Ходите, убијмо га језиком“ (Јер. 18, 18), рекоше саплеменици и савременици пророка Јеремије, јер он говораше оно што они не желеше да чују. „Ходите, убијмо га језиком“, мисао изговорена на хиљаде година прије но што ми, свако себе, првим својим плачем дјетињим објависмо на земљи.

 

 

 А ми мислимо да са нама свијет отпоче и да ће са нама скончати, а из пророкове јадиковке видимо да убијање језиком траје откако и човјек на Земљи. Ја, заиста, немам ријечи којом бих довољно јасно исказао сву озбиљност, одговорност, управо, убитачност ријечи људске. И сам, препустивши се површности и лакоћи сваковрсној, потегнем, понекад, и изговорим непотребну, немудру и убитачну ријеч. 

 

Отуда је ово што слиједи опомена и мени колико и другима. Ријеч људска је светиња. Тим даром обдарио нас је Створитељ наш да се њоме разликујемо и разлучујемо од сваковрсног другог створења Његовог. Али, ријеч је изазов и одговорност. Не опомиње ли нас Господ наш да ћемо за сваку ријеч коју речемо дати одговор на дан Суда. Својим ријечима бићемо оправдани или осуђени (Мт. 12, 36-37). 

 

А ја управо и желим да укажем на лакоћу којом ми изговоримо опаку ријеч. Осудимо човјека без саслушања и без икаквог доказа упрљамо га; олако и неразумно речемо за њега тешку и убитачну ријеч, и он, не знајући, носи жиг прљавости и срама; једе са нама и пије и, можда, добро мисли и о себи и о нама, а сви виде оно што он није и не зна да други мисле да је.

 

Када се неким начином увиди и открије да је лаж бачена на њега, касно је. Он се никада довољно опрати не може да би потпуно повратио своју чистоту. Ово беспримјерно блаћење нас као свеколиког народа сви болно осјећамо у душама својим и знамо да ако икад истина и прозбори и прожубори, она нећемоћи бити довољно јака и јасна да спере сву прљаву ријеку лажи која нас је запљуснула. Отуда, ваљда због те олаке и неразумне употребе ријечи, ријеч се људска истрошила, отрцала, ублиједила. Не носи више собом тежину којом је некад везивала и обавезивала. Уствари, наше ријечи више свједоче нас, ко смо и какви смо, неголи оне о којима ми своја свједочанства изричемо. Како би нам Христос, данас, као и својим савременицима, некад, љутито подвикнуо: „Породи аспидини, како можете добро говорити кад сте зли!“ Па би нам рекао да од сувишка срца уста говоре. „Добар човјек из добре ризнице износи добро, а зао човјек из зле ризнице износи зло“ (Мт. 12, 34-35). 

 

Сврха ових мојих ријечи је опомена мени, прије свих, понављам, и свима другима, да добро пазимо; три пута мјеримо, а једном сијечемо, како каже наш народ, прије но што ријеч изустимо те не буде више наша и не могнемо је повратити и укротити. „Смрт и живот у власти је језика“ (ПрС, 18, 21), вели премудри Соломон. Ово разумијевамо вишеструко. „Уби ме прејака ријеч“, рече наш пјесник. Да пазимо да не убијамо прејаком ријечју, а да и сами не страдамо за вавијек са убицама у аду пакленом.

 

Наиме, колико год ми били склони на олако баратање ријечима, Господ ће своја мјерила примјењивати кад нас за наше ријечи буде судио. Када премудри Соломон набраја на шта Господ мрзи и шта је гад души његовој, половина од тога односи се на ријечи. „Језик лажљив и руке које проливају крв праву“ (ПрС, 6, 16-17 ) у једнакој су равни пред Господом. На срце које кује зле мисли, ноге које брзо трче на зло, на лажног свједока који говори лаж мрзи Господ, ко замеће свађу међу браћом, гад је души Његовој (ПрС, 6, 16-19).

 

Зато, опоменимо се, уразумимо се. Схватимо да језик може да буде лијек (ПрС, 12, 10), да је здрав језик дрво животно (ПрС, 15, 4), али исто тако да језик може бити стријела смртна (Пс.52, 2), оштар као мач (Пс. 64, 34). Послушајмо премудрог Соломона кад нам каже: „Немој наглити устима својим и срце Твоје да не буде брзо изговорити што пред Богом, јер је Бог на небу, а ти си на земљи; зато нека буде мало ријечи твојих“ (Проп. 5, 2).

 

Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић

 

 

Извор: Православље (бр. 1241)

 

У аскетској литератури је посебно истакнута важност врлине послушности. Често су преподобни оци саветовали једни друге да је послушност у манастирском животу једини сигуран пут ка спасењу. Старац Јефрем Филотејски и Аризонски је у својим поукама наглашавао важност препознавања воље Божије кроз послушност духовном оцу. Позивао се на Светог Паламона који је рекао: „Онај ко се потпуно потчинио, нема потребе да обраћа пажњу на Христове заповести“. 

 

 

Поверење у онога ко духовно руководи је веома важно. У њему се препознаје воља Божија. Када се од аскетске литературе настале у окриљу монашке заједнице, у којој је послушност смештена у правцу духовног руковођења, окренемо ка живљењу у свету, питање послушности и непослушности постаје сложеније. О томе су говорили и многи велики духовници. Они су храбрећи своја духовна чеда у монаштву истицали колико је тешко остваривати ову врлину у свету.

 

Старац Јефрем је говорио: „Послушник ће имати ту предност да посредством свог старца лако открије шта је воља Божија. О, како је то велика предност! Остали људи лутају и питају се: „Да ли да учиним ово или оно?“ Они дословно пате, бивају неодлучни и губе време. Захваљујући нашој оскудној молитви, у данашње време ретко можемо поуздано открити шта је воља Божија. Због тога стално доживљавамо бродоломе. Према томе, чеда моја, будући да је љубав Божија била толико милосрдна према вама да без напора можете открити Његову вољу, с вером и поверењем похитајте ка послушању и тако ће вам се непрестано откривати воља Божија, која је вечни живот и блажени починак душе“.

 

Из наведених речи можемо извести неколико закључака који указују на духовне корене проблема (не)послушности. Основна недоумица се састоји у питању избора. Шта учинити у мноштву могућих одлука које се нуде у савременом убрзаном и сложеном начину живота.

 

Изборна воља као израз слободе се показује као својеврстан крст. Они који су предуго неодлучни често долазе до очајања. Они који одлуке доносе без преиспитивања често схватају да су погрешили. Пут исправљања захтева јаку вољу и жељу за покајањем. Жеља се показује као веома изазован пут. Она приликом избора води ка нечему, а онда је њоме потребно отклањати последице тог избора. Истраживања из области психоанализе и психијатрије, као и теолошка истраживања (нпр. Свети Максим Исповедник) указују на важност питања жеље. У њој се може сакрити гордост способна да се представља другачије. Жеља преточена у молитву је поље одговорности. Свети Силуан Атонски је упозоравао да не треба олако произносити молитвене жеље, јер могу да се остваре пре него што будемо спремни да носимо њихово испуњење. Помоћ трезвеног духовног руководитеља је од велике важности на путу трагања за вољом Божијом о нама.

 

Када се сагледа сва изазовност сложеног питања послушности, жеље и молитве, онда се долази до веома једноставног закључка. Он се налази у Молитви Господњој која насупрот нарцисоидног самоуверења нуди пут отворености за деловање Бога у нама: Да буде воља Твоја.

 

Протонамесник Александар Јевтић

 

 

Извор: Православни мисионар (бр. 353)

 

Удаљих се од Твоје славе Оче, безумно, и међу злима потроших богатство које си ми предао. Зато Ти глас блудног сина приносим: Сагреших пред Тобом, Оче Милостиви, прими ме у покајању, и учини ме да будем као један од слугу Твојих. (кондак)

 

Недеља о Митару и фарисеју

 

 

Благословен Триод!

 

Недеља о митару (царинику) и фарисеју

 

Свети Николај охридски и жички: Беседа у недељу о митару и фарисеју

 

Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у недељу Митара и фарисеја

 

Митрополит Амфилохије: Ко истински вјерује и живи по вјери прихвата свој живот као Крст!

 

Владика Јован: На поштењу се зидају све хришћанске врлине!

 

Владика Херувим: Ако ревнујемо за вером и тражимо утеху и наду у Цркви Божијој онда смо на путу љубави и мира!

 

Протопрезвитер Александар Шмеман: Прича о Митару и фарисеју

 

Протонамесник Дарко Ђурђевић: О митару и фарисеју

 

Ђакон Павле Љешковић: Посни триод - учитељ покајања

 

Ђакон мр Зоран Миљанић: Припремне недеље Великог поста (први део - Тајинство поста и покајања)

 

Сергеј Комаров: Посни триод - водич кроз Велики пост

 

Катихета Бранислав Илић: Недеља о Митару (царинику) и фарисеју (Κυριακή Τελώνου και Φαρισαίου)

 

Катихета Бранислав Илић: О припремним недељама Свете Четрдесетнице

 

Катихета Бранислав Илић за Радио Светигору: Дјелатна љубав је темељ наше припреме пред почетак Великог поста!

 

 

Један отац носио је дете око врата, неки полицајац се насмејао тој девојчици, а она њему каже: „Чико, немој да се смејеш, ово је много озбиљна ствар“, описује нам владика Јоаникије потресну сцену из литије, која симболично говори о суштини борбе у Црној Гори.

 

 

Док из Подгорице стижу различите поруке о одлагању примене Закона о слободи вероисповести којим се отимају српске светиње, владика Јоаникије за Спутњик поручује: „Борба је тек почела. Нема одустајања!“.

 

Са епископом будимљанско-никшићким разговарали смо у Вуковој задужбини, након што му је уручена „Повеља Просвјете“ за допринос у очувању српског идентитета и саборности српског народа.

 

Кажете да смо у борби за српске светиње још далеко од тријумфа. Који је главни услов српске Цркве да седне за преговарачки сто са властима Црне Горе?

 

— Наш услов је да се Закон повуче или да се радикално измени, да се из њега уклоне све дискриминаторне и нецивилизацијске одредбе. У суштини, писан је са злом намером и као такав је у целини неупотребљив, иако у њему има појединих одредби које су потпуно прихватљиве. Међутим, ако је нешто настало са злом вољом, боље је да се уклони, па да се тако уклони и зла воља, па да онда причамо нормално, искрено и отворено. Да кроз дијалог дођемо до најбољег решења на обострано задовољство.

 

Чини се да је проблем у томе што они који се тренутно постављају као ваши непријатељи нису у стању да до краја разумеју шта народ у Црној Гори заправо тражи. Не разумеју суштину те борбе…

 

— Очигледно да не разумеју, пре свега тајну вере која има ту силу да се бори са злом, јер вера располаже и са истином и са Божијом светлошћу и милошћу. Ако је вера гоњена, она заправо јача кроз ту борбу. Нама ово није нешто непознато, али непознато је онима који су ово зло произвели и мисле да се са вером може трговати. Мисле да је вера превазиђена ствар и тако се понашају. Интересантно је да су на потпуно другачији начин решили питања других вера у Црној Гори, потпуно у складу са међународним стандардима, а Закон је заправо једна бољшевичко-нацистичко- комунистичка творевина. Ово је формулација једног угледног немачког професора који га је читао. Да овакав Закон примене на већинску веру, то је просто непојмљиво.

 

Девојчица је полицајцу рекла: „Чико, немој да се смејеш“

 

О одлучности власти да не попусти говоре репресивне мере предузете против сопственог народа, привођења људи, сузавац, суспензије са посла… Како успевате да све држите под контролом, толика маса, а није забележен ни један инцидент на страни која тражи правду?

 

— Позвали смо народ на хришћански отпор овом злу, са молитвом и за наше непријатеље, за све људе учеснике у овим нашим великим свечаним скуповима. Организацију на литијама не чинимо само ми, већ сви учесници. Један отац носио је дете око свог врата, неки полицајац се насмејао тој девојчици, а она њему каже: „Чико, немој да се смејеш, ово је много озбиљна ствар“. Дакле, од старца до детета, сви су прожети једним духом, виде да се дешавају озбиљне, судбинске ствари у Црној Гори, да се Црна Гора пробудила, да је један нови талас вере и живог духовног наслеђа запљуснуо наш народ. Али, рано је за било какво славље, ова ће борба трајати дуго. Знамо на који начин се организовала друга страна да нас угрози. Потпуно смо свесни опасности за нашу веру, нарочито за људе који излазе на литије. Верујемо у победу добра, не желимо да у њој буде победника и побеђених, желимо да тријумфује добро, правда, истина и братска љубав и слога.

 

Имали смо одлуку власти да полиција не обезбеђује литије, па је она нагло промењена, плашите ли се да би некакав намерно изазван инцидент могао да буде искоришћен да се литије забране?

 

— Наша полиција покушала је да избегне своју обавезу, коју има по закону, њу народ плаћа, финансира целу државу. Државне службе морају да раде свој посао, морају да обезбеђују јавни ред и мир на тако великим скуповима, нарочито ако су оправдани, утемељени на правим, истинским разлозима. Знамо шта све може да се догоди, не дај Боже, ако би се нешто отргло контроли. Сигурно неће бити инцидената са наше стране. То може да се инсценира, да неко са друге стране злоупотреби, али шта да радимо. Ми се морамо борити.

 

Оптимиста сте да ће бити разговора. Видите ли представнике власти како долазе на Цетиње или митрополита Амфилохија како улази у зграду владе? И да ли је то симболички битно?

 

Ми смо увек оптимисти кад нам је најтеже, јер нас крепи сила наше свете вере. Како год било, дијалог је неопходан, али ми заступамо искрени, конструктивни, свестрани дијалог о свим кључним питањима, а не да разговарамо о томе на који ће се начин Закон примењивати. То вам је исто као да вам неко каже — сутра долазим да отмем твоју кућу, али само да се договоримо да ли да ти је отмем силом или да ми је ти добровољно предаш. Не може на такав начин да се разговара са нашим народом. Не може на такав начин да се разговара са старим митрополитом Амфилохијем, који је толико урадио за Црну Гору. Све што је урадио остаће Црној Гори. Она се може поносити оним што су митрополит Амфилохије и наше свештенство урадили, све смо радили за наше потомство, за нашу веру, за нашу државу.

 

Када сте се захваљивали на Просвјетиној награди више пута сте рекли — треба нам ваша подршка. Каква Вам подршка треба и коме сте се заправо обратили?

 

— Најважнија ствар која се догодила је што је овај наш проблем пробудио и наш народ, све Србе у нашој великој, широј отаџбини, али и све хришћане у свету који су сагледали да се овде угрожава слобода вере. Само разумевање нашег проблема — то је већ велика подршка, а нарочито када се и у другим градовима ван Црне Горе, у Србији, Републици Српској, по дијаспори организују велике свечане литије у одбрану вере, не само у Црној Гори, већ свуда у свету. Дубље гледано, видимо да је православље нападнуто на свим меридијанима. Ево прилике да се објединимо сви, да изађемо из свих наших криза, од Украјине до Црне Горе, преко Сирије и других меридијана.

 

Редовно пратимо Спутњик

 

Чули смо поруке са Свете Горе, има ли порука из других православних цркава за које ми још не знамо?

 

— Добили смо отворену подршку Васељенске патријаршије и од Руске православне цркве, а они нису баш у најбољој комуникацији, али по овом питању су заузеле исти став. Наравно, Руска Православна Црква, као нама најближа, више пута је показала разумевање за наш проблем. Много пута су до сада скретали пажњу да овај Закон треба да се донесе уз поштовање Устава Црне Горе и међународно прихваћених стандарда који регулишу ову материју. Такође смо добили подршку Јерусалимске патријаршије, заправо — добијамо подршку од целог православља.

 

Дакле, Ваша порука је — нема одустајања?

 

— Борба траје и наставиће се. Уз Божију помоћ ћемо се борити и победити.

 

Морам на крају да Вас питам — пратите ли Спутњик?

 

— Скоро редовно.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

У недељи о митару и фарисеју истоимена јеванђељска прича (Лк 18, 10-14) учи нас да Господу отворимо срце, покајемо се и принесемо молитву онако како чини цариник, који бива оправдан иако је чинио много тога лошег пре него што је у његовој души сазрело покајање. 

 

 

Да не будемо као фарисеј обузет гордошћу, срца затвореног за Господа. Ова прича носи низ поука корисних за хришћански живот човека данас, двадесет векова касније од њеног писања. У емисији „Сведочења“ слушаоци Радија Источник неке од њих чули су од протонамесника Дарка Ђурђевића, архијерејског намесника првог ваљевског.

 

 

Извор: Радио Источник

Свети Григорије Богослов је рођен у Кападокији, у граду Назианзу, због чега се и назива Назианзин. Родитељи му беху благородни и угледни: отац Григорије, мајка Нона. Отац мунајпре беше незнабожац, јер би рођен од нехришћанских родитеља: од оца Јелина и мајке Јеврејке, па се држао и јелинске заблуде и јеврејског неверја. А мајка светог Григорија, блажена Нона, беше хришћанка, рођена од хришћанских родитеља, и од малена васпитана у вери и страху Божјем. По промислу Божјем она би удата за незнабожног мужа, да би и њега привела у свету веру, по речи апостола: Муж некрштен освети се женом крштеном (1 Кор. 7, 14), – што и би. Јер Нона, говорећи свагда своме мужу речи богомудре, и усто молећи се усрдно Богу за њега помоћу Божјом преведе га у хришћанство.
 

 

Свети Григорије Богослов: О достојанству човека

 

Свети Григорије Богослов: Тешко оном ко богословствује у нечистоти и без подвига!

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

Из архиве доносимо предавање Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирије (тада викарног епископа јегарског), на тему "Начини хришћанског живљења у савременом свету". Владика је ово предавање одржао 16. марта 2014. Лета Господњег у организацији Мисијског одбора Епархије зворничко-тузланске у сарадњи са Светосавском омладинском заједницом Бијељина и Културним центром из Бијељине.

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота 

 

Храм Преображења Господњег на Пашином брду приредио је 3. фебруара 2020. године духовну трибину у сали београдске општине Вождовац. Овога пута, на тему "Опело и/или кремација", говорили су архимандрит Стефан (Вучковић) игуман Манастира Велика Ремета и др Александра Павићевић, научни саветник у Етнографском институту САНУ.

 

Звучни запис предавања

 

Извор: Радио Слово љубве

 

 

Нека  богословствују они који су се ослободили од свакодневних напорних послова. Што се неко више посвећује искључиво делу теологије у толико је успешнији као богослов.  За жаљење је када приметиш да неки за један дан постану  богослови...  сруше се увече да спавају као занатлије, а буде се као мудраци, саморукоположени теолози...

 

 

И да не бива богословље за било кога и у било које време. Никако након забаве и позоришта, преједања и опијања и хиподрома.  Да би слушао неко о истини потребна је духовна припрема, и то заиста велика...

 

Још, потребно је да обратимо пажњу на богословске теме и на њихове дубине. Нити треба о свему да богословствујемо, нити да пролазимо сву дубину без расуђивања. Само у складу са нашим духовним способностима и у сагласности са могућношћу рецепције слушалаца, са њиховом способношћу да нас разумеју...

 

Дакле, оче, да се не бавимо Богом?

 

Напротив, пријатељу мој, одговара му Григорије, треба да се бавиш и са пре реченим. Ако можеш, имај Бога у уму свом још чешће него што дишеш. Можеш? Али те не саветујем да богословствујеш без нужних предуслова...

Чујте, браћо... Разумем. Многи имате велику амбицију да богословствујете, али немате предусловe који су потребни. Зато вам кажем и ово: Мoжете, уколико желите, да философирате и да богословствујете о много чему, као што је земља и природа, о души, о васкрсењу, о суду, о страдањима Христовим. О овоме ако и кажете нешто исправно биће корисно. Ако пак погрешите, неће бити опасно за спасење. Док, реч која се директно односи на Оца, Сина и Светога Духа и на божанствену икономију, је сушта теологија, и за њу су потребни тешки предуслови. И сада ћу то изрећи још јасније: потребно је да се поседује божанствено просветљење, ко га има нека настави...

 

 

Извор: Епархија зворничко-тузланска

 

Православна Црква се 5. фебруара по новом, а 23. јануара по јулијанском календару, сећа Шестог васељенског Сабора. Тим поводом са интернет странице Радија "Глас" доносимо специјалну емисију - "Шести васељенски Сабор", из серијала "Путевима Светих Отаца".

 

Звучни запис емисије

 

Ко сазива Шести Васељенски сабор? Где се одржава? Која су питања сабора? Колико имамо отаца сабора? Да ли сабор доноси каноне? О овим темама у емисији "Путевима Светих Отаца - Шести васељенски сабор" разговарају професор са Православног Богословског Факултета протојереј-ставрофор др Рaдомир Поповић и аутор ђакон Бошко Савић проф. Богословије Светог Саве.

 

Предавање Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског и Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија на Симпосиону о женском монаштву одржаном у Манастиру Жичи 2011. Године. Објављено ДВД издање са Симпосиона садржи видео записе свих предавања (25) преведених на српски, руски, грчки и француски језик.

 

 

 

Извор: Манастир Жича

 

Појмови “подвижништво” и “монаштво” јесу синоними. Монаштво није безбрачност ради неке друштвене активности, него подвиг у најизворнијем и најпотпунијем његовом изразу.

 

 

 Дакле, монаштво не представља покрет мимо Цркве или изнад Цркве, него тело од њеног тела и њену похвалу. То значи, монаштво је похвала Цркве.

 

Подвиг, достојанство и служење монаштва јесу харизматично присутни у Цркви и у свету. Монаштво предстаља образац саборне духовности и установљену вредност за сваког верника. “Ангели су светлост монасима, а светлост, пак, свима људима јесте монашки живот. Због тога нека се монаси подвизавају да у свему пруже добар пример”, кажу Свети Оци. Монах треба да буде узор сваком хришћанину. Јер, ако су мученици следили распетог Христа, монаси-подвижници дословно следе савете Јеванђеља.

 

Монаштво није нека историјска установа, него дубоко искуство живота Цркве, које чува и изражава подвиг као лични догађај и савесну борбу за уздизање човека над собом, као достојанство његове царске слободе. Монах је “онај који се држи само Божијих заповести и речи у свако време, на сваком месту и у сваком послу. Бити монах значи непрестано приморавати природу и неуморно бдети над својим чулима”. Монах је стални тражитељ Царства небеског. И зато је стално везан за Христа, јер у земаљском животу нема ништа друго до Христа као јединствену ризницу срца. Стога Исак Сирин каже: “Мудар монах, без ичега ходи кроз живот, док у сени не нађе бисер – Исуса Христа. Нашавши Га, он ништа више не стиче од ствари”. А Свети Симеон Нови Богослов вели: “Монах јесте онај који се не меша са светом и који се стално обраћа Богу. Гледајући Бога, он је виђен, љубећи Бога бива љубљен, и постаје светлост која светли неизрециво. Када га прослављају он себе види сиромашним, и кад му се приближавају он се удаљује”.

 

Зато манастири на горама личе на сенице пуне божанских хорова који певају, уче, посте, моле се, радују се нади будућих добара и чине милостињу, имајући љубав и сагласије међу собом. Они личе на земљу у којој царује богопоштовање и Правда. Тамо не би смео да постоји нико ко чини или трпи неправду. Тамо не би смео да постоји мотив за осуђивање него постоји мноштво подвижника који сви, сагласно врлини, имају једно мишљење. Отуда монашки живот и заједница називају се “уметношћу над уметностима и науком над наукама”, зато што нам не нуде пролазне уметности, него нам обећавају чудесна и неизрецива добра. Зато монаштво нам открива и наглашава есхатолошки живот у коме се “учи многострука истина, савршена послушност, богоподобна саосећајност, спасоносна милостиња, стална молитва, скрушено покајање, истинито исповедање, непорочна савест и боготворећа љубав и друге врлине.

 

Данашњи захтев за превазилажењем велике претње секуларизације Цркве, и захтев за обновом њеног послања, неопходност часног сведочења јеванђелске поруке и чистоте хришћанског етоса, међусобне спреге духовног и друштвеног, не може да игнорише присуство монаштва, и то монаштва које се не исцрпљује у клерикализму и које се не крије испод одеће трагично изокренутог безбрачништва, које има за циљ скупљање и црквених и управљачких почасти и чинова. Данас је, рекао бих, као никад пре неопходно присуство монаштва које сведочи о постојаном ишчекивању Царства Божијег и о бескрајној дубини личности, чија жеђ за љубављу и вечним животом не може другачије да се испуни осим у Богу. “Крстоносан” и “духоносан” монах, како га одређује источно Предање, јесте “јуродиви” – луд Бога ради, пророк Другог доласка. његов пример међу мирјанима, везаним за “овај свет”, обнавља “унутрашње монаштво” које својим утицајем даје допринос молитви, неопходној за стицање плодова у Царству Божијем.

 

ТРИ СУ ОСНОВНА МОНАШКА ЗАВЕТА – Послушност, сиромаштво и безбрачност јесу три монашка завета или врлине које представљају срж монаштва и чине потпуним динамички смисао монашког подвига. У њима се кристалише и свој израз налази монашко искуство и они дају меру и величину његовом утицају на образовање духовности верујућих. Свети монаси, “који жуде за подвижничким животом”, јесу “они који су, ради јеванђелског живота и тајанственим искуством упућени, одбацили стицање новца ( што представља сиромаштво), људску славу (послушност) и телесна уживања (девственост), стигавши тако у меру раста пуноће Христове”. А сва три ова обећања или завета, који чине основу аутентичног живота монаха и које му даје есхатолошки карактер, налазе се у Новом Завету. Оне су одјек одговора Господа на искушења у пустињи. Због тога монашка обећања, управо као одговори и превазилажења демонских искушења, не представљају просто етичка начела и правила, него подвиге и борбе за језгро хришћанског етоса, а “за велике странице човекове слободе” како каже Павле Евдокимов. Монаштво показује сабирни духовни феномен, односно правило живота, Оно је учитељ одрицања и превазилажења без којих не можемо да постигнемо смисао и своје назначење.

 

 

ПОСЛУШНОСТ није одбацивање личне слободе, будући да се не поистовећује са сервилношћу или понижавањем који лишавају човека слободе и потцењују га. Насупрот томе, послушност је потврда и мера истинске слободе, могућност да монах или верник постигне висок степен слободе који се поистовећује са чистотом разума. Егоизам је главна препрека да они који чувају заповести Христове стигну у савршенство, док самољубље, свеобухватна страст, јесте извор и центар свих страсти, који умртвљује “страст” слободе, једине која се вреднује у Богу. Послушност Богу је пут да савладамо ове луциферске страсти, ово нарочито ропство и заточеништво.

 

СИРОМАШТВО ослобађа човека од утицаја материјалних ствари или добара, те побеђује искушење да је хлеб све за човека. Јеванђелски одговор на то искушење је да човек не живи само од хлеба, него пре свега од истине која га ослобађа. Сиромаштво нам даје слободу не да бисмо могли да чинимо све што хоћемо, него да бисмо заволели Бога свим срцем и ближње као себе саме, да бисмо били у истини у љубави и са љубављу. Сиромаштво је подвиг за добијање чисте молитве и уподобљавања Богу. Оно је неугасива жеђ да постанемо слични Христу који “нема где главу да склони”. Сиромаштво је потпуна бестрасност, у којој се ум одваја од земаљског. Ништа толико не умирује ум као добровољно сиромаштво.

 

Са одбацивањем новца и добара, поседа и ствари, душа монаха постаје безбрижна, и стиче могућност да се окрене себи, те да се, уистину слободна, врати Богу. Сиромаштво је отвореност за планове Божије, пророчко предосећање које не жели ништа да зна, нити хоће да следи било кога у свету осим Бога, и које не жели ни једно друго власништво осим надахнућа Духа Светога. Монах не обећава толико да ће живети у сиромаштву, колико да ће свој дух ослободити од жеље за “поседовањем”. Он то чини у тој мери да се одриче и свог тела, будући да је само у овом стању могуће водити царствен живот. Онај који се свега лишава није ни под каквом влашћу и целосно је слободан. По речима Јеванђеља: “онај који изгуби душу своју, спашће је”. Монах у свом подвигу нема за циљ изнуравање до смрти, него свођење материјалних захтева на минимум, на онолико колико је потребно да преживи.

 

Љубав према поседовању протерује љубав према Богу и према ближњима, док немаштина и сиромаштво помажу да познамо своју природу, да зажалимо због њене немоћи , и да још више пожелимо богатство Божије, на име да примимо искуство о коме сведочи Апостол Павле: као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све имају.

 

ДЕВСТВЕНОСТ-БЕЗБРАЧНОСТ јесте живот “по икони” Исуса, завет којим се присједињујемо Христу, у коме се врхуни наш живот, чинећи нас целосним. Предање трезвеноумних Отаца сведочи да је “уздржање заједничко презиме свих врлина. Онај који се бори треба да се увек уздржава. Јер, каква је корист ономе који чува своје тело девственим, а дозвољава да му душа врши прељубу са демоном непослушања? И како ће се овенчати онај који је обуздао стомакоугађању и све телесне жеље, али се не чува од уображености и славољубља.

 

Предање богоносних Отаца оставило нам је једно сликовито одређење девствености: “Жену нисам познао, али нисам девственик … дар девствености не остварује се само телесним уздржањем, већ освештањем и чистотом душе, којој је назначено да се подвизава у страху Божијем. Није могуће задобити савршену врлину чедности, уколико се претходно не задобије истинско смиреноумље у срцу.

 

Чедност “превазилази физиолошки ниво и изражава девствени, целосни и недодирви основ човековог духа”. По речима Светог Григорија Нисијског: “циљ душе, која је почаствована девственошћу, јесте да се приближи Богу и постане невеста Христова”.

 

И поред свега до сада реченог шта монах треба да чини да би задобио Царство небеско, монах ипак није надчовек и монашки подвиг се не тумачи као систем или техника стварања надчовека, што ствара лаж и илузију, лош пример и карикатуру човека.

 

Монаштво у даноноћном напору се труди да уз благодат промени људско стање после пада, и да се преобрази цео човек. Зато сваки монах – монахиња живећи у заједници – манастиру се труде да помогну другом монаху да се преображава и спасава.

 

Зато, монашке заједнице или манастири као носиоци хришћанског живота одувек су у Цркви чиниле ону снагу која је била окренута служењу и назидању осталих служби црквене заједнице. Стога, ма колико манастирска заједница изгледала затвореном и самодовољном, она никад у Цркви није представља један одељен и самосталан организам у односу на Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву, већ у заједници са Епископом представљала је ту исту Цркву.

 

Подвижнички или монашки живот је опредељење за Царство Небеско и као такав он изгледа као одрицање од света; међутим, он то у ствари није, већ је зидање на “чврстом темељу”, и борба да се човеку и свету обезбеди вечни живот.

 

ПОДВИГ И ЉУБАВ

 

Црквени подвиг је уистину наука и нелицемерно послушање, које са енергијом и сарадњом Духа Светог преображава човека и узвисује га до прве његове славе. Подвиг у Цркви не тежи казни и мучењу, не доводи до одбацивања и укидања људске природе, него стреми ка њеном исцељењу, очишћењу, разрешењу од греха и страсти и ослобођењу од сваке ствари која стоји као препрека истинском животу. Подвижништво је непрекидна и стваралачка слобода, трајни напор који тражи да се уништи и пресеку корени зла, да се савлада и победи ђаво и његови утицаји.

 

Циљ подвига јесте славословље Божије, неизрециви брак са љубљеним: “Добар је подвиг, али са правим циљем: не треба да га сматрамо циљем за себе, него средством и припремом за постигнуће коначног циља (спасења), нити плодом (за себе), него земљом из које временом и са муком, Благодаћу Божјом, може да изникне биље, од којег је плод, који је чистота ума и јединство са Богом”, каже Свети Петар Дамаскин. Ово јединство са Богом јесте плод силе љубави коју је сам Бог ставио у срце човеку, јаке и незадрживе жеље коју је сам Бог усадио у његову душу. Љубавно јединство са Богом потврђује се у љубави према ближњем, пошто се љубав према Богу и љубав према човеку узајамно прожимају и истовремено представљају усходећи и силазни покрет. Важно је да знамо да љубав према ближњем не представља неко човеково расположење или наклоност, неко човеково осећање или подвиг, него откривење и дар, чудо и тајну Тројичног Бога, Божије распростирање и обитавање у човеку. Позвани смо да сваког човека волимо из дубине срца, али да своје наде не заснивамо ни на једном човеку.

 

Свети Оци су сагласни да истинити подвиг не отуђује и не води у усамљеност, зато што његово дело није само да помири и уједини човека са Тројичним Богом, него да помири и уједини људе међусобно. “Онај који воли Бога, на земљи живи анђелским животом, пости, бди, поје и моли се и о сваком човеку увек добро мисли”. Циљ подвига јесте да превазиђемо немоћ индивидуализма и границе усамљености, егоистичну жељу и дрскост и да достигнемо степен “на коме човек не ствара теорије него се преображава и постаје дело јеванђелске љубави. Овај трезвени реализам подвижништва сведочи да ни један подвиг без љубави не води у близину Божију. Бићемо осуђени за зло које смо учинили, али пре свега зато што смо занемаривали добро и нисмо волели свог ближњег. Онај који пропусти да помогне човеку у његовој духовној невољи, сматраће се одговорним за његову пропаст. И онај монах (монахиња) или лајик, који у свом срцу има чак и траг злобе, јесте недостојан љубави Христове.

 

Сваки, дакле, подвиг и борба који не доводе до љубави и смиреноумља, јесу сујетни, а крај њихов бескорисан. Јер, сваки подвиг који нема љубави, постаје стран Богу, каже Свети Максим.

 

 

Текст: Епископ шумадијски Јован

Видео: Манастир Градац

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

Велика литија од Улциња до Бара кренуће у недјељу 9. фебруара у 13 часова испред старе Цркве Светог Николе под Бијелом Гором најавио је за Радио Светигору протојереј Синиша Смиљић, парох улцињски.

 

Звучни запис разговора

 

Отац Синиша каже да вјерни народ Улциња са усхићењем учествује у овим величанственим литијама.

 

„Литије су продужетак литургија које служимо и наш двиг према Царству небеском. Старци, труднице, мала дјеца не осјећају умор када крену у литијски вход, у њима свака наша бољка нестаје. Кроз ове литије сам Господ се оваплотио и оприсутнио међу овим народом у Црној Гори, јер оволики народ није могао сабрати ниједан човјек. Задивљујуће су литије нашег народа који се са оваквом љубављу, жаром и мудрошћу окупља у оволиком броју у амбијенту који је до прије двије- три деценије био готово духовно опустошен. Десило се чудо Божије у Црној Гори и у свему се види прст Божији. Сам Бог се умијешао у ово Својом силом, премудрошћу и љубављу. Благослов који нам Бог шаље преко ових литија доказ је Његове љубави према нашем народу“.

 

Слободанка Грдинић

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

У крипти саборног храма Светог Јована Владимира у Бару синоћ је одржана трибина на тему: Слобода вјере. О томе како ријешити спорно питање закона о слободи вјероисповјести говорили су протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског и др Дејан Мировић, професор међународног права на Правном факултету у Косовској Митровици.

 

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска