Живе речи утехе: Живе речи утехе

Мисија цркве у савременом друштву

Sat, 21 Mar 2020 10:17:40 +0000

У овонедељном Храму о хришћанском образовању, некада,кроз историју и сада, мисији цркве, њеним циљевима, методима, месту у животу верника 21. века разговарамо са теологом Стеваном Јовановићем, вероучитељем у Петој београдској гимназији.

Звучни запис емисије

"У првим данима Цркве, када су се људи" као хришћани саздавали, а не рађали" (Тертулијан), оглашени је пре ступања у Цркву имао да прође кроз прилично дуго раздобље катихезе (поуке) ,тј. припреме за свету Тајну Крштења. Почетком другог столећа у Риму, на пример, катихетска поука трајала је две године. Тада се подразумевало да човек може да постане члан Цркве тек пошто упозна њена учења и усвоји их, истински разумевајући законе живота у њој. Током раздобља мисионарског ширења хришћанства преовладавало је крштавање одраслих, а када се то раздобље завршило и када је крштавање деце постало - правило, катихеза је постала очигледни облик послекрштењског поучавања чланова Цркве. У западним црквама катихеза остаје неопходни предуслов за "конфирмацију", тј. за свету Тајну Миропомазања, која се над дететом обавља на измаку детињства. Православна Црква, пак, одржала је предањску повезаност Крштења и Миропомазања као двоједине свете Тајне кроз коју верујући постаје-члан Цркве. Мада различите Православне помесне Цркве нису разрешиле неки општеобавезујући облик послекрштењске катихезе, опште је и једнодушно прихваћено да деци треба пружити хришћанску поуку и образовање. Ово опште уверење показује да је начело пре-давања правила вере и правила живота члановима Цркве органски и суштински део црквеног Предања." (Протојереј др Александар Шмеман)

Извор: РТС

Молитва против коронавируса (Високопреосвећеног митрополита едеског Јоила)

Fri, 20 Mar 2020 19:04:00 +0000

Господе Исусе Христе, Боже наш, Први Лекару душе и тела, Који си нас ради постао човек, да би исцелио човека од грехопада Адамовог; Који ниси презрео неизлечиво болесних десет губаваца, него си их очистио спаситељном Својом благодаћу; Који си као Богочовек проживео на земљи, чинећи добро и враћајући здравље и исцељујући сваку немоћ и болест у народу; Ти си чинио добро и враћао здравље раслабљеним, слепим, много сагрешившим, гневнима и злонамернима телесно и душевно, и телу и разуму. Прими благонаклоно нашу молитву и помози да се савлада смртоносни вирус, који има облик коронавируса и који сеје страх, или смрт, међу немоћнима и незаслужено страдајућим, да се изагна. И ако зарад многих наших грехова допушташ такво искушење, молимо Те као милостив да га одагнаш од нас и од целе васељене. А ако си због испитивања наше вере попустио његову силу, прекрати напетост над немоћнима, његове заразе широких размера. Ако нам је он дат од злодејства непријатељског или од немара лакомислених људи, порази његову силу као Свесилан Бог. Сачувај омладину и укрепи немоћне; и оне који су у старости, лечи од проклетог вируса и ослобађај свих тескоба срца; и у замену за то – даруј нам добро здравље, олакшање и великодушност, молитвама Пресвете Владичице наше Богородице и свих Твојих Светих. Амин!

Пећка Красница 1911. године спасила народ од колере

Fri, 20 Mar 2020 15:03:13 +0000

Избављење народа у Пећи услед епидемије колере 1911. године након литије са иконом Пресвете Богородице – Пећке Краснице.

“Године 1911, на просторима Старе Србије (Рашка, Косово и Метохија, Северна Македонија), која је тада још увек била под влашћу Турског царства, ширила се колера. Она је дневно односила више десетина живота. Интересантно, ниједно дете није било болесно. Власт је разним тада познатим методама покушала да сузбије епидемију. Међутим, није било ефекта. Сваког дана број умрлих и заражених био је све већи. Митрополија Рашко-призренска свакодневно је добијала депеше са бројем умрлих по градовима. Наравно, епидемија је била и у граду Пећи. Захваљујући сну једне девојке која је била Туркиња, и једног хоџе, власти је препоручено да траже од Срба и Цркве да кроз град прође литија са иконом Пресвете Богородице из манастира Пећка Патријаршија. У суботу, литија је заказана била за недељу, умрло је чак 70 људи у Пећи. У недељу је после Литургије била литија са иконом, и на три важна места у граду водоосвећење. У литији је учествовала и турска војска, и власти и само становништво, међу њима и они исламске вероисповести. После литије епидемија је престала (изузев 8 жртава које су умрле, на сам дан литије).”

(Препричана прича по казивању старих Пећанаца, из књиге о Пресветој Богородици Красници)

Чудотворна Пећка икона Пресвете Богородице

Повест ове чудотворне иконе је веома занимљива. Њу је, по предању, сликао Свети апостол и јеванђелист Лука у Гетсиманији крај гроба Пресвете Богородице, 48. године. У Цариград ју је 460. пренео византијски цар Лав Мудри, и овде је боравила у храму Матере Божје све до 898. године када је послата у Херсон, на Крим. Њу је тамо дочекао сам руски кнез Свети Владимир, који се пред њом крстио, о чему постоји запис, и отпочео са крштавањем руског народа. Око 989. године икона се налазила у Великом Новгороду, одакле је пренета у Никеју.

Њу је од цариградског патријарха добио на благослов Свети Сава Српски када је хиротонисан и донео је у Србију. По преносу Патријаршије у Пећ, тамо је и ова светиња добила своје место и од тада се назива Пећком. Икона стоји у нарочитом трону и окићена је многобројним драгоценим украсима, као захвалност оних чије су молитве пред њом услишене. Икона Матере Божје је учинила многа чуда у граду Пећи и уопште у народу: сачувала га од колере, била му утеха у вековима робовања, радост у жалости, лекар у болести, пријатељ у невољи, охрабрење у страдању и на самрти.

Чудотворила је у пожарима, када је сачувала манастирско људство и српску културну и духовно наслеђе. Срби су је одувек безгранично волели, Турци се односили према њој коректно и са поштовањем, а Албанци чували Патријаршију и према икони гајили страхопоштовање. С времена на време икона је ношена по српским крајевима, где је посећивала домове верника, у њима коначила и пред њом су читане даноноћне молитве. Овој икони је посвећен посебан акатист – дело митрополита Михаила из 1894. године. У њему је и припев: Радуј се заштитнице и спаситељко рода српскога, крстоноснога!

У Пећи је у прошлости, на празник иконе Богородице Пећке, чудотворна икона ношена у литији кроз град, од куће до куће српских домаћина који су је свечано дочекивали.

Одлуком Светог архијерејског сабора на мајском заседању 2011. године празник иконе Богородице Пећке, који је до тада обележаван локално, добија општецрквени карактер и одређено је да се прославља сваке године сутрадан по празнику Вазнесења.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Отац Гојко Перовић: Ко нема вјеру да од светог причешћа не може доћи зараза можда је вријеме да се уздржи од причешћа неко вријеме!

Fri, 20 Mar 2020 12:13:55 +0000

„Сваки вјерник који има потребу да се причести све информације може добити у контакту са својим свештеником“, рекао је протојереј-ставрфор Гојко Перовић у програму уживо на таласима радија „Светигора“ и званичним профилима „Не дамо светиње“. Он је рекао да нема потребе да се Црква оглашава званичним саопштењем по овом питању.

„Црква у Црној Гори није милионска по броју вјерника попут Руске или Грчке да би морала да се дају званична упуства о техници причешћивања“ , објаснио је ректор цетињске богословије.

„Ми за тим немамо потребе, број вјерника у односу на ове Цркве је релативно мали и све вјерске потребе и сва комуникација о начину причешћивања могу да се утврде у комуникацији са свештеником“, рекао је отац Гојко додавши да ће се тиме избјећи уношење смутње међу вјерницима. „Нарочито због тога што су се већ појавила саопштења других епархија која су различита“, закључио је отац Гојко.

„Сваки вјерник који има дилему да ли да се причести и сви који имају неку дилему у погледу светог причешћа боље је да остану кући. Ко нема вјеру да од светог причешћа не може доћи зараза можда је вријеме да се уздржи од причешћа неко вријеме“, рекао је отац Перовић додавши да за такав став има утемељења и у црквеном предању раних вјекова.

Он је поручио свима који се у овој ситуацији осјећају беспомоћно и несигурно да се обрате првом свештенку Митрополије црногоско-приморске од кога могу добити савјет, молитву и конкретну помоћ.

Црква стоји на располагању и нашој држави са свим својим капацитетима, спремна је да уступи своје зграде и установе, ако је потребно правити стационаре, поручио је вечерас ректор Цетињске богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Мисли у току Великог поста

Thu, 19 Mar 2020 21:16:34 +0000

Неопходно је да одговоримо на животно питање: на чијој смо страни? Бирамо између добра и зла, истине и лажи. У свакој ситуацији, суочени смо са избором: рећи истину или слагати, радовати се туђем успеху или завидети, осмехнути се и пружити подршку или увредити и омаловажити, одбранити или издати. И сваки пут ми одлучујемо, ми бирамо да ли ћемо бити на страни добра или зла.

Данас, Црква и Њена деца пролазе један озбиљан испит. Непријатељ човечанства подстиче на раскол и на све начине покушава да разједини Цркву – Невесту Христову. Веома је важно одржати веру у Бога. У времену опште збуњености неопходно је потрудити се да умножимо доброту у својим срцима. Бити са Богом и Његовом Црквом значи – пружити другима љубав и доброту, бринути се о другима, штитити их од пропасти и бити постојан у истини.

Важно је непрекидно бдети над собом. Наш избор је да будемо са Богом, да будемо на страни добра по сваку цену. Молимо се Богу да нам да храбрости да будемо са Њим до самог краја земаљског живота и заувек у вечности.

Митрополит бориспољски г. Антоније (Паканич),

управитељ администрације и организације Украјинске Православне Цркве

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Прота Гојко Перовић: Тренутно искушење можемо да превазиђемо усрднијом бригом о духовном и телесном здрављу!

Thu, 19 Mar 2020 20:04:00 +0000

Епископ ремезијански Стефан: О односу активног литургијског живота и ванредног стања у држави

Thu, 19 Mar 2020 19:50:00 +0000

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Стефан, викар Патријатха српског био је гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке. Владика Стефан је говорио о односу активног литургијског живота и ванредног стања у држави, као и другим важним питањима у погледу новонастале ситуације, а у духу пречасних дана Великог поста.

Извор: Телевизија Храм

Уздржање од Причешћа током пандемије

Thu, 19 Mar 2020 19:23:52 +0000

Света Марија Египћанка, као што је познато, примила је Свето Причешће само једном пошто се повукла у пустињу на покајање: на дан њене смрти. Седамнаест година живота у дивљини провела је ускраћена за Тијело и Крв Христову у Евхаристији. Ово није била уобичајена пракса тога времена за монахиње, монахе и подвижнике. Правила раног монаштва су налагала да чак и анахорети – они који су живјели у пећинама и колибама, одвојено од монашке заједнице; долазе на недјељне Литургије, како би се сјединили са Богом и заједничарили са својом сабраћом монасима у Чаши Господњој. Међутим, како је и сама казала старцу Зосими, Света Марија била је храњена само „ријечју Господњом која је жива и дјелатна“.

Ширење COVID-19 натјерало је православне поглаваре да донесу тешке одлуке – како и да ли уопште одржавати богослужења. Неки су савјетовали већини људи да остану у својим домовима и не долазе недјељом на Литургију у наредном периоду, нарочито старим и имунокомпромитованим, као и онима који су болесни. За многе ово значи обавезно уздржање од Светог Причешћа.

Уздржање од Светог Причешћа, нарочито током Великог поста, није ништа ново. Јерменска апостолска Црква је дуго упражњавала овај приступ. У многим Источним православним Црквама, до релативно недавно, већина пастве није се причешћивала за вријеме Великог поста, све до Литургије Великог четвртка – посљедујући Тајној вечери.

Али, ово су религијски обичаји. Усљед актуелних околности пандемије изазване корона вирусом, обавезно уздржање од Причешћа изгледа нешто друкчије. Зар није окрутно и непотребно? На крају крајева, зар немамо Литургију претходно освештаних Дарова током радних дана Поста, како бисмо се окријепили Христом у нашим подвизима поста и молитве? Тијело и Крв Христова, као што слушамо у химнама, „извор је бесмртности“, лијек за духовна и физичка обољења.

Ипак, примање овог лијека на недјељној Литургији могло би довести до непотребне повреде Тијела Христовог, Цркве. Са обзиром на нејасно одређен инкубациони период за COVID-19, вјерници у храму могу бити носиоци који своје ближње могу изложити вирусу. Остајање у кући, неодлазак у храм и уздржање од Причешћа може бити потребна жртва за добро другога. Сви смо одговорни за свакога; као што је говорио Свети Сиулан Атонски: „Мој брат је мој живот“.

Можемо ли говорити о позитивној страни обавезног уздржања од Светог Причешћа? Они који се строго придржавају правила православног поста, уздржавајући се од меса, мљечних и уопште животињских производа, знају сласт првог парчета јагњећег печења на пасхалној трпези, првог залогаја старене гауде након бденија или првог гутљаја вотке. Ова задовољства су слађа након недјеља (и недјеља!) поста. Апстиненција од уживања у храни и пићу ствара чежњу и појачава сласт њиховог поновног конзумирања.

Уздржање од Тијела и Крви Христове такође може створити чежњу – чежњу за сладошћу Божијом. Иако је раст учесталости причешћивања међу православним хришћанима, током посљедњих деценија, засигурно показатељ позитивног развоја наше Цркве, постоји и ризик од рутинизације. Свето Причешће просто може постати једна од обавеза које треба испунити према недјељном распореду. Обавезно уздржање од Причешћа представља прилику за повратак фокуса на озбиљну и оснажујућу реалност евхаристијске жртве.

У ово вријеме пандемије, када смо суочени са сопственом тјелесном слабошћу, немоћи и болом, уздржање од Христовог Тијела и Крви нам може помоћи да се подсјетимо како се Бог са нама солидарисао, у нашим људским условима. На Крсту је завапио првим стихом XXI/XXII псалма: „Боже, Боже мој, зашто си ме оставио“. То страдање, та жртва, најнижи тренутак Христове кенозе или самоиспражњења, веома је важан аспект евхаристијског сјећања, који понекад бива заборављен у Православљу, са својим нагласком на слави Васкрсења.

У созерцавању Христовог страдања током уздржавања од Евхаристије, можемо ући у Његову Велику суботу, вријеме чекања и одмора између распећа и васкрсења. У химнама Велике суботе слушамо:

Какав је то гледани призор?
Какав је то садашњи одмор?
Цар вијекова, извршивши страдањем домострој
У гробу суботствује, дарујући нам ново суботствовање.

Син Божији је знао како изгледа бити ускраћен за Божије присуство у своме страдању и „суботњем одмору“ у гробу. Али ипак, ако до краја прочитамо XXI/XXII псалам, наћи ћемо сладост за коју је и Он знао да га чека – која је, заправо, увијек присутна. Псалам потврђује да Бог Отац: „не понизи, нити одбаци мољење убогог; нити окрену лице своје од мене; и када завиках к Њему, услиша ме“.

Христос који је одржао Свету Марију Египћанку кроз њене године у пустињи, који је „жив и дјелатан“, нас никада не оставља. Међутим, ако ми треба да се уздржавамо од Евхаристије за добро Тијела Христовог и да чекамо њену сладост, можемо да созерцавамо Христову жртвену солидарност са нама, у нашој тјелесној немоћи и страдању, и да стрпљиво чекамо испуњење обећаног исцјељења и новог живота. Када се напокон поново сјединимо са Христом у Његовом Тијелу и Крви, вјероватно ћемо много дубље разумјети химну коју појемо на Пређеосвећеној Литургији током овог периода године – „Окусите и видите да је добар Господ“.

Марк Русин

Превод: Божо Кнежевић

Уздржање од Причешћа током пандемије

TEOLOGIJA.NET

Света Марија Египћанка, као што је познато, примила је Свето Причешће само једном пошто се повукла у пустињу на покајање: на дан њене смрти. Седамнаест година живота у...

Радио Беседа: Летописи храмова у Епархији бачкој - Световазнесенски храм у Суботици

Thu, 19 Mar 2020 18:51:56 +0000

Данашња емисија Летописи храмова у Епархији бачкој посвећена је храму Светог Вазнесења Господњег у Суботици.

Звучни запис емисије

Храм је грађен 1723 – 1726. године. На споменику од пешчаника, који затичемо у ходнику Црквене општине суботичке, пише: ,,Здје почивјат раб Божји Драгић Ковачевић 1726ˮ, што несумњиво сведочи о постојању православног храма у то време.

У шетњу кроз векове Православља у Суботици води нас парох храма Светог Вазнесења Господњег, протoјереј Миодраг Шипка, архијерејски намесник суботички.

У првој од две емисије посвећене Световазнесењском храму у Суботици трагови православног живота воде нас да се осврнемо далеко у прошлост. Након Велике сеобе Срба са Косова и Метохије, 1690. године, Срби у Суботици изборили су право да саграде свој храм од блата. Народ га је звао плави храм. О постојању плавог храма сведоче најстарији писани помени о Српској Православној Цркви Црквене општине Суботица. То су црквени протоколи из 1744. године, под називом: „Малија и великија церкве храма св. Вазнесења Господа нашега Исуса Христа в. Санци или мјестје Суботицјеˮ.

Храм је кроз скоро три века свог постојања неколико пута обнављан и дограђиван, да би стекао данашњи изглед. Пројекат да се план прошири и реконструише враћа нас у 1909. годину, у време када је положен темељ новог звоника, уз присуство патријарха карловачког Лукијана Божића и епископа бачког Митрофана Шевића.

Међутим, ратне године доносе многа искушења за српски народ и Српску Православну Цркву. Мермерне плоче на храму нас опомињу да се осврнемо на најтежи период за Црквену општину суботичку и њене вернике, 1848. и 1849. годину, време када су Срби били прогоњени.

Наш саговорник, протојереј Миодраг Шипка, подсећа на недаће српског народа кроз векове, хапшења и одвођења у логоре и сабирне центре, највише у Шарвар.

Са леве стране солеје, према Богородичином трону, и данас стоји оштећење које подсећа на гелер од бомбе, који је упао у храм кроз прозор. Сведочи о Савезничком бомбардовању када је зграда Црквене општине суботичке потпуно изгорела.

О ратним годинама неизвесности, судбини народа и Српске Православне Цркве кроз векове, имамо прилику да чујемо у новој емисији Летописи храмова у Епархији бачкој, емисији посвећеној храму Вазнесења Господњег у Суботици.

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Поуке о посту

Wed, 18 Mar 2020 23:03:18 +0000

Протојереј Андреј Ткачов: О смеху

Wed, 18 Mar 2020 22:43:21 +0000

Библијски поглед мудраца на ствари „које се чине под сунцем“ даје нам Књига проповедникова. То је изузетно тужна и меланхолична књига која једну за другом скида све маске с преплашеног лица заблуделог човека. Богатство је испразно, мудрост је релативна, смрт је неизбежна, праведност је пожељна, али неприметна. И све је то зато што у овој књизи нема светлости Васкрсења.

Још увек није отворено Небо, још нису омивени грехови и човек није искупљен. И ако код других пророка постоји нада и све срце је у будућности, у царству Месије, код Проповедника постоји само окретање једног истог и стална туга због сагледавања овог огромног точка који се врти. Исти је поглед на свет Омара Хајама, иста је туга источњачких мудраца. Књигу проповедникову треба преписивати као лек испразним и ужурбаним људима који нису у стању да се дуже времена сконцентришу ни на један предмет. Онима који упркос очигледном и неминовном желе да претворе живот у непрекидан празник. Онима који упорно не примећују или се праве да не примећују дубоку трагичност људског постојања.

* * *

Постоји колективни оптимизам који намеће званична идеологија. То налазимо у историји. А постоји и масовно глупирање које нам наводно нико не намеће, кад је унаоколо само „хи-хи-хи“ и „ха-ха“ као испољавање свеопште играрије и наводне безбрижности. Можда је то просто колективна неуроза, просто покушај да се сакријемо у стихију смеха као у рупу или да избацимо акумулирани нервни умор. Јер тешко је живети и страшно је размишљати. И уморан и преплашен човек бежи тамо где се људи смеју. Бежи као што бежи уплашено дете да загњури главу у мајчино крило.

Притом је овај смех код нас врло јаван, уписан је у друштвене норме и навике. Као што је љутито говорио јунак – истовремено и аутор – поеме „Москва – Петушки“ (текст наводимо дословце):

„О, лакрдијаши! Претворили сте моју земљу у пакао пун измета – и терате нас да кријемо сузе од људи, а смех да показујемо да сви виде! О, ниски подлаци! Нисте оставили људима ништа осим ‘жалости’ и ‘страха’, и после тога – и после тога смех је код њих јаван, а сузе су забрањене!...“ (Јерофејев В. Москва – Петушки. Глава „Сто тринаести километар – Омутишче“).

Заиста, можемо се смејати без стида, у присуству других људи, а да бисмо отплакали треба добро да се сакријемо од туђих очију и лажног саосећања. Делимично због тога у нашем друштвеном простору нема Библије. Како да не! У Старом Завету је речено: Смеху рекох: Лудујеш; и весељу: Шта то радиш? (Проп. 2: 2). И још: Јер као што прашти трње под лонцем, такав је смех безумников; и то је таштина (Проп. 7: 6).

А у Новом Завету такође налазимо: Тешко вама који се смејете сада, јер ћете заридати и заплакати (Лк. 6: 25). Или: Трпите и тугујте и плачите: смех наш нека се претвори у плач, и радост у жалост (Јак. 4: 9). Узмеш Библију у руке и одмах ти више није смешно. А смеје ти се. Значи – доле Библија! Ето, тако и живимо.

* * *

Наравно, ни смех није увек исти. Грци су разликовали хомерски смех (то је грохотно смејање богова кад гледају људску комедију и учествују у њој) и сардонички. Овај други је био смех човека на умору, у суштини – горки опроштајни подсмех или последње испољавање храбрости. Погледајте, 13. минут филма „Богдан Хмељницки“ из 1941. године, биће вам занимљиво. Тамо козаци, на справама за мучење, гушећи се у диму ватре која је запаљена испод њихових ногу, кажу: „Смејте се, браћо, Пољацима! Смејте се!“ И заиста почињу да се смеју грохотом, страшним смехом људи на умору. Овакав смех у гледаоцима не изазива жељу за смехом. Његова намена је друга. Од таквог смеха гледаоцу се плаче.

Још су Грци имали у свом арсеналу двојицу филозофа које су људи веома волели и помињали заједно у средњем веку. То су Демокрит и Хераклит. Демокрит је учио о атомима, који праве комбинације и од којих се састоји свет. Хераклит је 500 година пре Јована Богослова учио о Логосу Који управља Васељеном. Обојица су били истакнути људи, не само свог времена, већ и у целој светској историји. Притом се Демокрит често смејао, а Хераклит је подједнако често плакао. Тако су и ушли у историју као „Демокрит који се смеје“ и „Хераклит који плаче“. У датом случају су смех и сузе били из истог извора. Само што Демокрит, одвајајући се од размишљања, није могао да обузда смех кад би видео очигледну ништавност наших послова и глупост већине. Због тога су га сматрали безумним, и легендарни Хипократ је морао да прегледа филозофа и да посведочи да овај не само да је нормалан, већ је и паметнији од свих. А Хераклит гледајући исту испразност и свакодневно безумље, није могао да задржи сузе.

Свеци се ретко смеју и најчешће онда кад грешнику уопште није смешно. Познато је предање о Лазару, којег је Господ васкрсао из мртвих. Лазар никоме ништа није причао о свом искуству смрти и никад се није смејао. Чак се није ни осмехивао. Разлог је јасан, али можемо само да претпоставимо шта је тачно преживео. Међутим, Лазар се ипак једном гласно и весело насмејао. Смех је изазвало то што је неки лопов из грнчаревог дворишта крао глинене лончиће. И шта је ту смешно? А Лазар је рекао: „Како! Погледајте: глина краде глину!“

Ми се на том месту сигурно не бисмо смејали. Зато што бисмо видели само лопова како односи туђу имовину. А Лазар је видео човека направљеног од глине (сви смо ми жива глина) који краде другу глину! То је било смешно очима свеца! Човек треба да има друге очи и друго искуство како би се засмејао у овим околностима. Ево зашто се свеци смеју тамо где грешнику није смешно. Тамо где је грешнику смешно свеци најчешће плачу.

* * *

У канону Великог петка уз пакао се наводи епитет „свесмешљиви“. Није му довољно да прогута свој плен. Он га гута с кикотом и овај кикот је мучан. Пакао не зна ни за ситост, ни за милосрђе.

Дана 31. маја 1223. године уједињену војску Руса и Кумана до ногу су потукли Татари на реци Калки. Сви заробљеници су погубљени. Посебно кнежеви. Они су везани и бачени на земљу. Преко њих су стављене даске на којима су победници приредили гозбу. Кнежеви су угушени и сломљени под тежином оних који су пировали. Очигледно, њихове јецаје су надјачавали кикотање и повици победника који су славили. И пакао се смеје отприлике тако.

Да ли човек може да стави ногу на грло обореног непријатеља и да се злобно кикоће? Него шта! Управо то је људска варијанта пакленог смеха: радост због туђе несреће. У Библији налазимо мноштво примера оваквог злог смеха. Ево шта каже хананићански цар Адони-Везек који је заробљен и осуђен на смрт:

„Седамдесет царева одсечених палаца у руку и у ногу купише шта беше под мојим столом; како сам чинио, тако ми плати Бог. И одведоше га у Јерусалим, и онде умре“ (Суд. 1: 7).

Можемо живо да замислимо какву злурадост је овај историјски лик осећао гледајући осакаћене бивше цареве како пузе под његовим столом. Само замислите шта значи сакупљати мрвице без прстију на рукама, па ће вам бити јасно какви су цинизам и злобни подсмех победника.

Ту је још и Хам који се насмејао видевши обнаженог оца и који је позвао браћу да поделе с њим весеље. Ту су још и Филистимљани који су преварили Самсона и ослепили га. А после су га за празник извели из тамнице да се забаве: „И дозваше Самсона из тамнице да им игра“ (Суд. 16: 25). Ту су још и становници неосвојивог Јерихона који су шест дана заредом посматрали како Јевреји круже око зидина њиховог града носећи ковчег и трубећи у трубе. Сигурно су се цепали од смеха посматрајући ову (наизглед) бескорисну церемонију. Престали су да се смеју седмог дана кад су њихове зидине пале и кад су почели сеча и покољ (в.: Нав. Гл. 6). Заправо, и филистимски смех је престао кад је Самсон срушио на њихову и своју главу кућу у којој се одвијала гозба. Хамов смех се завршио проклетством. Нечувеним потопом се завршио смех људи који су 120 година посматрали шта ради Ноје. Он је градио огромну барку далеко од обале мора или велике реке. Без једара, прозора, крме, више је личила на огроман сандук. Ова барка и рад на његовој изради били су бесплатни „Комеди клаб“ за тадашње љубитеље смеха. Ноје је градио и говорио: „Биће потоп, биће потоп.“ Нико није веровао и сви су се веселили. Онда је небо поцрнело и смех је престао...

* * *

У Библији има много оваквих ствари. Горд, циничан, суров и презрив смех се свако мало среће на њеним страницама. Али се сви ови облици смеха по правилу изненада прекидају. И врло је лоше по човека који се управо смејао ако наступи време да се Господ њему смеје. А ево шта пише о одступницима, и то не обичним, већ о читавом скупу кнежева и царева који су се окупили против Бога:

Онај Који живи на небу смејаће им се, Господ ће их посрамити (Пс. 2: 4).

Ево зашто је Библија померена из центра друштвеног живота. Јер ми толико волимо да се смејемо с поводом и без повода, а живот је врло озбиљан. Не бисмо имали ништа против да све дане живота претворимо у карневал, али је он толико озбиљан да и сам поглед на њега отклања с лица неумесно весеље. И нека отклања. Јер, ако се пажљиво загледа у живот, ко неће разумети Јеремијин бол:

О, да би глава моја била вода, а очи моје извори сузни! Да плачем дању и ноћу за побијенима кћерима народа свог (Јер. 9: 1).

А тек касније, после благословених и умесних суза, и само после њих, долази благословено весеље. О њему такође пише:

Блажени сте који плачете сада, јер ћете се насмејати (Лк. 6: 21).

Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (9)

Wed, 18 Mar 2020 22:42:18 +0000

Народ не прихвата намет

„Да се нико не усуди пркосити Божјим и народним светињама, него да овај народ стане пред заставу Христову и прослави Свету Тројицу”– владика Николај Велимировић, „Кроз тамнички прозор”, Косови Луг, Подгорица, 2019. године.

Повезан садржај:

Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (1)

Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (2)

Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у црној Гори (3)

Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (4)

Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (5)

Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (6)

Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (7)

Протопрезвитер Драган Станишић: Владика Николај као надахнуће за крсне литије у Црној Гори (8)

Када се у свом крсном ходу литија у Подгорици зауставила испред Цркве Светог Ђорђа, народ је позван да дође у још већем броју, да би зауставио пустош покренуту управо од законика који, наводно брину о добру грађана. Иако је те вечери било у Литији десетине хиљада људи, што је био више него задивљујући отпор, већ свака наредна литија је бивала све већа и већа. На прослави празника Светог Симеона, изашло је народа преко сто хиљада. Таква слика из Црне Горе показала је цијелом свијету да се овдје транзиција почела одвијати у смјеру да се богатство народа сачува и оплоди, а не да се разграби.

Под изговором спаса свог државног модела, највиши званичници власти осуђују литије, мислећи да ће народ одустати и пустити да им узимају што год хоће, па чак и оно што се зна да је црквено и Божје. Позивали су на дијалог, али само тако да би јаче истакли свој наум о измјени црквеног статуса и наметања неке своје визије црквеног устројства. Ако су поводом језика и писма могли да преименују назив и озваниче то као закон, противно здравој памети, помислили су да то примијене и на Цркву. Годинама су се у својим партијским форумима извјештили да знају како наметнути народу све што хоће. Преварне ријечи о родољубљу и просперитету све више су звечале као потрошене и неискрене. Настале су литије у којима је народ највише без ријечи ходао и по педесет километара, не желећи да анатемише никога, већ просто да изађе и представи се како нас има и да све знамо. Ко је све шта узео и понио за себе – о томе ће расправљати политичке партије и невладине организације, али душа народна је, охрабрена Светим Василијем, живнула и, просто, сви су стали и казали: Волимо своје светиње и нико нема што да их преименује и одваја од средишта која су свагда, кроз сву историју, Богом благословена!

Један умни теолог је рекао да наш народ живи у више држава, али све нас повезује јурисдикција Пећке патријаршије. Када се чинило да је та сила пећког трона сасвим погажена, ова литија у Црној Гори га је истакла у смислу благослова који има велики значај за јединство народа. Има једна литија коју су назвали „Ослобођени Колашин“. Небески заштитник те литије је Свети Димитрије, који помаже да се савлада неки страшни див (дракон). Значај Колашина за литију је тај, што су људи који су долазили из тог града и храма посвећеног Димитрију Солунском свуда и на свакој литији доносили благослов тог светитеља. У књизи „Кроз тамнички прозор”, у свим својим писмима српском народу, владика Николај помиње небеске заштитнике који помажу човјеку кад је у неком подвигу или страда.

У логору Дахау, владика Николај се пуно молио Богу и у томе је видио спас и за свој народ. Он каже: „Црква хришћанска је породица Божја која чува стара и додаје нова свједочанства. Та породица је тако порасла у току двије хиљаде година да својим бројем надмаша највећа царства на земљи” (стр. 204).

Наше литије су ново свједочанство о томе колико имамо овдје светиња које су драгоцјена ризница хришћанске цивилизације. Без манастира Мораче, Пиве, Студенице, Грачанице и других, како би била сиромашна хришћанска породица коју помиње свети Николај!

Видјећемо како ће се тек писати хронике ових литија и настајати књижевна дјела о овом славном догађају. Владика Николај би рекао: „Брате, ходи мудро и не дај свакоме да ти буде Бог! Имаш своје светиње, своју Цркву и душу и ко се усуди да ти то погази – твој је највећи душманин! Њега ће поразити Свемогући Бог и не бој се ако вјерујеш и носиш Христа у срцу!”

(КРАЈ)

Побједоносна литија из Берана

Сада, на крају, да поменем и литију у Беранама, која је једна од првих и по значају сасвим покретачка. Ту литију су назвали по Ђурђевим ступовима побједоносном, јер је њихов заштитник Свети Георгије Побједоносац. Он помаже да избодемо и оборимо сваку аждају која нас дави. Као најстрашије и најопасније авети, јављају се аждаје зване мржња, гордост, лакомост, разврат, злоћудност, лаж и др. Литија у Беранама је великомученички и побједоносно истакла сва своја крсна знамења и одвратила напад оних који би да газе светиње.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протођакон др Љубомир Ранковић: Над тајном личности и дела Светог владике Николаја

Wed, 18 Mar 2020 22:41:17 +0000

О сваком појединачном делу Светог Владике Николаја, од књижевно-философског првенца Ниче и Достојевски до његове „лабудове песме“ Једини Човекуљубац, написани су многобројни прикази, коментари, критике и студије.

Међутим, најистинитију и најубедљивију реч о свима њима рекао је онај због кога су она настала и за кога су написана: Народ Божји у Цркви Христовој – широм Србије и хришћанског православног света. Само Небо зна у колико издања и у ком тиражу су ове књиге штампане у протеклих, већ више од 100 година. Нема издавача у Србији и широм српске дијаспоре који није штампао бар једну од ових књига. Њихов тираж до сада зацело премашује десетине милиона примерака. Превођене су и преводе се на све језике хришћанског света, особито православне васељене.

Ове свете Владичине књиге више су учиниле у мисији Цркве у протеклом периоду него све свештенство и монаштво Српске Цркве заједно. А тек колико су христочежњивих душа утешиле и колико духовно гладних и жедних нахраниле и напојиле! Особито то важи за ове књиге које су настале у његовом Oхридском периоду – од Молитава на језеру преко Омилија и Пролога до Духовне лире. Нека ова чињеница буде одговор онима који су уочи Владичине канонизације тражили његова чуда. Духовно писмено и предањско завештање Светог Владике Николаја – највеће је Божје чудо и непрекинуто чудотворење у животу наше Цркве у њеној историји. Нарочито се то односи на његово охридско и постохридско духовно стваралаштво.

У Охриду се Владика Николај више и непосредније окреће Јеванђељу Христовом као извору и надахнућу свога књижевно-богословског дела. Од Охрида па убудуће Христос и Његово Јеванђеље постали су једини програм његовог личног живота и рада. Окренувши се од заводљивих овосветских идеја и идеологија, он јасно дефинише и прокламује свој нови животни и стваралачки правац и програм: „Наш програм – Јеванђеље“. Спустио је глас и упростио (не упростачио) беседнички и књижевни стил. Говорио је и писао да га народ разуме, а не да му се диви.

Николајево доохридско стваралаштво било је као и његово образовање – општекултурно, философско и општерелигијско. Желео је на тај начин да придобије српску интелигенцију и шире интелектуалне слојеве српског друштва. Рачунао је да ће, потом, обичан свет следити своју елиту и да ће сви заједно, сав српски народ, бити верски просвећен и поучен. Временом је увидео и схватио да његова почетна дела код читалаца изазивају само површна дивљења и усхићења, и да не успевају да покрену на следовање Христу и на истински живот у Цркви Божјој. Доживевши горко разочарење у српску интелигенцију и у њен духовни сензибилитет, он је доцније умањивао и значај својих дела која су била њој намењена. Ту горку судбину остављености доживело је незаслужено и његово, бесумње, најбоље и најоригиналније поетско-философско дело Речи о Свечовеку, које је штампано непотписано, као Ничеов Заратустра. „Охридски пустињак“ се окренуо библијским и светооачким изворима и моделима у стваралаштву, ка библијском „тихом гласу“ који једини у себи поседује чудесну снагу и експлозивност Јеванђеља.

На почетку Омилија он недвосмислено указује на будући свој стваралачки и животни мото: „Као што су четири реке напајале рајску земљу, тако четири божанствена Јеванђеља напајају живот људски у овоме веку. Јеванђеље није књига него сила, сила животворна и радостотворна, сила што храни и поји, сила што мртве васкрсава.“

Од побожног и смерног народа Охрида Владика Николај се искуствено почео учити живој и активној вери и свакодневној умној и срдачној молитви. У атмосфери те и такве молитвености испевао је најискреније псалме своје велике хришћанске душе, ненадмашне Молитве на језеру (1922). Као мото за ово своје бесмртно дело, препуно радосних кликтаја животу у Христу, узео је познати стих једне песме из опела: „Ти си Бог који је сишао у ад и ослободио окова сужње“. Молитвени и исповеднички тон који доминира кроз ову чудесну књигу указује на то да је она аутобиографског значења и садржине.

Радикални преокрет

У духовном животу Владике Николаја догодио се дубоки прелом и радикални преокрет. Попут древних православних отаца, молитвеника и подвижника, искуствено је доживео и засведочио да „свака права молитва јесте борба са смрћу и победа над смрћу. И опет, свака права молитва јесте борба за живот и утврђивање живота.“ У непосредном и живом сусрету са Васкрслим Христом, задивљен Његовом победом и лепотом, тих охридских дана (1923), исповеднички искрено, Владика Николај пише: „Христос је васкрсао – значи: живот је јачи од смрти. Христос је васкрсао – значи: зло је слабије од добра. Христос је васкрсао – значи: све добре наде човека и човечанства су оправдане. Христос је васкрсао – значи: сви проблеми живота су потврдно решени, главне и мучне загонетке су одгонетнуте, ланци таме, жалости и смрти су раскинути, јер је – Христос васкрсао!“

Дошавши у Охриду у непосредни додир са светим Оцима Цркве и са њиховим богословским делима и животима, почео је да одгонета и решава многа „проклета питања“ о која се до тада драматично саплитао у свом унутарњем животу и бићу, немоћан да их сам реши. Отворено је признавао да је раније налазио да постоје многи нерешени и нерешиви проблеми духа и живота људског. Са њима се рвао и носио целог живота, као библијски праотац Јаков. Али, када је доживео сусрет са светим Оцима Православне Цркве, увидео је да су они све те проблеме решили одавно, и то благодарећи Богочовеку Христу, чијим су путем ходили и чији су живот проживљавали.

Бог изнад свега, човек пре свега

Светоотачко духовно искуство, подвижнички живот и умовање у Духу Светоме били су кључ кога се Охридски пустињак домогао и њиме отворио све скривнице и тамнице „уклетих тајни” људског живота. Од тада његово животно гесло гласи: – Бог изнад свега, а човек пре свега. То је основна тема Христовог Јеванђеља. Цело откривење Господа Христа своди се на ово двоје: на Бога и на човека. Христос је показао свету правога Бога и правога човека. Својом личношћу Он је јавно и јасно показао и какав је прави Бог и какав је прави човек.

Владика је био члан многих црквених и државних мисија које су радиле за ствар српског народа и српске државе широм Европе и света. Међутим, њему је увек у првом плану био човек, хришћанин, грађанин, Србин... припадник било које вере или националности. Његово право на живот достојан човека и његова слобода.

После Бога човек је за Владику Николаја био највећа вредност и светиња. Он се увек, као члан разних мисија и делегација, борио за човека, а не за државу. Борио се и трудио да прошири границе људског духа, а не границе државе. У Расуђивању за 16. фебруар (по старом календару), у Охридском прологу, Владика каже: „Нису људи ради државе, но држава ради људи. Христос није дошао да спасава државе него људе. Од добрих грађана држава добија цену. А шта добијају зли људи од велике државе? Трње у пространој њиви!”

Говорили су за њега да је био наклоњен југословенској идеји и да је својим радом у Енглеској и Америци у току Првог светског рата дао значајан допринос у стварању велике државе Југославије. Комунисти су га оптуживали да је био заговорник стварања велике Србије. Он није био ни за велику Југославију нити за велику Србију, он је сав свој живот посветио стварању великих људи и у Југославији и у Србији, коначно великих људи у целом свету. Великих у Богу, стасалих и узраслих „у меру раста висине Христове“.

Главни циљ живота

Без Господа Христа који је Глава Цркве и Духа Светога који у Цркви обитава, својим личним напором и подвигом сам човек, макар поседовао надчовечанске духовне могућности и способности, не може постати велики и исправно решити кључне загонетке људског живота. Сви покушаји, највећих умова и генија човечантва кроз историју били су безуспешни и углавном су имали трагичан крај. Зато Владика Николај из охридске осаме, наднет над тајном смисла људског бића и живота, за главни циљ хришћанског живљења проглашава: „Стицање Духа Светога!“

У Поговору свом бесмртном Охридском прологу Владика Николај то нарочито подвлачи и наглашава: – Велики Оци Цркве молили су се Богу да им дарује Духа Свога Светога, па су то и за нас прописали. Стога ми и обично почињемо свакодневна богослужења и молитве просећи Духа Божјег Утешитеља: да дође и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спасе душе наше. Јасно је да се сама душа без Духа Светога не може спасти... Из овога следује да је Дух Божји највећи дар за који треба да се молимо Богу. И сва наука Господња своди се на давање и примање Духа Божјега Светога. Где је Дух Божји, ту је слобода, ту мудрост, ту чистота, ту сила, ту светлост, ту нада и љубав и радост. Зато Васкрсли Христос и удахну Духа Светога у апостоле Своје и рече: Примите Духа Светога! Зато се и ми, и лично и црквено, молимо поврх свега и изнад свега: да нам Бог даде Духа Свога Светога.

Владика Николај је својим подвижничким и молитвеним животом у Охриду стекао и имао Духа Светога, који га је надахнуо да напише поменуте књиге у охридском периоду. Када се њима додају Символи и сигнали, Касијана и Љубостињски стослов, онда се може рећи да је у тим делима изложена истинска „философија по Христу“, односно, његово православно светоотачко богословље.

Богословље владике Николаја

Владика Николај, мисионар и апостол по вокацији, никада није имао намеру нити се трудио да изгради и створи некакав свој посебан богословски систем. Ипак, свеукупно његово богословско и књижевно стваралаштво оцртава главне линије и концепте светоотачког богословља, проживљеног и прерађеног у његовој великој и широкој хришћанској души и генијалном уму. Своје православно богословље Владика Николај почиње Христовим позивом:

– Покајте се и верујте у Евангелије. Покајање у православном искуству значи: потпун обрт своје душе – и свог живота – од таме ка светлости, од земље ка небу, од себе ка Богу. Веровати у Евангелије значи: веровати у Радосну Вест, коју је Небески Весник, Бог Син Божји, донео роду човечјем – да човека црва обрати у човека бога и сина Божјег. Тако нешто узвишено нису човеку могле дати све вере и философије пре Христа, јер су све суморне и песимистичне, колебљиве и расплинуте.

– Православна Црква, пише даље Николај, од почетка је једина Христова Црква у свету која је држала од самог почетка истиниту веру у Евангелије без обзирања на лево или на десно... Ту истиниту веру су нама предали Свети Оци и Учитељи Цркве... Зато је Православна Црква једина у свету која је одржала веру у Евангелије, као једину апсолутну истину, која не потребује потпоре ни подршке ни од какве философије нити светске науке. Отуда, кад читамо девети члан Вјерују: „У једну свету саборну и апостолску Цркву“ – ми под једином Црквом подразумевамо Православну Цркву... Носиоци православне свести и савести јесу народ, монаштво и парохијско свештенство.

– Православни народи верују и исповедају да је Христос једини и јединствени Месија, Спаситељ света, оваплоћени Син Божји, Бог од Бога, пуноћа истине, извор Живота, победитељ смрти, узрочник васкрсења, Судија живих и мртвих, Дародавац живота вечног... Христос нам је оставио Свој завет да никако не прекидамо додир и општење са Њиме. То је Нови завет тела и крви Његове. Да се причешћујемо Њиме да би били чланови Његови, живи удови Цркве Његове. Да се приопштавамо Њему, да бисмо били слични Њему, управо као и Он (Јн. 3,2). Бићемо као и Он, као Христос Бог, вечни Син Божји; то јест бићемо мали христоси, мали богови и синови Божји, обесмрћени и обожени, благодарећи Њему, Његовом оваплоћењу и очовечењу, Његовом додиру и општењу кроз тело и крв са нама, грешним и нечистим, благодарећи Његовој недомисливој љубави и жртви... Он нас учини цареве и свештенике Богу и Оцу Своме (Откр. 1, 6), и показа децом светлости, а не таме, саучесницима Његове вечне славе и анђелске песме у Небеском Царству.

Црква је мајка

Истичући значај Цркве за спасење човека, Владика Николај излаже своју православну еклесиологију:

– Црква је мајка! Тако православни називају своју Цркву. Држава се не назива мајком, нити се иједно друго друштво људско именује тим именом. То име приличи само Цркви. И с правом се Црква назива Мајком, јер она рађа Божје синове и кћери, сједињене на земљи и на небу... Љубављу а не посредништвом објашњава Православна Црква везу између народа Божјег на земљи и народа Божјег на небу, вишњег Јерусалима... Православна Црква има огромно сакупљено искуство: да су Светитељи Божји живи, да нас виде и чују, и да нам помажу. Они су близу нас, и ми осећамо њихову близину, и њихову помоћ. Ми смо заиста „приступили Граду Бога Живога, Јерусалиму Небескоме, и многим хиљадама Анђела, Сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника, и Исусу човекољубивом дародавцу Новога завета (Јевр. 12, 22-24).

– Ето, то је Евангелије, додаје Николај, то је Радосна Вест за све људе на овој планети, коју је Господ Христос објавио свету. Та Радосна Вест је управо Он – Христос Богочовек. А Православна Црква је једина очувала у потпуности веру у Његову Радосну Вест, у Њега. Очувала је то највеће благо не ради славе своје, него Христове, и не ради спасења само својих народа, него свих будућих поколења у свима народима на земљи, ако ови хтедну отворити своје срце и свој ум. Заиста, будућност човечанства је у неизбежној вези са Православљем, поручује Владика у Љубостињском стослову.

У Охридском прологу поједини пасажи из Расуђивања и Беседа обилују дирљивим и потресним поетским записима о Цркви Христовој:

– Црква Христова – слава је Христова. Благословена Црква Његова Света – плод трудова Његових, венац понижења Његових, дело руку Његових, цвет из крви Његове! Благословено и само име Цркве Његове, свете и спасоносне! И испуниће се Црквом Његовом, то јест делом Његовим, славом његовом, сва земља. Речима во веки и во веки пророк прориче бесмртност дела Христовог, тј. Цркве Његове. Она ће се у времену зидати а у вечности показати. Зидаће се до краја времена, и показаће се цела у вечности... Два највећа дела Божја досад пројављена јесу стварање света и стварање Цркве. И у једном и у другом делу човек је главни предмет Божје љубави.

Исповедајући саборну димензију Невесте Христове, са обала Охридског језера, Свети Владика кличе:

– Слава Богу! Слава Богу и Цркви! Слава Му због Христа Исуса! Слава Му у све нараштаје! Слава Му ва век века! Никоме не приличи слава као Богу. Нити ико слави Бога као Црква Божја. Христос је откровитељ Бога; отуда сва слава Богу мора ићи кроз Христа Господа. Црква ће трајати кроз све родове и нараштаје до краја времена; Црква је најчистије Тело Христово испуњено силом, мудрошћу и чудотворством; отуда се слава Богу диже из Цркве – из светиње Светоме, и чистоте Чистоме. Богу је најмилије славословије из Цркве још и због тога што је у Цркви много душа и много гласова, па ипак једнодушност и једногласност. Нека се нико, дакле, не издваја из општег слављења Бога; и нека нико и не помисли да је његово слављење Бога у одвојености и засебности боље неголи слављење Бога у јединству и у целини свих верних. Није истина да се један члан губи у множини, те се његов глас пред Богом не чује. Не ради ли рука своје дело најбоље кад је нераздвојно везана с телом? Тако и сваки члан тела? Исто је то и са сваким верним. Када се он моли у Цркви и са Црквом, ма и у пустињи био, он се може молити са Црквом и у Цркви; не особећи себе од Цркве, он се боље и чује и види пред Богом. Његова душа налази многократног одјека у душама осталих верних, те се он већма истиче и распознаје у својој молитви у вези са телом Цркве неголи ван ове везе...

Ово би, укратко, била духовна срчика „богословствовања“ Владике Николаја на коме се темеље сва његова охридска и поохридска дела. Христос у Владици Николају – то је основна карактеристика његове личности и његовог књижевно-богословског стваралаштва.

Догматика и етика

На крају треба додати и ово: За Владику Николаја богословље није спекулација и схоластичко цепидлачење. Није гимнастика речи и појмова, компилативна акробатика и жонглирање туђим мислима и идејама, цитатима и наводима. Николајево стваралаштво поседује гранитну чврстину и целовитост, савременост и свевременост. Нигде оплазе, празнога хода, фразеологије и „шлајфовања у месту“... Све тече и славопојно жубори као бистри планински поток. На његовој „лири Духа Светога“ ниједна мелодија није поновљена. Све је ново, оригинално и аутентично. Богословље за Владику Николаја је, пре свега и изнад свега, живи живот у Цркви Божјој, у жртви и служењу ближњему своме из љубави према Богу своме. Богословље као богоживље и богосведочење, до последње капи крви и зноја. Живот у Христу и са Христом. И све то прожето и надахнуто снагом силне вере и наде у Бога, у љубави према свима и свему, према васцелој творевини Божјој која слави и прославља свога Творца.

Често је говорио: „Ја бих Догматику писао на последњој страници Етике”, поручивао је свима који богословствују само пером и мастилом. Порука је јасна: – У Христу живети, па богословствовати. Као своје богословско завештање при крају живота написао је и ово:

– Живот, живот, живот – најчешће понављана реч у Новом завету – јесте високи тенор Новог завета, главна струна на хришћанској харфи (Псалтиру). Све друге вредности ништавне су према животу. Али животу квалификовано добром: јер грешан живот јесте највећа мрља на свеколикој твари Божјој.

Владици Николају је био стран сваки догматизам. Догматизам спутава, ограничава, сужава, поробљава, дави и гуши. Он је, превасходно, слободан човек и биће слободе, са даром еруптивне стваралачке имагинације и маште. Ко ће лава везати у синџире и орла држати у кавезу? У појединим својим раним делима, нарочито у Молитвама на језеру, у поетском стваралачком заносу и разиграности надлеће и прелеће бедеме и тврђаве неприкосновених догмата и попут радозналог детета, не хајући за знаке забране и опасности, додирује недодирљиво, раскривајући завесе које вековима скривају „светињу над светињама“ вере и живота, приближавајући их човеку.

Дрво познања и дрво живота

У области догматике и систематског богословља потребан је искључиво интелектуални напор и спекулативни капацитет. У вези са тим, у једном писму свом пријатељу Џорџу Белу Николај пише:

– За систематско богословље, потребан је оштар интелект, и само интелект. Што се мене тиче, ја страхујем од онога што се чини само интелектом, јер интелект превише жури ка Дрвету Познања. А ја волим Дрво Живота. А да би човек стигао до Дрвета Живота потребне су три ноге: интелект, срце, душа. У својим Молитвама на језеру, покушавам да ходам на све три ноге, што је, наравно, за људе нашег поколења, навикнуте да ходају само на једној нози – нози интелекта, веома тешко.

Па ипак, ако се траже оне најдоње дубине, онај најнижи слој или сами праизвор Владичине теолошке и философске мисли, онда треба сићи у дубину златних хришћанских векова до великих Отаца и мужева Цркве, неуморних мисионара и просветитеља, посебно Светог Јована Златоуста, Василија Великог и Григорија Богослова у старини, а у новије време до наше светосавске традиције, до православног и светосавског Христа, односно до Христоликог Светог Саве као српског оваплоћења Његовог. Кључ свега је, дакле, Владичина укорењеност у дубокој хришћанској традицији и православној духовности свога народа, који се темеље првенствено на проживљеним духовним искуствима и подвизима живота у Христу.

Завештање

Додајмо на крају и ово!

Попут свог великог учитеља Достојевског, презирao je сваку притворност, лажну црквеност и отрове клерикализма у Цркви Божјој. Две Велике Стварности за Владику Николаја били су Бог и Божји народ. Пред крај земног живота у свом постдахаушком делу Жетве Господње Владика се пита:

– Када Господ поново дође, да ли ће наћи вере на земљи?, и у пророчком надахнућу одговара: Наћи ће је, али не у велелепним храмовима, у раскошним литургијама и псалмодијама, него у храмовима људских срца и у шапутању људског језика...

Као своје животно завештање написао је и ово:

– Волео бих да ме Господ избрише из књиге Живота него да ме неко слави и поштује, а да не држи ништа моје: Ни моју веру, ни моје речи, ни моја дела!

Протођакон др Љубомир Ранковић

*Објављено у Гласнику, службеном листу Српске Православне цркве, бр 1/2020.

Извор: Инфо-служба СПЦ

Проф. др Родољуб Кубат: Рат у Старом Савезу

Wed, 18 Mar 2020 22:39:18 +0000

Гле, име Господње издалека долази, гњев његов гори и дим што се диже силан је; усне су му пуне јарости, а језик огањ који жеже. (Ис 30, 2).

Чувени Хераклитов категорички афоризам: „Рат је отац свију и цар свију; он је тај што једне избаци на видело као богове, а друге као људе; што једне учини робовима, а друге слободним људима“, имао је поред друштвено-политичког смисла, имплицитну космолошко-физикалног димензију. Хераклит каже да од рата све зависи. Рат је универзални и нужни принцип у природи; бораба таме и светла, суше и влаге, хладноће и врелине итд. Све старовековне митске теогоније и космогоније заснивале су се на принципима сукобљавања – рату. Исто тако и узрок социјалног статуса појединца, као и политичког статуса једног града или народа зависио је од ратног исхода. Рат је и метафора за лично херојство. У једној особеној форми, ове Хераклитове мисли рефлектоване су и кроз Стари Савез. У старосавезним списима се, такође, могу наћи бројни примери тога да рат доноси срећу или несрећу појединцима и народу као целини. У ратовима су често показивана јунаштва и храброст. Међутим, рат није важио као највиши принцип космичког и друштваног живота. Библијски теолошко-идејни концеп у много чему се разликовао од остатка античког света.

Додуше, Стари Савез представља врло специфичан књижевни корпус, састављен од великог броја појединачних списа који су настајали у дугом временском периоду. Не само временски распон, него су старосавезни текстови и жанровски врло шаренолики. Списи су настајали у различитим контекстима и са различитим теолошким намерама. У том смислу, треба бити обазрив када се говори о схватању рата у Старом Савезу. Постоје текстови, поготово они из корпуса историјских књига, који ратове и борбе констатују као реалне повесне феномене (1Сам 13–14; 30–31; 3Цар 8, 20-22; 20; 22; 4Цар 23, 29). То су на пример ратове које су водили Саул и Давид против суседа. Слично је са извештајима о сукобима у каснијем периоду царевина Јуде и Израила, у којима су се они често међусобно трвили (3Цар 15, 6.16-22). Понегде се помињу ратови које су водили велики завојевачи, као нпр. асирски цареви Тиглат-Пилесар, Сенахериб и Асархадон (4Цар 15, 19; 18–19). У таквим текстовима, извештаји о рату су углавном ослобођени теолошких премиса.

Опет, у једном пак броју текстова, о рату се говори са одређених теолошких поставки. То могу бити ратови, које воде туђински народи против Израила, и њих библијски писци означавају као израз Божије казне. Затим ратови које Бог отаца води против незнабожаца, помажући Израилу да прође кроз пустињу (Изл 14; Бр 31). Често се Бог означава као „Господ над војскама“, који на тај начин демонстрира сопствену силу (1Сам 15, 2; Пс 58, 6; Ис 2, 12; 13, 4). У том смислу, Стари Савез представља комплексан израз вековне традиције и историје иза којих се крију наслаге Израилове свакодневице, али и идеали вере. У старосавезним текстовима има мало простора, који би омогућио да се међуљудски ратови подигну и на виши божански ниво, као што је случај са Илијадом. Готово у свим блиско-источним митологијама, базираним на политичким идеологијама, та реалност је сасвим преплетена. Елементи такве религијско-политичке свести присутни су и у Старом Савезу, поготово у ранијим текстовима. У једном тексту, Бог је тај који уништава водене немани, које асоцирају на Египат (уп. Ис 51, 9). Међутим, идеја монотеизма, затим једна специфична антропологија која је временом форматирала теолошку свест библијских писаца, итекако се одразило на старосавезно разумевање рата, нарочито у програмским текстовима на које ћемо се касније осврнути.

Први пут се Израил као народ доводи у везу са ратом у приповестима о Изласку. Фараон је тај који улази у рат са одбеглим Израилцима. У многим текстовима су описана јунаштва појединаца. Исус Навин је представљен као вичан војсковођа. Нараштаји су преносили предања о ратним подвизима судија. Народ је славио Давидове успехе у бојевима са Филистејцима: Саул погуби своју тисућу, али Давид својих десет тисућа (1Сам 18, 7). Војсковође Авенир и Јоав уживали су велики углед. Немија је обнављао разрушени Јерусалим са опасаном сабљом (Нем 3–6). Велику славу у каснијој историји Израила стекли су борбени Макавеји. У ратовима су Израилци побеђивали и губили. Пошто су били мали народ, често су губили битке и ратове. Неки од ратова за њих су били погубни. Два се нарочито издвајају: пад Самарије из 721. године пХ, и коначни пад Јерусалима 587. године пХ. Имајући све то на уму, тешко је разумети историју старог Израила и старосавезне литературе без ратне свакодневице и силних страдања. Такав животни контекст утицао је на то да се појави и одређен број текстова, који би се тешко уклапили у библијско-хришћанску етику, ако се не размотре из одговарајуће перспективе. То је на пример случај са описом освајања Обећане земље.

А Господ рече Исусу: ево дајем ти у руке Јерихон и цара његова и јунаке његове. (ИНав 6, 2)

Један од најпровокативнијих делова Старога Савеза предстаља Израилово освајање Ханана. Према опису Књиге Исуса Навина (6–12), Израилци су у једном муњевитом продору освојили Обећану земљу. У том походу израилски ратници су оставили из себе пепео и прах. У текстовима има доста бруталних описа, у којима Израилци врше масовна разарања и стравичне злочине. Израилци нису показивали милост ни према коме. Да ствар буде гора у свему томе их је, према неким библијским наводима, подржавао Бог (ИНав 6, 2; 8, 1-2; 11, 6). То све изискује разумевање контекста у којем су настали текстови. Стога ћемо покушати да појаснимо ове извештаје из Књиге Исуса Навина, одвајајући историјску реалност од накнадних теолошких домишљања, односно контекста у којем су настали извештаји. Наиме, према библијском опису, стари Израилци су освојили Обећану земљу у једном спектакуларном походу. Исус Навин је наводно са израилском војском ишао из победе у победу.

Међутим, пажљивије проучавање библијског текста, показје да у њему има доста логичких пукотина, које доводе под знак сумње његову историјску тачност. Поставља се питање: како је могуће да је један број градова – за које се у ИНав (6–12) каже да су били освојени – налази на листи неосвојених градова из Књиге о судијама (1, 27-35; 3, 1-6). Чак, се у остатку ИНав види да велики део земље није освојен (уп. 13, 1-7). Затим, како је могуће да се у извештају говори да је побеђен цар Јерусалима (ИНав 10, 23-27; 12, 10), када се зна да је Јерусалим освојен тек за време цара Давида (2Сам 5, 6-10). Све те нелогичности потакле су библијске истраживаче да темељније проуче овај феномен.

Научници су на основу археолошких, историјских и лингвистичких истраживања дошли до закључка да је извештај о освајању Ханана настао неких шестстотина година после догађаја које описује. Гледано из угла археологије, већина описа разарања не одговара ономе што су открили археолози. Сасвим је извесно да нпр. Јерихон није освојен на начин како је описано у библијском извештају. То важи и за већину других градова. Из сваремене научне перспективе гледано, чини се да је Израил заузео територију Ханана у једном дужем временском периоду, и да то није био толико наглашавани ратни поход, него се делом ради о асимилацији хананских племена, којој је вероватно претходила извесна социјална побуна унутар Ханана. Израилци, дакле, нису освојили Ханан тако линеарно и брзо као што је представљено у навођеном одељку из ИНав. Извештај о освајању настао знатно касније у једном врло специфичном контексту. Наиме, опис освајања теолошки је уобличен вероватно у време ропства у Вавилону, међу утамниченим Јудејцима.

Тај податак баца другачије светло на ИНав 6–12. Тек у доба ропства у Вавилону уобличен је корпус историјских књига, познат под називом девтерономистичка историја. Читава теолошка пројекција настала је на основу ‘накнадне памети’. Израил је у ропству накнадно размишљао о томе шта му се десило и зашто му је пропала држава. Један од главних порива састављача девтерономистичке историје у време ропства, била је идеја повратка у Обећану земљу. Мали Израил у Вавилону деловао је готово беспомоћно. Једино ко га је могао вратити био је сам Бог. У том контексту, теолошки се обликују приче о Изласку из Египта и освајању Ханана. Основна богословска поставка је била да ће Бог ићи пред Израилцима и вратити им земљу, као што је то учинио у прошлости. Редактори су на тај начин хтели да охрабре утамничене Израилце и да их потакну на повратак. Када се узму ти елементи у обзир, јасно је зашто је текст тако састављен. Прво освајање земље изведено је муњевито, јер је рат водио сам Господ. То је требало да значи да уколико Јудејци поново крену ка Јерусалиму и Јуди да ће сам Господ ићи пред њима, и помоћи им да поново освоје поробљену земљу.

Одбацивање незнабожаца, и тога што им је припадало, заснивало се на једној дубљој теолошкој идеји. Израил као народ Божији није смео да се меша са незнабожцима, из разлога што би на тај начин прихватио њихов систем вредности који је био стран вери у Бога отаца. То се посебно види у епизоди са Аханом (ИНав 7). С друге стране, извештаји који говоре о Израиловим војним походима у којима се обрачунавају са околним народима, настали су у периоду када су ти народи углавном нестали са историјске сцене. Многе етничке заједнице раније настањене у Ханану, као и неки суседни народи, већ су били историјска прошлост. Тако да ти извештаји нису имали у себи војни поклич, којим се Израилци призивају да униште своје суседе. С друге стране, непријатељ се овде означава више као апстрактна категорија. То је нека више начелна усмереност против непријатеља, то јест оних који се противе Богу. Нигде се у тим текстовима не може препознати активна мржња према другом човеку, како конкретној појави, мада се непријатељско настројење могло негативно одражавати и на однос према неком конкретном припаднику непријатељског народа.

Други важан момента је то да је рат био не само начин борбе против других, него је он био често Божије средство којим је кажњавао сопствени народ. Бог отаца кажњава Израил због греха. Пре свега, због неадекватног односа према ближњима. Када су Асирци срушили Северно царство, библијски писац то образлаже речима: Зато се Господ разгневи врло на Израил, и одбаци их од себе, те не оста него само племе Јудино (4Цар 17, 18). Када је Јерусалим пао у руке Вавилоњана, писац констатује: Јер од гнева Господњег зби се то Јерусалиму и Јуди, да их одбаци од себе (4Цар 24, 20). Пророк Амос призива Асирце да казне грешни Израил (Ам 3, 9-11). Пророци су критиковали Израил зато што је отпао од Савеза. Идеали Савеза изражавали су се кроз љубав и пожртвованост за ближње. Израил не, према пророцима, на том плану изневерио. Не испуњавање одредби Савеза, повлачило је праведну казну Божију. Пророк Јеремија, пре пада Јерусалима, говори о Навуходоносору као слуги Господњем, којег је Бог послао да поред осталих народа казни и грешни Израил (Јер 25, 9; 27, 6). Бог често подиже и друге непријатеље (Ис 5, 25-30; 7, 18). У сваком случају, њихова самокритичка свест и данас је тешко замислива. Наведени примери показују колико је ратна реалност била дубоко урезана у теолошку свест библијских писаца. Просто, кроз те категорије се промишљала теологија.

Али ми дође реч Господња говорећи: Много си крви пролио и велике си ратове водио; нећеш ти саздати храм имену мојему, јер си много крви пролио на земљу преда мном. (1Дн 22, 8)

Поред тога што у старосавезним текстовима има доста ратничког набоја и што је сам Бог отаца представљан као неко ко води ратове за Израил, у теолошком смислу рат је доживљаван као нешто негативно. То се може добро видети на примеру цара Давида. Давид је од младости стекао углед јунака. Посебно је чувена његова победа против филистејског дива Голијата (1Сам 17, 23-58). Већ је речено да је у народу слављено Давидово јунаштво. Он је, чак, водио ратове Господње (1Сам 18, 17; 25, 28). Уз то, Давид је једна од најзначајних личности Старог Савеза; њему је Бог обећао вечну династију (2Сам 7, 12-14). Међутим, поред свега тога Давид није могао да подигне Храм Богу Израилову (уп. 2Сам 7, 2-13). Сам Бог је, према девтерономистичкој историји, рекао Давиду: Син твој којег ћу поставити уместо тебе на престо твој, он ће саградити Храм инему мојему (3Цар 5, 3). Разлог због чега Давид није подигао Храм, јесте то што је водио ратове (3Цар 5, 3). Овај момента је још наглашенији у Књигама дневника, где је Давидов лик представљен скоро идеализовано. Ипак, када је хтео да гради Храм, Бог га је – и према писцу Дневника – спречио: Али ми дође реч Господња говорећи: Много си крви пролио и велике си ратове водио; нећеш ти саздати храм имену мојему, јер си много крви пролио на земљу преда мном (1Дн 22, 8). Храм је тек могао да подигне Соломон, зато што је Бог дао мир и покој Израилу за његова времена (1Дн 22, 9). Ови библијски наративи на посредан начин изражавају свој однос према рату. Чак и велики цар Давид, који је водио праведне ратове, није могао да подигне Храм.

Треба истаћи то да су Књиге дневника настале у постегзилном периоду, и да је њихов однос према рату у односу на раније списе теолошки профилисанији. То што Давид није могао да подигне Храм, није један издвојени specifikuum, особит за девтерономистичког писца и дневничара. У Старом Савез постоји један шири теолошки оквир, који је у том правцу усмеравао мисли библијских теолога. Тако пророк Језекил на једном месту каже: Тада ће изићи становници градова Израилових, и наложиће на огању оружје своје, штитове и штитиће, лукове и стреле, сулице и копља – ложиће њима ватру седам година (39, 9). У продужетку, пророк износи визију мира, у којој ће Израил бити ослобођен рата и непријатеља – Гога и Магога. Псалмист позива Израил: Прекините ратове до краја земље, лук преби, копље сломи, и кола сажежи огњем (Пс 46, 9). Једини прави штит Израилов јесте Бог (уп. Пс 76, 4-10). Пророк Осија излаже једну још ширу визију мира: Поломићу лук и мач, а рат да нестане, и учинићу да земља мирно почива (2, 18). Ове пророчке визије мира, свој врхунац достижу у речима пророка Исаије: Јер, гле, ја ћу створити нова небеса и нову земљу, и што је пре било неће се помињати, ни наум долазити. Него се радујте и веселите довека ради овога што ћу створити. Гле, ја ћу начинити Јерусалим да буде весеље и народ његов да буде радост… Вук и јагње заједно ће пасти, и лав ће јести сламу као во; а змији ће храна бити прах. Нико неће чинити зло ни невоље на свој светој гори мојој – говори Господ (65, 17-25). Све ово показује да је идеал старосавезних писаца и пророка био мир, а не рат. Иако наведени библијски стихови могу изгледати као ретки изузетци у мору старосавезних ратних заноса и поклича, ипак они чине теолошку конструкцију Старог Савеза, из које је изникао Нови.

Такав теолошки концеп уклапао се у старосавезну слику Бога и човека. Иза историјских наслага, важно је увидети основне богословске идеје. Наиме, према библијском схватању, за разлику од осталих блискоисточних уверења, Бог је створио човека по сопственом лику (Пост 1, 26-27). Бог је створио човека као таквог, не правећи никакву разлике: расне, националне или социјалне. Адам је просто сваки човек. Сама та ставка одређује однос према људском бићу. У Старом Савезу се људски живот високо ценио. То је свакако важило, пре свега, унутар израилске заједнице. Међутим, однос према странцима био је постављен на високе моралне идеале. Многе личности о којима се говори у старосавезним списима, а које нису биле Израилце, представљене су као високо моралне. То је случај са фараоном који није хтео да узме Сару од Авраама (Пост 12, 10-20), такође Авимелехом (Пост 20, 1-18; 26, 1-11). У врло позитивном светлу приказан је и Урија Хетејин (2Сам 11, 2-17). Поготово је у две постегзилне књиге наглашен врло позитиван однос према другим народима. Ради се о Књизи о Рути и Књизи пророка Јоне. Рута Моавка, припадница народа са којим је Израил често био у сукобу (Суд 3, 12-30; 2Сам 8, 2; 4Цар 3, 4-27; 2Дн 18, 2), представљена је као идеал самилосне љубави према ближњем. У Књизи пророка Јонеговори се о томе како су се покајали Нинивљани, и показали већу богобојажљивост него припадници израилског народа. Код писца Књиге пророка Јоне ствар је још невероватнија, јер говори врло позитивно о народу који је Израилу наносио велика зла кроз претходну историју.

Однос према другом човеку, који није Израилац, дефинисан је и у законским текстовима. У Законику светости Израил се позва на љубав према странцима: Ко је дошљак међу вама, нека вам буде као онај који се родио међу вама, и љуби га као себе самога; јер сте и ви били дошљаци у земљи Египатској. Ја сам Господ Бог ваш (Лев 19, 34). Љубити странца као себе самога, значила је имати однос према њему као према припаднику сопственог народа. Овакве идеале антички свет није познава. Стари Египћани су нпр. друге народе сматрали непотпуним људима, само су Египћани имали сва права. Познат је и однос Јелина према варварима. Наравно, таквих елемената има и у старосавезним текстовима. Међутим, у једном броју теолошки профилисаних текстова, однос према другим народима је изразито позитиван. Позитиван однос према другима био је израз универзалистичких идеја, које су све више долазиле до изражаја у постегзилним текстовима (Ис 56, 1-8; 60, 1-5; 66, 18-24). Већ се у Књизи Постања јасно показује да Израил морално није ништа бољи од осталог света. Тај увид је требао да има своје практичне и идејне консеквенце. Смисао Савеза са Богом био је да Израил постане народ свет: И бићете ми свети, јер свет сам ја, Господ (Лев 20, 26). Код Друго-Исаије Израил је требао да буде гласник Божији међу другим народима (Ис 42, 18-25).

Све то указује да је у контексту оваквих промишљања битно направити јасну разлику између тога шта представља реалне историјске догађаје, рефлектоване у старосавезним списима, као и развој теолошке свести старих Израилаца, с једне стране, и с друге, теолошке идеале библијских теолога. Треба бити свестан чињенице да постоји јаз између историјске стварности и теолошких идеала присутних у старосавезним текстовима. Свети списи престављају идеале вере којим треба тежити. Свакодневна реалност је често нешто сасвим друго. Тај феномен је на специфичан начин присутан и у Старом Савезу.

Поломићу лук и мач, а рат да нестане, и учинићу да земља мирно почива. (Ос 2, 18)

Након изложеног, поставља се питање: да ли је за старосавезну теолошку мисао рат начин на који се решавају међуљудске и међунационалне несугласице или га треба одбацити? Да би се на овакво питање дао одређенији одговор, морамо се ограничити на оне текстове који базично изражавају библијско Вјерују у њеном надисторијском смислу. Добар пример за такво питање може се наћи у Књизи о судијама. Књига је настала на основу старих племенских предања, која су говорила о јунаштву израилских судија-устаника. Међутим, каснији редактор је уобличио садашњи спис и дао му наглашену теолошку концепцију. Према постојећој теолошкој шеми када год би Израил отпао, Бог је подизао неки суседни народ да га казни. Потом би се Израилци обратили Богу и он им је слао судије да их избаве из ропства и невоље. Судије су водиле праведне и одбранбене ратове. На страни судија и Израила борио се сам Бог, што се нарочито види на примеру Гедеона, који са малом групицом ратника побеђује Мадијанце (Суд 7).

Поред Књиге о судијама, постоји темељни програмски текст који говори о рату и према њему се вредносно одређује. Наиме, ради се о Авраамовом ратовању против царева, који су пре тога били заробили Лота (Пост 14). Према овом старосавезном наративу, вођен је рат између блискоисточних царева. С једне стране су била четири цара, владара великих царевина, док су са друге стране били мали цареви са подручја Сиро-Палестине. Велики цареви су дошли и поразили мале. У томе рату заробљен је Лот, Авраамов синовац, и поведен у ропство. Када је Авраам чуо за то што се догодило, кренуо је са слугама да ослободи Лота. У једном герилском, ноћном нападу, Авраам је победио четворицу царева и ослободио синовца, вративши чак и поробљено благо. У историјском смислу, опис догађаја је врло упитан, заправо фиктиван. Сва научна истраживања показују да се један такав сукоб није могао одиграти. Међутим, поента наратива није да опише неки конкретан историјски догађај, него да у лику патријарха Авраама – узора сваког Израилца – представи стање ратне невоље и његовог владање у таквој ситуацији.

Када се егзегетски мало продубљеније сагледа текст, увиђа се да се иза ове приповести крије извесно теолошко промишљање, изазвано конкретном ситуацијом. Сасвим је могуће да је то био одговор на питања која су се постављала тадашњим Израилцима. Наиме, они су били често у ситуацији да узму учешће у ратним збивањима на томе подручју. Познати су многи војни походи великих владара, који су имали за циљ да поробе градове-државе на тим просторима. Израилски владари су се понашали у складу политичких процена и економских интереса. Међутим, пророци су често заговарали неутралност у таквим сукобима (уп. Ис 7, 1-9). Ако се то има на уму и узме као историјска позадина ове приповести, намеће се закључак да су пророци позивали Израил на војну неутралност. То се управо види у томе што Авраам не стаје на страну малих царева, нити се меша у такве сукобе. Ипак, ако се деси да је неко од Ираилових племена угрожено или пак неки блиски народ, треба кренути у његову одбрану. Смисао приповести је јасан: само је одбранбени рат оправдан, а рат треба избегавати када год то могуће.

Снагу овој поруци даје управо то што се такав рат приписује праоцу Аврааму. Приповести о патријарсима су имале за циљ да укажу да начин понашања у разним животним ситуацијама. Посебно се то односи на Авраама и Јакова. Када су синови Јаковљеви починили злочин у Сихему, Јаков се са тиме није слагао (Пост 34, 30-31). Пре тога, он се мири са Лаваном (Пост 31). У односу на остале старосавезне личности, укључујући Мојсија и Давида, понашање праотаца није довођено под знак питања. Однос праотаца према рату требао је да буде узор потоњим потомцима.

Коначно, старосавезни текстови су истовремено показивали да је општи мир међу људима немогуће остварити у условима прародитељског греха. Читава старосавезна историја сведочи о томе. Стога се стање свеопштег мира и усмерава у будућност, према Цару правде (Мал 4, 2), и његовом вечном царству, припремљеном оним који га следе: Jeр Jaгњe, кoje je нaсрeд прeстoлa, нaпaсaћe их и вoдићe их нa извoрe вoдâ живoтa; и убрисaћe Бoг свaку сузу сa oчиjу њихoвих. (Откр 7, 17)

Извор: Теологија.нет