Живе речи утехе: Живе речи утехеhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/page/286/?d=1Живе речи утехе: Живе речи утехеsrПреподобни Јован Лествичник: О земаљском небу, о Богоподражавајућем бестрашћу и савршенству, и о Васкрсењу душе пре свеопштег Васкрсењаhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D0%BD%D0%B8-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%BB%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D0%BE-%D0%B7%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D1%99%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D0%BD%D0%B5%D0%B1%D1%83-%D0%BE-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B6%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%98%D1%83%D1%9B%D0%B5%D0%BC-%D0%B1%D0%B5%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B0%D1%88%D1%9B%D1%83-%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%80%D1%88%D0%B5%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D1%83-%D0%B8-%D0%BE-%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%BA%D1%80%D1%81%D0%B5%D1%9A%D1%83-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D0%BE%D0%BF%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%B3-%D0%B2%D0%B0%D1%81%D0%BA%D1%80%D1%81%D0%B5%D1%9A%D0%B0-r18013/

lestvica-pobeda-detalj.jpg

Ето, и ми који лежимо на дну најдубље јаме незнања, у тами страсти и сенци смрти тела овога, по дрскости својој почињемо философирати о небу на земљи.
Звезде су лепота небеског свода, а украс бестрашћа – врлине. Бестрашће, мислим, није ништа друго до небо ума у његовом срцу, под којим сва лукавства демонска изгледају као шала. Бестрасним се, дакле, у правом смислу речи назива, и јесте, човек који је тело начинио непропадљивим, који је ум уздигао изнад свега створеног, који је сва чула покорио уму а душу своју представио Господу, пружајући се вечито к Њему, и преко својих моћи.
 

Неки, опет, одређују бестрашће као васкрсење душе пре васкрсења тела, а други, као савршено богопознање, које по својој вредности заостаје само за богопознањем које имају анђели. То савршено савршенство савршених, чијем усавршавању нема краја (како ми рече један човек који га је доживео), тако освећује ум и отрже га из вештаственог света, да га често, разуме се – после стизања у ово небеско пристаниште – одваја од живота у телу и подиже на небеске висине, до сагледавања. О томе на једном месту и говори псалмопевац, који је, можда, то и сам искусио: Божији моћници са земље се узнесоше веома (Пс.46,10). Такав је био и онај Египћанин, који у молитви није могао дуго пружати руке к небу, докле год би се молио у присуству других[1].
 
 
Има бестрасних људи, но има и од бестрасних бестраснијих. На пример, један човек силно мрзи зло; други се, међутим, незаситно богати у добру.
 
И чистота се назива бестрашћем, и то с правом: она је почетак свеопштег васкрсења и обесмрћења смртних.
 
Бестрашће показа онај који рече: „Ум Господњи имам“ (уп. 1.Кор.2,16). Бестрашће показа и онај Египћанин, рекавши: „Не бојим се Господа“[2]. Бестрашће показа и онај што је молио Бога да му врати страсти[3]. Ко се, пре будуће рајске светлости, удостојио таквог бестрашћа као онај Сиријац? Та, Давид, толико чувени пророк, каже Господу: Попусти, да се одморим (Пс.38,14)! А овај атлет Божији каже: „Престани да ме запљускујеш валовима благодати Твоје“[4].
 
Бестрашће има она душа која се тако навикла на врлине, као што су страсни људи навикли на уживања.
 
Ако је крајња граница стомакоугађања у томе да се силом једе и онда када се не жели јести, онда је, свакако, крајња граница уздржања у томе да се непослушна природа наша уздржава и онда када гладује. Ако је врхунац блуда у томе да се човек помами од похоте и према животињама и мртвим стварима, онда је врхунац чистоте – односити се својим чулима према сваком бићу као ствари без живота. Ако је граница среброљубља, никада не престајати са гомилањем пара и никада се не заситити, онда је врхунац нестицања – не штедети ни своје сопствено тело. Ако је граница унинија у томе да се чак ни у потпуном спокојству нема трпљења, онда је врхунац трпљења кад човек и посред највећих невоља сматра да га ништа не узнемирава. Ако је пучина гнева у томе да се човек разјари и када је потпуно сам, онда је дубина издржљивости кад човек остаје миран без обзира да ли су присутни или не они који га злостављају. Ако је врхунац таштине, да се човек понаша сујетно и онда када нема никога ко би га похвалио, онда је без сумње знак савршеног неславољубља када се и приликом посете страних људи никад не поткраде ни најмања сујетна помисао. Ако је знак пропасти (тј. гордости), узносити се и безначајним делима, онда је спасоносна ознака смирења, мислити смирено о себи и поред великих подвига и успеха. И ако је обележје свецелог острашћења, да се човек хитро покорава скоро свему што демони тајно посеју у његову душу, сматрам да је обележје светог бестрашћа кад човек може искрено рећи с Давидом: Онога лукавога који се склонио од мене, не познах (Пс.100,4) ни како, ни ради чега дође, ни како оде? Напротив, потпуно сам равнодушан према свему томе, пошто јесам, и бићу сав сједињен са Богом.
 
Ко се удостојио таквог духовног стања, има у себи настањена, још за живота у телу, самога Бога који га увек води у свим речима, и делима, и мислима. Стога такав човек кроз унутрашње озарење чује у себи као неки глас који му открива вољу Господњу, и постаје узвишенији у односу на свако људско учење. Кад ћу доћи и показати се лицу Божијем (Пс.41,3)? Не подносим више пламен ове чежње, већ иштем бесмртну лепоту, коју ми Ти, Господе, даде пре но што сам пао у ово блато!
 
Но, зашто много говорити? Бестрасник више не живи сам, већ у њему живи Христос, као што вели онај који је срећно ратовао рат, завршио трку и одржао веру [православну] (уп. Гал.2,20; 2.Тим.4,7).
 
Царска круна није састављена само из једног драгуља. Тако ни савршеног бестрашћа нема ако смо макар и једну једину врлину (без обзира како безначајна изгледала) пропустили да извршимо.
Замишљај бестрашће као небески дворац небеског Цара: многе су обитељи унутар града[5]; зид, пак, тог небеског Јерусалима јесте – опроштај грехова. Брзо, браћо, да нађемо улаз у брачну собу тога дворца! Ако нас, (о, несреће!) задржава бреме грешних навика или време које смо провели у греху, онда се бар постарајмо да не будемо лишени какве обитељи у близини брачне собе! Ако још храмљемо, или смо посустали, потрудимо се на сваки начин макар да се нађемо унутар зидова градских. Јер, ко не уђе тамо пре но што наступи крај, боље рећи – ко не пређе преко тог зида, мораће да се настани у пустињи. Због тога се неко и молио, говорећи: Уз Божију помоћ прећи ћу преко зида (Пс.17, 30). И други, као од лица Божијег, вели: Нису ли то греси ваши, који су се испречили између вас и мене (Ис.59,2)?
 
Развалимо, пријатељи, бедем ове преграде који смо непослушањем на своје зло подигли. Узмимо овде разрешење дуга, јер, у аду нема никога ко би нас могао излечити. Не бавимо се више ничим земаљским, браћо! Ми смо се уписали у људе који се ни о чему земаљском не брину. Нема греха, нема времена, нема бремена којим бисмо се могли изговорити. Онима који примише Господа крштењем поновног рођења, Бог даде власт да буду чеда Божија (Јн.1,12), рекавши: Почините [од земаљских брига] и познајте да сам ја Бог (Пс.45,11) и бестрашће! Њему слава у све векове. Амин.
 
Блажено бестрашће узноси бедни ум људски са земље на небо, и са ђубришта страсти подиже га, сиротог, а свеопевана љубав чини да седне са началницима, светим анђелима, са началницима народа Господњег.
 
* * *
 
«Лествица» поука XXIX
]]>18013Fri, 14 Feb 2020 21:04:00 +0000Свети Игнатије Брјанчанинов: Извори монашких патњиhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%B8%D0%B3%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B1%D1%80%D1%98%D0%B0%D0%BD%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2-%D0%B8%D0%B7%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B8-%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%88%D0%BA%D0%B8%D1%85-%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%9A%D0%B8-r18012/

143284.x.jpg

Монасима искушења долазе са следећа четири извора: од наше пале природе, од света, од људи и од демона. У суштини, постоји само један извор искушења: наша пала природа. Кад се природа не би налазила у стању пада, онда се ни зло не би појављивало у нама самима. Световне саблазни не би ни на који начин утицале на нас, људи не би устајали један против другога, пали духови не би имали ни повода ни права да нам приступе. Свето Писмо због тога и каже: Свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара (Јак 1,14).
 
Безгранична доброта и премудрост Божија устројила је за оне који се спасавају тако, да сва искушења, ма каква била, истинским робовима и слугама Божијим доносе само највећу корист, силно им помажући у делу спасења и духовног напредовања. Зло не може имати добар циљ; оно има само зао циљ. Међутим, Бог је тако чудесно устројио дело нашег спасења да зло, имајући зао циљ и дејствујући с намером да слуги Божијем нашкоди и у времену и у вечности, на тај начин потпомаже његово спасење. Као духовно тајинство које човека чини причасником божанственог добра, спасење је недокучиво за зло, које је слепо у односу на божанствено добро и, будући да му је (божанствено добро) потпуно страно, оно разуме само своје, односно, или једнострано зло или добро пале природе, које је помешано са злом и њиме затровано. Преподобни Макарије Велики каже: „Зло рђавом намером потпомаже добро.“ И Апостол Павле је рекао: Онима који љубе Бога све помаже на добро (Рим 8,28).
 
Пала природа, избацивши из себе грех у разним видовима (овде се не мисли на делатни грех, него на грех у помислима, у осећањима срца и тела) и препирући се са Јеванђељем, даје подвижнику, у светлости Јеванђеља, опитно и исцрпно поимање пада, како његовог сопственог, тако и оног који је заједнички за васцело човечанство. Она му даје опитно познање о неопходности Искупитеља, даје му познање о томе да Јеванђеље исцељује и оживљава душу. Осим тога, она му даје скрушен и смирен дух који се у човека усељава услед његовог виђења безбројних рана и болести какве је пад задао човеку. Отров греха, који је падом убачен у сваког човека и који се налази у сваком човеку, у онима што се спасавају дејствује, према Промислу Божијем, на њихову суштинску и највећу корист.
 
Искушавајући подвижника, свет му даје опитно познање о непостојаности и варљивости овоземаљског живота, познање о томе да се све што је у њему слатко, пожељно и велико завршава празнином и жалошћу. Услед тих опитних познања, подвижник постаје хладан према овоземаљском животу, према својој гостионици – земљи, и према свему на њој што синови овога света сматрају за пожељно. Он погледе свог ума и срца управља ка вечности и најусрднијим молитвама почиње да се заузима код Бога за своју загробну судбину.
 
Искушавајући подвижника, човек му даје могућност да постане извршитељ најузвишенијих јеванђелских заповести, заповести о љубави према непријатељима. Љубав према непријатељима је виши степен љубави према ближњем коју је узаконило Јеванђеље. Онај, који је достигао љубав према непријатељима, достигао је савршенство у љубави према ближњем, и њему су се, сама по себи, отворила врата љубави према Богу. Све препреке су уклоњене! Вечне браве и резе су попустиле и отвориле се! Подвижник више не осуђује ближњег; он му је опростио сва његова сагрешења и моли се за њега као за уд који припада истом телу. Он је прихватио и исповедио да се све патње, које се дешавају слуги Божијем, не дешавају другачије него по заповести Божијој. Он се покорио вољи Божијој и свим околностима, личним и друштвеним, и због тога слободно, као повереник свештеног мира, као онај који у односу на ближњег испуњава све што је Бог заповедио, ступа у наручје љубави Божије. Подвижник то не би могао да достигне уколико не би био изложен разним искушењима од људи и да посредством искушења, као очишћујућег лека, није из себе избацио сво зло и гордост којима је заражена пала природа.
 
Искушења од палих духова обично се допуштају након поучавања у искушењима која потичу од пале природе, од света и од људи. Лукави духови најпре подржавају палу природу у њеној борби против Јеванђеља или учествују у искушењима која подвижнику наносе људи и световне саблазни. Најзад, у своје време и по особитом допуштењу Божијем, и они сами започињу личну битку против слуге Христовог, која га води у велики подвиг. Победник у тој бици бива овенчан посебним духовним даровима, као што се може видети из житија преподобног Антонија Великог, преподобног Јована Многострадалног и осталих светих монаха. Уколико не ступи у борбу с (палим) духовима и ако у њој не истраје како доликује, подвижник није у стању да у потпуности раскине општење са њима, због чега не може ни да се ослободи од робовања демонима у овом и будућем веку. Они који у таквом стању напусте ову земљу, не могу избећи демонска мучења на ваздушним митарствима. Преподобни Макарије Велики каже: „Душе које нису искушаване патњама какве наносе зли духови, још се налазе у стању младенаштва и, да тако кажем, нису способне за Царство небеско.“
 
Зло је узрок свих патњи и искушења. Међутим, Божија премудрост и свемогућство јесу узрок што патње и искушења душеспасоносно делују на слуге Божије, дајући им могућност да извршавају најузвишеније јеванђелске заповести, да следе Христа и да, прихвативши свој крст, постану најближи ученици Господњи. Напротив, патње и искушења погибељно делују на синове погибељи! Зло их руши и они не знају да га победе. Своја претходна безакоња допуњују новим безакоњима. Тако је један од оних разбојника, који су били разапети поред Господа, на крсту допунио своја злодела и богохуљењем (в.Лк23,39). Свемогућство и премудрост Божија узрок су томе што зло, дејствујући једино са злом намером и циљем, испуњава планове Промисла Божијег а да ни само не зна за то. Покренуто завишћу и мржњом према Богочовеку, јеврејско свештенство прогонило Га је током читавог Његовог овоземаљског живота и приредило Му срамну смртну казну. То свештенство је, међутим, према безграничној премудрости Божијој и према Његовом свемогућству, било слепо оруђе Промисла Божијег, које се састојало у томе да свесвети Христос пострада за окривљено човечанство и да га Својим страдањима искупи, а затим да свима, који желе да се спасу, прокрчи спасоносни крсни пут што оне, који корачају по њему, узводи на небеса (в.Дап 3,18). Као исто такво оруђе Божије, зло служи и у односу на све служитеље Божије, не добијајући при том ништа за себе. Зло, које по заповести Божијој и не знајући садејствује у добру, не престаје да за себе и оне који га творе буде оно што и јесте, односно зло. Слуге Божије! Поуздано знајте да патње, које вам се дешавају, не долазе саме по себи него по допуштењу Божијем. На сваки начин се постарајте да их поднесете са стрпљењем и дуготрпљењем, узносећи за њих славословља и захвалност Богу! Знајте да онај који се противи патњама и тежи да се пут патњи удаљи од њега, дејствује против свог спасења и да у свом слепилу тежи да сруши поредак и начин спасења који је Бог утврдио за све Своје слуге.
 
 
Извор: Ризница литургијског богословља и живота
]]>18012Fri, 14 Feb 2020 21:00:59 +0000Протојереј Сергеј Адодин: Благословhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%98-%D1%81%D0%B5%D1%80%D0%B3%D0%B5%D1%98-%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD-%D0%B1%D0%BB%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2-r18011/

259987.p.jpg

Шта значи добити благослов од свештеника за неки подухват? Теоретски, када човек смисли нешто добро, он се обраћа свештенику како би овај призвао Божију благодат на извршење плана. Фактички, сам Господ, при благослову, силази с Небеса у срце човека, усмеравајући га ка доброму.
 
У данашње време тај обичај практично трпи различите мутације. Неко тежи да разуме благослов као одређену врсту магије: ако га добијеш, све ће се збити, а ако га не добијеш, пиши пропало. Као код златне рибице. Само је много теже ухватити златну рибицу него попа.
 
– Оче, благослови ме да продам викендицу!
 
– А? Молим? Бог те благословио! – у трку одговара пастир, шушкајући мантијом.
 
А више му ни не треба. Ако «проради» благослов, и он прода викендицу, значи да је свештеник силан, можеш да му се обраћаш за важне послове. Ипак, ако не «проради», значи да нема довољно снаге нити смелости пред Богом. Узгред, то још не значи да је свештеник сасвим бескористан. Њега можеш искористити у оним случајевима, када ни не рачунаш на добар исход.
 
«Како то?» – питате. А ево како:
 
– Благословите ме оче да се помирим са свекрвом!
 
А у стварности њој до те свекрве уопште није стало, била она добра, или зла. До помирења није дошло јер је изостао труд од стране човека. Зато те савест не мучи. Бог није послушао попа, ту нема моје кривице. Кад би се тај молио усрдније и пустио дужу браду, онда би резултат био потпуно другачији.
 
А свештеници су разни. Неки благосиљају на све стране, ни не саслушавши до краја, а неки могу сву душу да ти извуку питањима шта и како. И поврх тога још може да му падне на памет да те не благослови. Шта? Може бити и горе. Тако морате посматрати док вам не буде јасно када, како и коме је најбоље да се обратите.
 
Једна сестра замоли другу да јој причува децу на пар дана, док она негује свог мужа после операције. Неће ти се, ох, како ти се неће. Али ако одбијеш испашћеш лоша. Према томе, чек сестро, прво морам да тражим благослов од свештеника за то. А за ову прилику не одговара било који свештеник, боље дође неки монах. Најбоље игуман или архимандрит, и то славни. Таман цело пре подне не можеш да га ухватиш, остатак дана он проведе молећи се и мислећи о одговору, а дотад ће сестра већ наћи другу дадиљу за своју дечурлију.
 
А бива и овако:
 
– Драги наш црквени добротворе и богатуне! Наш ђакон пише тако лепе духовне песме, само да их чујеш! Он би да их сними, али нема добру гитару. Помоћи ћеш нам, зар не? Теби то није тешко.
 
А добротвор одговара:
 
– Морам да питам свог духовног оца. Ако да благослов, купићу твом ђакону гитару.
 
Али духовни отац није благословио. Прође неколико година и ђакон скупи паре и сам купи гитару са шест жица. Само је до тог тренутка изгубио глас и није успео да сними своје композиције.
 
– А кажите ми оче како да се поставим: унука ме моли да се пријави на моју адресу и да живи са мном за време школовања на факултету. Мала је неверница, дабоме. С тешком нарави. Дајете ли ми благослов или не?
 
– То јест, ви хоћете да кажете, – чудим се ја, – да ако вас не благословим, ви ћете чисте савести одбити своју унуку?
 
Жена се збунила, спазивши моје незадовољство.
 
– Из ког разлога ви сматрате да ја имам морално право да одлучим како ви треба да поступате са својом унуком?
 
А морално право људи преносе на свештеника, како би са себе скинули одговорност. Педесет-педест посто су шансе да ћете добити одговор који вам одговара. И онда неће бити трке по полицијској станици за пријаву адресе. И неће бити још једног човека кога треба да издржавате. А можете и изманипулисати попа, како бисте добили жељени одговор.
 
– Оче, мени су тражили да се молим за једну жену, а ја се колебам да ли да се молим или не. Како ви благословите?
 
«О, тешко мени!» – мислим ја, а наглас питам:
 
– А шта о томе говори апостол Павле?
 
Хвала Богу, парохијанка чита Свето Писмо и разуме шта имам у виду.
 
– Он говори: молите се једни за друге, – одговара она.
 
– А да ли тамо има неких додатака: авај, за ту и ту жену немојте се молити?
 
– Нема, оче.
 
– А зашто сте онда решили да се ослоните на моје мишљење? А шта ако ја изненада сиђем са ума и забраним вам да се молите, упркос речима апостола? Кога од нас двојице ћете послушати?
 
И жена одлази, још не научивши како да живи по Јеванђељу без људских савета или упутстава стараца.
 
– Благословите ме оче, одвезао сам у сиротиште гајбу свежих јабука!
 
– Бог вас благословио!
 
– Благословите ме, одлучио сам да се помирим са женом и сачувам породицу!
 
– Благословен Господ!
 
– Благословите ме за предстојећи дан!
 
– Бог вам помогао!
 
И улази Бог у нечије срце, а да из другог никуда није ни одлазио. У друго срце ће Он радо ући, али оно је већ давно заузето, иако је пред вратима окачена лепа табла: «Добродошли!»
 
 
Извор: Православије.ру
]]>18011Fri, 14 Feb 2020 20:58:24 +0000Из Старечника: Не избегавај причешћеhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%B8%D0%B7-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B5%D1%87%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%BD%D0%B5-%D0%B8%D0%B7%D0%B1%D0%B5%D0%B3%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%98-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%87%D0%B5%D1%88%D1%9B%D0%B5-r18010/

EV8C0446-2015-01-18-08-09-44.jpg

„Ако некад и останем без причешћа под изговором свога недостојанства
тада упадам у још већу дубину зла и подвргавам себе још већој казни…“
(Св. Јефрем Сирин)
 
Jедном приликом ученици преподобног Макарија Египатског видели су човека који је ишао пустињом водећи за собом кобилу. Ишао је путем који води до келије њиховог старца. Чувајући покој светога, монаси су стали поред врата и покушали да наговоре путника да не одвлачи преподобног од молитве. Али, услишивши молбе тог човека, ускоро су му допустили да уђе у келију. Путник се обрадовао и пошао унутра, али не сам, него заједно са својим коњем. Ученици преподобног Макарија су се збунили и упитали зашто води са собом кобилу. Овај човек им је одговорио да и животиња има потребу за молитвама праведника. Монаси су се зачудили његовој љубави према кобили јер је ради ње толико дуго путовао по врелој и ненастањеној пустињи! Зашто му је тако драга та животиња и шта ју се задесило?
– Кобила коју видите, – рекао је човек, – јесте моја несрећна жена и ја не знам како се она претворила у животињу. Ево већ је три дана како ништа није јела.
 
– Ове путникове речи монаси нису сматрали за измишљотину. Без обзира на то што се Христово учење већ триста година распрострањивало по земљи, у Египту је још увек велики утицај имало незнабоштво, и та древна колевка магије била је пуна разних магова који су наносили штету Хришћанима. Зато су монаси, чувши човекову причу, похитали ка авви Макарију да му саопште шта се догодило. Међутим, када су видели преподобног, нису морали да му било шта објашњавају: Бог је светоме открио узрок онога што се десило. А тај узрок био је следећи.
 
Жена придошлице допала се неком развратном Египћанину, који је пожелео да је заведе. Али сва његова настојања била су узалудна. Да би у женином срцу пробудио узвратну страст, тада је прибегао услугама врача. Добивши много новца, чаробњак је применио сва своја заклињања ради саблажњавања Хришћанке, али није постигао циљ. Разјаривши се због неуспеха, он је ипак успео да изазове учинак: жена је почела да се указује околини као кобила. Њен несрећни муж похитао је да тражи помоћ од сваког кога је знао, али нико није могао да му помогне, па чак ни месни презвитери. Жена је свима била налик на животињу и нико није знао како да јој врати пређашњи изглед. Зато ју је очајни муж и довео великом подвижнику, дознавши за чуда која је творио. Погледавши на жену, свети Макарије је рекао својим ученицима:
– Не видим у њој ништа животињско о чему говорите, то није у њеном телу, него у очима оних који је гледају. То је обмана демона, а не истинско стање ствари.
 
Затим је свети благословио воду, облио њоме жену и помолио се. Враџбине су ишчезле и сви су пред собом видели жену уместо кобиле. Преподобни је заповедио да јој дају хране и, отпуштајући је кући, дао савет:
– Никада не одлажи посећивање цркве и никада не избегавај причешће Христовим Тајнама. Невоља ти се десила зато што више од пет недеља ниси приступала Пречистим Тајнама нашег Спаситеља.
 
Овај чудесни случај ученици преподобног Макарија упамтили су ради назидања будућих нараштаја Хришћана, а презвитер Руфин и епископ Паладије Еленопољски укључили су га у своју књигу о историји египатског монаштва. Свакако, откривење које је старац добио од Бога достојно је да га зна сваки православни Хришћанин. Свега пет недеља без причешћа – па чак и крштен човек може да се покаже незаштићен пред враџбином и нападом демона!
 
Неко од читалаца може да упита: многи савремени Хришћани причешћују се прилично ретко, али зар се претварају у коње? Можда су демони изгубили своју некадашњу моћ? Свет иде ка свом заласку: безакоња се у њему умножавају, а духовни живот човечанства се гаси. И када би сада Господ допустио, слуге ђавола не само да би претвориле немарне Хришћане у коње, него би их збрисале са лица земље. Ипак, у доба светског царства греха и порока Господ из Своје безграничне милости чува лакомислене људе од демонских напасти, очекујући њихово уразумљење. Али, што се дуже човек не причешћује Светим Тајнама тим се више удаљава од спасоносног Божијег покрова. И мада се с њим не догађају страшна загонетна искушења, он неће избећи обичне, али непријатне последице свог немара. Јер и у давнини ретко су бележени случајеви претварања људи у животиње, а уобичајених несрећа било је поприлично.
 
 
Извор: Ризница литургијског богословља и живота
]]>18010Fri, 14 Feb 2020 20:55:59 +0000Свети Нектарије Егински: Поука о трезвеном начину постаhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%BD%D0%B5%D0%BA%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B5%D0%B3%D0%B8%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D1%83%D0%BA%D0%B0-%D0%BE-%D1%82%D1%80%D0%B5%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%BC-%D0%BD%D0%B0%D1%87%D0%B8%D0%BD%D1%83-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0-r18009/

sveti-nektarije-1448134831-789039.jpg
 
Текст је писмо Светог Нектарија упућено сестринству манастира који је духовно руководио. Поука је својим садржајем значајна за све који се прихватају подвига поста.
 
 
„Ваш труд који се своди на молитву и пост, а без њиховог дубоког поимања какво неминовно мора да их прати, не сведочи о вашој душевној ревности. Такви подвизи неће сами по себи донети жељене плодове. Пост, молитва и бдења само су средства за постизање циља, а не и сам циљ ради којега сте постале монахиње. Желео бих да то увек имате на уму како не бисте пале са висине свог призива и пропустиле да достигнете циљ. Многи испосници и ревнитељи телесних подвига који су средства прихватили као циљ и њима посветили свој живот, никада нису достигли тај циљ и узалудно су се трудили, што је само по себи застрашујуће. Нека ваше светиљке буду обилато заливене јелејем смирења. Борите се за избављење душе од страсти, очишћујте ваша срца и ревнујте на очувању њихове чистоте… Да бисте пронашле Господа, морате се у потпуности смирити пред Њим,  јер Господ ненавиди горде и надмене. Он, напротив, воли и посећује оне који су задобили смирено срце, због чега и каже: „Погледаћу на кротке и смиреног срца“.
 
Наш труд превасходно треба да буде усмерен на испитивање нашег срца, како се у њему не би сакрила отровна змија гордости од које се рађа свако зло. Будући да је смирење узвишено, за њим ће уследити и мноштво других врлина. Ако пак за смиреношћу не уследе и друге врлине, онда ни смирење није узвишено, јер се са њим узвисује читаво мноштво врлина, а не само неке од њих. Осим тога, те врлине подсећају на зраке сунца који се на чистом огледалу наше душе преламају у различитим бојама. Те боје не могу постојати независно једна од друге. Услед свега тога, тамо где постоји истинско смирење пред Господом, постоје и остале врлине. Зато смирење и узвисује човека“.
 
(Свети Нектарије Егински, Земаљски анђео – небески човек, Образ светачки, 168-169)
 
 
Извор: Епархија жичка
]]>18009Fri, 14 Feb 2020 20:52:50 +0000Митрополит пергамски Јован (Зизјулас): Разлика личности и индивидуе по Кападокијским Оцимаhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82-%D0%BF%D0%B5%D1%80%D0%B3%D0%B0%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%B7%D0%B8%D0%B7%D1%98%D1%83%D0%BB%D0%B0%D1%81-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%BB%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D0%B8-%D0%B8%D0%BD%D0%B4%D0%B8%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D1%83%D0%B5-%D0%BF%D0%BE-%D0%BA%D0%B0%D0%BF%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D0%BA%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%BC-%D0%BE%D1%86%D0%B8%D0%BC%D0%B0-r18008/

metropolitan_john_zizioulas_zpsa8062381.jpeg
“Ако нам је допуштено, или чак ако смо подстакнути да у нашој култури мислимо о истинској личности (персоналности) у људској егзистенцији и да се надамо у њу, ми то изнад свега дугујемо хришћанској мисли коју је дала Кападокија у четвртом веку Хришћанства. Кападокијски Оци су развили и у наслеђе нам оставили појам Бога који постоји као заједница слободне љубави из које израњају, појављују се, јединствени, незаменљиви и непоновљиви идентитети, тј. истинске личности у апсолутном онтолошком смислу. Тиме се хтело рећи, тј. подразумевало се, да је човек „слика“ оваквога Бога. Не постоји виша и потпунија антропологија него што је ова антропологија истинске и потпуне личности.
 
Савремени човек у целини има тенденцију да о антропологији личности, персоналитета, мисли високо, али опште и широко распрострањене претпоставке о томе шта је личност нису никако сагласне са оним што смо видели да произлази из проучавања хришћанске мисли Кападокијских Отаца. Када кажемо „личност“, већина од нас данас подразумева индивидуу. То схватање иде уназад све до Августина и посебно до Боетија, у петом веку после Христа, који је дефинисао личност као индивидуалну природу обдарену разумношћу и свешћу. Кроз целокупну историју западне мисли изједначавање личности са мислећом, самосвесном индивидуом водило је култури у којој је мислећа индивидуа постала највиши појам у антропологији. То није оно што је произлазило из хришћанске мисли Кападокијских Отаца. Из проучавања њихове мисли излази да је пре обратно. Јер, према њој, истинска личност се рађа не из човекове индивидуалистичке изолације од других него из љубави и односа са другима, из заједнице. Не можемо бити личности у себичној интроспективној изолацији. Једино љубав, слободна љубав, неусловљена природним нужностима, може родити личност, ипостас. Ово је истинито учење о Богу, чије је биће, како су то увидели Кападокијски Оци, конституисано и „ипостазирано“ слободним догађајем љубави узрокованим слободном личношћу која воли, тј. Оцем, а не нужношћу Божанске природе. Ово је такође тачно и о човеку, који је призван да упражњава своју слободу као љубав и своју љубав као слободу, и да се тако покаже, пројави се, као „слика Божија“.
У наше време западни философи су чинили различите покушаје да би кориговали традиционално западно изједначавање „личности“ са „индивидуом“. Сусрет Хришћанства са другим религијама, као што је будизам, приморао је људе да поново размотре ово традиционално индивидуалистичко схватање личности, персоналитета. Отуда је сада можда најпогодније време да се вратимо дубљем проучавању и правилнијем разумевању плодова хришћанске мисли изнедрених у Кападокији у четвртом веку, од којих је несумњиво најважнија идеја личности, онакве какву су је Кападокијски Оци сагледали и развили.“
Митрополит Јован (Зизјулас)
 
Извор: Епархија жичка
]]>18008Fri, 14 Feb 2020 20:50:23 +0000Митрополит Јеротеј (Влахос): Вредност Исусове молитвеhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82-%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B5%D1%98-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D1%85%D0%BE%D1%81-%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%B8%D1%81%D1%83%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%B5-%D0%BC%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B2%D0%B5-r18007/

15195876_920573901407098_6754165415530588709_o.jpg
 
Ако ваљано разумем, спасење се највећма постиже кроз подвижништво, трезвоумље и молитву Исусову. Па ипак, дозволите ми једно питање. Ја га, наравно, не упућујем зато што се са њим слажем, већ као израз многих примедби које су уперене против Исусове молитве:
Често чујемо опаску да је „Исусова молитва“, заједно са начином на који се упражњава, заправо врста „хришћанске јоге“, па се, надаље, повезује са обрасцима других источњачких религија. Шта нам можете рећи у вези са таквим ставом?
– Чини ми се да они који овако говоре испољавају потпуно непознавање живота наше Цркве у благодати, јер ми божанску благодат захватамо кроз Исусову молитву. Они је нису искусили и зато не знају њену бит, те не би уопште требало да оптужују оне који чувају то искуство. Они чак богохуле против светих отаца. Наиме, многи од светих отаца су се борили за молитву Исусову, снажно истичући њену вредност. Шта дакле? Зар су пали у прелест? Да ли је свети Григорије Палама пао будући умрежен самообманом? Такви, штавише, не познају Свето Писмо. Слепац је завапио следећим речима: „Сине Давидов, помилуј ме“ – и тиме је повратио вид. И губавци су тако закукали, па су ослобођени од губе (Лк.4,27). Молитва „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме (грешног)“, саткана је из два основна саставка: из догматског (у смислу исповедања божанскости Христа), и из молитвеног (у смислу молитвеног искања нашег спасења). То ће рећи, исповедање вере у Христа повезано је са нашом неспособношћу да се спасемо сопственим напорима. Тиме је срочено све. Свеукупно војевање хришћанина заснивају поменута два упоришта: вера у Христа и свест о властитом греху. Према томе, „молитва Исусова“ у неколико речи изражава свеукупни труд верујућих те сажима цело догматско учење наше Православне Цркве.
Ову двоструку спознају добијамо кроз Исусову молитву. Свети Максим Исповедник наглашава да страст гордости извире из једног двоструког незнања: незнања о божанској моћи и незнања о људској немоћи. А ово двогубо незнање ствара „смућени ум“. Према томе, човек незнања живи као горд, док, супротно томе, човек двоструког знања живи као смирен. Он познаје своју сопствену немоћ и силу Христову. Стога кроз Исусову молитву признајемо и исповедамо силу Христову (Господе Исусе Христе, Сине Божији) као и нашу сопствену слабост (помилуј ме грешног). Тим путем досежемо блажено стање смирења. Где има смирења ту има и благодати Христове, а ова благодат јесте Царство Божије. Можеш ли сада да сагледаш вредност Исусове молитве? Можеш ли да увидиш да њеном силом долазимо до Царства Божијег?
Ја знам, оче, да је један од услова ваљаног исповедања православног учења тај да никада не одвајамо Христа од осталих личности Пресвете Тројице. Из тог разлога ми често призивамо и величамо свецелу Свету Тројицу у молитвама које свештеник произноси наглас, као и у објашњавајућим завршецима молитава током божанствене литургије: „Јер, Теби припада свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светом Духу, сада и увек и у векове векова…“, или: „Благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа, да буде са свима вама“ и друго. Питам се да ли „Исусова молитва“, која се односи само на другу Личност Пресвете Тројице, одступа од православног учења.
Свакако да не одступа. Ево, појаснићу ту недоумицу. Иако ту молитву називамо „Исусовом молитвом“, ипак је сасвим заснована на тријадолошком темељу. Уосталом, Христос, као „један од Свете Тројице“, никад не постоји без Оца и Духа Светог, творећи, са осталим Личностима, „Тројицу једносуш(т)ну и нераздељиву“. Христологија је чврсто повезана са тријадологијом. Али, допусти да се вратим питању о „Исусовој молитви“. Наш небески Отац је посредством анђела наредио Јосифу да Христа назове Исусом: …и надени му име Исус… (Мт.1,21). Јосиф је, слушајући Оца, Сину Дјеве дао име Исус. Штавише, сагласно Духу Светом који је просветио апостола Павла: …нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (l.Kop.12,3). Према томе, изговарајући молитву „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме (грешног)“, ми признајемо Оца, послушно Му одајући хвалу. Штавише, такође чувствујемо енергије заједничарења са Духом Светим. Оци који су просвећени Духом Светим увек су преносили увид да „Отац кроз Сина у Светом Духу твори све што јесте“. Свецела Тројица је створила свет и начинила човека и, опет, свецела Света Тројица обнавља човека и свет. „Беше Оцу веома угодно што Слово постаде тело“. А „постало је тело“ Духом Светим. То ће рећи, оваплоћење Христа је омогућено „благовољењем Оца и сарадњом Духа Светог“. Из тих разлога велимо да је спасење човека и задобијање божанских дарова заједничко дело Свете Тројице. Споменућу два нарочито узорна учења светих отаца.
Свети Симеон Нови Богослов бележи да је Син и Слово Божије двер спасења, сходно Његовој објави: Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи (Јн.10,9). Ако је Христос двер, онда је Отац дом. У кући Оца мојега станови су многи (Јн.14,2). Стога Оцу прилазимо кроз Христа. Међутим, да бисмо отшкринули двери (Христа) потребан је кључ, а то је, заправо, Дух Свети. Отац је послао Свога Сина у свет, Син и Слово Божије открива Оца, а Дух Свети – који од Оца исходи и шаље се кроз Сина, обликује Христа у нашим срцима. Дакле, ми спознајемо Оца „кроз Сина у Духу Светом“.
Свети Максим Исповедник у својим списима такође беседи о мистичким оваплоћењима Слова. Као што су речи Закона и пророка, пише он, биле предназначења присуства Слова у плоти, тако је Син и Слово Божије, поставши оваплоћен, постао предназначитељ „сопственог духовног присуства“ – „упућујући душе кроз Своје сопствене речи како би постале кадре да прихвате Његово божанско присуство“. Другим речима, Христос мора да се оваплоти у нашем унутарју јер, у противном, нећемо моћи да сагледавамо Његову славу на небесима. Оваплоћење Христа унутар нас, међутим, савршава се благовољењем Оца и сарадњом Духа Светог. Можеш ли, сада, да схватиш како се пројављује заједничко дејство Свете Тројице, и како ми признајемо и исповедамо велику тајну коју је Господ открио кроз Своје оваплоћење? Зато онај који одбацује и не признаје Исусову молитву прави велику грешку. Он не слуша Оца и не прихвата просвећење Духа Светог. Дакле, он не учествује у истинској заједници са Христом. Он би, чак, требало да се упита да ли је прави хришћанин.
– Оче љубљени, волео бих да наставите Ваше рашчлањавање оног питања које сам Вам малочас поставио, наиме, о разликама између Исусове молитве и јоге. Упутите ме у надмоћност те молитве над поступцима других источњачких религија. Уверен сам да Вам Ваш опит даје покрића за тако нешто.
– Ствар је, оче, уистину крупна и тешка, много тога би се могло истаћи тим поводом. Нешто од тога је чак изашло на видело у ономе што смо малопре разматрали.
Прво: Исусова молитва непоколебљиво исповеда веру у Бога који је створио васељену и који њоме управља љубећи је. Он је добропажљиви Отац који се стара да спасе Своје створење. Спасење се постиже „у Богу“. Ми Га из тих разлога приликом молитве умољавамо, говорећи: „Помилуј ме“. Самоискупљење и самообожење једнако су страни атлетама умне молитве, јер то је грех Адамов, грех пада. Он је желео да постане Бог изван Божијег домостроја и промисла о њему. Спасење се не постиже „кроз нас саме и из нас самих“, како умишљају човекообразни философски системи, већ се, напротив, задобија „у Богу и кроз Бога“.
Друго: Исусовом молитвом се не бије бој за сусрет са безличним богом. Ми не тежимо уздигнућу у „савршено ништа(вило)“. Наша молитва управља пажњу на личнос(т)ног Бога, Богочовека Исуса, те из тог разлога говоримо: „Господе Исусе Христе, Сине Божији“. Божанска и људска природа сједињују се и сусрећу у Христу, наиме, у свеукупном БогуСлову и свеукупном човеку: Јер у Њему обитава сва пунота Божанства телесно (Кол.2,9). Према томе, у православном монаштву налазимо блиску повезаност антропологије и сотириологије са христологијом. Ми љубимо Христа и неодступно држимо Његове заповести. Велики значај придајемо том послању. Упорно истичемо да се Христове заповести морају сачувати. Он је Сам рекао: Ви сте пријатељи моји ако mвopume што вам ја заповедам (Јн.15,14). Волећи Христа и чувајући Његове заповести удостојавамо се сједињења са свецелом Светом Тројицом.
Треће: Непрестана Исусова молитва не одводи у стање гордости. Религијско-философска учења, која су малопре назначена, запоседнута су гордошћу. Ми пак, помоћу Исусове молитве, тежимо блаженом стању смиреноумља. Ми велимо: „Помилуј ме грешног“, сматрајући себе најубогијим и најгорим од свих. Ми не презиремо ни једног од наше браће. Атлети Исусове молитве стран је сваки понос и гордост. Ко год испољава гордост, близу је малоумности.
Четврто: Као што смо малочас нагласили, спасење није апстрактно стање него сједињење са Богом, Светом Тројицом у Личности Господа нашег Исуса Христа. Додуше, ваља подвући да ово сједињење не потире људски удео – ми не бивамо „прогутани“ будући да смо и сами личности.
Пето: Са узрастањем наше молитвене зрелости постајемо способни да разлучујемо грешке. Постајемо кадри да опазимо, предупредимо и пресечемо покрете сатане и демона и, истовремено, да приметимо и препознамо енергије Христа. Почињемо да запажамо обмане ђавола који се, више него често, преобликује и у анђела светла. Дакле, почињемо да разлучујемо добро од зла, нетварно од тварног.
Шесто: Подвиг „Исусове молитве“ повезан је са очишћењем душе и тела од нагризајућег дејства страсти. Наш циљ није стоичка апатија него, далеко више и другачије од тога, динамичко стање бестрасности. Ми не тежимо усмрћењу страсти већ њиховом преображењу. Без бестрасности не може се поћи у загрљај Богу и спасењу. Баш зато што је ова љубав ка Господу упропашћепа и изопачена, ми улажемо напоре за њено преображење. Ми бијемо љуту битку за преобликовање изопачених стања душе која у нама подстиче ђаво. Не можемо бити спасени без ове личне борбе која се води уз помоћ благодати Христове. Према увиђању светог Максима Исповедника, „духовно спознање без подвижничког живота (прочишћења срца) јесте богословље демона“.
Седмо: Ми Исусовом молитвом не покушавамо да ум одведемо у савршено ништавило, већ покушавамо да га вратимо у срце и тако доведемо благодат Божију у душу, одакле ће се, надаље, проширити и на тело. Јер гле, Царство Божије унутра је у вама (Лк.17,21). Према учењу наше Цркве, лоше је телесно мудровање, а не тело као такво. Наша намера није да се отарасимо „одеће душе“, чему теже неки философски системи, већ да је пресаздамо и спасемо. Ми, дакле, не тежимо да уништимо тело, већ пружамо отпор покушајима да се оно обожава. Сходно томе, не желимо ни затирање живота. Ми не хитамо стању у којем престаје жеља за животом услед уклањања од патњи. Ми упражњавамо Исусову молитву зато што жеђамо за животом, желећи да вечно живимо са Богом.
Осмо: Ми нисмо равнодушни према судбини света који нас окружује. Учења на која сте раније указали избегавају да се упусте у тешкоће и тегобе људи како би се, тако сматрају, лакше задобио мир и бестрашће. Ми стремимо супротном: ми се непрестано молимо за свакога и за све. Ми смо молитељи у име целог света. Уосталом, спасење јесте сједињење са Христом кроз заједницу са другим личностима. Не можемо уживати спасење сами за себе. Радост коју стичемо по цену ограђивања од других људи није, заправо, истинска радост.
Девето: Не дајемо велики значај психотехничким методима и разноразним положајима тела. Додуше, држимо да су неки од њих погодни за усредсређивање ума у срце, које је његова суштина. Затим их, пак, сасвим напуштамо као непотребне. Понављам, ми не трагамо за бестрасношћу као негативним стањем, већ за задобијањем божанске благодати.
– Од свег срца хвала, оче свети, за ове светлозарне упуте. Они су још од већег значаја када знамо да их казујете Ви који сте их заслужили кроз искуство. Дозволите ми, сада, још један упит. Да ли се прочишћење и спасење, то ће рећи, обожење, задобија једино кроз „Исусову молитву“ – речима „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме (грешног)“? Да ли су и друге молитве учинковите? Да ли и оне помажу?
– Свака молитва похрањује страховиту силу. Па то је вапај саме душе. Божанска помоћ низлази сходно вери и ревности. Ми најчешће прибегавамо богослужбеним и личним молитвама. Исусова молитва је од непроцењивог значаја пошто, како вели свети Исаак Сирин, представља онај мали кључ помоћу којег откључавамо велике тајне које „ни око не виде, ни ухо не чу, ни у срце човеково не дођоше“. Другим речима, Исусова молитва је кадра да ум дуже држи прибраним. Она му уједно омогућава да се моли без маштарења. Тада постаје „безбојан“, „безобличан“, „безизгледан“ те у кратком маху прима много благодати. Исусова молитва прискрбљује много благодати, чак више и од псалмопојања, зато што је присно скопчана са смирењем и нашом свешћу о греху. Тако проповедају оци.
Свети Григорије Синаит, дакако, тврди да је псалмопојање достојно делатника (практичара), оних који почињу, док Исусову молитву заслужују они који су окусили божанску благодат, дакле, тиховатељи. „Ти, пак, немој много да певаш, јер и ту има узнемирења…Дуготрајно певање приличи делатним подвижницима који се се баве читањем и који се труде, а не безмолвницима који се у срцу једино моле Богу и избегавају помисли… Онај, пак, ко је окусио благодат треба, сагласно оцима, умерено да пева углавном се бавећи молитвом. Када га ухвати униније, нека пева или чита делатељне поуке отаца“.
– Видиш, оче, – настави старац, приликом псалмопојања често долази до смућења, будући да у срце појца улазе себичност и гордост. То се дешава због надимајуће свести о сопственом милозвучном гласу, а њу подстиче дивљење оних који су очарани појањем. Међутим, тих спољашњих чинилаца нема када верујући у својој келији сриче: „Господе, помилуј ме“. Ту је такав подстицај гордељивости предупређен. То је још један од разлога зашто тиховатељи чешће прибегавају тој врсти молитве, коју су завештали свети оци. Они је не напуштају ни за време бденија или пак вечерњих служби, када је изговарају уз помоћ бројанице.
– Али, упитах, Исусова молитва је прилично згуснута, веома кратка. Како се, онда, ум може привезати за њу?
– Ум се, заправо, боље задржава на кратким фразама. Али, одмах ваља знати, Исусова молитва поседује огромну дубину која није лако уочљива ако прилазимо на спољашњи начин. Ум поседује својство да увећава љубав и жудњу према ониме на шта се усредсређује његова пажња. Свети Максим Исповедник каже: „Ум тежи да се прошири на ствари којима је привржен: он, затим, усмерава своју пажњу и жудњу на оне ствари на које се шири, било да су божанске, њему сродне и мислене, било да су телесне или страсне“. Уосталом, исто је и са (са)знањем. Нешто што је испрва изгледало просто, често може да израсте у предмет дуготрајног удубљивања и проучавања. Колико је то још више случај са Исусовом молитвом, са преслатким именом Исусовим! Можете га опитовати целог живота.
– Пошто Исусова молитва баштини такву велику моћ, молим Вас, старче, да ме поучите како се она врши. Како је могу упражњавати? Знам да сам близу тога да изневерим Ваше стрпљење, будући да сам потпуно невешт у питањима о којима је реч. Па ипак, много ћете ми помоћи уколико се одважите на даљу поуку.
– Исусова молитва је највећа наука, оче драги. Она се не може утанчано описати, нити се може одредити. Јер, у противном случају, постоји опасност да се погрешно разуме или никако не схвати од стране оних који немају макар мајушан опит у њој. Она је, надаље, сасвим стваран подухват. Чак се усуђујем да кажем да је она највиши вид кроз који задобијамо богословље или, пре ће бити, боговиђење. Богословље се порађа и происходи из чисте молитве, оно је њен окрепљујући и благословени плод. Услови у којима ова молитва најбоље успева и у којима може да се окуси њен плод јесу тишина слатке пустиње – која тиме није лишена динамичког садржаја – и ослобођење од страсти.
– Старче, ја сам прочитао неке књиге и огледе који се дотичу овог делања преиспуњеног благодаћу: труда умног тиховања, односно, непрекидног призивања Исусовог имена. Желео бих да ми Ви, пошто сте истакли њену вредност, кажете нешто више о тој молитви из Вашег личног искуства ослоњеног на свете оце. Надам се да не питам из радозналости већ из ревносне наде да ћу и сам, колико је могуће, искусити то блажено стање. Молим Вас, немојте се оглушити о моју молбу.
 
из књиге Митрополита Јеротеја Влахоса:
 "Вече у пустињи Свете Горе"
]]>18007Fri, 14 Feb 2020 20:48:41 +0000Митрополит Месогејски и Лавреотијски Николај: Записи са Свете Горе - Благоуханије моштијуhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82-%D0%BC%D0%B5%D1%81%D0%BE%D0%B3%D0%B5%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%B8-%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%BE%D1%82%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%98-%D0%B7%D0%B0%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%B8-%D1%81%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B5-%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B5-%D0%B1%D0%BB%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D1%83%D1%85%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BC%D0%BE%D1%88%D1%82%D0%B8%D1%98%D1%83-r18006/

257533.p.jpg

Књига митрополита Месогејског и Лавреотијског Николаја (Хаџиниколауа) представља путописни дневник владичиног путовања на Атос 70-их година прошлог века, као и скорашње посете Светој Гори. Пред читаоцем је исечак из поменуте књиге, који колоритно дочарава вечну Свету Гору, где је све устремљено ка Небесима и вечном животу.
 
Уторак, 18. августа по Јулијанском календару, 1971. године. Трпеза са свежим деверикама код даниловаца. Наравно, деверике нису из рибњака. Упецао их је отац Стефан. Он се спушта до манастирског пристаништа и пење се назад с таквом лакоћом, као када ми просто прелазимо из једне собе у другу. Одмах иза поднева полазимо у мали скит Свете Ане. Наша прва станица је братство из келије Светог Томе. Овде се три оца подвизавају. Они су јувелири који израђују предмете од сребра и код сваког изазивају добронамерност. Мудри старац је човек старог кова: није много образован, али је веома разборит, нема пуно знања, али је дубоко просвећен. Угостили су нас, показали нам свој занат, али ми смо журили да стигнемо код оца Герасима Микрајананита, те се нисмо пуно задржали код њих и убрзо смо их напустили.
 
Мали скит Свете Ане је место изузетне лепоте, спокоја и благе климе. Улазимо у колибу старца Герасима. Он је благородан, великодушан, пријатан, благодатан, исти онакав какав је био када смо се први пут упознали у Уранопољу. Он говори служећи се старинским изразима, што на мене оставља непролазан утисак. Слушам га, и не могу да се наслушам. На сву срећу, он не штеди речи. Чудесна атмосфера. Буквално, као да се годинама познајемо.
 
У простој, маленој келији, чији су зидови у потпуности прекривени књигама, отац Герасим проводи све своје бесконачно радно време. Он је уроњавао у дубину времена, како би се тамо сусрео са светима. Уроњавао је у њихове животе, како би открио њихове тајне. Уроњавао је у благодат Божију, како би написао службе и литургијске песме тим свецима.
 
Пре него што смо отишли, помолили смо се у пећини Светих Дионисија и Митрофана, а затим смо се поклонили моштима Светог Нектарија (кључара, ако ме памћење добро служи) и Светог Георгија из Јањина. Мошти су тако пријатно мирисале, да сам чак и ја изразио чуђење и збуњеност због тога. Искрено не могу да разумем, како се то дешава!
 
После неколико година, са још једним другом сам посетио манастир Светог Григорија. Увече сам игумана Георгија упитао о благоуханију моштију. Он нам је простодушно принео малени делић моштију (претпостављам Светитеља Григорија Паламе), да бисмо могли да их целивамо. Пошто смо их целивали, он нас је питао да ли су мошти пријатно мирисале.
 
— Можда јесу, не пуно... Ја ни сам не знам, – одговорио сам му.
— Не, – казао је отац Георгије, – код њих нема благоуханија. Али ако бисмо сада одслужили молебан свецу, тада би се читава ова просторија испунила предивним мирисом. Хоћете ли да пробате?
— Не треба експериментисати са светињама... – одговорио је мој пријатељ.
«Треба!» — тврдоглаво рекох сам себи.
Али прилика је већ била изгубљена, жртвована скривеним благочестијем мог сапутника. Ипак, Бог је испунио моју жељу.
 
Благоуханије светих моштију је једна од најупечатљивијих потврда Божијег присуства и Његове благодати. То је заиста потресно животно искуство. Духовни мирис свеца је толико силан, толико испуњен животом, да он прониче у душу и преображава тело сваког ко дође у додир са тим чудом. Исходећи од мртвих, он пружа тврдо уверење да су вечни живот и светост стварни. Пуно пута сам се, за свог живота, клањао светим моштима и притом сам сваки пут примећивао нешто посебно: кад год смо почињали да певамо молебан или тропар свецу, црква се испуњавала благоуханијем. Или када би се неко с болном и искреном молитвом у срцу, с дубоким поштовањем приближио моштима, светац им је даривао благодат у виду благоуханија.
 
У 5 сати поподне, изашли смо из скита Мале Ане и запутили се у скит Свете Ане. Кроз неколико минута, прошли смо мимо колибе Васкресења Христовог, где се подвизавао отац Сава-духовник. Пред нама се открио невероватан поглед. Нисмо могли да се нагледамо. Никада нећу моћи да се навикнем на лепоту овог дела Атоса. Увек ми је јако тешко да престанем да уживам у овом видику. И не умем да опишем то што виде моје очи, и тешко ми је да изразим то што осећа моје срце. Овде се на диван начин преплиће лепота земаљска са лепотом небеском. Овде се: «невидљиво од постања света, умом на створењима јасно види» (Рим. 1, 20).
 
У Светој Ани смо се зауставили код братства картсонеја. То су тихи и смирени људи. Отац Пантелејмон, дословце као мало дете, певао нам је све што смо га замолили. Какав чудесан глас! Какво скромно братство!
 
Следеће вечери смо посетили колибу старца Антима. Отац Антим је касно могао да нас прими, јер је дуго исповедао. Питао је младог господина, који је чекао старца заједно са мном, да ли је ожењен.
— Да, — одговорио је, — и имам троје деце.
Такав одговор је скрушио и разочарао оца Антима. Он није очекивао тако нешто, желео је да чује нешто сасвим друго. Али у сваком случају, он је уверио младића да се он још увек може спасти. А мени је, нажалост, још увек доступна погодна могућност... Ја сам нежења. С великом љубављу, отац Антим ми је показао светлост града Сарти, који се налази на полуострву Ситонија.
— Тамо је пакао, — рекао је, — овде је рај.
Али мени је изгледало, као да ја заправо бирам пакао... Јако ме је привлачио свет. Тамо сам се осећао својим.
Из Свете Ане, кроз Нови скит, упутили смо се у манастир Светог Павла. То је велелепни манастир, у подножју Атоса. Искључива чистота. Све плосто блиста! Зидови ходника украшени су библијским причама и повестима светих отаца, а распоређени су тако да обогате ум свим посетиоцима. Одвели су нас у собу за ходочаснике. Пожелео нам је добродошлицу и донео окрепљење, необично висок монах, скоро два метра, стар око 55 година, помало неспретан и успорених покрета. Строг је и крајње шкрт на речима. Врло је пријатан, али без трага осмеха. Стално је нешто шапутао за себе. Пажљивије сам га погледао и схватио да понавља молитву: «Господе Исусе Христе, помилуј ме». Покушао сам да га погледам у очи, али испоставило се да није могуће ухватити његов поглед. Не само на његовом лицу, које не би смео ни да погледаш, већ у целом његовом држању био је видан њему својствен спокој. Само његово присуство било је прожето спокојем.
Неки непознати ходочасник га је питао:
— Оче, колико сте високи?
— Го-о-осподе, помилуј, — одговрио је отац Митрофан (тако су га звали).
Завладала је тишина. Затим, после неколико минута ходочасник је поставио друго питање:
— Колико година сте већ у овом манастиру?
— Сла-а-ава Теби, Боже, — гласио је његов одговор.
Опет тишина.
— Старче, колико се отаца подвизава у манастиру? — то је било треће питање.
— Пођите, показаћу вам ваше собе, — одговорио је отац Митрофан, устајући.
 
Када је наше преноћиште било спремно, изашли смо да се мало прошетамо по манастирском дворишту. Тамо смо срели дедицу, седог као снег, невероватно младоликог лица и са истом таквом душом. У рукама је држао грозд грожђа и стрпљиво са њега чупкао једно по једно зрно. Старац је почео да нам прича о Царству Небеском, о тајном благу «наших непроцењивих душа», о нашем спасењу, које је њему изгледало тешко. Његова борба за спасење је била очигледна. Он се смркао и замолио да се молимо за њега. Неко од нас му је предложио да се сликају заједно.
— Шта ће вам та фотографија? — успротивио се дедица.
— Просто за успомену, — није одустајао ходочасник.
 
— За успомену ти памти пакао и рај, — одговорио је монах. Тиме је коначно била разрушена свака нада да благодатни лик старца од 80 година, који је био леп попут младића, буде овековечен на фотографији.
Увече после вечере, позвао нас је отац Андреј. Провели смо с њим око 2 сата, седећи у полутами, при светлу петролејке. Његово грубо лице човека из Кефалоније, било је избраздано борама од непрестаних испосничких подвига и напора. Благородна спољашњост. Промукао глас. Отац Андреј је отворенео поразговарао са нама о савременим црквеним проблемима: о екуменизму, као фактору извртања истине Православља и наслеђа светих отаца и напослетку, о важности честог причешћивања Светим Христовим Тајнама. Свидела ми се његова племенитост и искреност.
 
Ипак, најнезаборавнији утисак на мене, у манастиру Светог Павла, је оставила ноћна служба. Не могу речима да изразим колико ме је надахнуо главни храм ове обитељи. Вероватно ме не би привукао неки хладан, мраморни иконостас урађен у Западном стилу. Али овде... Смирење, кроткост, тишина, спокојство свештеника који је служио службу, благочестиви и ревносни духовни пламен у монасима, умилно певање једног од стараца... Сама мисао да ће се ускоро и то завршити, постати део прошлости, будила је у мени неисказиву тугу. Никада у животу нисам имао прилике да будем близу таквог мира, спокоја и благочестија. Још увек памтим осећај апсолутног савршенства самог устројства службе: савршенство тајанственог осветљења, природне простоте и унутрашње моћи богослужења, и услед свега тога осећај умиљења, који ме је пратио након молитве. Овде постоје сви спољашњи услови, потребни да донесу мир нашим узнемиреним душама. То је ретки одраз небеског спокојства, у којем савшрено природно, чак и не мислећи о томе, живе душе оних, који су смирено и без сујете изабрали свој животни пут и потпуно предали себе вољи Божијој.
 
Наше последње преноћиште, у овој незаборавној посети Светој Гори 1971. године, био је манастир Григоријат. Блистајући од чистоће, строги манастир. Време је било чудесно. Изашли смо на балкон. Чаробни залазак сунца. Сви око нас се диве призору. А монаси седе у својим келијама. Шта они тамо раде? Какву лепоту пропуштају! Како то могу? Или, можда они нешто добијају заузврат?
Та питања су буквално испунила моју главу и натерала ме да се окренем од прекрасне природе ка дубоком духовном сагледавању, ка тражењу истине.
 
Следећег дана је дошло време да се растанем са Светом Гором. Отпловили смо из Дафни у 14 часова, 21. августа. После двочасовне пловидбе стигли смо у Уранопољ у 16 часова, 3. септембра. Свет у који смо стигли био је сасвим другачији. Овде је на снази други календар. Хронолошки смо скочили 13 дана унапред, а духовно смо били у давним временима, вековима уназад... Нико у овом свету не може да достигне византијско време. Мирјанима је понекад тешко да схвате, зашто се на Атосу држе тог чудног, неудобног система рачунања времена. Међутим, главни циљ тог календара је да се очува ноћна молитва. Посвуда је шаренило, бука, галама, туристи, роштиљи, световне песме, упадљива одећа. Поред нас пролазе породични парови, жене с малом децом, јуре бицикли и мотори. Овде нема Атоса. Овде је свет. Свет којем недостају небеса. И с небеса се враћамо на земљу, на пристаниште Уранопоља – Небесног Града! Прави правцати парадокс...
 
Извор: Православије.ру
]]>18006Fri, 14 Feb 2020 20:46:42 +0000Ђакон Андреј Курајев: Шта ће ми Црква када ми је Бог у души?https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D1%92%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%BD-%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B5%D1%98-%D0%BA%D1%83%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%B2-%D1%88%D1%82%D0%B0-%D1%9B%D0%B5-%D0%BC%D0%B8-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D0%BC%D0%B8-%D1%98%D0%B5-%D0%B1%D0%BE%D0%B3-%D1%83-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B8-r18005/

wsimeon_2.jpg

Свако од нас има познанике, или чак и родбину, који са чуђењем гледају на наша окупљања у храму. На њиховим лицима се оцртава дубоко неразумевање, некада и нервоза са љутњом. Некад се то преточи у речи сличне овим: “У реду, ударио си у веру, хајде, нека ти буде. Али, зашто још и у Цркву ићи и толико времена и снаге на то траћити? Ево, нпр. ја такође верујем у Бога. Али, ја верујем у својој души. Ја носим Бога у својој души и нису ми потребне никакве спољашње церемоније и ритуали. Сети се само шта рече недавно сатиричар Михаил Задорнов: да бих општио с Богом, мени нису потребни никакви посредници!” 
 
Да, наравно, такво стање представља највиши идеал духовног живота. То нам је желео још апостол Павле: ''... да се утврдите Духом Његовим у унутрашњем човеку, вером да се усели Христос у срца ваша'' (Ефес. 3, 16-17). Да је речи Бог је унутар мене рекао преподобни Серафим Саровски - те речи би имале тежину, зато што би оне представљале поштено сведочанство о плоду његовог подвига. Да пустињак каже да је он себе приучио непрестаној унутрашњој молитви, тако да се због тога удаљеност храма, који он посећује тек понекад, и не осећа толико - из таквих уста такве би речи такође биле оправдане. Али, када такве речи слушамо од малограђана. Тада имамо пуно право да се заинтересујемо: а, какви су вас конкретно ваши духовни подвизи довели до таквог успеха? Имате Бога у души? Појасните, молимо вас, какав је био ваш молитвени пут? Колико често изговарате Молитву Господњу? Шта - Оченаш и не знате баш напамет? У реду, онда нам барем испричајте на који конкретно начин ви проживљавате присуство Бога у вашој души? Какве плодове дарова Духа ви у себи осећате? 
Да вам припомогнемо: А плод је Духа љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, милосрђе, вера, кротост, уздржавање (Гал. 5,22-23). Имате ли ви та осећања? Не, не мислимо на особине вашег карактера, него на дарове. Дар - то је оно што раније нисмо имали, али је, приликом нашег духовног рођења, ушло у наш живот, обновило га. Није ваљда да се не сећате тог обновљења? Надамо се да у вашем душевном искуству можете разликовати: ово је присуство Бога, а ово је испољавање обичних, људских особина: осећање лепоте, хармоније, осећање савести, људски афинитет према некоме? Не можете? Да ли то значи да ви уопште нисте приметили тренутак када је Бог, Творац Васељене, ушао у ваш живот и у вашу душу? Зар се то може не приметити? 
Дакле, можда Он није ни улазио? Јер, вера није обична пасивна сагласност: “Но, добро, слажем се, тамо негде постоји оно Нешто”. Вера - то је стремљење ка томе да се истинитим покаже оно што је одлучила да заволи душа. Вера не уступа пасивно притиску ауторитета или аргумената; вера активно жуди. Вера - то је дејство. То је стремљење ка ономе што се већ предосећа, али још није постало очигледно. Стремљење ка ономе што је већ дотакло наш живот, бацило на њега свој одбљесак, али још није ушло у њега целовито. Вера - то је жељење новог искуства. Али, они који говоре: “Ја имам своју веру, она је у мојој души” - говоре то са тако покислим очима да је веома тешко поверовати да су икада осећали икакво стремљење ка Богу. 
Не можемо волети а да не испољавамо своју љубав, да не чинимо баш никакве покрете према вољеном човеку. Исто тако, не можемо веровати, а да никако не испољавамо своју веру у неким спољашњим дејствима. Ви који тврдите да имате “Бога у души” - шта сте ви то учинили да бисте очистили своју душу за тако предивну Посету? Како и којим именом сте Га позвали? Како Га чувате у себи? Шта се у вама променило од тог Сусрета? Да ли сте заволели Оног Којег сте срели? И, шта ви то радите ради те љубави? Ако ли вас, пак, оваква питања наводе да збуњено ћутите, па немојте бар сматрати да сте превазишли оне који макар нешто чине да би пребивали са Богом! Ви који вечно стојите на једном месту, не презирите оне који корачају, чак и ако се успут и спотичу. 
Али, и ми сами морамо знати због чега идемо у цркву. Да чујемо проповед? За то је данас довољно укључити радио. Да се помолимо? Молити се можемо свуда и у сваком тренутку. Да бисмо принели жртву? Данас има много скупљача прилога и на улицама. Да предамо цедуљицу са именима за молитвени помен ближњих? Њу можемо предати преко познаника. Да запалимо свећу? И њу можемо поставити пред кућном иконом. Зашто, онда, ми идемо у храм? Тек се десетим или стотим делићем религија састоји од онога што у њу уносе људи. 
Главно у религији је оно што у њу уноси Бог. Главно није оно што људи чине ради Бога, него оно што Бог чини ради људи. Главно у религији није оно што људи доносе у храм, него оно што из храма износе. Оно што ми можемо принети Богу, можемо то учинити на било ком месту. Све што постоји на свету и онако припада Њему. Али, има један такав делић бивствовања, у коме је Бог дозволио да царује не Он, него други. Тај други, то је моја душа. То је тај собичак у бесконачном здању Васељене, у који Градитељ свега не улази без питања. И, од нас зависи - на службу чему ћемо ми поставити своју слободу, коју нам је даровао Бог. Да ли ћемо служити Богу, или себи самима, и својим прохтевима и страстима. 
У религији не постоји само оно што ми дајемо. Важније је оно што добијамо. Важније од онога зашто ми тражимо Бога је - зашто Он тражи нас. Зашто ми најчешће долазимо у цркву и обраћамо се молбом Богу - добро је познато. Ми смо склони да у Богу видимо један подобар генератор хуманитарне помоћи: “Дај нам, Господе, много здравља, успеха и додатака на плату!” Али, зашто зове Његова Реч: Приђите Мени, сви који сте уморни и обремењени? Нема у том позиву понуде као: И, дајте Ми то и то... Тај позив говори о томе шта ће Бог учинити онима који се одазову: И ја ћу вас одморити... Наћи ћете покој душама вашим. Дакле, у храм ми идемо да бисмо у њему нешто добили. 
Храм – то су зидови подигнути око Тајанства причешћивања. А, Тајанство се састоји у томе да је људима пружена рука са Даровима. Због тога посећивање храма није тешка обавеза, него предивна привилегија. Нама је дато право да постанемо саучесници Тајне вечере. Нама је дата могућност да постанемо причасници Божанске природе. Бог је нас тражио. И нашао. А, ми, једноставно треба да пођемо и станемо на место где Бог ближе него игде прилази људима, на место где Он људима раздаје најневероватније Дарове. Ако Чашу са Причешћем Христос нама даје иза Царских двери храма - треба ли, заиста, да окрећемо нос од њих и тврдимо: “Бог је мени и онако у души”? Он, Вечни, жели да се са нама састане и сједини се са нама још у овом животу - да у будућем, вечном нашем животу, не бисмо остали непоправљиво усамљени. ...Није ваљда да је тако неподношљиво тешко раширити своје руке да би се у њих могли положити Дарови? 
 
Извор: Ризница литургијског богословља и живота
]]>18005Fri, 14 Feb 2020 20:43:59 +0000Ава Доротеј: О безметежном и благодарном подношењу искушењаhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B5%D1%98-%D0%BE-%D0%B1%D0%B5%D0%B7%D0%BC%D0%B5%D1%82%D0%B5%D0%B6%D0%BD%D0%BE%D0%BC-%D0%B8-%D0%B1%D0%BB%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D1%80%D0%BD%D0%BE%D0%BC-%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D1%88%D0%B5%D1%9A%D1%83-%D0%B8%D1%81%D0%BA%D1%83%D1%88%D0%B5%D1%9A%D0%B0-r18004/

image-99f93c0822edd400bed7770c5980107bd3fd625b0c75fb8ebddca82c337c0883-V.jpg

Добро је рекао ава Пимен да се особине монаха виде у искушењу[1]. Јер, монах који је истински приступио да служи Богу, према Мудрости [Сираховој], дужан је да припреми душу своју на искушење (уп.Муд.Ис.с.Сир.2,1), како се никад не би чудио или смућивао због оног што се дешава, верујући да ништа не бива без промисла Божијег. 
 
А где је промисао Божији, тамо је све добро и све бива на корист душе. Све што за нас чини, Бог дела ради наше добробити, љубећи нас и штедећи нас. И ми смо дужни, као што је рекао апостол, да у свему захваљујемо (уп.1.Сол.5,18) Његовој благости, и да никада да не падамо у растројство или малодушност због онога што нам се дешава. Оно што нам долази треба да примамо без смућења, са смиреноумљем и са надом у Бога, уверени, као што сам рекао, да Бог за нас све добро чини по благости Својој, љубећи нас. То и не би могло бити добро кад га Бог таквим не би помиловао [тј. устројио].
 
Онај ко има пријатеља и уверен је да га он воли, ма шта да претрпи од њега, чак и [нешто] болно, мислиће да је то учинио из љубави, и никад неће поверовати да је пријатељ хтео да га повреди. Колико пре треба да смо уверени да Бог, који нас је саздао и привео из небића у биће, ради нас се очовечио и за нас умро – све [у вези] са нама чини по благости Својој и љубећи нас. О пријатељу је [човек] дужан да мисли: „Он све чини из љубави и штедећи ме, али нема увек и довољно разума да устроји [оно што је корисно] у [односу] на мене. Због тога се може десити да ме, и не жалећи, повреди“. Али, за Бога то не можемо рећи. Јер, Он је извор мудрости и зна све што је на добробит нашу. Он устројава оно што се нас тиче, чак и до најситнијих [ствари]. [Други неко] може о пријатељу рећи: „Он ме воли и штеди и има [довољно] разума да устроји [оно што је корисно у односу] на мене, али нема и силу да ми помогне у ономе што сматра да је корисно за мене“. Међутим, ни то не можемо рећи о Богу. Јер, Њему је све могуће и ништа за Њега није немогуће.
 
Тако дакле, ми знамо да Бог и воли и штеди Своје саздање, да је извор мудрости, да зна како да устроји оно што се односи на нас, да му ништа није немогуће и да све служи Његовој вољи. Осим тога, треба да знамо да Он све чини ради добробити наше. Стога све треба да примамо са захвалношћу, као што смо раније рекли, као од доброчиног и благог Владике, макар се радило и о нечем болном. Јер, све бива по праведном суду. Као милостив, Бог не превиђа ни најмању нашу невољу.
 
Али, више пута бива да неко сумња, говорећи у себи: „Како може бити да је [човеку] на корист кад у напасти сагреши због невоље?“ Но, ми у напасти грешимо само стога што немамо трпљења, што не желимо да поднесемо малу жалост, или нешто што је против наше намере. Јер, Бог не попушта на нас ни једну ствар која је преко наших снага, као што и апостол каже: веран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете (1.Кор.10,13). Али, ми немамо трпљења и не желимо да се потрудимо на кратко, те не подносимо да [околности] прихватамо са смирењем. Због тога се сатиремо. Што се више старамо да побегнемо од искушења, све више се њима оптерећујемо. Ми негодујемо, [па ипак] не можемо да их се ослободимо.
 
Има људи који су принуђени да пливају. Уколико познају вештину пливања, они се препуштају таласу који наилази на њих, постављајући се паралелно са њим, све док не прође, а затим несметано настављају своје пливање. Уколико хоће да му се супротставе, он ће их одбацити и однети на велико растојање. И кад буду опет почели да пливају, долази други талас,који их, ако се опет противе, одбацује и гура још даље, те се тако само ломе без успеха. А ако се, као што рекох, препусте таласу и смире под њим, он ће проћи без штете по њих и они ће наставити да пливају колико хоће, вршећи своје дело. Тако је и са искушењима. Ко са трпљењем и смирењем подноси искушење, проћи ће без штете, а ко се огорчава, смућује се и свакога окривљује – имаће муку. Тиме он против себе само оснажује искушење, не налазећи корист и шкодећи себи.
 
Ко, пак, искушење трпи безметежно, имаће велику корист. Чак ако нам и страст досађује, не треба да се смућујемо. Јер, то што се неко смућује ометан од страсти, [знак] је незнања и гордости. До тога долази услед незнања сопственог стања и због избегавања труда, као што су рекли оци: „Ми не напредујемо стога што не познајемо своју меру, што немамо трпљења у делу које смо започели и што хоћемо да стекнемо врлине без бола“. Јер, због чега се чуди страстан [човек], када га ометају страсти? Због чега се смућује, кад их чини? Имаш страст и смућујеш се? Имаш њене залоге, а говориш: „Зашто ми смета?“ Боље претрпи, подвизавајући се и молећи Бога. Јер, немогуће је да страсти не стварају невољу ономе ко их извршава.“Њихове посуде [тј. заложене ствари] су у теби“, рекао је ава Сисоје. „Дај им њихове залоге и оне ће отићи“[2]. Посудама је назвао узроке. Пошто смо их, дакле, заволели и испуњавали,није могуће да не будемо заплењени страсним помислима које нас, и без наше жеље, принуђавају да испуњавамо страсти.Ми смо се, наиме, својевољно предали у њихове руке.
 
Слично говори пророк о Јефрему, који је савладао свог супарника, тј. своју савест и погазио суд (Ос.5,11). Он је затражио Египат и на силу био одведен у Асирију. Египтом оци називају вољу тела, која нас вуче ка телесном покоју и ум учи сладострашћу. А Асирцима зову страсне помисли које помућују и раздражују ум и испуњавају га нечистим идолима, присилно и без његове воље га довлачећи до греха на делу. Онај ко се, дакле, својевољно преда сладострашћу тела, принудно и против своје воље бива одведен у Асирију да ради за Навуходоносора. Пророк је то знао и са болом је рекао: не силазите у Египат (Јер.49,19). Шта чините, окајани? Смирите се мало, савијте леђа ваша, радите цару вавилонском и седите у земљи отаца ваших. И опет их побуђује говорећи: не бојте се од лица његовог, јер је са нама Бог да нас избави из руку његових (Јер.49,11). Затим предсказује и жалост која ће доћи на њих, уколико се не повинују Богу: ако пак, говори, уђете у Египат, доспећете у беспуће, у потчињеност и проклетство и ругло. А они су му одговорили: нећемо седети у овој земљи, јер ћемо отићи у Египат, и нећемо видети рат, и звук труба нећемо чути и нећемо бити гладни хлеба (Јер.49,1314). Сиђоше, дакле, у Египат и својевољно служаху фараону. Затим су насилно одведени у Асирију, где су принудно служили [Асирцима].
 
Обратите пажњу на оно о чему се говори. [Човек] је слободан пре него што учини нешто по страсти, чак и ако се на њега подигну помисли. Он је још у свом граду[3] имајући и Бога за помоћника. Ако се смири пред Богом и поднесе бреме жалости искушења са благодарношћу, и ако се лати макар и незнатног подвига, помоћ Божија ће га подићи. А ако побегне од труда и падне у сладострашће тела, биће насилно и принудно одведен у земљу Асираца да им против воље служи.
 
Тада им, дакле, говори пророк: молите се за живот Навуходоносора, јер је у његовом животу ваше спасење (Варух 1,11). „Навуходоносор“ значи да нико не треба да негодује због жалости усред искушења које се десило, нити да се одвраћа од њега, већ да га подноси са смирењем и као онај који је заслужио да страда. [Човек] треба да се сматра недостојним избављења од тешкоће. Шта више, треба да се сматра [достојним] да подноси продужено искушење, које траје и јача против њега. И било да увиђа своју кривицу, било да је тренутно не види, он треба да верује да код Бога ништа не бива без суда и правде. Тако је рекао онај брат који је жалио и плакао због тога што је Бог од њега узео искушење: „Господе, зар нисам достојан нити мало да се ожалостим?“ Писано је, опет, да је ученик великог старца једном имао борбу против блудних [помисли]. Видећи га како се напреже, старац му је рекао: „Желиш ли да умолим Бога да ти олакша борбу?“ Он је рекао: „[Истина] је да се напрежем, аво, али видим и плодове труда у себи. Радије умоли Бога да ми да трпљење“.
 
Ето какви су они који заиста хоће да се спасу. То значи са смирењем подносити бреме и молити се за живот Навуходоносора. Због тога и говори пророк: јер је у животу његовом ваше спасење. Речено братом: „Видим у себи плодове труда“, слично је са изреченим: у његовом животу је ваше спасење. То потврђује и старац који му је рекао: „Данас видех да си узнапредовао и да си ме превазишао“.
 
Онај ко се подвизава против греха на делу и почиње да се бори против страсних помисли разума, држи се смирења, скрушености и подвига, те се путем мука подвига мало по мало чисти и долази у своје природно [стање]. Као што смо већ рекли, [човек] се из незнања и гордости смућује када га оптерећује страст. Пре би требало да смирено спозна своју меру и да истраје молећи се, све док му Бог не укаже милост. Заправо, да се не искушава и да не види жалост од страсти, он се не би ни борио, нити си се икад очистио [од њих]. И Псалам говори: грешници ничу као трава и подижу се сви који чине безакоње да би били истребљени у векове векова (Пс.91,8). Грешници који ничу као трава су страсне помисли. Јер, трава је слаба и нема силе. Када, дакле, ничу страсне помисли у души, придижу се и појављују сви који чине безакоње, тј. страсти, и то да би биле истребљене у векове векова. Страсти се истребљују кад се појаве код оних они који се подвизавају.
 
Увидите поступност речи. Прво ничу страсне помисли, затим се подижу страсти, и најзад се оне истребљују. Све то [важи] за оне који се подвизавају. Ми, пак, који чинимо грех делом и увек испуњујемо страсти, не знамо кад ничу страсне помисли, нити када се подижу страсти, да бисмо се борили против њих. Ми смо још увек доле, у Египту, на кукавном прављењу опека за фараона. Ко ће нам дати да макар дођемо до осећања горког ропства свог, како бисмо се смирили и потрудили да будемо помиловани?
 
Синови Израиљеви су у Египту служили фараону правећи опеке. Они, пак, који праве опеке, увек су нагнути доле и гледају у земљу. И душа коју савлада ђаво и која чини грех делом,гази своју разборитост и не мисли ништа духовно. Она увек мисли и чини [само] оно земаљско. Они су од опека које су правили сазидали три чврста града: Пит, Рамеси и Он или Илиополис. То су: сластољубље, среброљубље и славољубље, од којих произилазе сви греси.
 
Бог је послао Мојсија да их изведе из Египта и фараоновог ропства, а фараон их обремењује још тежим радом и говори им: беспослени сте, беспосличите, и зато говорите: да идемо да послужимо Господу Богу нашему (Исх.5,17). Слично поступа и ђаво: кад види да се Бог склонио да помилује душу и да је речју Својом или преко неког од слугу Својих олакша од страсти, он [душу] још више оптерећује страстима и још снажније је напада. Знајући то, оци укрепљују човека својим поукама и не дају му да се уплаши. Један говори: „Пао си, устани! И ако си опет пао, опет устани“[4], и остало. Други говори: „Снага оних који желе да стекну врлине састоји се у томе да после пада избегну малодушност, и да се опет постарају [о себи]“. И сваки од њих једноставно, на различите [начине], један овако, други онако, пружа руку онима који се подвизавају и који су ожалошћени од непријатеља. Они то примише од божанственог Писма, које говори: ко падне, не устаје ли? Ко зађе, не враћа ли се? (Јер.8, 4); вратите се мени, чеда, и исцелићу скрушеност вашу, говори Господ (Јер.3,22), и слично томе.

А кад је рука Божија отежала над њим и над његовим слугама и кад је усхтео да пошаље синове Израиљеве, фараон говори Мојсију: идите послужите Господу Богу вашему, само овце и волове ваше оставите (Исх. 10,24). Они означавају помисли разума којима је фараон хтео да овлада, надајући се да њима поново привуче синове Израиљеве. А Мојсије му каже: не, него и ти треба да нам даш жртве свепаљенице које ћемо принети Господу Богу нашему, и стока наша нека иде са нама и да ни копито не остане (Исх. 10,2526). Пошто је Мојсије извео синове Израиљеве из Египта и провео их кроз Црвено море, Бог их, на путу до 70 палмових дрвета и 12 извора воде, најпре приводи у Меру. Ту се народ ожалостио немајући шта да пије, будући да је тамошња вода била горка. И преко Мере их је довео до места 70 палми и 12 извора воде.
 
Тако је и са душом. Преставши да чини грехе делом и прешавши мислено море, она прво треба да се труди и подвизава у многим невољама, како би ушла у покој свој. Кроз многе невоље [нам] ваља ући у Царство Божије (Дап. 14,22). Невоље покрећу милост Божију према души, као што ветрови наносе кишу. Киша која дуго пада, квари нежну биљку и погубљује њен плод, а ветрови је постепено суше и оснажују. Тако бива и са душом. Удобност, безбрижност и покој је раслабљују и расејавају, а искушења је утврђују и сједињују са Богом, као што говори пророк: Господе, у невољи Те се сетисмо (Ис.26,16). Тако, као што рекосмо, не треба да се смућујемо нити да смо утучени у искушењима, већ да истрајемо и благодаримо и да се увек молимо Богу са смирењем да нам у немоћи укаже милост и да нас покрије од свих искушења ради славе Своје. Амин.
 
Извор: Ризница литургијског богословља и живота
]]>18004Fri, 14 Feb 2020 20:41:30 +0000Презвитер Арсеније Арсенијевић: Логика другачија од логике овога светаhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B7%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%80-%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B0%D1%80%D1%81%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%B0%D1%87%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BE%D0%B4-%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D0%BA%D0%B5-%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%B3%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0-r18001/

maxresdefault.jpg
 
Уочи празника Сретења Господњег наш гост био је јереј Арсеније Арсенијевић, старешина храма Светог Вазнесења Господњег у центру Београда и парох и главни и одговорни уредник нашег радија.
 
Звучни запис емисије
 
 "Уколико смо ми себе и своје срце очистили, можемо видети лик Божији у другоме човеку", рекао је наш гост говорећи о Сретењу - сретању или сусрету са Господом односно са нашим ближњим - "кога треба да осећамо као свог вечног брата". Да би до сусрета дошло, мора човек да буде и стрпљив, попут св. Симеона Богопримца који је ишчекивао Господа. 
 
"Моменат смрти за такве људе је тренутак ослобођења од овога света" каже о. Арсеније. Иако човек са годинама сасвим природно стари, опада његова снага, али телесно назадовање не подразумева и духовно пропадање. Чућемо шта су помисли срца, како се у данашње време пројављује себељубље, зашто људи желе да одложе тренутак одласка из овог света?
 
 
Извор: Радио Слово љубве
]]>18001Fri, 14 Feb 2020 20:05:35 +0000Архимандрит Данило (Љуботина) за Радио "Светигору": Литије у Црној Гори су питање очувања хришћанске вјере у дехристијанизованој Европи!https://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B8%D1%82-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BB%D0%BE-%D1%99%D1%83%D0%B1%D0%BE%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%B7%D0%B0-%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BE-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%B3%D0%BE%D1%80%D1%83-%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D1%83-%D1%86%D1%80%D0%BD%D0%BE%D1%98-%D0%B3%D0%BE%D1%80%D0%B8-%D1%81%D1%83-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BE%D1%87%D1%83%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B0-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%88%D1%9B%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%B2%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5-%D1%83-%D0%B4%D0%B5%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D1%98-%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%B8-r17997/

DSC_8905.JPG
 
Архимандрит Данило Љуботина из Митрополије загребачко-љубљанске некадашњи посланик Српске православне цркве Европској унији у Бриселу био је гост Радија „Светигора“. Он је говорио о својим утисцима које носи са литија за одбрану Светиња које је предводио у Никшићу и Подгорици. Он каже да су литије у Црној Гори питање очувања хришћанске вјере у дехристијанизованој Европи.
 
Звучни запис разговора
 
Отац Данило који је студирао у Паризу, живио у европским градовима, каже да је плакао када је горио Нотр дам али да се не сјећа да су у истом том Паризу, у цивилизованој  Европи, плакали када су горјеле наше светиње, на примјер Богородица љевишка која је грађена исто кад и Нотр дам, када је та иста Европа бомбардовала нашу земљу. Он додаје да од Косовске битке Европа за нама није плакала, она је нас искључила као да нисмо народ који је дао велики допринос хришћанској Европи.
 
 
Извор: Радио Светигора
]]>17997Fri, 14 Feb 2020 18:22:14 +0000МИТРОПОЛИТ ПОРФИРИЈЕ: Највећи наш непријатељ јесу наш егоизам, мржња и самољубљеhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82-%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%84%D0%B8%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%B2%D0%B5%D1%9B%D0%B8-%D0%BD%D0%B0%D1%88-%D0%BD%D0%B5%D0%BF%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%82%D0%B5%D1%99-%D1%98%D0%B5%D1%81%D1%83-%D0%BD%D0%B0%D1%88-%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC-%D0%BC%D1%80%D0%B6%D1%9A%D0%B0-%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%BC%D0%BE%D1%99%D1%83%D0%B1%D1%99%D0%B5-r17982/

Ко може мирно да спава? Ко може за себе да каже да нема слабости и греха? А највећи грех је одсуство радости. Одсуство радости показује да имамо немир, да смо са неким у завади, да са неким нисмо у добрим односима. Да смо оптерећени мислима о њему . Да неког не волимо, па и кад није пред нашим очима да се њиме бавимо , и на јави и у сну. И зато није чудо што најнепосреднији наши ближњи, ближњи који су чланови наших породица међусобно не могу да комуницирају. Многи су већ рекли да је угрожена породица. Угрожена је заиста, браћо и сестре, зато што смо ми угрозили себе, свако од нас појединачно. Зато што нема Христа у срцу, нема Његову истину и заповест о Љубави у своме уму и пред својим очима. Како онда да не буде сукоба међу народима, међу државама? О, каква је, и авај каква је то трагедија браћо и сестре! Иста крв тече у свима нама, исти Бог нас је створио и позвао да будемо заједница – да сви једно буду – То нису случајне речи , изговорио их је нико други него наш Спаситељ Господ Исус Христос.


Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим – да ли ће нам бити опроштено ако не праштамо другима? Нека свако одговори за себе , нека свако у дубини свога бића нађе одговор на то кључно и најважније питање. Ако нам Господ не опрости нема нам спасења и Царства небеског, али нема ни мира и радости овде. А да ли ће нам опростити ако ми другима не опростимо? – Нека свако одговори себи .
Зато браћо и сестре, данас, да знамо да смо сви одговорни једни за друге и да је свако сам себи највећи непријатељ. Јер живот видимо као нешто што почиње овде и сада, али продужује се у вечности. Да ли ћемо ми у тој вечности бити удостојени да сретнемо Христа ако смо једни против других? Сви смо одговорни једни за друге и нико нема изговора за зло, за мржњу, за нетрпељивост. Нико нема оправдања за то, ма колико спољашње околности понекад указивале да можда можемо бити у праву . Јер, линија која дели добро од зла није нити између народа, нити између држава, нити између партија, нити између било чега споља. Линија која дели добро од зла пролази кроз срце сваког од нас – ту се бије битка . И зато свако од нас има одговорност за добро и мир у свету – свако од нас понаособ и сви ми заједно .


Највећи наш непријатељ јесу наше страсти, егоизам, мржња, самољубље, нетрпељивост према другима и зато треба да победимо себе.

 
Цитат

 Исти Бог нас је створио и позвао да будемо заједница – да СВИ једно буду – То нису случајне речи , изговорио их је нико други него наш Спаситељ Господ Исус Христос

vladika_porfirije_ajb_main_0.jpg

МИТРОПОЛИТ ПОРФИРИЈЕ: Највећи наш непријатељ јесу наш егоизам, мржња и самољубље

VIDOVDAN.ORG
Ко може мирно да спава? Ко може за себе да каже да нема слабости и греха? А највећи грех је одсуство радости. Одсуство радости показује да имамо немир, да

 

]]>17982Fri, 14 Feb 2020 09:30:54 +0000Jеромонах Петар (Драгојловић): Митар и фарисеј у нама самимаhttps://pouke.org/index/1346440445/d0bfd0bed183d187d0bdd0b8/j%D0%B5%D1%80%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%85-%D0%BF%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%80-%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%BE%D1%98%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BC%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%80-%D0%B8-%D1%84%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%81%D0%B5%D1%98-%D1%83-%D0%BD%D0%B0%D0%BC%D0%B0-%D1%81%D0%B0%D0%BC%D0%B8%D0%BC%D0%B0-r17979/

mitara-i-fariseja-2-440x260.jpg
 
У парохијском дому храма Светог Вазнесења Господњег у центру Београда, 11. фебруара 2020. године, јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Кусадку код Младеновца (Епархија шумадијска), одржао је изузетну духовну беседу на тему "Митар и фарисеј у нама самима". После молитве коју је произнео старешина Вазнесењског храма о. Арсеније Арсенијевић, драгог госта поздравио је ђакон мр Бошко Савић, професор Богословије Светога Саве у Београду.
 
Звучни запис предавања
 
 
Извор: Радио Слово љубве
]]>17979Thu, 13 Feb 2020 22:52:06 +0000