заплаче њено чедо, одмах све оставља и трчи. Њено срце је одмах тамо. 
Замислите: Христос види нас све одједном, чује сваки уздах, сваку муку целог човечанства! Какав обим! 
То није појединачно дете, није појединачан човек. 
Он одмах носи у себи бол и муку целога света. Зато је Он непрестано на крсту. 
Духовни човек, када уђе у дар пророштва, он улази у ум Христов, у срце Христово. И тада он просто почиње да вапије, јер тај дар је веома тежак, неподношљив. Он пече, он је неподношљив, то је страшан крст!
А уз то човек носи и откривење о самом себи – да је велики грешник, који свакога дана својим гресима издаје Господа! 
У томе је недоумица многих спољашњих људи, који су говорили: „А зашто су свети плакали? Па они су већ били свети. Требало би да се радују непрестано са Христом.“ 
Али светима су се отварале духовне очи, и они су одједном завиривали у бездан свога срца, препуног греха. 
И зато су плакали – они су гледали Христом.
Сећам се старца Илије, како је у последње време ходао овако (погрбљено) – као да на њему лежи тежак крст. И тај човек иде полусавијен, глава му на страну, иде, иде, иде, иде, иде,… и стиже. 
И, вероватно, у таквом случају бива смрт не као проклетство, него смрт као избављење. 
Тако је умирао Григорије Палама, кога смо помињали прошле недеље, такође велики страдалник, који је говорио: „Горе, ка небесима - ка светлости – најзад сам стигао.“ Амин. 
Извините на дугој проповеди, опет сам вас уморио. 
Господу нашем слава свагда, сада и увек и у векове векова.

извор

Овај знаменити светитељ најпре се учио подвижништву у мисирској Тиваиди, па је онда прешао на Јордан и тамо основао обитељ, у којој је имао око 70 монаха, и која и дан-данас постоји.

Он постави нарочити устав за свој манастир, по коме: монаси су 5 дана проводили у својим келијама плетући кошнице и рогозине; нису смели никад ложити огањ по келијама; 5 дана јели су само по мало суха хлеба и урме; монаси су морали држати своје келије отворене и кад би изашли тако да би свак могао, ако би и што би хтео, узети из њихових келија; суботом и недељом сабирали су се у манастирску цркву, имали заједничку трпезу, са варивом и с мало вина у славу Божју. Тада би сваки монах доносио и стављао пред ноге игуманове оно што је израдио за прошлих пет дана. Сваки је монах имао само по једну хаљину.

Свети Герасим био је пример свима. Уз часни пост није јео ништа осим што се причешћивао. Једном виде лава где риче од бола, јер беше му трн у нози. Герасим приђе, прекрсти се, и извади зверу трн из ноге. Лав се тако укроти, да је дошао за старцем у манастир и ту остао до смрти старчеве; а кад старац умре, и лав свисне од бола за њим. Био је на IV васељенском сабору у Халкидону, у време Маркијана и Пулхерије, па иако је и он најпре мало нагињао монофизитској јереси Евтихија и Диоскора, буде на Сабору велики поборник Православља. Свети Јевтимије одвратио га је од јереси. Од ученика Герасимових најславнији је био свети Кириак Отшелник. Упокојио се свети Герасим 475. године и пређе у вечну радост Господа свога.

Тропар (глас 1):Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се богоносни оче наш Герасиме. Постом, бдењем и молитвама, небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцељење.

Данас 16. марта рођена је велика подвижница 20. века Христа ради јуродива монахиња Алипија (Агафија Тихоновна Авдејева).

Њен гроб се налази у манастиру Голосејевска пустиња у Кијеву.

Место је ходочашћа великог броја људи.

Мати Алипија је рекла:

"Ко се буде молио за упокојење мојих родитеља и сродника ја ћу му у свему помагати."

Имена сродника Мати Алипије:

ТИХОН

ВАСА

СЕРГИЈЕ

ДОМНА

ПАВЛЕ

ЈЕФИМИЈА

Упишите ова имена у своје Помјанике и сваки дан их помињите и гледајте чуда.

МОЛИТВА преподобној матери нашој АЛИПИЈИ

О, велика похвало Цркве Христове, града Кијева стено и утехо, преподобна мати Алипијо! Теби припадамо и теби се молимо; буди пред Христом Богом заступница наша неуспављива, јер верујемо да, што год заиштеш од човекољубивог Бога, све ће ти бити подарено из мора доброте Његове. И као што је Бог човекољубив, тако и ти, слушајући молбе нас грешних, нећеш презрети прозбе наше, јер ми сами због грехова својих немамо одважности.

Твоје дело, о Света, јесте да се заступаш за људе грешне, а дело Божије је да љуби и милује очајнике. Измоли, Преподобна, свакоме према његовој потреби:

Оне који су болесни скоро утеши и исцели, као што данас многима исцељење дарујеш: неми проговарају, слепи прогледавају, а они који болују од болести костију са одра болести устају. Све можеш измолити од Господа, Преподобна, ако се Њему за нас помолиш.

Учини да се страшни тумори повлаче. Онима који су пострадали од опекотина брзо исцељење подари, као што си се болесном дечаку ноћи јавила, приклонивши ухо своје молитви мајке његове, и тако си велико чудо исцељења свему свету показала.

У тешким временима тријумфа безакоња и неправде у којима живимо онима којима је зло нането, неправедно осуђенима, у тамници заточенима, из зависти, лажи и користољубља прогоњенима, измоли избављење од клевета и искушења, јер ти је велика благодат заступања од Гопсода подарена.

Ваљане бракове благослови и учврсти. Мајкама које децу рађају даруј повољно разрешење од бременитости, чувајући и њих и чеда њихова од сваке невоље. Услиши топлу молитву родитеља које патња за децу разједа, да синови и кћери њихове у познање истине дођу, избјегавши замке лукавога, и да вечно спсење задобију. Прими молитве напаћене деце за родитеље њихове, да молитвама твојим светлост Јеванђеља Христовог познају. Такође утеши бездетне и подраи им плод утробе, да нове истинске хришћане Господу твојим благословом и материнским васпитањем приводе. Онима који твоју помоћ ишту ради склапања хришћанског брака пошаљи од Господа благословеног пратиоца живота њиховог, да посредовањем твојим принесу Христу Богу служење своје домаће Цркве у складном и породичном савезу. А понајвише нам даруј мир, спокојство и љубав нелицемерну, да будемо истински ученици Христови.

Онима који поклекнуше пред искушењима пијанства и наркоманије и који немају у себи снаге да се окану овог душевног безакоња подај снагу духа и просветљење ума, као што си се јавила човеку који је због пијанства требао да умр и који се по благослову твоме исцелио од овох недуга.

Усамљенима и беспомоћнима пошаљи молитвама твојим невидљиву утеху од Господа и познање истинске љубави Христове, да разумеју да нас пирајетљи наши, Свети и анђели, свагда невидљиво чувају.

Молитве убогих и страдалника прими и подари им заступништвом својим неочекивано старање, да би тебе имали као доброчинитељку у земаљско животу своме.

Малодушнима, онима који очајавају на путевима живота буди брза утешитељка, као што си спасла жену која је у жалости намислила да се убије и девојчицу која је при паду са велике висине била сачувана неповређене; тако си душе њихове од бездана погибли избавила.

Још ти се молимо, Преподобна, да нас од изненадне смрти сачуваш, као што си дечака на путу сачувала читавог и неповређеног, иако је страшни ударац примио.

Онима који уче излиј материнску помоћ своју и подари узрастање ума, да у тешком своме труду без тескобе пребивају.

Свима који су у сваковрсним животним подухватима, невољама и тешкоћама даруј брзо устројство и повољан завршетак сваког дела.

Услиши молитве верних слугу Божијих, жаслосних због заблудјелих који пребивају изван спасоносног ковчека Цркве православне, да их Господ свеблаги на све могуће начине спасе и приведе у познање истине Своје.

Војницима ниспошаљи чврстину и снагу духа у савршавању богоугодног служења њиховог, да и Господ сачува од сваког зла.

Монахе упути да исправно ходе путем Господњим, крепећи их у подвизима и смиреном ношењу крста свога, као што си се и ти подвизавала на спасење, у љубави према Господу и људима Његовим.

Архијерејима и свештеницима даруј истинско стајање у вери православној, да стадо Христово у вери и нелицемерно напасају, право управљајући и без спотицања пред Господом ходећи.

Старешинама и властима подари мудро управљање народом нашим, да у савезу са Црквом земља наша у миру и спокојству пребива.

Отвори нам молитвама својим двери милосрђа Божијег и избави нас од сваког зла. Дај нам да избегнемо замке лукавога. Моли, Преподобна, милосрдног Господа за нас који се кајемо да нам опрости кривице наше по мноштву доброте Своје. Све до краја молитвама твојим сачувај нас неосуђенима, да, спасени твојим заступништвом и помоћи, свагда уносимо слау, хвалу, благодарност и поклоњење јединоме Богу у Тројици, Саздатељу свега. Амин.

https://www.facebook.com/photo/?fbid=1346188620882450&set=a.464419399059381

„..Рече: Учитељу, доведох теби сина својега у коме је дух нијеми. . И рекох ученицима твојим да га истјерају; и не могоше“ (Мк.9:17-18)

Много пута је Господ наш исцељивао болесне, чак и тешке болеснике, опсједнуте нечистим духовима: једном ријечју, додиром, чак и на даљину. Више пута су и ученици Господњи, благодаћу која им је дата од Господа, лијечили болесне, чистили губаве, изгонили демоне. Али данашње Јеванђеље нам казује примјер тешког и дуготрајног исцјељења једног болесника опседнутог духом нијемости. Док је Исус Христос био на гори, повучен на молитву, међу мноштвом народа који се окупио да види и слуша Господа, дошао је један отац са болесним сином. Не успјевајући да пронађе Господа, он се обраћа Његовим ученицима: [они] су покушавали, полагали руке и нису успјели да истјерају злог духа. Несрећни отац долази Господу, по Његовом повратку са горе, и види како се ту, рукама Свевишњег, полако извршава исцјељења. Господ заповиједа да доведу болесника к њему; при чему је болесни имао јак напад, „паднувши на земљу ваљаше се бацајући пјену“ (Мк. 9:20). Чинило се да ће милосрдно срце Господње саосјећајно и сажаљиво исцијелити дјечака. Али Господ поставља питања: од када му се то догађа, колико му се често дешава, а на појачане молбе оца, Господ тражи вјеру од њега – и тек када је отац са сузама завапио Господу (што значи да се уплакан, погођен тугом, бацио ка Господу), – [тек] тада Господ заповиједа злом духу да изађе из њега. Ријеч Свевишњег није могла да не дјелује, али и овде се отпор поново показао. Зли дух бијесно је викао, силовито протресао болесника, борио да остане у њему, и изнемогао изишао из њега. Није ли ова прича прича и о исправљању наших сагрјешења; није ли то жива слика оне спорости, оне упорности којом се растајемо од својих страсти и болести. Отац – је свако од нас – своју болесну душу доводи љекару; Није ли са њом исто као и са болесним дететом? Прибјегавамо спасоносним средствима Цркве, али она не помажу: молитва не дјелује, пост није прихваћен у нашем времену, исповијест је хладна, а Света Тајна Причешћа не мијења грешника.

Каква је то непоправљивост, заиста, као да повратка на боље нема? Шта утиче на нашу одбојност према излијечењу наших болести, зашто се не бисмо ослободили својих гријехова?

Данашње Јеванђеље указује на разлог постојаности наших гријехова у гријешности цијелог друштва, у правцу духа времена. Чини се, какве везе може бити између болести дјечака и стања цијелог народа, а на жалбу оца на неуспјех исцјељења, између осталог, Господ изражава огорчење на цио народ: „О, роде невјерни, докле ћу вас трпјети!“ (Мк. 9:20) Сви сталежи са својим болестима су се били окупили око дјечака. Била је и гомила беспослених људи, који су са празном радозналошћу трчали на сваки догађај, ту су били књижевници и фарисеји, поносни на своју племенитост и невјерство, а и најбољи из народа – ученици Господњи, но плашљиви, несигурни, збуњени.

Младић је погођен нечистим духом: није ли то зато што је цијело друштво, цио народ болестан.

Траже исцјељење младића, а не траже исцјељење народних болести, таме и незнања гомиле, народног невјерја и ругања књижевника и фарисеја, страха и несигурности самих ученика?

Зар није тако и са нама?

Ми смо синови нашег времена, ми смо месо од меса нашег друштва. Како да побјегнемо тога? Како ћу ићи против цијелог покољења? Како да не будем као оно? Прије него што сами започнемо рад на васпитању своје душе, гријеси нам долазе споља, из свијета, из правила, обичаја, искушења која су се у њему развила. Зато су поуке родитеља, школска усмјерења и примјери најбољих људи мало успјешни; бринемо о својој дјеци, сијемо све добро и поштено, чекамо добре плодове и питамо се откуд друга врста и мисли, и карактера, против којих је добар утицај немоћан. Колико се сада чује жалби на млађу генерацију да рано почиње да живи по својој вољи, да је оптерећена зависношћу, да јој не треба старатељство, чак ни љубав чак и она родбинска, да се у свему ослања на садашње вријеме и садашњи начин размишљања и живота! Када упоредите како су људи раније живјели и како живе сада, видјећете да нестају стари, добри обичаји, да се на оно што се раније поштовало, сада гледа готово са презиром, говорећи да је већ старо и да је „изашло из моде“.

У овом модерном времену, чега све нисмо свједоци? Расудите објективно: кога све не видите, шта све не чујемо? Какав тужан призор опадања морала и поштења у друштву: а све због чињенице да у данашње време није срамота бити и на оптуженичкој клупи. Читате новости – инциденти су сваког дана: крађе, самоубистава, напади понекад и на блиске сроднике. Ми се, кажу, не бојимо суда људског, а Суда Божијег – у савремено доба – ко се тога уопште и сјећа?!

И долазимо на исто оно што се каже у Јеванђељу: кад чујемо зло дјело, кад нас каква болест погоди, како да не узвикнемо: о роде невјерни! О, јадно вријеме, о, болесни људи болесног вијека!

Шта треба да урадимо да бисмо имали добру децу, моралну омладину, поштене раднике, људе истине и доброте? Неопходно је да само друштво буде строжије према себи, да јавно, прије пресуде, већ казни злочин, да јасно стане на страну Закона Божијег и људског.

Потребно је да друштво призна другу моћ над себом, вишу силу, пред којом би се понизило: мислимо на моћ Свете вјере, на силу Свете Цркве. Неопходно је да само друштво црпи своја увјерења из извора вјере, да провјерава и исправља свој морал према примјерима светих хришћана, да се само бави питањима својих болести и њиховог лијечења.

Пред гомилом окупљеног народа – који их оспорава, руга им се – ученици Господњи су показали сумњу, недостатак чврстине, а можда и – несигурност у Учитеља и Самог Господа, и нису могли да изврше исцјељење.

Зар и сад не видимо ову плашљивост, тајновитост, мрачност правих хришћана? Где су ти бројни љекари народних болести, ти јаки проводници светих вјеровања и правила, они добри људи који би својим примјером засијали свијету? Друштво се плаши, не воли их. Не жели да вјерује да једна морална личност, угледна и узвишена у друштву, може надалеко да шири свој благотворан утицај.

За наше гријехе криво је друштво јер живи и учи да живимо по савременим трендовима, а не по учењу Господњем и не под утицајем Свете Цркве.

Други разлог који се у Јеванђељу указује на наш неуспјех је недостатак и хладноћа наше исповијести. Зашто Господ одједном није услишио очеву молбу за његовог несрећног, болесног сина? Зато што у њему није било ни дубоке вјере у Господа, а ни сопственог учешћа и сажаљења срца према сину, ни оне родитељске туге која се исказује сузама, очајањем и погледом пуном молитве и наде.

Чујте како је хладна молба оца: „Довео сам Теби сина својега, и ако шта можеш, помози нам“.

„Ако шта можеш“? Па кад већ постоји сумња и неповјерење у доктора, какав успјех се може очекивати? И тако, Господ почиње да исцељује не сина, него самога оца: Господ пита да ли је већ дуго тако болестан. Зар Он, Свезнајући, није ово знао? Њему ово није требало, али је било потребно да код оца изазове сажаљење према сину, према његовим патњама, да га натјера да осјети тежину његове болести и да осјети сам бол у свом срцу...

свети праведни Алексије Мечев

извор

После страдања и мученичке кончине светог великомученика Теодора Тирона у граду Амасији осташе у тамници за Христа његови саборци и присни другови: Евтропије, Клеоник и Василиск, који му беше и рођак. Царски намесник Публије, који је мучио светог Теодора, поражен гневом Божјим погибе. На његово место дође Асклипиодот, родом из Фригије, по нарави љут и умом безбожан. Он многа зла чињаше хришћанима, јер му цар Максимилијан беше дао власт над хришћанима: да их приморава на идолске жртве, а непокорне да љутим мукама погубљује. Договарајући се у судници са својим саветницима, намесник Асклипиодот дозва књигочувара Евласија и нареди му да прочита пређашње судске процесе. А када је читано страдање Теодора Тирона, сви се дивљаху трпљењу његовом. И упита намесник Евласија: Где је дружина Теодорова, која се помиње у записнику? Евласије одговори: У тамници са осталим сужњима.

Потом царски намесник виде светим Теодором спаљено идолиште одвратне богиње њихове Јуноне, називане мајком богова, и рикну као лав на преосталу дружину Теодорову, и нареди да му војници одмах доведу из тамнице свете мученике: Евтропија, Клеоника и Василиска. Евтропије и Клеоник беху рођена браћа, родом из Кападокије, а Василиск рођак светог Теодора, рођен у Амасији. Но сва тројица по братској љубави беху као рођена браћа. Дошавши к тамници, војници рекоше тамничком стражару: Дај нам дружину Теодорову. Овај уђе унутра и рече к светима: Хајдете, дође ваше време, које сте дан и ноћ жудно очекивали, јер ево намесник вас зове. Но молим вас, не заборавите мене у вашем добром исповедању вере. А ово им рече тамнички стражар, јер их је посматрао дан и ноћ где се моле Богу, и гледао чудеса Божја која су се збивала, и виђао неисказану светлост како их обасјава, и тамницу како се много пута сама отвара, и верова да је Господ с њима. И светитељи с радошћу пођоше, док остали сужњи плакаху што се лишавају друштва светих мученика. А свети Евтропије им рече: Браћо моја, не плачите, јер ћемо се опет видети. Него се молите Господу нашем Исусу Христу да нам да, да мученички пострадамо за Њега, и да нестане незнабожачког демоновања, и да се васељена испуни благодати Господње.

Пошто тако утешише сужње, светитељи изиђоше с војницима. И идући путем свети Евтропије певаше: Како је лепо, и како је дивно, кад сва браћа живе заједно! (Пс. 132, 1). И би му глас с неба, говорећи: Нећу те одвојити од браће твоје, док не дођете к Теодору и отпочинете у наручју патријархову у светлости живих. - А беше Евтропије лицем веома леп, и у речи врло мудар. И кад свети мученици стигоше, и ступише светла лица пред царског намесника, овај их упита: Зашто вам лица нису тужна? Лица су вам тако светла, као да сте се сваки дан веселили, а не дуго време тамновали. Одговори му блажени Евтропије: Ваистину, намесниче, свакодневно нас увесељава Христос наш посећујући нас благодаћу Својом. И збива се на нама Писмо: Кад је срце весело, лице цвета (Прич. 15, 13). Упита га намесник: Како ти је име? Светитељ одговори: Главно ми је име хришћанин, а родитељи су ме назвали Евтропије. А намесник, ласкајући му, рече: Видим да си заиста племенит и васпитан, и, како ми изгледа, много си година изучавао мудрост. Светитељ одговори: Духовној мудрости научих се од Господа мог Исуса Христа, у кога се уздам да ме и сада може учинити мудра у одговорима на ваша питања.

Намесник рече: Послушај ме, Евтропије, и усаветуј своје другове да се покоре царској наредби и принесу боговима жртву. А ја ћу за тебе писати царевима и они ће те поставити за војводу, и даће ти на управу ову покрајину, и поштоваће те као кнеза покрајине, и обасуће те многим богатствима, и сама ће ти стварност заиста показати да је добро послушати цареве и покорити се њиховој наредби. Ако пак ове речи моје не послушаш, онда ћу тело твоје на комаде искидати, псима и зверовима као храну бацити, а остатак костију твојих огњем спалити, и прах у воду просути. И немој мислити да ће хришћани тело твоје узети и миром га као свето намазати. Покори се дакле, и принеси боговима жртву, или бар реци пред народом да се покораваш и да хоћеш да им принесеш жртву. Јер сви у тебе гледају, мотрећи на твоју коначну одлуку. Не одвраћај од богова оне који желе да им принесу жртву, да не навучеш на себе беду, када тебе и оне с тобом стану стављати на срамне и љуте муке.

Свети Евтропије одговори намеснику: Престани са таквим будалаштинама, лудаче, сине ђавољи, наследниче геене! Престани са обмањивањем слугу Божјих, непријатељу Божји, прогнани од вечних блага, лишени рајског плода, вечни сужњу ада преисподњег! Престани са говорењем глупости, смраде, гноју, зиде и сметњо добрим делима, наставниче и началниче прелести! И просто не знам шта бих ти још рекао, лукави ласкачу! Обећаваш ми пролазне почасти и богатства, који овде остају. Каква ми је корист од њих, када су они извор Душегубних сласти, мајка кинђурењу и блудочинству, узрок грамжљивости и убиству, и корен свију зала? Какву је корист од земаљских богатстава и почасти добио твој претходник, кнез Публије, мучитељ и убица светог Теодора, сада под земљом, у паклу, у огњу неугасивом и међу црвима неуспављивим? Али гнев Божји неће закаснити да и на тебе дође, и да истреби са земље тебе безаконика, безбожника. Ти ми претиш љутим мукама, мачем и огњем, и зверовима. Но не надај се, неразумниче, да ћеш ме претњама уплашити, и мучењима на безбожје принудити, јер ми је жеља над свима жељама: страдати за Христа Бога мог, пошто нам је Он богатство, и част, и сила, и слава. И нећу отступити од Њета ја, нити браћа моја ова, него ћемо поднети све за Њега, који је начелник живота, истински војвода непобедиви, који избавља из многих напасти оне што га призивају, који је моћан да и нас избави из твојих руку.

Чувши то, намесник се испуни гнева, и нареди да светитеља бију по устима, говорећи: Неваљалче, позван си да боговима жртву принесеш, а не да нас ружиш. А када га стадоше јако бити, одмах се осушише руке онима што су га били.По наређењу намесниковом водио се записник о свему што се радило и говорило на овом судском процесу.Када записничари видеше како се осушише руке онима што су мученика били, препадоше се, и престадоше да пишу. А неко од хришћана, стојећи међ народом, писаше.

И упита намесник мученика: Хоћеш ли се поклонити боговима, да би остао у животу, или нећеш, како бих те одмах предао на смрт? Свети Евтропије одговори: Нећу се поклонити неосетљивим боговима, као што ти чиниш јер си неосетљив, него ћу се клањати Богу мом, и Њему ћу принети жртву хвале - плод усана мојих. Јер блажени Давид, или боље , Христос преко Давида говори: Идоли оу сребро и злато, дело руку човечјих. Уста имају, а не говоре; очи имају, а не виде; руке и ноге и све људске удове имају, али неосетљиве. Зато и додаје: Тако су и они који их граде, и сви који се уздају у њих (Пс. 113, 12, 13). И ти дакле, зато што си слеп и глув, хоћеш ли и мене да увучеш у ту погибао? Али ја нећу отступити од Господа мог Исуса Христа.

Тада намесник упита светог Клеоника и светог Василиска: А ви шта велите? Хоћете ли принети боговима жртву, да бисте остали у животу? Или сте истог мишљења са Евтропијем, да бих вас на исте муке ставио? А свети Клеоник и Василиск одговорише: Као што верује брат наш господин Евтропије, утврђен на камену - Исусу Христу, тако и ми верујемо, и утврђујемо се у Оцу и Сину и Светом Духу. И као што Евтропије страда Христа ради, тако желимо и ми с њим да страдамо, и ђаво неће моћи раставити нас, које Христос уједини светом вером и љубављу. Јер као што се трострука врпца не прекида, тако ћемо и ми троје остати чврсти; и као што је Пресвета Тројица нераздељива, сличио смо и ми вером нераздељиви и љубављу неразлучни. А ти се постарај да нас ставиш на велике муке, јер идемо на позив Господа нашег Исуса Христа, коме си ти непријатељ.

Када они ово изговорише, нареди намесник да свакога узму по четири војника, повале распрострте на земљу, и без поштеде бију сировим жилама. И свети бише толико бијени, да су им крвава парчад тела отпадала на земљу. А они, јуначки трпећи, мољаху се Богу. И беше страшно гледати то љуто мучење, али помоћу Христовом страдалници се показиваху такви као да уопште нимало не страдају. А свети Евтропије говораше у молитви својој: Боже Сведржитељу благи и милостиви, не презри нас! Господе, Ти спасаваш праведнике, подижеш грешнике, обраћаш безбожнике, поправљаш заблуделе, избављаш мудре, кажњаваш безумне! Ти си ђавола свезао, а човека одвезао. Помоћниче сужања, заштитниче паћеника, даваоче јуначког трпљења у мукама, дај нам трпљење у овим мукама ради савршеног венца мученичког, и дођи нам у помоћ као што си дошао слузи твом Теодору и помогао му. Обелодани људима ђаволову злобу и Твоју доброту, и својом свемоћном помоћу покажи свима да си нам Ти заиста једини цар наш - Исус Христос, и да се Теби јединоме клањамо, славећи Те са Оцем и Светим Духом вавек. А свети Клеоник и Василиск рекоше: Амин!

И тог часа би велики земљотрес да се сва судница заљуља. И они што су били свете мученике отступише уплашени и уморни, а светитељи бише невидљивом руком одвезани и исцељени. И гле, јави им се Господ са Анђелима и са светим Теодором. И свети Евтропије рече Господу: Хвала Ти, Господе мој Христе, што си ме тако брзо услишио. И ко сам ја, да Господ мој к мени дође? И онда се свети Евтропије обрати светом Клеонику и Василиску: Видите ли, ево цар наш Исус Христос са светим Теодором стоји у великој слави? Они одговорише: Видимо. А свети Теодор рече: Брате Евтропије, услишена је молитва твоја, и ево Спаситељ вам дође у помоћ, да будете сигурни односно вечнога живота. Онда им и сам Господ рече: Када вас мучаху, ја тамо стајах испред вас, посматрајући ваше трпљење. И пошто почетак мучења јуначки поднесте, ја ћу вам бити помоћник док не завршите подвиг свој. И имена ваша биће записана у књигу живота. Рекавши то, Господ са светим Теодором постаде невидљив.

А војници који мучаху свете, завапише к намеснику: Молимо те, господару, ослободи нас овог посла, јер ми више не можемо да мучимо ове људе. Намесник, показујући прстом на свете, рече: Ето, ови мађионичари праве неку опсену и уплашише војнике. Но многи од народа, који се удостојише видети оно божанско виђење, повикаше к намеснику: Нису то ни опсене ни мађије, него хришћански Бог помаже слугама својим. Јер ми видесмо цара њиховог Христа, и давно умрлог Теодора видесмо жива, и глас Анђела чусмо. Намесник на то рече: Ја ништа не видех, нити глас какав чух. Рече му свети Евтропије: Добро кажеш да ниси видео ону божанску појаву, нити чуо небеске гласове, јер не видиш духовним очима, пошто кнез овога света ослепи срце твоје. И збива се на теби Исаијино пророштво које каже: Ушима тешко чују, и очи су своје затворили (Ис. 6, 10 Мт. 13, 15). - Чувши то, и видевши комешање народа, намесник нареди да вежу свете и одведу у тамницу. Када уђоше у тамницу, сужњи се обрадоваше њиховом доласку. И Христови страдалници певаху: Помоћ је наша у имену Господњем, који је створио небо и земљу (Пс. 123, 8).

Тог дана за вечером намесник рече својим саветницима: Не знам шта да радим овим људима, јер се сав град ускомешао због њих. Ви, шта мислите? А један од саветника рече: Молим те, побиј их што пре. Јер ако то не учиниш брзо, сав ће град отступити од богова и поћи за њима. Но нарочито не допуштај слаткоречивом Евтропију да онолико говори. На то намесник одговори: Већ сам и молбама и претњама покушавао да га наговорим да се поклони боговима, а он и богове и цара изружи, и мене дрско изгрди. Али, да позовемо још њега самог, и да га молбама покушамо усаветовати, па ако нас послуша, хвала милостивим боговима! Ако нас пак не послуша, онда да их предамо на смрт.

Рекавши то, он одмах посла војнике да Евтропија доведу из тамнице. Кад светог Евтропија доведоше, намесник га упита: Хоћеш ли да те сам чесно одведем у храм богова наших да им принесеш жртве? А свети Евтропије одговори: Тако ми Господа Бога мог, ни помислио нисам да отступим од вере Христове, која је утврђена на непоколебљивом камену. И предложи намесник мученику да седне с њима за трпезу. Али он не хтеде. Тада му присутни рекоше: Седни, Евтропије с нама, једи и пиј, и покори се војводи. А светитељ им одговори: Не дао Бог, да ја слуга Христов седим са оскврњенима. Јер блажени пророк Давид каже: Благо човеку који не иде на веће безбожничко, и у друштву неваљалих људи не седи (Пс. 1, 1). И опет: Не седим с безумницима, и с лукавима се не мешам (Пс. 25, 4). А други пророк објављује: Изиђите између њих и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се њихове нечистоте, и ја ћу вас примити (Ис. 52, 1). И опет Свето Писмо каже: Ко са светима ходи, осветиће се; а ко с безбожницима ходи, заједничар је њихов (ср. 2 Кор. 6, 17).Намесник рече: Раније си био добар, Евтропије, а сад си се прозлио. Светитељ одговори: Нисам се прозлио, него заповести Божје држим. Јер када се ти стараш да заповести царева земаљских држиш, утолико се више ја, који служим Цару небеском и бесмртном, старам да држим заповести Његове. Намесник рече: Хајде сутра изјутра, ти сам са мном, без твојих другова, принеси жртву боговима, да би се народ, видевши тебе где се клањаш боговима, усаветовао да не отступа од њих, него да их поштује помоћу жртава. Свети Евтропије одговори: Безбожниче, хоћеш ли да ја хришћанском стаду будем наставник пропасти? Не дао Бог! Јер Господ мој каже: Ко саблазни једнога од ових малих који верују у мене, боље би му било да се камен воденични обеси о врат његов, и да потоне у дубину морску (Мт. 18, 6). И још каже: Не можете Богу служити и мамону. Какву заједницу има светлост с тамом? Како се слаже храм Божји с идолима? (Мт. 6, 24; 2 Кор. 6, 14. 16).

Чувши то, намесник нареди да се пред њега донесе злато, разне скупоцене хаљине и сто педесет литри сребра. И онда рече: Тако ми ових богова и љубави непобедивих царева, ево све ово даћу теби, и више од овога, само изјави сутра пред народом да си се покорио намеснику. А после се моли своме Богу како хоћеш. Ево, узми све ово! - Свети Евтропије одговори: Препредена варалицо и многооблична змијо, нећеш искушати слугу Божјег! Јер знам да је написано: Каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој нашкоди? или какав ће откуп дати човек за душу своју? (Мт. 16, 26). Као што брат твој Јуда, заволевши сребро, душу своју погуби, тако ћеш и ти погинути с њим. Но, што оклеваш те нас не убијаш? Знај дакле, да нас ништа неће раставити од љубави Христове.

Пошто намесник увиде да мученик ни најмање не попушта, већ напротив све јаче грди њега и срамоти богове, а беше и касно, он нареди слугама: Водите Евтропија у тамницу, и тамо га вежите с друговима, јер се зло никада не може изменити и постати добро. А свети Евтропије одлазећи рече намеснику: Биљко покварењаштва, ти не рађаш род правде, ускоро ћеш бити посечен и у огањ бачен. У теби, рђавој земљи, пшеница не расте, већ само кукољ и трње, пошто Сатана задоби душу твоју и посеја по њој своје зло семе.

Рекавши то, оде. А кад Евтропије уђе у тамницу, затече светог Клеоника и Василиска где се клечећи моле Богу. Јер се сву ноћ молише за њега Богу.

Сутрадан намисли намесник да принесе боговима свенародну жртву. И нареди да бирови објаве свима, да се сви саберу у Артемидин храм са жртвама. И кад се сабра народ, и дође намесник, онда по наређењу намесникову бише доведени и свети мученици: Евтропије, Клеоник и Василиск. И док сви приношаху жртве идолима, неки тамјан а неки животиње, намесник упита Евтропија: Евтропије, хоћеш ли и ти са друговима својим приступити и принети жртву боговима, да не будете уморени горком смрћу? А свети Евтропије са друговима својим стаде се молити Богу:

Господе Боже Сведржитељу, вечни, чисти, пречисти, непроменљиви, Ти на небу живиш и на земљи си слављен; Ти си утврдио небо, основао земљу, поставио горе, избројао звезде и свима им имена наденуо; Ти нас дивно просвећујеш са висине Своје; Ти си некада избавио три света Младића Твоја из вавилонске пећи и светог Данила спасао од уста лавових; Ти си слушкињу Твоју Сузану ослободио од смрти, и свету Теклу сачувао од огња и зверова; Ти си био са светим Теодором у страдањима његовим; Ти и с нама буди! Дођи на ово место, покажи силу Своју и уништи целокупно јелинско демоновање! Дај да на овом месту хришћани принесу Бескрвну Жртву Теби, истинитом Богу, јер си Ти Отац Господа нашег Исуса Христа, и Теби слава и јединородном Сину Твом и Светом Духу Твом, сада и увек и кроза све векове, амин.

Када свети завршише ову молитву, настаде грмљавина и велики земљотрес, да се и темељи идолишта потресоше. И побегоше из храма са намесником сви, силно уплашени, да не буду побијени. Паде и Артемидин идол, и разби се у комаде. И у том земљотресу дође светитељима глас с неба, говорећи: Услишена је ваша молитва, и отсада ће на овом месту бити храм хришћански. - И радоваху се светитељи у Господу.

А кад престаде земљотрес, и сви од страха полако дођоше себи, намесник дође у судницу, заузе судијино место, и шкргуташе зубима на светитеље. И нареди да се донесу сумпор и смола, прокључају у три котла, и излију на мученике. И још нареди да се побију у земљу дебели и јаки коци, између њих ставе свети мученици, а руке им се вежу, једна за један колац а друга за други. И кад ове то би урађено, свети Клеоник рече светом Евтропију: Помолимо се Богу, брате, јер нам данас претстоји велика мука. И молише се говорећи: Господе Исусе Христе, сада нам дођи у помоћ, и покажи силу Твоју, јер је наша сила немоћна. Ти нас укрепи у подношењу ове муке!

Тада слуге принесоше котлове са кипећом смолом и сумпором. А блажени Евтропије рече слугама: Господ нека дело ваше окрене против вас! И чим то рече, сила им Божја одреши руке које беху привезане за коце, и мученици сами рукама својим узеше кипеће котлове, и сручише их себи на лећа. Смола се сли низ њихова тела на земљу, потече као вода по мермеру, захвати слуге и сажеже их до костију, а светитеље уопште не повреди.

Видевши то, намесник се веома зачуди, и запрепасти, али то приписиваше мађијама хришћанским. Потом нареди другим слугама да мученике гвозденим ноктима деру, па ране им заливају слачицом и сољу растопљеном у оцту. И светитељи трпљаху све то јуначки. И налазећи се у мукама, свети Евтропије рече намеснику: Богомрски безбожниче, измишљај веће муке, да бисмо за веће страдање добили веће венце од Господа нашег.Овим речима још више раздражен, намесник наређиваше слугама да их још свирепије муче. А светитељи говораху: Постарај се, свепрљави, да нас ослободиш твога лица, јер желимо да, ослобођени тебе, видимо лице Господа нашег Исуса Христа. И пошто су тако мучили светитеље дуго, и дан већ нагињао к вечеру, намесник нареди да их опет воде у тамницу, и закључају у окове.

А светитељи се мољаху у тамници, говорећи: Господе Исусе Христе, не остављај нас док не пребродимо ову буру страдања, и ослободимо се овог неваљалог намесника, и стигнемо у тихо пристаниште, где нема бола, ни невоље, ни жалости, ни уздисања. - Док се они тако мољаху, у поноћи им се јави Господ, говорећи: Заиста вам кажем, пошто се мене ради предадосте на смрт, добићете код мене вечни живот са Светима. - Утешени таквом посетом Господњом, мученици још више ојачаше вером.

Сутрадан намесник опет седе на судијско место. И кад изведоше преда њ светитеље, он их упита: Шта дакле, јесте ли одлучили да се поклоните боговима и жртву им принесете, или хоћете да злом смрћу умрете? Одговори му свети Евтропије: Зар ниси од нас много пута чуо, о помрачени, слепи и неосетљиви неваљалче, да се ми нећемо поклонити, нити жртве принети глувим и немим ђаволима?

Чувши то, намесник осуди светог Евтропија и Клеоника на распеће. И изрече против њих овакву пресуду: Славни суд наређује да буду распети Евтропије, учитељ мађионичара, и други мађионичар Клеоник, зато што нису послушали наредбу вечних царева; а Василиск да са осталим сужњима буде у тамници.

Кад то чу, свети Василиск завапи к намеснику: Осуди и мене на смрт, јер не желим да останем иза другова својих, него да с њима умрем; и желим да заједно с њима предстанем Христу Богу нашем. - Намесник му одговори: Тако ми богова мојих, пошто сте се међу собом зарекли да не остављате један другог, због тога баш и нећу да вас сву тројицу заједно погубим, како би се покварио ваш завет и жеља вам остала неиспуњена. А свети Евтропије рече: Ваистину си свирепији од свих зверова и неразумнији од свих неразумних створова, када раздељујеш дивну дружину, нераздељиву по љубави и по вери. Али, Бог ће ти ускоро одмаздити, и расцветаће се благодатни цветови, и донеће плод црквама Божјим.

После тога поведоше светог Евтропија и светог Клеоника изван града, где за њих беху опремљени крстови. А цео град иђаше за њима, не само хришћани него и незнабошци. Када мученици угледаше своје крстове, рекоше: Господе Боже наш Исусе Христе, славимо Те и благодаримо Ти што си нас удостојио крсне смрти, и уподобио нас Твоме драговољном распећу. Удостоји нас и венца правде, да се, страдајући с Тобом, с Тобом и прославимо у царству Твом. А молимо Те и за свету цркву Твоју: утишај буру незнабожаца који устају на слуге Твоје; дај одсада мир хришћанском роду.

Док су се светитељи тако молили, војници их приковаше на њихове крстове. И би глас с неба Христовим страдалницима који их позива у вечни покој. И свети мученици Евтропије и Клеоник с молитвом предадоше душе своје у руке Господа свог, рекавши: У руке твоје, Господе, предајемо дух свој! - И тако скончаше 3. марта 308. године.

Потом два побожна човека, амасијски грађани, Коинт и Велоник, молише намесника да им допусти да узму тела мученика. И намесник им допусти. Онда тело светог Евтропија узе Велоник, помаза га мирисима, и чесно положи на имању свом, осамнаест стадија од града. А тело светог Клеоника узе Коинт и, помазавши га такође мирисима, чесно положи на имању, званом Кима. И од гробова мученика чињаху се исцељења у славу Божју.

А свети Василиск, остављен у тамници, остаде још доста времена у оковима. Када пак царски намесник Асклипиодот погибе, и за намесника дође Агрипа, свети Василиск би мачем посечен 22. маја. Тог дана се он и празнује, у славу Христа Бога нашег, слављеног са Оцем и Светим Духом вавек, амин.

https://www.spc.rs/sr/news///9024.sveti-mucenici-evtropije,-kleonik-i-vasilisk.html

https://www.vjeronauka.net/pravoslavne-novosti/sveti-svestenomucenik-teodot-kirinejski

Због гордости је ђаво отпао од Бога, а наши прародитељи сагрешили једући са дрвета познања, приближио је јереј др Сава Милин, доцент Православног богословског факултета у Београду, погубност греха од ког човека само љубав и смирење могу спасити у оквиру предавања„Гордост- капија раја“, одржаног у Ваљевској гимназији у организацији Црквене општине при  Саборном храму Васкрсења Христовог са благословом Преосвећеног Епископа ваљевског г. Исихија

Ако некога оговарамо, сведочимо да немамо љубави према ближњем и тиме кршимо једну од две највеће заповести- о љубљењу ближњег. Господ Христос нас је позвао да имамо љубави и према непријатељима, подсетио је јереј др Сава Милин на неке од темељних принципа на којима се заснива живот хришћанина који, употпуњени са смирењем- врхунском врлином која убија гордост, воде човека ка Царству небеском. 

Људи препознају гордост као надменост, охолост и сујету, те приписивање себи свега што је дар Божји- лепота, интелект, материјално богатство и сл. Пут до ње почиње преједањем и опијањем. Наиме, указао је др Милин, потреба за храном и пићем је примарна, али претерано уживање у њима води у грех стомакоугађања, из ког проистиче потреба за блудним радњама. Ако човек дозволи да се грех развија, пред њим је искушење среброљубља, будући да је за остваривање телесних жеља потребан новац. Колико год да човек има новца, увек му се може учинити да неко други има више и ту се јавља униније, односно депресија, а за њом мржња и гнев према ономе ко зарађује више. Грех властољубља произлази из наведеног, а све заокружује гордост- де факто највећи грех, истакао је предавач.

• Греси преједања, опијања, блуда и други базирају се на природним људским потребама, на телу. Као такви, они су ипак пролазни. Прође нас жеља за храном. Годинама човек схвата да је то само потреба да будемо живи и могу да поједем нешто што не волим… Али, греси властољубља и гордости трају док је човек жив. Ми смо имали племените владаре. Велики жупан Стефан Немања се повукао и отишао у манастир, постао Симеон Мироточиви. Свети Сава се повукао са свог архиепископског престола и предао га Арсенију Сремцу. То је показивање да знамо меру својих моћи и да се васпитавамо смирењем- на примеру великана српске историје и духовности др Сава Милин је објаснио ретко одсуство гордости и властољубља међу људима који су били на високим друштвеним положајима.

Објашњавајући даље феномен гордости, он је навео пример ђавољег отпадања од Бога. Наиме, то отпадање се није догодило услед преједања или блуда, већ управо из потребе да се буде једнак Творцу, односно због гордељивости. Такође, први прародитељски грех Адама и Еве проистекао је такође из гордости. У свакодневном животу, горде људе можемо препознати у онима који дају савете свима, тешко се извињавају…То је деструктивна особина, јер нико не воли хвалисаве људе, констатовао је предавач. Од 30 ступњева у „Лествици“, чувеном делу Светог Јована Лествичника, чак три се баве гордошћу и оговарањем, једном од опасности у које гордост може да одведе. Као исказ гордости, Свети Јован је наводио облачење човека у свилу и скупе хаљине. Али, пред тим искушењем може пасти и онај који носи „рите и крпе“, будући да је својеврсна гордост и доживљај себе као супериорног над онима који теже естетици, приближио је др Сава Милин финесу у расуђивању великог оца Цркве о „почетку и крају свих зала“, које се манифестује једнако уживањем у луксузу и претераној скромности. Такође, инсистирање на строгоћи поста, немогућност да се поднесу сопствене грешке и потреба да људи мисле лепо о нама воде у гордост. Наравно, природно је да желимо да смо допадљиви, али пре свега требало би људима да прилазимо са љубављу и смирењем, да не осуђујемо, не узимамо на себе Божју улогу, а изнад свега да благодаримо на даровима које нам је дао и поштујемо Његову разноликост у стварању, закључио је јереј др Сава Милин.

https://www.eparhijavaljevska.rs/index.php/2026/03/12/slovo-o-gordosti-jereja-dr-save-milina-u-velikoposnom-ciklusu-tribina-pravoslavlje-i-mladi/

Живела у Илиопољу граду Феничанском за време царовања Трајанова. Најпре велика развратница, а потом покајница, испосница и најзад мученица. Развратом је била сабрала огромно богатство. Преокрет у њеном животу направио је, Промислом Божјим, неки стари монах Герман, и то нехотично. Дошав послом у град, он одседне код једног хришћанина, чија се кућа додиривала са кућом ове Евдокије. Када је он ноћу почео по обичају монашком читати Псалтир и неку књигу о Страшноме Суду, Евдокија га чује и с пажњом стане ослушкивати његове речи све до краја. Страх и ужас обузме је, тако да је остала будна до сванућа. А чим сване, она пошаље слуге да умоле тога монаха да дође к њој. Герман дође, и међу њима се отпочне дуг разговор о ономе што је старац монах прошле ноћи читао, и уопште о вери и спасењу. Резултат тих разговора буде да Евдокија замоли месног епископа да је крсти. После крштења она предаде све своје имање цркви, да се разда сиромасима, отпусти своје слуге и робове, а она се повуче у неки женски манастир. И тако се одлучно посвети сва монашком животу, послушању, трпљењу, бдењу, молитви и посту, да буде после тринаест месеци изабрана за игуманију. Проживе у манастиру педесетшест година, и удостоји се пред Богом да јој Бог даде толику благодат, те и мртве васкрсаваше. Када наста гоњење хришћана од некога кнеза Викентија, света Евдокија би посечена мачем. Ево дивног примера, како један суд нечистоће може да се очисти, освети и испуни скупоценим небеским мирисом, благодаћу Духа Светога.

Тропар (глас 8):

Истинском духовношћу свезала си своју душу за љубав Божију, а пропадљивост, красоту и пролазне лепоте заборавом си претекла, као ученица Христова. Прво си постом страсти умирила, затим си страдањем ђавола посрамила. Зато те је Христос дуплог венца удостојио, славна Евдокијо, света мученице: Моли Христа Бога да спасе душе наше.

Василије блажени би у време цара Лава Исавријана иконоборца. Још као млад постаде монах и ученик Преподобног Прокопија Декаполита и добро се подвизавајући он упражњаваше највише подвиге, а затим јуначки устаде против иконобораца у заштиту поштовања светих икона.

Због тога би ухваћен и много мучен. Али он не узмакну, него проповедаше истину Православља до смрти. Саподвижник му у томе беше божанствени Прокопије Декаполит. Иконоборци стругаше Светом Василију цело тело и врат, па га вргоше у тамницу. А када умре Лав Исаврјанин, светитељ би ослобођен тамнице. И опет продужи пређашњи подвижнички живот. И многе грешнике побуди на покајање својом проповеђу и својим примером, а многе зловерне поврати православној вери. Пошто тако проведе живот, блажени Василије радујући се и благодарећи отиде ка Господу, Кога измлада беше заволео.

Тропар, глас 1.

Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се богоносни оче наш Василије. Постом, бдењем и молитвама, небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцељење.

Кондак, глас 2.

Примивши са Неба божанско откривење, изашао си, мудри, из светске сујете. Монахујући свето, добио си дар да чиниш чудеса и болести исцељујеш благодаћу, свештени и свеблажени Василије.

Налазимо се у данима Великог и Часног поста  у коме Црква човеку дарује прилику да у овом свету ужурбаности и брзих навика човек мало успори, па чак и потпуно заустави. Ови дани нису само једноставна промена у исхрани или један назначен период у календару. Велики пост је пре свега време једног духовног буђења и период када човек треба да себе подсети на оно што је најважније у његовом животу. Док свет наставља своју ужурбаност и уобичајену брзину, Црква тихим гласом позива све верне да успоре корак, да се саберу и да погледају дубоко у своју душу и срце. Пост нас учи нечему што је, чини се, савременом човеку веома непознато али и те како потребно. Учи нас тишини.

           Живимо у времену које готово и да не познаје тишину. Наши дани испуњени су разним звуцима, разговорима, обавезама, порукама и бригама које се непрестано смењују. Човек је окружен буком света и често себи не дозвољава да поседује ни један једини трен у коме би остао сам са својим мислима и својом душом. У тој буци света лако се изгуби оно што је за сву творевину најважније: тиха реч благог Бога који говори човеку из своје велике љубави према њему.

           Као велики извор мудрости и један од темеља хришћанске вере, Свето Писмо нам показује да Бог не долази увек у великим и силним догађајима. Видимо да када је свети пророк Илија тражио Господа, најпре је дошао силан ветар који је разваљивао горе и ломио стене, затим земљотрес, па и огањ - али Господ није био у тим силним стварима и потресима. Он се јавља као "глас тихог и благог поветарца" (1.Цар. 19, 11-12). Тај тихи глас, тај благи поветарац Божијег присуства човек лако пропусти ако је његово срце испуњено непотребном буком света. Зато је једна од највећих духовних потреба нашег времена управо - тишина. Не тишина празнине и усамљености, већ тишина у којој се душа сусреће са Богом. Тишина у којој човек налази свој мир и благостање и коју, због њене важности за сталоженост и смирење људског ума, душе и срца, слободно можемо назвати светом тишином. На крају крајева, ако ништа друго, само присуство човекољубивог Господа чини да молитвена тишина буде освећена Његовим благословом.

           Многи људи у себи гаје мишљење да је духовни живот нешто што припада и једино је резервисано за монахе и светитеље. Али духовни живот почиње једним једноставним и смиреним кораком: човек мора да се заустави. Да за трен прекине буку своје свакодневнице и да дозволи својој души да Господу посвети трен свог бдења у овом свету. У тим кратким тренуцима тишине душе, човек почиње да види себе онаквим какав он заиста јесте. У тишини постаје свестан својих речи, својих поступака и својих слабости. Схвата где је погрешио, кога је повредио, где је био немаран према Богу и према другима. Али у исто време у тој тишини он осећа и нешто друго - осећа Божију близину и присутност. Бог не оставља човека у његовим слабостима и падовима. Он тихо позива човека да устане, да се покаје и да настави путем добра. Тишина човекове душе је место у коме се рађа молитва и подвиг.

           Молитва не мора увек бити дугачка и свечана. Понекад је то и најједноставнији уздах вапијућег срца: "Господе, помилуј ме." Понекад је то тихо благодарење за један проживљени дан, за вољену породицу, за насушни хлеб на трпези, за здравље оних око нас, и за оне који нас воле. А понекад је то и покајничка суза која сапира грех и ношена тишином пада на тло, далеко од погледа других. Благи Господ нас и у Јеванђељу позива на такву молитву и подсећа нас на њене благослове, када каже: "А ти када се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја помоли се Оцу своме који је у тајности: и Отац који види тајно, узвратиће теби јавно" (Мт. 6, 6). То је управо унутрашња тишина у којој човек доживљава свој очекивани сусрет са Богом. У таквој молитви човек почиње да се мења. Не нагло и одједном, већ тихо, као што семе бешчујно расте у земљи.

           Наша свакодневница често делује исувише обична да бисмо у њој препознали присуство вечног Бога. Обављамо своје обавезе, бринемо о породици, журимо на своје послове. Али управо у томе лежи једна велика истина нашег хришћанског живота; Бог није присутан само у великим тренуцима, већ и у малим. Он је у свакој доброј речи, у сваком делу милосрђа, у сваком трену када човек изабере љубав уместо грубости.

Када човек научи да у тишини препозна Божији глас и дах, почиње другачије да гледа на свет око себе. Постаје стрпљив према људима, благ и у изговореним речима и у помислима, и пажљив према онима који страдају. Чак и у тешким тренуцима и околностима не губи наду, јер зна да Бог делује и онда када ми нисмо ни свесни његове присутности.

           Аскетско и молитвено искуство Цркве нас поучава да се Бог најлакше сусреће у смиреном и кротком срцу. А смирење и кротост се рађају управо у тишини - онда када човек престане да говори о себи и почне да слуша Бога и другог поред себе. Зато је веома важно да у нашем животу постоје такви тихи тренуци. Можда ујутру, пре него што започне ужурбаност наступајућег дана. Можда увече, када се дан приводи свом крају. Можда у храму, пред Спаситељевом или Богородичином иконом, када се свећа пали као мали принос молитве пред небески Божији жртвеник и када се душа и срце окрећу Богу. Ти тренуци нису губитак времена. Напротив - они су сведоци да се човек враћа самом себи. У њима се душа одмара, срце се умирује, а човек поново проналази снагу за живот. Човек није створен само за бриге и послове овог света. Он је створен за заједницу са Богом - заједницу која почиње једним једноставним кораком: тихим срцем које жели да чује.

Када бисмо у нашој свакодневници имали више тренутака тишине, свет би изгледао другачије. Било би мање грубости, мање осуђивања, мање немира. Људи би на лакши начин разумевали једни друге, јер би у тишини научили да гледају срцем.

           И зато, у овим светим данима Велике Четрдесетнице, када нас Црква позива на молитву, пост и покајање, потражимо трен молитвене тишине. У њој нас очекује Бог - не са прекором, већ са љубављу. Не са осудом, већ са милошћу. Као благи родитељ који нестрпљиво очекује повратак детета које је одавно напустило свој дом, али је напокон нашло пут који ће га вратити свом  Родитељу. Јер тамо где је Бог - тамо увек започиње нови живот. Господе, слава ти и хвала за све! За сваки тренутак тишине у којем, вративши се себи, можемо да сусретнемо и Тебе и да Ти се у молитви обратимо.

^{јереј Ненад Радојчић, парох томашевачки}

^{за портал "Живот Цркве"}