Гледам ових дана лица мајки на литијама па се сјетих оних чувених стихова којима Јевросима мајка учи сина Марка како да поступи док разрешава питање наследства престола Душана Силног.

 

 

„Ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога”.

 

Иако у народној пјесми „Урош и Мрњавчевићи” Јевросима има споредну улогу, њене ријечи се стављају у центар око којег се и којим се све разрешава.

 

„Марко сине, једини у мајке, боље ти је изгубити главу него своју огријешити душу”.

 

Како тада, тако и данас!

 

Иако потонуле у бриге већма тешке свакодневице, са благословеним смотуљком у наручју или окићене Божијим накитом дјечијих ручица око врата, хрле Јевросимине насљеднице ка Христу и Крсту, да не би окасниле у полагању светога печата вјере у срца своје дјеце.

 

Грлим их погледом све, а душа ми од радости јеца. У непрегледној колони тих савремених Христових Мироносица видим једну младу мученицу блиједог и испијеног лица. Зелена, благо прошарана марама, повезана око главе, крије њене битке и бољке, а десна јој рука благо придржава ручицу наде, маленог и од хода већ помало уморног дјечака.

 

„Ходај, сине, ходај, благо мајци! Ти си већ велики, можеш ти то! Још мало и стигли смо до храма”, бодри га мајка.

 

Дјечак, пун повјерења у мајчине ријечи, наставља да корача, успињући се с времена на вријеме на прсте, не би ли изнад непрегледне масе многих, растом већих од њега, угледао оно што жарко ишчекује – Крст на врху храма.

Размишљам…

 

Боже драги, хвала ти што си на моју земљу и мој народ пустио ријеку љубави и милости Своје!

 

Хвала ти што си нас све загрлио и што си наше продужио руке да се и ми овако грлити можемо!

 

Хвала ти што гледаш на нас и што нас ниси заборавио!

 

Хвала ти Господе што ниси затворио утробе свих ових дивних мајки и што си им дао пород који у Твоју Славу корача!

 

Напослетку, хвала ти Господе што си вечерас ову дивну младу мајку послао да шета испред мене и што ми њена материнска брига за душу свога дјетета ули велику наду у будућност овога свијета!

 

„Мајко, ено Крста! Види се мало и храм”, прену ме из размишљања радосни усклик дјечака.

 

„Види се, радости мајкина! Ето, стигли смо, издржао си”, кличе још побједоносније мајка.

 

Од хладноће или од радости или од свих брига што чуче испод њене зелене, прошаране мараме и сваку ноћ је чекају пред сан, заискри јој се суза у оку.

 

Година, двије или пет, чак и педесет пет година живота да јој Господ да на овоме свијету, једино што она жели је да свога сина остави у сигурним рукама.

 

Које би то сигурне руке биле, ако не оне којима нас тако њежно и са толико бриге грли Мајка свих нас – Црква Христова и који би се то старатељ са толико промисла старао о нама, ако не Отац наш Небески, који нас је са толико љубави стварао?!

 

Зна то добро напаћена душа ове крхке младе жене. Зна и осјећа много боље од нас „јаких и здравих”. Зато је вечерас овдје и зато тако стамено корача, као да пуца од здравља и снаге. 

 

Сваки њен корак одзвања ријечима Мајке Јевросиме: „Марко сине, једини у мајке, боље ти је изгубити главу, него своју огријешити душу”.

 

Из вјечности, као ехо њених корака до њених ушију и срца допире глас Анђела Господњег који отвара спасоносна врата и каже: „ Бјеж’ у цркву Краљевићу Марко”.

 

„Чују се звона мајко, стигли смо”, рече дјечак, мазно се привијајући уз руку своје родитељке.

 

„Чују се”, одговори мајка дубоко уздахнувши.

 

Плато Саборног храма Христовог Васкрсења за ова два мила путника је Сионска гора, а литија овој мајци велика нада да није родила и подигла Јуду, него Петра или Марка.

 

Господе, на свему ти хвала!

 

А ви господо драга, чије ће мајке мученице и јадиковке срамно спуштати своје несрећне главе пред Творцем свијета, погледајте на овог дјечака и ако ништа друго сјетите се да је и вас све некада мајка за нејаку ручицу држала и вама незнавенима говорила: „ Немој, сине, говорити криво”.

 

Јевросимина крв је уткана у душу овога дивнога Божијега народа и сваке мајке која се са животом раставља не би ли на свијет донијела свога Марка, борца за правду и истину Божију.

 

Не била клета мајчина рана, свакоме сину који данас није Марко или који је Јуда, а не Петар и Павле.

 

А ти малени дјечаче одмори вечерас. Безбрижно завуци главу у загрљај своје миле мајчице и сањај, лијепо сањај. Видимо се, ако Бог да, следеће недјеље или четвртка.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Отац Јован је на почетку емисије тумачио Свето Јеванђеље на 34. недјељу по Педесетници, када наша Црква доноси причу о митару и фарисеју. Он је говорио и о величанственим литијама, које у одбрану Светиња и вјере наше православне пролазе улицама црногорских градова од сјевера до југа.

 

Звучни запис емисије

 

„Молитвени входови улицама Црне Горе пробудили су оно исконско у нашем народу и један библијски моненат. Види се једна зрелост нашег дивног народа. Народ који се догодио у Црној Гори је благослов предака и потомака и Светитеља који освећују сваку улицу којом пролази литија“-каже отац Јован.

 

Он је одговарао и на бројна питања наших слушалаца међу којима су се могла наћи и питања о преумљењу, исповијести, прелести и многа друга питања наше вјере на која ћете чути мудре одговоре оца Јована, ако одслушате емисију са оцем Јованом коју вам тополо препоручујемо. 

 

 

Извор: Радио Светигора

 

У Црној Гори нико више не пита ко је. Довољно је рећи Гојко Перовић и зна се да је то протојереј ставрофор, ректор цетињске Богословије, свештеник који је ушао у срца верника, нечујно „бануо” у све, а не само православне домове и у већини њих остао.

 

 

А човек не може бити у „туђем” дому ако га нема у свом. А Гојку и супрузи Бог је напунио кућу чељадима, око огњишта греје се пет синова.

 

Његов други дом Богословија удомила је и школује педесетак богослова.

 

Наизглед тих, с душом дечака, правичан и увек спреман да разуме проблеме својих богослова, професор Перовић не попушта када се мери знање ђака. Негде се и чуло да је он „строги профа”, али неизмерно нежан отац.

 

Током молебана у Цетињском манастиру, после молитве крај ћивота Светог Петра Цетињског, поручио је браћи Црногорцима да треба заједно да ложе један бадњак – љубави и помирења, а онда је заплакао. Искрене сузе оца Гојка постале су симбол црногорских раскола и деоба.

 

Ректор цетињске Богословије  није „увезени“ свештеник како их именује  црногорска власт, за шта су добили одговор од њега:

 

„Ја сам Црногорац, пореклом из Катунске нахије, нисам члан ниједне партије. Сви моји за које знам су рођени усред Црне Горе, моји преци нису раздвајали Српство од Црногорства.”

 

Не узмиче ни пред ким, полемише, расправља, а недавно је и црногорског председника Мила Ђукановића питао: „Шта то има агресивно у вези са светосављем у Црној Гори? Шта је то чиме светосавље поништава црногорски верски и национални идентитет – ако није управо насиље које се врши над самим Светим Савом? Можемо ли се ’ослободити’ његовога имена и спомена, а да после тога будемо и налик онима који су нас родили и који су Црну Гору створили.”

 

На одговор Ђукановића чекао је месецима а онда му је, уместо њега, послао закон којим ће „уразумити свештенство СПЦ да ништа њима не припада већ држави Црној Гори” и да је „нетачна теза да је црква створила државу, јер је она постојала пре ње”.

 

Перовић је поново пресавио табак и написао њему „и много критикованој власти”:

 

„Нисмо ми на црквеним саборима одлучили да оснујемо партију или формирамо владу, него сте ви на партијским конгресима прогласили ’обнављање цркве’ и донели закон који нам, овакав какав је, не треба.”

 

Рођен 1972. године на пени од мора у Котору, одрастао у Херцег Новом, школовао се у Београду и професуру започео на Цетињу где сада живи.

 

Када човек има шта да каже онда није нескромно и овај текст урамити реченицама које је у разним поводима изговорио ректор цетињске Богословије:

 

„Браћа смо. Мало нас има да бисмо се делили.”

 

„Ко дигне руку на брата свога, или покуша да баци камен – тај нека се не нада ничему доброме.”

 

„Ми се бунимо да ова држава буде боља и јача, са овим законима, па да и ми у њој живимо као прави људи, а ако смо људи онда можемо бити и Црногорци и Срби и ко како осећа да јесте. Јер нема нама молитве без њих, нити има њима Црне Горе без нас.”

 

„Ако је човек срећан са оним што има и ако не гледа шта је други добио, него ако оно своје разрађује, онда Бог на то уме да дода.”

 

„Ми свештеници треба стално да размишљамо да ли свакодневно живимо оно што проповедамо.”

 

„Нећемо се шалити с нашом државом. Шетамо слободно, с молитвом у души и с Црном Гором у срцима.”

 

Наведени цитати оправдавају поруке младих који су на једној друштвеној мрежи написали: „Господ збори, отац Гојко само уста отвара.”

 

 

Извор: Политика

 

У овонедељној емисији "Храм" на Радио-Београд 2 о новим аспектима историје српске цркве, богослужења и духовности говорио је протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић, професор литургијског богословља на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, продекан, ове високошколске установе за науку и настојатељ цркве Ружице и капеле Свете Петке на Калемегдану.

 

Звучни запис емисије

 

У оквиру емисије представљен је пројекат - Историја српског богослужења и духовности "Центра за литургичке студије МОНС ХЕМУС", као и активности "Института за литургику и црквену уметност Православног факултета Универзутета у Београду", њихов допринос целовитијем сагледавању историјског развоја српског богослужења од 13 века до данас, кроз нова штампана дела и научно истраживачку делатност, о постигнутом и планираном раду у овој области. 

 

Као настојатељ цркве Ружица и капеле Свете Петке на Калемегдану протопрезвитер-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић говорио је и о раду ових изузетних светиња, верном народу, као и напорима да се очувају и санирају од "зуба" времена. 

 

Аутор и водитељ: Душанка Зековић

 

 

Извор: РТС

 

У Црмничком селу Лимљани, у Цркви Светог Јована Крститеља Пророка и Претече коју су мјештани подигли 1872. године и посветили овом, како га Господ назива „највећем од жена рођених“, данас  је служена Света служба Божија.

 

 

Литургију је служио настојатељ Манастира Светог Николе у Доњим Брчелима јеромонах мр Никон Кокотовић. Саслуживали су му парох црмнички јереј Слободан Лукић и ђакон Павле Божовић. За пјевницом су одговарале сестре из манастира  Покрова Пресвете Богородице у Горњим Брчелима.

 

Пред Свето причешће присутним вјерницима обратио се отац Слободан Лукић:

 

„Драга браћо и сестре, благодарни смо Богу великом што нас сабра данас у овај Свети храм, да узнесемо молитве, пјесме и овај литургијски принос. И свако сабрање литургијско, као што је и ово наше данашње, јесте икона будућега Царства небескога, јесте пројава Цркве у цијелој њеној пуноћи. Као што Христос рече „Гдје су двоје или троје сабрани у Моје име, ондје сам и ја са њима“, тако и ми данас сабрани овдје у Христово име, у Божије име, узнесосмо хвалу Богу и тако пројависмо да смо жива Црква. 

 

То и јесте циљ нашег хришћанског живота, да чинимо Цркву, да живимо литургијским животом, црквеним животом по заповјестима Христовим. Јер ако то чинимо, онда ћемо да будемо заиста хришћани у правом смислу ријечи. На тај начин ћемо чувати и градити себе, и градити и чувати нашу Цркву. И сва трагедија човјечанства овога свијета, све ове невоље, недаће, несреће, зло које се дешава, јесте управо то што је човјек одступио од  Христа, од Његових заповјести и од Цркве Божије, и што је потамнио Лик Божији који је у њему. Јер сваки човјек, свако од нас је створен по Лику Божијем. 

 

Као икона Божија. И нама је задато да тај Лик чувамо, да га остварујемо и да будемо што подобнији Христу Богу. И зато ми на овај начин сабирајући се у Цркви Христовој која је небоземна и у којој у Духу Светоме нема никаквих граница, нема простора и времена, и у којој смо ми у заједници, како једни са другима који смо сабрани овдје, тако и у заједници са свим члановима Цркве, како живим, тако и оним упокојеним који су отишли, прешли границу живота и смрти. И зато се ми сабирамо у Цркви Божијој да пројавимо, остваримо то јединство на које смо призвани и на тај начин чувамо Лик Божији у нама и тако чувамо себе који смо храмови Духа Светога и чувамо светиње које су нам повјерене.

 

Ево и данас знамо шта се дешава, да је наша Црква пред великим искушењем. Управо због тога што је један дио оних којима је Бог дао да буду власт, тиме што су се удаљили од Бога, што су заборавили Лик Божији који је у њима, донијели су један закон, боље речено безакоње, којим се настоји, не само да се одузме црквена имовина, него да се одузме од нас оно што нас је чинило вјековима хришћанским православним родом. 

 

И зато је наш најбољи одговор ово. Сабирање на Свету литургију и на ове свештене и чудесне литије које проходе, ево из недеље у недељу, села и градове Црне Горе. Јер као што видимо овај храм у коме се налазимо, заиста чудесан храм посвећен Светом Јовану Крститељу и да је негдје у неком већем мјесту, у неком граду, не би био мали. И зато ми је веома драго и срце ми се радује што вас видим у оволиком броју овдје. 

 

А мислим да је ово највеће сабрање у овом Светом храму можда у назад 50 или 60 и више година, можда од прије Другог свјетског рата. И зато је ово најбоља прилика. Нека ово буде почетак једне снажније литургијске, духовне, обнове овога мјеста и цијеле Црмнице. Јер, ево, обнова храмова у неком грађевинском смислу је скоро завршена. Сваки храм у Црници је Богу хвала обновљен и зато је на нама, да будући да смо обновили тај спољашњи храм, зидове храма, унутрашњост, треба да обнављамо себе, да се сабирамо што чешће у овом светом храму, да узносимо пјесму и хвалу Богу и да тако будемо чувари онога што нам је повјерено. 

 

Јер овај храм као и сви други храмови који су грађени, које су градили ваши преци, су грађени, или из неке велике муке која је снашла неког човјека, па је он дао прилог да се црква изгради, или због нечега лијепог што му се у животу десило, па опет приложио и уградио себе у храм. И ти преци ваши који су градили овај храм су оставили вама да га чувате. А тако исто је и ваш задатак, задатак свих нас, да овај храм сачувамо и предамо нашим, вашим потомцима. Нека би Бог дао да се благослов овог Светог храма због нашег сабрања усели у све ваше домове, да вас Бог чува, да сте живи и здрави и Богом благословени.

 

Не дамо Светиње!“

 

Породица Горана Божовића, чији је син данас саслуживао на Светој литургији, поклонила је храму крст који ће стајати на врху звоника. Сабрање је након Свете службе настављено у порти храма, гдје су домаћини припремили богато послужење.

 

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

Предавање Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића) "Екологија Духа", одржано 28. новембра 2019. Лета Господњег, у амфитеатру Пољопривредног Факултета у Београду. 

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота 

 

Предавање Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског г.  Теодосија "Претпоставке богослужбеног живота у женском манастиру", одржано на Симпосиону о женском монаштву одржаном у Манастиру Жичи 2011. године.

 

 

Извор: Манастир Жича

 

Предавање Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа Атанасија (Јевтића) "Духовни допринос светог Владике Николаја и преподобног Јустина ћелијског", одржано на Симпосиону о женском монаштву одржаном у Манастиру Жичи 2011. године.

 

 

Извор: Манастир Жича

 

Предавање Архимандрита Јефрема, игумана светогорског Манастира Ватопеда, "Свети Сава и Свети Симеон у манастиру Ватопеду", одржано на Симпосиону о женском монаштву, одржаном у Манастиру Жичи 2011. године.

 

 

Извор: Манастир Жича

 

Предавање архимандрита Јелисеја, игумана манастира Симонопетра "Духовно завештање Симонопетријских стараца Јеронима и Емилијана", објављено на Симпосиону о женском монаштву одржаном у Манастиру Жичи 2011. године.

 

 

 

Извор: Манастир Жича

 

 

Душа која воли Бога налази утеху само поред Њега. Само што се ослободиш од греховних веза, срце ће се твоје привезати за Бога. Као што се бебе прво хране млеком а потом хлебом, тако и почетници у хришћанском животу прво треба да пресеку везе које их везују са светом, а затим да се сједине са Богом. 

 

 

Телесно делање претходи душевном. Као што је Бог при стварању човека прво створио земљано тело а затим дунуо и дао му „дах живота“, тако и у духовном. Прво ћемо почети телесним трудом а потом ћемо приступити систематском стицању врлина. Прво постављамо темељ куће а онда зидамо. Другачије не бива. Душевно делање рађа се од телесног, као што клас ниче из голог семена жита.

 

Трудови које чинимо ради љубави Божије, неупоредиви су са уживањем вечних добара. Труд ратара који сеје прати радост када жање. Хлеб који једе чини му се сладак јер је плод његовог зноја. Извршење заповести Божијих захтева духовни напор и много труда; но после долази радост. Зато презри све и имаћеш Бога за помоћника.

 

Онај ко избегава сујетну славу светску осећа у души својој славу будућих добара. Док онај ко се труди да разоноди себе пролазним уживањима овога света, душевно је слеп, јер се није потпуно предао Богу.

 

Не везуј се за злато, сребро или било које благо овога света. Навикни се да не тражиш своју правду у овом животу да не дођеш у прилику једном руком да скупљаш, а другом да расипаш.

 

Чини милостињу од свог труда и зноја а не од неправедне зараде. Чини милостињу сиромашнима па и ако ти чине неправду и вређају. Милостиња, међутим, не може опстати усамљена као врлина, ако не постоји прво љубав према Богу. Она ће нас укрепити да не само отрпимо неправду, него да са радошћу очекујемо и неблагодарност, коју ће вероватно исказати према нама. Треба да тугујеш, да патиш, и да сагореваш када брат твој има потребе; јер тако је чинио и Христос. И ако те неко удари по образу немој се жалостити, него се радуј ради љубави Божије, и немој рећи ниједну тешку реч.

 

Заволи молитву јер ће те много утешити у животу. Читај божанска Писма и воли сиромаштво, јер ће те то одвести Богу. Мрзи телесни одмор и удобности, јер они су смрт за душу. Смањи општење са људима и старај се више за своју душу, тако да стекнеш унутрашњи мир и тишину. Заволи целомудреност и потруди се, молитвом и подвигом, душа твоја да остане чиста од прљавих помисли.

 

Не занемаруј труд на држању заповести Христових да се не постидиш онога дана када се нађеш пред Њим, да положиш рачун за своја дела. Чувај се ситних грешака да не упаднеш у веће. Труди се у задобијању врлине и не привезуј се за уживања и утеху које пружају страсти. Заволи скромну одећу а не ону која се сматра и изгледа лепа. Више нека те интересује лепота душе него тела.

 

Онај ко је брбљив може ли икада стећи чист ум? Може ли икада да има смирене помисли када жели да ужива људску славу. Кад се неко пода телесним чулима, исто је као да се храни зверском храном, док када их победи, као да једе анђелску храну.

 

Смиреноумљем малаксавају телесне страсти, док са гордошћу допушта Бог и пада се у блуд. Смиреноумље украшава душу чистотом. Саможивост ствара неред и немир у души и ум се прља нечистим помислима. Смиреноумље одводи човека Богу.

 

Чини милостињу и старај се за друге људе који су иконе Божије, али никада не заборављај спасење душе твоје. Прво треба просветити себе, а затим друге.

 

Немој мислити да си милостињом исцрпео своје обавезе према Богу. Потребна је велика борба да би очистио себе од страсти, јер само тако ће бити Богу угодна жртва коју чиниш за своју сабраћу. Јер, макар и чуда чинио, макар и мртве васкрсавао, ако се не стараш истовремено за своју душу, ништа ниси учинио.

 

Како ћеш друге упућивати љубави Божијој, ако ти претходно ниси упознао Бога? Сам си болестан, а настојиш друге да лечиш. Треба да знаш, да треба најпре себе очистити а онда чистити друге. Да би неко доспео до Бога, треба да се одрекне и јела и пића и скупоценог одела и похвала и свега другог што привлачи човека у свету. Буди сиромашан са својим смирењем а не богат са својом бестидношћу.

 

Мири људе врлином својом а не речима. Својом кротошћу и лепим начином угасићеш пожар срџбе и свађе. Изобличавај разуздане својим врлинским држањем.

 

Ма куда да одеш, сматрај себе странцем. Тако ћеш пазити и нећеш нанети штету другима. У свакој прилици прави се да не знаш ништа, да те не надвлада егоизам. Ако те чак и осуђују, ти им праштај и не држи злобу у себи. Буди уверен да за сваку ствар имаш потребе да те поуче, а не да ти учиш друге. Никада не саветуј нешто другоме, ако то ниси претходно сам проживео у своме животу. Говори и владај се као ученик, а не као учитељ. Осуђуј себе и седај на последње место. Буди частан и уливај поштовање другима. Ако је нужно да некога поучиш, учини то са смирењем, да би твоји слушаоци имали користи.

 

Подвизавај се молитвом, сузама и постом и избегавај да читаш јеретичка учења. Да би се сјединио са Богом потребно је много поста. Обилна и укусна јела не допуштају уму да се приближи Богу. Тајне Божије схватају се само молитвом и постом. Читај свето Еванђеље, да би се угледао на примере из Христовог живота. Колико читаш свете текстове, толико напредујеш у схватању чудесних дела Божијих.

 

Када изучаваш Свето Писмо, буди слободан од настојања и брига житејских, да би се душа твоја напајала божанским штивом. Оно што читаш, настој да извршиш да ти душа не би остала у тами. У време духовног рата, много помаже читање светих Писама што смо чинили, јер у души постоји духовна резерва.

 

Мед је врло пријатан. Међутим ако га неко много једе, може да изазове повраћање. Тако и у духовним стварима, не треба без расуђивања превазилазити своје могућности. Чини само оно што си кадар. То хоће Бог. Остало ће допунити Он својом благодаћу. Јер постоји опасност да паднеш у очајање читајући о узвишеним стањима до којих су достигли свети. Напредуј у духовном животу смиреноумним мислима и Бог те неће оставити. Не настој да достигнеш духовно стање које превазилази твоје моћи, јер ћеш сигурно пасти, и тај твој пад ђаво ће искористити.

 

Високе духовне врхове много је тешко достићи. Захтевају смирење и много труда и дугогодишњу борбу. Благодат Божија не осењује лако човека, јер треба најпре да се очисти од сваке прљавштине. Тајне Божије разумеју они који су се много година подвигом и смирењем трудили. Само смиренима Бог открива тајне Своје.

 

Ако хоћеш да се предаш молитви и бденију, треба да прекинеш сваки додир са светом и грехом. Потребно је још, трпљење и тишина. Не бој се немира које чини ђаво за време молитве. То чини, јер зна корист коју ћемо имати после молитве. Зато се труди на сваки начин да угаси светиљку молитве. Међутим молитва твоја треба да буде праћена и милостињом, да би се душа твоја испунила божанском светлошћу. На крају, колико си унутрашње миран, толико ће више ум твој схватати тајне Божије. Молитвом и изучавањем светих Писама и читавом твојом духовном борбом, брзо ћеш стићи у чистоту срца.

 

Ружно је да љубитељи тела и стомака испитују духовне ствари, као и блудница да говори о целомудрености. И као што, тело када страда од тешке болести, избегава масна јела, тако и ум не може да достигне у божанске ствари када се бави световним. Као што ватра не може да упали мокра дрва, тако и божанска ватра не може да загреје срце које воли излежавање. Као што се блудница не ограничава само на једног љубавника, тако и душа која је привезана за многе ствари, не може јасно да разуме где су божанске истине.

 

Као онај који није видео својим очима Сунце не може да исприча другима како изгледа његова светлост, тако и онај који није окусио сладост духовног живота, не може да говори о духовним стварима. Ако имаш вишак нечега и немаш потребе, подај брату своме; јер тако ће се срце твоје више приближити Богу. Када чиниш милостињу подај довољно, чинећи то са радошћу, „јер онога који радо даје, љуби Бог“. За хлеб који дајеш убогоме добићеш награду у другом животу. Не испитуј да ли ономе коме дајеш милостињу заиста треба или не. Ти изврши своју дужност а Бог ће да оцени правилно. Јер чинећи милостињу без размишљања, привући ћеш и тврдокорне на добро дело.

 

Овоме нас је научио сам Господ који је јео заједно са цариницима и грешницима. Није изабрао ваљане и достојне, него недостојне, да их привуче и изазове у њима страх Божији.

Тако и ти чини добро свима, било да су ти пријатељи или непријатељи. И када чиниш добро дело, не очекуј плату од људи јер ће те наградити сам Бог. Пази да не паднеш у замку и гомилаш богатство, да би тобож чинио милостињу. Милостиња има вредност пред Богом када бива не од сувишка. Колико мање имаш, толико си срећнији и врло лако можеш да се приближиш Богу. Мноштво материјалних ствари везују човека за земљу и не дозвољавају му да види вечно царство. Обиље ствари непријатељ је уздржања.

 

Блажен је онај ко настоји да нађе тишину да би дошао у заједницу са Богом, и не предаје се многим пословима. Јер, ма колико човек живи имаће посла увек који никада неће нестати. Наравно, и рад је потребан за душевни напредак. Оци нарочито одређују почетницима у духовном животу да се више баве телесним радом, да их не би напао Сатана, али наравно да не запостављају молитву. И молитва и рад.

 

Не занемаруј земне поклоне (метанија), јер то плаши Сатану. Знај да ћете много нападати демони када почнеш да се клањаш своме Богу. Ниједна ствар у духовној борби није узвишенија од подвижничког напора, који толико мрзе демони. Бивају опаљивани када виде да се хришћани клањају пред Распетим.

 

Тражи милост Божију и Он ће да просвети таму срца твога и учинити да процвета у теби духовни Рај. Само, прво треба да пресечеш сваку грешну ствар која те везује за свет, а онда да се окренеш свом унутрашњем свету и да искорениш све што је труло.

 

Ово, међутим као што ти рекох раније, није лака ствар. Да очисти неко себе од телесних нечистота, захтева велику борбу која ће трајати дуго. Ово ти говорим не да би те бацио у очајање за своје спасење, него да ти помогнем да напредујеш стално, док не окусиш сладост коју даје Бог. Јер, сладост греха је лажна и привремена. Само ћеш у близини Бога наћи истинску утеху и прибежиште.

 

Омрзни грешна дела, и тада ће ти се приближити Бог и послаће ти Своју благодат. Близу Бога ћеш наћи мир и радост, само да Га заволиш свом душом. Близу Бога, уживаћеш вечно блаженство у Царству Небеском. Заволи Бога истински и тада ћеш бити блажен.

 

 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

 

Према класичној дефиницији авве Евагрија “Ако си богослов, молићеш се исправно. А ако се молиш исправно, ти си богослов.“ Према традиционалном православном схватању, теологија није ни наука, ни ученост, ни академско проучавање. Бити теолог значи имати искуства личног сусрета са Богом кроз молитву и богослужење.

 

 

Теологију би требало да надахњује Бог; она не би требало да буде човечија реч, већ реч Духа изговорена људским уснама. Прави хришћански богослов је онај који може да ћути све док Свети Дух не дотакне струне његове душе. Право богословље се рађа само онда када људска реч утихне, а реч Духа навире из душе. Од тог тренутка се “љубитељ речи“ претвара у “љубитеља мудрости“, реторичар – у теолога.

 

По Светом Григорију Низијанзину, не може свако бити богослов, већ само онај који чисти себе зарад Бога. Не могу сви учествовати у богословским расправама него само они који то могу чинити на исправан начин. Коначно, не може се ни свако богословско питање разматрати јавно.

 

Теолошка расправа није за свакога. Говорим вам, није за свакога – то није баш јефтино и лако прегнуће… Она мора бити сачувана за одређене прилике, за одређену публику, и одређене границе се морају поштовати. Она није за све људе већ само за оне чије је знање проверено и поуздано, и, што је још важније, који су већ прошли, или, у најмању руку, пролазе кроз очишћење тела и душе.

 

Теологија, по Светом Григорију, није друго до успињање ка Богу. Григорије користи традиционалну представу Мојсија на Гори Синају да нагласи како је прави теолог само онај ко је кадар ући у облак и сусрести се с`Богом лице у лице. У овој вишезначној, алегоричној слици, Мојсије символише особу чије богословље проистиче из искуства сусрета са Богом. Аарон представља неког чије је богословље засновано на ономе што је чуо од других; Надаб и Абиху оличавају оне који тврде да су теолози јер заузимају високо место у црквеној хијерархији. Али ни познавање туђег искуства нити црквени чин никоме не дају право да себе проглашава богословом. Они хришћани који чисте себе у складу са Божјим заповестима могу узети учешће у богословским расправама; они који нису очишћени – не би требало.

 

Према томе, очишћење душе је неопходан предуслов за бављење богословљем. Његова је сврха садржана у изреци: “Зар није говорити о Богу предивна ствар? Али је још већа очистити себе зарад Бога.“ Овде, очишћење (катарза) није супротстављена богословљу; пре је теологија то усхођење до врха Синајске Горе које је неоствариво без очишћења.

 

Оно што је потребно за бављење теологијом није толико интелектуални напор, нити спољашње образовање или начитаност, већ најпре – смирење и скромност . Према Григорију, смирење није у нечијем спољашњем изгледу, који може често обманути, па чак и у нечијем односу према другима, већ у његовом опхођењу (ставу) према Богу. Свети Григорије сматра да није смирен онај ко говори мало о себи, или ко говори у присуству неколицине, али ретко, или онај ко „говори о Богу суздржано, ко зна шта да каже, а шта да прећути“.

 

Другим речима, свако може бити добар хришћанин, али није свако способан да истражује дубине учења, где многе ствари треба прекрити апофатичком тишином. Свако може размишљати о питањима богословља, али не може свако бити упућен у његове тајне. Сви хришћани морају очистити себе за Бога: што је човек очишћенији, то су јасније речи Духа из његових устију. Истинско богословље се пре рађа из тихог и скрушеног стајања пред Богом неголи из спекулативног умовања о теолошким питањима.

 

Можемо приметити да је овакво схватање битно другачије од онога што уобичнајено сматрамо „теологијом“. Једна од трагичних последица разилажења између хришћанске теорије и праксе, између вере и знања јесте та, да у данашње време знање о богословским стварима не подразумева нужно и постојање вере . Можете бити теолог а не припадати ни једној црквеној заједници; у принципу, ви чак и не морате веровати у Бога да бисте постали дипломирани богослов. Богословље је сведено на један од предмета људскога знања и стављено раме уз раме са хемијом, математиком или биологијом.

 

Још једно разилажење који би требало поменути јесте и оно између теологије и богослужења. За православног богослова, богослужбени текстови нису једноставно дела изванредних теолога и поета, већ такође и плодови молитвеног искуства оних који су задобили светост и обожење (теозу, ??????). Богословски ауторитет богослужбених текстова је, по мом мишљењу, већи од оних из дела Отаца Цркве, јер није све из њихових дела једнаке богословске вредности и није све усвојено од пуноте Цркве.

 

Богослужбени текстови, напротив, прихваћени су од целе Цркве као “правило вере“(kanon pisteos), они се читају и певају свуда у Православним Црквама већ вековима. За све ово време, свако погрешна и Православљу страна идеја која се могла увући, било због неразумевања или пропуста, бивала је уклањана самим црквеним Предањем, остављајући чисто и исправно учење, обучено у поетске форме црквених песама.

 

Пре неку годину сам наишао на краћи чланак у журналу Коптске цркве у којем се каже да је та црква одлучила да из служебника уклони молитве за оне који су заточени у паклу, јер су те молитве “у супротности са православним учењем“. Збуњен овим чланком, одлучио сам да упитам неког представника коптске цркве о разлозима за такав потез. 

 

Када се указала прилика, поставио сам то питање једном коптском митрополиту, који је на то одговорио да је одлуку донео Синод јер, по њиховом учењу, ниједна молитва не може помоћи онима у паклу. Рекао сам митрополиту да у литургијској пракси Руске Православне Цркве и осталих помесних Православних Цркава постоје молитве за оне који су заточени у паклу, те да ми верујемо у њихову спасоносну снагу. Ово је изненадило митрополита и он је обећао да ће детаљније проучити тај проблем.

 

Током овог разговора са митрополитом ја сам изнео своја размишљања о томе како неко може отићи веома далеко, па чак и изгубити битна учења вере, због тежње да се исправљају богослужбени текстови текстова. Православни богослужбени текстови су значајни због своје способности да изнесу тачно мерило богословске истине, тако да човек мора увек потврђивати теологију користећи богослужбене текстове као водич, а не обрнуто. Правило вере (Lex credendi) произилази из правила мољења (lex orandi), а догме се сматрају божанским откровењем јер су произашле из молитве и јер су откривене Цркви у њеним божанственим службама. Тако, ако постоји неко неслагање у разумевању догме између извесног богословског ауторитета и богослужбеног текста, радије бих дао предност овом другом. И ако би нека уџбеник догматског богословља садржао гледишта различита од оних које имамо у богослужбеним текстовима, онда би требало исправити уџбеник, а не богослужбене текстове.

 

Још више је недопустиво, по мом гледању на ствар, преправљање богослужбених текстова по угледу на савремене норме. Релативно недавно је Римокатоличка црква одлучила да уклони такозване “антисемитске“ текстове из службе на Велики Петак. Неколико чланова Православне Цркве је почело са пропагирањем идеје ревизије Православних служби, са намером да их учини ближим савременим стандардима политичке коректности. 

 

На пример, покојни протојереј Серџ Хакел из Енглеске, активни учесник јеврејско-хришћанског дијалога, предложио је уклањање свих текстова из служби током Страсне седмице који говоре о кривици Јевреја за смрт Христа (упореди његов чланак “Како западна теологија после Аушвица кореспондира са савешћу и службама Руске Православне Цркве“, у Теологији после Аушвица и њеним односом са Теологијом после Гулага:Последице и закључци, Санкт Петерсбург, 1999, на руском). 

 

Он такође тврди да само “површно и селективно“ читање Новог Завета наводи читаоца на закључак да су Јевреји разапели Христа. У стварности, наглашава, то је учинио Понтије Пилат и римска администрација, који су највише одговорни за Исусово осуђивање и распеће.

 

Ово је само један од многобројних примера за то како извртање lex credendi (правила вере) неизбежно доводи до “исправки’ у lex orandi (правилу мољења), и обратно. Ово није само питање преправљања богослужбеног предања, него и преиспитивање хришћанске историје и учења. Главна тема сва четири Јеванђеља јесте сукоб између Христа и Јевреја, који на крају за њега захтевају смртну казну. 

 

Конфликт између Христа и римске администрације није постојао, она је била умешана само зато што Јевреји нису имали права да извршавају смртну казну. Ово је све толико очигледно да не изискује даље објашњење. Тачно тако је и древна Црква разумела Јеванђелску причу и то се разумевање одразило у богослужбеним текстовима. Међутим, савремена правила “политичке коректности“ налажу другачију интерпретацију са жељи да не само црквене службе, већ и саму хришћанску веру ускладе са модерним трендовима.

 

Православно Предање поседује довољан број “одбрамбених механизама“ који спречавају стране елементе да продру у богослужбену праксу. Имам на уму оне механизме који су употребљавани када би се погрешна и јеретичка мишљења уводила у богослужбене текстове под изговором њиховог исправљања. Један пример за подсећање је тај, што је несторијанство почело са предлогом да се замени широко употребљаван термин Theotokos (Богородица) са Christotokos (Христородица), који се Несторију чинио прикладнијим. 

 

Када је стављен тај предлог, активиран је један од одбрамбених механизама: православни народ је постао огорчен и протестовао је. Касније, други механизам је покренут, када су се теолози састали да расправљају о проблему. Коначно, сазван је Васељенски Сабор. Ту се испоставило да је то опасна христолошка јерес која је вребала прерушена у наизглед безопасну богослужбену иновацију, и као таква је и осуђена од Сабора.

 

Поновно откривање везе између богословља, богослужења и делања, између lex orandi (правило мољења), lex credendi (правило вере) и lex vivendi (правило живљења) јесте један од хитних задатака богословског образовања у 21. веку. Целовита представа о “теологији“ као искључиво књишком знању мора се довести под знак питања. Сама идеја “богословског факултета“ као једног од многих других на световном универзитету мора се поновно размотрити. Појмови као “не-конфесионална“, “непристрасна“, “објективна“ или “свеобухватна“ теологија као супротност “конфесионалне“ или “искључиве“ морају се преиспитати.

 

Извод из предавања Епископа Илариона (Алфејева)

одржаног на Виклиф колеџу Универзитета у Торонту

 

(Wycliffe College, University of Toronto)

 

 

Извор: Светосавље

 

Наш однос са ближњима најчешће је одређен нашим духовним стањем. Ако смо узнемирени, нестрпљиви, пуни срџбе, одлучни да решавамо ствари на лицу места, и то на непримерено брз и једностран начин, резултат нашег деловања, готово увек, биће неповољан. 

 

 

Нећемо успоставити одговарајући однос са другим човеком, а управо то је најважније од свега: однос. Наравно, то не значи да по сваку цену изнудимо добре односе, него да учинимо све што зависи од нас самих.

 

 

 Ако упркос свој нашој доброј намери и уложеном труду, нисмо постигли резултат, то значи да ми нисмо узрок неуспеху. Међутим, невоља је у нашем лошем почетном ставу који има свој узрок у нашем лошем духовном стању, јер управо он одвраћа нашег ближњег од нас. У том случају сва одговорност је на нама.

 

Стање нашег духа прати нас ма где се кретали, у било којој ситуацији се налазили – на радном месту, у школи, у породици, на путу и др. Важно је да у свим околностима задржимо унутарњи мир и тако умирени да реагујемо.

 

Слободно се може рећи да је најважнија примена овог духовног закона у породици. Родитељи су дужни да васпитавају своју децу, а за то је изнад свега неопходно владање над самим собом. Старац Тадеј Витовнички усмерава нас у том правцу: „Ако хоћеш да васпи-

таваш, најпре мораш да се смириш. Родитељи кажу: тако мора да буде, ту дете да буде. А дете неће!

 

Дете не може да мирује зато што је у развоју и стално је у покрету! Стално. И кад погреши нешто, мајка и отац обично избију дете. Али, није то средство да се научи дете да буде послушно. Може по неки пут и то да буде, али увек из љубави и да дете осећа љубав, и да осећа да ти ниси гневан. Јер ако у гневу некога саветујеш или хоћеш да исправиш, ништа нећеш постићи. Ако хоћеш некога да изведеш на прави пут, да га водиш, да га саветујеш, а он неће да одмах прими савет, мораш најпре сам да се смириш и да, са пуно љубави према њему, изложиш своје мишљење, и он ће га онда примати, јер је од срца к срцу. Али кад ти хоћеш да буде тако како ти мислиш по сваку цену, од тог онда нема ништа. То не може. То је ништа. 

 

Зато увек расте и развија се у детету противљење“. Ово је наук за многе. Колико пута родитељ истуче своје дете због нек грешке, а да му није објаснио разлог? Колико пута нареди детету да мора да уради нешто без икаквог објашњења? То није

добро јер дете има потребу за објашњењем, оно га очекује чак и ако у том тренутку не може да га прихвати. Дечји осећај за правду тражи своје задовољење и зато је њему толико важно да зна разлоге својих родитеља. Уколико су родитељски разлози у том моменту неприхватљиви за дете, оно ће о њима ипак размишљати и биће умирено свешћу да се не ради ни о каквом родитељском хиру већ, напротив, о њиховом оправданом ставу. Ако се став родитеља разложи и преведе на дечји језик са пуно љубави, дете ће то осетити и срцем разумети, чак и ако његов

дечји разум то одбацује. Пре много година у Сиднеју једна млада девојка је дошла код свог парохијског свештеника и саопштила следеће: „Оче, имам велики проблем. Били Грајам долази из Америке и одржава скуп на стадиону. Свим срцем желим да идем да га слушам, али мој отац не дозвољава и прети да ће ме се одрећи ако одем. 

 

Једино објашњење које понавља је да смо ми Срби православни и да њега не занима никакав Били Грајам и његове празне приче о вери. Он никако не схвата да ја то желим од свег срца и да ми није јасно зашто не треба да идем.“ 

 

Свештеник је саслушао ову младу девојку, разумео њену разумну потребу за разложним објашњењем и препознао жеђ њене душе за речју Божјом. Одлучио је да организује сусрете са омладином на којима је објашњавао основне појмове православне вере. На њима су поред ове девојке били присутни и њени пријатељи. Када је дошло време Билијевог програма, млада парохијанка није имала никакву жељу да иде на ову представу. Из овог примера се види да је младим људима неопходно суштинско објашњење и да њихову чежњу за правдом и Богом не може задовољити само површна констатација, која прати забрану, да чланови Цркве

то не раде. Ако родитељи нису у стању да својој деци објасне зашто треба да се понашају на одређен начин у одређеној ситуацији, могу слободно да се обрате своме парохијском свештенику и затраже помоћ. Но, основна ствар коју сваки родитељ треба да зна јесте да је неопходно да стекну унутарње смирење, јер само смирен човек може да са љубављу учи другога.

 

Имајмо на уму да ми обављамо божански посао овде на земљи јер васпитавамо и подижемо децу која су створена „по лику Божјем“. Од вештине којом будемо вајали тај божански лик у своме детету, зависиће његова будућност и његова вечност. Учимо се зато смирењу, које је дар од Бога, и пренесимо то смирење на своју децу, радост и узданицу нашу.

 

Протопрезвитер-ставрофор Милорад Лончар

 

Приредио:

 

Протођакон др Дамјан С. Божић

 

 

Извор: Православље (бр. 1243-1244)