Живе речи утехе: Живе речи утехе

Јелена Петровић и Драгица Тадић Папаниколау: Литије ће пробудити свет!

Tue, 25 Feb 2020 19:05:24 +0000

Демократија је друштвено уређење у ком власт потиче од народа, народ је извршава, и служи његовим интересима. Била би то једна општија, уџбеничка, дефиниција демократије, инспирисана речима које је 1863. године изговорио Абрахам Линколн у Гетисбургу: „government of the people, by the people, for the people“. Међутим, у стварности се много тога подводи под овај појам, управо зато што се демократија остварује на најразноврсније начине, те тако његов садржај заправо зависи од интерпретације демократског идеала у конкретном друштву.

Али ма како да је у практичној примени извитоперен, чини се да појам демократије никако не губи позитивну конотацију. Као што Черчил рече: „Нико се не претвара да је демократија савршена (…) Заиста, демократија је најгори облик уређења државе ако изузмемо све остале.“ Пуна је недостатака, али је најбоља опција коју имамо. Стога већина модерних друштава и инситутуција тежи да се окити епитетом „демократски“ и тиме себи обезбеди неоспориви кредибилитет.

„Да бисмо неки режим сматрали демократским, у њему морају бити заштићена права индивидуа и мањина – другим речима, мора бити гарантована слобода његових грађана.“ Нажалост, демократија, чију окосницу представља поштовање људских права и слобода, ретко кад је апсолутно остваривана. Чак ни у древној Атини која је изнедрила, демократија се није тицала свих људи, него само ограниченог слоја друштва. О свему су одлучивали носиоци грађанских права – слободни пунолетни мушкарци Атињани, од оца и мајке Атињана, док хиљаде жена, деце, досељеника и робова нису учествовали у политичком животу града. У директној, античкој демократији, за разлику од модерне посредничке, није било ни политичких партија за које би људи гласали на изборима, већ би се грађани сами окупљали, гласали о некој измени и потом враћали свакодневним обавезама.

Чини се да је једини изузетак представљало античко позориште, институција која је у почетку имала религијски, али је временом стекла и снажан друштвени карактер. Наиме, Аристотел је писао да нам се у позоришту ствари предочавају делањем, а не приповедањем. Сартровским језиком речено оно што позориште може, а остале уметничке форме не могу, или бар не у тој мери, јесте да ангажује.

О Дионисијевим светковинама у Атини, представе су могли да прате сви. Истини за вољу, робови су долазили у пратњи господара, жене нису ишле са мужевима него су седеле у последњим редовима, али ипак ником није био ограничен приступ овој психагогији. А античко позориште је то заиста и било, вођење, неговање и оплемењивање људских душа (од гр. ψυχή-душа и αγωγία-вођење), а не пука разонода, како се данас та реч употребљава. Кроз позориште су гледаоци увођени у неку „другачију стварност“, различиту од свакодневног живота, која их је трајно преображавала. Трагедију су сматрали поводом за дубока преиситивања и доживљаје, а Аристотел таква осећања које трагедија избацује из дубина наших подсвести назива катарзом. Једини дакле простор и време где се демократија заиста остваривала у пракси било је позориште, у ком су сви, без разлике, макар на кратко били слободни и имали једнак приступ уздизању ума и душе. Тај степен истинске демократије се ретко остваривао у људском друштву. Усудићемо се да кажемо да се у најпотпунијем облику поновио само у хришћанском богослужењу, или чак да је било његова праслика.

У цркви, на богослужењу, сав сабрани народ, без обзира на узраст, пол, друштвени положај, имовинско стање, расну или националну припадност, и на било коју разлику која може постојати међу људима, једним срцем узводи своје душе ка Богу. У богoслужењу par excellence – Светој евхаристији, сједињује се у једно Тело Његово и у целости улази у „другачију стварност“, истиниту и аутентичну. Свака разлика престаје да буде узрок поделе и преображава се у лепоту богатства творевине. Свако има исто право на молитву, док га љубав ограничава у угрожавању другога и његовог права.

Свакако да се овај идеални поредак међу људима не може остварити у оквирима историје. Он постоји као блесак, као што је истинска демократија у Атини постојала само у позоришту. Јавља се у оним тренуцима када есхатон изађе у сусрет историји, да би нам показао шта нас очекује и за шта треба да се припремамо. А ту припрему вршимо сада и овде, покушавајући да остваримо есхатолошку задатост у највећој могућој мери, како у Цркви као историјској институцији у коју су хришћани организовани, тако и шире у друштву.

Демократија је, као уређење које се заснива на поштовању права и слобода сваког грађанина у мери у којој њихово остваривање не угрожава права и слободе другога, заиста позитивни идеал коме треба да тежи свако друштво. Није достојно човека и његове величине ниједно друштво које гази или занемарује његову слободу. А хришћани су, као они који живе ту слободу у црквеном богослужењу, тога можда најсвеснији. „Логика евхаристијске теологије захтева постојање демократске државе“, јер су хришћани, сједињени у различитости, позвани да преобразе свет, а тој мисији је најкомплементарније друштво засновано на демократским вредностима и принципима.

У последње време смо сведоци призора који се ретко среће. Грађани Црне Горе се неуморно, већ више од два месеца, окупљају у литије, тражећи од државе да поштује демократска начела и да уважава вољу народа. Окупљају се под ведрим небом где им улица даје услове привременог укидања свих хијерархијских разлика и баријера међу људима. Слободан фамилијарно-улични контакт међу људима не зна ни за какву дистанцу међу њима. Међутим, нису окупљени као случајна, аморфна маса, него као литија, која освешћује њихов ход. Литија, која потиче из старогрчких богослужбених процесија, добила је свој хришћански смисао када су крајем 4. века мошти светитеља у саборном ходу пренете из Свете Софије Цариградске у 13 километара удаљену цркву апостола Томе. Друштвени карактер јој је дао Свети Јован Златоусти позивајући верни народ да се окупља на јавним местима да би певајући псалме надгласали аријанце.

Ни данашње „лице са улице“ није појединац у реци случајно сабраних људи. Оно је свесна личност која се у богослужбеном ходу креће ка бољем друштву, док је улица, налик на простор грчког театра, организована као простор заједништва. Сједињени у чину трагедије, антички гледаоци, као и глумци, губе свакодневну свест о себи и увиђајући грехе ликова на начин на који никада нису у стању да сагледају своје, долазе до прочишћења. Литијска шетња као катарзични корак напред и још дубље, у себе, отвара управо такав покрет, покрет ослобађања од конвеционалних норми. Актуелност литијских шетњи стога није локалног карактера. Иако су чврсто укорењене у наш животни простор, оне су ван нашег времена. Те литије су по свом духу дубоко универзалне, способне да комуницирају и са онима изван пригодног круга у коме су настале. Нису те литије покушај клерикализације друштва и његовог повратка у „мрачни Средњи век“. Оне су хор из античке драме који изражава вољу народа. Полазе из јединог простора истинске слободе – из црквеног богослужења, и крећу се ка друштву у настојању да га оплемене. Оне се не могу окарактерисати као израз великосрпске националистичке пропаганде само зато што тај простор слободе институционално припада Српској православној цркви. Не могу служити ни утврђењу црногорске нације, јер њихов извор није у прошлости, него у будућности. Њени учесници – народ Црне Горе, се хамлетовски налази између два света. Један је овоземаљски свет у коме је све неизвесно, неодређено и несигурно, у коме убице имају осмех на лицу. Други је свет из кога долази Дух, у који је Хамлету било дато да баци један поглед, и у коме је све извесно, сигурно, одређено и дефинисано. Баш зато што су богослужбени покрет, укорењен „у свету Духа“, у есхатону, литије не губе на својој снази. Уколико своје тежиште преместе у било шта историјско, престаће као што све у историји пролази, не постигавши никакав преображај и не оставивши суштинског трага.

У својој књизи Узбудљиво позориште Владимир Јевтовић пише да небо изнад Епидауруса током представе постаје саставни део архитектуре самог театра. Небо као снажно огледало појачава значења и утиске током представе. Над свим краљевима и боговима из трагедија је небо као врхунски владар коме су сви подређени. Понеки поветарац доживљава се као одговор неба на збивања на тлу. Тај ветар у Епидаурусу, сличан звуку жице из Чеховљевог Вишњика, делује као „знак ниоткуда“ који нагло шири простор у коме се радња представе догађа и даје друге димензије радњи и ликовима. Тај ефекат такође помаже „просветљавању“, схватању смисла.

Грчко позориште је рачунало са природом, са народом. Оно је на врло успешан начин одговарало на потребу људи да реше битна егзистенцијална питања, да се искупе сви на једном месту и да, под једнаким условима за све, поделе искуство које је деловало катарзично и уједначавајуће. Свест о свом Полису, о домаћем огњишту, о владајућим етичким вредностима, чинила је суштину колективног бића. Можда је ово у Црној Гори само генерална проба пред судбоносни корак који ће нас одвести даље у иницирању промена, у простор слободе која je блесaк вечности у пролазном свету.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Преподобни и богоносни отац наш Симеон Мироточиви

Tue, 25 Feb 2020 17:51:28 +0000

Божанственом благодашћу просветливши се,

и по смрти показујеш светлост живљења свога

и истачеш миро благоухања

онима што притичу ка гробници моштију твојих,

и народ свој упутио и к светлости Богопознања,

Симеоне оче наш, Христа Бога моли

да нам дарује велику милост.

У празничном прилогу прочитајте:

Житије преподобног Симеона Мироточивог и о лози преподобног

Беседа Патријарха српског Иринеја на празник преподоног Симеона Мироточивог, 2016. лета Господњег

Беседа Митрополита црногорско-приморског Амфилохија на празник преподобног Симеона мироточивог, 2017. лета Господњег

Беседа блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима на празник преподобног Симеона Мироточивог, 2016.лета Господњег у ветерничком храму

Беседа протојереја-ставрофора др Радомира Поповића изговорена 26. фебруара 2014. године на Светосимеоновској академији на Коларцу

Велики владалац српског народа, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси.

Када је утврдио државу, и веру православну у држави, тада, по примеру свога сина Саве, прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. Жена његова Ана такође прими монашки чин, добије име Анастасија и повуче се у женски манастир. После две године иночества у Студеници Симеон оде у Свету Гору. Ту се настани најпре у манастиру Ватопеду, заједно са Савом. Отац и син проводили су дане и ноћи у молитви. Ту су саградили шест параклиса: Спаситељу, Бесребреницима, светом Георгију, светом Теодору, Претечи и светом Николају. Купе рушевине Хиландара и саграде диван манастир, у коме Симеон поживи само осам месеци па сконча. Кад је био на издисају, Сава га, по његовој жељи, положи на просту рогозину. Са очима управљеним у икону Богоматере и Спаситеља блажени старац изусти ове речи: "Всјакоје диханије да хвалит Господа!" И пресели се ка Господу 13. фебруара 1200.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Отац Гојко Перовић у емисији "Људи смо" на Радио-телевизији Војводине: Молитва је срж црквено-народних протеста у Црној Гори!

Tue, 25 Feb 2020 13:18:00 +0000

Гост аутора и водитеља емисије "Људи смо" г. Милоша В. Рајковића, на Радио-телевизији Војводине био је протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије светог Петра Цетињског.

Видео запис емисије

У првом делу емисије отац Гојко је говорио о Богословији светог Петра Цетињског на чијем се челу налази. "Ово је, у сваком смислу, несвакидашња школа. У јеку нововјековног европског дистанцирања од Цркве и религије, у периоду кад су наука и просвећеност дефинисани као нешто супротстављено вјери, у другој половини 19. вијека, књаз Никола оснива прву средњу школу у својој држави – баш као богословију! Касније је та школа постојала и као богословско-учитељска школа, а из њеног дјеловања и кадровског потенцијала изродила се и Цетињска гимназија. Можемо слободно рећи да је ова школа настала из потребе и настојања Двора Петровића да Црна Гора има сопствено високо школство, па многи Цетињску богословију сматрају претечом савременог Универзитета у Подгорици", истакао је ректор Цетињске богословије.

У даљем току емисије парох цетињски се осврнуо на недавно одражно предавање у Матици српској у Новом Саду, на вече које ће златним словима бити записано у историји ове знамените установе.

У наведеној емисији речи је било и о пастирском раду оца Гојка, као и о болним питањима великих искушења са којима је суочена Црква Божија у Црној Гори.

Вашој пажњи топло препоручујемо ову емисију.

Протонамесник Ђорђе Стојисављевић: Молитва – разговор са Богом

Mon, 24 Feb 2020 21:15:28 +0000

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, протонамесник Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник, одржао је предавање 23. фебруара 2020. године, у дворани Фудбалског клуба на Ченеју. Отац Ђорђе је говорио на тему „Молитва – разговор са Богомˮ.

Звучни запис предавања

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Ђакон Бошко Савић: Својим животом треба да сведочимо Христа!

Mon, 24 Feb 2020 21:14:39 +0000

Ђакон Бошко Савић, професор Богословије Светога Саве у Београду и ђакон храма Светог Вазнесења Господњег у центру Београда, говорио је данас на тему великих зимских или фебруарских задушница и месопусној недељи.

Звучни запис емисије

Чули смо тумачење прочитане посланице Коринћанима св. Апостола Павла и питали како у данашње време созерцавамо његове речи. Чућемо зашто је Страшни суд "страшан" и зашто Христос први пут није дошао као судија, него потпуно другачији? "Господ је дошао да страда за свакога од нас, а не за неког одређеног појединца", подсећа ђакон Бошко, који је говорио о милосрђу и неопходном миру који свако од нас на првом месту треба да стекне.

Извор: Радио Слово љубве

Ђакон Бранко Бандобрански: Припремне недеље за Часни пост

Mon, 24 Feb 2020 21:13:42 +0000

Ђакон Бранко Бандобрански одржао је предавање у недељу, 23. фебруара 2020. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду, на тему „Припремне недеље за Часни пост”.

Звучни запис предавања

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Митрополит Амфилохије гост емисије "У средишту пажње": Црквено и државно

Mon, 24 Feb 2020 20:47:27 +0000

Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије био је гост емисије "У средишту пажње" на Радио-Београду1.

Звучни запис емисије

„До сад није било владара да каже да оно што је црквено постаје државно, нити је данас у Европи ико написао закон сличан овом". Тако свакога дана, већ два месеца упозорава Митрополија црногорско-приморска на спорни Закон о слободи вероисповести. Дијалог са Владом Црне Горе је кренуо, али и застао. Чека се састанак на експертском нивоу. У међувремену, мирне и достојанствене литије широм Црне Горе иду својим током... Разговор водила Наташа Аћимовић.

Извор: РТС

Интервју протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића за "Новости": Црна Гора више никад неће бити иста!

Mon, 24 Feb 2020 09:17:58 +0000

Протопрезвитер-ставрофор, ректор Цетињске богословије, поручује да људи бране и претке и сами себе и своје потомке.

Матица српска, пантеон српског памћења и кошница наше културе, памти све у име свих нас још од 1826, када су је Срби основали у Пешти, а убрзо преселили у Нови Сад, али не сећа се да је у њеном новосадском здању иједан говорник окупио толико мноштво људи као у четвртак вече отац Гојко Перовић, протојереј-ставрофор, ректор Цетињске богословије и један од предводника протестних литија у Црној Гори. Литије су и биле тема овог сусрета. Српска Атина и Српска Спарта у Матици српској поново су дисале као целина.

- У недељу ћу предводити литију у Сремској Каменици и ако ме моји у Црној Гори буду питали зашто баш тамо, подсетићу их да сви они када их срце заболи иду у Каменицу. А ово што се догађа у Црној Гори, ту се баш о срцу и ради - поручио је Перовић у интервјуу "Новостима".

* Постоји ли једна реч у коју би стало ово што се догађа у Црној Гори?

- Саборност је та реч. Нема цркве без народа. Могли смо раније да им шаљемо специјалне позивнице, могли смо и паре да им нудимо, али оволико људи не бисмо никада окупили. Народ у Црној Гори осећа саборност. У литијама у Херцег Новом, где сам одрастао, срећем ових дана људе које знам од малих ногу. Сви они, без обзира на различите професије, стоје у храмовима и певају духовне песме. Тако складан скуп за две деценије, колико сам свештеник у Црној Гори, нисам могао ни да замислим. И не само у Херцег Новом, него у скоро сваком црногорском граду. Ја вам тврдим да ово није више она Црна Гора од пре два месеца. Неће више никада бити иста. Ово је духовна револуција у људима који спознају да су слободни и довољно храбри да је бране стрпљиво, истрајно и аргументовано.

* Чини се да литије делују лековито не само против спорног закона, него и неких "бољки" из политичке прошлости. Комунизма, на пример?

- Да. Људи су изашли поводом закона, а јуче сам од једног пријатеља чуо да су људи изашли да проговоре и о неким неправдама још од 1948. године. Чини ми се да то није претерано.

* Рекли сте током једног обраћања учесницима литије да се не памти оваква зима без снега, те да се Васкрс ушуњао у Црну Гору у време Божића... Хоће ли протести спојити Божић и Васкрс?

- Ово је први час демократије на Балкану, раван античким полисима када су људи шетали улицама и расправљали о филозофско--политичким питањима. Е, сада имате то у Црној Гори. Људи бране и претке и сами себе и своје потомке. Свесни су да су постали део великог историјског догађаја и да имају равноправно учешће у том догађају, да нису маргинализовани. Тема јесте политичка, везана је за закон, али је начин протеста духован, као на светој литургији. Сви певају, читају молитве. Последице оваквог протеста су далекосежније и од самог закона. Имамо људе који се више не боје шта ће рећи председник месне заједнице или директор на послу. Ослободили су се.

* Шта би, после иронисања о "шетњама добрим за здравље" и замрачења медија, могао да буде следећи потез актуелне црногорске власти?

- Њихов корак могао би да буде да се уразуме у правцу постизања неког решења. Не само због људи који протестују, него и зато што добијамо и неке упуте из међународне заједнице. Комесар ЕУ је, пре петнаестак дана у Црној Гори, на веома јасан начин скренуо пажњу да са овим Законом о слободи вероисповести није све у реду, да би требало да се прича и да су очи Европе упрте у Црну Гору. И из Савета Европе имамо констатацију да им није баш најјасније шта је власт хтела овим законом. Дакле, имамо ту интонацију Европе и све више грађана Црне Горе који су на улицама и који мирно и достојанствено протестују.

* Стрепите ли да би власт могла да изазове намеран инцидент како би све кренуло другим, нежељеним правцем?

- Свако здраворазуман мисли и о томе. Постоји та могућност када видите једносмерност представника власти који дозвољавају све само не да се прича о промени закона, што јесте захтев трећине бирачког тела у Црној Гори. Таква власт, без слуха за приговор и осећаја да прими критику, спремна је на све.Истовремено, гледајући пулс људи који учествују, ја се све мање тога плашим. Можда може неко да покуша, али дух који влада на протестима је такав да је инцидент непримењив. Не могу да пророкујем шта ће тачно бити, али дух протеста је такав да се јасно види ко није у духу литије.

* Провејавају запажања да се у Црној Гори, у време литија, почео чешће употребљавати термин "Православна црква", него "Српска православна црква". Има ли места за такву бојазан?

- Нема места тој теми. Српска православна црква је званично име наше цркве и оно се не скрива ни у саопштењима Епископског савета СПЦ. На литијама се носе обележја СПЦ, а наша мисионарска потреба је да нашом терминологијом идемо мало даље од административног имена наше цркве, јер су учесници наших литија подједнако православни верници и Срби и они који се не осећају Србима. Наша потреба јесте да нагласимо да то јесте СПЦ, али да она, као таква, јесте црква свих православних верника у Црној Гори. Желимо да нагласимо да је право име СПЦ, као и руске, грчке, бугарске, у ствари православна црква, црква која окупља све и не дели никога по нацији. Али, име, статус и устројство СПЦ нити ко доводи у питање, нити коме пада на памет да то ради. Наша мисионарска потреба је да у изразу, беседи и комуникацији са присутнима нагласимо васељенски, универзални значај наше СПЦ.

* Не прија вам што вас таблоидни медији у безмало рок маниру проглашавају "звездом литија"?

- Кад се подигне талас, на врху избије пена, бела као грива. А шта с њом бива? Када се талас повуче, пена прва нестаје. Никаква кап воде не треба да помисли да је она неки фактор у овом таласу. То би било ружно и помислити и говорити. Овај народ у Црној Гори демонстрирао је прву истину наше вере, а то је да је она ствар саборности, једна моба, заједнички "посао" у којем се добро зна и ко га води и кад почиње.

* Јесте ли чули песму реп групе "Београдски синдикат" посвећену литијама?

- Јесам, предивна песма! Погодила је у центар, у дух и суштину ових протеста.

Извор: Новости

Свети Великомученик Георгије (Ђорђе) Кратовац

Sun, 23 Feb 2020 23:24:25 +0000

Ђорђе родио се у српском граду Кратову, на десет сати хода од Штипа. Родитељи његови Димитрије и Сара беху људи благочестиви. Када Ђорђу би шест година родитељи га дадоше да се учи књизи; и он се учаше са великим успехом. Затим Ђорђе изучи кујунџиски занат; но отац му умре, и он рано остаде сироче. Диван лицем и веома стасит, Ђорђе се бојаше да остане у родном месту, да га не би силом узели на двор султанов, што се тада често догађало. Са тог разлога он отпутова у град Софију. Настанивши се ту у дому просвећеног и побожног свештеника Петра, он усаврши своја знања о вери и утврди се у љубави ка хришћанској побожности. Убрзо Ђорђе паде у очи својим одличним особинама. Мухамеданцима се прохте да овако узорног младића привуку к себи. Они изабраше између својих учених људи, улема, једног умешног човека да води разговор са Ђорђем.

Овај лукави законик дође код Борђа тобож да наручи неки рад. Објаснивши Ђорђу шта да му изради од донетог сребра за добру плату, мухамедански учитељ похвали мајсторову вештину и његову даровитост. Затим му говораше: ''Када би ти, младићу, примио нашу веру, оженио би се ћерком градског аге, и тебе би обасипали поштовањем, те би постао први човек у граду". Ђорђе му захвали на томе, и упита га: ''А је ли слава земаљска трајна?" Законик одговори: ''Разуме се, све земаљско није трајно, али Мухамед је обећао рајска уживања онима који испуњују његове заповести".

''А у чему се састоје заповести?" упита Борђе. - У доброј вери и чистоти телесној; а чистота захтева умивања и молитве, одговори законик. - Но ако човек, упита Борђе, живи блудно и ненасито се предаје задовољствима тела и стомака, да ли ће га примити у рај?

Мухамедов следбеник би приморан да призна, да ће човек без исправљсња срца допасти не у рај него у муку. ''Ипак се, настави Ђорђе, ваши властодржци, судије начелници предају нечистим делима и умиру не мислећи на одрицање од прљавог живота. Не подлежу ли они, према самим твојим речима, вечном мучењу?" - Бог прашта грехе ради милостиње, говораше законик. Погледај само, колико наши султани и паше подижу џамија, мостова, чесама, гостопримних домова! - Жртва нечистог срца није угодна Богу, рече Ђорђе. Каква су велелепна здања подигнута од незнабожачких царева! Каква гласовита дела учињена! Нећеш ваљда рећи, да су ти незнабожци у рају? Ето у нас при искупљењу жртвом Сина Божјег, при благодати Светога Духа, колико је царева, свештеника, мирјана, војника у броју светих, и они точе исцељење онима који им прибегавају с побожним поштовањем! Ако не верујеш: хајдмо, ја ћу ти у овом граду показати нашег краља Милутина, који досад почива као да спава и мошти његове миришу. Потпуно је јасно, да су ти људи угодни Богу и њихова се вера потврђује Богом који им даје чудотворну силу. И како ти хоћеш да се ја одрекнем вере која приводи Богу и вечноме царству? Ја сам уверен да ти сам увиђаш све то, али те саблазни света одвлаче за собом, далеко од свете истине. Зар није тако?

Законик умуче и оде, али му у души навре злоба. Он је осећао да је млади човек, за кога се надао да ће га лако придобити, збунио њега, чувеног законика. Он је видео да је такав заштитник хришћанства у стању не само да одврати од примања мухамеданства оне који су готови на то, него да и стотине обрати од Мухамеда Христу. О своме разговору са Ђорђем он обавести своју сабраћу, и додаде: ''Ако се не обрачунамо с њим, зло по веру нашу". Затим законик оде кадији са доставом, да Ђорђе хули Мухамедову веру и да за све султане вели да су осуђени на вечне муке. Па додаде: ''Ако Борђе буде остављен као хришћанин, вера његова шириће се на рачун наше; то је опасан човек".

Судија нареди да му Ђорђа доведу, али не силом; наложи да му кажу како он, судија, жели да му учини неке наруџбине. Ђорђе разумеде рашта га зову, али не хте избећи да сведочи о истини Христовој. Када Ђорђе ступи пред кадију, кадија би поражен његовом стаситошћу. Пошто учини неке наруџбине, кадија рече и то, да Мухамедова рајска блаженства вреде да човек буде мухамеданац. Ђорђе увиде да га нису позвали због наруџбина; и тајно се помоли Господу Исусу да му подари светлост и силу. Затим смело упита, чиме они могу доказати да Мухамед и ревносни поштоваоци Корана уживају блаженство. Кадија одговори: Нису ли нам се покорила царства земаљска? Не плаћају ли нам народи данак? Када нас Бог не би љубио, Он не би узвисио царство наше. Ђорђе на то рече: И пре Мухамеда покоравали су царства мачем. Значи ли то, да су сви ти победиоци, иако незнабошци, по вољи Господу? Земаљска срећа није мера за вечност; а чешће говори: ти си примио добра у овом животу, тамо је теби други удес. - Законодавац наш Мухамед, рече судија, разговарао је са Богом, и од Њега примио закон. - Мухамед ничим није доказао, примети Борђе, да је био у вези са Богом: ни чудесима, ни пророштвима. Знате и ви, када је Мојсије примао закон од Бога, Синајска Гора се тресла од громова и муња; ту је сав народ видео и схватио да ће Мојсије, Божји посланик, предати народу не своја измишљања. А шта ви слично налазите у Мухамедовом животу? Он је говорио о себи разне ствари. Но је ли то довољно да се има поверење у њега? А какав је закон његов? Он је предао лаку веру, врло пријатну људским страстима. Она се допада не светом садржином, него тиме што пушта на вољу животињским наклоностима. Забога, може ли се при здравом уму веровати да је таква гадост послана с неба?

Слушајући неодољива изобличења Ђорђева, мухамеданци беху ван себе од беса и заграјаше: ''Умртвити безбожника! он срамоти веру нашу". Судија нареди да Ђорђа вежу и одведу у тамницу.

Свештеник моли стражаре да му предаду Ђорђа на јемство. - Ако га волиш, одговорише стражари, убеди га да прими мухамеданство, па ће онда бити слободан. - Свештеник се обрати старешини тамнице, и овај из љубави према свештенику пусти Ђорђа на неко време. Када Ђорђе дође у свештеников дом и они остадоше сами, свештеник загрли исповедника и целивајући га говораше: Ђорђе, ти си сада прославио Господа, као првомученик Стефан. Буди чврст и убудуће! Мученици се славе у васељени; а каква их тек слава очекује на Последњем Суду! - Исповедник одговори: Бојим се да нећу издржати огањ. - А ти помисли рече на то свештеник, да је огањ у паклу страшнији. И шта значи привремено страдање пред вечношћу? Сав наш земаљски живот пред вечношћу је тренутак. - Ђорђе замоли свештеника да се постара да га откупи, ако је могуће. Притом додаде: ''Желео бих да се још потрудим на земљи за Господа". Свештеник обећа да ће учинити све што може, па отпусти Ђорђа.

Сутрадан писмени Турци претњама и грдњом примораваху Борђа да, се одрекне Христа. Исповедник остаде непоколебљив. Онда га окованог метнуше у тамницу. Свештеник је тајно ишао к судији и обећао му велике новце да ослободи Ђорђа.

После недељу дана исповедник би понова изведен на суд. Судија, указујући на свог сина, говораше да ће и Ђорђа исто онако волети као што воли сина, и да ће га упоредо са сином учинити својим наследником, ако Ђорђе испуни познату жељу његову. Исповедник одговори: Ако ме тако волиш, онда ме остави да будем хришћанин; иначе, мени нису потребни ни богатство ни слава. - Не захтевам од тебе, рече судија на то, да се одрекнеш Христа. И ја ценим Христа, као пророка, који ће судити људима; но још ценимо ми Мухамеда, пошто му је Бог предао кључеве од раја. - Нека је хвала Богу, говораше Ђорђе, што признајеш да је Христос Божји посланик који има да суди васељени. Али Мухамед није ничим доказао да је он посланик Божји. Пророци нису претсказивали о њему. Чулни рај његов, је ли рај ? То је срамоћење људскога разума. Коран пао Мухамеду с неба? Где су докази за то? Басне, којих је пун Коран, показују да није паметно поверавати себе Корану.

Мухамеданци шкргутаху зубима, и судија их једва задржа да не учине насиље. ''Спалити га! - викаху они-, јер он наружи Мухамеда, султана и све правоверне". Судија, обраћајући се Ђорђу, рече: Правдај себе! Чујеш за шта те оптужују. - Исповедник одговори: да он није хулио створења Божја, него је само изразио истину о томе шта треба да очекују људи, слични незнабошцима; и да је готов умрети за истину. Је ли то хула? упита судија присутне. Они одговорише: Ми смо раније чули његове хуле; ако га пустиш, ми ћемо се жалити султану. - Судија, обраћајући се народу, рече: Нека грех буде на душама вашим; чините што желите!

Разјарени, они полетеше на исповедника: једни га пљуваху и грђаху, други га бијаху и гураху. Биров повика: Правоверни, доносите дрва, да се спали хулитељ закона нашег!

Када мученик пролажаше поред цркве свете Софије, све-штеник Петар му приступи и рече: Нећеш дуго трпети, Ђорђе; потрпи! Ђорђе одговори: Помоли се, оче, да ме Господ укрепи.- Стражари отераше свештеника. Пошто у свештеника беше један човек који, иако је носио турско одело, вољаше хришћанску веру, само је из страха не исповедаше, то свештеник наложи овоме човеку да иде за исповедником и мотри све што се буде догађало. У то исто време свештеник моли јереје и све хришћане да се моле за исповедника Христовог. И сви се мољаху: Господе, укрепи га!

На тргу би направљена велика ломача. Још једном покушаше да ласкама и претњама принуде Ђорђа да се одрекне Христа. ''Ја сам већ не јаданпут изјавио, да се нећу одрећи вере своје", одговори исповедник. Тада му свукоше одело и оставише га само у кошуљи. Онда запалише ломачу и гурнуше Ђорђа у огањ. А када му се исплича, подмехури тело, они га извукоше и питаху га: Како ти је? Није ли врућина? - Верујте, не осећам, одговори светитељ; а за вас несрећне готов је вечни огањ. - Бесни од гнева, они га понова бацише на ломачу. Лице мучениково беше окренуто истоку. Када прегореше конопци којима му руке беху свезане, он осени себе крсним знаком и громко рече: ''Господе Исусе Христе, у руке Твоје предајем дух свој!"

Један од присутних дохвати цепаницу и удари њоме мученика по глави, и он испусти дух. Одмах затим, иако је сијало сунце, појави се на небу облак и пљусну киша. Хришћани прославише Бога и молише управу да им да тело мучениково. - Не надајте се, заграјаше Турци, цело ћемо га сажећи и у прах развејати. - И злобни, они набацаше на ломачу животиње, да се не би могли распознати опаљени остаци. Но све изгоре сем мученикова тела. - Свештеник се нада да се докопа тела, говораху фанатици; али ми ћемо га спалити до сутра. Ако не, бацићемо га у помијару.

Хришћани онда нађоше да је боље да се разиђу. Ноћу пак један од њих узе мучениково тело и однесе дому свом; одатле би пренесено у саборни храм светог Георгија. Сутрадан свештеник Петар пријави се судији и изјави: Јутрос рано дођох у цркву и нађох тамо Ђорђево тело; је ли дозвољено да га сахранимо? - Судија признаде: Ђорђе је светац; они који су га чували кажу да, иако су дометали много дрва, тело није горело. - И судија даде дозволу да се покојник сахрани. Свети мученик пострада у недељу месопусну, 11. фебруара 1515. године, за време цара Селима.

Када пострада мученик имађаше осамнаест година. Растом беше висок и танак, обрва високих и густих, носа мало повијеног наниже; прсти му беху дуги и танки; по нарави беше смирен и простосрдачан; никада се није смејао напразно, и из његових уста није излазила празна реч; ничим се није хвалио и никоме није завидео.

Служба светом мученику Ђорђу налази се у Минеју под 26. мајем. То је дан преноса његових св. моштију. ''Еснаф златарски у Софији, поштујући успомену св. Ђорђа, установио је у оно време (тојест одмах после његовог мучеништва), да празнује 11. фебруар, као еснафски празник, и изабрао је светог Ђорђа Новог за свог еснафског патрона. После неколико месеци свете мошти су биле ископане из гроба, положене у ковчег и унесене у цркву. То је било 26. маја, и отада је остало, да му се поштује успомена два пута: 11. фебруара, када је пострадао, и 26. маја, када су му пренесене биле свете мошти".

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Почела друга Међународна духовна академија „Свети Јевстатије Превлачки“

Sun, 23 Feb 2020 23:19:17 +0000

Светом архијерејском литургијом коју је данас, 23. фебруара, са свештенством служио Његово високопреосвештенствo Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије почела је друга Међународна духовна академија „Свети Јевстатије Превлачки“ (23. фебруара – 1. марта) у манастиру Михољска превлака код Тивта.

Звучни запис предавања Митрополита Амфилохија - Христос као глава Цркве и савремена криза личности и друштва

У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит је казао да се љепота Божја открива у свему што постоји, а да су у човјеку сабране све Божје љепоте и доброта:

„Све што посједује свијет и творевина Божја бесконачна, све је то у маломе присутно и сабрано у човјеку, и оно што је тјелесна и оно што је духовно, и више од тога. Човјек је лик и подобије Божије, слика самога Бога, не само слика божанске творевине“

Даље је казао да је чудесан Господ и у Своме јављању овоме свијету, у Своме откривању Своје велике и неизрециве тајне преко Божјих светих надахнутих пророка, Божјих људи, живих свједока Божјих на земљи. Бог, савршени јединородни Сине Божији, рођен прије свих вјекова од Бога Оца, открио се и јавио кроз Исуса из Назарета, а и кроз Њега се остварио савршени човјек, бесједио је владика и додао:

„Савршени Бог и савршени човјек је сам Господ наш Исус Христос. Пуноћа свега онога што је Бог створио, све божанске љепоте и божанских чудеса виђених у човјеку и остварених и пројављених у Христу Богочовјеку, од Њега па до данас и до краја свијета и вијека и у вјечности, није само човјечност пуноћа божанског савршенство, него богочовјечност, и Бог и човјек. Богочовјечност уграђена у људску природу је оно чиме живи и ради чега човјек живи, тако да је у вјечности откривење те богочовјечне истине и јављање и пројављивање оно што је најсавршеније и најважније.“

Сви дани се сабирају и саобраћа се у онај дан Другог доласка Христа Господа, о коме је свједочило данашње Свето јеванђеље, подсјетио је Митрополит. Када Господ дође у слави Својој са Светим анђелима и Светима и сабере све народе, онима који су творили ријеч Божју и живјели по заповестима Божјим рећи ће: Дођите благословени и ајдете са десне стране Моје да задобијете Царство вјечно и непролазно. А онима који нијесу испунили Божанске заповијести, њима ће рећи: „Идите од мене, проклети, у огањ вечни“:

„У тај велики свети један засијаће пуноћа Божанске доброте, љубави и истине, и откриће се сам Господ у свој поноћи Својој. И сабраће се сви дани од настанка свијета у тај дан Христовог Другог доласка, Његовог јављања са анђелима и са Светима Својим. Диван је Бог и дивно је све оно што је Бог створио и чиме нас обасјава и испуњава, и овдје на земљи и оно што нам је Бог обећао у вјечности – задобијање вјечног и непролазнога Царства Оца и Сина и Духа Светога – Царства Бога љубави.“

Даље је казао да се љубав открива кроз све те љепоте које је Бог уградио у своју творевину, у људско биће, које откривао и открива преко свих пророка и апостола и мученика, које је открио преко Свога Сина јединороднога:

„Ми смо призвани овдје да познамо Божанску доброту, љепоту и истину, да познамо Христа, Сина Божијег јединородног и да Њега као љубав вјечну и непролазну, Светотројичину, примимо у себе да се усели у нас пун благодати и истине сам Господ кроз тајну Светога крштења, кроз запечење Духом Светим, кроз живљење по заповијестима Божјим и кроз хођење оним путем који води у вјечни живот хођење за Оним који јесте пут, истина и живот.“

Митрополит Амфилохије је истакао да само Господ знаде колико је оних који су уписани у књизи вјечног живота Христовога, у Божје памћење, а да међу њима посебно мјесто имају мученици кроз које се открива Божанска љепота, од којих је и Свети Великомученик Харалампије којег данас прослављамо.

„Дивни чудесни Свети великомученик Харалампије кроз кога се такође Господ прославио. Његове мошти, његова рука се чува код нас у манастиру Морачи. Чудесно је да се из другога вијека, када је он живио, сачувала његова рука. Ношена и преношена из разних крајева, донијета је код нас овдје да нас благосиља и подсјећа да је оно што је Божије непролазно и да су Божији људи, испуњени Божанском силом и њихове мошти, живи свједоци живога Бога и силе Његовога васкрсења“, поручио је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

Послије Литургије, почео је радни дио Међународне духовне академије „Свети Јевстатије Превлачки“, који је након уводног слова архимандрита Бенедикта, игумана Светоархангелског манастира, отворио Митрополит Амфилохије предавањем на тему „Хришћанство и савремена криза личности и друштва“.

Тема овогодишње Међународне духовне академије „Свети Јевстатије Превлачки“, коју Манастир Св. Архангела Михаила на Михољској превлаци организује у сарадњи са Одјељењем за младе Московске патријаршије, је Православно хришћанство у духовној кризи времена.

„Основна замисао организатора је да у времену изражене духовне кризе, посредством предавања еминентних предавача и разговора са присутнима, укаже на путеве којима се долази до Смисла/Логоса (код великог броја данас помраченог или изгубљеног), превасходно посредством увођења у начела православне хришћанске просвећености. Отуда би предложени приступ имао најприје педагошки циљ духовног уздизања, васпитања и развоја личности, до чега нам је у овом времену нихилистичких искушења посебно стало.

Учесници академије ће тај циљ покушати остварити посредством предавања и разговора из угла различитих дисциплина: теологије, философије, историје, књижевности, психологије, иконологије итд. Напомињемо да ће се академија одржати у просторима древног манастира Светог арханђела Михаила на Превлаци, који је Свети Сава Немањић 1219. године установио као сједиште Зетске епископије, и у коме ће учесници бити смјештени за вријеме трајања скупа“, саопштили су раније организатори Међународне духовне академије „Свети Јевстатије Превлачки“.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Агапе: Дарко Танасковић (први и други део)

Sun, 23 Feb 2020 21:37:00 +0000

Јеромонах Петар (Драгојловић): Користите време, јер су дани зли

Sun, 23 Feb 2020 20:57:00 +0000

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, јеромонах Петар Драгојловић (игуман манастира Пиносава) одржао је предавање 22. фебруара 2020. године, у свечаној дворани Музичке школе у Кули, на тему „Користите време, јер су дани зли”.

Звучни запис предавања

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

(АУДИО) Беседа Владике Давида по Јеванђељу у Месопусну недељу

Sun, 23 Feb 2020 19:31:00 +0000

Беседу можете послушати на линку ОВДЕ

Субота месопусне недеље - Велике задушнице

Sat, 22 Feb 2020 20:33:00 +0000

Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој Господе душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега.

Субота месопусне недеље - Велике задушнице

Задушнице: Наша љубав у Христу одржава их живим

Презвитер Арсеније Арсенијевић: О задушницама

Радио Беседа: Задушнице

Катихета Бранислав Илић: Задушнице - дани усрдне молитве за упокојене

Катихета Бранислав Илић за Радио Светигору: Дјелатна љубав је темељ наше припреме пред почетак Великог поста!

Катихета Бранислав Илић у Јутарњем програму Радија Беседе: О припремним недељама Великог поста

Извор: Ризница литургијског богословља и живота