Живе речи утехе: Живе речи утехе

Протопрезвитер Јован Радовић у емисији "Питајте свештеника": Дошло је посно прољеће, обрадујмо се браћо!

Mon, 02 Mar 2020 16:16:54 +0000

На почетку емисије отац Јован Радовић парох подгорички говорио је својим утисцима које носи са торжествене Светосимеоновске литије за одбрану вјере православне и светиња Божијих која је прошла улицама Подгорице 29. фебруара 2020. године коју је предвдио Његово блаженство Митрополит кијевски Онуфрије са Митрополитом Амфилохијем и архијерејима Украјинске и Српске православне Цркве.

Звучни запис емисије

Отац Јован је говорио и о вечери праштања и значају праштања посебно пред почетак Великог, Часног поста и тумачио Свето Јеванђеље на Сиропосну недјељу.

Наш гост у емисији ,,Питајте свештеника“ говорио је и о значају Часног поста, боголужењима којима он обилује, литургијама Пређеосвећених дарова, молитви Светог Јефрема Сирина, Покајном канону Светог Андреја Критског, правилима поста, исповијести и причешћу у току Свете четрдесетнице. Отац Јован одговарао је и на постављена питања наших слушалаца.

Емисију ,,Питајте свештеника“ са оцем Јованом Радовићем топло вам препоручујемо за слушање.

Извор: Радио Светигора

Протонамесник Бранислав Шијачић: Велики пост је време духовног препорода!

Mon, 02 Mar 2020 16:15:30 +0000

У реализацији Радио-Благовесника, а у оквиру Информативне службе Епархије бачке, у емисији Гост Радија говорио је протонамесник Бранислав Шијачић, парох Светођурђевског храма у Сомбору. Отац Бранислав је говорио о првој седмици Васкршњег поста. Разговор је водио ђакон Александар Верић, ђакон сомборски.

Звучни запис емисије

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

„Жетве је много а делатника мало"

Sun, 01 Mar 2020 10:26:05 +0000

Протонамесник Игор Игњатов: О деци са потешкоћама у развоју

Fri, 28 Feb 2020 20:32:46 +0000

У емисији Оче, да те питам протонамесник Игор Игњатов, парох при храму Преподобног Симеона Мироточивог у Ветернику, говорио је о деци са потешкоћама у развоју, као и о значају молитвеног обраћања Господу.

Звучни запис беседе

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Јеромонах Петар (Петрић): Посјета Митрополита Онуфрија – велики благослов за Црну Гору!

Thu, 27 Feb 2020 18:38:00 +0000

Јеромонах Петар (Петрић), студент на Кијевској духовној академији говорио је за Радио-Светигору о личности Његовог Блаженства Митрополита кијевског г. Онуфрија, за кога је рекао да је човјек Цркве, вјере и молитве.

Звучни запис разговора

,,Његов долазак на трон кијевских митрополита био је велики благослов Божији за Украјинску Митрополију у ово тешко вријеме“, каже отац Петар који је говорио и о Кијево-печерској лаври која је, подсјећа, за Украјину исто што и за нас Пећка Патријаршија.

Отац Петар, дијелећи са нама своја сјећања на сусрете са Митрополитом Онуфријем, прича да Митрополита Онуфрија у Кијевко-печерској лаври можете видјети и како се игра за нашим мачком, али и како слаже дрва за огрев.

,,По љубави ми га зовемо Ава (отац) јер наш Блажењејши има стрпљења и љубави за сваког ко жели да се сретне са њим и од њега узме благослов и добије савјет. Он је диван монах, прост и непосредан човјек, увијек насмијан и обасјан благодаћу Духа Светога. Блажењејши Онуфрије је човјек који је спреман да страда и да положи свој живот за вјеру Православну и своје ближње. И велики је благослов и милост Божија за Црну Гору и Митрополију црногорско-приморску његова посјета, благослов и подршка“- каже отац Петар (Петрић) студент на Кијевској Духовној академији.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Јеромонах Петар (Драгојловић): Набујала река благодати Духа Светога излила се на Црну Гору!

Thu, 27 Feb 2020 13:02:00 +0000

Игуман Петар Драгојловић у интервјуу за "Видовдан" је говорио о актуелним догађајима у Црној Гори, о њиховом узроку и могућим последицама.

*Оче Петре, као монах који сте дуго година живели у Црној Гори како коментаришете ново и потпуно специфично „догађање народа“ у нама суседној и братској држави? Да ли Вас је изненадила оволика бројност људи на Литијама и такво јединство између свештенства и верног народа у Црној Гори у одбрани СПЦ од насртаја црногорског режима?

Можда ћу изгледати мало нескроман али желим рећи да ме ова духовна револуција хришћанске љубави у Црној Гори уопште није изненадила. Сви који ме добро знају у Црној Гори су ми живи сведоци да сам још пре 20 година упорно говорио и понављао да ће доћи до овако великог сучељавања између однарођеног, антисрпског и антихришћанског режима у Црној Гори са Стубом и Тврђавом Истине – Црквом Христовом.

То се просто осећало у Црној Гори све време. Ни бројност, једнодушност и масовност Литија ме уопште не чуди. Толико је у Црној Гори новокрштених душа које су са огромним ентузијазмом и благодатним полетом ушле у Лађу Спасења; толико обновљених светих манастира и светих храмова; толики раст броја свештеника, монаха и верника; толико христијанизованих породица које са децом иду на Свете Литургије; толико пуних светих цркава сваке недеље; толико причешћених и исповеђених људи …

Све је то у Црној Гори било тако очигледно и благодатно опипљиво још одавно и стога ме уопште не чуди ова река људи која од Бара до Пљеваља тече Црном Гором само са једном идејом и једном јасном намером – не дамо светиње! Та набујала река благодати Духа Светога коју је сами Бог Својом бескрајном љубављу излио на Црну Гору, пре свега мученичком крвљу и мученичким молитвама хиљада хришћана који су пострадали у Црној Гори, посебно у временима Другог светског рата, осећала се да струји у народу.

То вам је као она прича из Јеванђеља када домаћица замеси хлеб и стави квасац у три копање брашна док све не ускисне и не узрасте тј. када Бог Отац, кроз свог Јединородног Сина Господа Исуса Христа, у Небеском Квасцу Духа Светога, у Цркви Својој, васкрсне душу једног народа заједно са његовим телом и његовим духом. Или када се сва три дела душе верног народа Црне Горе – умни, срдачни и вољни – удруже у одбрани светиње Српске Цркве и вере православне. На првом месту бих дакле подвукао да све што се дешава у Црној Гори ових месецi јесте дело Бога Живога, Који је у значајној мери озарио срца, умове и воље њених становника.

У Црној Гори се догодио народ, али народ Божији, кроз директну интервенцију Духа Светога. Свакако, огромну заслугу у том духовном васкрсењу Црне Горе носи и наш угледни и велики Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије. Тридесет пуних година је митрополит Амфилохије са својим свештенством и духовном децом полако, мудро, упорно и темељно, квасцем Христове науке заквашивао душу народа Црне Горе, и тесто народне душе је нарасло и прерасло сву приземну и безбожну плиткост црногорског режима и земаљских подељености.

Оно се сада још боље подиже и завршно пече на жеравици најновијих искушења која су му силом наметнута али и Промислом Божијим одређена. Пред најновијим великим искушењима верни народ Црне Горе, са својим епископима и свештенством, сигурно се неће повући или нестати.

Пре ће бити, а то је сада свима који макар донекле имају развијене духовне очи потпуно јасно, да ће са друштвене сцене Црне Горе ускоро нестати сви они који усвајањем безаконог закона о „Слободи вероисповести“, пљују на Небо, устају на своје свете српске претке и покушавају да огреховљеним људским шакама зауставе силовити ветар благодати Духа Светога и олују љубави Божије. Олују љубави Господње пред којом су сви злонамерни, трапави и бесмислени покушају црногорског режима само као суви јесењи лист који неумитно пада у блато тамног и срамног дела историје.

*Чини се како време тече да Литије у Црној Гори добијају на броју а да верни народ не само да не посустаје, како се црногорски режим надао, већ све одлучније и масовније излази на мирне и молитвене протесте против дрског безакоња државне врхушке Црне Горе. Како процењујете будуће догађаје и начин разрешења кризе која дрма Црну Гору?

Не бих рекао да је ово криза Црне Горе већ је ово величанствено васкрсење Црне Горе. Ово је криза само однарођеног црногорског режима који је после намештеног и покраденог референдума 2006. године, силу на срамоту одвојио две српске сестре – Србију и Црну Гору, и који је после срамног признања тзв. Косова и уласка у НАТО пакт, препунио чашу својих безакоња са усвајањем богоборачког закона којим жели да велики део имовине СПЦ у Црној Гори национализује и прогласи државном.

Осионост и безумност у потезима које чини црногорски ненародни режим показује да му је крај близу јер је још у Старом Завету написано – осионост долази пред погибао. Самоубилачка упорност једног човека – Мила Ђукановића као и безумна и слепа партијска послушност његових партијских сеиза у врху црногорског режима, јасно сведоче о једној хипокризији властољубиве свести која је слепа код очију и глува код ушију.

Стање се може врло лако решити али само и једино поштовањем Устава и у клупама Скупштине Црне Горе, која је у глуво доба ноћи, по мери једног духовно подивљалог човека, изгласала срамни богоборачки закон. Тамо, у Скупштини Црне Горе, закон треба и укинути или пак суштински променити, тако да осмовековна Светосавска СПЦ у Црној Гори добије сва права која јој и по Божијим и по људским законима припадају. Иста она права која су добили припадници Римокатоличке цркве или исламске и јеврејске верске заједнице. Нико нема право да национализује оно што је вековима имовина Божија тј. имовина канонске Цркве Христове.

Ма како се та Црква званично звала кроз историју и ма у каквом се она канонском статусу налазила кроз разне историјске периоде, она је од времена светога Саве Немањића увек била канонска и међународно свепризната. У супротном, ненародни црногорски режим ће сигурно стићи праведни гнев Божији а човек који је све то покренуо завршиће на отпаду историје, са најсрамнијом духовном стигмом коју ће понети у вечност – да буде нови Јуда Искариотски који је са кољем и војницима изашао против Кротког и Благог Господа Исуса Христа и Његове Цркве која мирно и молитвено тражи само једно – Правду Божију.

Надамо се сви да ће разум победити али у исто време мало и зебемо да ће један духовно потамњени човек, пред крај свог политичког живота, покушати можда и насиљем одговорити на мирне Литије оних који у борби против лика и духа звери из преисподње носе Божије песме на уснама и свете иконе на грудима.

*Подмукли ударац на СПЦ у Црној Гори изазвао је много шире духовно буђење и покренуо дух свесрпског јединства и свеопштих српских Литија од Бања Луке до Врања и од Новог Сада до Пријепоља. Да ли је Црна Гора као вековна Српска Спарта сада постала иницијална каписла новог српског интегрализма?

Свакако. То је несумњиво. Није свети Петар Цетињски, Митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски, тек тако писао својим Црногорцима и Брђанима – у нама српско срце куца и српска крвца врије. Није тај духовни горостас са Цетиња тек тако и случајно још почетком 19. века предлагао стварање уједињене српске државе.

Није свети Петар Цетињски случајно бодрио Карађорђа поред чијег храста се ми овде у Манастиру Пиносава, у Карађорђевој Шумадији, сваки дан молимо Богу. Није случајно свети Петар Цетињски у својим песмама државу Србију називао мајком милом. Није случајно да је свети Петар Цетињски још 1779. године писао да он жели да Митролит Црногорски увек зависи од Пећког Патријарха у Србији. Није свети Петар Цетињски слуачајно писао архимандриту Пивског манастира Арсенију Гаговићу – ми смо Срби такви. То је у суштини исто оно што непрестано, потпуно оправдано и стално понавља и наш Свјатјејши Српски Патријарх Иринеј – Ми смо један народ!

Ништа се дакле под капом небеском не дешава случајно и све је прожето бескрајно дубоким нитима Промисла Божијег. Не може држава на чијој је територији 1113. године рођен родоначелник најсветије српске династије – Свети Симеон Немања Мироточиви, бити легло антисрпске хистерије, јер то не жели и не дозвољава огромна већина верног народа Црне Горе. Ма како се људи у Црној Гори тренутно национално изјашњавали.

Ова хришћанска прича са Литија је много јача, много моћнија, много дубља, много небеснија и много укорењенија у духовном бићу Црне Горе од некаквих скоројевићких дукљанско-монтенегринских фалсификата и трагикомичних ДПС партијских програма. Нема тог човека у Црној Гори који ће изаћи на мегдан Господу Исусу Христу, Његовој Цркви Божијој, Њеном верном народу и Његовим непобедивим свецима – светоме Немањи, светоме Сави, светоме Николају Жичком, светоме Василију Остршком, светом Арсенију Ждребаоничком, светом Стефану Штиљановићу, светом Петру Цетињском, светоме Лазару Косовском, светоме Станку Острошком, светом Симеону Дајбабском, светом Јоаникију Липовцу, светоме Душану Радовићу, а да ће остати здрав у памети и да неће завршити као и Јуда.

Како једном приликом лепо рече прота Гојко Перовић – врата покајања су за све отворена, али што више државне власти Црне Горе буду чекале, отворених врата ће бити све мање. Дај Боже да у врху црногорског режима схвате да им време неумитно цури те да се духовно на време отрезне. Макар у последњу уру – што би рекли моји некадашњи суграђани Цетињани.

Извор: Видовдан

Прота Гојко Перовић: Црква је носећа државотворна култура Црне Горе!

Thu, 27 Feb 2020 12:48:43 +0000

Ми се боримо за цивилизовану Црну Гору. Боримо се да одбранимо Црну Гору 21. вијека од налета средњег вијека. Али ми бранимо грађанску Црну Гору, поручио је отац Гојко Перовић у Подгорици.

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, одржао је синоћ изузетно посјећено предавање Библијска Црна Гора у организацији Матице српске – Друштво чланова у Црној Гори. Књижара Матице српске у Подгорици била је тијесна да прими све оне који су жељели да чују бесједу пароха цетињског о паралелама између Библије и Црне Горе кроз њену историју.

“Црква је носећа државотворна култура Црне Горе, а Цетињски манастир је мјесто, наша светиња, гдје се одиграо онај историјски трансфер између античке старе Дукље и модерне државе, коју су установили владике и владари из династије Петровића”, поручио је отац Перовић.

Прота Гојко је констатовао да има много примјера сличности између онога што нам Библија – књига над књигама говори и писаних свједочанстава које су нам оставили они који су стварали Црну Гору и њен идентитет.

“Његошево штиво је дубоко библијско”, казао је о. Гојко Перовић и додао да је идентитет Црногораца утемељен управо у дјелу нашег највећег пјесника и владара.

“Идентитет Црне Горе и Црногораца је филозофија збјега, како је то Његош забиљежио у свом непролазно вриједном дјелу. Његош је то више пута истицао, и у својој поезији и у дипломатској преписци”, подјстио је о. Гојко.

Он је истакао да су Црногорци непрестано тражили мир, који нису проналазили, баш као и израиљски народ како је то описано у Библији. Управо однос ропства и слободе, како је казао је отац Перовић, доминира Његошевим дјелом и филозофијом.

“Као што је израиљски збјег предводио Мојсије, тако је наш, црногорски предводио Св. Петар Цетињски – законодавац, ратник, пророк и државник”, казао је цетињски парох.

“Народу какав је црногорски – чији је идентитет утемељен на Цркви, на личностима какви су Св. Петар Цетињски, Његош, на непрестаној борби за слободу, мир и правду, тражити нови идентитет `који је другачији од идентитета у другој држави`, како је недавно казао предсједник државе, граничи се с здравим разумом”, нагласио је о. Перовић.

Поручио је да литије против Закона о слободи вјероисповјести нису никакав напад, већ борба за боље друштво и боље људе, и да у том смислу у њима нема мјеста за политику ни страначке подјеле.

Отац Гојко је истакао да Црна Гора треба да буде држава у којој су сви пред законом исти, без обзира да ли су православци, муслимани или католици, а да Закон о слободи вјероисповјести ставаља православне вјернике и Цркву у неравноправан положај у односу на друге вјероипсовјести. Позвао је власти да “оставе Цркву, њене светиње у којима постоји ред већ два миленијумима”.

“Ми се боримо за цивилизовану Црну Гору. Боримо се да одбранимо Црну Гору 21. вијека од налета средњег вијека. Ови који су донијели закон оптужују нас да литијама враћамо Црну Гору у средњи вијек. Али ми бранимо грађанску Црну Гору, хоћемо закон који неће одвајати православне од католика. А, тако ће бити ако се овај закон буде примјенио”, поручио је отац Гојко Перовић.

Све црногорске владике хиротонисане ван Црне Горе

“Оно што чини аутокефалност једне Цркве је да она сама себи бира поглавара, што никад није био случај с Црквом у Црној Гори. Она је била аутокефална само у Уставу краљевине Црне Горе. Ни један владика није хиротонисан на тлу Црне Горе”, подсјетио је о. Гојко Перовић. Владика Саво Очинић је хиротонисан 1692. у Хергег Новом, а владика Данило Петровић у Печују у Угарској, а рукоположио га је Арсеније Чарнојевић из Бајица. Саву Петровића је хиритонисао пећки патријарх Мојсије Рајевић, Василија Петровића пећки патријарх Атанасије Гавриловић. Св. Петра Цетињског хиротонисали су Мојсије Путник и други архијереји Карловачке митрополије. Отац Перовић је подсјетио да Св. Петар, док је био архимандрит, бечком двору писао да Црногорци сами себи бирају поглавара и хиротонишу га ван Црне Горе све док се не врати патријарх у Пећ.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Прота Предраг Шћепановић: Светиње Немањића су наш путоказ!

Thu, 27 Feb 2020 12:47:08 +0000

Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Српски национални савјет Црне Горе и Српско пјевачко друштво Светосавник из Подгорице, организовали су пред подгоричком публиком музичко-поетско Српско вече у Књижари Матице српске. Гост вечери био је протојереј мр Предраг Шћепановић.

– Ово своје слово посвећујем недавно почившем професору српског језика и књижевности Светозару Ћираковићу који је, пошто није могао у свом родном Никшићу, српски језик предавао у Скадру. Његова душа је жељела да види оно што ми ових дана гледамо у Црној Гори. Свети Симеон Мироточиви рођен је у Подгорици и ми ћемо га у суботу прославити на Немањином граду, а благослов за то нам доноси поглавар Украјинске православне цркве Митрополит кијевски и цијеле Украјине Онуфрије – казао је, између осталог, протојереј мр Предраг Шћепановић.

Он је истакао и да ми имамо зетског кнеза Светог Јована Владимира и осврнуо се на светородну лозу Немањића.

– Епоху светородне лозе Немањића започиње син Завидин Свети Симеон Мироточиви. Ми, Срби, смо народ који је у историјској ватри често сагоријевао. Ипак, сви Немањићи су знали да је земаљско за малена царство. Све што је отац предавао сину била је нада. Није ли црногорска капа жалост за Косовом? Није ли велики Његош успоставио златну Обилића медаљу као највише одликовање? Ми ових дана гледамо из мрака Немањићке светиње као путоказ – казао је свештеник Предраг Шћепановић.

Модератор програма био је Драган Алорић.

– Савремени руски композитор Дмитриј Таланкин, који је за нас значајан по томе што је пуно проучавао Његошево дјело и што је компоновао на стихове `Луче микрокозме`, овако говори иако није живио са нама: Његош је народ и народ је Његош. Млади људи данас у Црној Гори имају проблем идентитета: ко је Црногорац? А све је тако просто. Црногорац је човјек који је читао и поштује Његоша – казао је, између осталог, Драган Алорић.

Хор Светосавник је изводио пјесме: Онамо намо, Радост моја, Христос васкресе, Свилен конац, Заспанка за војнике, Црвен цвете, Под прозором и друге, под диригентском палицом Ратке Вујачић.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Предавање монаха др Павла (Кондића) посвећено 800 година самосталности СПЦ у Улофстрему у Шведској

Thu, 27 Feb 2020 12:45:55 +0000

У недељу, 23. фебруара, Свету литургију у манастиру Светог Великомученика Георгија у Улофстрему у Шведској, служили су протосинђел Методије Лазић и протојереј Жељко Бјелић, парох при манастирској парохији. Послије богослужења, у црквеној сали, монах др Павле Кондић одржао је предавање посвећено 800 година самосталности Српске Православне Цркве.

Звучни запис предавања

У знак захвалности за мисионарску службу на просторима Шведске и 75. година живота, прота Жељко предао је дар протосинђел у о. Методију, икону Светог Сергија Радоњешког.

Икону Светог Серафима Саровског са честицом земље из Дивјејева где се подвизавао овај угодник Божји, као и умјетнички израђену кашичицу за Свето причешће, о. Жељко је даровао монаху Павлу, за манастир Свете Тројице Стањевићи, као дар и спомен неразориве богослужбене везе ова два манастира и духовне заједнице верника који се у њима сабирају на молитву.

Извор: Радио Светигора

Номинални верници или изгубљене душе?

Thu, 27 Feb 2020 12:30:00 +0000

”Искупљење које је извршио Христос не представља повратак из времена назад, на рајско стање пре пада, него, напротив, пролазак кроз време – напред; зато је то више стање јер представља откривање духовне природе у човеку – то је, дакле, у извесној мери, нови моменат стварања; тачније, то је – усавршавање.” (Николај Берђајев)

Кроз Свету тајну крштења човек се рађа у Цркви и постаје жива ћелија тог чудесног богочовечанског организма да би у њему бесконачно растао и развијао се. Сама реч ”тајна” односи се на тајну Христову која је истинити начин постојања човека и космоса као воља Бога Оца (по Светом Максиму Исповеднику) да се све сједини са Христом у есхатону, што свој почетак има већ сада у тајни Цркве. Крштењем се човек облачи у Христа; по речима Светог апостола Павла које се певају за време док крштавани обилази око крстионице: ”Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал. 3, 27). Рађање за нови живот могуће је само у Крштењу, јер «ако се ко не роди одозго, не може видети Царства Божјег» (Јн 3,3).

После Педесетнице и своје надахнуте проповеди, Св. Петар се окупљеном народу обратио речима: «Покајте се и нека се свако од вас крсти у име Исуса Христа за опроштење својих грехова, те ћете примити дар Духа Светога» (Дап 2,37-38). Крштење значи умирање старог човека и рађање новог у Христу, о чему сведочи Свети апостол Павле у посланици чији се одељак чита на крштењу: «Или зар не знате да сви ми који смо крштени у Христа Исуса, у његову смрт смо крштени? Тако смо ми крштењем у смрт заједно с њим сахрањени, да бисмо, као што је Христос васкрснут из мртвих Очевом славом, и ми на исти начин живели новим животом. Јер кад смо срасли са сликом његове смрти, онда ћемо срасти и са сликом његовог васкрсења» (Рим 6,3-5).

У епохи цара Константина (IV век) била је пракса да се крштавају одрасли катихумени, будући да се велики значај придавао свесном примању Свете тајне крштења. Има примера да су неки одлагали крштење до последњих дана свога живота, као на пример сам цар Константин који се крстио пред смрт. Свети Григорије Богослов је крштен када је одрастао, као и Свети Василије Велики и Свети Јован Златоуст. Међутим, ни пракса крштавања деце није новијег датума. Апостоли су крштавали читаве породице, где је, без сумње, било и доста деце. Затим, Свети Иринеј Лионски пише да је ”Христос дошао да спасе оне који се кроз Њега поново рађају у Богу: децу, младиће, момке, девојке, старце”.

Вероватно се питате зашто пишем о Светој тајни крштења. Зато што ме је недавно запањио један наслов из новина: ”Срби се масовно одричу Бога: узимају раскрштенице и некрштенице”. Да ли тај документ може да побије Божју реч? У неверици почињем да читам текст. Атеисти Србије одлучили су да парирају ”највећем непријатељу”, црквама и верским организацијама у Србији и на симболичан начин – издавањем некрштеница и раскрштеница. Документи те врсте, стоји даље у тексту, немају правну снагу и бесплатни су, а више служе као симбол отпора према томе што СПЦ одбија да поништи крштење за оне који то желе, каже се из Удружења атеиста Србије. Из тог удружења кажу да се број оних који су одлучили да се ”раскрсте”, односно ”формално” потврде да нису крштени, мери стотинама. Међу регистрованим верницима који желе да буду избрисани из списка верника има оних из римокатоличке и протестантске, али и исламске заједнице. Међу њима најбројнији су, ипак, православни. Како наводе из Удружења атеиста Србије, њихови документи немају правну снагу, већ служе као симбол отпора према томе што СПЦ експлицитно одбија да раскрсти људе који то желе.

Наш документ, каже саговорник, јесте симбол за онога који га узме да тиме показује свој бунт према принципу ”једном си крштен, сада нема назад”.

Текст из новина нисам прочитао до краја. Посетио сам интернет страницу Удружења атеиста Србије и одмах сам се уверио да је све горе написано тачно. Наиме, на њиховом сајту стоји: Желите своју раскрштеницу или некрштеницу? Пошаљите нам изјаву да ли желите раскрштеницу или некрштеницу, име и презиме, датум и место рођења, име родитеља...

Крштење и миропомазање су увођење у Евхаристију, тај предукус Царства Божјег. То је улазак у заједницу са Богом како би се у њој остало и заувек живело. Сама одлука да човек буде крштен је већ есхатолошка ствар. Миропомазањем се добија Свети Дух који уједињује и присаједињује Христу, заједни- ци, додељујући литургијску службу новокрштеном.

Не крштавамо ради крштења као таквог, јер оно није само себи циљ, пише свештеник А. Михаиловић, него ради утеловљења у Тело Христово, Цркву и будући век. Генерације деце и људи су крштене, а да нису (нажалост) окусиле плодове Светог Причешћа и сама та чињеница није ништа друго до раскрштени, тј. мртворођени верник. Грешењем човек спира са себе благодат Духа Светога, раскрштава се, и није му потрена формална потврда његовог грешног стања.

Иако човек често злоупотребљава даровану слободу у Богу, он није лишен лика и подобија Божјег. Он је и даље сличан Њему, иако је слика помало нејасна, замућена. Зато човек, како је говорио проф. Калезић, биолошки (у овом случају духовно) умире, али његов надбиолошки живот не прекраћује своју егзистенцију јер је човек, свакако још пре пада, намењен вечности (1. Тим. 6, 12). Стога, овакав чин, тј. атак на Божју благодат, јесте накнадно лишавање себе радости у Царству небеском, тј. нехтење да човек постигне своје назначење и заједницу са ближњим у загрљају свога Творца.

Протођакон Дамјан С. Божић,

главни и одговорни уредник "Православља"

*Из уредничког уводника објављеног у 1246. Броју "Православља" - новинама Српске Патријаршије, од 15. Фебруара 2019. Лета Господњег.

Извор: Православље

Тата, волим те к`о со!

Thu, 27 Feb 2020 11:15:00 +0000

Аудио запис са часа Православног катихизиса. У снимању учествовао други разред ОШ "Марко Орешковић" из Бачког Грачаца. Час водио г. Марко Радаковић, уредник сајта Поуке

***

"Нешто за децу и оне који се осећају као деца. Поучна прича са часа веронауке и импровизације вероучитеља и деце. Почујте тешку судбу принцезе Милеве која је спремала пошећерене сарме, али је зато имала базен у којем лети може да се купа, а зими да се по њему клиже.
"Каквог коња јашу принчеви који освајају срца принцеза?"
"Великооог! Као зграда!"
"Носорога јашу!"
"Златног!"

Прота Дарко Ђого о личности Митрополита кијевског Онуфрија: Живи Светом гором и животом подвижника!

Wed, 26 Feb 2020 18:25:52 +0000

Протојереј-ставрофор Дарко Ђого, професор Православног богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи казао је да су многе паралеле између актуелне ситуације у Црној Гори и украјинског сценарија.

Звучни запис разговора

“А можда је највећа та затрованост шовинизмом политичког дискурса“, казао је отац Дарко у разговору за Радио-Светигору уприличеном поводом предстојеће посјете Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине господина Онуфрија вјернима у Црној Гори.

Отац Дарко, који је био гостујући професор на Кијевској духовној академији, говорио је и о личности Митрополита Онуфрија.

,,Митрополит Онуфрије, поглавар моћне и силне, мученичке Украјинске цркве је човјек који живи Светом гором и животом подвижника“, казао је он.

Блажењејши Митрополит г. Онуфрије служиће са Његовим високопреосвештенством Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем и више архијереја Украјинске православне цркве Московске патријаршије и Српске православне цркве Свету архијерејску литургију у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у суботу 29. фебруара, са почетком у 9 часова.

Након Литургије, у 11 часова Митрополит Онуфрије ће предводити крсни вход до манастира Светог Симеона Мироточивог на Немањином граду, мјеста рођења родоначелника светородне лозе Немањића, гдје ће бити одржана и духовна академија на којој ће светосимеоновску бесједу оржати управо отац Дарко Ђого.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Отац Гојко Перовић: Добро дошао Блажењејши Митрополите Светога Кијева!

Wed, 26 Feb 2020 08:33:52 +0000

У петак 28. фебруара, у посјету Црној Гори долази поглавар Украјинске Православне Цркве Блажењејши Митрополит Кијевски и цијеле Украјине г. Онуфрије. Он ће, сјутрадан, у пратњи неколико украјинских архијереја, заједно са вјерним народом, свештентсвом и монаштвом СПЦ у Црној Гори предводити Светосимеоновску литију подгоричким улицама, од Храма Васкрсења до Немањиног града.

Литија се, већ деценијама уназад, врши у спомен на Светог Симеона Миротичивог (Стефана Немање) једног од ријетких људи рођених на обалама Рибнице – који је канонизован као светац у Православној Цркви, и као такав поштован у свим помјесним црквама. Као такав, поштован у Црној Гори, још од средњовјековне Зете и оснивања Цетињског манастира, па без прекида – до дана данашњег.

Долазак Онуфрија у Подгорицу има вишеструки значај. Најприје потврђује јединство канонске и васељенске Цркве, и то баш у граду и држави гдје то јединство трпи удар овдашњих политичких власти. Јер, и међународни изасланици, и домаћа јавност, као и ”птице на грани” (из чувене пословице) одавно знају да новоизгласани црногорски Закон о слободи вјероисповијести није донијет са циљем да уређује област из сопственог наслова, већ да ”утјерује” духовни идентитет слободним грађанима, и да врши притисак у правцу реорганизације црквеног устројства. У том смислу, долазак црквених великодостојника из Украјине, представља подршку сестринске Цркве – Цркви у Црној Гори.

Други значај Онуфријеве посјете Црној Гори је свједочанство непобједивости благословеног Божијег поретка, у односу на све земаљске политичке сплетке. Православна Црква у Украјини, насљедница древне Кијевске митрополије, а потом и тзв. Кијевског егзархата РПЦ, постоји, као саставни дио Московске патријаршије – под овим именом Украјинска Православна Црква – ево већ три деценије. Аутономија коју она има у односу на Москву, спада у примјере најшире могуће аутономије у цијелом православљу. УПЦ има свој Синод, свога поглавара кога сама бира и та Црква дјелује искључиво унутар граница државе Украјине. Њене везе са Руском Православном Црквом јесу чврсте и јасне, али су, у административном смислу, малобројне.

Па ипак, ни таква аутономија није била по вољи политичкој власти Украјине, него је, уз необјашњиву подршку Цариградске патријаршије, прије пар година, створена тзв. Православна Црква Украјине – која се само након годину дана расцијепила на двије фракције, и коју данас не подржава већински број православних помјесних цркава. Та је ”ПЦУ” састављена од бивших расколника, и као таква нема углед у православљу. Зато, и међународну православну подршку, и оданост већинског православног живља у Украјини и даље ужива Украјинска Православна Црква Московског патријархата, чији нам предстојатељ Блажењејши г. Онуфрије, кроз два дана долази у госте.

Мени је врло интересантно да су бесплодно дјело украјинског државног врха, и грешка коју је починио Цариградски патријарх, настали упркос мисионарској ширини постојања и дјеловања Украјинске Православне Цркве. Јер – у њеном раду је све било саобразно државним границама; све обучено у украјинске државне симболе (максимално поштовање заставе, химне и сл.); све врло сведено на домицилно свештенство и употребу украјинског језика; све испуњено благословима и честиткама украјинским репрезентативцима… Није помагало! Политичари су тражили потпуни прекид односа са Московом и прављење једне организације која дјелује и постоји само као нека државна ствар! А то су тражили политичари и ”државници” чија се политика сводила на искључиво ослушкивање ”политичких савјета” са Запада, и чије су се државне границе, управо у том смислу, свеле на симболику. Оно што нијесу дозвољавали Цркви, увелико су примјењивали на себе. Трансфер суверенитета изван сопстевних граница. Познато?

Било како било – Порошенков црквени експеримент није изашао даље од лабораторије. Канонска, и од свих других призната, Украјинска Православна Црква, сачувала је, до данас, своје унутрашње јединство са преко 50 епархија, преко 10.000 парохија и преко 200 манастира. Да парадокс буде већи, она, таква каква је, има већу самосталност у односу на Москву (и самим тим и на остатак православног свијета), него што има ”Порошенкова црква” у односу на Цариград. А да буде још већи – Црква којој је на челу митрополит Онуфрије задржала је национални назив ”Украјинска”, док је новоформирана и новопоцијепана ”ПЦУ” изгубила такав назив, јер је, Боже мој, требала да ”помири православно биће Украјине”. Познато? Нико нормалан неће рећи да идеја не звучи племенито, али се очиглено, начин извођења радова, као и списак политичких извођача, своди на ону Њагошеву – ”трн у здраву ногу забадате”. И све – ”поплочано добрим намјерама” из једне друге пословице.

Отуда, долазак Митрополита Онуфрија у Црну Гору, представља добар подсјетник овдашњим властима да се окану ћорава посла ”прављења и обнављања државних цркава” у 21. вијеку. Божији Дух дише гдје Он хоће и кад Он хоће. Тим Духом Светим је наша Црна Гора вјековима благосиљана. Са свих страна свијета, па и из ”Светог Кијева”. У тој Цркви и њеним школама образовање су стицали архијереји и свештеници Православне Цркве у Црној Гори – током 19. вијека. Усмјерење и уређење тога Духа Божијег, Устав Црне Горе, препушта Цркви а одузима такве ингеренције од државе. Па ето, ко не вјерује у Божији Дух, нека вјерује Уставу. Није добро, за нашу земљу, да има оних, који не вјерују ни у једно ни у друго.

Убијеђен сам да није касно преиспитати пут којим је кренуо црногорски државни врх и, у складу са већ поменутим Уставом, тражити начин да се учимо на туђим грешкама. Јер, немамо другу земљу, да бисмо се играли са законима ове, нити имамо времена да бисмо чекали бољу прилику од ове – да ствари ставимо на своје мјесто, и окренемо се једни другима.

Добро дошао Блажењејши Митрополите Светога Кијева!

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић,

ректор Богословије Светог Петра Цетињског

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Срце у Светом Писму и посебно у православној духовној традицији не означава емоције

Wed, 26 Feb 2020 07:48:00 +0000

Срце у Светом Писму и посебно у православној духовној традицији не означава емоције, већ пре свега најдубљи део човекове личности. Понегде се у духовној литератури срце (καρδία) поистовећује са умом (νοῦς). Погледајте код Јеротеја Влахоса у "Православној психотерапији" - http://www.zrak.ch/pravoslavna-psihoterapija/23-um-i-srce

Грехови који се наводе у цитату заправо су последица деловања страсти, као неприродних покрета човекове воље и зато се каже да оно споља не би могло да духовно угрози човека да нема деловања страсти које су заразиле срце и ограничиле његову способност да опитује Бога, тј. учествује у божанским енергијама. Срце (ум) овладано страстима извор је сваког недела. Уместо ложнице у којој долази до сједињења човекове душе са Богом, ум који је под дејством страсти постаје аутономни центар човековог бића, наше лажно ја са којим се често у свом духовном слепилу и паду поистовећујемо. То је суштина духовне оболелости човека која људе држи у владавини греха и онемогућава да живе у Богу. Кроз Христа ми се обнављамо као нове личности и васпостављамо лепоту Божијег лика у нама која је изгубљена падом. То бива кроз евхаристијски живот, тј. живот у коме заједничаримо са Христом у Цркви - заједници љубави и тако се ослобађамо дејства страсти. Разуме се, потребан је подвиг, не зато што ми сами можемо да задобијемо заједницу са Богом, већ зато што Божији дар спасења можемо да прихватимо само слободном вољом која подразумева спремност да уложимо напор како бисмо се са пута који води у вечну смрт окренули путу вечног живота. Духовно исцељење срца се најчешће помиње као повратак ума у срце, кроз покајање (метаноју) промену ума, начина живота. Уместо да себе поистовећујемо са помислима и живимо под тиранијом побеснелог ума који у центар постојања ставља себе (наше пало ја, его), ми се молитвом враћамо у срце у кога се усељава Дух Свети. Разлог зашто се људи не могу ослободити од страсти јесте што живе под тиранијом палог ума и што своје (по)мисли прихватају као природно деловање ума, а не последицу деловања страсти.

Просте мисли саме по себи нису зле, али ако бивају по деловању страсти (мржње, гнева, зависти) постају сложене мисли и усмеравају човека на грех. Заједница човека и жене у благословеном односу љубави (браку) не онечишћује човека нити умањује његову заједницу са Богом, штавише, благословена је од Бога. Али блуд, прељуба и сл. су последица деловања страсти похоте, а у крајњем смислу самољубља и гордости. Оне онечишћују човека и онеспособљавају га и за аутентичну љубав према Богу, али и за љубав према ближњима. Ови аномални покрети душе (страсти) који долазе из срца (ума) зараженим страстима нису природни човеку и долазе или од пале природе или од демона и када се спроведу у дело уводе човека у још дубље стање отуђености од Бога и ближњих. Прихватање страсти као природих својстава човекове природе је кључни проблем данашњег човека који управо у греху види крајње исходиште своје слободе. То је слобода без одговорности, која се своди на анархију и она онемогућава човеку да се реализује као личност у Христу. Зато је истински пут ка слободи коју једино имамо у Богу одрицање од палог човека, борба против страсти и греха (подвиг) у евхаристијском животу. Ово је јако важно јер аскетска борба против греха и страсти без заједничарења са Христом у Литургији, у Цркви постаје једна људска дисциплина, као у далекоисточним верским и философским системима, о чему је било речи у претходном одговору. Хришћанска аскетика је неодвојива и незамислива без заједничарења у Цркви, а оно бива пре и изнад свега у Светој Тајни Евхаристије.

Пала човекова природа и ум који делује као аутономни центар палог човека утичу на нас да своју личност градимо као индивидуу. Хришћански појам личности је другачији јер човек је створен по лику Божијем и подразумева да ми не можемо наћи себе без заједнице са Богом и без заједнице са ближњима. Зато су љубав према Богу и љубав према ближњима две заповести на којима почива сав закон Божији. Без првог нема другог и без другог нема првога. Човек који себе своди на индивидуу другог види као нешто страно, одвојено, често као препреку и опасност или некога ко се може искористити. Зато у таквом односу према другима не може бити љубави и страсти само јачају човекову изолованост и од Бога и од ближњих. Када изгубимо себе (наше пало ја, наш его) тек онда можемо да нађемо себе у Христу, тек онда постајемо способни да истински волимо ближње. У противном наш живот је виртуелна стварност. Човек који себе остварује као личност у Христу се зато не боји смрти јер љубав и заједница са Богом и ближњима надживљује смрт тела и наставиће се у вечности након васкрсења свих. Међутим, човек који живи у оковима свог лажног ја, свог оболелог ума овладаност страстима и грехом у сталном је страху и ако се не преуми (не покаје) никад заправо неће ни почети истински да живи.

Архимандрит Сава Јањић

ИЗВОР